Šumski derbi

М

ИЧА ПР

ЧУ проблемом. Да би сачували своју шуму, пристали су на опкладу – на то да одиграју фудбалску утакмицу с градским дрвосечама. Уз помоћ лугара Вукадина и миша званог Грицко Милирод, чувеног фудбалског тренера, даће све од себе да направе прави фудбалски тим. У ову утакмицу домаћини ће ући спремни да оставе своје срце на терену. Улог је велики, а они имају само једну шансу. Ако изгубе утакмицу, изгубиће свој дом...

9 788652 906970

ТИ ПРИ

латозрак, Свилац, Тајна, Генерал и бројни други З становници Дубоког јендека нашли су се пред великим

ИЛУСТРОВАО

Младен Анђелковић

На фудбал право имају сви! Они који ходају – да га играју. Они који спавају – да га сањају.

ОПКЛАДА и друге чудне игре

ГЛАВА ПРВА

ЗЕЛЕНИ ШЕШИР, ПЛАВО ПИСМО И ЦРНЕ ВЕСТИ Широком стазом, која је Дубоки јендек делила на два једнака дела, поскакивао је зелени ловачки шешир. Скакутао је вешто избегавајући барице, по којима су рониле жабе, и корење што је извиривало из земље. Стаза којом је шешир хитро одмицао била је веома пространа и скоро потпуно равна. Пружала се од лугареве куће у подножју насипа, па све до Велике капије на крају шуме. Њено име било је Стаза за претрчавање, јер су је становници Дубоког јендека више користили попреко него уздужно. Зато не треба да чуди знатижеља коју је изазвао шешир користећи је другачије од уобичајеног. Многи вратови су се кривили гледајући за њим, али се он није обазирао на зачуђене погледе и дошаптавање које га је пратило. Власник шешира, господин Вукадин Кривокућа, лугар и шумски другар, како je волео за себе да каже, дугим корацима је хитао једва се суздржавајући да не потрчи. У левој руци држао је штап за ходање о који се тек повремено ослањао, а у десној плави коверат. Био је у силној журби.

9

А журба је била друга ствар која је изазивала чуђење и погледе неодобравања. Иако је у Јендеку много тога било померљиво, ништа није било толико хитно и ноголомеће као ужурбан ход којим се стари лугар управо користио. Избегавајући камење, суво грање и многобројне кртичњаке, стигао је до једноставног дрвеног моста без рукохвата. Само неколико грубо отесаних дебала, која су се гурала једно поред другог, спајала су травнате обале. Помоћу њих је стаза прескакала Шумски репић, несташан и брбљив поток што је скривен под жбуновима купина јурио према реци. Испод моста се одмарала његова сенка, а на другој страни чучао је велики бодљикави жбун. У близини моста било је хладно. С грања околног дрвећа отпадало је лишће као да је јесен, а не почетак пролећа. Било је тихо. Нису се чуле ни птице, ни бубе. Када је Вукадин закорачио на мост, жбун који чучи хитро се подигао отресајући лишће којим је био покривен и почео да расте и расте, високо надвисујући старца. Из жбуна са свих страна изронише многобројне руке, које почеше да се пружају према лугару претећи да га зграбе. Вукадин подиже главу покушавајући да сагледа неман пред собом. Тешко је могло да се утврди од које је врсте била та неман, oнако прекривена бршљаном и бодљикавим купинама пузавицама. Лице

10

јој је скривала маска од папрати, из које су извиривали мно­гобројни рогови и два крупна ока. ХААААА!!! ХУУУУУ!!! КОГА ИМАМО ТУ?!!!, повика жбун-див, а зуби шкљоцнуше пред лугарем. ПОЈЕШЋУ ВАМ ЧИЗМЕ, ПРСЛУК, ШЕШИР! ПОЈЕШЋУ ВАМ ПОЈАВУ СВУ! Многи би се препали, али је Вукадин, уместо да бе­ жи, само мирно подигао руку и рекао: „Немам времена за игру, Шуњавко.“ Звер се зауставила. Свих десет руку немоћно јој падоше поред тела, а глава клону на груди. „Ох! Ух! Ах!“, чуло се испод маске која је пресретачу заклањала лице. „Какав сам ја то плашитељ кад никога не умем преплашити?“ „Најбољи кога знам“, рече Вукадин. „У овај крај шуме нико и не залази због тебе.“ „Јесам ли овог пута био страшан?“ „И страшан и језив“, умиривао га је лугар. „Али ви се нисте уплашили“, рекао је плашитељ. „Журба ме спречава да се плашим и због ње ми није до јежења“, рече Вукадин, а онда, видевши колико је рас­тужио дива, додаде: „Једном можемо поново да пробамо.“ Шуњавко скиде маску и пред Вукадина изрони лице младог глога. „Обећавате?“, упитао је дрхтавим гласом младић. „Наравно. Не бих твоје плашење пропустио ни за ж­и­ ву главу.“ Глог се насмеши. И поред тога што му је фалио понеки зуб, осмех му је био очаравајући.

11

„Али сад сам у хитњи“, рекао је Вукадин. „Тражим Златозрака. Да ли си га видео?“ „У позоришту је“, казао је Шуњавко. „Почеле су припреме за фестивал.“ „Ах, фестивал“, уздахнуо је Вукадин. „Никада није рано да се почне с припремама.“ „Златозрак не воли када га прекидају и одвајају од позоришта“, рекао је Шуњавко. „Неће бити нарочито срећан.“ „Ни ја нисам због тога срећан. Али је ова работа ван свачије среће.“ „Шта се десило?“, био је знатижељан глог. „Сазнаћеш кад за то дође време “, рекао је Вукадин напуштајући стазу и одмичући према дубини шуме. „Убрзо! Врло скоро!“ Иза њега је млади глог, вративши маску на лице, поново чучнуо у заседу. *** Лугар је потом ходао нешто спорије јер је врлудао између пањева, прескакао ограде које су подигле купине и сагињао се скоро до земље да се не би закачио о руке уснулих стабала. Шума је још делимично дремала, иако је зима повукла своје хаљине на друго место. Тешко се могла ослободити слатког лепљивог стиска зимских успаванки које је тако дуго слушала. Ипак, поједина стабла су још крајем фебруара отресла снег са својих шешира и капа и када су дани постали топлији, похи-

12

тала су у лугове и гајеве. Тамо су се дохватила књига и инструмената и посветила се толико вољеној уметности. Вежбала су неуморно припремајући се за наступ на Летњем фестивалу. Летњи фестивал био је најважнији догађај у Дубоком јендеку. То је био празник уметности. Уметници из околних шума долазили су само с једним циљем – бити најбољи. А то није био лак задатак. Годинама су глумци, певачи и говорници из Дубоког јендека били без премца. Сви одреда, од нејаких младица, па до стогодишњих пањева, волели су уметност и нису се устручавали да то и покажу. Иако је до фестивала било остало још неколико месеци, увелико су увежбавали тачке за наступ. Вукадин је коначно угледао луг који је тражио. Позориште је била укруг подигнута дрвена кућа без крова. Гране околног дрвећа-спавача наткривале су је, омогућавајући тако публици да седи у хладовини и буде заштићена од ветра. Позорница је заузимала средишњи део, испод великог отвора кроз који се видело небо. Представе су биле игране под звездама, под облацима, па чак и када је на глумце падала киша. Око позорнице су у неколико нивоа стајале дрвене клупе, пањеви, комади стена и друге удобне ствари за седење. Глумци су позоришне комаде играли окружени публиком, без завеса иза којих би могли да се сакрију. Вукадин је затекао Златозрака на позорници. Млади храст је заузимао целу сцену. Био је то снажан момак, широких рамена, али не претерано висок. Тек је био изашао из пубертета, по људском рачунању, па је било чудно видети га како се занима за глуму уместо да се

13

бави спортом. Љубав је, међутим, чудна и неочекивана работа. Никада не знате куд ће вас одвести. Некада је то накрај света, а некад – у позориште. Златозрак је преко рамена пребацио црвени плашт, подигао десну руку лагано се вртећи у месту и рецитовао љубавну поему:

О, зар крошња не зна за благ сунчев зрак, што са њеног лишћа растерује мрак? Па јој суши сузу и весели њу, јер тај зрачак светла, воли крошњу ту…

Вукадин покуца на оквир зелених улазних врата, љут на себе што прекида тај величанствени тренутак. „Дедушка!“, зачудио се Златозрак кад је на вратима угледао ситну прилику. „Који је добри ветар донео вас у нашу кућу?“ „Не знам да ли је ветар баш био добар“, рекао је Вукадин. „Треба да попричамо, синко.“ „Свакако. Уђите, немојте само стајати на прагу.“ Њих двојица се сместише на једну сиву камену клупу у дну гледалишта. Златозрак је понудио старца чашом сока од боровнице и меденим колачима. „Шта је толико несачекиво да му је ваша хитност била битна?“, упитао је храст.

14

„Бојим се да вести нису добре“, рекао је Вукадин и одложио тањир с медењаком. „Вести су увек такве. Неочекивано добре или неочекивано лоше. Зависи од тога како су изговорене и како су прихваћене.“ „Ово не може другачије ни да се изговори, а ни да се прихвати, него само као лоше.“ „Видећемо“, рекао је храст. „Видећемо чим их чујемо.“ „Јутрос ми је стигло писмо“, рекао је лугар и пружио му светлоплави коверат. „Јавили су ми из Града да постоји намера да се сеча стабала пресели у Дубоки јендек.“ Златозрак је отворио коверат и извукао писмо. На нос је ставио мајушне наочаре, које је волео да носи иако је веома добро видео, и почео са занимањем да га чита. После неколико тренутака скинуо је наочаре и дубоко уздахнуо. „Зар овде, у Јендеку, да се сече и сакати? Али ово је Дом, а не било какво израслиште! Зар они у Граду то не знају? Како су само могли да смисле тако нешто?“ „До јутрос сам веровао да знају. Био сам уверен да поштују Дом, али некако се показује да ми је мишљење било погрешно.“ „Хм!“, замислио се Златозрак. „То није добро. Не, никако није добро. Нешто се мора делати. Али шта?“ „Наравно, ја сам одмах покушао да позовем Град, али су телефонске линије у прекиду. Потрајаће док их поново не оспособе. Ми смо исувише далеко да бисмо могли да рачунамо на хитност.“ Златозрак је знао да лугар користи некакву направу коју зове телефон и да њом лови гласове, али је никада

15

није користио. Њему је више пријало да лично однесе поруку ономе коме је била намењена. „Саставио сам и писмо противљења, али сумњам да бих га могао послати по дрвосечама.“ „Зар су дрвосече у Јендеку?“ „Они су ми лично донели вести. Ено их, чекају ме испред лугарнице спремни да почну са сечом. Ја немам моћ да их сам у томе спречим. А до Града је далеко. Бојим се да је све у овом тренутку недостижно. Морамо нешто да смислимо. Треба ми твоја помоћ.“ „Отићи ћу по савет. Старци ће знати.“ „У праву си. Ако старци не знају, нико неће знати.“ „Можете ли да нам уговорите сусрет с дрвосечама? Можда ћемо их убедити у исправност и погрешност.“ „Пробаћу. Ако успем, одвешћу их до старе чéке на стази. Тамо ћемо те чекати.“ „Нека тако буде“, рекао је Златозрак враћајући писмо у коверат. „Од писама се не треба скривати.“

16

Eдиција

прво издање

Уредник Анђелка Ружић Дизајн и илустрација на корицама Душан Павлић Илустрације Младен Анђелковић Лектор Мирјана Делић Припрема за штампу Татјана Ваљаревић Издаје Креативни центар Градиштанска 8, Београд тел.: 011 / 38 20 464, 38 20 483, 24 40 659 www.kreativnicentar.rs e-mail: info@kreativnicentar.rs За издавача Љиљана Маринковић Штампа Графoстил, Крагујевац Година штампе 2019 copyright © Креативни центар 2019 ISBN 978-86-529-0697-0 Тираж 2000

М

ИЧА ПР

ЧУ проблемом. Да би сачували своју шуму, пристали су на опкладу – на то да одиграју фудбалску утакмицу с градским дрвосечама. Уз помоћ лугара Вукадина и миша званог Грицко Милирод, чувеног фудбалског тренера, даће све од себе да направе прави фудбалски тим. У ову утакмицу домаћини ће ући спремни да оставе своје срце на терену. Улог је велики, а они имају само једну шансу. Ако изгубе утакмицу, изгубиће свој дом...

9 788652 906970

ТИ ПРИ

латозрак, Свилац, Тајна, Генерал и бројни други З становници Дубоког јендека нашли су се пред великим