Kako je Dora pobedila stidljivost

Naslov originala Bettina Obrecht Ich WÄr so gern … Wie Sophie ihre Schüchternheit vergaβ © 2011 by Gabriel Verlag (Thienemann Verlag GmbH), Stuttgart / Wien. За издање на српском језику © Креативни центар 2013 Biblioteka Svet je jedan књига шездесет седма прво издање Urednik biblioteke Дејан Беговић Urednik izdawa Aнђелка Ружић Ilustracije Вукашин Багић Lektor Мирјана Делић Dizajn korica Душан Павлић Priprema za {tampu Татјана Ваљаревић Izdava~ Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs Za izdava~a мр Љиљана Маринковић, директор [tampa Публикум Tira` 2.000 ISBN 978-86-529-0021-3 Захвалница EACEA

Овај пројекат финансиран је уз помоћ Европске комисије. Садржај ове публикације одражава искључиво мишљење аутора. Европска комисија не преузима никакву одговорност за употребу информација садржаних у овој књизи.

Betina Obreht

KАКО ЈЕ ДОРА

ПОБЕДИЛА СТИДЉИВОСТ С немачког превeла Олга Лазић

Наставник Нице

Нисам неко ко баш воли да иде у школу, али не због тога што сам лош ђак, напротив. На писме­ ним тестовима имам сасвим добре резултате. За то што ујутру крећем од куће с грчевима у стома­ ку постоје сасвим други разлози. Један од разлога јесте наш наставник из мате­ матике господин Нице. Он има једну чудну на­ вику. У реду, многи људи имају чудне навике: чеш­кају се без разлога, нервозно цупкају ногом или непрестано облизују усне. Све то понекад из­ гледа по­мало глупо, али за њихову околину и није то­лико страшно. Међутим, код наставника Ницеа реч је о нечему потпуно другом. Његова глупа на­ вика, наиме, огле­да се у томе што отпри­лике сто пута у току часа ка­же: „Дооо … бро“. Ве­роватно тиме само жели да постигне да ми наставимо па­ жљиво да га слушамо, мада сва­ки пут мора мало да застане и размисли о то­ме шта је заправо хтео да каже.

5

Бетина Обрехт

Он, на пример, каже: „Дооо … бро, а сада отво­ рите књигу на страни сто тридесет пет.“ Или каже: „Дооо … бро, то би онда било то.“ Понекад сасвим тихо и замишљено изговори „дооо … бро…“ а да ништа више после тога не ка­же и тада обично гледа кроз прозор. То је само на­вика и већина људи која упозна наставника Ни­цеа на то посебно и не обраћа пажњу. Деца из одељења понекад га исмевају за време одмо­ ра, ма­да немају баш неки посебан проблем с тим ње­говим „дооо … бро“. Није ни чудо, они се сви зо­ву Марвин, или Леа, или Луиза и томе слично. Ни­чије име, осим мог, не почиње на „До“. И ето, ја сам једина која се сваког пута пре­стра­ ви. Никад не могу да знам да ли ће се на то „До…“ у следећем тренутку надовезати „ …ра“. Кад схва­ тим да ће Нице изговорити моје име, у мени почне исто­времено да се дешава много тога непријатног – нешто ми се стегне у стомаку, срце почне убрзано да ми лупа као лудо, а у мојој глави почиње да зуји на стотине бумбара. Кад после тог „До…“ уследи „ …ра“ , што се понекад стварно и деси, језик ми се истог тренутка оклембеси као мокра крпа и од­ мах почињем да се знојим испод пазуха. Зурим у Ницеа као да је неко изобличено чудовиште и не могу ништа да изговорим док он не заврти главом и не каже „дооо … бро, дооо … бро“, што би тре­ бало да значи: „Тако значи, Дора је опет дремала на часу.“ Само што то уопште није тачно.

6

Како је Дора победила стидљивост

Толико је дивних имена! У причи коју пишем у својој црвеној свесци зовем се другачије, име ми је Леандра. Леандри никад тако силовито не лупа срце нити се она зноји испод пазуха. Осим тога, Леандра уопште не мора да иде у школу. Живи са својим животињама на једном острву на које ни­ када није крочио ниједан човек. Леандра је срећна са својим животињама и ништа више од то­га није јој потребно. У стварном животу имам само две живо­тиње – две рибице дугачке око три центиметра; њих сам пластичном кесом ухватила у рибњаку. Рибице се зову Ћеремонијо и Витело, тако сам их ја назвала. Тачније, онe немају имена и не би се баш могло рећи да ми припадају, ја их само понекад позај­ мим из природе, увек на четири не­деље. Кад прођу четири недеље, Ћеремонија и Витела пуштам на слободу и хватам друге две рибице којима онда дајем иста имена. Сваки пут се понадам да нисам поново уловила исту рибицу. То никако не би било у реду! Рибице морају код ме­не да издрже четири недеље у стакленој те­гли. Тако малим рибама те­гла дође као прави базен. Поређења ради, ни дреси­ рани дел­фини у забавним паркови­ма немају више простора. Наравно да то није у реду, шта­више, мо­ гло би се рећи да је држање рибица у тегли нека врста злостављања животиња. Управо због тога морам редовно да их мењам.

7

Бетина Обрехт

Рибице имају светлуцаве очи, туп поглед, увек могу да им видим само једно око. Оно друго ви­ дим само кад се окрену. Не могу да трепћу, по­ глед им је увек исти, једнако хладан, безличан и ни­мало радознао. Танушне су и сребрнкасте, као да их је вода извајала. Изгледају лагано као перце, често непомично плутају по води као да леже на гуменом душеку. Сваке четири недеље убацујем нове каменчиће у теглу. Само оних неколико око којих су обрасле алге остављам унутра јер сам при­­метила да Ћеремонијо и Витело воле туда да се провлаче. „Ти ниси нормална“, каже Лукас. Лукас је мој брат. „То нису праве рибе. То су минијатуре од ри­б а, осим тога изгледају као да умиру од до­ саде. Купи бар оне шарене рибице, сигурно нису скупе.“ Лукас не разуме да ја уопште не желим „пра­ ве“ рибе за акваријум; не желим неонке,1 не же­ лим златне рибице, не желим циклиде. Желим да имам рибице које изгледају као рибице и не же­ лим да било која од њих буде заробљена дуже од четири недеље, то је сигурно. Лукас воли да ми се руга, али свако ко има ста­ ријег брата мора ваљда с тим да живи. Он ме, на 1) Неонке или неон-тетра слатководне су рибе. Спадају у нај­популарније акваријумске рибице (прим. прев.).

8

Како је Дора победила стидљивост

пример, зове „До-риба“. То посебно воли да ради кад му дођу другари с којима вози скејтборд. Уме понекад, кад смо сами, лепо и другарски да се опходи према мени. Кад сам била на екскур­зији, чак је и хранио моје рибице и није ништа ру­жно говорио за њих. Првобитно сам хтела да га осло­ бодим Ћеремонија и Витела, али је Лу­кас ре­као да га ништа не кошта да их храни, на­про­тив, радо ће то чинити. Једном приликом на­правио је на компјутеру картице за имена на ко­јима је написао „Ћеремонијо и Витело“. Лукас је вешт с компју­ тером. Има и он своје рибице, дре­чаве и шаре­ не, али оне нису живе, већ пливају тамо-амо као screensaver по његовом монитору. „Дооо … бро“, каже наставник Нице и значајно се осврће око себе. „Сад ћемо да урадимо све за­ датке на страни седамдесет три. Идемо редом.“ Највиши степен упозорења! Добро је што се­ дим у последњем реду. Ако се потрудим, моћи ћу да израчунам који ће задатак мени да западне. „Ти ћеш радити задатак под ф“, шапуће ми Ма­ри­јета. Магли ми се пред очима. Како изгледа слово ф? Маријета се нагиње преко стола и кажипрстом ми показује место у књизи. „Хвала“, успевам једва да прозборим. Рачунам, па опет рачунам и потпуно сам збу­ њена зато што ми се Маријета обично никад не 9

Бетина Обрехт

обра­ћа. Неко ко је као Маријета нема потребе да се обраћа некоме као што сам ја. Сви мисле да је она супер, наравно да то мислим и ја, али ни у сну не бих могла да помислим како би она пожелела да ми буде другарица. Морам да рачунам, тако је. Доста добро рачунам, додуше, само кад сам код куће, кад ме нико не гледа. Довољно је да ме мама или Лукас погледају преко рамена и одмах се збу­ ним. Ако се деси да ме наставник Нице про­зове и притом се евентуално још и насмеши, е тад је све изгубљено. Нема шансе да дођем до тачног ре­ зултата. Само буљим у своју књигу, а мој поглед постаје туп, као поглед Ћеремонија и Витела, ко­ ји немају појма да постоје тамо неки задаци из ма­тематике.

10

Сироче из шуме

Кад се с неким упознајем, увек га прво гледам у очи. Нажалост, људи углавном немају довољно стрпљења за то. По правилу, одмах почну нешто да говоре. Очекују да им одговорим, да им брзо одго­ ворим, да кажем оно што се од мене очекује, као да је одговор нека специјално обликована фигура коју мало дете треба да убаци на право место. Као да им никад у животу није лупало срце и као да им никад нису недостајале речи. Као да им никад није понестао глас. Са животињама је све много лакше – оне не очекују да особа функционише као савр­ шено програмиран компјутер. Нажалост, реалност је таква да не могу да имам животињу у стану, на­ равно, ако занемаримо моје минијатурне рибе. „Ти знаш да ја волим животиње“, каже увек мо­ ја мама кад покренем ту тему. „Не свиђа ми се кад видим животињу у кавезу или у стану. Жи­во­ти­ њама је место у природи или бар у штали, али ни­ како у дневној соби.“ 11