Балетским кораком | Беатриче Мазини

Biblioteka ROZE PATIKICE kwiga prva BALETSKIM KORAKOM tre}e izdawe Naslov originala BEATRICE MASINI A PASSO DI DANZA Copyright © 2005, Edizioni EL S.R.L., Trieste, Italy Za izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2006 Ilustracije Sara Not (Sara Not) Urednik Dejan Begovi} Lektor Aleksandra Markovi} Priprema za {tampu Goran Ratkovi} Izdava~ Kreativni centar Beograd, Gradi{tanska 8 Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659 info@kreativnicentar.rs www. kreativnicentar.rs Za izdava~a Qiqana Marinkovi}, direktor [tampa Grafiprof Tira` 3000 ISBN 978-86-7781-500-4 Objavqivawe ove kwige pomoglo je Ministarstvo inostranih poslova Republike Italije

Beatri~e Mazini

BALETSKIM KORAKOM S italijanskog prevela

Vesna Mostarica

Академија је балетска школа из романа, с правилима као из романа, у којој се све одвија као у роману. Личи на многе праве балетске школе, али није ниједна од њих. Истинит је, међутим, труд који сваки од главних ликова улаже да би остварио свој сан.

JEDAN SASVIM OBI^AN DAN

– И један, и два, и три, и четири. И један, и два, и три, и четири. Ана, пази на запешће. Франсин, рамена. И три, и четири… Зоја мрзи plié.* Одувек га је мрзела, још откад је имала само седам година. Никада није схватала смисао те вежбе. Уз то, у plié-у су њена стопала непријатно тежила да падну на унутрашњу страну. Паф, млитава и слаба, а таква нису смела да буду.

– Зоја, исправи стопала. Сасвим равна. Равна, јасно? Ето, баш то. Равна као тањирићи. Равна као риба лист спљоштена на дрвеном поду. Зоја замишља дуг низ риба лист, поприлично мртвих, распоређених у истим размацима, у три реда, замућених очију. Мадам Оленска би њима била задовољна, зар не? Пљоснате да пљоснатије не могу бити. То јој је смешно, али смех успева да замаскира кашљем. Мадам Оленска је свеједно прострели погледом. * Plié (франц.) – балетска вежба уз штап (прим. прев.).

Не сме да се кашље, не сме да се кија, не сме да се чеше, не сме да се смеје. Да ли сме да се дише, молим? Има дана када је одговор увек и једино „не“. Зоја фркну, али веома тихо, дуну кроз нос као да је сврби. А за све то време вежба горе-доле, горе-доле, мали лифт којим теледиригују музика и наредбе мадам Оленске. После извесног времена више о томе не мисли, схватa да о томе више ни не размишља, а тако је, кажу, у суштини добро. Али, ако њено тело ради оно што треба да ради, добро је и послушно (скоро увек, бар), како то да се њена глава толико буни? Питање личности, вероватно. Зоја у огледалу угледа, само на трен, за време једног кратког renversée-а,* празно и савршено Лајлино лице, као лице неке луткице. Лајла, са акцентом на последњем а, јер је mademoiselle** Францускиња. Она се никада не буни. Не кашље, не чеше се, не брбља. И све што ради је савршено, толико савршено као да у то не мора да улаже никакав напор и не мора да се доказује: довољно ју је гледати. Па ипак, Зоја никада није пожелела да буде на њеном месту. Иако је Лајла најбоља од свих, па самим тим * Renversée (франц.) – окрет у балету (прим. прев.). ** Мademoiselle (франц.) – госпођица (прим. прев.).

и миљеница мадам Оленске. Заиста личи на ону лутку са кључићем на леђима, која се навије и увек се креће на исти начин, истим низом покрета, онако како је неко други замислио. Зоја је задовољна што је права девојчица која греши, петља и прави збрку. Иако није савршена. А овде, на Академији, реч савршенство је уклесана златним и сјајним словима изнад свих врата, реч која блиста и захтева да и ти блисташ. Клап, клап, клап. Пљеснувши три пута рукама, мадам Оленска разбија чаролију. – Час је завршен, можете ићи, au revoire – каже, као сваког дана. А они, као у хору, запевајући одговарају: – Au revoire, Madame.* Зоји не полази за руком да добро изговори оно слатко француско р, иако је, мора да призна, пробала хиљаду пута пред огледалом. Наравно, Лајли те речи клизе са усана слатко као мед, француски мед. Miel.** Али само стрпљиво: с оне стране тих врата можеш слегнути раменима, можеш се кришом искревељити … нико те неће пријавити, Лајла је свима антипатична. Једна рука се провлачи испод Зојине: то је Леда. – Још увек ти иде на живце? – шапуће, хватајући корак са другарицом. То јој теже пада јер је висока, одједном је много израсла и већ личи на тинејџерку, док Зоја још увек има грађу и стас девојчице. То је баш чудно: годинама су * Аu revoire Madame (франц.) – до виђења, госпођо (прим. прев.). ** Miel (франц.) – мед (прим. прев.).

биле исте, а сада је Леда кренула као ракета, као да се њеном телу жури. А она није: још увек је иста. У њиховом пријатељству се, међутим, ништа није променило.

– Не, не иде ми на живце – скоро невољно признаје Зоја. – Сама себи идем на живце зато што ме она нервира. Хоћу да кажем, то је глупо. Она је таква и ту не може ништа да учини, није она за то крива.

– А можда се ни њој не свиђа што је таква каква је. Шта ми о томе у суштини знамо? – каже Леда пуна разумевања. Драга Леда, толико је племенита. Није само добра, онако обично добра: баш је племенита, пажљива према другима, има обзира према њиховим осећањима. И зато је Зоја толико воли. Разговор се ту завршава, нема више времена. До тог тренутка сви су били врло тихи, врло мирни: нема трчања по ходницима Академије. Али сад, на прагу свлачионица, дечаци на једну, а девојчице на другу страну, као да их је спопала грозница, неко лудило које их одједном преображава: ту се гура, мува, трчи према клупама на којима их чека одећа, мање или више сложена, забијена у велике торбе са џеповима закачене на вешалице. Сад није важно да ли је једна чарапа обрнута наопако, да ли је крагна на кошуљи остала савијена испод дуксерице: савршенство је реч која је закон само у оквиру Академије. Напољу, у спољном свету, нико на то не обраћа пажњу. А сад је време за повратак кући.

Зоја се још није сасвим навикла на осећање поноса које јој сваког јутра стеже грло као тесан шал док пролази кроз бочни трем Балетске академије, своје школе, најважније школе у граду, земљи и скоро целом свету, и пролази кроз улаз за уметнике. Иако се то дешава већ пет година. Али на неке ствари човек се никада не навикне. Излажење, наравно, не делује на исти начин: кад излазиш, трчиш ка нормалном животу, пријатељима, породици, игри. Супротан правац, долазак, изазива у њој узбуђење. Сада, међутим, док излази, иде према аутобуској станици и чека сама да дође њен аутобус, има друго осећање, исто тако познато и прецизно: веома мало, веома слатко олакшање. Стићи ће кући (потпуно сама: то право је освојила управо ове године и та слобода да иде сама, као одрасла особа, још увек је узбуђује) и зазвониће на врата, само једном, и мама ће отворити и загрлити је. Лепо је знати унапред да ће се то догодити. Затим ће ту бити ужина, можда торта, слатки кексићи, а онда ће мало гледати ТВ. Мама ће сести поред ње, то ради увек кад има времена, а време готово увек нађе, и гледаће, не размишљајући превише, оне цртаће о вештицама и малим вилама који су, мање-више, исти. Зоја ће испразнити главу гледајући тај ковитлац боја, чаробног праха, зачараности, јер то није права прича која треба да се прати, већ само клупко слика, па ће полако, полако, скоро неприметно, клизити према мами, све док се

цела не наслони на њено раме, као неки лењивац, млитав од сна и жељан мажења. А у том тренутку…

– Мама, зашто волиш само Зоју? Од пре неколико месеци то је Мартина омиљена реченица, а Зоја не зна да ли да се на то насмеши или да јој буде мало непријатно. Свакако, Марта је мала, треба је разумети: већ шест година је треба разумети и Зоја се на то већ навикла, иако јој није увек лако. После те реченице уследи скок на тросед и у нежан загрљај који ју је повезивао с мамом увлачи се нешто мало али упорно. Марта се пробија између њих као тврдоглава гусеница и врти се све док их не раздвоји. Да ли је заиста љубоморна? Или је то само нека игра, неки мали ритуал, као онај који везује њу и маму?

– Знаш да вас све три подједнако волим – каже мама са изразом некога ко понавља рефрен не размишљајући о речима које изговара. – Знаш то, зар не?

– Да, али хоћу да гледам цртаће с вама. Дует постаје трио који, мало-помало, склизне у малопређашњу нежност, уљуљкан неразумљивом јапанском музичком најавом коју Марта пева напамет, декламујући бесмислене звуке апсолутно тачно.

– О, гле, гле, уточиште је комплетно попуњено.

– Зоја осећа како се над њу надвија сенка, сенка која јој дотакне образ млаким пољупцем. Је ли искрен тај пољубац? Не зна.

10

Некада су она и Сара заиста биле пријатељице. Разлика између њих је само три године, увек су биле блиске, иста соба, исте игре, а Сара ју је шминкала и пресвлачила као своју живу лутку и с поносом ју је показивала другарицама, помало завидним, јер су све, сиротице, имале само браћу. Онда су се ствари измениле. Зоја се уписала на Академију, дошла је Марта. Нова кућа с посебном собом за сваку, различити животи, различите обавезе. Сара је сад већ велика, сад се заиста шминка, иако кришом, и тешко оном ко је изда, уосталом, Зоји то никад не би ни пало на памет, а Марти можда би, она је та која превише прича. Али између њих две појавила се нека суздржаност, као да су само другарице у клупи које је грешком спојила нека расејана учитељица, немају ничег заједничког, немају никакву жељу да открију да ли имају нешто заједничко: све што је некад било и чега више нема.

– Дођи и ти, хајде – каже мама Сари, која се баца на тросед гласно дишући и допушта Марти да се извуче из свог склоништа и свали на њу. Све су једна уз другу, накратко. Онда крене одјавна шпица за цртаће и Марта се извлачи. – Сад морам да идем да се играм. – Ето, тај тренутак се изгубио: и Сара устаје и одлази, не говорећи ништа. Још неколико тренутака и мама ће поћи за њом. Али сада је још увек ту, цела припада Зоји.

11