Budimir i retke vrste

Зоран Пеневски Будимир и ретке врсте књига седма прво издање Уредник едиције Љиљана Маринковић Уредник издања Анђелка Ружић Лектура Ивана Игњатовић Дизајн Андреј Војковић Илустрацијe Душан Павлић Припрема за штампу Татјана Ваљaревић Издавач Креативни центар, Београд, Градиштанска 8 тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић, директор Штампа Графостил Тираж 1.000 ISBN 978-86-529-0055-8

Зоран Пеневски

Први део

Зашто? О зашто?

Х

оћу поштанско сандуче! Је л´ ме чујеш?! Хоћу по­штанско сандуче!“ Зар није страшно кад вас пробуди крештав гла­ сић с таквим захтевом? „Молим?“, придигао сам се из кревета, али ми се још мутило пред очима. „Купи ми поштанско сандуче!“ „Поштанско сандуче не може да се купи!“, рекао сам и протрљао очи. „Уосталом, шта ће ти?“ „Досадно ми је. У њему бар има писама и пакета, и пошиљки с необичним стварима, и много тога за­ нимљивог. А могла бих и да се дописујем с неким.“ Зар диван и добро испланиран априлски дан тре­ ба тако да почне? Толико сам се трудио да ми живот буде миран и добро организован, али изгледа да није вредело. Уда­ хнуо сам дубоко и померио ногу испод јоргана, али ту ме је већ чекао длакави пријатељ. Осетио сам како се ситне шапице склапају око мог листа. Мо­ жда ће ипак на крају све бити добро.

3

Зоран Пеневски

То је само животиња, тешио сам се. Сагнуо сам се и помазио гватемалског прилепка. Срећом, он не уме ни реч да изусти. „И шта ће бити с мојим поштанским сандучетом, Будимире?“ „Нема никаквог сандучета! Заборави на то!“ „Зашто?“ „Зато што оно припада поштанској служби и зато што људи стављају писма у њега да би их слали, а не да би примали пошту. Кад теби неко пошаље писмо, оно заврши у поштанском сан-ду-чи-ћу!“ „Сандуче, сандучић – свеједно! Хоћу! И то црве­ не боје!“ Није вредело! Као да сам се свађао с тинејџером коме нисам дао џепарац, па је он сад тражио било који начин да ми се освети или да буде бар не­подно­ шљиво досадан док не добије оно што хоће. Устао сам и пажљиво кренуо ка купатилу, односно почео да шепам пазећи да прилепак не удари главом у ногу стола или у ивицу комоде. Умио сам се полако и почео да се бришем пешки­ ром кад ме је сустигло звоцање: „Ако не добијем сандуче, жалићу се Друштву за заштиту животиња!“ Узео сам пасту за зубе и исцедио танку линију на четкицу. „Или, још боље: позваћу неку телевизију и тра­ жићу да ТВ екипа дође и сними све нас!“ Мислим да сам у том тренутку запенио. А при­ том не мислим на пасту за зубе.

4

Гватемалски прилепак

Препешачио сам Гватемалу уздуж и попреко отприлике седам пута пре него што сам једног поподнева приметио да ми се за десну ногу, одмах изнад чланка, закачио гватемалски прилепак. Био је то мали створ који је личио на мокру кртицу, само што је имао маховинасто крзно и тужне, тужне жуте очи. Изгледао је као несрећно биће које тражи помоћ, а то не треба да чуди с обзиром на чињеницу да је био последњи примерак своје врсте. Прилепци су за крупније животиње скоро неприметни, а за њих се каче јер се тако пребацују с једног места на друго. Међутим, баш зато што се труде да прођу неопажено, често доживљавају несреће и ту треба тражити разлог због којег су искорењени. Хране се салатом, трском и разним поврћем. Открио сам да мој прилепак обожава пире од грашка.

Зоран Пеневски

„Смири се, молим те! Данас долази молер да сре­ димо собу, што значи да ће у стану с нама би­ти још неко, па желим да све буде у реду. У реду? Осим тога, биће то добра вежба јер сутра – само да те подсетим – идемо у Дом за стара лица, код маме и тетке. Зато сви треба да будете мирни и не-у-пад-љи-ви! Јасно?!“ Крв ми је јурнула у главу од нервирања, што је било добро јер сам се у том тренутку сасвим пробудио. Удахнуо сам дубоко још једном и рекао себи да ми све ово није требало. Мада, знам, морао сам то да учиним. Ух! Али, погледај се, Будимире!, сталожено сам се обратио својој савести. Ти раз­говараш са птицом! Са птицом! Додуше, тачно је, то није била обична птица. Била је то манџурска џангризава глувара. Није ми било лако претходних шест месеци са свим тим необичним укућанима. Можда ме је од свега највише погађало то што сам морао да при­ хватим посао у Научном институту за ве­те­­ринарство јер сам схватио да ће ми новац пред­ста­вљати про­ блем. Нарочито откад сам почео да жи­вим сам у стану својих родитеља, након што је Паун преминуо, а Катица прешла да ради као психолог у Дому за стара лица који је водила њена сестра Мира. Успео сам да завршим факултет, да пропутујем свет, али сам убрзо схватио да прилив новца неће потрајати дуго. „Ђееерђ!“ Мој отац Паун Цонић био је велики зоолог и истра­ живач. Често ми је говорио док сам био мали: „Кад 6

Манџу рска џангризава глувара Кроз непроходне кинеске густише и стрмовите планине водила ме је жеља да нађем ову ретку птицу, која, по тврђењу мог оца, брзо учи људски говор. И, заиста, после мало више од два месеца, колико сам лутао и наглас говорио својим матерњим језиком, док су ме сељаци посматрали као будалу која је изгубила пасош па не уме да се врати у своју земљу, у једној шикари чуо сам нешто налик на мрмљање. Кад сам се прикрао, могао сам да чујем понешто од оних својих речи (и псовки), па сам био сигуран да сам налетео на ову патколику птицу која има дугачак кљун (касније сам схватио да је то због тога што има и дугачак језик, а што може да буде и разлог страдања те врсте).

Глувара, последњи примерак своје врсте, најпре је беснела кад сам је зграбио, али је након вишедневног убеђивања схватила да сам јој ја можда једини спас. Глава јој је величине песнице и вероватно отуда њен мозак има велики ментални капацитет. Горњи део главе јој је пљоснат, па уме често да набере део изнад очију попут ноја и да тако покаже да се љути. 7

Зоран Пеневски

избациш све бубе из главе, почећеш да бринеш о њима“, а ја сам се увек плашио првог дела реченице – те страшне слике да имам некакве паукове или огромне мраве уместо мозга – па никад и нисам обра­ћао пажњу на речи које су следиле након тога. Ме­ђутим, пре него што је Паун преминуо (схватате да не могу да кажем да је отишао у вечна ловишта јер он није подносио ни ловце, ни убијање животиња), дао ми је изгужвану плаву свеску с већ пожутелим листовима, у коју је записивао све што је знао, и тихо ми рекао, озбиљно се загледавши у моје очи: „Сине Будимире, пронађи их и сачувај!“ И тако је отишао. Моја мајка Катица плакала је наредна три дана. Осим жеље да по његовим упутствима пронађем последње примерке скоро непознатих животињских врста, оставио ми је и довољно средстава да тај пут у различите делове света успешно и обавим. Очи­ гледно је мислио да ћу овај важни задатак са­весно обавити. Наравно, нисам хтео да га из­не­верим. Тре­ бало ми је годину дана да нађем сва та створења. Ка­т ица је водила рачуна о сваком од њих док сам ја трагао за још неком животињицом са списка. Ме­ ђутим, оно што се десило било је неочекивано: Па­ унова жеља најпре је била обавеза за мене, а онда се претворила у мој лични хир. Уживао сам у томе да поседујем последње примерке необичних врста! Мислим да сам био спреман да учиним све само да та дивна, чудна створења сакупим и да их чувам као најбогатији колекционар! Авај, суживот с њима 8

Будимир и ретке врсте

постајао је из дана у дан све сложенији. Прво, управо зато што су то били последњи примерци ретких врста – постао сам одговоран за њихову судбину. Њи­хово размножавање и даље постојање било је до­­ведено у питање, али сам урадио кључну ствар. Сакупио сам довољно узорака DNK и депоновао их у Светску банку генетског материјала. Друго, њи­ хове потребе и способности биле су мало другачије него оне обичних кућних љубимаца, па ме је брига о њима додатно исцрпљивала. Штавише, свако од њих имао је свој карактер, па то није изгледало као да сте врховни заповедник мале војске, већ координатор и снаб­де­вач неколико армија истовремено. Дакле, то је све много коштало: лекови и медицински пре­ гледи, кавези, хигијена, храна… Храна! Упс, замало да заборавим на суданског самоједа! Њему сам увек првом морао да спремим нешто да поједе. Док је самојед хрскао и мљацкао садржину своје чиније, почео сам да се бавим другим створењима. Мада сам, прилично неискусно, помислио да могу да почнем од себе. Чим сам узео парче хлеба и почео да га мажем маргарином, зачуо сам тих глас. „Добро, могу и ја да попустим. Не мора да буде сандуче. Могу да ти понудим нешто друго.“ „Глуварко моја, не чујеш ме! Није да не желим да га купим, него сандуче једноставно не може да се купи!“ „У реду. Рецимо да си у праву. Хтела бих нешто друго.“ 9

Судански самојед

Једина афричка животиња с Пауновог списка био је дивљи пас дуге длаке боје песка. Имао је издужену њушку као хрт, а она је изгледала помало чудно кад се узме у обзир да му је тело било здепасто. Непрестано је нешто грицкао, јестиво или не, па сам схватио да тај самојед само једе, а кад год би нешто ставио под зуб, био би ван себе од среће. Кад год бих се загледао у његове црне очи, осећао бих се као да гледам у бунар неког давног времена, у неко препотопско доба. Самоједи су живели у пасивним крајевима, па је вероватно недостатак хране у комбинацији с прождрљивошћу проузроковао њихово изумирање.

Будимир и ретке врсте

Паткасти давеж гледао ме је право у очи. Морао сам да се предам. И тог јутра. „Хајде, реци.“ „Дозволићу ти да ми даш да будем мало за тво­ јим лаптопом. Малкице да сурфујем.“ „Али нећеш на Фејсбук?“ „Хеј, обећала сам да нећу! Више.“ Погледао сам је продорно. Мало је попустила. Кад сам јој једном дозволио да користи мој налог, одмах је почела да се дописује и свађа с мојим при­ јатељима, па сам данима након тога морао да им се извињавам и кривим алкохолна пића за тврд­ ње и коментаре који су били изнети на мом профи­ лу. Који су били и граматички скандалозно напи­ сани, притом. „Добро“, рекао сам. „И још нешто.“ „Шта сад?“ „Треба ми помоћ. Не могу крилима да типкам, забога!“ „Добро, добро. Ја морам да се побринем и за друге. Замоли украјинског цуњавца да ти помогне.“ Манџурска глувара страшно је напредна. Да бу­ дем искрен, она је чудо од птице. За месец дана овла­дала је српским језиком, а након непрекидног седмодневног гледања телевизије научила је скоро све о људима. У почетку је била врло немирна, али је убрзо схватила да може да води главну реч. На­ кон шест седмица боравка у стану рекла ми је: „Не 11

Украјински цуњавац Иако би наз ив могао да вас нав еде на то да помислите како је реч о псу, украјински цуњавац мало је познато створење из породице примата, које личи на плавооког лемура са сивим крзном и лисичјим ушима. Само су му шапице црне и један мали круг око сваког ока, па изгледа као нашминкана дама у рукавицама. Рас те до 30 cm, а на то додајте и сиво-бели реп дужине 18 cm. Изгледа прилично изгубљено, а будућ и да је једини преостали примерак своје врс те, радо се играм с њим јер воли да се мази и чешка.

Највећи проблем је у томе што уме да одлута, па се лако изгуби. Заправо, њему је потребан врло мали простор да би се изгубио и ту треба тражити узрок нестанку цуњаваца (можда их и има у већем броју, али нико не може да их пронађе). Претпостављам да им памћење није јача страна.

Будимир и ретке врсте

очекуј да ти будем нешто посебно захвална због тога што си ме довео овде! Била сам ја и у бољим гнездима од овог, само да знаш! А то што сам по­ следња своје врсте, то значи да сам највреднија. Имај то у виду кад ме следећи пут будеш хватао и пре­мештао!“ „Ђееерђ!“ Моја мајка Катица била је највећи и најважнији осло­нац Пауну, а као психолог имала је много ра­зу­ мевања за њега. Паун је често одлазио на ви­ше­не­ дељна истраживања и враћао се пун прича. По­том је писао стручне радове и објављивао их у разним часописима, од дечјих до академских, а онда је посећивао семинаре и научне скупове чији су се учесници бавили тиме што је он писао. Док сам још био клинац, Катица је стрпљиво чекала да се Паун врати с неког службеног пута и да ме одве­де у зоолошки врт. „Ђеееееерђ!“ Катица је и мени била најважнији ослонац, јер сам, по Пауновој жељи, кренуо његовим сто­пама. До­д уше, то је трајало само годину дана. „Буди­ми­ ре, сине, не кити се туђим перјем“, говорила ми је Ка­т ица и ја сам знао да је хтела да ме упозори да не треба да градим каријеру на основу Паунових открића. „Ђеееерђ!“ „Добро, добро, биће и за тебе! Немој само да вичеш. Бар не пре девет сати ујутру.“ 13

Татарски ђерђ

ђерђа. Била је зима у Татарстану кад сам кренуо да пронађем ни доли Иако су ми зуби веома гласн о цвокотал и, у једној ећа на успео сам да разазнам урлик тог створа који подс разлога зеца окерсиве боје, с краћом сурлом. Из непознатог слогом, повремено се огласи неким помало назалним, гласним шта од којег и потиче његов назив. Ника д нисам утврдио вљао тачно једе јер је оброке које сам му давао често оста цкане након само неколико залогаја, али сам приметио изгри или крајеве завеса, делиће откинутих листова саксијског биља авио избушене и исцепане комадиће новина, па сам претпост ају да је то било његово масло. Његов урлик многи доживљав што је као иритантан, па напа дају те умиљате животиње, вероватно и довело до њиховог нестанка.

Будимир и ретке врсте

Помазио сам га и почешао испод браде. Он је за­ жмурио од ужитка и задовољно се осмехнуо. Опу­ стио се. Мој драги, драааги татарски ђерђ! „Занимљиво“, рекла је глувара гледајући у лап­ топ. Цуњавац је погледао с дубоким неразумевањем пти­цу, а потом екран, трудећи се да одглуми како и он мисли да су пронашли нешто занимљиво. „Шта?“ „Уколико бих знала кад си рођен, могла бих да ти прочитам данашњи хороскоп.“ „То је лако“, рекао сам и кренуо ка кавезу са зе­ ле­ним жицама који је висио изнад кухињских вра­ та. „Рођен сам двадесет…“ „Не причам с тобом, Будимире. Разговарам с цу­ њом…“ Цуњавац се избечио, протрљао је црном шапи­ цом носић и поново се задубио у екран, чудећи се томе како се неке слике на њему крећу саме од се­ бе, а неке не. „Будо!“ Сада је хтела да ми се додвори. „Реци, злато моје!“ „Покушавам да нађем нешто на интернету… По­ лојка, бргљез, потрк – каквих све глупих имена за птице има, ц, ц, ц!“ „Хајде, орасположи ме. Јеси ли пронашла неки виц?“ „Хм, јесам“, рекла је глувара и погледала у екран. Цуња се збунио јер није видео ништа смешно на њему.

15