Devojčica iz svetlucave doiline

Mарија Пар

Девојчица из светлуцаве долине

Мариjа Пар Девојчица из светлуцаве долине Прво издање Наслов оригинала: Maria Parr TONJE GLIMMERDAL Copyright © Det Norske Samlaget 2009 Norwegian edition published by Det Norske Samlaget, Oslo Published by agreement with Hagen Agency, Oslo За издање на српском језику © Креативни центар 2018 Илустровала Осхил Иргенс (Åshild Irgens) Превод с норвешког: Марта Дашић, Тамара Филиповић, Драгана Јокић, Марија Марковић, Андријана Пешић, Јелена Ровчанин, Јелена Станковић, Сандра Штрбановић, Душан Здравковић Редактор Наташа Ристивојевић Рајковић Уредник Наталија Панић Ликовни уредник Душан Павлић Лектор Ивана Игњатовић Припрема за штампу Љиљана Павков Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 24 40 659, 38 20 483 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача мр Љиљана Маринковић, директорка Штампа Публикум Тираж 2000 Година штампе 2018

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.113.5-93-31 ПАР, Марија, 1981 Девојчица из светлуцаве долине / Марија Пар ; [илустровала Осхил Иргенс ; превод с норвешког Марта Дашић ... [и др.]]. – 1. изд. – Београд : Креативни центар, 2018 ([Београд] : Публикум).

– 191 стр. : илустр. ; 23 cm Превод дела: Tonje Glimmerdal / Maria Parr.

– Тираж 2.000. – О аутору: стр. [192].

Књига је објављена уз финансијску подршку Агенције NORLA.

ISBN 978-86-529-0585-0 COBISS.SR-ID 265127948

Mарија Пар

Девојчица из светлуцаве долине

ПИСМО Поглавље 1

У којем Тоње умало прави салто на скијама 11 Поглавље 2

У којем Гунвал и Тоње разговарају о прошлости 14 Поглавље 3

У којем Тоњин први тест санки с воланом полази наопако и у којем јој прете полицијом 20 Поглавље 4

У којем Тоње не мари за оно што Клаус Хаген говори, а пошта пада с неба 27 Поглавље 5

У којем Тоње, тата и галеб Гејр вечерају 31 Поглавље 6

У којем Тоње креће у поход на дуван и завршава у правој тучи 34 Поглавље 7

У којем Гунвал прича о љубави, а Тоње о малом јарцу тврдоглавцу 40 Поглавље 8

У којем Тоње стиче три нова пријатеља 46 Поглавље 9

У којем се изводи пробна вожња број два, а Гунвал прави јелењи паприкаш 54 Поглавље 10

У којем je Клаус Хаген превршиo сваку меру и у којем настаје позната прича Сећаш ли се када се Тоње увезла санкама на трајект? 62

ХАЈДИ Поглавље 11

У којем Гунвал и Тоње премештају Гладијатора у летњи тор и у којем долази до незгоде са џезвом за кафу 74 Поглавље 12

У којем се Гунвал страховито плаши болнице 81 Поглавље 13

У којем Тоње чита зелену књигу, а Гунвал јој даје тајни задатак 84 Поглавље 14

У којем се у Глимердалену одједном појављују једна мистериозна жена и један страшан пас 89 Поглавље 15

У којем Тоње доживљава нешто непријатно и чуди се 92 Поглавље 16

У којем тата саопштава нешто шокантно 95 Поглавље 17

У којем Хајди прича о свом ужасном плану 101 Поглавље 18

У којем је живот грозан, а Тоње наилази на старе познанике 106 Поглавље 19

У којем Тоње шпијунира некога ко нестаје 114 Поглавље 20

У којем Хајди започиње масакр галебова, а Тоње кује план 122 Поглавље 21

За које се баш и не може наглас рећи шта се у њему догодило 127 Поглавље 22

У којем је стари Нилс пијан и открива једну истину 134

Поглавље 23

У којем Хајди и Тоње воде стратешки рат који чак ни Клаус Хаген не може да прекине 138 Поглавље 24

У којем Тоње успева да чује крај књиге, а Хајди прича о много чему 143 Поглавље 25

У којем Тоње поново среће једног старца 149

МУЗИКА Поглавље 26

У којем Хајди показује Тоње нешто потпуно фантастично 158 Поглавље 27

У којем галеб Гејр добија галебији замак, а Гунвал се враћа кући 163 Поглавље 28

У којем тетка Ејр прави салто на скијама, Тоње умало успева да направи салто на скијама, а Уле није ни близу томе да га направи 168 Поглавље 29

У којем Тоње пуни десет година, добија велику кутију и на памет јој пада једна добра идеја 175 Поглавље 30

У којем Гунвал обавља најважнији телефонски позив у свом животу 180 Поглавље 31

У којем сви осим Улеа иду у цркву 184 Поглавље 32

У којем две виолине свирају у дуету 189

Писмо

Чим се искрцаш с бродића доле, на пристаништу, истог часа ћеш осетити ветар из светлуцаве долине. Чак и када је зима и кад је хладно. Само зажмури. Мирише боровина. И оморика. Преостаје ти само да кренеш. Прати пут који те води право, поред затвореног киоска, продавнице и Теовог фризерског салона, па даље, уз реку. У почетку је прилично равно, са свега неколико кућа. Испред једне од последњих кућа стоји багер. Ту живе Петер и његова мајка. Како одмичеш, све је више снега, а све мање кућа. Пут постаје дупло ужи и дупло стрмији. Ако си ту први пут, лако се може десити да помислиш како си на погрешном путу. Али знај да ниси. Таман када то помислиш, видећеш једну таблу. На њој пише Глимердален. Тако ћеш знати да је ипак све у реду. Прво на шта ћеш наићи након табле јесте камп. И сад добро слушај: Никако не смеш улазити у тај камп! Ако ипак то урадиш, немој после да дођеш и кажеш да те нисмо упозорили. Клаус Хаген, управник Рекреационог кампа Хаген, толико је намргођен да би неко морао добро да га испраши. Он нема смисла за хумор и не воли децу, највише зато што она много галаме. А ако су некад праћком разбила прозор на неком од његових бунгалова, иако ненамерно, он сматра да су та деца гора од све остале деце (истини за вољу, ни то дете које је разбило прозор праћком није нарочито одушевљено Клаусом Хагеном; дешава се да увече лежи у кревету и размишља 9

о томе да ли да разбије још неки). Зато – памет у главу и за­ обиђи камп Хаген. После кампа Хаген ући ћеш у шуму у којој снег савија гране скоро до твоје главе. Неки је називају Бајковитом шумом. Одмах иза ње налази се Салина зелена кућа, али она није нешто нарочито бајковита. Видећеш Салину лилкасту трајну како вири изнад саксија у прозору. И Сали ће видети тебе. Сасвим сигурно. Сали види све. Чак и када би се неко сасвим нечујно шуњао поред њене зелене куће, као мали миш у зимском камуфлажном оделу – Сали би га сигурно видела. Она је увек будна, не дрема чак ни по подне. Кад већ увелико одмакнеш од Салине куће, стићи ћеш најзад до моста на Глимердаленској реци. Ако пређеш мост и реку, а онда кренеш узбрдо надесно, доћи ћеш до Гунваловог имања. А ако скренеш лево, доћи ћеш до Тоње и њеног имања. Ту горе, под планинама, нема других имања. И сада си, дакле, у Глимердалену. Добро дошли!

10

Поглавље 1 У којем Тоње умало прави салто на скијама

У

самом Глимердалену било је веома мирно током хладних фебруарских поподнева. Река није хучала јер је била залеђена. Птице нису цвркутале јер су отишле на југ. Нису се могле чути чак ни овце – биле су затворене у штале. Свуда су се видели само бео снег, тамне гране и велике неме планине. Али усред те тихе зиме помаљала се једна црна тачка, која ће се убрзо огласити. Та црна тачка је стајала горе, у подножју Каменог зуба, на крају дугих и прилично вијугавих трагова скија. То је била Тоње Глимердал. Имала је оца који је био фармер у Глимердалену и мајку која је истраживала обалу океана. Имала је и неукротиве црвене коврџе. На Ускрс ће напунити десет година. Смислила је да то тако добро прослави да у планинама све пуца. Клаус Хаген из кампа, онај што не воли децу, морао је у суштини бити прилично задовољан животом. У целом Глимердалену постојало је само једно једино дете. А једно дете би чак и Клаус Хаген морао да истрпи. Али он ни то није могао. Тоње Глимердал је била управо онакво дете какво је Клаус Хаген најмање могао да трпи. Постојало је нешто у вези с њом због чега би сви његови гости, чим би је срели, схватили да су заправо дошли у Тоњину долину, чак и ако су одсели у кампу Хаген. Срећом, мала глимердаленска царица обожавала је госте.

– Тоње, требало би да ти на челу пише Добро дошли! – рекла је једном тетка Идун. Зими је читав Глимердален прошаран Тоњиним стопама и траговима њених скија.

– Пустим је ујутру и надам се да ће се до вечери вратити – рекао би тата Сигур када би га неко ко је дошао у госте питао где му је ћерка, јер 11

становници Глимердалена увек воле све да знају. – Зову је Мали глимердаленски зврк. Тоње се полако намештала и окренула је врхове скија ка Малом чекићу. Деца су пуштена раније из школе тог последњег петка пред зимски распуст. Још је био дан.

– Зимски распуст, то је добра ствар – рече Тоње сама себи. – Зимски распуст и спуст. Падина ка Малом чекићу била је стрма. Толико стрма да је Тоње морала да заузме став као тетка Ејр и тетка Идун када су код куће за Ускрс. Обично би кретале одатле, а онда би се сјуриле толико брзо да је снег за њима летео као младин вео. Ивица Малог чекића служила би им као скакаоница за лет у небеске висине. Тетка Ејр је чак изводила и салто.

– У животу су потребне две ствари – имала је обичај да каже тетка Ејр.

– Брзина и самопоуздање. Тоње је мислила да је то баш мудро. Она је радила на брзини и самопоуздању док су тетке студирале у Ослу. Али једно је било сигурно. Тоње Глимердал се не би усудила да изведе чак ни најмањи скок а да је Гунвал не испрати двогледом с прозора своје кухиње. Као прво, нема неке чари у скоку ако га нико не види и, као друго, паметно је имати у приправности неког ко може позвати хитну помоћ ако после приземљења скијаш не устане. Гунвал је живео прилично далеко од подножја Каменог зуба, али је имао веома добар двоглед. Тоње му махну и даде знак да је спремна. Тиме је тишини у Глимердалену дошао крај.

– Пер Свирац имађаше само једну краву фину, а онда ју је заменио за једну виолину! – заурла Тоње и баци се унапред. Важно је да певаш док си на скијама. Када би скакала с Малог чекића, Тоње би певала тако гласно да је покретала мале снежне лавине у подножју Глимердаленског врха.

– Пер Свирац имађаше само једну краву фииину!

12

Чучну, с рукама испред себе, и пови главу да би лакше клизила кроз ваздух.

– А онда ју је заменио за једну виолину! Ивица Чекића јој је изгледала све веће. Тоње је знала да мора да пева што гласније како се не би гадно покајала.

– А ОНДА ЈУ ЈЕ ЗАМЕНИО ЗА ЈЕДНУ ВИОЛИНУ! – певала је толико гласно да је у глимердаленским планинама све одзвањало. У, сто му громова, каква брзина! О боже, како је Мали чекић растао пред њом. И никада неће научити. Никада, никада, никада неће научити. Још мало па стиже. Ускоро ће почети успон. Ево га. Тоње затвори очи. Ево ивице. У стомаку јој се превртало, а стопала су јој трнула.

– Ти добра стара виооооооооооооооооооооооооооооо…! Летела је. Никада раније није певала Пера Свирца толико дуго у ваздуху. Богами, скоро цео рефрен. Када би умела да изведе салто као тетка Ејр, стигла би да отпева три заредом. Али још не умем да направим салто, мислила је Тоње горе, у ваздуху. Или можда ипак умем, помисли јер је приметила да јој је глава тамо где треба да буду ноге, а ноге тамо где треба да буде глава. И тако, након прилично задивљујућег лета, Тоње наглавачке паде, као гумени медведић у торту са шлагом. Све је било бело и хладно и она није имала појма да ли је жива или мртва. То се доле, крај кухињског прозора, сигурно питао и Гунвал. Тоње је лежала непомично све док није осетила како јој срце куца. Тада протресе мало главом, као да хоће да врати све на своје место.

– Је л’ то можда био некакав салто? – запита се.

13

Поглавље 2 У којем Гунвал и Тоње разговарају о прошлости

Г

унвал је живео у огромној кући и имао је шталу и овце, као и Тоње и њени, али је с Гунваловим овцама увек била нека стрка. Или су бежале, или су јеле Салине лале, а неке би и угинуле. Срећом, Гунвал је имао и столарску радионицу. Тамо је под старе дане уживао у чарима пензије. Имао је седамдесет четири године и био је Тоњин најбољи пријатељ.

– Замисли да ти је најбољи пријатељ један такав стари мргуд – говорила би Тоње у тешким тренуцима. – Богами, баш јадан избор имамо овде, у Глимердалену. Али дубоко у себи Тоње је знала да би Гунвал био њен најбољи пријатељ чак и кад би у сваком кутку долине живео по један десетогодишњак. Био јој је толико драг да јој се понекад чинило да ће јој срце искочити из груди. Он је, заправо, био и њен кум. Тоње је мислила да су мама и тата били веома храбри када су дозволили једном таквом гунђавцу да је носи на крштењу. Могао је за трен ока да је испусти на под цркве да му се тако прохтело. Да, јер Гунвал понекад уме да буде тако намргођен да је то невероватно. Ипак, мама и тата су желели само Гунвала и никог другог. Предали су Тоње Глимердал у његове огромне руке и он је више никада није пустио.

– Шта би ти радио без мене, Гунвале? – питала га је Тоње често.

– Сам бих себе закопао и умро од муке – одговорио би Гунвал.

Када је Тоње доскијала до имања, Гунвал двогледом размакну завесе у кухињи и промоли чупаву главу на зиму. Био је висок као трол, с малом 14

грбом на леђима. На врхунцу снаге био је и виши – последњих година се мало смањио. Стигле су га године, и артритис, и још штошта, али никад није одлазио код лекара. Смртно их се плашио. Али када би Гунвал узео да жваће дуван и свира виолину, поскочио би као ждребе. „Виолина, најбољи лек!“, рекао би Гунвал. „Шта ће некоме доктор ако има виолину?“ – Да ли је оно био салто? – упита Тоње. Гунвал отпухну тако јако да је умало одувао завесе с прозора.

– Ако је то био салто, Тоње Глимердал, онда сам ја лос. Питао се да ли Тоње увек мора да се приземљи наглавачке, па да човек помисли да је мртва. Тоње је мислила да мора. Она је имала сопствену столицу крај прозора у Гунваловој кухињи, свој чивилук за капу и своју шољу у креденцу. Гунда, Гунвалова црно-бела мачка, дошла је и увијала јој се око ногу.

– Замисли, сада је зимски распуст. Сећаш ли се како је било раније, Гунвале?

– Које раније? – упита Гунвал док је постављао тањир испред ње. Гунвал је живео већ толико дуго да је то раније могло да буде било када.

– Оно раније док се Клаус Хаген још није доселио у Глимердален и док је наш камп још био сасвим обичан – рече Тоње. Да, тога се Гунвал добро сећао.

– За сваки распуст је овде била божанствена граја – присећао се он.

– Долазило је на тоне деце – сети се Тоње. – Довољно је било само да се спустиш до кампа и покупиш децу као да су ораси.

15

Сећао се Гунвал тога. Али је онда дошао намргођени Клаус Хаген. Дошао је, видео Глимердален и помислио како је то фантастично место. Глимердален се толико допао Клаусу Хагену да је истог трена купио цео камп. Он је био невероватно богат. Саградио је нове бунгалове и тако је лепо све уредио да су Тоње и сви остали у Глимердалену остали без текста. Када је све било готово, поново је отворио камп. Рекреациони камп „Хаген“ – најмирније место у Норвешкој, тако му је писало у брошурама. Право место за оне који желе мир и тишину. У почетку је Тоње мислила да је то фантастично. Долазили су многи који су тражили мир и тишину, а не постоји ништа лепше него када ту, на планину, дођу гости. Али после неког времена нешто јој је постало чудно – зашто, забога, никада не долазе деца? Тоње обично није волела много да размишља, па је једног дана села на бицикл и отишла да пита Клауса Хагена.

– Клаусе, зашто у твој камп никада не долазе деца?

– Забрањено је доводити децу у камп Хаген – одговорио је тада Клаус Хаген.

– А? – рекла је Тоње.

– Моји гости треба да слушају хучање реке и шуштање грана, а не дреку и галаму – објаснио јој је Клаус Хаген и погледао на сат. Тоње је забезекнуто зурила у власника кампа и прогласила да је то што је он рекао нешто најгоре што је икада чула, али је баш у том тренутку Клаус Хаген оборио сопствени рекорд и рекао нешто још горе: – То с дреком и галамом заправо се тиче и тебе, Трулте.

– Тоње – исправила га је Тоње.

– Тоње, да. Можеш ли, молим те, да престанеш да певаш по цео дан и ноћ? Тоње није могла да верује својим ушима.

– Реметиш мир мојим гостима када вриштећи пројуриш овуда на бициклу – рекао је Клаус Хаген и учтиво се насмешио.

16

– Мислиш да престанем да певам у својој рођеној долини?! – упитала је Тоње како би била сигурна.

– Твоја рођена, па твоја рођена! – промумлао је Клаус Хаген изнервирано. – Ја рекламирам свој камп као најмирнији у целој земљи и молим те да то поштујеш. То је био тренутак у којем је Клаус Хаген дефинитивно направио погрешан корак. Нико не моли тек тако Малог глимердаленског зврка да престане да пева. То је свако могао да му каже. Да је питао.

– Не, нажалост, не могу – рекла је Тоње Глимердал. И кренула је кроз светлуцаву долину певајући оперу тако гласно да се шумарак крај пута повијао од силине њеног гласа. Тоње је после тога наставила редовно да пева. Истини за вољу, можда је певала чак и више него раније. Нарочито док би пролазила бициклом поред кампа. А Клаус Хаген је гледао на њу скоро као на неку малу штеточину. Још горе је било претходне јесени, када је Тоње праћком случајно разбила онај прозор у кампу. То јој никако није била намера. Циљала је стуб са заставом. Много лепо звучи кад се погоди стуб, али је то веома тешко. Чак ни она, Тоње Глимердал, не погоди сваки пут када гађа.

– Јој! – узвикнула је Тоње када је зачула прасак стакла. Одмах је села на бицикл и појурила кући. Покупила је сву уштеђевину коју је имала. Новац је ставила у диван ковчежић који је направила с Гунвалом. Уз велико и озбиљно извињење, предала је ковчежић Клаусу Хагену. Али Клаус Хаген није желео ковчежић. Нарогушио се, извадио новац и вратио јој ковчежић.

– Шта да радим с тим?! – упитао је он љутито. Шта сад изводи? Може једноставно да остави новац у њему, он који је толико богат, помислила је Тоње. Клаус Хаген је фркнуо и залупио вратима. Тог дана је Тоње одустала од пријатељства с њим. Да, одустала је у потпуности од целог Клауса Хагена – од чуперка на врху главе до нокта 17

на ножном палцу. Замисли да неко на овом свету може да одбије такав ковчежић! Целе једне суботе исцртавала је лемилицом за дрво две птице на поклопцу.

– Не разуме се у уметност – рекао јој је Гунвал кад му је то испричала.

– Не разуме се ни у шта! – рекла је Тоње љутито.

– Цео овај камп је једна тужна прича. Нема ниједног детета у њему – рече Тоње. – Срећа твоја, Гунвале, па имаш мене да те развеселим и да не мораш да ручаш сам. Гунвал се нагнуо док је седао, па крцнуше и колена и дрво.

– Амин – промумла он. Послужили су се ћуфтама, печеним месом и печеним ребарцима, а Тоње се питала због чега је Гунвалова храна најбоља на свету.

– Знаш ли шта је тамо спремно за тестирање? – упита Гунвал изненада и показа главом ка радионици много пре него што је помислио да прогута залогај. Тоње тихо одложи виљушку на тањир.

– Санке?

19

Поглавље 3 У којем Тоњин први тест санки с воланом полази наопако и у којем јој прете полицијом

К

од Тоње и Гунвала стално су били у току нови пројекти. Али оно чиме су се бавили те зиме заслуживало је посебну пажњу. Тако су мислили и Тоње и Гунвал. Планирали су да направе савршене санке с воланом. Развиће модел стабилан као трајект, брз као мотоцикл и леп као Гунвалова покојна баба. Ако буду успели у томе, пре наредног Божића покренуће праву производњу санки с воланом и биће безобразно богати, као Клаус Хаген. Идеја се јавила након што се Тоње једног дана спуштала клиском.

– Ако ћемо право, у последње време клиско и није нешто брз – пожалила се она Гунвалу.

– Пффф, клиско – рекао је Гунвал. – Требало би да имаш санке с воланом.

– Где могу да набавим санке с воланом? – питала је Тоње.

– Ваљане санке више не могу да се набаве – рекао је Гунвал.

– Па ако су санке с воланом заиста најбоље, онда морамо некако да их набавимо – закључила је Тоње. И, богами, у праву је, мислио је Гунвал, па је следећег дана отишао до града и вратио се с комбијем пуним клизача за санке. Од тада је Гунвал заваривао, савијао и тесао из петних жила. Требало је да испробају много тога како би утврдили шта најбоље функционише. Неће они пуштати у производњу неке тамо јадне санке. Зваће се глимердаленска машина. Тоње је по читаве дане ишла од врата до врата и сакупљала све могуће крнтије од санки. „Битно је учити из старих грешака у производњи“, што би рекао Гунвал.

– Како иде израда санки? – често би питали људи.

– О, иде – рекли би Тоње и Гунвал не откривајући ни најмању ситницу.

20

Али тада је већ било прошло неколико дана откако је Тоње последњи пут завирила у радионицу. Била је заузета другим стварима. Замало се онесвестила од среће када је Гунвал отворио врата и када је тамо, на поду испред бушилице, угледала три комада скоро готових санки.

– Сад нам треба тест-возач. Пожељно је да буде дете – промумла Гунвал и крајичком ока погледа Тоње, једино дете у Глимердалену.

Призор троје санки на врху брда до чијег подножја има неколико километара био је тако диван да се о њему могла написати опера. Гунвал је цупкао од ентузијазма док је Тоње притезала своју бициклистичку кацигу.

– До краја зиме имаћемо санке које могу да се возе све до мора. Кладим се у своју дозу дувана за жвакање! – загрме он. Тоње је збуњено зурила у њега. То је чак четири километра равница, узбрдица и свега осталог. Да ли је уопште могуће одвести се скроз до тамо? Да, сматрао је Гунвал, али не још. Прво су морали да тестирају санке и да мало продискутују. Смислили су два типа кочница. На једним санкама ножну кочницу, а на другим полугу коју је Тоње могла да повуче.

– А шта је с трећим санкама? – упита Тоње и погледа оне које су имале волан, али не и кочнице.

– Када откријемо која кочница најбоље функционише, монтираћемо је на ове санке. Оне имају невероватне клизаче – додаде Гунвал и протрља дланове. Затим је погура на прве санке.

– Могуће је да мало заносе у кривини. Али ме, пре свега, занима како ће радити кочнице – објасни он. Тоње ухвати волан, а Гунвал подиже свој воки-токи. Морали су да успоставе контакт с Петером пре него што она крене како би он могао да заустави саобраћај.

21

Т

оње је једино дете које живи у светлуцавој глимердаленској долини, високо у планинама. Дане проводи са старим, мрзовољним Гунвалом, својим најбољим пријатељем, и пошто су стално заједно, Тоње мисли да зна све о њему. Ипак, показало се да и није баш тако. Једног дана Тоње је сазнала да Гунвал крије велику тајну… И док се пролеће бори да победи зиму, док се долина пресијава, а река бруји, Тоње покушава да врати срећу и звуке виолине у живот свог пријатеља, уз омиљен мото – брзина и самопоуздање.

ISBN 978-86-529-0585-0

9 788652 905850