Issuu on Google+

00

%n

aša želja, naš

e

en ht a je, n e

is

ljen trp

je

š rad, n aš

, naša uporn os t

Kontrapunkt

1

v.5.1.5 Februar ‘08.

e em vr

RELOADED

Kupovinom ovog časopisa postaješ direktan saučesnik/ca u međunarodnoj DIY zaveri. Obrati pažnju, jer to ti može promeniti život.

Borba za opstanak evropskih skvotova

Revizija istorije u Đenovi: U svakom slučaju nije nam žao!

Recenzije:

Uskoči u kombi, Taking Liberties,

The Day The Country Died, Slobodna zona,

Šok doktrina,

V kao Vendeta Intervju:

Lost Boys

Boris Buden:

Negrijevo mnoštvo kao postemancipatorski koncept emancipacije

Naomi Klajn: Da li je moguć drugačiji svet?

Alan Mur: Ne verujem u nasilnu revoluciju

QUEER BEOGRAD: Majda Puača, Džet Mun

dođi kod tatice!

Džet Mun


>

pazite se vodje koji udara u ratne dobose s namerom da kod gradjana pobudi patriotski zar, jer patriotizam je zbilja mac sa dve ostrice. on uzburkava krv, bas kao sto i suzava um. A kada ratni dobosi dostignu groznicavi vrhunac i krv kljuca mrznjom, a um bude zatvoren, vodja nece imati potrebe da gradjanima oduzima prava. Umesto toga, gradjani, prozeti strahom i zaslepljeni patriotizmom, ponudice vodji sva svoja prava i to rado. >

>

>

>

>

>

>

>

>

>

>

Julije Cezar

Fašizam je u evropskoj istoriji pozdravljen kao početak antiliberalne epohe, a pošto je proistekao iz samih masa, on kao takav predstavlja dokaz da je „vreme pojedinca” prošlost. Ali u stvarnosti, iza ovog pokreta takođe stoji samo težnja ka osvajanju političke moći od strane izrazite manjine, koja je bila dovoljno vešta da iskoristi vanrednu situaciju u korist ostvarenja sopstvenih ciljeva. U ovom slučaju reči mladog generala Bonaparte takođe se pokazuju tačnim: „Dajte ljudima igračku; oni će se zamajavati njome i dopustiće da budu vođeni, pod uslovom da krajnji cilj bude vešto sakriven od njih.” A da bi se vešto sakrio taj krajnji cilj, nema boljeg načina nego masama prići sa religijske strane i prožeti ih veroranjem da je to posebno odabrano sredstvo više sile i da služi svetoj svrsi koja njihovom životu zaista daje sadržaj i boju. Ovo preplitanje fašističkog pokreta sa religijskim osećanjem masa, konstituiše njegovu pravu snagu. Jer fašizam je takođe samo religijski masovni pokret u političkom ruhu, i njegovi lideri neće propustiti priliku da taj karakter očuvaju i ubuduće. Rudolf Roker


Uvodna reč

Predizborno pornićarenje

P

re nekoliko nedelja skontao sam da čovek može svašta da vidi nedeljom ujutru. Muvam se tako po naselju oko 7 i vidim ljude kako stoje u nekakvom redu. Shvatim da stoje ispred glasačkog mesta i čekaju da se ono otvori. Da da, verovali ili ne, ponovo izbori, ovog puta predsednički. Odjednom počeše da mi se u neispavanu glavudžu vraćaju slike tragikomedije od predizborne kampanje, sva ona urlanja u mikrofone i nasrtanja predsedničkih divljaka na govornice. Nemam ja ništa lično protiv polnog opštenja sa govornicom, nego me muči što taj hard core pornić finansiramo svi mi, a nismo ni pitani kakav scenario želimo. Kad sam bio klinac ljudi su čekali u redu ne bi li se dočepali nekako jednog hleba, ili litre ulja i mleka. Izgleda da samo napredovali, sada se u redu čeka da se što pre glasa. Možda postoji neka nagradna igra - ko prvi glasa, dobije poster svog omiljenog političara obučenog u seksi rublje. Zamišljam na zidu sliku grupnog seksa u kojem Koštunica, Tadić, Nikolić i ostali „lideri” odeveni u sado-mazo opremu sa bičevima razume se, pokušavaju da dominiraju svaki svojim stadom. A možda stado koje se

gura i gazi u redu ispred glasačkog mesta pokušava da se ubaci što pre u tu zavodljivu scenu masovnog polnog opštenja. Ako mene pitate, nemam ja ništa protiv grupnjaka, ali ne volim kada samo jedna strana konstantno dominira. U stvari, ne volim da se krljam sa osobama koje se lože na dominaciju. Više volim da aktivna uloga rotira pomalo do svakog učesnika/ ce , umesto da kostantno budem u pasivnoj poziciji. Isto važi i za druge. Bedak je kad je samo tebi lepo. U stvari, bedak je kad ne vidiš da nije lepo kad je samo tebi lepo, dok ostali moraju da se znoje zbog tvog užitka. Ja sam za uzajamni seks. Srpski politički pornićari koji se lože na dominaciju nisu moj broj. Bez seksa se verovatno ne može, ali bez političara i njihovih izbora se svakako može, osim ako ubacivanje listića u glasačku kutiju nije jedino seksualno uzbuđenje ili uzbuđenje uopšte, za ljude koji u januaru po hladnoći stoje u redu čekajući da obave svoju „građansku dužnost”. Mislim, šta drugo mogu da očekuju da će dobiti od tolikog natezanja? Moć odlučivanja o sopstvenoj budućnosti sigurno ne.

Kontrapunkt RELOADED

Uvodna reč Izbor vesti

Decentralizovane akcije za povezivanje skvotova. Revizija istorije u Đenovi. Antifa akcija u Atini.

3 4

ANTIFA Novi Sad, 7. X 2007. Izveštaj iz prve ruke sa antifa protesta

Nacionalni znoj Kritički osvrt na novosadska dešavanja

Ultranacionalistički, fašistički i neonacistički pokreti u Rusiji

6 8 12

Razgovor Urija Gordona sa Piterom Meknelijem

Zauvek mlada Negrijevo Mnoštvo kao postemancipatorski koncept emancipacije

BOLONJU U KLONJU!

Neoliberalne reforme obrazovanja u Evropi i Srbiji

17 20

SPECIJAL 26

Queer Beograd Intervju sa Majdom Puačom

Radikalni queer aktivizam i pokret za globalnu pravdu

28

Odlomak iz teksta Liz Hajlimen: Radicals Queers or Queer Radicals

Seks i politika

30

RECENZIJE

37

Da li je moguć drugačiji svet?

49

Ne verujem da će nasilna revolucija ikada uspeti

54

Lost Boys

60

Intervju sa Džet Mun

Šok doktrina, V kao Vendeta, Upadaj u kombi, Agregat, Taking Liberties, The Day The Country Died, Slobodna zona, Rhythm Changes.

Govor Naomi Klajn sa konferencije Američkog sociološkog udruženja.

Intervju sa Alanom Murom.

NE GLASAM. NE ĆUTIM. Aktivistkinje i aktivisti DRUGAČIJE KAMPANJE u akciji. Realizacija: Denis Ispušlić, Zgembo Adislić, Nikita Nimindža, Krasti, Vlada BadBrain, persefoni pejdž i Pfff... . Čitav sadržaj magazina Kontrapunkt RELOADED, ukoliko nije drugaačije navedeno, objvavljen je pod licencom Creative Commons Attribution-NonCommercialShareAlike 3.0 Unported, što znači da je čitav sadržaj moguće dalje distribuirati, umnožavati i remiksovati, pod uslovom da navedete ime originalnog autora dela (ali ne na način koji bi sugerisao da vaša upotreba originalnog dela sugeriše nužnu podršku autora), da ne koristite ovo delo u komercijalne svrhe, i da u daljoj preradi i distribuciji ovog dela obavezno zadržite istu licencu pod kojem je ono objavljeno. Od svakog od navedenih uslova moguće je odstupiti uz dopuštenje autora. Ništa od navedenog ne narušava niti ograničava moralna prava autora.

KontrapunktRELOADED je zaseban projekat koji se samo donekle podudara sa sajtom www.kontrapunkt.info i to bez ikakvog nužnog reciprociteta. Taj odnos ostaje otvoren i nedefinisan do daljnjeg.

Uredništvo KR v5.0 čini afinitetna grupa nestalnog sastava. Kontrapunkt RELOADED izlazi neredovno i zavisno od mogućnosti i sposobnosti uredništva. Kontakt: Reloaded@kontra-punkt.info

KontrapunktRELOADED je otvoren za saradnju. Svoje radove možete slati putem e-maila. Uredništvo zadržava sva prava odlučivanja o konačnom sadržaju časopisa a vaši prilozi nas ne obavezuju u bilo kom pogledu.

Intervju sa Old School HardCore Punk bendom iz Liona.

KOLUMNE Gde je vaša granica?

 Umiranje u tišini z Grad bez sunca X

24 63 64 3 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Vesti

Izbor vesti Poslednja vest: 14. februara nacisti su u Moskvi pretukli i izboli antifa aktivistu koji se nalazi u kritičom stanju.

Decentralizovane akcije za povezivanje autonomnih prostora Evropa rupa ljudi uključenih u održavanje raznih skvotova širom Evrope, odlučila je da tokom dva dana, 4. i 5. aprila 2008. godine, organizuje susrete tokom kojih bi se pomoću demonstracija, direktne akcije, informisanja javnosti i uličnih svirki, promovisala antikapitalistička popularna kultura. Na taj način će se autonomni centri povezati sa novim ljudima i novim borbama, kako bi se korak po korak, stvorio globalni otpor sposoban da prevaziđe predstojeći talas gašenja skvotova. Ideja je da se organizuju različite decentralizovane i autonomne akcije, u zavisnosti od toga šta se smatra najadekvatnijim za određeno podneblje. Socijalni centri su ključni deo socijalnih promena. Vekovima ljudi koriste skvotove i autonomne prostore, urbane ili ruralne, kako bi imali kontrolu nad svojim životima. Oni su alat, taktika, način na koji ljudi žive svoje borbe. Decenijama se skvoterski pokreti iz celog sveta bore protiv kapitalizma, doprinoseći rešavanju lokalnih problema, obezbeđujući alternativu potrošačkoj kulturi, oživljavajući socijalne centre i aktivnosti van mejnstrim ekonomije. Time se ujedno pokazuje da je samoorganizovanje bez hijerarhijskih struktura

G

4 Kontrapunkt R.v.5.1.5

moguće. Između ostalog, ovakva mesta su centri okupljanja za sastanke i projekte, za stvaranje i širenje subverzivne kulture, za zajedničke diskusije, za pokretanje nezavisnih medija. Ona su utočište za buntovnike, siromašne i beskućnike, radikalne aktiviste, ilegalne imigrante. S druge strane, evropske vlasti su rasturile gomilu autonomnih prostora kao što su Ungdomshuset (Dom omladine) u Kopenhagenu, Kepi i Riger Štrase u Berlinu, EKH u Beču, skvotirane socijalne centre u Londonu i Amsterdamu, Ženevi i Barseloni, Ifanet u Solunu, itd. U svakom od ovih slučajeva, aktivisti su se okupljali i iskazivali svoju solidarnost sa ugoženim skvotovima. Organizovanje ovakvih dana akcija pomoći će razmenu veština, diskusije, širenje skvoterskih pokreta do mesta na kojima trenutno ne postoje, ali i preispitivanja tipa: šta očekujemo i podrazumevamo pod autonomnim prostorom? Koja je njegova uloga u borbi za radikalne socijalne promene? Gde mu je mesto na skali od „alternativnog” do „buntovničkog” centra? Budući da će se sve odigrati kao niz autonomnih decentralizovanih akcija, dakle bez „centralnog komiteta”, jako je bitno da svako ko želi, a u zavisnosti od svojih aspiracija, učestvuje u diskusijama, stvaranju i distribuciji propagandnog materijala u svojoj okolini. Ukoliko imate ideju kako biste mogli organizovati slične akcije u vašem gradu pišite na april2008@squat.net. 

Revizija istorije u Đenovi Italija 6. 2001, dan pošto su minule najmasovnije demonstracije protiv G8 ikada, a pendreci karabinjera još uvek bili usijani od brutalnog premlaćivanja nenasilnih demonstranata/kinja, dok su još uvek odzvanjali jauci mučenih u vojnom zatvoru Bolcaneto, a krv pretučenih aktivista/kinja u školi Dijaz još uvek bila sveža, državna represija koja je prethodnog dana dostigla vrhunac ubistvom Karla Đulijanija, sada je prešla u ruke sudija. Amnestiranjem policije i kriminalizacijom protesta italijanska država je sebi za cilj postavila totalnu reviziju svežih istorijskih događaja; da sutra bude, kao da tih julskih dana nikada nije ni bilo. Državi tužilac Ernesto De Napoli tražio je 215 godina ukupne zatvorske kazne, kao i 2,5 miliona evra ukupne novčane kazne (100.000 po optuženom), za 25 optuženih kojima je povrh toga, nastojao da stavi na teret i dodatnih 30.000 evra odštete za „uništavanje i pljačkanje imovine”. Sa druge strane, on smatra da niko od zverski pretučenih demonstranata/kinja, uprkos svim prekoračenjima ovlašćenja od strane italijanske policije i karabinjera, ne zaslužuje moralnu i materijalnu nadoknadu štete. Međutim, sudija Devoto, zajedno sa svojim saradnicima Gatijem i Realijanijem, opredelio se da tektikom „zavadi pa vladaj”, podeli demonstrante na „dobre” i „loše”. Desetoro „loših” su dobili zatvorske kazne u trajanju od 6 do 11 godina zatvora (samo jedna osoba je dobila 11 godina) . Oni nisu optuženi za „pružanje 

21.


Vesti  otpora”, zato što je njihova odbrana

od neovlašćenog napada policije tretirana kao „legitimno pružanje otpora”. Jedna osoba je oslobođena tužbi. 17. novembra 2007. između 50.000 i 70.000 ljudi ustalo je u odbranu svog kolektivnog sećanja. Nije

Izvod iz saopštenja za javnost

(...) Ovom kaznom pokušavaju da nas slome i nateraju da se postidimo onoga gde smo bili i što smo proživeli, (...); ali mi se nećemo izvinjavati ni zbog čega, zato što se nemamo zbog čega kajati, a Đenova 2001. nam predstavlja vrhunac naših političkih života. Mi verujemo da bi svi oni koji su bili u Đenovi trebalo da uzviknu: u svakom slučaju, nije nam žao.! Nije nam žao zbog ulica koje su zauzeli buntovnici, nije nam žao zbog terora G8 čiji su predstavnici bili zatvoreni unutar crvene zone, nije nam žao zbog barikada, zbog polupanih prozora, zbog štitnika od gume i stiropora, zbog štitova od pleksiglasa, zbog crnih odela, zbog belih ruku, zbog ružičastih plesova, nije nam žao zbog odlučnosti kojom smo tokom tih nekoliko julskih dana vlast dovodili u pitanje. (...) Danas, kao i juče ili sutra, mi opet ponavljamo: u svakom slučaju, nije nam žao!

Fašistički marš neće proći!

Grčka

U

poslednjih šest meseci zabeleženo je više od 20 organizovanih terorističkih napada na imigrante i kulturne centre kojima upravljaju grupe mladih levičara/ki u Grčkoj. Mada ostaje nejasno da li su ovi napadi izvedeni u koordinaciji sa policijom, evidentan je reakcionarni kurs grčke države. Rast popularnosti ekstremne desnice, provokativna indiferentnost policije za rasističke napade (Egaleo), opsežna akcija Države protiv imigranata i izbeglica (Patras), oštra reakcija na generalni štrajk, napadi na sistem socijalne zaštite, penzije, školstvo i zdravstvo, to su delovi društvenog mozaika današnje Grčke. Fašistička organizacija „Zlatna zora” pozvala je svoje istomišljenike na „najveći nacionalistički skup ikada napravljen u Atini”, 2. februara 2008, na godišnjicu grčko-turskog

sukoba koji je umalo prerastao u besmisleni rat za nenastanjeno ostrvo u Egejskom moru, poznato kao Imia u Grčkoj, a Kardak u Turskoj. Ovim skupom fašisti su želeli da pošalju poruku da je rat način na koji treba rešavati grčko-tursko sporove. Oko 400 anarhista/kinja, antiautoritaraca/ki i radikalnih levičara/ki, blokiralo je glavnu ulicu u Atini (slika dole). Oni/e su kamenicama i molotovljevim koktelima razbili/e marš od oko 60 pripadnika „Zlatne zore”. Policija je reagovala suzavcem i kordonima blokirala centar Atine, što je izavalo veliku saobraćajnu gužvu. Posle prvobitnog sukoba, manje čarke su se proširile u više sporednih ulica u centru grada. Lakše su povređena dvojica policajaca i dvojica anarhista. 

bilo nikakvih transparenata, nijedna grupa se nije isticala, samo je na čelu marša stajalo: „Mi smo istorija”. Bio je to protest protiv svih ljudi iz politike, medija i pravosuđa, koji su želeli da preprave istoriju, tvrdeći da su ti julski dani bili vreme kada je jedna nasilna grupa ljudi uništila grad. Protest je organizovan jer se ove optužbe ne odnose samo na 25 aktivista, koji možda i nisu načinili štetu. Proces koji je pokrenula italijanska država služi da se uspostavi presedan i pokaže kako će se u buduće postupati sa okrivljenima u sličnim slučajevima. Izricanje ovako visokih kazni veliki je udarac na prava ljudi da protestuju. Pored ovog skandaloznog pokušaja kriminalizacije čitavog pokreta, u Italiji lagano raste napetost pred novi dolazak G8; samit je zakazan za 2009. godinu. Ovog puta na prilično nepristupačnom mestu, ostrvu Madalena pored Sardinije. 

20. samit NATO pakta u Bukureštu, april 2008.

OČEKUJTE OTPOR! Najveći dosadašnji samit NATO pakta biće održan u glavnom gradu Rumunije. Na njemu će pored predstavnika 26 zemalja članica, učestvovati i predstavnici 23 zemlje potpisnice Partnerstva za mir, gde će se okupiti oko 3.000 visokih zvaničnika. Za njihovu bezbednost staraće se oko 9.000 policajaca, žandara, gardista i specijalaca. Uprkos tome, slabašna anarhistička scena poziva sve zainteresovane prijatelje da se pridruže protestima. Više o planiranim aktivnistima na

http://contra-doxa.com

5 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Antifa

K

Piše:

k

No v i

Militantni antifašizam Militantni antifašizam odlikuje upotreba nasilja u borbi protiv fašizma, što ujedno predstavlja distinktivnu crtu u odnosu na liberalni antifašizam. Militantni antifašisti smatraju da je na nasilje i prisutnost fašista na ulicama potrebno odgovoriti jednakom merom. Za razliku od liberalnih antifašista koji se oslanjaju na državu u nastojanju da cenzurišu govor mržnje ili da u skladu sa postojećim zakonima fašiste sudski gone, militantni antifašisti smatraju da se protiv fašizma moraju boriti same zajednice, a ne država. Militantni antifašisti često podržavaju klasnu borbu, i fašizam smatraju za politički sistem koji je suštinski sazdan protiv interesa radničke klase. Militantni antifašisti se bore za radikalnu antikapitalističku i antietatističku trasformaciju društva, a ne za odbranu ili parcijalno unapređenje postojećeg stanja liberalne demokratije. To najčešće znači da se među militantne antifašiste ubrajaju pristalice neke vrste socijalizma, odnosno komunizma i anarhije. Izraz antifa potiče od nemačke reči Antifaschismus, i znači antifašizam. Odnosi se na pojedince i grupe koje su posvećene borbi protiv savremenih fašističkih tendencija u društvu. To se pored antietatizma i antikapitalizma odnosi na borbu protiv:

6 Kontrapunkt R.v.5.1.5

a

. X 7 , 20 d a S

. 7 0

na ulici nas takođe nepoverljivo gledaju, a neki nas prate i snimaju. U gradu je klaustrofobično, policija je na svakom koraku. Nastavljamo dalje do Crne kuće. CK13 ima odličan položaj u centru grada, i kao što joj samo ime kaže okrečena je u crno. Odličan prostor za naše i ne samo naše uslove. Ulazimo u dvorište, gde se već skupio deo novosadske ekipe. Prostor za koncerte je sjajan, sa malom binom i kapacitetom primanja od 300 do 400 ljudi. Atmosfera se popravlja, kreće komunikacija i pozdravljanje sa poznanicima/ama iz drugih gradova. Iznosi se vegetarijanska klopa, baš u trenutku kada počinje da me brine glad. Vreme se bliži, već je pola četiri. Od organizatora dobijamo žute trake sa crvenim trouglom, koje vezujemo na sebe. Žuto je znak sećanja na trake koje su Jevreji morali da nose tokom II svetskog rata, a crveni trougao se odnosi na političke zatvorenike. Formiramo kolonu od oko 200 i više ljudi, stajući iza transparenta „Protiv fašizma svim sredstvima!”. Prijatno sam iznenađen brojem ljudi koji su došli iz Beograda, skoro polovina našeg radikalnog bloka. No ima nas sa svih strana. Dobro je. Sada svi nose marame. Polako se krećemo i izlazimo iz naše male ulice, gde nalećemo na kolonu koju predvodi Čanak. Stajemo. Oni nas zbunjeno gledaju, a Čanak iskoračuje ispred nas i pometeno čitajući natpis na glavnom transparentu izgovora: „Ovi su naši...”, a potom, verovatno nesvesno, daje nam znak da krenemo za njim. Čekamo da prođe njihova kolona i potom nastavljamo dalje. Zauzimamo položaj, okrenuti leđima glavnom skupu, a gledajući napred, prema mestu na kome je trebalo da nacisti održe svoj miting, marš, ili kako su ga već nazvali. Novinari su kao pomahnitali, trče sa glavne bine, postavljaju kamere i snimaju nas, vade fotoaparate i slikaju. Među njima su i nacoši sa fotoaparatima. Marame su odlično odigrale svoju ulogu, niko se nije mogao prepoznati na fotografijama koje su objavili par dana kasnije na svom sajtu. Nešto pre 17h, polako krećemo prema mestu gde je bilo predviđeno održavanje skupa nacoša. Tu stajemo da ih sačekamo. U jednom trenutku vidim lice Čedomira Jovanovića – što kod mene izaziva kolutanje očima i osmehivanje ispod marame. Neki od nas su ga zadnji put videli uživo u novembru 2006, kada su ga izbacivali sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, na koji je zajedno sa svojim naoružanim obezbeđenjem, došao u jeku predizborne kampanje. Tada je delovao mnogo nervozno i pretio je, a kojekakve nevladine i studentske organizacije pod uticajem LDP-a su studente, koji su taj dan blokirali Filozofski fakultet, nazvale fašistima. Fašisti nismo. Ali „Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu”. Sa njim je i Čanak. Neko im dobacuje: „Šta je političari, sačekajte malo sa nama naciste!”. Čanak se okreće i odgovara: „Ali, neće biti nacista...”. Ponovo glasovi iz našeg bloka: „Neka idu... Idite! Idite dalje! Ne trebate nam.” Još malo stojimo, a potom se pridružujemo ostat-

an t i f

renuli smo oko 12h. Već na samom početku, pre polaska, na stanici nas okružuju panduri, razgledaju transparente, traže dokaze da se uvere da mi nismo nacisti. Autobus kojim je trebalo da putujem do Novog Sada izgledao je na prvi pogled, bolje nego što je zaista bio. Taman kada smo se smestili unutra, vozač je izašao napolje da nešto popravi, a vesela ekipa ga je sledila dobacujući: „’Ajmo ljudi, izlazite da malo poguramo”. Već na izlasku iz grada, prvo zaustavljanje – pandurske marice i provera. Na ulasku u Novi Sad opet isto, s tim što sada dobijamo pratnju do grada. Ne možemo se naći na predviđenom mestu, sa ekipom koja treba da nas dočeka, pošto su panduri blokirali ceo grad. Izlazimo iz autobusa i čekamo. Pokraj nas staje tip na motoru i traži nekog Tešu. Stoji i pilji u sve nas oko minutu, pokušavajući valjda da nam zapamti lica, a zatim dodaje gas i manijačkom brzinom beži dalje niz ulicu. Ili je pandur ili nacista, prolazi mi kroz glavu. Panduri našu grupu od šezdesetak ljudi ponovo zaustavljaju na Trgu, nepoverljivo nas posmatraju i traže osnovne podatke od ljudi sa čela kolone. Prolaznici

rasizma, nacionalizma, antisemitizma, seksizma i homofobije. Grupe tog tipa obrazuju neformalnu internacionalnu mrežu, no ona nikad ne poprima oblik homogenog pokreta. Zavisno od karaktera određene grupe ili pojedinca, krajnji ciljevi mogu da variraju, pa čak i da budu izrazito različite prirode. Kritičari militantnog antifašizma se uglavnom fokusiraju na političko nasilje koje je njegov saputnik. Pacifisti i mnogi liberali smatraju upotrebu nasilja suštinski pogrešnom, i drže da se militantni antifašisti ponašaju kao fašisti protiv kojih se bore, a da se nasilnim odgovorom na nasilje borba protiv fašizma svodi na igru. Neki levičari smatraju da je umesto militiantnog antifašizma grupa i pojedinaca (tzv. „skvodizam”), neophodna borba masovnih razmera na opštem društvenom planu. Za većinu militantnih antifašista problem te vrste ne postoji, jer su te dve strategije smatraju komplementarnim. Sa druge strane, klasni determinizam mnogih militantnih antifašista može dovesti do zanemarivanja manjinskih borbi protiv rasizma, seksizma i homofobije, što potom dovodi do trivijalizovanja (insitucionalnog) rasizma, mizoginije, seksizma i homofobije koji prožimaju društvo.


Antifa

DRSKA PERVERZIJA ILI PAK OGOLJENA SUŠTINA - Nemanjićki dvoglavi orao i štit sa ocilima u verziji srpskih neonacista. Ovaj simbol, inače obeležje tzv. srpske divizije militantne međunarodne neonacističke mreže „Krv i čast”, koja ima svoje podružnice u nekoliko gradova u Srbiji, viđen je u Novom Sadu 7. X 2007. na srpskoj zastavi kojom su mahali pripadnici Nacionalnog stroja.

U toj gunguli teško je reći ko je prvi bacio kamen, ali nakon što se jedan od njih penje na ogradu i salutira, ka njemu instinktivno kreću novčići i upaljači. Bes je skoro fizički opipljiv

ku veće kolone. Kraj nekakvog parka, odvojenog ogradom od puta, stoji gomila pandura, žandarma i tu čujemo povike o Srbiji, Vojvodini, Kosovu. Nastaje haos, jurimo napred, ka ogradi, ali tu su panduri. Ljudi oko mene skandiraju: „Pobićemo fašiste! Pobićemo fašiste!” Njihovo dobacivanje se ne čuje. U toj gunguli teško je reći ko je prvi bacio kamen, ali nakon što se jedan od njih penje na ogradu i salutira, ka njemu instinktivno kreću novčići i upaljači. Bes je skoro fizički opipljiv. Prvo salutira nacistički, a potom se valjda seti koja im je zvanična „mi smo patriote koje vole svoj narod” priča, pa ispruženi dlan pretvara u tri prsta. Lete kamenice – sa njihove strane je park, pa im je lakše da se snađu. Sa ove naše strane je samo asfalt, tako da moramo da im vratimo ono čime su nas gađali. Panduri stoje između dve vatre i ništa ne rade, čekaju valjda naređenje. Mene nijedan kamen ne pogađa, ali prijateljicu pogađa u glavu. Na sreću, ništa strašno. Levo od mene se vidi dim, čuju se glasovi: „Suzavac! Suzavac!” i u gužvi se povlačimo. Lažna uzbuna. Opet sa nastavlja kamenovanje. Panduri ulaze u njihov deo i počinju da ih hapse. No, i dečka pankera koji je stajao u koloni ispred mene takođe hapse. Povlačimo se prema keju. Kraj nas prolaze kola Hitne pomoći. Neko uzvikuje: „Sigurno njih vode!” Jedan kamen pogađa kola. Malo kasnije, sve se smiruje. Polako se skupljamo, od drugara/ica niko nije ozbiljnije povređen, ni uhapšen. Idemo nazad prvo do Crne kuće, a potom do našeg autobusa, praćeni pandurskim maricama. Prate nas do izlaza iz grada. Na izlazu iz grada autobus se opet kvari. Unutra se slažu utisci, od jedne saputnice čujem da su joj unutar našeg bloka rekli da spusti gej zastavu koju je nosila, jer neki od novosadskih navijača neće hteti da stoje sa nama. To je glupost. To nije antifašizam. No biće još prilika za razvijanje slobodarskog duha. Danas nije bilo loše. Nacionalni stroj tu nije toliko bitan. Njihove političke analize o jevrejskoj/cionističkoj vladi u senci, na nivou su dece iz osnovne škole. Jedina politička budućnost za takav profil ljudi jeste formiranje paravojnih formacija u kojima bi mogli da rade ono u čemu su najbolji - povređuju druge ljude – pod sponzorstvom pametnijih i moćnijih igrača. Nažalost takvih igrača u Srbiji danas ima više nego nekoliko, a društveno-politička situacija pogoduje bujanju desničarskih i šovinističkih ideja. Dovoljno je samo pogledati mejnstrim političku scenu Srbije. Jedinu političku budućnost ljudi oko Nacionalnog stroja mogu da imaju dok sviraju ratne trube. I ko je ono spomenuo Kosovo, ljubi li ga majka u čelo Koštunjavo?

Grafit u novosadskom naselju Telep

Prag: Neće proći!

Na dan obeležavanja 69. godišnjiće Kristalne noći (Kristallnacht), uprkos zabrani, pripadnici Mladih nacinalnih demokrata (grupe koja služi kao paravan za fašističku organizaciju Nacionalni otpor), nameravali su da održe demonstracije u praškoj jevrejskoj četvrti. U tome ih je sprečilo nekoliko hiljada antifašista, među kojima se posebno istakao anarhistički blok. 33-godišnja Alena Hladkova, učesnica antifa protesta, rekla je za medije da mnogi antifa militanti smatraju da je neophodno nasilno odgovoriti na neonacističku pretnju zato što „1930-ih niko nije ozbiljno shvatao te manje grupe fašista i vidite šta se dogodilo.” Dvojica neonacista su ostali da leže u lokvi krvi ispred Pravnog fakulteta nakon što su se sa njima obračunali nemački anarhisti. Slična sudbina je zadesila još najmanje 12 neonacista koje su Antifa aktivisti napali u rejonu centra grada, kao i naci skinheda koji je iz gasnog pištolja pucao u okupljenu masu ljudi.

Jan Kučera 1989-2008. 18-godišnji antifa skinhed Jan Kučera, podlegao je ranama 20. januara, pošto ga je dva dana pre toga, nakon kraće tuče, nožem izbo 20godišnji nacista. Ubica je uhapšen, ali se tereti samo za pokušaj ubistva. Nacističkim salutiranjem i uvredama, nacisti su u pivnici provocirali grupu mladih antifašista. Potom su se ispred pivnice ustremili na Jana, pošto je pokušao da zaštiti svoje prijatelje. Napadač, koji više od deset godina upražnjava borilačku veštinu musado, ubo je Kučeru u grudi i leđa velikim vojničkim nožem. Janovi prijatelji su uspeli da zaustave obilno krvarenje iz njegovih grudi, međutim tek sa dolaskom prve pomoći primećena druga rana na njegovim leđima. Usled prevelikog gubitka krvi Jan Kučera je izdahnuo u nedelju 20. januara.

Karlos Havier 1991-2007. 11. novembra 2007, na putu do mesta održavanja proimigrantskog mitinga, grupa redskin antifašista u kojoj je bio i Karlos P. Havijer, sukobila se u metrou sa 24godišnjim fašistom Hose Estebanes de la Ihom, zbog vidnog neonacističkog obeležja koje je imao na majici. Vojnik Estébanez, koji tada nije bio na dužnosti, nožem je ubo dvojicu antifašista i pri tom usmrtio Karlosa. Brz dolazak policije na mesto zločina spasao je život ubici, kojeg su Karlosovi prijatelji sprečili u pokušaju bekstva i besomučno tukli. Na komemorativnom skupu koji je održan šest dana kasnje, došlo je do ozbiljnog sukoba antifašista i policije zbog kontinuiranog dopuštanja održavanja i zaštite fašističkih skupova, uprkos tome što se oni uvek završe prebijanjima onih koji nemaju „čistu špansku krv” ili pak „mirišu na imigrante”. 7 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Antifa

Piše:

Y

An expert is someone who learns more and more about less and less. Eventually, the expert will know everything about nothing.

Jedan od stručnjaka za anti-antifašizam:

Čedomir Antić

8 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Nacionalni znoj P ošto se odavno slegla prašina podignuta uoči, tokom i nakon održavanja antifašističkog protesta u Novom Sadu i pratećeg „incidenta” sa neonacistima, a mišljenja javnosti ostaju segmentirana i utvrđena na istim pozicijama kao i pre tog 7. oktobra, nužno je pokušati da se koliko-toliko razgrne magla „ekspertskih” fraza, razbistri mulj političkih zloupotreba, ma sa koje strane političkog spektra on dolazio. Najpre, krenimo od samog dana protesta. Iako je Nenad Čanak iz sveg glasa grmeo i pretio neonacistima fizičkim razračunavanjem (dok je Internetom kolala glasina o tome kako je članstvu LSV-a upućen diktum o obaveznom pojavljivanju na protestu ili će u protivnom...), 7. oktobra 2007. u Novom Sadu, na mitingu koji su formalno organizovale razne NVO-e, ni traga ni glasa nije bilo od sličnih militanih tonova. Štaviše, govornici/e su dobrano uspavali/e masu, a reakcije okupljenih „građana i građanki” ostajale su mlake i neubedljive, čak i kada bi konferansije strastveno čitao uvredljive i šovinističke citate sa nacističkih sajtova. Pa ako je tako, ko se to onda fizički suprotstavio „strojevcima” u „srpskoj Atini”? Antifašistička akcija, naravno, okupljena u zasebnom bloku. Međutim, ko je bio unutar tog bloka? Članstvo LSV-a? Možda, ali samo delimično, jer taj kontigent je većinskim delom bio sačinjen od levih radikala (anarhista/kinja, anti-autoritaraca/ki (računajući pank i kvir ekipu), anarhosindikalista i komunista). Najek sponiraniji novosadski antifašisti, Zeka i Čanak, o ovim činjenicama ne govore javno, najviše z a hva l j u j u ć i političkom taktiziranju, ali i zbog ne-

obaveštenosti šire javnosti o prirodi antifašističkog otpora, heterogenosti ugroženih grupa, te zahvaljujući potpunom odsustvu zainteresovanosti za višestrukost manjinskih perspektiva pripadnka/ca antifašističkog bloka. Poput samozadovoljnog gusana, Čanak se šepurio jer je navodno ispunio obećanje i pokazao zube fašistima. Možda, ako pri tom misli na keženje u objektiv TV kamera. No, bez obzira na to, da je kojim slučajem izostala podrška antifašista iz drugih gradova Srbije, sasvim je izvesno da bi broj učesnika/ca protesta bio drastično manji, a radikalizam antifaštičke akcije bi u znatnoj meri bio obuzdan. Čankova potreba da trubi o dostignućima Novosađana verovatno ima zaleđe u dnevno-političkim igrama, jer između ostalog, na taj način se potvrđuje mit o posebnoj novosadskoj (i vojvođanskoj) slobodoljubivoj antifašističkoj „duši”, a on kao wannabe uticajan političar potvrđuje svoje prisne veze sa građanima, narodom, sa kojim, je li, deli isti senzibilitet i (evropsku) kulturu. Oštro i sračunato napadnuti DSS od strane Čanka za pružanje podrške i čak direktnu instrumentalizaciju Nacionalnog stroja (u daljem tekstu NS), naišao je na jednako oštre i preterane optužbe u suprotnom smeru. Čankovo insistiranje na navodnom Koštuničinom projektu osnivanja i podrške neonacističkih grupacija bilo je, ništa drugo do potpuna senzacionalistička budalaština. Međutim, logika na osnovu koje Čanak povezuje DSS i NS, u širem smislu, ima svoje istorijsko utemeljenje samo u onoj meri u kojoj postoji podudarnost unutar šire matice reakcionarnih konzervativnih strujanja kojima pripadaju i DSS i NS, ali i SRS, SPO, Nova Srbija i sl. Naime, DSS kao tipična stranka neokonzervativne desnice, svoju političko-filozofsku istorijsku vertikalu vuče od konzervativne reakcije na Francusku buržoasku revoluciju. Naravno, to nije neposredovana veza imuna n a istorijske promene i adaptacije, ali u širem smislu to je struja u kojoj pliva DSS, zajedno sa svim ostalim konzervativcima, uključujući i najesktremnije među njima: fašiste. Nasuprot toj struji nalaze se socijalisti i liberali, a u vrtlozima tih dvaju matica plivaju ovdašnje inkarnacije političkih mutanata socijalističke (gde spadaju LSV, SDU i sl. ali i razni anarhisti i marksisti), odnosno liberalne proviniencije (LDP i brojne NVO). NS sa svoje strane, levitira između željenog stremljenja ka fašističkoj ortodoksiji (u svojoj skinhed B&H varijanti) i kamuflažnog pribežišta unutar tradicije klasičnog srpskog fašizma, tj. fašiziranog konzervativnog militarističko-autoritarnog poretka sa


Antifa korenima u domaćinskom svetosavsavlju. Geneza ove smeše određena je agrarnim karakterom Srbije u prvoj polovini XX veka, u vreme konstituisanja ortodoksnih fašističkih režima u Italiji i Nemačkoj. Upravo zbog toga nije bilo moguće slediti isti put i jednostavo preslikati model italijanskog fašizma, odnosno nemačkog nacizma. Bez industrijalizacije nije bilo ni radničke klase, koja bi poslužila kao baza za masovnu političku organizaciju, onu koja je zajedno sa srednjom klasom činila stožer nacifašističke partije. Utoliko se, kao i u slučaju drugih zemalja na sličnom stepenu razvoja industrije (NDH predstavlja izuzetak koji potvrđuje pravilo), u Srbiji radilo o fašiziranju XIX-vekovne konzervativne agrarno-domaćinske patrijarhalne osnove, što je u krajnjoj instanci imalo za rezultat autoritarni militaristički poredak, blisko povezan sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Skrivajući svoj pravi nacistički identitet (izbegavanjem javne upotrebe nacističkih simbola, parola), NS se služi pomenutim istorijskim nasleđem fašiziranog srpskog konzervativizma, kao manevarskim poljem za mimikriju i opstanak unutar šireg polja fašističkog diskursa, menjajući se da bi ostao isti, uz istovremeno dodvoravanje srpskoj nacionalističkoj javnosti – to jest, većini Srba i Srpkinja. Otuda upotreba tri prsta umesto „zihajliranja”, srpska trobojka umesto nacističkih znamenja, priča o Kosovu i ugroženosti Srba umesto govora o rasizmu, antisemitizmu i homofobiji, antititoizam (kao antikomunizam) umesto anti-antifašizma, itd. Na taj način se domaća javnost sumnjive političke pismenosti dodatno zbunjuje, jer oni od kojih se očekuje da slave Hitlera i izgledom jasno potvrđuju svoj nacistički identitet, umesto toga, izgledaju sasvim obično, kao momci iz kraja koji barataju temama sa kojima se, kako to reče jedan zbunjeni posetilac YouTube-a u komentaru na jedan od snimaka sa novosadskog protesta, „slaže svaki Srbin”. U zemlji u kojoj je normalizovan kleronacionalizam, susret sa nacističkom argumentacijom pre će navesti na pomisao da „ti momci i nisu toliko loši koliko se o njima priča”, umesto da predstavljaju poziv na uzbunu i budu povod za radikalno kritičko preispitivanje sopstvenih pozicija srpske političke „normalnosti”. Na taj način, ovim manevarskim izmeštanjem u sferu fašiziranog srpskog konzervatizma, Nacionalni stroj nastavlja da se svrstava uz bok partijama poput DSS-a, odnosno ljotićevskim tendencijama unutar njih, i to kao njihovo ekstremno krilo. Jednom kada uspeju da zađu u te vode, mogu se nadati da će ih u prelomnim istorijskim trenucima, poput npr. jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, pozvati ili makar istolerisati neka od moćnijih interesnih grupa, odnosno državnih instanci. Sa druge strane, u slučaju zaoštrenih protivrečnosti i istorijskih kriza, oni mogu da posluže političkim i ekonomskim elitama za obavljanje prljavih poslova. Za sada je nadajmo se, NS daleko od takvih prilika, ali svejedno, to neće uticati na promenu njihovog strateškog usmerenja i pratećih kamuflažnih taktika, koje za cilj imaju vršenje uticaja na domaću javnost i regrutovanje novih članova. Nema sumnje da bi se u za njih povoljnim istorijskim okolnostima ubrzo pokazalo njihovo pravo na-

cističko lice, a radikalni nacionalizam bio bi bez zadrške upotpunjen rasizmom i projektom totalitarne policijske države. Sa druge strane, žmurenje na desno oko DSS-u omogućava da u javnom saobraćanju svoj odnos prema NS-u gradi u odnosu na jedno od njegovih lica, i to ono nacističko – koje bezrezervno osuđuje, što im pruža mogućnost da elegantno zaobiđu navedeni manevarski prostor drugog lica NS-a, tj. polje njihovog (DSS-a i NS-a) uzajamnog ideološkog preklapanja. Osudićemo fašizam i sliku kukastog krsta, a zaboraviti na šovinizam kokarde i tri prsta. Kada je SRS u pitanju, koja za razliku od DSS-a ima daleko više sličnosti sa nacistima (kvazileva populistička ekonomska politika, odnos prema Državi i crkvi, militarizam, nacionalšovinizam, ekspanzionizam, te kvantitet i kvalitet biračkog tela, itd.), ni ne čudi što doglavnik SRS-a Nikolić zanemaruje oba lica NS-a i jednostavno odbacuje postojanje fašizma u Srbiji, a uhapšene naciste poistovećuje sa nestašnom decom. Na taj način lakonski izbegava svaku polemiku o sličnostima sopstvenog ideološkog projekta i političke prakse sa politikom NS-a i nacista uopšte. U protivnom bi pristao na defanzivnu ulogu i time dao legitimitet onim političkim analitičarima koji su sadašnji odnos snaga u sprskoj politici i preteću popularnost SRS uporedili sa vajmarskom Nemačkom. Međutim, isti ti koji nas svakodnevno zasipaju svojim ekspertskim analizama, i to upravo oni koji posežu za ovakvim istorijskim paralelama strepeći za budućnost parlamentarizma u Srbiji (Slobodan Antonić pre svih), spremni su na ovakve istorijske analogije dok god je to upotrebljivo za (sada već patološki) progon levičara, kao pretećih kolovođa nekakvog antiparlamentarnog totalitarizma. Međutim, onda kada se ove nategnute analize (u kojima je npr. LDP-u dodeljena uloga boljševika, ma kako sumanuto to bilo) sudare sa životnim situacijama koje dopiru odozdo, iz sfere svakodnevnog života, koji je izgleda vidljiv samo uz pomoć mikroskopa sa visova nebeske Srbije u kojima egzistira domaća politička analitika, a možda ni tako, onda se priča izokreće i dojučerašnja vajmarska Srbija postaje sve samo ne ekstremno nacionalistička zemlja na putu klerofašizacije; štaviše, to je zemlja u kojoj takvih opasnosti nema, a onaj ko pokreće takva pitanja izjednačava se sa provokatorom, političkim profiterom i subverzivnim elementom koji remeti stabilnost i kalja Državni ugled. Pitanja legitimnosti kapitalističkog društvenog uređenja, uzročne veze fašizma i interesa Države i Kapitala, ali i suštinske ispraznosti važećih političkih prava s obzirom na Ustavom i Zakonom potvrđene nejednakosti u ekonomskoj sferi, ta i slična pitanja ostaju zatrpana i zaboravljena pod ruševinama autoritarno-socijalističke prošlosti i potisnuta večitom urgentnošću gorućih pitanja aktuelnog političkog trenutka. Ruševinama nad kojima je uvek lako dići prašinu, kad god je potrebno ekspertski zamagliti i iskriviti društvenu stvarnost i istorijske činjenice. Zato se danas isplivavanje na javnu scenu već punih dvadeset godina bujajućeg neonacizma u Srbiji, domaćim ekspertima čini kao nebitno, marginalno pitanje koje se ne da meriti sa sudbinskim problemi-

Osudićemo fašizam i sliku kukastog krsta, a zaboraviti na šovinizam kokarde i tri prsta

Daleko od očiju „eksperata” i medijske panjže: beogradski nacista remeti nastup benda Elektrolasta 9 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Antifa

Eksperti za normalizaciju nacionalizma: Đorđe Vukadinović i

Slobodan Antonić

10 Kontrapunkt R.v.5.1.5

ma nacije – pre svega pitanjem statusa KiM-a, ali i opšteg imidža zemlje od kojeg zavisi priliv stranih investicija. Pa čak i sam Nenad Čanak uporno ponavlja kako fašizam treba zatući dok je povoju, kao da su nacisti od juče u Srbiji. Isprovocirani novosadskim dešavanjima predstavnici, Unije Roma Srbije pokrenuli su inicijativu da se na mestu ubistva dečaka romske nacionalnosti, Dušana Jovanovića, kojeg je grupa nacističkih skinheda na smrt pretukla pre ravno deset godina (18. oktobra 1997.) i to u strogom centru Beograda, postavi spomen ploča. Deset godina je dovoljno dug period da se izvrši smena barem dve generacije nacista i proširi mreža njihovih međusobnih kontakata. A upravo je toliko proteklo od prvih neonacističkih signala koji su se javili u sferi muzičkog podzemlja SFRJ s kraja ’80ih XX veka do Dušanove smrti, čiji su vinovnici maltene nagrađeni sramno blagim kaznama. U vremenu koje je prethodilo toj tragediji, siledžijstvo, zastrašvanje, premlaćivanja, pa čak i pogromaški upadi u kuće Roma bili su zanemarivani od strane domaće javnosti, dok bi povremeno tabloidna štampa, obično posle nekog „incidenta”, donosila niz senzacionalističkih napisa, stvarajući na taj način od nacista antiheroje privlačne klincima. Od tada je prošlo deset godina, a nacisti, sada već daleko povezaniji zahvaljujući i obilatoj upotrebi Interneta, organizuju svoje marševe cinično se smešeći u brk srpskoj javnosti. Za eksperte zagledane u geopolitičke mape, ekonomske računice i ideološke konstrukte ovi procesi ostaju slepa mrlja. Dvadeset godina nije malo. Za neke, poput Dušana Jovanovića,

to je za četvrt više od čitavog života. Za domaće eksperte i to spada u domen nebitnog. Nevidljiva brojka, 20 godina rasta i razvoja neonacizma u Srbiji, i hronična odsečenost od svakodnevnog života, pulsa ulice i sveta mladih, uz opterećenost „važnijim” i „krupnijim” pitanjima, za posledicu imaju slepilo za strah i teror koji seju ne samo neonacisti, već i znatno širi spektar raznih omladinskih subkultura (navijači pre svih) koje su prezasićene nacionalnim i mačističkim šovinizmom, militarizmom, homofobijom i neretko slepilom verske ostrašćenosti. Za eksperte tu u Srbiji, nema ekstremnog nacionalizma (što je nedavno ustvrdila „Politika”, pozivajući se na istraživanje izvesnog eksperta), niti makar elemenata fašizacije. Možda će zazvučati paradoksalno, ali mislim da su u pravu. Da, u pravu su u onoj meri u kojoj je fašizam i krajnji nacionalizam normalizovan u srpskom društvu, društvu u koje su eksperti uronjeni do nosa i ponosa, ma kako se trudili da nam se predstave kao neko ko levitira nad društvenom stvarnošću, bezinteresno deleći dobronamerne savete. U društvu u kojem je ekspertska elita političke analitike obojena s jedne strane, nijansama nacionalističke palete i valerom liberalnog fetiširanja državnih institucija sa druge, drugo nije ni moguće. Lamentiranje nad činjenicom da je u Novom Sadu direktno, silom, odgovoreno na fašističke provokacije i napade, samo je odjek tipičnog liberalnog tabuiziranja nasilja. Tako na primer, jedan od eksperata, pozdravljajući postupanje žandarmerije (koja je, uzgred budi rečeno, sve vreme bila leđima okrenuta prema nacistima dopuštajući im da čitavih 10-15 minuta kamenuju mirnu protestnu povorku), kaže da je nasilje kao takvo nedopustivo i da svako ko se na njega poziva mora biti sankcionisan od strane jedinog legalnog i (navodno) legitimnog izvora nasilja – Države. Jednaka prava za sve, a državni aparat kao neutralna sila koja sprovodi zakonom propisane mere, posreduje u sporovima sukobljenih strana. Da, možda je tako u liberalnodemokraskim snovima gde je država slepi i ultra racionalni mehanizam, lišen interesnih posredovanja, a stanovništvo pripitomljeno i izdresirano da igra unapred zadate uloge. Međutim, sama politika, ali i život kao takav ne daju se ukalupiti u slične racionalističke konstrukte, a uporni pokušaji u tom pravcu, redovno porađaju patnje i stradanja, dok nepravda klasnog sistema dubinski razdire i narušava ovakve bajkovite projekcije. Nasilje nacista i ono koje je usledilo sa antifašističke strane nisu isto. Prvo je aktivno, agresivno, a drugo reaktivno, odbrambeno; nasilje koje bi, da je kojim slučajem izostalo, od antifašističkog skupa načinilo glinene golubove za fašističke projektile, uz neizostavni doprinos potpunog operativnog promašaja (ili možda punog pogotka?) žandarmerije. Samo pojmovni formalizam može da izjednači oba vida nasilja i svede ih na zajednički imenitelj nasilja kao takvog. Pri tom, onaj ko to radi, ko poseže za sličnim formalističkim prenemaganjima, radi to takođe iz određenih interesa i ne nalazi se na nekakvom imaginarnom bezinteresnom ekspertskom čardaku ni na nebu ni na zemlji. Stoga se pokušaj stvaranja privida interesne neutralnosti eksperata nameće kao puka smejurija, koja se s obzirom na okolnosti, graniči sa bezobrazlukom.


Antifa

Homofobija i antifašizam ne idu zajedno

Berlin: Spomenik homoseksualCIMA/KAMA žrtvama HOLOKAUSTA. Natpis na spomeniku: Totgeschlagen - Totgeschwiegen (Ubijeni - Zataškano).

Pokušaj stvaranja privida interesne neutralnosti eksperata puka je smejurija koja se graniči sa bezobrazlukom

Pre Drugog svetskog rata Berlin, kao jedan od najliberalnijih gradova na svetu, mogao se pohvaliti sa najrazvijenijim pokretom za LGBT prava i oko 1,2 miliona otvorenih homoseksualaca (1928.). Međutim, sa dolaskom nacista na vlast, zabranjuje se rad gej organizacija, spaljuju se knjige o homoseksualizmu, a homoseksualci, uključujući i one u samoj nacističkoj partiji, bivaju sistematski progonjeni i ubijani. Procenjuje se da je u periodu od 1933-45. uhapšeno oko 100.000 ljudi zbog homoseksualnosti, od kojih je 50.000 zvanično osuđeno; 15.000 osuđenih je završilo u koncentracionim logorima. Prema homoseksualcima koji su završili u logorima, njihovi čuvari, zajedno sa ostalim zatvorenicima, odnosili su se neuobičajeno surovo. To je doprinelo relativno visokoj stopi smrtnosti homoseksualaca, u poređenju sa drugim „antisocijalnim grupama” u koncentracionim logorima. Nakon rata, u većini zemalja, odnos prema homoseksualcima u koncentracionim logorima uglavnom je zanemaren, dok su neki homoseksualci čak ponovo uhapšeni i strpani u zatvor na osnovu dokaza prikupljenih za vreme nacističke strahovlade. Ova epizoda je priznata od strane vlasti tek 1980, da bi se tek 2002. nemačka vlada izvinila gej zajednici. 2005. Evropski parlament usvojio je rezoluciju u vezi sa Holokaustom, u kojoj se pominje progon homoseksualaca. Bez obzira na ovakvo istorijsko iskustvo, pripadnici novosadske antifašističke akcije, na čelu sa Zoranom Petakovim Zekom, smatraju da homofobiji treba povlađivati onda kada „nama” to ide na ruku. Na stranu šta to „mi” uopšte znači u onoj gunguli svakojakih (često međusobno nepomirljivih) levih tendencija, tek 7. oktobra 2007, na dan protesta protiv održavanja fašističkog marša u Novom Sadu, organizatori su zatražili od određenih učesnica marša da uklone gej zastavu duginih boja, jer to bode oči mišićavim momcima koji su pravo sa tribina stadiona

Međutim, sagledavanje ovog problema je nužno iz upravo suprotne perspektive. Naime, upravo odvojenost građana od sfere direktnog uticaja na politička, ekonomska, socijalna i kulturna pitanja koja se tiču njihovih života, dovodi do kratkotrajnog poverenja u institucije sistema i njihove nosioce, političare, sudije i policajce. To su neki od ključnih nerazrešivih problema koji su inherentni sistemu liberalne demokratije. Strukturalna pasivizacija i instrumentalizacija koje su u takvom sistemu namenjene čitavoj populaciji izuzev šačice vladajuće elite, nužno dovode do povremenih praskanja slobodne, direktne akcije stanovništva, koje na aktuelne životne probleme odgovara jednako životno – direktno. Ne samo nepoverenje prema samoniklim, direktno-demokratskim, odnosno „direktaškim” inicijativama, već rastuće nepoverenje vladajućih elita prema samom projektu liberalne demokratije, fašističku pretnju čini inherentnom samom sistemu u odnosu na koji ona nije onostrano „drugo”, već njegov pripadajući deo i proizvod; samo jedno od njegovih lica – koje je, uz versko-fundametalističko, dakako, najgnusnije. To na duži rok usmerava narodno nezadovoljstvo u pravcu populističkih projekata harizmatskih vođa. Na taj način, između ostalog, liberalna demokratija sistemski proizvodi ono protiv čega se deklarativno bori i faktički konstantno sužava polje sloboda. Umesto da u novosadskom antifašističkom protestu prepoznaju autentični impuls i želju za učestvovanjem u životu svoje zajednice, gurui konzer-

FK Vojvodina došli u Crnu kuću da drže strah novosadskoj antifašističkoj akciji. Iako bi bilo suviše optimistično očekivati da prosečan srpski navijač ne bude seksistička mačo svinja, zapanjuju dupli standari koje Petakov & Co promovišu i navode na pitanje: da li oni uopšte znaju šta je antifašizam!? Po svemu sudeći, AFA NS gura pod tepih homofobiju u sopstvenim redovima. Umesto toga, trebalo bi da se sete svojih slogana i da bez straha, odlučno, naprave sopstveni antifa coming out. U protivnom, borba protiv fašizma propašće pre nego što je i započela. Neposredno pre početka kamenovanja protestne povorke u Novom Sadu, nacisti su uzvikivali: „Ubij, ubij, ubij pedera!” S obzirom na ono što se desilo nekoliko minuta pre toga sa suprotne strane „barikade”, ne bi trebalo da nas iznenadi da su se tada kojim slučajem „naši” navijači „bratski” izgrlili i izljubili (tri puta, naravno), sa pripadnicima Nacionalnog stroja i horski zapojali istu pesmu (poziv pandurima da im se pridruže se podrazumeva). O posledicama onoga što bi potom nastupilo, kao i odgovornosti za dalju reprodukciju homofobije (ovog puta u „našim” redovima), treba pre svih da razmišlja Petakov sa svojim „atifašistima”. Mi koji nemamo selektivni odnos prema žrtvama fašizma, svaki budući korak NS AFA-e ćemo pratiti sa punim podozrenjem.

Smrt homofobiji i seksizmu, smrt fašizmu!

Zoran Petakov Zeka

vativno-liberalne ekspertize, tu vide samo metež i devijantnost marginalaca. Ideološki elitizam kipti iz fotokopiranih analiza, a fraze o dobrobiti nacije i države previđaju i zapostavljaju dobrobit društva i ljudi koji ga čine, onih koji su njegova većina, a ako ćemo pravo, i njegova „suština”. Većina kojoj eksperti, zaneseni sopstvenim vlažnim nacionalističkim i institucionalističkim snovima, sole pamet, dok propovedaju tržišno-nacionalističku religiju. Onda ni ne čudi što se upotrebom takvih jednačina, antifašistički blok svodi na nasilničko ponašanje i političku irelevantnost, i tako trpa u isti koš sa fašistima. Levičarski antifašizam biva zamenjen liberalnim antifašizmom, koji dilemu svodi na pitanje demokratija ili fašizam, tj. na klizanje između polova jednog istog društveno-ekonomskog sistema koji se nipošto ne dovodi u pitanje. Međutim, analiza i kritika fašizma ostaje nepotpuna ako ne seže dalje i dublje od mena liberalnog kapitalizma i istorijskih okvira nacionalnih država. Kad domaćim političarima, NVO-ama i zainteresovanim javnim ličnostima to postane jasno, valjda će razumeti značenje one poznate Horkhajmerove izreke, čija je parafraza osvanula na jednom od transparenata u Novom Sadu: Ko neće da se bori protiv kapitalizma, neka ćuti o fašizmu. Do tada opasnost vajmarske dileme ostaće preteći da visi nad glavama svih nas, podgrevajući nade za punu afirmaciju pokretima i organizacijama poput Nacionalnog stroja. Eventualno zaoštravanje situacije na Kosovu moglo bi da bude okidač za još jedan kobni istorijski izbor.  11 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Ekstremna desnica u Rusiji

Ultranacionalistički, fašistički i neonacistički pokreti u Rusiji Piter Mekneli (što nije njegovo pravo ime) više od dvadeset godina bavi se istraživanjem američke i evropske ekstremne desnice. Povod za ovaj intervju, u kojem Mekneli otkriva neke manje poznate činjenice o jednoj od najvećih svjetskih, a – za mnoge anarhiste sa Zapada – najmanje poznatoj mreži ultranacionalističkog, fašističkog i nenonacističkog pokreta, je nedavni napad na protestni eko kamp u Sibiru sa smrtnim ishodom.

Uri Gordon: Čini mi se da je najbolje pitanje za početak, o kojoj vrsti aktivnosti se tu radi? Šta rade ti ljudi i kako se organizuju? Piter Mekneli: Pa sve zavisi od toga koliko su dobro organizovani. Najčešće je u pitanju tipična nasilnička skinhed politika, prebiti crnca ili ljevičara ili koga već. Zatim, često je to politka „milo za drago“, politka fašisti protiv antifašista koja ima sopstveni impuls. Uglavnom, može se reći da je to rat političkih bandi, mada na veoma niskom nivou. To ne znači da nema oblasti u kojima su ljudi poprilično ugroženi zbog jakog prisustva desničara, koji su kao i na mnogim drugim mjestima, u potpunom dosluhu sa pandurima. Zato što se pandurima oni više sviđaju nego ludi jebeni anarhisti, zar ne? Tako da mogu proći sa: „Ok, ne razumijem taj vaš nacizam, ali sve dok tučete ovu stoku koja mi se ne sviđa, zažmiriću na jedno oko. Aha, evo i nešto para za pivo“. Dakle, to je na najnižem nivou. Onda na sledećem nivou su ljudi koji su dotjerani, ne toliko zbog političkog položaja, već zbog aktivnosti višeg profila. Kao i u SAD ili drugdje, možeš biti mlad, pametan skinhed, koji se kasnije sredi, ulepša i postane ozbiljniji igrač unutar te političke scene. A ti ljudi su tamo zbog toga što prikazuju mnogo bolje lice od Ivana Ivanova, glupog debelog skinheda, i zbog toga što su mnogo obrazovaniji. To ne znači da skinhed koji je pametan ne može biti jedan od njih, sve zavisi od okolnosti. Zatim, kada su u pitanju političke partije poput Nacional boljševika (NBP), oni imaju skupove, publikacije, vebsajt i konvencije da bi pokazali kako je partija legitimna. Onda imate ljude poput Žirinovskog, koji je u nekom smislu desni liberal (ekonomski gledano), zajedno sa sistemom ubeđenja u rusku geopolitičku nadmoć. Ili kao u slučaju nekih konzervatnivnijih desničarskih partija u Rusiji, postoji ozbiljna struktura i dio vojnog i bezbjednosnog aparata koji stoji iza njih. A sve te partije, imaju takođe i vanparlamentarne aktivnosti i mreže. A kada kažeš da ima ljudi koji su dotjerani… Ko ih sređuje? Ko ih ulepšava? Pa, to mogu biti ljudi koji su tradicionalniji ekstremni desničari koji 12 Kontrapunkt R.v.5.1.5

mogu imati veze sa klasom bogatih. Mislim, to je prilično tipično. Unutar poslovne klase uvijek ćeš imati određeni procenat ljudi koji su vrlo naklonjeni fašizmu ili nacionalsocijalizamu, oni žele da imaju stabilnost i neki oblik ekonomske zaštite, zajedno sa niskim cijenama rada. Takođe, ne treba zanemariti ni moguću ulogu konzervativnijih dijelova vojske i FSB-a koja je naslednik KGB-a. Moskovski biro za ljudska prava je prošle godine procjenio da ruska ekstremna desnica broji oko 50.000 ljudi. Da li je ta cifra tačna? Pa zavisi da li su u pitanju simpatizeri ili aktivan kadar. NBP tvrdi da ima 15.000 članova. Što se skinheda tiče, iskreno, ne mogu ti reći jer su veoma marginalni i zato što mali broj tih ljudi uopšte nešto objavljuje jer su mnogi od njih totalno nepismeni. Mislim, to je dio koji je nejasan jer je te ljude mnogo teže pratiti. Što se tiče NBP-a, sve njihove demonstracije za koje sam čuo su održane u Moskvi, Sankt Peterburgu ili baltičkim republikama; Pamajat vrlo slično, čini mi se, preciznije uglavnom u Moskvi. Mislim da što se ide dalje na istok, to sve više poprima lokalni karakter. Opet, mogu postojati

Pitanja postavljao:

Uri Gordon

www.anarchyalive.com

30. avgust 2007. Prevod:

&

Marš pravoslavnih fundamentalista u Moskvi


Ekstremna desnica u Rusiji neka mjesta sa velikom Oi scenom odnosno skinhed subkulturom. Mogao bi da otkriješ da postoje neka izolovana mjesta koja imaju veoma veliku populaciju koja im je naklonjena. Možeš pronaći neko mjesto usred nedođije, koje je veoma, veoma opasno. Ali kako je to izuzetno velika zemlja, teško je reći bilo šta generalno. Rusija pokriva nešto oko šestine svjetske kopnene mase. Šta nam možeš reći o pojavi savremene ekstremne desnice u Rusiji? Prva stvar koju je bitno da ljudi shvate jeste da zapravo, postoji širok opseg političkih rasprava unutar društvenog konteksta starog Sovjetskog Saveza. Kao i sa ma kojom totalitarnom ili autoritarnom državom, postoji pogrešno mišljenje da postoji samo jedan monolit ideja. U stvarnosti, postojao je širok spektar unutar limita onoga što je smatrano za granice političkog dijaloga. Tako si imao ljude koji su bili više lijevo u odnosu na glavnu liniju, ili više desno; u svakom slučaju, još uvijek su se nalazili unutar diskursa odobrenog od strane Partije. Sve to sa mogućim izuzetkom staljinističkog perioda – ali je tačno za ostatak poslijeratnog perioda. Prema tome, kao i u svakom velikom birokratskom sistemu postojale su desničarske ili autoritarne tendencije. U starom Sovjetskom Savezu bilo je ljudi koji su bili ekstremni desničari u tradicionalnom, zapadnom smislu, a koji su ipak bili članovi partije. Skorašnji primjer je general Aleksandar Lebed, koji je bio Jeljcinov sekretar Savjeta za bezbjednost. Hoću da kažem, stvarno je bio kontroverzan – prije Gorbačova, tokom prevrata 1991. i nakon toga – i bio je izuzetno desničarski nastrojen. A onda, s početkom kolapsa komunističkog bloka, dolazi do pojave otvorenijeg fašističkog pokreta, koji su u osnovi činili ljudi koji su želeli da se vrate u vreme stabilnosti. A prve takve grupe iskorišćene su od strane državnih bezbjednosnih službi kao sredstvo za gušenje demonstracija. Kao što je u Istočnoj Njemačkoj bilo skinheda sa nacističkom ideologijom ili barem simbolikom, ikonografijom, koje je Štazi koristio da napravi haos među demonstrantima.

nacistička frakcija, i koja je poslednji put štampala novine 2003. Još važnije, Aleksandar Belov koji je bio u Pamjatu sada predvodi Pokret protiv ilegalne imigracije, koji je danas prilično veliki i aktivan. U ovom trenutku imaš i sovjetske prognanike koji se vraćaju u bivši Sovjetski Savez, sa specifičnim primjerom Edvarda Limonova koji je osnovao Nacional-boljševičku partiju. Kao i u mnogim zemljama istočnog bloka, teško je razmatrati ovu partiju u jednostavnim relacijama ljevica-desnica. Edvard Limonov je bio disident, dobio je izlaznu vizu, otišao je Njujork i postao neka vrsta važnog pisca u staroj sovjetskoj zajednici egzilaca. Ironično, njegova prva knjiga, koja govori o njegovom prilagođavanju na boravak u SAD, njegovom nezadovoljstvu i čitavom iskustvu u dijaspori, opisuje kako je sreo nekog crnca i kako su postali ljubavnici, i kao „pa dobro, prosto smo trebali jedan drugog“. Ranije si pomenuo da misliš da ekstremno desničarske grupe imaju mnogo gej članova i polu-Jevreja, što mi zvuči malo nevjerovatno. Pa to je uglavnom skriveno, ali sa druge strane svi znaju da je otac Žirinovskog Jevrejin, i ako si gledao film The Believer znaš priču o Denu Barozu (Dan Buros) u SAD. U prvi mah može zvučati čudno, ali ukoliko razmisliš o tome to zapravo na neki svoj način ima smisla. Ali u svakom slučaju, Limonov se potom vratio u Rusiju, a pošto je vrlo specifična osoba, kao i zbog njegovog kulturnog okruženja kao pisca i ostalog, više se pojavljivao u štampi. Čak je imao i kolumnu u moskovskim novinama na engleskom jeziku, „The eXile“, namenjenim strancima koji su došli u Rusiju nakon raspada, sa ciljem da se do- čepaju svega što budu mogli da zgrabe. Takođe, povezao se i sa ruskim plaćenicima koji su se tokom balkanskih ratova borili na srpskoj strani. No, Staljin za njega predstavlja veliki period društvene stabilnosti unutar Sovjet-

Dobar odnos popova ruske pravoslavne crkve i fašista za vreme Drugog svetskog rata. Slika gore: srdačni doček nemačkih okupatora. Slika dole: pravoslavni pop pozira sa ruskim fašistima.

U Rusiji, pored toga, ti pokreti pokazuju veoma posebnu ideološku mješavinu. Pa, jedna od najozloglašenijih među tim prvobitnim grupama bila je Pamjat, koju su činili ruski pravoslavni nacisti, žestoki antisemiti koji su govorili o „cionističko-masonskoj zavjeri“, mješajući okultne izvore i mnoge druge stvari. Zajedno sa tim, igrali su na ovaj sentiment... ovaj, neki ljudi će reći da je ovo malo paternalistički, reći da „ruski narod uvijek traga za velikom očinskom figurom“, za koju nisam siguran da je tačna, ali jedno je od [mogućih] objašnjenja. Ovo je doista, ironično „paternalistički“...! ... i ne zaboravimo da je Rusija „velika majka“, pa je još više ironično, „žudeti za tatom koji će reći mami šta da radi“... U svakom slučaju, Pamjat se raspala početkom 90ih i iz nje su nastale Ruska nacionalna unija Konstantina Kasimovskog i Ruska nacionalsocijalistička partija, koja je najiskrenija

Pravoslavna braća protiv zle žene sa Zapada 13 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Ekstremna desnica u Rusiji

Vladimir Žirinovski u jednom od karakterističnih nastupa

skog Saveza, a to je deo koji se tiče nacionalboljševizma. Ali to vuče korjene mnogo ranije jer unutar fašizma, nacionalsocijalizma i onoga što smatramo za ekstremnu desnicu, uvijek je postojala ljevičarska tendencija, socijalistička tendencija u klasičnom smislu. Tako da 30ih, tokom perioda društvenih potresa u Njemačkoj, imate braću Gregora i Ota Štrasera, koji su bili u njemačkoj nacističkoj partiji u početku njenog postojanja i čija je ekonomska politika bila više okrenuta u levo. Gregor Štraser je ubijen tokom Noći dugih noževa jer je bio dio lijeve frakcije u okviru NSDAP. Oto Štraser, koji je umro ’74, nastavio je da piše i nakon rata. Odigrao je ključnu ulogu u regrupisanju evorpskog fašizma u poslijeratnom periodu. Radovi braće Štraser ponovo su se pojavili sredinom 80ih i ranih 90ih, kada su postali dio cjelokupne trećepozicionaške diskusije, što je uticalo na neke od ovih grupa. Oto Štraser je bio veoma aktivan u krugovima ekstremne desnice; u svakom slučaju, sredinom 80ih preispitana je doktrinarnija i otvorenije „nacionalsocijalistička“ po cenu lišavanja nacističke ikonografije, i u prvi plan je izbačeno ekonomsko stanovište koje je „ljevičarskije“. A tu je i Ernst Nikič, koji je nazovifašista ili ekstremni nacionalista, i simpatizer nacionalsocijalizma. Ali umjesto da mu Hitler bude uzor i osnovni model firerskog principa, on se oslonio na eksternu popularnost Staljina i na ponovnu izgradnju Rusije, itd. Tako da je koristio Staljina kao svoj model i bio je veoma otvoren po tom pitanju, da bi se u međuvremenu u Rusiji javili i ekstermni desničari koji su govorili slične stvari. Znači, to su originalni nacionalboljševici. Bila je to malo poznata partija, a kada je Hitler postavljen za kancelara, sve te partije nisu dobile ništa, isčezle su i svi su zaboravili na njih. Ali onda tokom 60ih, imate ljude poput Žan Fransoa Tirjara u Belgiji, koji je bio fašista i koji je bacio pogled na Nikičeve spise i pomislio: „Ha! Ovo je veoma zanimljjivo”, i počeo da miješa ekstremnu ljevicu sa ekstremnom desnicom. To su bila vrlo marginalna gledišta, te je stoga zanimljivo vidjeti kako se sada te ideje vraćaju kao ključna mesta rasističke politike, naročito u Rusiji.

Edvard Limonov, lider Nacionalboljševičke partije 14 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Da se vratimo Limonovu… Pa za njega je sve to predstavljalo logičan produžetak smera u kojem treba gurati ruski nacionalizam, naročito kada su u pitanju stariji ljudi, koji u tom trenutku možda nisu voljeli Staljina, i to nije bio stabilan režim, ali je to bio element ruskog ponosa itd. Znači, odatle otprilike potiče Limonov. Još jedna stvar u vezi s Limonovim je to da on privlači dosta ljudi sa kulturnih margina. Krajem 80ih i početkom 90ih, zbog

pank roka, Oi muzike itd, imao si začetke onoga što bismo danas nazvali ruskim skinhedsima, u smislu svjetskog skinhed pokreta ili grupisanja ljudi koji oponašaju desničarske skinhede iz Britanije. Tako da imaš ljude koji su u pank bendovima, inudstrial bendovima ili kojim već, a on ih je namamio jer je bio marginalni kulturni radnik i gajio je simpatije za njihovu estetiku i podsticao ih. Trenutno silno regrutuje unutar gotik i blek metal scene, koja je vjerovatno centralna kulturna scena za avangardniju, nekonvencionalnu desnicu – bendove, grafičke kuće i tako dalje koji u tim okvirima predstavljaju ozbiljne kulturne igrače. A Limonov je takođe, sarađivao i sa Aleksandrom Duginom iz Evroazijskog pokreta, zar ne? Da, i Dugin... Mislim, on je stvarno poseban slučaj. Povezan je sa Evropskom novom desnicom koja je onsovana tokom 60ih od strane ljudi poput Alena De Benoa, koji je učio da je desnici potreban model kulturne hegemonije i kulturne analize jednake onoj koju je Gramši želio da ostvari za ljevicu. A imali su podršku mnogih dijelova stare tajne vojne organizacije (OAS) u Francuskoj i Alžiru, bivših kolaboratora i tako dalje. Dakle, Dugin čita te stvari i mješa ih ponovo sa geopolitičkim jezikom i inherentnim ruskim nacionalizmom i ruskim pravoslavljem. Takođe, ruske metafizičke i okultne stvari, što je zaseban mali svijet sa sopstvenim nacionalnim mitovima, sopstvenim okultnim radnjama. A imaš takvih ideja, naročito ranije u istočnoevropskim fašističkim i ultranacionalističkim krugovima, imati kadar koji nalikuje starim religijskim sveštenicima-ratnicima. To vuče korjene od ljudi poput Kodreanua i Gvozdene garde u Rumuniji tokom 30ih, koji je takođe bio vrlo popularan tokom 80ih, naročito u Britaniji. A Dugin mješa ljevicu i desnicu i stare okultne istorijske reference, tako da bi na primjer mogao da govori o „Društvu spektakla novih templara u Rusiji“. Još jedna osoba koja je uticala na ove ljude je Julius Evola. On je bio dadaista koji se vremenom duboko upleo u okultne radnje, a potom i u sopstvenu verziju fašizma. Pored toga, Evola je bio nevjerovatno značajan za ljude kao što je Stefano Delle Chiaie i „Ordine Nuovo“ u začetku strategije tenzije ekstremne desnice ranih 60ih u Italiji.. Bilo je zanimljivo saznati kako su sledbenici Limonova izvodili akcije građanske neposlušnosti, kada su okupirali prostorije Ministarstva zdravlja i pokušali da okupiraju Putinovu kancelariju 2004, prije nego što su zabranjeni. A to nije prvi put da se na veliko pozajmljuju stvari od ljevice – hoću reći, slično je sa idejom „otpora bez vođe“ (leaderless resistance) o kojoj se može čuti u ekstremno desničarskim grupama engleskog govornog područja. Pa to vuče korjene od Luisa Bima, koji je bio član Klana. Ranih 60ih FBI se potpuno infiltrirao u Klan i druge grupe ekstremne desnice, ustvari prije


Ekstremna desnica u Rusiji nego što su pažnju preusmjerili na novu ljevicu. Kasnije, tokom 80ih, kada ste imali uspon Hrišćanskog identiteta i ljude poput onih iz „The Order“ i slično, stvari su se suviše zakomplikovale da bi mogli da rade zajedno u velikim grupama, i što je još važnije, u velikim grupama koje su imale vođu koji je znao sve poverljive informacije – zato što je taj tip često bio federalni agent! Kao, „On je dobar daktilograf! Entuzijasta je! Voljan je da radi stvari koje niko drugi ne želi da radi! Sviđa nam se!“ Znači, Luis Bim je posmatrao ljevičarsku politiku i uvidio uspjeh vanparlamentarne ljevice, grupa poput „NWLF” i „Weather Underground“ itd, i rekao: „Ok, treba da pronađemo oblik otpora gdje nam ne treba tradicionalno shvatanje vođe, jer ih je suviše lako kompromitovati“. Pa je razmišljao o radu u ćelijama ili malim grupama i što je važnije, o uspostavljanju horizontalnih mreža ljudi kojima nije bio potreban vođa, jer je mislio da je to mnogo efektnije. Znači, to nisu baš grupe afiniteta ili prefigurativna politika, ali su na neki način inspirisane time. Onda imate ljude u SAD poput Roberta N. Tejlora, koji je bio nacionalni portparol za „Minutemen“, organizaciju koja na izvestan način predstavlja početak pokreta milicija u 60im, kvazifašističke Amerikance koji nose oružje i koji su stvarno dovodili u pitanje društvene promjene koje su se dešavale tokom 60ih, koji su željeli da se vrate jačem... nekom obliku fašizma sa američkim likom. Ali pošto je pušio vutru i visio sa hipicima, prikupljao je stvari koje smatrao korisnim za njihovu politiku. No, vratimo se u Rusiju, kakve međunarodne veze imaju ti ljudi? Pa kao i u slučaju anarhizma postoji taj ogromni internacionalni supermarket ideja, i kao što anarhista može ići od Izraela preko Argentine do UK-a, i da ga prevode na francuski, imaš i te međunarodne mreže na desnici koje imaju neobične uticaje na neočekivanim mjestima. Ljudi poput Dugina i ostalih su veoma bitni u međunarodnom Evropskom pokretu nove desnice i obratno, jer te ideje se šire, a magazini poput „Krisis“ u Njemačkoj i „Elements“ u Italiji ih prenose. Kada tome pridodaš Internet, dobiješ veliki transfer ideja, vrlo slično onom kod anarhista, i te ideje mogu putovati znatno većom brzinom. Ljudi sa ekstremne desnice takođe putuju, održavaju konferencije itd. Ok. A šta je sa specifično ruskim oblicima ksenofobije? Pa u Rusiji je uvijek postojao strah od različitih upada preko granice, bilo da je u pitanju Zapad ili Istok. No, ne zaboravimo da su Petar Veliki i njegov sud govorili francuskim jezikom, nisu govorili ruskim jezikom. A kada je iz Moskve prešao u Sankt Peterburg, stvarno se ugledao na Zapad – što nije bilo u skladu sa narodnim sentimentom u to vrijeme, i još uvijek nije. Ovaj sentiment takođe ide i u drugom smjeru: mnogi ljudi sa Zapada se plaše „velikih ruskih hordi“. A onda je tu i nešto što bi neki nazvali „urođenim“ antisemitizmom Rusije i Istočne Evrope. Hoću reći, ne smemo zaboraviti da su Protokoli sionskih

mudraca prvo štampani u Rusiji, a da je u Poljskoj bilo pogroma 1946-1947! Tako da je to nešto što je više endemske prirode, nego što je preuzeto od nacističke politike ili, ako idemo dalje u prošlost, iz „naučnog“ rasizma koji vuče korjene do Gobinoa i tako dalje. Bilo je to nešto što je uvijek bilo prisutno i mnogo puta korišćeno u starom Sovjetskom Savezu. A naročito je u Sovjetskom Savezu to bilo povezano sa protivljenjem cionizmu, tako da si 20ih imao „Jevrejsku sekciju“, a potom je Staljin osnivao sopstvene jevrejske autonomne regione. Dakle, prikazali su cionizam kao imperijalizam, dok su iskorišćavali antikolonijalne nacionalnooslobodilačke borbe, što je stvorilo predstavu da su Jevreji osumnjičeni za dvostruku političku lojalnost. A onda tu je i strah od Istoka – mongolskih hordi, žute opasnosti, koji, opet, ne dolazi niotkuda. Još od mongolske invazije u srednjem vijeku, to su bili važni istorijski bauci. U ruskim zatvorskim tetovažama, prilično su uobičajeni natpisi „Bez Jevreja” i „Bez Mongola”. Isto važi i za strah od Islama, što takođe ima korjene u istorijskom sjećanju koje seže do otomanskog preuzimanja Konstantinopolja. Tako da imaš dekadentni Zapad, antisemitizam, islamsku pretnju i žutu opasnost. Plus imaš sve ove grupe u Sovjetskom Savezu od kojih je svaka u etničkoj situaciji gledala svoje interese. Tako su krimski Tatari, koji su muslimani, hrišćani i budisti čak iako su iz Ukrajine, nakon rata odvoženi u Sibir. Nakon pada Sovjetskog Saveza mogli su da se vrate u Ukrajinu, ali sada među Belorusima i Ukrajincima postoji ksenofobna reakcija na njih. A takođe, sada se centralnoazijske republike zamišljaju kao izvor strašnog gangsterizma, nešto kao „to ne potiče od nas Rusa per se”, „to su Jevreji”, ili kako god.

Od Rusije do Srbije i natrag: rasistički huliganizam

Politički ultranacionalisti su takođe bili veoma aktivni u nekim od ovih zemalja tokom 20ih i 30ih. Tačno. Dakle, da to stavim u istorijsku perspektivu da bi mogao da razumeš – kada su Njemci preuzeli Baltik 1941. mnogi ljudi koji tamo žive smatrali su njemačku armiju za oslobodioce, a onda su i oni, naravno, zbog Hitlerove politike i njegovih rasnih ideja smatrani nižom rasom. Ili na primjer, imate Dimitra Doncova i ekstremno desničarsku Organizaciju ukrajinskih nacionalista, koji su bili aktivni tokom rata, uključujući i vojno krilo, a ostali su uticajni i kasnije. Takođe, u tom trenutku u Harbinu, koji se danas

Upropašćena generacija - novi naraštaj ruskih neonacista 15 Kontrapunkt

R.v.5.1.5


Ekstremna desnica u Rusiji nalazi u Kini, bilo je mnogo bijeloruskih fašističkih grupa u egzilu kao i, uzgred budi rečeno, velika jevrejska populacija, od koje su mnogi bili saveznici desničarske Cionističke revizionističke organizacije Jabotinskog. Harbin je bio najveći grad u Mančuku, japanskoj marionetskoj državi, a ruski esktremni desničari koji su tamo bili u egzilu, s radošću su sarađivali sa japanskim fašistima. A tokom ’39. kada su Japanci testirali granicu između Mandžurije i Sovjeta u Mongoliji, u jednom od manje bitnih događaja koji su prethodili Drugom svjetskom ratu, u okviru japanskih snaga bilo je i bijelih ruskih trupa. Takođe, tokom 1938-40, na mongolskim visoravnima bilo je bitaka između Sovjeta i Japanaca, Sovjetsko-japanski rat za granice, koji je dobio sovjetski general Gregorij Žukov. Većina ljudi takođe ne shvata da su se u poslijeratnom periodu još uvijek vodile žestoke bitke na području onoga što sada nazivamo Sovjetskim Savezom, pa si takvu situaciju imao u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, a da bi ti pružio predstavu o ideologijama koje su bile u igri, podsetiću da su mnogi čuvari koncentracionih logora bili Letonci. Bitke su vođene, glavne bitke između Sovjetske armije i partizana sve do 1954, tako da si ovdje imao gotovo 10 godina građanskog rata nakon Drugog svjetskog rata. A imaš i građanski rat u Ukrajini koji je počinjao i gasio se sve od 1917. i Mahnoa pa sve do sredine 50ih. Tako da su ovdje imali veoma slabu granicu. Zvuči prilično politički izmješano. Pa borci su pripadali širokom političkom spektru – katoličke demokrate, lijevi socijalisti, ali i desničari. A naročito u slučaju Baltika, prisjeti se da su vodili građanski rat 1919-1920, kako bi dobili nacionalni status. Tako da imaš mit o tom velikom ratu za nezavisnost, ali deo toga je uvek bio prisutan. Dakle, očigledno je da sve to počiva na jakom vojničkom etosu… Definitivno – na primjer NBP ima časopis koji se zove „Limonka”, što znači mali limun, a tako su ruski vojnici koji su išli u Avganistan zvali svoje granate. Isto tako tokom 70ih i 80ih bilo je nezadovoljnog stanovništva koje se borilo u tom ratu, koji je bio ruski Vijetnam, tako da je bilo dosta ljudi koji su u tom trenutku željeli da spase obraz majci Rusiji, a ti ljudi su takođe simpatisali konzervativnija nacionalistička usmjerenja. A neki od njih su u to vrijeme bili umješani u krijumčarenje narkoticima, što predstavlja neku vrstu veze između mafije i ekstremne desnice. I uopšte, neki od tih ljudi su proveli izvesno značajno vrijeme u Zoni. Zona je specifično ruska stvar koja vuče korjene iz starog sovjetskog perioda. Zona uključuje zatvore, gulage, sirotišta, mentalne ustanove, ali još važnije je to da je vojska generalno bila dio Zone, a to je još jedno mjesto gdje su se neke od ovih ideja i izvesni kriminalitet bili upleteni, plus Sovjetski Savez i danas Rusija imaju veoma oštre zakone protiv onoga što bi smo nazvali huliganizmom, zapravo mogu da ti sude i da te osude kao huligana i da završiš u Zoni. Možeš li da kažeš nešto više o tome? U Sovjetskom Savezu termin „huliganizam” je obuhvatao širok spektar prekršaja, od skitničarenja 16 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Ironično, mjesta sa najvećom slobodom govora u Sovjetskom Savezu bili su gulazi

do aktivnosti bandi. Takođe se koristio protiv političkih disidenata. Momci koji su bili osuđivani za huliganizam ulazili su u Zonu, a u Zoni bi se susreli sa desničarskim političkim idejama i slikama. Na primjer, ako pogledaš stare zatvorske tetovaže, nacistički motivi su bili popularni i miješani su sa starim komunističkim motivima. Međutim, više su se smatrali za antisocijalne, nasuprot onima koje bismo mogli u većoj meri smatrati političkim nacistima. Kada neko uđe u zatvorski sistem, neko ko nema tetovaže, ne se smatra čovjekom i ljudskim bićem. Zbog toga počneš da se tetoviraš, a te tetovaže su neka vrsta tvoje autobiografije. Tako da mogu odmah da te provalim, jer mogu da ti pogledam tetovaže i vidim ko si. E sad, jedna od popularnijih tetovaža za nekoga ko je „asocijalan”, npr. nekoga sa kim ne želiš da se kačiš i nekoga ko se neće kačiti sa tobom ako se ti ne kačiš sa njim, bila je svastika. A riječ koju su koristili u zatvoru bila je antisocijalan ili anarhista – takođe su koristili anarhistički simbol, ali anarhistički simbol „zaokruženo A” nije bio u opticaju sve do 1964. Postoji određeni nivo dupliranja: zbog vremenskih prilika ili čega već, mnogi ljudi su duplirali svoje životne istorije kroz različite tetovaže na rukama, a onda su radili druge tetovaže na preostalom dijelu tijela. Tako je jedan od simbola koji su koristili, poznat pod nazivom „kružna tetovaža”, bila svastika. Ali važno je zapamtiti da je u određenom trenutku ‘45. godine bilo možda tri ili četiri miliona Njemaca ratnih zarobljenika, vojnika, koji su godinama bili u sistemu gulaga. Tako je tokom 40ih bilo mnogo njemačkih vojnika po gulazima, koji su imali nacističke tetovaže – ne samo SS tetovaže nego i neke poput „Volim Margaritu” sa velikom svastikom i slično. Jednako je važno razumjeti da je stari gulag, zapravo, bio jedno od najslobodnijih mjesta za političku debatu. Mislim, jednom kad zaglaviš tamo, bilo je možda dvadeset različitih trockističkih grupa koje su na otvorenom držale svoje političke debate jer, ono, niko neće otići odatle! A čuvare je boljelo dupe. Ironično, mjesta sa najvećom slobodom govora u Sovjetskom Savezu bili su gulazi. Zapravo, imali su ogromne političke biblioteke. Tradicija je bila da prilikom napuštanja gulaga ostaviš svoje knjige. Tako da si u gulagu imao to tržište ideja. E sad, ko je još bio u gulagu tokom 40ih i 50ih? Nacistički vojnici! A pošto su bili proizvod obrazovnog sistema Trećeg Rajha, pretpostavljam da su tamo mogli da ostvare izvestan uticaj. 

Plakat klerofašističke organizacije „Pamjat”


Antiautoritarizam

Zauvek mladA Negrijevo Mnoštvo kao postemancipatorski koncept emancipacije

Piše:

Boris Buden Prevod na engleski:

Aileen Derieg

X

Prevod sa engleskog:

Upravo je to ono što više ne možemo da uradimo – da jasno razlikujemo naš emancipatorski interes od drugih interesa i da se distinktivno odvojimo od političkih pozicija i mišljenja koja ne delimo

S

vima nam je poznata sledeća situacija: upravo ste izašli na ulicu da protestujete protiv nepotrebnog rata, i već čujete govornike koji sa podijuma pozivaju na borbu protiv jevrejske svetske zavere, uz prateći odjek euforične aklamacije neonacista koji tamo protestuju, takođe. Ili se angažujete u korist ljudi koji su proganjani, ugnjetavani i decenijama primoravani na bežanje, i automatski se nađete u istom društvu sa religijskim fundamentalistima, koji se odnose prema ženama gore nego prema svojim neprijateljima. Iskustva poput ovih nisu retka. Naprotiv, ona su postala pravilo koje neizbežno prati naš današnji politički angažman. Posledica toga je da više ne možemo u potpunosti da se identifikujemo sa tim angažmanom. Mi smo i dalje angažovani, mi i dalje dižemo svoje glasove tamo gde to nalazimo prikladnim ili pravednim, artikulišemo naše proteste i našu solidarnost, ali nekako to radimo polovično. Radimo to sa iritirajućim osećajem nelagodnosti, kojeg se izgleda nikako ne možemo otresti. Zašto je to tako? Najpre, očigledno je da smo postali nesposobni da jasno i precizno artikulišemo naše emancipatorsko interesovanje – sasvim u smislu Dekartovog clarus et distinctus: za njega, jedini jasan uvid, bio je onaj koji je bilo moguće jasno razlikovati i odvojiti od svih drugih uvida. Upravo je to ono što više ne možemo da uradimo – da jasno razlikujemo naš emancipatorski interes od drugih interesa i da se distinktivno odvojimo od političkih pozicija i mišljenja koja ne delimo. Naravno, moglo bi se reći da je to oduvek bilo tako. Nisu li pripadnici Crvene armije koji su oslobodili Evropu od nacizma sa sobom takođe doneli i staljinistički totalitarizam? I uspesi liberalne demokratije sa druge strane, nisu li praćeni nemilosrdnim (neo)kolonijalnim ugnjetavanjem?

Foto: anarhistkinja u protestnom plesu

Pa ipak, postoji razlika. Mi više ne živimo u dobu emancipacije. U najmanju ruku, to je teza Ernesta Lakloa (Ernesto Laclau). Veliki narativi globalne emancipacije koji su vekovima suštinski karakterisali naš politički život, sada se potpuno rastvaraju pred našim očima. Taj nestanak emancipacije sa političkog horizonta našeg doba se podudara sa krajem hladnog rata, sudeći po Laklou, koji on takođe smatra poslednjom manifestacijom prosvetiteljstva, barem u ideologijama svojih dvaju protagonista. Kako bi trebalo razumeti 17 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Zauvek mlada

tu dijagnozu? I šta znači promišljati politiku i delati politički „s one strane emancipacije”?[1] Laklo principijelno pravi razliku između dve dimenzije emancipacije, koje su implicitne u tradicionalnom konceptu emancipacije: jedan je radikalan i drugi koji je ne-radikalan. Ako je emancipacija radikalna, onda mora biti zasnovana u sebi i isključiti ono što ometa njeno upotpunjenje kao radikalne drugosti. U tom slučaju, trenutak emancipacije negira poredak – nazovimo ga „represivnim” – koji joj je fundamentalno stran. Međutim, ukoliko je emancipacija ne-radikalna, onda ona ima dublju osnovu u zajedništvu sa svojim Drugim, što povezuje stari, preemancipatorski poredak i „emancipovani” poredak. Emancipacija ovde rezultuje na nivou društvene osnove, i utiče na sve njene sfere. Emancipacija koja je inspirisana marksizmom takođe je okarakterisana dvema dimenzijama. Klasna borba između proletarijata i kapitalističke klase mora biti izvedena kao radikalni oblik političkog antagonizma, koji je jedino moguće razrešiti u totalnoj negaciji jedne od njenih dvaju strana – u čuvenoj diktaturi proletarijata. Međutim, te dve antagonističke strane imaju zajedničku osnovu, koja leži u materijalnoj proizvodnji socijetalnog života, naime u fundamentalnom antagonizmu između društvenih proizvodnih snaga i uslova proizvodnje. Ta osnova simultano zatvara pukotinu koja zjapi između svoje dve dimenzije emancipacije. Ono što je presudno – a to je Lakloov ključni argument – jeste da zatvaranje ovog podvajanja koje je imanentno emancipaciji, danas više nije moguće. Emancipatorski čin više ne može da razreši svoju logičku kontradikciju, potpuno odbacivši jednu od svojih nekompatibilnih strana – bilo dihotomnu, bilo onu holističku. Za Lakloa, intrinzična nemogućnost razlikovanja između dve dimenzije emancipacije, prouzrokovana emancipatorskim činom, ostaje otvorena, baš kao što društvo ostaje sebi potpuno neprozirno. Činjenica da društvo samo sebi više nije transparentno, ne znači ništa drugo nego da se osnova ovog društva više ne može zamisliti. Na taj način, univerzalno takođe nestaje sa istorijskog tere18 Kontrapunkt R.v.5.1.5

na, u kojem se odigrava borba za konkretne emancipatorske projekte. Borbe poput ovih rastvaraju se u pukom partikularizmu.[2] Danas, umesto emancipacije, možemo samo da govorimo o pluralnosti emancipacija. Činjenica je da više ne možemo jasno da ih razlikujemo i odvojimo jedne od drugih, pre svega zahvaljujući njihovoj fundamentalnoj neprozirnosti. U stvari, više ne možemo da pronađemo bilo koju jedinstvenu osnovu, na koju se mogu svesti sve emancipatorske borbe. Bez tog zasnivanja – bez postuliranja osnove društva – više nema isključenja, nema spoljašnjosti. Društva u kojima živimo, više ne mogu biti zamišljena kao radikalno odvojiva, i ne možemo povući jasnu liniju podele, kroz koju naši emancipatorski interesi isključuju nešto u društvu što bi trebalo da bude isključeno. Niti se možemo identifikovati sa subjektom koji univerzalno reprezentuje društvenu osnovu. To je razlog za nelagodnost koja konstantno prati naš trenutni emancipatorski angažman. Smrt osnove, univerzalnog, subjekta, velikih narativa, itd. gotovo se automatski izjednačava sa pojavom postmodernizma. Ja smatram, ipak, da to možemo datirati i ranije, barem što se tiče velikog narativa marksizmom inspirisane emancipacije: posebno sa najgorom istorijskom traumom koja je šokirala socijalistički i komunistički radnički pokret – usponom fašizma i njegovom političkom pobedom u Italiji i Nemačkoj. Politički, proletarijat se nije nikada oporavio od tog šoka. Tragedija nije bila samo u tome što je radnička klasa odbila da preuzme ključnu ulogu u sopstvenoj emancipaciji, već i u tome što je čak prešla na stranu svog klasnog neprijatelja. Umesto da se emancipuje, radnička klasa je odjednom bila spremna da se ugnjetava. Reagujući na ovaj poraz – na kolaps čitave konstrukcije proleterske emancipacije – čini mi se da je nužno napraviti fundamentalnu razliku između dva kursa. Jedna od prvih [reakcija], koju možemo nazvati strateški političkom, zbila se 1935. u čuvenom govoru Georgi Dimitrova na 7. Svetskom Kongresu komunističke internacionale u Moskvi[3] : inauguracija takozvane politike Narodnog fronta. To predstavlja pokušaj fundamentalne korekcije politike radikalne klasne borbe, koja je već dovedena u pitanje uprkos fašističkom izazovu. Projekt emancipacije radničke klase se na taj način distancirao od diktature proletarijata i ciljao na najšire moguće jedinstvo demokratskih snaga koje su spremne da se odupru fašizmu. Dimitrov je pobrojao najrazličitije klase ljudi i socijalnih grupa među mogućim članovima jednog takvog saveza, uključujući mlade, žene, poljoprivrednike, Crnce (u SAD), manuelne radnike, (katoličke, anarhističke i neorganizovane) radnike, „čitavu radničku populaciju”, socijaldemokrate i nezavisne socijaliste, crkve, inteligenciju, određene delove sitne buržoazije, „ugnjetene nacije kolonija i polukolonija”, nacionalnooslobodilačke pokrete, ali takođe i one koje je nazvao „demokratskim kapitalistima”. Po Dimitrovljevom gledištu, nasuprot njih stajao je tip fašističkog saveza: bogati, kapitalisti, zemljoposednici, reakcionari svih vrsta, banke i korporacije, moć finansijskog kapitala i fašistička diktatura uopšte.

Fusnote:

[1] Cf. Ernesto Laclau, „Jenseits von Emanzipation”, u: Ernesto Laclau, Emanzipation und Differenz, Wien: Turia und Kant, 2002, 23-44. („Beyond Emancipation”) [2] ibid., 37 [3] Georgi Dimitrov, Fašistička ofanziva i zadaci komunističke internacionale, u The United Front: The Struggle against Fascism and War, New York: International, 1938, 9-93. [4] Moji komentari su zasnovani na predavanju Brajana Holmsa (Brian Holmes), Fleksibilna ličnost: Za novu kulturnu kritiku, koje je održano na simpozijumu Kulturni dodir, Beč, jun 2001.

BORIS BUDEN Danas, umesto emancipacije, možemo samo da govorimo o pluralnosti emancipacija


Zauvek mlada Druga reakcija na nacifašističku pretnju bila je više teorijske prirode: kao što je dobro poznato, Frankfurtski institut za socijalna istraživanja je od 1936. usredsredio svoje analize dominacije na psihosocijalne strukture autoriteta[4]. Motivacija je ponovo neuspeh, protivljenje proletarijata da ispuni svoju istorijsku ulogu i misterija njegovog otvorenog entuzijazma za nacizam. Rezultat tog [nastojanja] bile su Studije autoriteta i porodice. Autoritet, kako je analiziran od strane teoretičara Frankfurtske škole, više nije stari autoritet patrijarhalne porodice, koji je karakterisao patrimonijalni kapitalizam 19. veka, već je to pre autoritet anonimnih socijalnih institucija, autoritet starih fordističkih načina proizvodnje, kapitalistička racionalnost, takozvani instrumentalni razum ili nasilje autoritarne države koja ga organizuje i štiti (bilo u obliku industrijskog kartela nacističke Nemačke, petogodišnjih planova u SSSR-u, ili ekonomije Nju dila, sve do kejnzijanske države blagostanja). U svojim kasnijim fazama, ova analiza je razvijena u kritiku kulturne industrije i kritiku takozvane autoritarne ličnosti. Praktično-politička kulminacija ove kritike modernog autoriteta, odigrala se u protestnim pokretima šezdesetih. Antiautoritarizam je zajednički imenitelj tih protesta. Ukoliko pokušamo da razumemo ove dve reakcije na nacifašistički izazov upućen konceptu emancipacije na kome počiva Lakloova analiza, dobijamo sledeću sliku: fašistički pritisak još jednom stvara isti jaz između dve dimenzije u već zatvorenom totalitetu proleterske emancipacije. Dok je Narodni front razotkrivao dihotomnu dimenziju emancipacije, kritika autoriteta je isticala holističku dimenziju sopstvene osnove. Ono na šta Dimitrov posebno ukazuje svojom antifašističkom strategijom nije ništa drugo nego nova podela u društvu, koja ide duž postuliranog fundamentalnog antagonzma između proleterske i kapitalističke klase. U izvesnom smislu, on rastvara društvenu osnovu – ispoljenu u svom klasnom karakteru – u novi politički antagonizam između demokratskog naroda i fašističkog Drugog. Potom, ta nova podela za posledicu ima radikalno isključenje, koje implicira nepostojanje zajedničke osnove između dva suprotstavljena dela društva. (Antifašistički) narod, međutim, sigurno je kadar da sebi dodeli radikalnu osnovu[5] u bici protiv fašističkog Drugog, posebno kao subjekt sopstvene emancipacije i nosilac suvereniteta. U tom pogledu, narod koji sebe emancipuje takođe je kadar da formira političku zajednicu, posebno državu, i hipostazira sebe kao krajnjeg autoriteta te države. Pored toga, Dimitrovljeva strategija politike Narodnog fronta – koju bismo mogli smatrati nekom vrstom demokratske radikalizacije[6] proleterskog projekta emancipacije – obezbedila je revolucionarno-demokratski legitimitet budućim narodnim republikama, koje su bile primarni model političkog poretka real-socijalističkih država sve do njihovog kolapsa 1989.[7] Antikolonijalistički oslobolidački pokreti takođe su se vodili istom ovom dihotomnom logikom; kao što se Franc Fanon (Frantz Fanon) eksplicitno izrazio u The Wretched of the Earth, njihov krajnji cilj bilo je uspostavljanje autoriteta borbenog naroda.

Antiautoritarizam – od Studija autoriteta i porodice do novih društvenih pokreta – zapravo počiva na drugoj dimenziji emancipacije, onoj koja pripada osnovi. Dijalektički antagonizam između slobodne subjektivnosti i autoritarne dominacije koja je ugnjetava, leži u strukturi moderne racionalnosti. Iz tog razloga, emancipacija ne može nikada biti radikalna. „Veliko odbijanje” se dešava svuda, u porodici i u fabrici, na univerzitetu i na ulici, protiv kulture industrije i protiv mejnstrim medija, ali joj se nikada ne može ući u trag sve do osnovnog političkog antagonizma. Čak i na svom istorijskom vrhuncu, koji je Markuze opisao neposredno nakon 1968. u svom Eseju o oslobađanju kao izbijanje masovnog nadrealizma, u svom ključnom aspektu, bitka protiv autoriteta ostaje neka vrsta – uglavnom, masovone – kulturne subverzije. Hartov (Hardt) i Negrijev (Negri) koncept Mnoštva potiče iz istog teorijskog i istorijskog izvora. To je nova inkarnacija stare autonomističke strategije, čiji je cilj bilo oslobađanje od postojećih struktura autoriteta. U svom pokušaju da reteoretizuje ovu strategiju tokom zatvorske kazne u Italiji, Negri je naišao na Spinozinu distinkciju između potentia i potestas. Sudeći po Spinozi, moć Boga (potentia u smislu kreativne sile, kreativne aktivnosti) je njegova suština. Međutim, potestas je ono što je naizgled u njegovoj moći (autoritet, zapovedna moć, suverenitet). Za Negrija, potentia je produktivna suština mnoštva, i ona je superiorna u odnosu na suverenitet, autoritet. Agamben, koji je komentarisao ovu Negrijevu tezu[8], prevodi je u razliku između konstitutivne moći i suverene moći. On primećuje, ipak, da Negri nigde ne nalazi kriterijum za razlikovanje ta dva koncepta. Pored toga, Negri insistira na konceptualnoj distinkciji između konstitutivne i konstituisane moći. Mnoštvo nikada ne može biti redukovano na oblik vlasti ili konstituisanog poretka. Ono se može smatrati za heterogenu masu, ali ne u smislu heterogenih masa antifašističke politike Narodnog fronta. Mnoštvo nikada ne može postati narod, demos. Ono nikada ne formira političku zajednicu, već je samo podriva. Zbog toga mi nemamo osećaj političkog pripadanja unutar mnoštva i ne možemo da razvijemo osećaj povezujuće solidarnosti sa drugim „članovima”. Mi smo u procesu takvog delanja, ali na potpuno netransparentan i neobjašnjiv način. Iz tog razloga, naš emancipatorski angažman u ovom procesu ostaje da bude samo neprozirno prisutan. Provala fašizma i njegova inicijalna politička pobeda u 1930im je sudbonosno rastavila nekada jedinstveni veliki narativ proleterske emancipacije. Na strani njene političke reprezentacije, gde je zasnovala političke zajednice i nove poretke, poput onog realnog socijalizma, postajala je sve starijom, ružnijom i slabijom, uprkos svojim političkim pobedama, sve dok najzad nije preminula. Sa druge strane, one koja pripada antiautoritarnoj subverziji, uspela je da preživi ne samo svoje političke poraze, već i smrt subjekta i osnove. Ovde, u konstantno bujajućoj sferi kulture, od koje se danas više ne može razlikovati, emancipacija je ostala snažna, lepa i večito mlada. Samo ponekad baci pogled na svoj stari portret; ređe čak nego što je to radio Dorian Grej sa svojim čuvenim portretom.

ANTONIO NEGRI Mnoštvo nikada ne može biti svedeno na vlast ili konstituisani poredak. Ono nikada ne formira političku zajednicu, već je samo podriva

[5] Dimitrov postulira suštinu naroda u njegovoj heterogenosti. Fašisti su, sa druge strane, videli suštinu naroda u njegovom jedinstvu. Zbog toga je ono što je bilo fašističko moralo biti isključeno iz naroda, zato što je negiralo autentičnu narodnu heterogenost. [6] Ako ne i: radikalna demokratizacija, te stoga aludirati na koncept Laklo/Mufove (Laclau/ Mouffe) radikalne demokratije. [7] Otuda je druga Jugoslavija nastala 1943. kao neposredna realizacija politike narodnog fronta u borbi protiv fašizma. Jedini razlog za unifikaciju eks-jugoslovenskih nacija, uvršćenu od strane autora rezolucija AVNOJ-a (osnivački dokument Jugoslovenske federacije), pod okriljem zajedničke države, bila je zajednička borba protiv fašizma, a da pri tom nije navedena nikakva kulturna, istorijska, lingvistička, ukratko identitetska sličnost ili afinitet među tim nacijama. U tom pogledu, druga Jugoslavija (1943-1991.) je bila čisto emancipatorska zajednica. [8] Giorgio Agamben, Homo Sacer: Die souveräne Macht und das nackte Leben, Frankfurt am Main: Suhrkamp, 2002, 54. (English: Giorgio Agamben, Homo Sacer: Sovereign Power and Bare Life, translated by Daniel Heller-Roazen, Meridian 1998)

19 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Dole školarine!

BOLONJU U KLONJU! Neoliberalne reforme obrazovanja u Evropi i Srbiji Kontekst i smernice Bolonjske deklaracije

B

olonjska deklaracija potpisana je 19. juna 1999. godine u Bolonji, kao zajednička deklaracija 29 evropskih ministara obrazovanja i odnosi se na reformu sistema visokog obrazovanja u Evropi. Neki od osnovnih postulata ove deklaracije, koji se najčešće spominju u javnosti, podrazumevaju ujednačavanje visokoobrazovnih zvanja na nivou Evrope (osnovne, master i doktorske studije), naglašavanje mogućnosti doživotnog učenja, uvođenje jednakog načina bodovanja za sve studente, te kao posledicu toga, olakšavanje mobilnosti studenata, odnosno njihovo lakše prebacivanje na druge fakultete u evropskim okvirima. Ova deklaracija nastala je kao konačni rezultat jedanaestogodišnjeg procesa, započetog u Bolonji, donošenjem Magna Charte Universitatum 1988. godine, u kojoj se formuliše želja za reformom obrazovanja u skladu sa „najnovijim” zahtevima društva, te Sorbonske deklaracije donesene 1998. godine, koja definiše Evropu ne samo kao Evropu „evra, banki i ekonomije”, već kao i Evropu Znanja. Zanimljivo je da je ova definicija, data već na samom početku teksta Sorbonske deklaracije, u isti kontekst dovela ekonomiju i potrebu za reformisanjem obrazovanja. Kada se pročitaju sva tri pomenuta dokumenta, teško je rastumačiti njihovo stvarno značenje. U njima se na prvi pogled, iznose pragmatične ideje usmerene ka menjanju obrazovnog sistema. Na primer, uvođenje jednakih akademskih naziva na nivou Evrope zaista može da olakša birokratski proces priznavanja diploma, prilikom menjanja evropske zemlje u kojoj se radi. Ipak, princip bodovanja umesto nekadašnjih ocena ili studiranje/rad u inostranstvu, nisu tako radikalne ideje, neostvarive i neostvarivane u starom obrazovnom sistemu. Čemu tolika energija i trud, stvaranje novih akademskih termina, regrutovanje političkih elita i njihovo konstantno zalaganje za reformu obrazovanja, ukoliko se ta reforma bazira na suštinski sličnim postulatima starog obrazovnog sistema? Ova dokumenta, međutim, ne sadrže samo „pragmatične” ideje o pojednostavljivanju akademskih naziva i poboljšanju kvaliteta znanja, uz deklarativni naglasak na autonomiji univerziteta. Kroz njih se stalno provlači tumačenje trenutne društvene i ekonomske stvarnosti kao nečeg novog, kao novog doba na koje se mora efikasno odgovoriti, kao novih izazova koji zahtevaju veliku promenu u pristupu univerzitetima i uopšte obrazovanju. Ili, kako to kaže Magna Charta Universitatum: „zadatak univerziteta da šire znanja među mlađim generacijama, implicira da u današnjem svetu, oni (univerziteti – prim. aut.) takođe moraju da služe i društvu u celini...”. Kom to ‘društvu u celini’ moraju da služe univerziteti,

20 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Piše:

Čemu tolika energija i trud, stvaranje novih akademskih termina, regrutovanje političkih elita i njihovo konstantno zalaganje za reformu obrazovanja, ukoliko se ta reforma bazira na suštinski sličnim postulatima starog obrazovnog sistema?

i šta uopšte znači taj pojam kada ga zastupaju ministri nekih od najmoćnijih evropskih zemalja? Ili, šta je to zaista novo u ekonomskoj i društvenoj stvarnosti modernog evropskog društva, što neodložno zahteva promenu celokupnog obrazovnog sistema, a poklapa se vremenski sa početkom ove reforme? Odgovor se ovde može samo ukratko skicirati. Termin neoliberalizam se uobličio i zaživeo tokom sedamdesetih godina XX veka, kao odgovor na krizu u koju je kapitalizam zapao, i kao takav danas je postao vodeća ekonomsko-politička filosofija i praksa modernog Zapadnog društva. Neke od karakteristika neoliberalizma su: vladavina tržišta (kapital mora da se oslobodi uticaja državnih institucija, bez obzira na potencijalne negativne posledice po stanovništvo jedne zemlje), smanjivanje javnih troškova za socijalnu pomoć, privatizacija u svim oblastima društva (od školstva do zdravstene zaštite) i uklanjanje koncepta „javnog dobra” ili „zajednice” (a postuliranja presudnog značaja lične odgovornosti – ljudi koji su siromašni su siromašni zato što su ili glupi ili lenji, to jest problem je u njima, a ne u širim društvenim procesima). Drugim rečima, kapitalu se daju odrešene ruke da se uvećava i širi po svaku cenu, jer u suprotnom može doći do kraha celokupnog ekonomskog sistema. Regan, Tačerova i Pinoče su apostoli novog ekonomsko-političkog poretka specifičnog po oštrim i restriktivnim potezima u oblasti socijalnih prava, te po apsolutnoj posvećenosti zaštiti Kapitala i njegovih interesa. Magna Charta Univesitatum, kao početna tačka trenutne reforme obrazovanja, donesena je 1988. kada je neoliberalni model već počeo da daje svoje rezultate i da gleda na dalje mogućnosti širenja. Da li je to ta promena u društvenoj i ekonomskoj stvarnosti, ovako grubo i ukratko ocrtana, na koju se poziva i u kojoj treba tražiti motive i namere ministara evropskih država da reformišu obrazovne sisteme svojih zemalja? Neke stvari se zaista, tu uklapaju. Ukoliko pogledamo iskustva zemalja potpisnica Bolonjske deklaracije, u kojima je došlo do velikih studentskih nemira, kao i razloge koji su inicirali ove nemire, možda možemo da uočimo šta je to što tekst deklaracije nagoveštava, ali ne i eksplicitno tvrdi. Iz ove zaoštrene perspektive sigurno se bolje mogu uočiti praktična značenja i novine Bolonjskog procesa, koja lebde u pozadini zvaničnih poziva na usavršavanje znanja i veština evropskih studenata. Grčka. Specifičnost grčkog obrazovanja je u tome što zakon, za razliku od osnovno- i srednjoškolskih ustanova, ne dozvoljava otvaranje privatnih univerziteta, odnosno privatnih visokoškolskih ustanova. Upravo to je bila tačka zbog koje je došlo do velikih sukoba između predstavnika vlasti i reforme obrazo-


Znanje nije roba! vanja sa jedne strane, te studenata, profesora i sindikata, sa druge strane, pošto Bolonjska reforma podrazumeva postojanje i privatnih univerziteta. Francuska. Upravo ovih dana (decembar 2007.) traju nemiri u kojima je 47, od ukupno 87 univerziteta u Francuskoj, blokirano povodom avgustovskog usvajanja zakona „o slobodama i odgovornostima univerziteta”. Studentima su se priključili profesori i fakultetsko osoblje, pošto će po novom zakonu o njihovim radnim mestima odlučivati dekan, koji i ne mora biti iz „struke”, već je dovoljno da ima „menadžerske” sposobnosti. Takođe, po novom „reformskom” zakonu, uvešće se i „raznovrsnost” finansiranja, po kojem će privatne kompanije moći da ulažu sredstva u svoje buduće radnike, što bi na duže staze moglo da dovede do odumiranja manje profitabilnih fakulteta. Samo iz ova dva primera, nazire se sva težina neizgovorenih, a prisutnih tendencija, unutar Bolonjske reforme obrazovanja. Nije tu problem u kvalitetu obrazovanja (koje naravno uvek može biti bolje), niti njegovom unapređivanju. Polje sukoba koje je Bolonjska reforma otvorila i nastavlja da otvara nije, nažalost, povezano samo sa pedagogijom, već i sa politikom i ekonomijom. Čak i neospornu pragmatičnost njenih pojedinih tačaka, treba čitati u ovom kontekstu – da, ujednačavanje akademskih zvanja olakšava promenu radnog mesta i eventualnu lakšu mobilnost studenata, i da, nema ničeg lošeg u ideji stalnog obrazovanja, ali to su u krajnjem izvođenju realnih novina Bolonjske reforme, tek sporadični ciljevi. Prave promene koje donosi Bolonjska reforma idu u drugim smerovima: jedan je uvlačenje privatnog kapitala na evropske univerzitete pod plaštom „ekonomičnosti” i „boljeg funkcionisanja”, drugi je organizovanje fa-

kulteta na osnovu potreba neoliberalnog tržišta i u skladu sa njegovim principima. To je ta nova situacija na koju „mi” (odnosno političke i ekonomske elite) moramo da odgovorimo, to je pomenuto „društvo u celini” kome univerziteti moraju da potčine svoj rad. U tom svetlu ne iznenađuje rast visina školarina u jednoj zemlji, insistiranje na otvaranju privatnih univerziteta u drugoj i otvaranje mogućnosti da fakultetima upravljaju biznis menadžeri u trećoj zemlji, jer ovi podaci dobijaju svoje jasno značenje upravo kroz prizmu opštih procesa neoliberalnih reformi. Univerziteti menjaju svoju paradigmu i postaju kako deo, tako i produžena ruka neoliberalnog tržišta, po zloslutnoj logici razvijanja ćelija raka, koje da bi opstale moraju da se šire. Smanjenje autonomije univerziteta, pretvaranje fakulteta u radionice za izbacivanje u datom trenutku potrebnih stručnjaka, klasna segregacija obrazovanja na elitne i sirotinjske univerzitete, logične su posledice ovakvih mutacija. Priča o Evropi Znanja, neprimetno i u dužoj vremenskoj perspektivi, pretvoriće se u priču o Evropi Kapitala, ukoliko se ne izgrade dovoljno snažne tačke otpora, sposobne da praktičnim angažmanom zaustave neoliberalizaciju javnog obrazovanja.

Univerziteti menjaju svoju paradigmu i postaju produžena ruka neoliberalnog tržišta

Iz lične perspektive: Srbija, reforma obrazovanja i socijalni protesti studenata i studentkinja

P

roblem neoliberalne reforme obrazovanja u Srbiji zatekao je drugačiji kontekst i drugačije odnose političkih i ekonomskih snaga. Za razliku od Grčke, Francuske i uopšte ostalog dela evropskog kontinenta (izuzimajući ex-YU region), proces reforme obrazovanja u Srbiji pokrenut je u vremenu tranzicionih

Bolonja u Hrvatskoj:

KATASTROFALNO SPROVOĐENJE LOŠE IDEJE

P

o okončanju tribine posvećene studentskim problemima i borbama u ex-Yu regionu, održanoj 22. 9. 2007, u SKC-u, razgovarali smo sa Petrom Pavlovićem i Miroslavom Juranekom, aktivistima Socijalnog fronta studenata i učenika iz Hrvatske. Prva impresija tokom razgovora bila je neobična sličnost situacija u kojoj se nalaze studenti u Srbiji i Hrvatskoj. Kako kaže Petar: „Defakto studentski pokret u Hrvatskoj ne postoji, u studentskoj populaciji vlada apsolutna bezvoljnost, rascjepkanost studenata. Ne postoji nikakva fokusiranost studentske populacije, gdje bi oni kao jedna cijelina nastupili prema nekoj određenoj stvari. Sve se svodi na izražavanje nezadovoljstva, koje ne može nimalo ugroziti stanje kakvo je sada. Sve se svodi na eventualno psovanje, vređanje i izražavanje nezadovoljstva u kafani. Studentske organizacije su većinom produžena ruka političkih stranaka, prije svega HDZ-a i Socijaldemokratske partije Hrvatske (SDP)”, a Miroslav dodaje: „Aktivnost jedne od najvećih studentskih organizacija u Hrvatskoj - SSU, zaoštrava se pred parlamentarne izbore, kada rade opoziciju HDZ-ovoj vlasti. Oni su zapravo produžena ruka SDP-a.”. Pokušavajući da objasni svoj stav pre-

ma trenutnoj reformi obrazovanja u Hrvatskoj, Petar je izneo sarakstičnu, a opet i nama vrlo blisku tezu: „Ovde u Hrvatskoj se i dobra ideja loše sprovodi, a loša ideja se sprovodi katastrofalno. To se pokazalo i u slučaju Bolonjskog procesa.”. Kaže da je problem u Bolonjskoj reformi obrazovanja u tome što dolazi do prevelike specijalizacije i odsustva univerzalnosti i multidisciplinarnosti znanja, ukazujući da će u novom obrazovanju, studiranje sve više biti privilegija bogatih, te da je i sama suština Bolonjske reforme upravo logika i zahtevi tržišta, a ne humanističko obrazovanje. Spominjući profesore u Hrvatskoj, zaključili smo da se ni oni mnogo ne razlikuju od svojih srpskih kolega. Iako osećaju nelagodnost jer moraju da menjaju svoje navike, ne bune se ozbiljno protiv Bolonjskog procesa, pošto on ne ugrožava njihov socijalni i društveni položaj. Biće da je u pitanju stari dobri konformizam linije manjeg otpora, kao i beskompromisno i odlučno gledanje svog posla. Prvi protest koji je organizovala njihova novooformljena studentska organizacija, desio se 19. septembra 2007, ispred zgrade Prirodno-matematičkog fakulteta, čiji studenti nisu mogli da

izađu na ispite u jesenskom roku, što im je prekasno saopšteno, ne omogućavajući im da daju uslov za sledeću godinu. „Nastojali smo ukazati da takva praksa ne proizlazi iz neke slučajnosti, nego da je duboko povezana sa lošom provodbom Bolonjskog procesa i da takav problem nije svojstven samo tim studentima druge godine na matematičkom odsjeku... To je nešto protiv čega se može borit samo ujedinjavanjem studenata svih fakulteta, jer u stvari problemi svih studenata su jednaki.“ Na kraju smo se dotakli studentskog protesta koji se dešavao u Srbiji tokom 2006/’07 godine. „Pratili smo dešavanja u Beogradu, vezana za studentski protest 2006/’07”, kaže Petar. „Pratili smo okupacije fakulteta, cijeli pokret i način na koji se on razvijao u Srbiji. To nam je poslužilo kao podsticaj i kao inspiracija, zbog sličnosti naših zemalja i zbog sličnosti situacija u kojima se studenti nalaze. To nam je bila jasna potvrda da se tako nešto može očekivati u Hrvatskoj.”

i z 21 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Komodifikacija visokog obrazovanja 1. novembar 2007. Dom Omladine, Tribina

Studentske borbe: Slovenija Tog četvrtka održana je još jedna tribina u organizaciji Socijalnog fronta i Anarhosindikalističke inicijative, posvećena lokalnim studentskim protestima. Govornice iz Slovenije su na simpatičan i zanimljiv način prezentovale šta se to dešavalo tokom njihovih protesta, kakva je opšta situacija u Sloveniji, te koji su dalji planovi i mogućnosti kritike tekućeg procesa privatizovanja univerziteta. Uz mnoštvo fotografija i video zapisa, objašnjavale su konkretne akcije i odjeke koje su te akcije imale. Ono što se iz prve ruke moglo zapaziti jeste da je čitava priča studentskog aktivizma u Sloveniji postavljena na drugačijim osnovama, u odnosu na Srbiju. Dok je u Srbiji dosta truda ulagano na naglašavanje teških socijalnih okolnosti, te se uglavnom težilo ozbiljnosti (u očima medija i posmatrača sa strane), slovenački studentski aktivisti/ kinje više su se trudili/e da na kreativan način prenesu poruku, ne bežeći od glume i kostimiranja, spajajući veselu mladost i ozbiljne političke zahteve. Ja mislim da je to dobra kombinacija, miks koga je više trebalo biti u beogradskim studentskim protestima 2006/07. A kada su u pitanju konretne akcije, slovenačke studentkinje/i uradile/i su, između ostalog, sledeće (hronološki i bez pretenzije da opišem sve):

nestabilnosti, sunovrata vredosnih sistema, ogromnog osiromašenja većine stanovništva, a sve pod uticajem tereta ratnih razaranja iz devedesetih. U takvom kontekstu, izuzetno je teško uočiti političke i ekonomske procese koji se kriju iza floskula o reformi oronulog sistema obrazovanja, jer stari sistem obrazovanja se zaista, realno, sam u sebe urušava. Dovedeni smo pred svršen čin – na jednoj strani su studije zasnovane na ogromnom i zastarelom fondu literature kroz koju se mora proći prilikom spremanja ispita, tu su profesori/ke sa statusom nedodirljivih lokalnih božanstava kojima je sve dopušteno, od prodaje ispita za novac, ili za seksualne kontakte, do despotskog odnosa prema svom predmetu i studentkinjama/ima koji treba da polože ispit. Na drugoj strani, kao spasonosno rešenje nudi se Bolonjska reforma obrazovanja, ukrašena mitovima o idiličnom putu ka Evropi i evropskim vrednostima, ulepšana ružnoćom svih negativnih svakodnevnih događaja iz života prosečnog/e studenta/kinje. Ili-ili. Ili ovakva reforma, ili staro stanje. U tako zaoštrenoj poziciji ne opažaju se pravci stvarnog razvoja sistema obrazovanja, a upozorenja o pretvaranju autonomnih univerziteta u puke fabrike radne snage i o povećanju cena školarina kao sredstvu segregiranja novopečenih bogataša od ostatka siromašnog stanovništva, preostaju namenjeni marginalizovanim levičarsko-anarhističkim grupama, koje se potom lako etiketiraju kao „ekstremističke” ili „zanesenjačke”. Ipak, uprkos takvoj situaciji, u Srbiji i Beogradu u periodu školske 2006/07. godine desio se studentski protest čiji učesnici/e istina, u najvećem broju slučajeva nisu/e bili/e svesni/e neoliberalne perspektive Bolonjske reforme. Pa ipak, osnovni zahtevi protesta udarali su na tržišnu logiku koja je duboko zašla u domen Univerziteta. To se nije desilo zbog shvatanja globalnih društveno-političkih procesa 22 Kontrapunkt R.v.5.1.5

- 21. maja 2007. okupirali su predvorje Filozofskog fakulteta i proglasili Autonmnu Tribinu, kao prostor i pokret za razvijanje daljih studentskih akcija. Slogani su bili: „Univerzitet je autonoman! Univerzitet nije preduzeće! Studiranje je besplatno za sve i opštedostupno! Znanje ne sme biti predmet privatizacije i profitne logike! Znanje je u službi celog društva, a ne interesa kapitala. Univerzitet je u rukama studentica i studenata, a ne vlasti i kapitala!” - 22. maja 2007. tokom protestne šetnje studentkinje i studenti izlepili su zgradu Ministarstva visokog obrazovanja plakatima, nakon čega počinje maltretiranje od strane policije i dizanje krivičnih prijava. - 12. juna performansom omeli početak sastanka 'Zbora za repobliko' čiji je predsedavajući dr Petar Jambrek, jedan od pisaca problematičnog Zakona o visokom obrazovanju, kao i suvlasnik dvaju privatnih visokoškolskih zavoda. - Izdavanje casopisa Šova (Študentska obvešćevalno-varnostatna avtonomija), u saradnji sa Študentskom organizacijom Slovenije i uredništvom studentskog časopisa Klin. Pred kraj tribine, kroz diskusiju su razmenjana iskustva iz Srbije i Slovenije, a mlade slovenačke studentkinje obavestile su okupljene o odrzavanju velikih radničkih protesta u Ljubljani, 17. 11. 2007, te pozvale zainteresovane da se pridruže. www.avtonomnatribuna.blogspot.com

koji se u ovom trenutku odvijaju na makroplanu, već zbog muke svakodnevnog preživljavanja, u kome su fakultetske uprave, žonglirajući između opšteg „reformističkog” neoliberalnog kursa, teškog istorijskog nasleđa, posledičnog nedostatka raspoloživih sredstava, ličnih interesa, neodgovornosti, te nezainteresovanosti nadležnih državnih organa, počele iz godine u godinu da podižu visine školarina za samofinansirajuće studente, dolazeći u potpuno iracionalnu i morbidnu situaciju da je školarina za određene fakultete i po 6, 8, ili 12 puta veća od uobičajene srpske plate. Da bi se naslutile pogubne posledice ovakve prakse, nije potrebno biti genije. Dovoljno je sabrati dva i dva. Tokom ovih protesta formulisani sa slogani „Znanje nije roba”, „Dole školarine!”, „Bolonju u klonju” i drugi, koji su različito dočekani i tumačeni u javnosti. Razni komentatori i politički analitičari, opčinjeni sopstvenom nepristrasnošću, sa distance su naglašavali da obrazovanje ne može biti besplatno, iako su se oni sami baš tako obrazovali, i iako čak i neke kapitalističke zemlje, danas, imaju ili besplatno obrazovanje, ili obrazovanje sa simboličnom cenom. Vodeći ljudi fakulteta histerisali su kako su blokade koje su se dešavale, prvo u novembru 2006, kada je prvi put blokiran Filozofski fakultet, a potom i u martu 2007, kada su blokade u jednom trenutku zahvatile tri fakulteta (Arhitektonski, Filozofski i Akademiju umetnosti), u stvari akti anarhizma (ma šta im to značilo), te su pokušavali da u javnosti prikažu studentkinje/e kao divlje i nasilne anarhistkinje/e koje/i sprečavaju izvođenje normalne nastave za „dobre” studente/kinje. U jednom trenutku, tokom prve blokade Filozofskog fakulteta, čak se ustalasao i NVO sektor blizak LDP-u Čedomira Jovanovića, proglašavajući studente/kinje koji su ga izbacili sa fakulteta fašistima. A slika koja nije dospela u javnost, bila je potpuno dru-

Osnovne ideje studentskog protesta bile su: direktna demokratija, nehijerarhijsko rukovođenje, direktna akcija, te odbijanje saradnje sa političarima i njihovim partijskim predstavnicima, najčešće taktički smeštenim u studentskim organizacijama


Elitizacija znanja - sranje od zvanja gačija. Osnovne ideje ovog studentskog protesta, za razliku od mnogih prethodnih, bile su direktna demokratija koja podrazumeva zajedničko donošenje odluka na studentskim sastancima, odnosno zborovima, nehijerarhijsko rukovođenje protestom kao posledica pomenutog direktno-demokratskog principa, direktna akcija kao najbolji način borbe za svoja prava, oličena u blokadama fakulteta i uličnim protestima, te odbijanje saradnje sa političarima i njihovim partijskim predstavnicima, najčešće taktički smeštenim u studentskim organizacijama. Jedino je u ovom kontekstu ispravno tumačiti studentski protest 2006/07. kao anarhistički, i to po metodologiji borbe i samoorganizovanja – naravno, bilo je anarhista/kinja među učesnicima/ama protesta, ali oni/e nisu činili/e većinu. Kako je ovaj vid protesta i protestnopolitičke prakse bio novina mladim učesnicama/ima protesta, činjene su mnoge početničke greške – nije postojala dobra komunikacija ni sa profesorima/kama, ni sa studentima/kinjama koji nisu bili upoznati sa zahtevima protesta, nije se razvila dovoljno plodna interna komunikacija među samim studentima/kinjama koji su pokazivali interesovanje i učestvovali u protestima, tako da je na protestnim skupovima broj okupljenih varirao od nekoliko desetina do nekoliko stotina. Nije često postojala dovoljno jasna strategija, već su se problemi rešavali u trenutku, i nije postojalo dovoljno iskustva sa direktnodemokratskim načinima odlučivanja i funkcionisanja. Od studentskih zahteva formulisanih u ovom protestu, danas najbliži ispunjenju jeste zahtev za izjednačavanje statusa diplomiranih i mastera. Skupština je donela zakon po kome se diplomirani i master izjednačavaju po pravima i statusu, te se omogućuje zamena diplome. Međutim, upravo je u toku proces kojim uprave fakulteta i rektorat pokušavaju da izvrdaju tezu o automatskoj zameni diploma, želeći da u nadležnost svakog fakulteta prenesu pravo određivanja uslova pod kojima bi se omogućavala ova zamena, što znači plaćanje novih nameta i zaobilaženje donesenog zakona. Školarine nisu smanjene, naprotiv, čak su i porasle na pojedinim fakultetima, što je podatak koji užasava svojom bezobzirnošću i neodgovornošću. Potpuno ignorišući socijalnu i ekonomsku situaciju u kojoj se nalaze ljudi u Srbiji, uprave fakulteta i Država, igrajući na kartu sopstvene moći i sveopšte apatije i inercije, igraju se vatrom pokraj bureta baruta. Ne može se večito podizati cena školovanja, ionako utemeljena na nerealnim pokazateljima, tj. na 1) odnosu dugovanja između fakulteta i Države, te 2) troškovima i prihodima fakulteta u koje niko osim finansijskih rukovodilaca i najužeg vrha fakulteta nema uvid. Nedavno je mistar obrazovanja Zoran Lončar, izrazio zadovoljstvo reformom obrazovanja u Srbiji, i to u trenutku kada je u Srbiji oko 1000 osnovnih škola bilo u štrajku. Takvo slepilo za realnost bilo bi u nekoj

normalnijoj situaciji samo dokaz neopozive gluposti. Ovako je to primer opasne neodgovornosti. Nije zahvalno predviđati moguće scenarije daljih događanja. Možda će uprave fakulteta zbog svoje ograničenosti, te političko-ekonomske elite zbog prirode svog društvenog delovanja, uspeti u svojim namerama i zaista u XXI veku omogućiti potpunu neoliberalnu reformu obrazovanja, sa svim daljim pogubnim procesima koji iz toga mogu da proisteknu. Međutim, moguće je zamisliti i drugačije mogućnosti. U Sloveniji i Hrvatskoj već postoje aktivističke studentske grupice koje pokušavaju da ukažu na prirodu Bolonjske reforme obrazovanja, kao i vezu između protivrečnosti kapitalističkog ekonomskog uređenja i tranzicionih balkanskih procesa. U Banja Luci se tokom leta 2007. takođe desio studentski protest, koji je okupio nekoliko hiljada studenata/kinja (istina pod vođstvom zvanične studentske organizacije), i koji je uspeo da se izbori za smanjenje školarina, bar na izvesno vreme. Aktivizam među studentima/kinjama jeste u, možda na prvi pogled neuočljivom, ali ipak blagom porastu, i on često nalazi inspiraciju u antikapitalističkoj borbi i nehijerarhijskom organizovanju. Možemo samo da se nadamo (i delujemo u tom pravcu) da ove tendencije neće oslabiti u budućnosti, jer bitka za obrazovanje je presudna. No nju ne treba svoditi isključivo na ekonomsku i političku borbu, već i na pedagošku, što se prenaglašavanjem političkih i ekonomskih aspekata Bolonjskog procesa stalno zaboravlja. Jeste, potrebno nam je drugačije školstvo, školstvo koje neće biti opterećeno nepotrebno velikim gradivom, školstvo koje će razvijati drski duh istraživanja i koje će pored znanja negovati i karaktere učenika/ca i studenata/kinja. Nažalost, ovim pitanjima se u Srbiji, u procepu između sive ekomske realnosti i konstantnih eskalacija malignih i represivnih političkih oblika života, pod zastavom kosovskih masturbacija i pretnjom imaginarnih belosvetskih neprijatelja, ne stiže posvećivati dovoljno pažnje i vremena. 

Potpuno ignorišući socijalnu i ekonomsku situaciju u kojoj se nalaze ljudi u Srbiji, uprave fakulteta i Država, igrajući na kartu sopstvene moći i sveopšte apatije i inercije, igraju se vatrom pokraj bureta baruta

23 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Kolumna

Gde je vaša granica?

S Piše:

Gde je ta tačka nakon koje više ne možete da trpite i morate da reagujete? 24 Kontrapunkt R.v.5.1.5

lušam je šta mi govori. Poznajem ju celog života, kao i njenu decu. Kaže da je pokušala da organizuje štrajk, da malo pogura svoje kolege/ice, da iz faze svakodnevnog pasivnog gunđanja, pređu u fazu aktivnog otpora. Ipak, nakon razgovora sa šefom iz unutrašnje kontrole, odustala je. On joj je zapretio da će pored otkaza, u radnoj knjižici dobiti takav opis da ju niko neće hteti više zaposliti. Mada, sa 50 i kusur godina teško da će se ionako naći negde posao za nju. Kaže: „Jeste, uslovi su loši, ali ne mogu ja sama to da izguram, kada ostali neće da se bune, zašto ja da nastradam?”. Ovo je samo jedna od priča koje se svaki dan dešavaju u Srbiji, i ne samo u Srbiji. Mnogo je takvih priča svuda oko nas – o otkazima, siromaštvu i štrajkovima glađu koji traju do smrti. Pored ekonomske i društvene krize, ova teška situacija se uvukla i u međuljudske odnose. Zatvaramo se pred drugima, gledamo svoja posla, podsmevamo se kada nam neko govori o tome da svet može biti drugačije i bolje mesto, besnimo kada nam neko dođe i kaže da ljudi nisu pokvareni do srži. Puni smo rezignacije i samoprezira, jer jedino što nam se čini smisleno jeste, ili pognuti glavu i trpeti, ili postati isti kao i oni kojima je sreća izgleda bila naklonjena u periodu raspadanja jedne zemlje. Klinci iz siromašnih porodica postaju kriminalci ili alkoholičari, odnosno džankiji; mladi ljudi, pogotovo ako su im roditelji uspeli obezbediti školovanje na privatnim univerzitetima, u našoj zemlji ili van nje, prihvataju bez mnogo razmišljanja model „tranzicionog pobednika’’ i postaju japiji, ponavljaju fraze o tome kako se sve postiže vlastitim radom, kako tržištu treba prepustiti da se samo reguliše, i kako svim lenjivcima treba uručiti otkaze. Frojd je prvi opisao jedan fenomen – identifikaciju sa agresorom. Radi se o situaciji u kojoj dete u porodici sa agresivnim ocem, koji se nasilnički ponaša prema detetu i drugim članovima porodice, umesto da razvije odbojnost i prezir prema ponašanju koje ga fizički ugrožava i povređuje njemu najbliže osobe, u stvari razvija iste modele ponašanja baš kao i taj otac-siledžija, te u svom kasnijem životu ponavlja njegove greške i postupke. Osećajući strah, ono se identifikuje, poistovećuje sa opasnošću, i iako je malo i nemoćno, makar na simboličkom planu uspeva da postigne osećanje moći i ovladavanja situacijom. Ovaj fenomen se javlja kod dece u nasilničkim porodicama, ali kao mehanizam ponašanja može da ispliva svuda gde postoji fizička i/ili psihička ugroženost, ili opasnost po život. Tako se dešavalo da su u nacističkim logorima, pojedini zatvorenici, umesto da osećaju solidarnost sa nesretnim ljudima koje je zadesilo isto zlo kao i njih same, počinjali da oponašaju logorske čuvare, pa čak i da njihove surovosti uzdižu na viši nivo.

U neku ruku, to što se nama u Srbiji i na Balkanu dešava, slično je ovoj identifikaciji sa agresorom. Zastrašeni i zatečeni pred snagom raznih „elita’’ koje nam stalno ponavljaju da ne postoje druge mogućnosti, da ne postoje alternative, kombinujući nad nama strategiju štapa i šargarepe, prihvatamo sve što nam serviraju, i ponavljamo sebi i drugima: „Nema izlaza. Ćuti. Radi. Nema izlaza. Radi. I ćuti. Nema izlaza.’’ Duh pasivnosti i rezignacije postao je način, ne života, već preživljavanja. Sve što može da ugrozi ovaj lažni osećaj stabilnosti, osećaj preživljavanja, postaje predmet osude i kritke. „Isti su ekstremisti i nacisti i oni koji su išli da spreče njihov marš.” Duh pasivnosti ne može završiti drugačije nego u identifikaciji sa agresorom, ko god on bio. Zato su tako lako i mehanički, precizno mirni i poslušni građani nacističke Nemačke mogli obavljati svoje službene zadatke posvećene istrebljivanju Jevreja. „Vlast se ne preispituje, vlast se sluša, vlast može da kazni, vlast je dobra...” Gde je vaša granica u svemu tome? Gde je ta tačka nakon koje više ne možete da trpite i morate da reagujete? Ovo nije akademsko pitanje. Ovo je pitanje koje bi svako/a od nas trebalo svaki dan da si postavlja. Ako te pozovu da ratuješ za Kosovo, da li ćeš da prihvatiš poziv? Kada ti kažu da kapitalizam nema alternativu, i da ako hoćeš da imaš krov nad glavom moraš da uzmeš kredit koji ćeš celog života otplaćivati, po visokoj kamati, hoćeš li na trenutak stati i zapitati se – „Kako je ovo samo nepravedno?!”. Ili, ako prihvatiš posao koji će ti Mišković, ili neki drugi tajkun ponuditi, za pare dovoljne da dočekaš kraj meseca, hoćeš li mu biti zahvalan zbog toga? Hoćeš li želeti da postaneš kao on? I hoćeš li stalno iznova izlaziti na izbore, podbadan/a pretnjama da će onaj drugi, neprijateljski politički blok pobediti, hoćeš li stalno iznova zaokruživati njihova imena, i radovati se njihovoj pobedi u osvajanju mandata i funkcija, tokom kojih ćeš svaki dan, godinama, slušati demagoške i polupismene govore iz Skupštine, ili neke druge pozorišne institucije? Ovaj časopis neće doneti Revoluciju u kojoj će pobednici ponosno gaziti po leševima svojih klasnih neprijatelja. Neće stvoriti elitu profesionalnih demagoga koji će vam govoriti kako treba da mislite, i koji će vam nametati okvire u kojima vaša analiza i kritika Države i njenih kilavih institucija mora da se kreće. Ali uspeh ovog časopisa će biti ukoliko uspete da na trenutak zastanete, pogledate sav sirotinjski spektakl koji bubnji oko nas, na sve strane, i zapitate se – gde je moja granica, granica preko koje neću moći da pređem? I onda, nakon što je postanete svesni, učinite jedan korak napred i zaoštrite vaše kriterijume.


Spread a Queersease Ja? Kako se ja identifikujem... gde se i kako JA uklapam??? Pa... ja sam negde između znate, nisam ni jedno ni drugo... Sećam se vremena kad sam bio~la baš mali~a, možda sam imao tek 4 ili 5 godina, a već sam se osećao~la ženstveno, čak i tada sam znao~la šta sam. U školi je bilo užasno, jer sam bio „takva pederčina!” Stvarno ne razumem tu ideju o rodnoj binarnosti... o čemu se tu radi? Ja sam stvorenje, politička životinja, umiljata mašina, čudesna fantazija... Nije sve u tome ko koga jebe... rod ne može da me uhvati za muda. ...nije mi lako, ali ja se borim za svoj prostor da živim u ovom svetu, ne uskačem ni u čiju udobnu fioku, ne prihvatam etiketu. Ovo je mnogo više od samo jedne vrste politike, ovo je zajebavanje sa kulturom bejbe... hajde idemo!


Majda

Queer Beograd

Intervju sa Majdom Puačom

Razgovor vodio:

q

Više se trudimo da promenimo svoju sredinu. Dajemo svoj mali doprinos tome i ne mislimo da smo potentni da uradimo bilo šta u smislu velikog društvenog prevrata 26 Kontrapunkt R.v.5.1.5

KP: Evo za početak reci nešto o kolektivu Queer Beograd (kada je nastao, kako, zašto, itd.) Majda: Kolektiv Queer Beograd je nastao 2004. godine nakon PGA[1] konferencije u Beogradu, a troje od nekolicine ljudi koji su na svojim leđima izneli konferenciju je sada u kolektivu. Jedan od motiva nastanka kolektiva je nasilje na Prajdu 2001. godine u Beogradu, kao i planirani, a neodržani Prajd 2004, koji je otkazan zbog nasilja koje se desilo na Kosovu i mogućnosti da LGBT[2] populacija ponovo postane žrtveni jarac na kojem će nacionalno ostrašćene homofobične mase iskaliti svoj bes. Ovdašnje LGBT grupe su pomislile da posle pada Miloševića imamo demokratiju i brže-bolje organizovale Prajd bez ikakvog obezbeđenja, i kasnije bez mnogo odgovornosti za ono što se desilo, makar pred aktivistima i LGTB populacijom. No, na PGA-u su bili ljudi iz Queeruption-a[3] iz Londona i preko njih sam otišla na neke socijalne forume, i na jednom od njih je pričao dečko iz Libana o situaciji i položaju LGTB populacije tamo (situacije je inače mnogo gora nego u Srbiji). On je rekao da je u Libanu urađen indoor pride (tajni Prajd u zatvorenom prostoru), tako da nam je palo na pamet da bi mogli i ovde da uradimo nešto slično kako bi rešili problem obezbeđenja budući da policija nije baš predusretljiva. Queer Beograd je međunarodni kolektiv, horizontalno strukturisan, antiautoritaran i usmeren na radikalnu queer politiku koja povezuje ne samo LGTB borbe već i antikapitalizam, antimilitarizam, antiklerikalizam, itd. Ok, koje ste akcije do sada radili? Svakako najznačajnija stvar koju smo uradili jesu festivali. Od ranije smo u diy priči, tako da smo i festivale radili na taj način. Na prvom festivalu su zbog postojeće paranoje, prve radionice bile o samoodbrani, pored toga bile su i diskusije o multivezama (poliamoriji), sado-mazohizmu, itd. Za vreme prvog festivala održana je i ulična žurka (u saradnji sa Stani Pani kolektivom), sa idejom da se samo izađe na ulicu, bez prethodne najave u medijima. No, zanimljivo je da smo otišli u policiju da prijavimo tu uličnu žurku kao događaj visokog rizika, ali policija nam je garantovala dva policajca, dok su za više od toga tražili da im platimo (što nismo uradile). Vrlo brzo smo organizovali i drugi festival (iste godine) gde smo se više usmerili, budući da ovde ne postoji (doduše, ovde je slaba svest i o feminizmu i LGTB pravima, a kamoli queer teoriji i feminizmu trećeg talasa), na radikalnu queer

politiku i teoriju. Pored toga učestvovali smo u i organizovali Food Not Bombs[4] akcije. Objavili smo i dve knjižice (treća je na putu), koje predstavljaju presek onoga šta se dešavalo na festivalima i u njima se mogu naći transkripti diskusija i radionica, kao i performansa. Rekla si da radite na diy način i da ste od ranije u toj priči… ... da i od ranije smo imali takav pristup u Stani Pani kolektivu (koji više ne postoji). Pitanje je koliko može da se govori o diy politici u Srbiji, ali mi pošaljemo pozive, pa ko hoće nešto da organizuje ili pomogne to može i da uradi. Pokušavamo da budemo otvoreni, ali ipak mislim da je teško i u ovim alternativnim, aktivističkim krugovima da se postigne to da ljudi ne dolaze samo kao konzumenti već da participiraju, a kamoli kod velikog broja gejeva i lezbejki koji nikada nisu dolazili u dodir sa time, pa sad treba i njih upoznati i naviknuti na to da se npr. kada je vreme za ručak, treba prijaviti određeni broj ljudi koji će ga skuvati, pa pranje sudova, a da ne govorimo o ostalom.

Majda Puača, Queer Beograd


Queer Beograd No, ovo sam te pitao jer su vam upućivane kritike da niste „pravi”, pošto uzimate pare od fondacija… Pa mi i nismo „pravi” (smeh). Ok, kakav je tvoj odnos prema tome, dakle fondacijama i NVO sceni, kao i o „ispravnom”, „pravom”, nazovi ga kako hoćeš, političkom anagžmanu ili revolucionarnosti? Glavna je greška još od početaka Ne u Nato kampanje (u kojoj učestvujemo), gde su neki ljudi videli PACE zastave (koje su inače antimilitarističke zastave i nemaju veze sa LGBT) na nekom protestu LDP-a, i još zbog nekih stvari nas proglasili čedistima i liberalima (mislim…). Ali tu se radi o klasičnom neznanju, jer mi ne nosimo dugine boje već ružičasto-crno (smeh). Ne volim nikakvu priču o velikoj revoluciji i ispravnom mišljenju i delanju, i mislim da bi domaći radikalni aktivisti trebalo da počnu od menjanja sebe, u smislu – nemoj da mi pričaš o revoluciji, dok ti mama kuva, pere i pegla. Mi konkurišemo kod X-Y fondacije[5] koju finansiraju ljudi, kao i kod par drugih fondacija koje ne zahtevaju komplikovane birokratske procedure. Većina ima potpuno iskrivljen pogled na to kako čitava stvar sa fondacijama funkcioniše. Često se misli da ti dobijaš pare od njih sa uputima šta da radiš, a zapravo ti pišeš projekat sa svojim idejama i zamislima, pa ako prođe, dobiješ pare. Ipak, shvatili smo da mnogo više može da se uradi uz pomoć i solidarnost različitih radikalnih grupa u inostranstvu i to najčešće preko benefit žurki, npr. za poslednji festival benefit je radila grupa Behind Bars[6] za nas i za grupu Anarchists Against the Wall[7]. Nastojimo da radimo preko benefita, ali ne bismo imali ništa protiv da dobijemo pare od fondacija i NGO-ova (koji by the way ne daju pare). Nego, da se vratimo na festival. Kakve su reakcije ljudi koji nisu u čitavoj stvari, dakle koji su van aktivističkih krugova? Skoro niko van tih krugova ne dolazi na radionice i teorijske rasprave, uglavnom budu na performansima i filmovima. Ali ove godine je stvarno dosta ljudi prisustvovalo i diskusijama. Recimo, ove godine je prisustvovala i grupa za podršku trans osobama, a ono što je nama bitno je da su se oni/e/a na festivalu osećali bezbedno, opušteno i da su osetili taj inkluzivistički moment. To je i jedna od važnih stvari koje radi festival, kreiranje slobodnih i sigurnih prostora, kako za LGTB populaciju tako i za ostale. Ipak, ljudima se ogadila politika i ne možeš da im je nabijaš u glavu. Pošto si pomenula da organizujete i žurke, a znam da vam je slogan party & politics, kakav su uspeh one imale? Skoro nikakav. Ljudi se pojave, uzmu material i to je to. Dakle, i dalje ostaju u tom konzumerističkom momentu. Kako ti ili Queer Beograd shvataš, onosno shvatate, pojam Queer? Volela bih da napomenem da taj pojam ne može i ne sme da se monopolizuje, tako da je on otvoren i

za različita tumačenja. No, možeš da staviš ono što se nalazi u knjigama koje smo objavili ili na našem sajtu kao naše razumevanje tog pojma. (www.queerbeograd.org) Ok, koliko je za tebe Queer teorija usmerena na i da li je potentna za društvene promene u smeru oslobađanja, i da li i koliko, u stvari, Queer Beograd ide u tom pravcu? Naravno da nam je to bitno i to je donekle poenta cele stvari, no sa druge strane treba biti realan i priznati da možemo da promenimo samo nekoliko nas, no nama nije cilj da usađujemo nekome nešto i ne ložimo se na neki veliki društveni prevrat (revoluciju). Više se trudimo da promenimo svoju sredinu. Dajemo svoj mali doprinos tome i ne mislimo da smo potentni da uradimo bilo šta u smislu velikog društvenog prevrata. Razumem, više sam mislio na to da li Queer politiku vidiš kao pitanje lifestyle-a i ličnog izbora, ili misliš da je usmerena i na plan društvenog, pošto mislim da i na planu ličnog identiteta dolazi u sukob sa nekim društvenim normama. Da to je tačno, budući da queer kritikuje granice, „samorazumljivo” i zalaže se za fluidnost, što samo po sebi slabi društvenu normiranost i „normalnost”. Ali, opet, malo nas je i mislim da teško možemo bilo šta da uradimo. Da, ali ako ostavimo po strani moć da se bilo šta promeni, da li radikalna Queer teorija ima ili treba da ima nekakvu ideju o drugačijem društvu, pošto koliko shvatam na nivou želje to postoji? Da, mada se ne može govoriti o ideji ili percepciji, možda o idejama (u množini). Queer zagovara fluidnost, dakle ne samo jedan cilj, zato što je to jednoumlje, već više ciljeva, odnosno, veliki broj vizija kakvo društvo može i „treba” da bude. Dakle, ne treba nam samo jedna ideja kao npr. sutra će biti revolucija, a mi moramo da uradimo x stvari, kako bi postigli drugačije društvo. Queer stoga vidim i kao dobro sredstvo za razbijane fundamentalizma u svim oblicima. Ok, kakav je tvoj odnos prema klasičnom LGTB pokretu iz 70ih i uopšte gej oslobođenju? Mislim da se previše usmerava na asimilaciju. Donekle ga podržavam zato što postoji stvarna diskriminacija LGTB populacije i on jeste doprineo njenoj vidljivosti i neke stvari rešava ili je rešio, ali ja bih išla dalje od nekih pitanja koje on postavlja, a protiv nekih se čak i borila, kao što je na primer brak. Ipak, on ostavlja veliki broj pitanja ne postavljenim ili ga ne zanimaju. Na primer, veliki broj gej klubova drže ultrakapitalisti, a skoro smo imali akciju (pisali smo proglas) protiv jednog novog gej kluba u kojem je zabranjen ulaz Romima, a za transvestite postoji kvota. Dakle, često te grupe nisu usmerene na druge vrste diskriminacije i ugnjetavanja (čast izuzecima), meni je čudno to što onaj ko je ugnjetavan može to isto da radi, ali izgleda da sam naivna u tom pogledu (smeh).

Queer kritikuje granice, „samorazumljivo” i zalaže se fluidnost, što samo po sebi slabi društvenu normiranost i „normalnost” 27 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Radikalna queer politika Da li si imala iskustvo diskriminacije po pitanju seksualnosti u radikalno levom bloku, koji bi trebalo da bude toga oslobođen? Ja lično ne, više imam problem sa mačizmom, elitizmom i etiketiranjem „u pokretu“. Jedan od primera za diskriminaciju po pitanju seksualnosti jeste antifa marš u Novom Sadu oktobra prošle godine i zahtev da se zastava duginih boja skloni jer su citiram: „sa nama navijači kojima to smeta, a trebaju nam zbog eventualne tuče sa fašistima“. Ipak, više sam se suočavala sa seksizmom. Prošle godine bili smo pozvani na Socijalni forum u Belorusiji, gde je bilo nas četvoro u sobi. U hodniku se sve vreme, kao na ekskurziji, čulo kako neko peva i trči. U jednom momentu je deset golih muškaraca (anarhista) uletelo u našu sobu i počelo da nas vuče i izvlači iz kreveta. Sutradan su nam organizatori rekli da je to šala i da nije seksualno uznemiravanje, i kako treba da ih razumemo pošto su oni iz Belorusije. Takođe, kod mene je tokom pripremnih sastanaka bila jedna Nemica koja je silovana na PGA konferenciji u Južnoj Americi, a žalosno je to što takvih primera ima jako puno. Najveći je problem tu što nikako ne dolazi do preispitivanja sopstvenih pozicija i prakse.

Fusnote: [1] PGA - Peoples Global Action (Globalna Akcija Naroda) je globalna, direktno-demokratska mreža radikalnih društvenih pokreta, grassroots kampanja i direktnih akcija ujedinjenih u borbi protiv svih sistema dominacije uključujući, ali ne ograničavajući se samo na kapitalizam, rasizam, patrijarhat, verski fundamentalizam. www.agp.org [2] LGTB - skraćenica za lezbejsku, gej, transseksualnu i biseksualnu populaciju. [3] Queeruption – je godišnji festival i okupljanje na kojem alternativne/radikalne/ostale queer osobe mogu da razmenjuju ideje, inspirišu i budu inspirisani/e, da se organizuju, kritikuju sebe i jedni druge, uče o DIY idejama i etici. www.queeruption.org [4] Food Not Bombs – je globalni pokret sačinjen od različitih kolektiva koji davanjem besplatne vegetarijanske ili veganske hrane, usmerava pažnju sa jedne strane na siromaštvo i glad, a sa druge na korporacijsku i državnu pohlepu i nasilje. Praksa je da se skuplja hrana koja je odbačena od strane prodavnica, pekara, supermarketa, a upotrebljiva je, www.foodnotbombs.net [5] X-Y Fondacija (X-Y Solidariteitsfond) – je nezavisna organizacija za fondiranje iz Holandije koja daje finansijsku podršku društvenim pokretima i malim inicijativama koje se bore za pravednije ekonomske, političke i društvene odnose širom sveta. www.x-y.org [6] Behind Bars - je radikalni DIY queer kolektiv koji je nastao kako bi se otplatile kazne nekolicine ljudi koji su uhapšeni na protestima tokom osmog Queeruption-a. Kolektiv trenutno skuplja novac za podršku drugim borbama. www.myspace.com/behindbarsbroadcast [7] Anarchist Against The Wall – ponekad nazivani „Anarchist Against The Fences” ili „Jews Against Ghettos” je grupa koja funkcioniše na principima direktne akcije, sastavljena od izraelskih anarhista/ kinja i antiautoritaraca/ki, a koja se bori protiv izraelskih zidova na palestinskoj zemlji. www.awalls.org

Radikalni queer aktivizam i pokret za globalnu pravdu Odlomak iz teksta:

Radicals Queers or Queer Radicals? autorka:

Liz Hajlimen Prevod:

Majda Puača

Objavljeno u: From ACT UP to the WTO: Urban Protest and Community-Building in the Era of Globalization, edited by Benjamin Shepard and Ronald Hayduk, Verso, 2002. WEB: w w w.black-rose.com/ar ticles-liz/actupw to.html

28 Kontrapunkt R.v.5.1.5

U

zevši u obzir nespremnost mejnstrim LGBT pokreta da se bavi progresivnim temama izvan domena politike gej identiteta, možemo se zapitati zašto veći broj queer radikala nije aktivan u „pokretu pokreta“? Da li ima više smisla ujediniti se sa progresivnim multipolitičkim pokretom ili pokušati da se utiče na LGBT pokret? Da li je lakše uveriti pokret za globalnu pravdu da obuhvati seksualne i rodne slobode, od ubeđivanja LGBT pokreta da obuhvati progresivne teme koji nisu queer? Ko su nam bolji saveznici – mejnstrim i konzervativni LGBT ljudi ili progresivne i radikalne heteroseksualne osobe? Nedostatak vidljivosti i organizovana prisutnost queer grupa/osoba u pokretu pokreta je „kvaka 22“, slično onome što Elizabet Martinez opisuje u analizi odsustva „obojenih“ ljudi. Queer ljudi nisu spremni da učestvuju u pokretu zato što u njemu nema dovoljno queer osoba, dok pokret ne uključuje dovoljno queer ljudi jer oni nisu spremni da učestvuju. Činjenica da su neki od najistaknutijih ljudi pokreta zapravo queer ili AIDS aktivisti/kinje, prošla je relativno nezapaženo. Da li je pozitivno to što prisustvo autovanih queer ljudi postaje nezapaženo ili je to znak nespremnosti priznavanja uloge queer aktivista i aktivistkinja u pokretu? Pokret za globalnu pravdu je u celini, veoma „queerfriendly“. Većina grupa koje nisu queer uključuju homofobiju u listu svojih borbi. Ipak, queer i šire gledano, teme koje se tiču seksualne i rodne problematike, ne nalaze se visoko na listi prioriteta. To je delimično zbog generalnog neslaganja – naročito među starijim belim muškarci-

ma levičarima – sa organizovanjem na osnovu identiteta, koje Duberman (1999.) opisuje kao „... hordu namrgođenih, moralističkih, strejt levičara“ koji „kritikuju rasplinjavanje klasne borbe (i njihove liderske pozicije), zarad trivijalne samoterapije ‘zamišljenih’ politika identiteta.“ Neki levičari tvrde da fokus na identitete skreće pažnju sa klasnih i ekonomskih borbi koje smatraju najvažnijim. Neki i dalje veruju da su rasizam, seksizam i heteroseksizam izdanci kapitalizma, te da najpre treba da uništimo kapitalizam, kako bi oslobodili „obojene“, žene, queer ljude... U stvarnosti, ovi „izmi“ su postojali pre kapitalizma u različitim ekonomskim i političkim sistemima i drugim društvenim silama (kao što je religija), koje su odigrale važnu ulogu u podupiranju rasizma, seksizma i homofobije. Malo je razloga na osnovu kojih se može pretpostaviti da ovi „izmi“ ne bi opstali u postkapitalističkom društvu, osim ako im se od početka ne suprotstavimo i iskorenimo ih. Ali, queer ljudi se suočavaju sa dodatnim teškoćama koje prevazilaze druge grupe identiteta. Progresivno mišljenje je evoluiralo i uzelo u obzir postojanje rasizma i seksizma, i sada se većina slaže da su borbe za prava žena i „obojenih“ ljudi integralni deo borbe za socijalnu pravdu. Oko polovinu pokreta pokreta sačinjavaju žene, usvojeni su feministički principi i prepoznata je globalna korporativna dominacija koja utiče na nesrazmerne zarade žena širom sveta. Iako „obojeni“ ljudi i dalje nisu prisutni u pokretu srazmerno broju populacije, problem rasizma je priznat, kao i činjenica da „obojeni“ ljudi nose teret korporativne eksploatacije i uništavanja životne


Radikalna queer politika sredine. Međutim, kada se radi o queer ljudima, problemi seksualnosti i roda se i dalje nipodaštavaju. Kod određenog dela levice se seks, seksualnost, žudnja i rod smatraju beznačajnim, luksuzom privilegovanih ili gubljenjem vremena. Viđeni su kao privatna, a ne javna stvar, i često se dovode u vezu sa dokolicom umesto sa radom. Uobičajeno je da se belci angažuju u borbi protiv rasizma, i muškarci protiv seksizma, a da se njihovi identiteti ne dovode u pitanje. Međutim, heteroseksualne osobe (naročito muškarci), koje se bore za queer oslobođenje moraju se suočiti sa rizikom da budu viđeni kao LGBT, što je mnogim radikalnim muškarcima veoma neprijatno. Uprkos tome, deo tradicionalne socijalističke levice je napravio značajan progres u uključivanju queer osoba i queer borbe. Krajem 1980ih i početkom 1990ih, male socijalističke i komunističke grupe su manje-više bile primorane da stvaraju saveze sa radikalnim queer grupama, koje su u to vreme bile najvidljiviji deo militantnog urbanog aktivizma. Ono što je možda započeto kao oportunizam, u pojedinim slučajevima preraslo je u prava savezništva, jer su socijalistički aktivisti i aktivistkinje tokom rada sa queer grupama počeli/e ponovo da promišljaju sopstvene zastarele stavove o homoseksualnosti i drugim oblicima seksualne i rodne osobenosti, koje su smatrali „buržoaskom dekadencijom.“ Ipak, dok su različite grupe u Americi (uključujući političke partije) počele da podržavaju LGBT kao marginalizovane identitete, druge su ostale konzervativne po pitanju queer borbi, naročito onih koje su eksplicitno uključivale seks. Neke revolucionarne grupe iz tzv. Trećeg sveta izgradile su nove stavove prema queer ljudima, i time prekinule tradiciju ranijih pokreta u Kini, na Kubi i drugim mestima. Na primer, Zapatisti svoje ciljeve stalno povezuju sa borbama svih marginalizovanih ljudi. SubComandante Markos je 1994. odgovarajući na spekulacije da je homoseksualac izjavio: „Markos je gej u San Francisku, crnac u Južnoj Africi, Azijat u Evropi, Čikano (američki Meksikanac) u San Isidru, anarhista u Španiji, Palestinac u Izraelu, Majanski Indijanac na ulicama San Kristobala... žena koja je sama u metrou u 10 uveče... nezaposleni radnik... pobunjeni student, disident protiv neoliberalizma, i naravno... Zapatista u planinama jugoistočnog Meksika.“ Slično tome, nekadašnji antigej Afrički nacionalni kongres u Južnoafričkoj republici obeležio je kraj ere aparthejda 1994, kada je usvojio prvi nacionalni ustav koji eksplicitno uključuje seksualnu orijentaciju.

Queer konvergencija Različitost u godinama i rodu, kao i veliki anarhistički/ antiautoritarni element pokreta za globalnu pravdu, pomažu u promovisanju queer-pozitivne atmosfere. Anarhizam, kao i feminizam, odavno se bave slamanjem veštačkih barijera između javne i privatne sfere. Anarhistička tradicija obuhvata igru kao i rad. Setite se: „Ako ne mogu da plešem, ne želim da budem deo vaše revolucije.“ Ona vrednuje lične slobode kao i socijalnu pravdu. Pored toga, mlađe osobe – bilo da su homoseksualne, biseksualne, heteroseksualne ili odbijaju sve etikete – odrasle su u kulturi koja više prihvata queer i fluidnije koncepte seksualnosti i roda. Nedostatak queer učešća u pokretu pokreta se ne može u potpunosti pripisati hetero aktivistima. Mnoge queer osobe – naročito one koje imaju iskustvo rada sa homofobičnim strejt levičarima – ne veruju heteroseksualnim osobama i radije se organizuju u okviru queer geta. Radikalne queer grupe moraju se boriti protiv heteroseksizma u pokretu za globalnu pravdu, i to vidljivošću i prevazilaženjem nastojanja da se naši problemi odbacuju kao problemi seksualnih i rodnih manjina. Pored toga, moramo ohrabriti pokret u odbacivanju

saradnje sa homofobima, i insistirati da ne budemo sakriveni kako bi pokret bio prijemčiviji članovima sindikata, zajednicama „obojenih“ ljudi i drugim grupama za koje se pretpostavlja da nisu tolerantne prema queer osobama. Heteroseksualni progresivci mogu biti najbolji saveznici queer grupama u oblastima koje mejnstrim LGBT establišment ne zalazi. Strejt anarhisti i neki socijalisti imaju dugu tradiciju kritikovanja braka, monogamije, nuklearne porodice i prihvatljivih formi odgajanja dece. Mnoge grupe su zauzele principijelne stavove o slobodi seksualnog izražavanja, dok je mainstream LGBT pokret sve više usvajao taktike cenzure. Liderstvo u borbama protiv smrtne kazne, policijske brutalnosti i zatvorskih sistema imaju grupe koje nisu gej, dok LGBT establišment insistira na zakonima koji kažnjavaju „zločine iz mržnje.“ Dok LGBT „lideri“ postaju sve vidljiviji, neki od heteroseksualnih aktivista počinju da veruju da ovi „lideri“ govore u ime svih queer ljudi. Oni se plaše da će protivljenje stavovima LGBT establišmenta biti okarakterisano kao homofobično, a queer radikali bi morali da se postaraju da se zna da nije tako. Iako su politike identiteta doprinele napretku pokreta i društva u celini, povećanju svesti o problemima i interesima marginalizovanih grupa, sada moramo krenuti izvan politika identiteta, napred ka širokoj platformi koju obuhvata socijalna pravda. U idealnom svetu, aktivizam zasnovan na rasi, polu ili seksualnoj orijentaciji možda postane stvar prošlosti, ali pokret još uvek nije ni blizu toga. Radikalni queer aktivisti i aktivistkinje, kao i heteroseksualni/e, treba da razumeju da LGBT osobe nemaju, i ne treba da imaju, monopol na teme poput seksualnosti, žudnje i roda. Kao što Duberman piše, queer pokret je razvio nove misli o „... istoriji i fluidnosti seksualnih želja, performativnoj prirodi roda, složenom skupu privlačnosti, fantazija, impulsa i pripovesti koje leže u svima nama... Razumeti kako su i zašto polni i rodni identiteti konstruisani znači otvoriti se za novi način razgovaranja o politici; uspostavljanju odnosa moći i ulozi države u nametanju i održavanju ovih pravila u ime održavanja pozicije onih koji su već privilegovani.“ Baš kao što se pitanju rasizma moraju posvetiti i beli ljudi, tako se pitanjima pola i roda moraju posvetiti heteroseksualni ljudi – ali ne tako što će kao dominantna grupa „pomoći“ marginalizovanima, već zato što društvene nejednakosti i stereotipi negativno utiču na sve nas. Radikalne queer grupe su uspele da unesu erotsku/ seksualnu energiju i da ožive svoj aktivizam na jedinstven način, na to se misli kada se kaže „queer senzibilitet.“ Takva energija radikalni queer aktivizam čini uzbudljivim i ubedljivim, a aktiviste motivisanim i uključenim. Izgleda da je uvođenje erotske komponente u strejt aktivizam za mnoge žene opresivno, dok kod nekih muškaraca izaziva ekstremnu mačo sklonost ka takmičenju. Ipak, možda će u budućnosti ljudi svih rodova i seksualnih orijentacija moći da se ujedine u borbi protiv sila smrti kojima se suprotstavljamo u borbi za pravdu. Najzad, ne treba da izgubimo iz vida činjenicu da širom sveta većina ljudi nije u poziciji da otvoreno živi queer život, da istražuje alternativne rodne uloge ili veze i porodične strukture zbog teške materijalne situacije. Borba protiv globalne korporativne dominacije direktno doprinosi queer borbi, jer seksualno, ekonomsko i društveno oslobođenje moraju ići ruku pod ruku.

Erotska, odnosno seksualna energija čini radikalni queer aktivizam uzbudljivim i ubedljivim, a aktiviste motivisanim i uključenim 29 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Moon

Seks i politika Intervju sa Džet Mun

n i p e j d ž In

fus n o t e na

te r v j u v o d i l a i

p i s a l a p e r s e fo

30 Kontrapunkt R.v.5.1.5

et Mun... hmmm... kako da vam je predstavim? Kako da predstavim nekog, koga kada god gledam dok nastupa, ili ostajem bez teksta, ili oduševljeno aplaudiram, vrištim, dobacujem, istovermeno se diveći neverovatnoj hrabrosti, savršeno izbalansiranoj oštrini i lakonskoj mudrosti u nastupu, besprekornom performansu dobro isprofilisane politike? E sad, zamislite da je sve ovo upakovano u decentnu noir seksualnost jedne Viktorije Lejk, a potom glazirano hardcore trash 50s diva erotskim prelivom à la Beti Pejdž. Reći ću vam da je to osoba koja me je još više osnažila u mom uverenju u onu staru: „I love looking like a slut, and thinking like a politically engaged woman.” Reći ću vam i da je aktivistkinja kolektiva No borders London i radikalnog queer kolektiva Queer Beograd i performerka, ali i pisac, fem, faggot, rediteljka, osoba koja je zajedno sa ostalim ljudima iz Queer Beograda odgovorna za jos jedan, neverovatan četvrti beogradski Q-festival, održan od 5. do 7. oktobra 2007. na različitim lokacijama u gradu. ( Jeste, u Srbiji, u Beogradu, gde ne postoji društveni prostor za i z raž avanje drugačijeg, radikalnijeg stava, pogleda na svet, a

posebno ako ste na primer queer ili trans…) U svom kreativnom izrazu kombinuje genderfuck[0] politiku i direktnu akciju. Perfomans ‘Gsl roses’ je striptiz o uslovima u kampovima za imigrante i S/M šou o njenom fetišu prema blek bloku i međupovezanosti seksualnih praksi S/M-a i širih političkih pitanja, posebno vladajućeg sistema državnih granica i nadziranja granica rodnih identiteta. U visokostilizovanom (pazite: ona daje novu 3D dimenziju ovoj frazi) političkom performansu ‘Femme-inism’[1], kao ženska top ‘drag’ kraljica, vrlo lucidno se bavi dekonstrukcijom binarne podele pola i rodnih uloga, i propitvanjem konstrukcije ženstvenosti, ali i polnih/ rodnih uloga vezanih za high femme. I ono što je najvažnije kod Džet Mun, je njen emagoldmanovski senzibilitet, i akcenat na igri, koji kaže, da je citiram: „If you’re going to do politics, you may as well make it funny, take your clothes off and include as much sex as possible... at least that’s my take on it...“

Kakve su tvoje impresije o četvrtom Queer Beograd festivalu? Pa s jedne strane, još uvek nemam nekakav iskristalisani utisak, još se nije sve sleglo, pa prosto ponekad nisam ni sasvim sigurna šta se zapravo dogodilo (intervju vođen nekoliko dana po završetku Qfesta, 7. oktobra 2007. nap. autorke). Takođe, treba imati u vidu da smo mi jedna mala ekipa, koja je neprestano radila, pokušavajući da organizuje milion stvari, te tako mogu slobodno da kažem da je moj neki trenutni utisak da sam protrčala kroz festival, nemajući puno vremena da natenane popričam sa svima i malo usporim. S druge strane, ono što sam primetila i što je iznenađujuće u pozitivnom smislu, je to što je jako puno ljudi sa Zapada, ljudi koje poznajem došlo na festival: iz Berlina, Minhena, prijatelj iz Amsterdama, ljudi iz Londona, i svi su oni stalno ponavljali kako se sjajno provode na festivalu u Beogradu, i kako su oduševljeni njegovom političkom dimenzijom i da im to inače nedostaje. Ili recimo, ljudi iz Londona su bili oduševljeni činjenicom koliko je sve to ovde totalni andergaraund, komentarišući da život u jednom ultra razvijenom liberalnom društvu u kakvom žive, može da razmazi u pogledu izbora. Na primer, na Zapadu im je sve dato na tacni i često je teško odlučiti koju akciju ili dešavanje ispratiti i podržati; ovde su


Moon fusnote [0]

genderfuck – sleng izraz

nastao 1970-ih u gej zajednici, a označava zajebavanje i/ ili poigravanje sa tradicionalnim rodnim ulogama, identitetima i/ili izražavanjima, kao i naglašavanje rodne neodređenosti i kontradikcije. Može uključivati istovremeno isticanje sekundarnih polnih karakteristika različitih polova/rodova i/ili mešanje stereotipnih aspekata rodnih uloga.

[1]

Femme – termin koji se

često koristi u gej, lezbijskim i transrodnim subkulturama da bi se objasnilo poqueerivanje tradicionalnih muških i ženskih rodnih uloga. Femme predstavlja izazov tradicionalnim rodnim ulogama i očekivanjima vezanim za prikladno rodno predstavljanje i želju, i proširuje koncept onoga što biti žena znači. Odnosi se na osobu sa naglašenim društveno normiranim oznakama „ženskog“ roda. High femme je osoba sa izrazito naglašenim društveno normiranim oznakama ženskog roda.

[2]

No borders – (post)

internacionalistički pokret koji teži ukidanju državnih (nacionalnih) granica, i zalaže se za slobodu kretanja, migracija, a protivi se rastućoj represiji i kontroli na granicama.

[3]

racija u zoru (a dawn raid) – iznenadni dolazak policije, imigracionih službenika ili drugih zvaničnika u ranu zoru, koji računaju na element iznenađenja prilikom hapšenja osumnjičenih za koje se pretpostavlja da će se opirati hapšenju ili čija bi hapšenja mogla biti politički osetljiva. Postala su uobičajena i regularna praksa prilikom hapšenja imigranata i osoba koje čekaju na dobijanje azila. [a]

Genderqueer – termin za rodno različite osobe čiji rodni identiteti i izražavanje prevazilaze granice društvenih očekivanja (osobe koje se ne uklapaju u tradicionalni binarni rodni sistem), a koje se identifikuju sa queer vremenom, prostorom, kulturom i izražajem. Neki smatraju da je genderqueer osvešćenija politička

stekli jako puno dobrog iskustva u smislu političkih diskusija koje su vođene, političkog kabarea i performansa ili antifa demonstracija kojih su bili deo. Festival je takođe bio prilika da bolje upoznaju ljude iz Beograda i okoline, upoznaju njihove politike, i vide koliko je politička svest ovde bitna. Mislim da su mnogi bili inspirisani samom energijom festivala. Misliš li da je za aktivizam danas posebno važan taj momenat povezivanja, stvaranja mreže i pre svega prepoznavanja sličnih iskustava i politika? O da! Jedna stvar koju sam primetila dolazeći ovde već četvrtu godinu, i upoznajući ljude, viđajući ih na festivalu iz godine u godinu, razgovarajući sa njima, je zapravo to koliko su naše priče iste. Recimo, dok sam razgovarala sa jednim momkom o S/M-u, videla sam da su njegova priča i njegov stav i politika jako slični onome što ja mislim o toj temi. Pritom, mi dolazimo sa jako različitih mesta, a delimo iste stavove. Poenta je da mesta mogu da budu drugačija, ali su naše priče iste. Naravno. Koje radikalne inicijative i kolektivi postoje u Londonu? U delu grada u kojem ja živim, Hekni (Hackney), a to je prilično siromašno severoistočno predgrađe Londona, naseljeno uglavnom afro-karipskim imigrantima, ali ni vijetnamska populacija nije zanemarljiva, zapravo ima jako puno različitih etničkih grupa, dakle, Hekni trenutno prolazi kroz proces džentrifikacije, tj. kupovina zemljišta i objekata je sveprisutna, kao i investicije, tako da ljudi malo po malo bivaju oterani odatle. U isto vreme, između investitora i stanovnika Heknija vodi se prava borba, a konkretno u Hekniju, skvoterski pokret je vrlo jak. Recimo, prošle godine imali smo situaciju sa jednom pijacom, na kojoj su ljudi godinama radili, bavili se prodajom i tako preživljavali. A onda su došli investitori i desio se haos. Ljudi koji su tamo radili okupirali su pijacu, tj. samu zgradu i držali je neko vreme, a onda je došla opština i srušila zgradu. I šta se desilo? Isti ljudi su došli i ponovo podigli zgradu i ponovo je zauzeli. Bilo je puno sličnih akcija, recimo jedno ogromno pozorište je takođe bilo skvotirano jako dugo i imalo je jaku lokalnu podršku. Dakle, razvoj u tom delu Londona je nešto što se trenutno dešava, ali se dešava samo bogatima. S druge strane, jako je bitno da ljudi koji tu žive, ta zajednica, imaju svest o tome da je to njihov kraj i da izbor treba da postoji, čak i kada je razvoj u pitanju. Reci mi nešto o Queer Mutiny i NoBorders London kolektivima. Šta rade, da li su trenutno aktivni, da li ih karakteriše taj pluralistički, inkluzivni momenat tj. da li su njihove inicijative povezane kroz različite problematike, na primer, svest o procesu džentrifikacije, queer problematika, problem granica ali i drugi vidovi opresije? Ok, prvo o NoBorders London, jer to je jedan od kolektiva sa kojim radim već tri godine, možda i duže. Samo nedelju dana pre mog dolaska u Beograd,

Queer – savremeni antonim heteronormativnosti, inklu-

zivan, ujedinjujući sociopolitički termin koji se odnosi na i uključuje raznolikost rodnih identiteta. Nastanak mu je usko vezan za radikalnu gej subkulturu i njenu politiku, koja je termin queer, kao svojevrsnu kritiku identiteta, koristila na jedan neasimilatorski, gotovo separatistički način u odnosu na mejnstrim gej/lezbejski pokret. Odnosi se na nepristajanje na samorazumljivo sleđenje društvenih pravila, propitivanje i/ili odbijanje nametnutih normi patrijarhalne tradicije; kreiranje prostora, kulture i sadržaja koji prevazilaze „zatvorene kutije“ LGB ili strejt seksualnosti, i/ili „ženskih“ i „muških“ polova/ rodova; pružanje mogućnosti samodefinisanja; predstavljanje radikalne politike koja uviđa povezanost svih vidova opresije. Takođe, odavde i izvedenice poqueeriti, queering i queerno (na queer način). Sastavni deo termina je da istovremeno i postavlja i potire granice identiteta. Na primer, za one koji se identifikuju kao genderqueer[a], koji se čvrsto ne opredeljuju za jedan poseban rod, jednom kada su rodne uloge raskrinkane, nije lako utvrditi seksualni identitet. Ova nespecifičnost termina ima oslobađajući kvalitet. Queer postaje način da se istovremeno načini politički korak protiv heteronormativnosti, dok se istovremeno odbija učestvovanje u tradicionalnoj esencijalističkoj politici identiteta.

bila sam u no border[2] kampu koji je istovremeno organizovan na različitim lokacijama u čitavom UK-u. Ovaj na kojem sam ja bila organizovan je na selu u blizini aerodroma Getvik (Getwick airport) i mesta na kojem je planirana izgradanja kampa za imigrante blizu grada Kroulija (Crawley, grad u zapadnom Saseksu, Engleska), a bio je skoncentrisan uglavnom na borbu protiv izgradnje ovakvog centra na aerodromu. Inače, Krouli ima jako visoku glasačku izlaznost, mislim da 12% stanovništva odlazi na glasače Britanske Nacionalne Partije (British National Party). Aha, misliš na one fašiste? Da, baš te. Tako da smo tamo organizovali demonstracije vidljivosti, diskusije, radionice, jako puno ljudi je došlo iz različitih delova Engleske i smatram da je to veoma bitno za izgradnju no border pokreta. Jer često se dešava da ljudi koji rade na ovakvoj problematici, aktivisti, stalno govore o angažmanu, ali kako zaista biti povezan sa tim ljudima, imigrantima i kako učiniti da njihovi problemi postanu naši? To pitanje je bitno. Zaista se baviti njima i pokušati da nešto rešiš (organizacija nacionalnog dana protiv „racija u zoru“ [3], kontakt sa kompanijama koje su angažovane na izgradnji ovih kampova, bolja povezanost sa imigrantskom borbom). Mnogo sam radila tih nedelju dana, ali sam bila neverovatno srećna, zbog svih ljudi koji su došli, koji su bili vrlo politički fokusirani, i zaista sam osetila da imamo pokret u procesu izgradnje. I uvek je ovde jako bitno pomenuti rad na informisanju ljudi o ovakvim centrima kao što su kampovi za imigrante, da su ta mesta naša stvranost, s jedne strane, i učiniti ljude svesnim toga da svaka osoba ima pravo na slobodno kretanje i izbor o tome gde će živeti i biti zaštićen/a i prihvaćen/a od strane nove zajednice. S druge strane, treba raditi na razbijanju mitova o migrantima kao „Drugima“, onima koji nam otimaju poslove i sl. Jako puno ljudi danas u Engleskoj nema problem da se odredi, identifikuje kao rasista/kinja ili da afirmativno govori o ratu i odgovornosti ljudi da u istom učestvuju, umesto da emigriraju i na taj način pobegnu od rata. To je šokantno, ali takvi ljudi su svuda oko nas. Takođe je bitno pokazati ljudima koji žele da emigri31 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Moon raju ili zatraže azil, da postoje oni koji će ih podržati u njihovoj borbi, ali koji će pokazati i vlasti i institucijama da otpor postoji. A kada je reč o Queer Mutiny, utiska sam da ta grupa trenutno nije posebno aktivna. To je jedna queer environmentalistička grupa, koja nije isključivo usmerena na rad na LGBT ili queer problematici, ali su queer i aktivisti su, i bave se zaista najrazličitijim aktivnostima. Najradikalnija queer aktivistička stvar koja se trenutno dešava u Londonu je aktivizam koji se bavi trans problematikom i trans temama , poput transrodnosti, kao i festival „Transfabulous“ koji svakako predstavlja neku vrstu društvenog prostora. Postoji i grupa TransLondon, kolektiv trans aktivista koji drže obrazovne programe u školama. Govoriš o osnovnim državnim školama?! Da, da. To je prilično jedna nova stvar i ovi programi imaju za cilj da mlade upoznaju sa trans problematikom i govore o borbi protiv transfobije, a isto tako ima i puno mladih, tinejdžera koji preispituju svoj rod ili su zbunjeni, tako da je sjajno kada mogu da vide i upoznaju druge osobe, i znaju da postoji kakvo-takvo mesto gde su bezbedni, i postoje ljudi kojima mogu da se obrate za pomoć i sa kojima mogu da porazgovaraju.

E

h, da... te 80-e... bila su to sjajna vremena, vremena kada sam otišla od kuće i otkrila feminizam... i lezbijke. Ali ta odeća! O, bože! Koja noćna mora.. šta reći.. propast. Dok smo se pozdravljale sa 80-ima, u svom srcu sam osetila nalet tuge... O neee, nema više pantalona na tregere boje lavande, nema grupa za podizanje svesti žena. Nema više seksa bez penetracije u kojem su partnerke žene koje se identifikuju kao žene, jednake u lezbijskom vanila seksu[b]. ...pa dobro.. život ide dalje... Otišla sam do najbliže radnje i kupila kurvinski mega brus, nešto seksi donjeg rublja, tubu kreme za depilaciju i ženske brijače... Nikada i nisam bila prava „prirodna žena“. Moram vam reći da nikada nisam nasela na čitavu tu priču oko esencijalizma. Ja jesam devojka... ali se to nikako ne odnosi na „pravu predstavu“ o tome šta je žena... Ja sam tvoja ćerka-kopile, belo đubre, kurva, sestra, kučka, boginja, otpadnica, uber drolja.. fuck-you-in-theass noćna mora od devojke... mama me odgajala da radim sve kako treba.. a pogledaj kakva sam ispala. Anđeo u kuhinji i kurva u krevetu. Pruži mi bar jednu šansu i videćemo kako da iskombinujemo to dvoje. Kako bi bilo da ti meni spremiš večeru u donjem rublju, a ja te posle pojebem na stolu? Uredna sam, čista, fina k’o bombona. Znam kako dobra devojka treba da se ponaša. Mirišem slatko kao sveže pokošeno seno, kosa mi je sjajna i čista i imam lagani parfem. Ja sam tip devojke koja voli svoj bodež, baciću te na kolena i primorati da me moliš. Ja sam praaava pravcata devojka... Womyn...[c] Kako se to beše piše? Ovo nije prvi talas, ovo nije drugi talas, nije čak ni protivudar. Dame, predstavljam vam fem-inizam. Moja mama je bila ultra-fem: lepa, besprekorno obučena, savršeno ženstvena. Od nje sam naučila sve: kako

32 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Do koje mere smatraš da anarhistička/ aktivistička/feministička, radikalna scena generalno, može biti prilično kritička i prosuđujuća u smislu predrasuda prema različitim vidovima aktivizama koji se neophodno ne poklapaju sa njihovim/ostalim koncepcijama „jedine prave, autentične borbe“, jer danas se često dešava da smo svedoci ograničenosti, samozadovoljnosti i isključivosti istih. Moje pitanje je kako se ti kao queer, kroz svojevrsnu kritiku identiteta koji predstavlja high femme, nosiš sa takvom vrstom prvenstveno osnovnog nerazumevanja tvoje politike, i kako izlaziš na kraj sa takvom kritikom u ovako strukturiranom aktivističkom svetu? Uff, (osmeh razumevanja) nije to slučaj samo ovde. OK. Jer moje sledeće pitanje bi bilo kakvo je tvoje lično iskustvo i da li je to možda topografsko-mentalitetski problem balkanskog tipa, ili... Ma ne, sretala sam se sa seksizmom i različitim vrstama fobija i s tim da su ljudi često vezivali svoje stereotipe za mene i ono što predstavljam svuda,

da hodam, kako prava devojka treba da govori... i da se ponaša. Da govorim lagano, da se nasmejem u pravom momentu, da pažljivo proračunam efekte svojih pokreta na one koji me posmatraju. Da sročim i razmotrim sve što radim dok ne postanem oličenje dovitljivosti. Objekat koji se kreće. Odrastanje uz moju majku bilo je poput školovanja za gejšu. Verovale/i ili ne – preoblačim se u samu sebe... Pričamo o rodu...i pričamo o fem identitetu. Pokušavam da objasnim, znam da je to konstrukcija, znam da sam žestoko uvežbana...pokušajte vi da odrastete u mojoj porodici! Ali takođe znam da ne mogu niti želim da se toga otresem, oslobađanje od moje ženstvenosti bilo bi ravno pokušaju da uklonim svoje kosti. U meni ima toliko unutrašnjih obmana da one čine pravu mene. Vezujem svoj identitet za puno fetišiziranih objekata, fascinirana sam spoljašnjim simbolima, odećom, perikama, cipelama, šminkom...znam da je sve to šarena laža. Ali želim da objasnim da tek kada se preobučem u taj drag, tu imitaciju, taj kostim..tada ono spolja počinje da se podudara sa onim kako sebe doživljavam iznutra. Kada se doteram postajem ono što stvarno jesam. Ja sam kao muž transvestit koji se preoblači u odeću svoje supruge. Možda ste čuli za staru dobru binarnu podelu rodova koja funkcioniše tamo negde, u velikom hetero svetu. Naravno, sigurna sam da se tako nešto nikad ne bi pojavilo u queer zajednici... seksizam??? Pretpostavka da sam glupa i pasivna zato što sam fem...nešto tu smrdi. Neko duboko uvreženo verovanje da je fem „normalno“, „prirodno“, default stanje za žene. Ako ne vidiš gender fuck u fem identitetu, a sudiš o meni samo na osnovu onoga što vidiš, onda ti i ja nemamo o čemu da razgovaramo. Ipak, zadivljujuće je to da biti fem znači biti obdaren nekim „specijalnim moćima“! ... stvaaarno... na primer... moć nevidljivosti! Druga strana „prolaženja“[d]... u stvari ja to zovem tajnama zanata.

Tekst Mooninog perfor izvedenog prve večeri Queer f


Moon prosto zbog načina na koji izgledam. Stalno su imali tu želju da me stereotipizuju zbog moje seksualnosti ili mog roda, i moje reakcija je isprva bila bes, a ja sam od onih osoba koje zaista veruju u bes kao moćnu, pozitivnu stvar, stvar koja može da te inspiriše da od nje nešto i napraviš. Tako je i nastao performans, tačka koju sam izvodila ovde na festivalu ove godine, a koja je o femme identitetu. A 2005. u Zagrebu izvodila sam performans „Miss World“, koji je zapravo jedna karikatura ženstvenosti i tog čitavog stereotipa kako žena treba da se ponaša, i sve te stvari su zapravo kreativan način da ljudima prenesem jednu zaista agresivnu poruku. I zaista sam se trudila dok sam je stvarala da izgleda tako da ljudi mogu da je slušaju i zaista čuju i razumeju. Ali u mnogim mestima vidim da postoji to svojevrsno fragmentiranje politike, da se ljudi bore za neku vrstu jednakosti, ali to je zapravo kao neki izolovani prostor gde ljudi ne vide van njegovih granica. Meni je recimo, zaista teško da ovo razumem, jer ja ne vidim tu vrstu razdvajanja, deljenja različitih politika, kako bih rekla, tu podeljenost, „oh , rasizam to je vaš problem, a homofobija je samo moj problem i sl“. Meni je to vrhunski glupo, jer te vrste predrasuda, koje naravno imaju uticaja na individuu, mnogo više od drugih vrsta predrasuda, zapravo su briga svih nas, i razdvajaju sve nas i naravno da su samo sistemi kontrole.

rmansa, „Fem-inizam“ festa. Prevela Persefoni Pejdž.

Već je opšte mesto postala situacija u kojoj feministkinje drugog talasa, mada se dešava ponekad da i postfeministkinje koje o sebi misle kao radikalnim femistkinjama, sistematski pokušavaju da devalviraju sve ono što recimo jedan femme identitet predstavlja, i osobu koja se sa istim poigrava, i to na jedan vrlo seksistički način, pritom je određujući kao pasivnu i neinteligentnu. Da li znaš na šta mislim? Da, pa sećam se tog jednog puta u Zagrebu, ili čekaj, mislim da je to ipak bilo u Makedoniji, na anarhofeminističkom festivalu, nisam sigurna. E, i ja sam tako stajala tu i nanosila ruž na usne, popravljala karmin, kontaš ?(obe se smejemo) Da, sećaš li se kada je to bilo? Pa mora da je bila 2005, da, i baš tada sam u drugom kraju prostorije gde se održavao festival, primetila jednu devojku koja me je posmatrala, i bio je to zaista jedan pogled pun sažaljenja i neodobravanja, i to je to – to uzimanje ljudi zdravo za gotovo, samo na osnovu njihovog izgleda. Jer za mene, femme je zapravo genderfuck. I to znači da sam ja prošla kroz čitavo to učenje, uslovljavanje, prošla sam kroz čitavu tu priču podizanja i vaspitavanja kako da postaneš

Moraš biti pametna ako hoćeš da se pretvaraš... kad se obučeš kao devojčica brzo naučiš kako da ostaneš bezbedna. U vozu, na prelazu granice iz Hrvatske u Sloveniju, predlažem joj da se pojebemo... Ona je u hodniku, puši cigaretu dok ja nastavljam da flertujem, podižem suknjicu, pokazujem joj svoje gaćice. U kupeu, ona je stidljiva... kao i uvek ja sam đavolji advokat, ja sam ta koja je nagovara... kažem joj: „aaajdeee... ne budi pičkica, hajde da se jebemo“. Ona navlači zavese i totalno je odlepila od straha. Što li toliko brine? Ne kapiram! Stavljam strap-on ispod svoje slatke ružičaste suknjice, a ona klekne na pod kupea. Izazivam je, govorim joj da je pičkica, da je moj mali faggot[g] cocksucker, grabim je za kosu i približavam njene usne svom kurcu. U trenutku kada se konačno opustila i krenula da mi puši nailazi kondukter da proveri karte. Razvlači zavese i čim je vidi na podu povlači se uz jedno „Izvinite“. On je taj koji se izvinjava nama, jer prekida našu malu igru. Nasmešim mu se izazovno, dok nameštam svoju suknjicu a drugom rukom držim svoju kučku uz sebe i on nas ostavlja na miru. Moja devojka se skroz izbezumila, uplašena da će nam se nešto loše desiti jer smo uhvaćene u seksualnoj aktivnosti. Što se mene tiče, nisam davala ni pet para... desilo se baš ono što sam i zamišljala da će se desiti. Ponovo smo se izvukle, prošle jašući na talasu hetero privilegija. Kondukter je mislio da je moja bučica neki tip kome se posrećilo sa svojom devojkom... i verovatno priželjkuje da se i njemu posreći pa poliže nekoj kurvici u vozu. A nema pojma da je ispod moje suknjice ogroman debeli kurac. Komplikovano je to, zar ne? ... Rod/seksualnost... Način na koji vidimo jedne/i druge i imamo određena očekivanja. Sve te predstave koje nas sputavaju da se spontano određujemo. Igram se sa jednim mladim transboi-om[h]... Kažem mu da klekne i krene da drka, hoću da ga vidim kako drka... „Ima da ti pišam u usta dok gledam kako svršavaš.“ Izgle-

da malo nervozno. Što je i razumljivo. Ali ono što kaže je: „Moram da odem i uzmem svoj kurac.“ To je jedna od onih pauza koje stvarno mogu da ti unište doživljaj. Uzima svoj kurac i držeći ga između nogu počinje da drka, baš kao što bi to svaki dečak uradio. Fascinirana sam, jer sam samo veče pre toga pokušavala da u svojoj sobi provalim kako da uradim to isto. Ja i taj transboi... mi na isti način razmišljamo o svojim kurčevima. Kako to da niko nikada ne priča o duhovnim kurčevima femica? Moja prijateljica i ja... Ona je još jedna femica iz raznolikog spektra trashy hardcore fem identiteta... Nas dve provodimo puno vremena pričajući o svojim kurčevima... I tako nas dve vršljamo po svojim torbicama... a u isto vreme vodimo i razgovore na temu „Kad bih ja imala pravi kurac...“... i pričamo o svojim omiljenim kurčevima. „bio bi baš ovakav“... „samo veći“. Smešno je to kako se na kraju sve vrti oko kurca... ponekad me to zaista brine. Kada sam ja to počela da razmišljam kurcem, a ne mozgom?... Frojd bi imao šta da kaže na tu temu. A sada...„Falusni simboli“. U osnovi, dakle, sve što je duguljasto i zašiljeno predstavlja penis. Hmmm... visoke štikle... da.. falusni simbol, nož... falusni simbol... strap-on... e pa dušo, šta da ti kažem, to nije jebeni simbol! (neko iz publike genijalno dobacuje, „Mikrofon!“, Moon odgovara, nešto u stilu „Daaaa, mikrofon! Nikada u životu nisam brže dobila kurac! / I have never gained a cock so quickly in my whole life!) A najčudnije od svega je to što sama ženstvena žena... da tako je... predstavlja... penis... Dakle, ako sam ja riba... i imam nož, mikrofon, visoke štikle i strap on... To znači da stojim ovde pred vama sa pet jebenih kurčeva!!! Šta da vam kažem... suuuuper! „Hajde dušo.. dođi kod tatice... tako je.. hajde... dođi kod tatice...“ 33 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Seks i politika Savršena Žena, i svesvna sam toga. I ja sam potpuno odbacila sve to, i sada je sve to za mene kao neki drag[4], kao kostim, i ja nosim sve te stvari na jako subverzivan način. To je otprilike kako ja vidim svoj identitet i osećam se vrlo prijatno na ovaj način u svemu tome, i tako ja igram tu ulogu i igram se, ali ne na neki pasivan ili submisivan način. I da ne bude zabune, moram da kažem da takođe mislim da ako neko dobro poznaje sebe i jaka je ličnost, osnažena, svesna svog izbora, i pritom sama odabira, pristaje na tzv. pasivnu ulogu, receptivnu ulogu, ko sam onda ja da kažem kako je to down, inferiorna pozicija? Jer isto tako, u okvirima heteroseksualnosti npr. da li se može reći da je apsolutno svaka heteroseksualna žena, koja ima receptivni odnos sa muškarcem, zapravo ugnjetana? Za mene je to naravno jako degradirajući način gledanja na ženu, jer ljudi mogu biti samosvesni i imati moć, poznavati sebe i izbore koje prave, i pone-

kad ljudi prolaze kroz proces okrutnog uslovljavanja u procesu vaspitanja, ali kad se taj proces završi, ispostavi se da su ti isti ljudi postali nešto sasvim drugo, potpuno su izokrenuli taj isti proces i iskoristili ga za svoje dobro, pretvorili ga u nešto svoje. Inače, da se vratim početku tvog pitanja, uopšte ne želim da ovo izgleda kao konstantna kritika drugog talasa, često mi se dešava da te žene pitam kako da zaista uspostavimo saradnju, umesto tog stalnog fragmentiranja, razdvajaja i distanciranja jednih od drugih. A na šta ti liči Srbija? Pa zanimljivo je to, svakako, kada sam prvi put došla ovde, primetila sam neku vrstu jednog vrlo rodno uslovljenog performansa, recimo na ulici, videćeš vrlo muževne muškarce, vrlo ženstvene žene, i to je bilo zaista drugačije. Zato što ja potičem iz jednog vrlo gej grada, Sidneja, i nalazim da je društvo ovde vrlo patrijarhalno, a ja opet živim u jednom posebnom svetu u Londonu, u svojim queer krugovima, ali sa druge strane imam i posao gde radim sa običnim da tako kažem ljudima, i tu srećem veliku količinu stereotipiziranja. Šta je za tebe genderfuck? Da li i način povezivanja različitih vidova borbe? I da li tvoja politika dolazi iz tvoje spavaće sobe? Za mene... mislim da je moja politika oduvek tražila i traži nešto, neko mesto gde osećam da mogu da se izrazim, ili imam slobodu ili sposobnost, kapacitet da sebe stvaram. A tamo gde sam ja odrastala nije bilo ničega, jedina perspektiva u životu je bila da se udaš, rodiš decu, da radiš u nekoj fabrici, a ja nisam mogla da shvatim da je to sve i uvek sam želela i bila u potrazi za nečim drugim. Postepeno otkrivajući sebe, kroz kontakte sa drugim ljudima, uvek sam bila zainteresovana za politiku, i tako izgledalo je kao da je neko došao i uključio svetlo onog momenta kada sam došla u kontakt sa radikalnom političkom scenom. Bila sam u fazonu: „Sjajno! Ipak postoje alternative, nešto drugačije.“ Šta misliš, u kojoj meri to ima veze sa činjenicom da si i sama bila izmeštena, bez korena, jer u jednom momentu više nisi bila u Sidneju, već u Londonu. Moguće, jer ja sam rođena u Velikoj Britaniji, a roditelji su mi bili ekonomski emigranti na Novom Zelandu, tako da smo se premestili iz kulture koju sam poznavala, u nešto što je bilo totalno drugačije, u neku vrstu izolacije predgrađa, znaš ono, Ken i Barbi vrsta noćne more! (smeh) I drago mi je da nisam prihvatila taj horor, i uvek mi je zaista fascinantno kako ljudi preživljavaju i nala-

34 Kontrapunkt R.v.5.1.5

fusnote

verzija termina androgin, androginija. [b]

Vanilla sex – termin koji

se odnosi na društveno konvencionalno seksualno ponašanje. Često se interpretira kao seks koji ne uključuje elemente fetišizma i/ ili BDSM-a. U „muškoj“ gej zajednici ponekad označava nepenetrativne seksualne aktivnosti. U kontekstu heteroseksualnih parova u zapadnoj kulturnoj tradiciji, često se odnosi na misionarski seksualni položaj.

[c]

Womyn – u engleskom

jeziku, jedan od alternativnih načina pisanja reči woman, korišćen od strane feministkinja, umesto konvencionalnog woman/women, a kao kritika istorijske i društvene subordinacije žene u patrijarhalnom društvu. Uzimajući jezik kao moćno sredstvo u oblikovanju načina na koji ljudi gledaju na svoje okruženje, rod i rodne uloge, neke feministkinje smatraju da je ovaj oblik mnogo pravdeniji. Druge ga kritikuju kao primer preterane političke korektnosti i svojevrsno ometanje onoga što smatraju važnijim feminističkim ciljevima.

[d]

„Prolaziti“/passing –

opisuje sposobnost (trans*) osobe da bude „prepoznata“ i prihvaćena u rodu/polu koji preferira. Termin se prvenstveno odnosi na prihvatanje od strane ljudi koje osoba ne poznaje ili koje ne znaju da je osoba trans*, ili ne znaju za polni/rodni identitet i karakteristike date osobe. Uglavnom, prolaženje uključuje kombinaciju načina izražavanja, ponašanja i fizičkih rodnih oznaka, ali će mnogi istaći da je element samopouzdanja mnogo važniji od fizičkih aspekata nečijeg izgleda. „Prolaženje“ kao termin, takođe se može odnositi na rasu, etnicitet i/ili klasni status.

[4]

Drag – skraćenca za Dressed As Girl (obučen/a kao „devojka“). U najopštijem smislu odnosi se na kostim koji ima simboličko značenje, ali se najčešće odnosi na odeću koja je vezana za jednu od rodnih uloga kada je nosi osoba drugog roda. U tom smislu, oni/e koji/e nose drag mogu biti drag queens[e] ili drag kings, u


Džet Mun fusnote zavisnosti od roda s kojim odeća koju nose ima veze. Termin izvorno u upotrebi u Šekspirovom Globe Teatru, za glumce koji su glumili „ženske“ uloge (glumicama nastup nije bio dopušten). Danas se koristi za posebne oblike performativne umetnosti, temeljene na stilizovanom, prenaglašenom cross-dressingu[f]. [e]

Drag queen – „kraljica“ je

osoba koja se oblači u „žensku“ odeću (drag) u različite svrhe, poput performansa, zabave, političkog čina ili ličnog ispunjenja, predstavljajući vlastitu definiciju „ženskosti“. Takvo izražavanje može biti personifikacija „žene“, kulturološko izražavanje, femme stvarnost, proširivanje identiteta ili oblik parodije. „Kraljica“, zato što se u ovom identitetu često može naići na crtu afektiranja, svojstvenog aristokratiji i pripadnicima kraljevskih porodica.

[f]

cross-dresser – osoba

koja se oblači u odeću koja se društveno najčešće povezuje sa osobama drugačijeg pola od pola koji je toj osobi pripisan prilikom rođenja, a u svrhu ličnog izražavanja, emocionalnog zadovoljstva ili erotskog užitka. Takođe je u upotrebi i termin transvestit.

[5]

S/M, BDSM – skraćeno od Bondage/Discipline, Dominance/Submission, Sado/Masochism (vezivanje, disciplina, dominacija, pokoravanje, sadizam, mazohizam). Konsensualno, erotsko igranje uloga u kojem uzajamno uživaju obe (sve) osobe, a koje uključuje ostvarivanje fantazija o dominaciji/pokoravanju/ ograničavanju/nadzoru, kažnjavanju ili seksualnom bolu. [g]

Fag/Faggot (amerikanizam u britanskom engleskom jeziku, rasprostranjen putem američke popularne kulture) –

uglavnom pejorativni termin za gej „muškarce“. Međutim, ova reč je takođe ponovo prisvojena unutar LGBT i queer zajednica i upotrebljava se i u nepežorativnom značenju.

[h]

Transboi – drugačije

ze prostor za sebe i postaju ta najrazličitija, prelepa stvorenja, i kada ih upoznaš, pomisliš, wow, kako je imao/la snage za tako nešto? Da li ljudi i dalje od tebe traže da se identifikuješ kao gej ili strejt? Tradicionalni binarni rodni sisitem/Binarnost? Prvi put, drugi put, prodato? O da, svakako ima ljudi koji to od mene traže. Ali znaš, malopre kada si me pitala šta mislim o queer-u, za mene to nije samo pitanje seksualnosti, ili roda, i imajući u vidu zaista fluidne predstave o istom, tj. da ne postoji samo jedno ili drugo, to poništavanje binarnosti,.. stvar je u tome da se te stvari grade, stvaraju u hodu, i da se ljudi menjaju s vremenom. Za mene je to uvek povezivanje moje politike, vezano za moj rod, seksualnost, sa drugim politikama, tako da ne radim samo i isključivo na queer temama, jer to je za mene korak unazad u onu kutiju politike identiteta. Suviše je jednostrano i nekonstruktivno rešenje, tako da ne razumem čitavu tu stvar oko jednakosti, kada se govori o istoj. Jer, ja ne želim da imamo jednakost, ja želim da menjam svet u kojem živim. Tako sam bila šokirana pre neki dan, otvorim ja rečnik da potražim jednu reč, i za feminizam je pisalo da znači jednakost za žene! Bila sam u fazonu, „vidi ovo“, totalno iznenađena. Ja verujem, u radikalnom smislu, u sagledavanje i promišljanje osnova društva s ciljem da nešto promenim za sve. U tom smislu, ja ne želim da budem jednaka u okviru kapitalističkog sistema, da imam jednaku moć i budem neka korporativna kučka, šefica. Ja želim potpunu redistribuciju moći. S/M[5] se često definiše kao zapadni intelektualni konstrukt koji svoj koren ima u ideji o dihotomiji. Šta misliš o tome? Za mene, što se duže bavim S/M-om, sve ga manje vidim kao deo te dihotomije, a sve više posmatram način na koji ljudi odabiraju svoje uloge i koliko dvosmislene i kompleksne te stvari mogu da budu. Recimo, pre neki dan sam pokušavala da nekome objasnim da osoba koja recimo bira da bude u top poziciji, može da bude vrlo nežna i ranjiva, osoba koja mora da održi vrlo stroge granice oko svog emotivnog bića, i u tom smislu mora da ima vrlo propisanu situaciju kako bi mogla da bude intimna sa drugim ljudima. A ljudi uvek misle da takva osoba mora da je vrlo dominantna. Mislim da tu postoji jedno vrlo suptilno podrivanje, jedna subverzivna crta; tako da kad vidim osobu koja je submisivna u smislu moći, i koja je sposobna da se emotivno zaista preda, i pritom to sama odabira i dozvoli drugima pristup u svoj fizički prostor, jer to je njena želja, smatram da je takva osoba izuzetno jaka. Paradoks koji ljudi koji gledaju sa strane ne razumeju i ne shvataju je da je to jedan čin ravnoteže između ljudi, čija je suština pristanak. To je zaista jedno fino balansiranje energija među ljudima, gde obe osobe imaju kontrolu, obe biraju. I uvek postoji ta dinamika moći čak i u razmenama koje nemaju nikakve veze sa S/M-om, ali stvar je u tome da li osoba ima tu slobodu izbora, ili je to nešto što se odigrava bez svesti o istoj, e to meni može da bude prilično zastrašujuće kada je tako.

Trans/transrodnost/transseksualizam – rod-

ni identitet i transrodni identitet su dva suštinski različita koncepta u odnosu na seksualnu orijentaciju. Osobe koje se identifikuju kao transrodne imaju manje-više isti dijapazon seksualnih orijentacija kao i osobe koje se identifikuju sa rodom koji im je dodeljen po rođenju (hetero-, homo-, bi-, pan- i aseksualni). U prošlosti, termini homoseksualnost i heteroseksualnost korišćeni su i za transrodne osobe, na osnovu njihovog roda po rođenju, a danas postoje posebni termini kojima se izražava seksualna orijentacija osobe bez referiranja na njenu rodnu određenost, tj. rodni identitet. Nakon seksualne revolucije iz 60ih prošlog veka, transrodna seksualnost je često bivala prihvaćena kao deo LGBT pokreta. Kako bilo, priroda i stepen ovog prihvatanja nisu bili bez kontroverzi i kritika, koje su dolazile i sa jedne i sa druge strane. Transseksualne osobe koje se izjašnjavaju kao transrodne, tvrde da termin transrodnost stavlja akcenat na rodni identitet, ne na seksualnu orijentaciju. Transseksualne osobe koje se ne izjašnjavaju kao transrodne, tvrde da ih ovaj širi pojam margnalizuje, i da ne žele da budu pomešane sa drugim transrodnim identitetima. U naporu da se uvaže one transseksualne osobe koje se ne identifikuju kao transrodne, termini trans, trans* ili transrodni i transseksualni u upotrebi su za sve trans osobe.

Preispitivanjem dinamike moći u S/M-u, koje još manifestacije moći, dominacije dovodiš u pitanje? Hmm, da, ima jedan performans koji sam izvela na prethodnom festivalu ovde, a to je jedan S/M performans u kojem govorim o sistemu i instituciji pritvora tj. kampova za imigrante. Jednom prilikom bila sa u poseti jednoj porodici koja je štrajkovala glađu u jednom od takvih pritvora, i dok sam ulazila u zgradu, videla sam kakao jedan od čuvara vrši pretres jedne male petogodišnje devojčice. Znaš, to je bilo tako nepravedno, tako pogrešno, zaista mi je bilo muka, a to bi trebalo da bude sistem koji navodno štiti ljude, štiti „nas“ od „njih“, opasnih imigranata, takođe, navodno pružajući tim ljudima prostor u kom su bezbedni. Tu se zapravo radi o jednom vidu vrlo malignog nasilnog sistema, o nasilju bez pristanka, i razume se tu je sve navodno u redu. Posle ovoga otišla sam kući i bila vrlo besna, i tako sam napisala taj performans o toj policajki koju sam srela tamo, i koja je sve vreme bila deo tog sistema kontrole, i bila vrlo agresivna i užasna prema ljudima oko sebe, i na taj način sam to iskustvo pretvorila u jedan humorističan i zabavan S/M šou, skrećući pažnju na manifestaciju moći kojoj niko nije dao dozvolu niti pristanak. A to se dešava stalno, čak i sada dok ti i ja razgovaramo. Šta misliš o onome što je jednom prilikom rekao Edmund Vajt (Edmund White), da se S/M uvek pojavljivao u vremenima kada su strukture moći bivale ozbiljno uzdrmane: pad Rimskog carstva, Francuska revolucija i sada. Mislim da je Vajt rekao ovo negde ’70ih, ’80ih prošlog veka. Da li nam se sprema još jedan veliki krah, lom? :) (uzbuđeno) E i ja sam to pročitala negde, pročitala sam i pomislila „Da, to bi bilo super!“. Pad kapitalizma se približava! Da, zamisli to! Da, pa ne znam da li baš to znači ono što je nama dvema palo na pamet. Mislim, naravno da je svet u totalnom haosu, i razne ludačke stvari se dešavaju, ali ne znam da li će ako ljudi budu počeli da upražnjavaju puno dobrovoljnog nastranog seksa, kapitalizam biti uništen. Svakako da 35 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Džet Mun fusnote pisanje reči boy (dečak); sleng izraz, nastao u on-line lezbijskoj zajednici, za osobu kojoj je prilikom rođenja pripisan „ženski“ pol, ali koja otelovljuje i izražava identitet i karakteristike mlađe „muške“ osobe. Takođe je i izraz kojim femice često tepaju butch[i] identitetu. [i]

Butch – termin koji se od-

nosi na osobu sa naglašenim društveno normiranim oznakama muškog roda.

će biti potrebno da poguramo stvari malo dalje.. Ma razume se, mislila sam baš na obrnuti uzročno-posledični sled, shvatiti S/M kao neku vrstu indikatora, lakmus papira za promenu, drugačiji majndset i svest ljudi o strukturama moći, što bi opet bio samo početak.... Mislim da svakako ako ljudi imaju svest o strukturama moći, pa bile one bar i u njihovim intepersonalnim dinamikama, to je ipak nekakav početak, a ne samo prihvatiti i miriti se sa načinima na kojima ovaj svet funkcioniše, već ga uvek dovoditi u pitanje i iznova promišljati. U zborniku radova sa konferencije Transgresija roda, održane u Zagrebu pre nekoliko godina, videla sam da je Slavoj Žižek citiran u delu u kojem se govori o tvom performansu. Da li je to intervencija urednika/ca zbornika ili deo tvog izlaganja? Kopka me, jer prema dotičnom, tj. njegovom radu imam specifičan odnos: ima stvari koje su mi jako dobre, ali i nekih problematičnih momenata, te me intresuje šta ti mišliš? Da, na Žižekov rad sam naišla dok sam bila još u Sidneju, i tada je bio zvezda u predavačkim krugovima. Svi su bili zapanjeni načinom na koji izlaže, i njegovom strašću dok govori, i kako se sav preznojava dok govori. Mislim da mu je bila pridodata i doza egzotičnosti jer dolazi sa Balkana. I meni se sviđaju neke od stvari koje je napisao, ali ima i zaista uvrnutih stvari, kao na primer kada priča o lezbijkama. S druge strane, to je sva ta suva teorija, i to je super, ali ukoliko je ne staviš u okvir neke prakse, čini mi se da bih u tom slučaju mogla da takvu knjigu, teoriju iskoristim kao podupirač za vrata. Tada bi barem imala nekakvu svrhu. Ne sviđa mi se akademska izolacija, ti ljudi koji funkcionišu samo na teorijskom nivou. Imala sam nekih prilično uznemirujućih momenata sa akademskim elitizmom, tim mišljenjem da mase samo sprovode njihovu teoriju u delo, to razmišljanje odozgo nadole na koje mogu da gledam samo kao na nešto totalno

bizarno. Ima puno dobre teorije vezane za Balkan, sviđa mi se i Bodrijarov Milenijum, gde on govori o tome kako se visoko razvijeni kasni kapitalizam odigrava na Balkanu. Puno je tenzija vezano za ovaj prostor, u smislu migracija, interakcije sa Zapadom, privatatizacije, tržišta rada. Zapad nudi taj zaslađivač, tu oblandu ljudskih prava, slobode kretanja, jednakosti, konzumerizma. To su bile neke od stvari koje su me privukle da dođem ovde i uverim se sama u stanje stvari. Kako si došla u kontakat sa Queer Bg ekipom? Kada sam prvi put došla u London pre nekoliko godina, poželela sam da ubrzo posetim i Beograd. Tada je trebalo da bude održana PGA (People’s Global Action) konferencija ovde, a čula sam i za nesrećni pokušaj gej prajda 2001. u Beogradu, a 2004. je bio planiran još jedan prajd, i sve je to uticalo na formiranje moje želje da dođem ovde. Bila sam od onih koji su hteli da pomognu Queer Bg-u u organizaciji PGA konferencije, tako da smo na tome ovde radili zajedno. Bilo je teško ali i važno, jer sam shvatila da ne mogu jednostavno da „cut&paste-ujem“ taj model zapadnoevropskog aktivizma u bilo koji kontekst, a videla sam i da ovde postoji slaba aktivistička povezanost i infrastruktura, kao i odsustvo otvorenog društvenog prostora za aktiviste, gde bi ljudi bili u mogućnosti da zajedno rade na brojnim projektima, i zaista je tu bilo jako malo ljudi. Pa ipak, u poslednjih nekoliko godina, utiska sam da se mreža proširila i razmena, saradnja je bolja. Ljudi podržavaju jedni druge ovde i kakvi god problemi da se pojave, na primer vezano za antifa protest, bilo je i ženskih grupa i mirovnih i queer grupa i anarhista/kinja. Dobro, i za kraj, moram da te pitam: da li si se ikada u životu pokačila sa drag queen-om? :) Uuuuuu.... (smeh), o daaa, vidiš to je stvarno jedna zajebana stvar. Moja prijateljica Kristl, je uvek govorila, „Dušo, srce, ... šta god radila, nemoj nikad da se kačiš sa drag queen-om!“ I znaš, ja bih dobro razmislila pre nego što bi se posvađala sa nekim drag queen-om. I još nešto, mislim da su to osobe od kojih sam zaista, posmatrajući ih, naučila kako da budem jaka žena i šta biti jaka žena znači. Jer, one žive na ulici i zaista umeju da se izbore za sebe i ono što jesu. Od njih sam naučila kako da da budem ono što zapravo jesam. Toliko o rodnim ulogama :) I tu se otprilike naš intervju završava, odlazimo u drugu sobu, i drugari je nestrpljivo pitaju: „I? Jesi preživela?“ na šta će Moon: „I’m good, she didn’t poke me” :) 

36 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije

Recenzije Predloge svojih recenzija šaljite na reloaded@kontra-punkt.info

Haos je dobar biznis knjige Naomi Klajn

Šok doktrina

uspon rušilačkog kapitalizma

p

Nikolas Džar, „Brooklyn Rail”, X 2007.

— u najmanju ruku, to je ono što u poslednje vreme govorim sebi — otpisao sam Naomi Klajn kada se krajem 90-ih prvi put pojavila na sceni. Bilo je previše ozbiljnih aktivista koji su se sjatili oko No Logo, njenog iznenađujućeg bestelera koji je premašio milionski tiraž, zahvaljujući zvučnoj frazi prohujalog vremena: „globalizacija”. Ko bi mogao da poveruje bilo kojoj knjizi koju je „New York Times” nazvao „biblijom pokreta”? I tom podnaslovu — Brendovske siledžije na nišanu. To jedva da je zvučalo kao fascinantan rad uzbudljive analize. Morao sam o njoj ponovo da porazmislim kada je postala kolumnistkinja „The Nation-a”. (cela istina: otada me je isti magazin povremno upošljavao, i nakratko sam radio sa Klajnovom.) Ona je počela da objavljuje radove poput kontroverzne kolumne „Donesite Nadžaf u Njujork!” koja je istakla čudan nedostatak interesovanja unutar antiratnog pokreta za ono što se zaista dešavalo u Iraku. Nekoliko meseci posle toga ona je zadala još jedan udarac: ekspoze o brižno prikrivenom i potpuno očiglednom konfliktu interesa u korist bivšeg državnog sekretara (i kopredsednika Studijske grupe za Irak) Džejmsa Bejkera III (James Baker) u njegovoj ulozi izaslanika koji će voditi oput mnogih ljudi

pregovore o smanjenju iračkih dugova. Sada nam stiže knjiga Naomi Klajn „Šok doktrina: uspon rušilačkog kapitalizma”, u kompletu sa „YouTube” videom Alfonsa „Children Of Men” Kuarona (Alfonso Cuaron). Režiser izlaže tezu knjige u nizu epileptičnih erupcija: bilo to u Čileu, Šri Lanci ili Iraku, širenje granica „slobodnog” tržišta je uvek zavisilo od šoka, bilo u vidu tenkova, cunamija ili terora. To je kapitalizam kao oblik torutre. Shvatite Naomi Klajn vrlo ozbiljno. Ima jedna čuvena fotografija od 11. septembra na kojoj predsednik izlazi pred svoj kabinet, sa šlemom u ruci, kaiševima koji se njišu, sa naoružanim gardistima koji mu stoje uz bok, dok gleda u nebo kako mlaznjaci dolaze uz zaglušujuću buku. Ali to je 11. septembar 1973, a čovek pod šlemom je Salvador Aljende (Salvador Allende), izabrani predsednik Čilea, a mlaznjaci su lovci Čileanskog ratnog vazduhoplovstva, na svom putu da bombarduju La Monedu, predsedničku palatu, u okviru puča koji su projektovale SAD. Klajnova istražuje ovaj uznemirujući sinhronicitet, prateći ideološke korene tekućeg debakla u Iraku do čileanskog puča. Aljende, posvećeni socijalista, nije čak ni ušao u kabinet kada su američke korporacije, zabrinute za svoju imovinu u zemlji, formirale ad hok komitet za Čile. Citirajući izveštaj Komiteta Senata SAD koji je konačno ispitao stvar, Klajnova piše da „jedina svrha komiteta bila je da primora Aljendea da odustane od svojih nacionalizacija „suprotstavivši mu se ekonomskim kolapsom”. „Defakto lider komiteta” je bila Internacionalna telefonska i telegrafska kompanija (ITT), otišla je dalje od pukog ekonomskog pritiska, nudeći Aljendeovoj opoziciji milion dolara i pokušavajući da zainteresuje CIA-u za učešće u zaveri

Poslednja fotografija živog Salvadora Aljendea (u sredini), snimljena nakon čilenaskog državnog udara koji je izvršen 11. septembra 1973. pod pokroviteljstvom SAD.

vezanoj za manipulisanje rezultatima predsedničkih izbora 1970. Iako Klajnova navodi rad Džeka Andesona (Jack Anderson), legendarnog novinara koji je nasamario ITT, ona ne spominje njegovo izveštavanje o domaćoj strani poslovanja te kompanije. 1971. ITT je sklopila sporazum sa Niksonovim vrhovnim tužiocem Džonom Mičelom (John Mitchell): za 400.000 dolara donacije za predstojeću Republikansku nacionalnu konvenciju u San Dijegu, Mičel bi se postarao da tekući antitrustovski spor („najveća” parnica pod Niksonovom administracijom, sudeći po Andersonu) bude pristrasno rešen. Tada kao i sada, korporativni dosluh je bio od vitalne važnosti za republikansku vlast. Sa većim delom toga javnost je bila upoznata do 1973, a ITT je malo toga pokazala u vezi sa svojm investicijama. CIA je stoga krenula u lov na potencijalne kaudilje (caudillo, španski ili latinoamerički vojni diktator, prim. prev.) i već finansirala grupu ekonomista koji su smišljali kako da hitno sruše Aljendeovu socijalističku državu. Pripremni rad za taj projekt obavljen je 1957. kada je vlada SAD počela da finansira program koji je obezbedio čileanskim studentima ekonomije (i na kraju studentima ekonomije iz čitave Latinske Amerike) viši stepen iz ekonomije na Čikaškom univerzitetu. U to vreme, programi Harvarda i MIT-a su imali četiri ili pet latinoameričkih studenata, ali Čikago ih je tada imao 40 ili 50, što je bilo skoro trećina ukupnog broja studenata na odeljenju. Bila je to, piše Klajnova, „glavna destinacija za Latinoamerikance koji su želeli da studiraju ekonomiju u inostranstvu.” Ono što su studirali bile su ideje Milotna Fridmana (Milton Friedman). Legendarno čikaško odeljenje za ekonomiju iz tog perioda počiva na Fridmanovom radu, koji je potekao iz jedne ideje: u tržišnom društvu, cene su prenosile tako kompleksne informacije — o proizvodnji roba i društvenom trošku — da je bilo nemoguće da bilo koji pojedinac razume čitav sistem. Ali ostavljene na miru, cene bi postepeno dovele ponudu i potražnju do harmonije, i društvo bi se prirodno organizovalo na najbolji mogući način. Bila je to nebeska, matematički čista vizija. Teorija je takođe držala da bi bilo koji pokušaj uplitanja u cene — minimalac, carine, itd. — be37 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije znadežno deformisao sistem, i morao biti odbačen. Kada su cene poludele, Fridman je preporučio tri nova srodna poteza: deregulaciju, privatizaciju i kresanje socijalnih službi. Takođe je preporučio da se sve to uradi odjednom, što pre je moguće, da bi javnost razumela da je ekonomska situacija pod kontrolom, i pre nego što je bilo ko mogao da se suprotstavi. On je to nazvao „šok terapijom”. Godinama kasnije, Fridman je zabeležio: „Jedino kriza — prava ili ona koja je kao takva doživljena — proizvodi pravu promenu. Kada dođe to te krize, akcije koje će biti preduzete zavise od ideja koje su dostupne.” Čileanski puč je bio jedna od takvih proizvedenih kriza, i vlada SAD se postarala da Fridmanov model bude usvojen. Nakon šoka puča došao je šok terapije: preko noći su ukinute kontrolisane cene, vladinim izdacima je isisana srž, „gotovo pet stotina državnih kompanija i banaka” prodato je na javnim nadmetanjima a trgovinske barijere su nestale. Preko 177.000 industrijskih poslova ugašeno je tim udarom. A konačni element šok doktrine još jednom je isporučen zahvaljujući učtivosti CIA-e. Istovremeno, 1957. je takođe bila godina kada je CIA počela da finansira istraživanje kanadskog psihijatra dr. Juena Kamerona (Ewen Cameron). Kameron je bio ubeđen da njegove duševno poremećene pacijente treba iznova izgraditi od temelja, što je zahtevalo da budu „reprogramirani”. Prostije rečeno: nameravao je da razmontira njihove ionako krhke ličnosti. Da bi „održali vremensku i prostornu predstavu” o nama, Kameron je verovao, mi zavisimo od „(a) našeg kontinuiranog čulnog inputa, i (b) naše memorije. Produžena čulna deprivacija je pogađala ovo prvo, a terapija elektrošokovima je udarala na potonje. Dve godine kasnije CIA je prestala da finansira Kameronov rad, objavila je priručnik KUBARK, vodič za mučenje koji je kružio po vojnim režimima Latinske Amerike. U njemu je stajalo: „sve tehnike koje su primenjene... suštinski su načini ubrzavanja procesa regresije.” Pošto su Pinočeovi (Pinochet) mučitelji počeli sa radom sa električnim šipkama za teranje stoke i drugim alatkama svog zanata, njegovi ekonomski savetnici (sa nadimkom „Momci iz Čikaga”) rečima Klajnove nameravali su da ostvare „ubrzavanje procesa regresije”, radeći na tome da vrate Čile u imaginarno „čisto” tržište. Oba šoka ostavila su javnost ošamućenom, spremnu na potčinjavanje. Bila je to šok doktrina na vrhuncu svoje slave. Od zemlje do zemlje, Klajnova metodično raza-

38 Kontrapunkt R.v.5.1.5

ra mit da „oslobođena slobodna tržišta idu ruku pod ruku sa demokratijom”, razotkrivajući gadne realnosti šok doktrine. Njena definicija „šoka” je malo elastična: u Argentini, to je puč po Pinočeovom modelu; u Britaniji, to je Foklandski rat (što je možda njen najslabiji primer, pošto se rat desio daleko od Britanske zemlje i relativno malo života je izgubljeno); u Poljskoj, to je ivica ekonomskog kolapsa; u Južnoj Africi, to je dužnička kriza koja je namerno proizvedena od strane odlazeće vlade aparthejda; u Šri Lanci, to je cunami; i u Nju Orleansu, to je uragan Katarina. Lista se nastavlja. Iako se priroda krize može promeniti, način na koji je inkorporirana u šok doktrinu je uznemirujuće konzistentan. Posledice recentnijeg 11. septembra nisu izuzetak. Bušova banda je manipulisala osećanjima javnosti da bi opravdala invaziju i okupaciju Iraka, koja je započeta [akcijom] „Šokiraj i ulij strahopoštovanje”. Navodi Klajnove iz Pentagonove doktrine gotovo su jezivi: To je, oni tvrde, prefinjeni psihološki model usmeren „direktno na volju javnosti neprijatelja da se odupre. …Grubo rečeno… [ona] bi preuzela kontrolu nad sredinom i paralisala ili na taj način preopteretila neprijateljsko opažanje i razumevanje dešavanja.” Cilj je „učiniti neprijatelja potpuno impotentnim.” Kritičari Klajnove tvrde da je kapitalizam oduvek koristio taktiku šoka, da su trenuci krize uvek bili ugrabljeni s ciljem da se navali na sprovođenje programa vladajuće klase, da otkriva toplu vodu ili još gore, da je samo prepakuje. Ali mi živimo u vreme kada se „rušilački kapitalizam” uzdiže nad ruševinama Bagdada koje se puše. Do sada, „ključne” funkcije države — bezbednost i nadzor kao najvažnije među njima — oduvek su bile imune na šok doktrinu. Ali baš kao što „Blackwater” skandal tako živo demonstrira, Bušova administracija namerila se da ih privatizuje vratolomnom brzinom. Na čelu tog poslednjeg juriša bili su podpredsednik Dik Čejni (Dick Cheney) i bivši sekretar za odbranu Donald Ramsfeld (Donald Rumsfeld). Ramsfeld je stigao u ministarstvo odbrane sa misijom: „transformacija” oružanih snaga. Ono što je to stvarno značilo u praksi bila je privatizacija svake funkcije čije je odbacivanje bilo moguće zamisliti (a za veoma mali broj njih se to nije moglo reći). U tom svetlu, Klajnova ironično primećuje da je Ramsfeldov manjak trupa manje izgledao kao strateška greška, a više kao rad direktora koji se latio kresanja troškova. U vezi s tim, Čejni je pet godina služio kao izvršni direktor „Halliburtona”, tokom kojih je keš „koji je kompanija izvukla iz blagajne SAD [iznosio] od 1,2 do 2,3 miliona dolara.” „Halliburton” je brzo postao jedan od najvećih logističkih kontraktora za vojsku SAD, uzevši direktno finansijsko učešće u izdacima vojske SAD. Podpredsednik je nastavio da prima odloženu kompenzaciju od kompanije u iznosu od 200.000 dolara godišnje, i kada je na kraju otišao iz Bele Kuće, bio je u mogućnosti da unovči akcije kompanije čija je cena skočila

za 300% tokom njegovog boravka u ministarstvu. Klajnova barata terminima „neoliberalni” i „neokonzervativni” pomalo slobodno, sasvim jasno saopštivši da ih vidi kao suštinske sinonime. U SAD je neoliberalni projekat tokom poslednje dve decenije, ako ne i duže, bio dvopartijski. Sve dok ima diplomatski program, neoliberalizam poziva na upotrebu multilateralnih institucija i upotrebu sile u koaliciji sa drugim državama. Ideološki, neokonzervativizam je pokretna meta; verovanja koja idu pod tim imenom smenjivala su se tokom godina. Ali privrženost agresivno unilateralističkoj agendi inostrane politike neokonzervativaca, sada je duboko ušančena unutar Republikanske partije. Imajući u vidu Čejnijeve izjave iz 90ih koje je u više navrata ponovio da bi svrgavanje Sadama samo dovelo do izuzetno teške situacije, teško je poverovati da je on ikada stvarno mislio da SAD donose demokratiju u Irak. Ono što su on i Ramsfeld želeli, da citiram Klajnovu (koja citira Rona Saskinda (Ron Suskind)), bilo je „da kreiraju demonstrativni model koji će rukovoditi ponašanje bilo koga ko bezobzirno pribavi destruktivno naoružanje ili se na bilo koji način, ruga autoritetu Sjedinjenih Država.” Manje od ratne strategije, primećuje ona, Irak je dakle bio „globalni eksperiment u bihejviorizmu”. Invazija i okupacija su takođe bile vlažni san odbrambenih kontraktora. Klajnova primećuje da je Ričard Perle (Richard Perle), često najavljivan na vestima kao „analitičar” ili u najboljem slučaju „neokonzervativac”, trebalo da bude potpisan kao „trgovac oružjem sa impresivnim vokabularom”. Nedavno, glavni odbrambeni kontraktor „Lockheed Martin” je investirao u kompanije za zaštitu zdravlja. Po rečima Klajnove, to znači da je „u budućim konfliktima, „Lockheed” spreman da profitira ne samo od proizvodnje oružja i mlaznih lovaca, već i od obnove onoga što uništi, i čak od lečenja ljudi koji su ranjeni njihovim naoružanjem.” U eri rušilačkog kapitalizma, rat ne brine tržišta, on ih hrani. Ugovorna pomama priziva u sećanje Brehtov (Brecht) kuplet iz njegovog Ratnog bukvara, zajedno sa slikom radnika koji rade sa ogromnim čeličnim pločama: „Šta to pravite, braćo?” „Gvozdene vagone.” „A šta je sa onim velikim čeličnim pločama koje podižete?” „Oni su za oružje koje raznosi gvožđe u param parčad.” „A čemu sve to, braćo?” „Od toga živimo.” Ako Šok doktrina ima manu, to je kada Klajnova povremeno gubi zaplet, otvarajući poglavlje intervjuom sa uticajnim ekonomistom Džefrijem Saksom (Jeffrey Sachs) ili saobraćajnom nesrećom u Nju Orleansu, a onda se više nikada ne navrati na ova dešavanja. Ipak, ona nikada ne gubi fokus sa svoje teme, minuciozno gradeći svoj argument od šoka do šoka. Klajnova posmatra budnim očima i novim čini sve dobro poznate priče. Šok doktrina je neophodno štivo za svakoga ko je zainteresovan za borbu za bolji svet. Još važnije, to je poziv na oružje. Ogromni transfer javnog bogatstva u privatne ruke olakšan šok doktrinom i rušilačkim kapitalizmom, inauguriše ono što Klajnova naziva „korporativističkom” državom. Ona tu reč ne koristi, ali Stara Levica je imala ime za pakt države i korporativnih interesa sa ciljem ugnjetavanja rada i očuvanja kapitalizma. Oni su to zvali fašizam. Prevod:

X


Recenzije

V kao Vendeta

Cena: lopovska, Beli Put, Beograd 2006.

s

redinom aprila 2006, mesec dana nakon američke premijere holivudskog filmskog spektakla „V kao Vendeta”, grupa njujorških anarhista/kinja pozvala je svoje političke sličnomišljenike/ce da u svom kutku Amerike samostalno organizuju protestne aktivnosti. Revoltirani holivudskim razvodnjavanjem, pervertiranjem i potiskivanjem anarhističke politike koja čini okosnicu radnje originalnog dela - istoimenog strip romana Alana Mura (scenario) i Dejvida Lojda (crtež) - oni su pokrenuli proteste ispred bioskopa u kojima se prikazivao, ispostaviće se, još jedan blokbaster. Tako se prvo ostvarenje braće Vahovski nakon trilogije Matriks našlo na (nejakom) udaru američkih anarhista. Zahvaljujući Internetu i sajtu aforanarchy.com, slične akcije odjeknule su još ponegde u svetu. Na taj način iskorišćena je prilika za promociju liberterskih ideja, uz naravno, promovisanje originalnog Murovog i Lojdovog dela. No, uspeh filma na biskopskim blagajnama doprineo je obnavljanju interesovanja za njihov strip roman, koji se krajem marta 2006. probija na prvo mesto Barnes & Noble liste najprodavanijih izdanja u SAD kada su u pitanju strip romani i na četvrto mesto na listi SF romana, a najprodavaniji je strip roman i treća knjiga uopšte po prodaji na listi bestselera sajta Amazon.com. Još dok je film bio u povoju, Mur se odrekao čitavog projekta i zahtevao da se njegovo ime izostavi i ne spominje u kontekstu filma. Ključni akcenat njegove priče, anarhistička politika glavnog junaka (ali i samog Mura), hirurški precizno je odstranjena i prepakovana po meri filmske industrije i aktuelnog političkog trenutka u SAD. Umesto iznijansirane anarhističke kritike obogotvorenja Države, prefinjenih ambivalentnosti u karakterima glavnih i sporednih likova (bilo da se radi o „negativcima”, odnosno o „pozitivcima”), braća Vahovski su od Vendete napravila američku limunadu o sukobu između dobrog liberalizma i zle bušoidne verzije neokonzervativizma, sa karikaturalno pojednostavljenim karakterima glavnih likova svedenih na bazični kontrast. Ili, rečima samog Mura: [Film] je „pretvoren u parabolu Bušove epohe od strane ljudi koji su bili suviše uplašeni da bi [radnju] političke satire mogli da postave u sopstvenoj zemlji... To je sputana i opstruirana i uglavnom impotentna američka liberalna fantazija o nekome sa američkim liberalnim vrednostima, ko ustaje protiv države kojom upravljaju neokonzervativci – što nije ono o čemu se radi u stripu V kao Vendeta. U njemu se radi o fašizmu, radi se o anarhiji, radi se o Engleskoj.” Predviđajući glatku pobedu laburističke partije na britanskim izborima 1983. — što se ispostavilo kao potpuni promašaj — Mur se poigrao sa mogućim posledicama koje je kako kaže, bilo „strahovito lako zamisliti”: izmeštanje svih američkih nuklearnih projektila sa britanske terirotije, što se očekivalo od laburista, s ciljem da se izbegne mogućnost sovjetske odmazde u slučaju izbijanja nuklearnog rata, dovodi do fašističkog puča i uspostavljanja totalitarnog režima sa svim pratećim orvelovskim karakteristikama.

R

adnja stripa V kao Vendeta smeštena je u postapokaliptično doba totalitarne Britanije. Nakon što je interkontinentalnim nuklearnim ratom uništen veći deo poznatog sveta, u preostalom njegovom delu, odnosno Velikoj Britaniji, vlada fašistička diktatura. Totalitarni poredak je ostvaren putem integrisanog sistema kontrole na čijem čelu je nedodirljivi Vođa, Adam DŽ. Suzan, dok rigidnu policijsku kontrolu nadopunjuje sistem totalnog nadzora. Sveprisutne kamere za nadziranje prati sistem razglasa sa kojeg redovno dopire glas Sudbine — centralnog kompjutera — putem kojeg Vođa kontroliše društvenu stvarnost svog dominiona i sa kojim razvija patološki ljubavni odnos. A stvarnost je sumorna — baš kakvom je prikazuje Lojdov brižljiv odabir palete modrih tonova, odnosno preovlađujuća sumorna atmosfera. S one strane vladajućeg slogana: „Snaga kroz čistoću, čistoća kroz veru” i monolitnog Državnog projekta perfektne izvesnosti, naziru se pukotine koje prolaze kroz dnevne i spavaće sobe, noseće institucije društva, posred otupelih međuljudskih odnosa, pravo do srca svakog od podanika strahovlade ogrezle u lažnom moralu i korupciji. U senci opustelog parlamenta, ispod Vestminsterskog mosta, 5. novembra 1997. – 392 godine nakon što je Gaj Foks pokušao da digne parlament i kralja Džejmsa I u vazduh – šesnaestogodišnja Ivi Hamond 39 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije pokušava da prostituisanjem obezbedi sopstvenu egzistenciju. U svom prvom izletu u svet kurvi i pandura neiskustvo je dovodi pravo u ruke potonjih: startovala je „prstenca” (Fingermen), tj. pripadnika državne bezbednosti u civilu. Baš kada se spremao, zajedno sa četvoricom svojih kolega, da siluje i potom ubije „kurvu” („To je naše pravo.”), niotkuda se pojavila stasita ljudska figura čudnovatog izgleda: sa maskom Gaja Foksa na licu, velikim konusnim šeširom na glavi i plaštom koji se prostirao do zemlje. Citirajući Šekspira (Magbet), poput bljeska sene, munjevito, odlučno, teatralno, V oslobađa Ivi i pri tom ubija tri „prstenca”. Na taj način, već samim činom stupanja na scenu, Murov „super heroj” ruši dotadašnje kanone ovog žanra. Ne samo da ne nosi helanke i ne podučava decu opasnostima od zaostalih mina (poput Supermena u prvom izdanju ovog stripa na albanskom jeziku koje je, odmah nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma, promovisala Hilari Klinton lično), već u svom prvom pojavljivanju nemilosrdno ubija predstavnike zakona i nasrće na autoritet državne sile. On nije abnormalno mišićav, tesno odelo mu ne deli na razdeljak muda nabrekla od testosterona. V nema natprirodne moći. V je anarhista. Rušenje zgrade parlamenta i ubistvo visokog partijskog zvaničnika, pažnju istražnih organa usmeravaju na motiv lične osvete, vendete. Šef Novog Skotland Jarda i agent „Nosa” (nekadašnje Kriminalističke policije), Erik Finč, rušenje parlamenta pripisuje ludilu počinioca. Ludilu od kojeg strepi: „Jer ako hoću da rešim ovaj slučaj... a hoću... moraću da mu uđem u glavu. Da razmišljam kao on. A to me plaši.” Uživeti se u ulogu drugoga znači razumeti ga, tj. voleti ga makar malo, kaže Mur u jednom intervjuu. To znači otvoriti se ka Drugom i biti izložen promeni, bez obzira na to da li je ona željena ili ne. Finč to zna, a intuicija iskusnog inspektora naslućuje potrese. Njihov epicentar čini gusto tkanje ambivalencija ličnog i političkog, situacionog i istorijskog, kutlurnog i socijalnog koje V, kao otelotvorenje mitskog anarhističkog junaka, nosi u sebi.

Destrukcija

Čin rušenja parlmaneta u noći kada je nabasao na Ivi Hamond, spasao je i trajno vezao za sebe, klasična je anarhistička tema razaranja i kreacije. Dok u ognju nestaje simbol zakonodavne vlasti, vatra ne seje smrt, već na nebu u vidu vatrometa, karnevalskim sjajem najavljuje bolju budućnost slaveći život i slobodu. Napad na simbol sudske vlasti, rušenje Old Bejlija, natopljeno je bakunjinovskom strašću za slobodom i pravdom. V je razočaran u sopstvenu idealističku opčinjenost Pravdom, jer Justicija, njegova voljena, njegov ideal, platila je cenu sopstvene slabosti prema čoveku u uniformi, onome koji sada po njoj gazi, ponižava je, siluje i nad njom se iživljava, dok „divljaju u svojim krvavim čaršavima”; a ona mu, uprkos svemu, ostaje verna. „Pravde koju sam ja voleo više nije bilo. Imala je tako nežne oči i činila tako male i oprezne korake... Preobražena, streljala je pogledom i gazila ljude svojim okrutnim potpeticama.” Ne ostavši joj dužan, u strasnom naručju svoje naložnice, V je na svojoj koži iskusio istinitost Bakunjinovog stava, da pravda bez slobode nema nikakvog smisla. Ona, njegova strastvena ljubavnica, podučila ga je poštenju, nezavisnosti, slobodi. Ime joj je Anarhija; ona ne daje obećanja, niti ih krši. Stoga, ona ne razočarava i sija sjajem slobode. „Kako divno, kako pravedno. Ah, draga moja anarhijo...” 40 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Haos

23. februara 1998. V upada u Džordan Tauer u kom su smeštena Usta, odnosno državna radio-televizija, i primorava službenike da emituju njegov unapred pripremljen video snimak. Obraćajući se stanovnicima Londona, koji je, po svemu sudeći, čitava pozornica Murove drame, V govori kao poslodavac. Njegova firma je civilizacija, a radna snaga čitavo čovečanstvo; stoga on u svom obraćanju zvuči kao bog. 10.000 godina mukotrpnog rada na sopstvenom pokoravanju, bez ijednog dana izostanka sa posla, bez želje za napredovanjem i osvajanjem punopravne uloge sopstvenog gospodara, sa zebnjom od sopstvene odgovornosti, beskičmenjaštvo bez imalo ponosa. To je ono što V kao glasnik misije oslobođenja zamera „svojim” radnicima/ama. Na njihovim plećima leži odgovornost za poverenje ukazano „čitavom nizu varalica, prevaranata, lažova i ludaka koji su donosili niz katastrofalnih odluka.” Podstičući ih da preuzmu kontrolu nad sopstvenim životima i najzad iskoriste istorijsku priliku koja im se ukazala, V im ostavlja dve godine da „pokažu napredak u radu”. U međuvremenu, nekada čvrsto stegnuti šavovi totalitarnog sistema počinju da pucaju. Kada 5. novembra 1988. digne u vazduh Usta i Uho (zgradu stare pošte), i pošto zverskom ljubavniku njegove voljene Pravde uzvrati istom merom i hakovanjem „obljubi” Sudbinu, sistem ostaje slep, nem i gluv. Naredna tri dana stanovništvo će imati jedinstvenu priliku da oseti dah anarhije, zemlje u kojoj svako „čini kako mu drago”. Međutim, pre nego što nastupi doba Ordung-a, dobrovoljnog reda, tj. anarhije, niz objava ludog i nekoherentnog ciklusa Verwirrung-a – neredi, pljačke, ubistva – odnosno haosa, zavrteće sistem u spirali zločina na kojima je i sam sazdan. Na vrhu te spirale stoji izvršna vlast, a njeno uništenje – dizanje u vazduh Dauning strita br. 10 – kruna je procesa rušenja totalitarne građevine. Međutim, ono što tome prethodi je lična transformacija, spoznaja potencijala unutrašnje emancipacije koja će u krajnjem skoru revolucionisati svet. Svoj preobražaj V duguje istom onom fašističkom sistemu koji je od njega napravio beskompromisnog borca za slobodu, ali i hladnokrvnog ubicu, što mu on nikada nije oprostio.

Fašizam

Kao jedini preživeli zatvorenik koncentracionog logora Larkhil, nakon četiri godine potajnog sistematskog ubijanja – skratio je za glavu preko 40 ljudi, sve koji su ikada radili u tom „logoru za preseljenje” – V svoju osvetu iznosi na javnu scenu. Najpre do ludila dovodi Luisa Protera, nekadašnjeg zapovednika Larkhila. Nakon što ga kidnapuje, V ga vraća u Larkhil vodviljskom inscenacijom čiji finale čini spaljivanje Proterove kolekcije lutaka pred njegovim očima. Otuđen od ljudi, surov i sirov, ovaj policajac, koji je u masi logoraša odabrao V-a za testiranje dejstva izvesne „formule 5” i njome mu (privremeno?) razorio um, sada, suočen sa ovim prizorom, trajno gubi razum. Računi su poravnati, a osveta potpuna. Hostijom punom cijanida V ubija biskupa Antonija Lilimana koji je za vreme službovanja u Larkhilu aminovao smrti desetina hiljada ljudi, da bi potom nastavio da bludniči sa maloletnicama u Vestminsterskoj opatiji. Najzad, otrovnom dozom ubija u snu dr. Deliju Saridž, patološkinju koja je u Larkhilu bila zadužena za posebna biohemijska istraživanja na živim „subjektima”, među kojima je bio i V. Na osnovu Proterovog izbora „zamorčića”, a na Lilimanovo voajersko oduševljenje, dr. Saridž


Recenzije je, u ime „naučnih” istraživanja, zatvorenicima/ama ubrizgavala „formulu 5”. Kao jedan od svega petoro preživelih, naizgled potpuno razorenog uma, V nije pokazivao bilo kakve znake fizičkih anomalija. Mur nam ostavlja sasvim otvorene mogućnosti interpretacije duševnog stanja glavnog junaka: da li je i u kojoj meri i dalje poremećen, ili je pak on jedini normalan u sumanutom svetu fašističke diktature; da li je potrebno biti iščašen da bi se svet sagledao u pravom svetlu, mimo rutine „normalnog”; šta uopšte znači biti „normalan”? O mogućim odgovorima na ta i razna druga pitanja, odlučuje čitalac/teljka. Isto važi i za moralnu procenu V-ovih postupaka, kao i postupaka ostalih likova u romanu. Široki prostor za različito interpretiranje u velikoj, do tada neviđenoj meri omogućila je sama „filmska” struktura Vendete. Na Lojdovo insistiranje, umesto do tada uobičajenih balončića sa mislima koji često banalizuju priču i karaktere junaka, strip roman V kao Vendeta, kao pravi „strip za odrasle”, strukturno je uobličen uz pomoć mnoštva slika koje su lišene teksta, te uz potpuno odsustvo onomatopeje. To vas u potpunosti animira da sami utisnete sopstvene interpretacije, da angažovanjem sopstvene mašte oblikujete priču, sopstvenim tumačenjima koja se nikada ne mogu osloboditi relativnosti, a to priči daje izuzetnu fleksibilnost i svežinu. („Beli put” je u svom izdanju izostavio čitav niz takvih slika, odnosno stranica, na kojima je bez teksta dočarana određena atmosfera, raspoloženje, psihički trenutak, itd. i koje čine kopču, logični prelaz između dve sveske, verovatno ćiftinski nastojeći da ućare što je moguće više.) No, vratimo se priči. Za dr. Saridž i ostale službenike u Larkhilu nije bilo sumnje – V je bio lud. Međutim, kao manično lucidan u svom psihotičnom stanju, on je bio izuzetno interesantan i istovremeno beznadežno nedostupan za razumevanje „normalnom” umu znatiželjne doktorke. Njeno preterano interesovanje za „subjekta iz sobe br. V” postaje vidno ambivalentno tek trenutak pre nastupanja neizbežne smrti, kada nakon gorkog pokajanja zbog sopstvenog učešća u zločinu, njena molba biva uslišena i V skida masku pokazujući joj svoje lice. „Prelepo je...”, rasterećena, ona smogne hrabrosti da to kaže po prvi put i – izdahne.

Vi Veri Veniversum Vivus Vici

Sopstveni preobražaj, katarzu i samooslobođenje - jer „niko te ne može osloboditi do ti sam/a” – V je iskusio u Larkhilu. Delimično zbog uticaja „formule 5”, delom zbog sopstvenih sposobnosti i dubokih introspektivnih uvida, ali pre svega zbog temeljnog iskustva ljudske drame, ličnost mu biva nepovratno transformisana. On prolazi kroz metamorfozu u kojoj od jadnog crva (potpuno dehumanizovanog i poniženog logoraša), preko lutke (potraga za sobom kroz vrtloge jezivo dubokog i mračnog okeana šizofreno nekomunikabilne introspekcije), do rastvaranja krila neustrašive grabljivice (pokoravanje straha i transcendiranje telesnog), snagom istine postaje sopstveni gospodar. Od tog trenutka, strah više nije prepreka, zidovi ne postoje. On je slobodan. Simultano sa ovim procesom, V osvaja i fizičku slobodu uspevši da uz pomoć baštenskih hemikalija napravi razorni eksploziv, bojni otrov i napalm kojima nemilosrdno krči put do slobode. Larhkil se u trenu pretvorio u noćnu moru, ovog puta za tamničare. Nakon bekstva, V pronalazi utočište u zaboravljenim prostorijama podzemne železnice na napuštennoj stanici Victory (jedna od spekulacija o poreklu ideje za naziv ovog romana, upućuje na citat Vinstona Čerčila: „V for Victory”, i njego-

va čuvena dva prsta koja formiraju slovo V, kao simbol borbe protiv fašizma), odakle iz Galerije senki – kako naziva svoje skrovište – planira i sprovodi akcije. Galerija senki je više od pukog skrivališta najopasnijeg teroriste. To je prava riznica kulture i znanja, poslednje utočište kolektivnog nasleđa čovečanstva koje je V – ne znamo kako – spasao od fašističkih higijeničara. Sa plafona vise slike klasične umetnosti, na zidovima su filmski posteri, a na policama značajna književna i naučna dela, dok centralnom odajom dominiraju TV i džuboks. Otuda, pored toga što se može reći da je V bakunjinovski ljubitelj slobode, mahnoovski neustrašiv borac, mostovski dinamitaš, kropotkinovski naučnik i princ, goldmanovski ljubitelj „slatke muzike”, on je i „culture jammer”, haker i „guerilla gardener”, pa se može reći da je V postmoderno otelovljenje anarhističke ideje u čitavoj njenoj širini.

Zatvor

Nakon što je spase od sigurne smrti, V dovodi Ivi u svoje skrovište, Galeriju senki. Njihov odnos se nepovratno produbljuje i postaje složeniji onog trenutka kada Ivi načini pogodbu sa svojim spasiocem. No, ples sa „kraljem XX veka, baukom, zlikovcem i crnom ovcom porodice”, ima svoju cenu:, a to je saučesništvo u ubistvu vestminsterskog biskupa. Prvid spokoja i detinja opčinjenost očinskom figurom eksplodiraće joj u lice prilikom suočavanja sa realnošću. V nije njen otac, on nije njen ljubavnik; on je besompromisni osvetnik, ubica svojih tamničara, revolucionar sa misijom. Još uvek nespremnu da prigrli realnost, V je još jednim vodviljskim trikom izbacuje na ulicu, da gola na kiši, bez skloništa, sama pronađe svoj put. Nagle promene u njenom životu zaljuljale su joj sliku stvarnosti, ali uprkos povijanju ona ipak ostaje daleko od granice pucanja. Privid spokojstva i sreće Ivi će naći u naručju Gordona, dilera koji „kopa po mulju tog sveta kako bi preživeo”. Vidno stariji od nje, on je za nju ono što V nije hteo da bude: u isti mah, otac i ljubavnik. Međutim, realnost će ubrzo ponovo provaliti u njen život, kad Gordona „poslovni konkurent” proburazi sabljom na njegovom kućnom pragu. Dok unezvereno gleda u njegov leš, pred očima Ivi sevaju flešbekovi. Ogorčena, ona uzima pištolj i kreće u osvetu spremna da ubije. Trenutak pre nego što povuče oroz ne bi li ubila Gordonovog ubicu, iz senke će izleteti čovek u uniformi, ščepati je i povući u mrak. Vrtlog košmarnih vizija preplaviće joj um dok propada u tamu. Kad se najzad probudi, naći će se u zatvorskoj ćeliji, bosa, u robijaškoj uniformi, sa pacovom kao jedinim cimerom. Kroz rešetke na vratima ćelije nazire se slogan vladajuće partije: snaga kroz čistoću, čistoća kroz veru. Zatvorena i optužena za saučesništvo u zločinima koje nije počinila, Ivi biva podvrgnuta torturi. Sistematski pritisak na nju ima za cilj da je slomi,

da prizna nepočinjeni zločin, odrekne se istine i pogazi sebe.

Valeri

U ponoru beznađa, ipak, tračak nade donosi joj papirni smotuljak koji nalazi u pacovskom kanaliću što spaja njenu sa susednom ćelijom. Na pet srolanih listića toalet papira, Valeri, zatvorena u susednoj ćeliji, šalje joj ljubav i svoje poslednje zaveštanje, svoju biografiju. Ona svedoči o sopstvenoj borbi za integritet, tom majušnom, „poslednjem deliću nas samih u kome smo slobodni”; onom koji je „jedina stvar na svetu koju vredi imati”, i koji „nikada ne smemo izgubiti, prodati, ili ga se odreći”. Svoju lezbijsku „prirodu” Valeri je autovala svojim roditeljima u 21. godini života. Nisu je prihvatili. Odbačena, svoju sreću pronašla je u glumi, odnosno u ljubavnoj vezi sa Rut. Trogodišnje cvetanje ruža prekinulo je izbijanje rata, ne samo figurativno rečeno jer, nakon dolaska fašista na vlast, ruža više nije bilo. Na Dan zaljubljenih Rut više nije imala šta da joj pošalje. Nju su uhapsili dok je išla u nabavku. Etatizovana homofobija je uzimala svoj danak. Pod pritiskom torture, Rut je pristala da se odrekne sebe i izda svoju ljubav. Valeri je nije mrzela zbog toga. Bilo joj je žao zbog onoga što je Rut učinila sebi, dopustivši da onaj njen poslednji delić sebe bude pokoren. Kako ni sama nije mogla da živi sa krivicom koja ju je zbog toga razdirala, digla je ruku na sebe i ublia se. Valeri je svesna položaja u kojem se nalazi i zna da će umreti u tom užasnom mestu, od ruke užasnih ljudi. Ipak, njena poruka je poruka ljubavi, a želja joj je da ljudi jednog dana ponovo imaju ruže. No, ona zna da će nestati svaki komadić njenog tela, sem jednog. Onog koji je mali i nejak, ali zahvaljujući kome je proživela tri godine ispunjene ljubavlju i životnom radošću, tri godine tokom kojih nije morala da se izvinjava bilo kome zbog onoga što jeste. Njena poruka dopire do Ivi i ona je spremna da ponovo povuče oroz, ovog puta nišaneći u sebe. Ivi odbija poslednju ponudu svojih tamničara i radije bira smrt, da bude streljana iza skloništa za hemikalije, nego da izda sebe, da izda Valeri, i V-a. Pobedivši strah, ona osvaja slobodu. Upravo to joj saopštava jedan od tamničara koji, konstatujući da nema više ničega čime bi joj se pretilo, otvara vrata fizičkog zatvora, nakon

41 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije što je sama srušila bedeme duhovne tamnice. Svežina koja dopire kroz otvorena vrata ćelije, jeza slobode koja je miluje, deluje joj nestvarno. Ona bojažljivo izlazi u hodnik i suočava se sa još jednom obmanom: nalazi u Galeriji senki, a njen tamničar, njen mučitelj, sve vreme bio je V lično. Izvojevana sloboda, svega par trenutaka pre, ponovo je bačena pod noge realnog. Generalna proba je okončana. Sada je vreme za krajnji test. Dok se još uvek trese od straha - „Plašiš se zato što osećaš kako ti se sloboda približava. Plašiš se jer je sloboda strahotna.” - V je bodri da prekorači poslednju granicu i još jednom, ovoga puta realno, preda sebe, da prigli slobodu i zarije je sebi u srce do balčaka: „Postani prožeta. Postani preobražena... Zauvek.” Na samom vrhuncu svoje drame, kojoj je V obezbedio kulise, ona to i čini. Proces inicijacije je okončan. Na mesto strašljive devojčice stupila je slobodna žena. Ipak, nije sve bila samo vešto režirana predstava. Valeri i njena biografija, uspomena su osvetnika iz logora Larkhil, a njena želja - da svetu podari ruže - njegov amanet. Ruže koje uzgaja u Galeriji senki, u sećanje na Valeri, uručivao je povremeno žrtvama svoje osvete. Poslednji put one će zamirisati na smrt kada ponudi Ivi da ubere ružu za ubicu svog ljubavnika. „Ubrati cvet nije velika stvar. To je lako kao što je nepovratno. Shvati šta ti se ovde nudi i učini kako ti je volja.” Duboko se zamislivši ona uzme ružu na svoj dlan: „Neka raste”, reći će.

Anarhija

Uočljivi su kontrasti: V svoj preporod doživljava usred vatre, smrti i destrukcije, dok Ivi to čini na kiši, u tami, u ambijentu nalik onom u kome se začinje život. V je destruktivno lice anarhije, Nemezis, Ivi u noći sopstvene transformacije biva prožeta njenim stvaralačkim duhom. „Anarhija ima dva lica, stvaraoca i uništitelja. Tako uništitelji ruše carstva i stvaraju platno od čistog šuta na kome stvaraoci mogu da sagrade bolji svet.” Pripremajući je za ulogu stvaraoca, maskirani uništitelj prenosi bogato znanje svojoj naslednici i kao da podseća na savremene borce protiv intelektualne svojine, kada joj kaže: „Znanje je kao vazduh, od vitalne je važnosti za život. Kao i vazduh, nikome ne bi smelo biti uskraćeno.” No, pored toga što želi da zna, ona treba da nauči kako da diše, jer, tek način upotrebe znanja, odrediće njegovu „prirodu”. U bašti teorija može nići seme propasti, a često su najlepši cvetovi i najopasniji. „Ali mi, kao baštovani, moramo biti na oprezu.” U tom pogledu, od posebnog značaja je nau-

muzika VA

Rythm changes

P

omalo iznenađujuća kompilacija za naše prostore, kako po izgledu, tako i po sadržaju. Radi se o pravoj maloj knjižici, na kvalitetnom papiru sa koricama u boji, koja sadrži različite tekstiće o aktivizmu, kao i osnovne informacije o bendovima koji su učestvovali na kompilaciji, te tekst svake pesme kojom su ovi bendovi predstavljeni. Tekstovi u bukletu su raznoliki, od pacifizma, kolektiva Hrana ne oružje, pa do anarho feminizma. Ono što ih

42 Kontrapunkt R.v.5.1.5

ka, koja zauzima važno mesto u sistemu vrednosti za koji se zalaže V, uprkos njenim zloupotrebama („Nikad nije dosta nauke.”). On pred Ivi iznosi čitav arsenal znanja, bez moralisanja i paternalističkog snebivanja pred potencijalno opasnim temama. Ona je tako u prilici da ovlada svim veštinama nepisanog anarhističkog kuvara, „nauke revolucionarnog ratovanja” (Most), sa receptima za pravljenje eksploziva od kafe ili pak onog za jeftinu izradu psihodeličnih droga. Otvorenost za marginu duž koje se proteže „mračna strana nasilja i nemorala” odraz je težnje za direktnim učešćem u sopstvenom životu, a rizik koji ga prati neizostavan je sastojak smeše hrabrosti, vere, razuma i romanse („Uvek, uvek romansa”). Bakunjinovska strast za uništavanjem i Emin čuveni ples, bez kog sama revolucija gubi smisao, ogledaju se u V-ovim učenjima: „Anarhija mora prigrliti prasak bombi i topovsku vatru, ali uvek više voleti mora slatku muziku.” Amibivalentna „priroda” plesa anarhije na „granici” između erosa i tanatosa se ne poriče, kao što se ne dovodi u pitanje vodeća uloga stvaralačkog načela. Cilj V-ove revolucije je ostvarivanje punoletstva svakog/e građanina/ke Britanije, koji će najzad biti voljni i kadri da gospodare sopstvenim životima. „To je njihov zadatak: da vladaju sobom, svojim životima i zemljom...” U tom procesu, nasilje se javlja kao neželjen ali nužan refleks, posledica nasilničke „prirode” same kulture i poretka protiv koga je upravljeno, i način da se u odnosu na njih načini trajan diskontinuitet. „Ruševine, kad se jednom do njih dođe, dalje uništavanje čine nebitnim. Stoga, otarasimo se eksploziva. Otarasimo se uništitelja! Za njih nema mesta u našem boljem svetu. Ali nazdravimo svim našim bombašima, svoj našoj kopiladi, najružnijim i najgrešnijima. Ispijmo u njihovo zdravlje, da se sa njima više nikad ne sretnemo.”

Ideja

Inspektor Finč takođe doživljava preporod. Krenuvši u susret svojim demonima, on odlazi u Larkhil ne bi li tamo, uz pomoć LSD-a, odškrinuo vrata percepcije u potrazi za vidicima koji su uticali na V-ov način razmišljanja. A tamo, sa tog uzvišenja odakle se sve jasno vidi, prizori su lišeni bezbedne distance, ideološke oplate i državne cenzure. Suočen sa tragedijom svoje porodice, promašenošću sopstvene egzistencije i zločinima u kojima je saučestvovao, sa uverenjem da će mu pristanak na instrumentalizaciju i obavljanje posla koji ne voli pružiti spokojstvo, Finč shvata da je on taj koji je odgovoran za sopstvene postupke. On je taj koji kontroliše i sputava sopstveni

spaja jeste ta, hm, aktivistička nota, koja se ipak rasplinjuje u raznolikostima sadržaja i stavova, kao i nepostojanju unutrašnje koherentnosti i izgrađenog zajedničkog pravca delovanja autora/ki tekstova. Tako bar meni deluje. Ono što jeste vrednost ovog pristupa jesu informativnost i količina: informativnost za one ljude koji nisu ranije bili upoznati sa određenim idejama ovde površno obrađenim, ali dovoljno jasno ekspliciranim da se olakša dalje traganje, te količina diskova (nekoliko hiljada komada) koja će, nadam se, omogućiti da prethodna pomenuta informativna komponenta dođe do većeg broja ljudi. Celo izdanje nije

život. Godinama sputavano nezadovoljstvo najzad probija na površinu, i on u trenutku spoznaje, kao čovek starog sveta, čovek smrti – baš kao i V prolazi kroz oganj. Tumarajući ulicama Londona po povratku iz Larkhila, Finč nabasa na ulaz u napuštenu stanicu metroa, Victory. U magnovenju shvata da je to V-ovo skrovište i sav ushićen utrčava niz stepenice. Tamo dole čeka ga čovek pod maskom koji zna da je došao njegov red da padne zajedno sa drugim uništiteljima. „Dakle, gospodine Finč... Napokon se sretosmo.”, V upozori inspektora na svoje prisustvo i dopusti da bude ustreljen. „Zar ste mislili da me ubijete? Ispod ovog plašta nema ni krvi ni mesa koji se mogu ubiti. Ovde je samo ideja. Ideje su otporne na metke. Zbogom.” Na samrti, u Galeriji senki, on daje poslednje savete Ivi. Bez obzira na ishod revolucionarnog ustanka, zemlja nije spasena. Rušenje je samo prva etapa u ostvarenju slobode, a pravi zadatak ljudi je da se osposobe za upravljanje sopstvenim životima, ljubavima i zemljom. Deset godina je (ambiciozni) rok nakon kojeg će znati da li su uspeli ili su se pretvorili u strvine. „Krajem veka znaće svoju sudbinu: ili će ruža posred ruševina procvati, ili je procvala prekasno.” I u smrti V za Ivi ostaje provokativno enigmatičan. Ovoga puta ona mora saznati čije se lice krije iza maske, ali da nikad ne ugleda njegovo. Još jednom, sa punim poverenjm dopustio joj je da prođe kroz rizično polje dilema koje izviru iz zdenca samopreispitivanja, da bi na kraju, ipak, sama donela odluku. „Ako skinem tu masku, nešto će zauvek nestati, biti umanjeno, jer to ko si ti nije veliko kao tvoja ideja.” Pronašavši sebe u ideji anarhije Ivi na svoje lice navlači masku i ispunjava poslednju volju svog učitelja, priredivši mu vikinšku sahranu. Njegovo telo, zajedno sa ogromnim tovarom ekploziva, putuje zaboravljenim kanalom podzemne železnice u pravcu Dauning strita odakle će odjeknti smrt izvršne vlasti. „Plamen slobode. Kako divno ,kako pravedno. Ahh, draga moja anarhijo...” Dok režim puca po šavovima sopstvene dekadencije, u sred meteža, žena bivšeg policijskog inspektora i partijska funcionerka, u transu sopstvenog beznađa ubija Vođu. Ivi, sada na čelu novog sveta koji se uzdiže iz ruševina starog, pobunjenoj masi poručuje: „Videli smo kuda njihov put vodi - kroz logore i ratove, prema klanici. U anarhiji postoji drugi put. Sa anarhijom, iz ruševina se diže novi život. Nada se ponovo rađa. Kažu da je anarhija mrtva, ali vidite... izveštaji o mojoj smrti bili su preterani.”

DIY, već je finansirano od strane Norveške Narodne Pomoći, što nije pristup koji se meni posebno dopada, ali pošto ne znam kako ta cela priča funkcioniše ne mogu ni da nešto mnogo palamudim. Kako god, za najgluplji tekst u bukletu zaslužan je čovek koji je verovatno najstariji među potpisnicima/ama tekstova, a to je rok novinar, Petar Janjatović, koji svojim kratkim balavljenjem o nekakvoj suštini rok muzike, celu političku priču svodi na zabavu nekih novih ljutih klinaca, na koje on sa simpatijama gleda, sećajući se valjda kako je i on sam bio mlad. Apsolutno nepotrebno. Što se tiče muzičke strane, radi se o mešanom povrću: miks

X

tzv. mejnstrim bendova tipa Edo Maajka, Obojeni program, Jarboli, i široj publici nepoznatih andergraund bendova kao npr. Unutrašnja Emigracija, Pasi, FPO, itd. Muzička strana kompilacije meni nije preterano zanimljiva, ima dobrih pesama, ali te pesme uglavnom već znam od ranije. Bend iz Bora, Goribor, je uspeo da provuče i jedan seksistički momenat u svojoj pesmi, i tu se može reći nešto slično kao za Petra Janjatovića. Nepotrebno. Nije loše skupiti različite bendove na jednom mestu, samo je teži deo uklopiti sve pesme tako da zvuče kao deo jedne celine. To ova kompilacije ne uspeva, ali sumnjam da joj je to i bio cilj.


Recenzije

film Taking Liberties

S2S Production, 2007, UK

D

olazak Tonija Blera na vlast 1997. godine označio je kraj dugogodišnje vladavine torijevskog režima. Nakon što su najzad videli leđa Margaret Tačer, pa potom i Džonu Mejdžoru, Britanci su svoje nade u prosperitetniju budućnost još jednom bacili u čabar – za premijera je izabran Toni Bler, vođa Nove laburističke partije. Kao jedan od pseudolevičarskih režima posthladnoratovske Evrope, Blerov kabinet je nastavio sa doslednim sprovođenjem neoliberalnih reformi – u sklopu doktrine tzv. trećeg puta – produživši trend erozije države blagostanja i rasta socioekonomske neizvesnosti. Blerov bilans je poražavajući. Nakon izborne pobede od 2. maja 1997. Bler & Co po stupanju na vlast donose čitavo more novih zakona, više od bilo koje druge vlade u britanskoj istoriji. Za samo tri godine laburisti su uspeli da izmisle preko 3.000 novih krivičnih prekršaja, među kojima i takve bizarnosti poput: zabrane imitiranja trgovaca, zabrane uvoza krompira iz Poljske, i, avaj, zabrane bacanja nuklearne bombe. Međutim, efekti ove inflacije zakona su dijametralno suprotni – dolazi do erozije dugo baštinjenih građanskih sloboda i rasta stepena opasnosti od terorističkih napada, istih onih koje je zakonskim reformama navodno trebalo sprečiti. Jedna po jedna načete su: sloboda govora, pravo na protest, pravo na privatnost, pravo na fer suđenje (podrazumevanje nevinosti dok se ne dokaže suprotno), pravo na sudski postupak (nema pritvora bez sudske odluke), i zabrana torture. Cilj konvencije čiji nacrt je 1950. napisao Vinston Čerčil, a potpisali lideri evropskih zemalja koje su postradale tokom Drugog svetskog rata, imala je za cilj da zaštiti pojedinca/ku od samovolje vlasti i predupredi rađanje nekog novog Hitlera. Međutim, Toni Bler je smatrao da su sa njegovim dolaskom u Dauning strit nastupila neka nova vremena, da je „svanula nova zora”, i da od sada „važe nova pravila igre”. Teroristički napad na Njujork, 11. septembra 2001. poslužio mu je kao odličan izgovor da se nametne kao kratkovidi vizionar. Da bi zaštitila utvarnu „slobodu nacije”, Blerova vlada se latila zakonskih reformi, urušivajući pri tom temeljne građanske slobode kojima se Britanija decenijama, pa i vekovima (kao u slučaju Habeas Corpusa) ponosila. Nakon što je sa Džordžom Bušom 2003. krenuo u misiju „širenja demokratskih sloboda” u Irak, Bler se pobrinuo da kritičari budu ućutkani. Svoju veru u demokratske slobode, posebno u slobodu mišljenja i slobodu govora, potvrdio je skandalozno grubijanskom cenzurom na konvenciji sopstvene partije. Jedan od laburističkih veterana – Volter Volfgang, koji se učlanio u Laburistčku partiju pre nego što je Bler rođen, izbačen je iz sale zato što je uzvikivao: „Nonsens!”, tokom govora Džeka Stroa, ministra u Blerovoj vladi. Izbačen je iz konferencijske sale, udaren i priveden na osnovu Zakona protiv terorizma. Deda od osamdeset i kusur godina je tako postao pretnja za nacionalnu bezbednost! Ovaj i brojni drugi slučajevi maltretiranja i hapšenja nenasilnih demonstranata, svedoče o stvaranju atmosfere u kojoj je sve teže održati javni protest, ma kako bezopasan ili ako tako hoćete, ma kako mlitav on bio. U atmosferi stalnog

Revolver Entertainment S2S Production Scenario i režija: Kris Atkins Producent: Niki Mos pritiska koji kreiraju javnost i političari, sami policajci – uz zloupotrebe koje idu njima na dušu – sve teže uočavaju razliku između terorista i nenasilnih demonstranata. Ujedno, novi zakonski okvir ide na ruku njihovoj lenjosti, što sveukupno za krajnju posledicu ima pooštravanje postupanja policije („Ma ‘apsi sve, pa ćemo posle da vidimo ko je ko.”). A to zastrašuje javnost i doprinosi porastu rizika koji prati učešće u nenasilnim protestima. Sve skupa, rezultat je rastuća pacifikacija javnosti. Zakonom o ozbiljnom organizovanom kriminalu i policiji iz 2005, Blerova vlada je zabranila održavanje demonstracija u radijusu od 1 km oko zgrade parlamenta. Ubrzo potom, MUP dobija nova ovlašćenja u skladu sa kojima može da proglasi bilo koje područje zonom u kojoj je zabranjeno održavanje protesta. Poznata je stvar da je Britanija zemlja sa najvećim brojem sigurnosnih kamera na svetu. Samo na području Londona ih ima oko 4.000.000! Pored toga, laburisti su predlagali da se u svako vozilo stavi uređaj za praćenje kretanja, da kamere budu opremljene mikrodirekcionim mikrofonima kao i softverom za prepoznavanje lica, a ponovo je pokrenuta i inicijativa za uvođenje ličnih karata. Bez obzira na to gde se nalazili, Bler & Co u državnim službama žele da znaju ko, kada, gde, šta i s kim priča u Ujedinjenom Kraljevstvu. Ma kako to čudno izgledalo bilo kome od nas, za razliku od Srbije, u Britaniji nema ličnih karata. Jaka liberalna tradicija, odnosno poštovanje prava na privatnost, krivac je za to. Međutim, na početku Drugog svetskog rata Vinston Čerčil je bio primoran da nevoljno uvede sistem ličnih karata, obećavši pri tom da će ih ukinuti po okončanju sukoba. Lične karte su uvedene 1940. u trenutku kada je napad Nemačke bio sasvim izvestan. S obzirom na to što su ratne okolnosti nametnule mere oštrije kontrole i Habeas Corpus je suspendovan na određeno vreme da bi bilo moguće hapšenje fašista (koji su po nestanku pretnje pušteni na slobodu, a Habeas Corpus vraćen na snagu). Međutim, kako je na prvim poratnim izborima ostao kratkih rukava, Čerčil nije bio u prilici da ispuni dato obećanje. Laburisti, koji su tada pobedili, zadržali su lične karte, a vremenom je policija uobičajila nasumično legitimisanje građana/ki, od kojih se očekivalo da sa sobom nose lične isprave, baš kao što je to uobičajena i sa-

svim „normalna” stvar u Srbiji. To je potrajalo do 1950. kada je Hari Vilkok, običan čovek iz Lidsa, odlučio da postupi u skladu sa svojim liberalnim uverenjima i odbije da se legitimiše na zahtev policije. Uhapšen je, suđeno mu je, ali kako su lične karte bile omrznute u narodu, njegov slučaj, koji je dospeo do Vrhovnog suda, promovisao ga je u nacionalnog heroja. Pošto je ogroman broj građana krenuo Vilkokovim putem, pokazalo se kao potpuno besmisleno krivično gonjenje širokih slojeva stanovništva koji su inače poštovali zakon, ali su zbog nenošenja lične karte odjednom postajali kriminalci. Iz tih razloga, Vrhovni sud je doneo odluku o ukidanju ličnih karata. I tako je bilo sve dok Toni Bler i njegovi pajtosi nisu krenuli da se dave u virovima antiterorističke histerije. No, stvar je utoliko gora, jer je Bler na početku svog mandata agitovao protiv uvođenja ličnih karata za koje su se tada zalagali konzervativci. Devet godina kasnije, ironično, Bler je izgarao u parlamentu nastojeći da učini upravo isto što i konzervativci. No, Bler se ni tu ne zaustavlja. Koračajući stopama zloglasne tajne policije nekadašnje Istočne Nemačke, Štazi, Bler želi da formira totalnu bazu podataka o svojim građanima. Tamo gde je Štazi posustala zbog ograničenih mogućnost tehnologije, laburisti samouvereno koračaju dalje. U skladu sa aktuelnim tehnološkim dostignućima, Toni Bler smatra da bi „Nacionalni registar identiteta” trebalo da beleži sve podatke o Britanskim građanima počevši i pre samog rođenja! Gordon Braun, Blerov naslednik, otišao je korak dalje rekavši da će jednom prikupljene lične podatke građana/ki Britanije prodavati velikim korporacijama! I tako bi sistem totalne kontrole u ime zaštite demokratskih sloboda, trebalo da omogući ono što Štaziju nije pošlo za rukom: potpunu integraciju svih raspoloživih podataka o građanima/kama, odnosno, totalni nadzor i manipulisanje stanovništvom. Mada se čini paradoksalnim, upravo ta mera oslanjanja i zavisnosti od računarskog informacionog sistema, učiniće državu, ali i društvo koje je pod njenom stegom daleko ranjivijom. Naime, takav sistem će biti daleko podložniji uticaju nekompetentnosti i greškama operatera, kvarovima sistema, raznim poslovnim zloupotrebama, kriminalnom hakovanju itd. Na kraju, no ne i manje važno, nesagledive su kulturne posledice 43 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije

2. oktobra 2001. u atmosferi antiterorističke histerije nakon napada na STC u Njujorku, Toni Bler je izjavio: „Kaleidoskop je okrenut, komadići su stanju kretanja, ubrzo će se ponovo smiriti. Pre nego što se to desi, hajde da preuredimo ovaj svet oko nas.” Bio je to školski primer šok doktrine u akciji (N. Klajn). Iskoristivši pometnju, Bler je na krilima njujorške katastrofe i zastrašivanja domaće javnosti u kratkom roku pogazio brojne građanske slobode u Britaniji. Januara 2002, zajedno sa Džordžom Bušom, Toni Bler je nominovan za Nobelovu nagradu za mir. 2003. njih dvojica su bili na čelu okupacije Iraka.

mašinizacije društvene sfere. Posred inače zamagljenih granica društvenih interakcija, isprečiće se kompjutersko „da” i „ne”, 0 i 1. Jedna greška u sistemu, jedno pogrešno „ne” i bićete primorani da dokazujete sopstveno postojanje, sve dok se mašina ne „odobrovolji” i ne kaže „da”. Sem toga, ovakva vrsta kompjuterizacije otvara mogućnosti za brojna nova polja diskriminacije onih ljudi koji ne ispunjavaju, recimo, poželjne zdravstvene standarde (čitaj: hirove i predrasude) poslodavca. Jednom kada „zdravstveni karton”, ili tačnije „životna istorija” svakog čoveka bude dostupna vladi, a ova to iznese na tržište, elektronski razgolićen pojedinac biće potpuno prepušten samovolji Države i Kapitala. Prostije rečeno, nestaće sav manevarski prostor za eventualno vrdanje a konstantna egzistencija pod reflektorima, primoraće ljude na zadate izbore praćene kompjuterski preciznom i surovom selekcijom: poslušan - da, neposlušan - ne. No, da nije neophodno zamišljati scenario supertehnološke policijske države da bi bilo moguće zamisliti katastrofalne posledice narušavanja prava na privatnost, najbolje govori slučaj Ruande. Lične karte koje su tamo uvele belgijske kolonijalne vlasti da bi podelom pripadnika plemena Tutsi i Hutu vršile efikasniju kontrolu nad stanovništvom, olakšale su masakr koji su 1994. Hutui izvršili nad Tutsima. Naime, sve što je bilo potrebno jeste da neki zlosrećni Tusti bude legitimisan od strane Hutua na nekom od kontrolnih

44 Kontrapunkt R.v.5.1.5

punktova koji su podignuti po izbijanju sukoba, pa da nakon utvrđenog identiteta, legitimisani na licu mesta bude ubijen. Pošto su svi imali lične karte, genocid je bio neverovatno efikasan i gotovo milion ljudi je ubijeno za svega stotinu dana. U atmosferi kolektivne paranoje koju su laburisti predano stvarali nakon 11. 9. 2001, svi su postali sumnjivi, a imigranti posebno. Na osnovu lažne – ili pak pogrešne, svejedno – dojave da se na određenoj adresi nalazi fabrika za izradu bombi, 250 teško naoružanih policajaca upalo je u kuću braće Abdul i jednom od njih – Mohamedu – „prosvirali” su grudi. Medijski linč, zatvaranje, pokušaj ubistva, lažne optužbe... sve to se teško može kompenzovati pukim priznanjem greške: životi braće Abdul su trajno upropašćeni. Isto se može reći i za život alžirskog azilanta Maluda Sihalija koji je takođe lažno optužen za kućnu proizvodnju otrova (ricin), za potrebe navodnog terorističkog napada. Iako njegova odgovornost nikada nije dokazana, to nije sprečilo Buša i Blera da Maludovim slučajem pravdaju napad na Irak (svaka sličnost sa uvođenjem sankcija SRJ je ... hm, da). Nakon utvrđene nevinosti i puštanja na slobodu, dva meseca nakon terorističkog napada u Londonu, Malud je pod izgovorom „pretnje za nacionalnu bezbendost” kažnjen kućnim pritvorom, uprkos oslobađajućim sudskim nalazima i mišljenju porote. Međutim, to nije sve. Od 11. septembra 2001. Alžir, kao deo antiterorističke koalicije, preko noći prelazi na stranu „demokratije”, a njegovi protivnici bivaju stigmatizovani kao teroristi. Malud, koji je pobegao iz Alžira i utočište našao u Britaniji – čiji visoki zvaničnici pune 23 godine nisu išli u Alžir u znak protesta protiv tamošnjeg režima – sada se suočava sa pretnjom ekstradicije koja u najmanju ruku podrazumeva „neizvesnu budućnost”, odnosno: mučenje, nestajanje, i potencijalnu smrt. Svitanje nove zore koju je najavio Bler pretvorilo se u sumračno rađanje policijske države, čiji pipci pored toga što sežu duboko u privatnost pojedinca/ke, dobacuju i daleko do udaljenih mesta planete. Gaženje Habeas Corpusa, prava pojedinca da ne bude zatvoren bez fer suđenja i uz podrazumevanu nevinost dok se ne dokaže suprotno, predstalja samo kariku u lancu Blerovog insistiranja na „novim pravilima igre”. Blerove ambicije na globalnoj sceni bile su usklađene sa imperijalističkom politikom SAD, a izgovor i inspiraciju za sopstvene korake u pravcu sve grublje etatizacije britanskog društva, Bler je nalazio u politici Džordža Buša. Otuda, proizvodnja globalne terorističke pretnje služila mu je (kao i Bušu) da se preporuči kao čuvar slobode i demokratije. Uklopljena u Bušov projekat, Blerova vlada se saglasila i sa postojanjem mreže tajnih zatvora, nezakonitim privođenjem i mučenjem zatvorenika, što je inače ustaljena praksa SAD širom planete. Politika „vanrednog izvođenja” – što je orvelovski izraz za premeštanje zatvorenika iz zemalja koje ne koriste torturu u one koje je koriste, poput Alžira, Libije, Sirije, Uzbekistana – nalikuje politici krupnih korporacija koje u potrazi za profitom svoju proizvodnju izmeštaju sa teritorija razvijenih zemalja globalnog Severa, u one slabije ili sasvim nerazvijene zemlje globalnog Juga, sa niskim ili nikakvim standardima ekonomske, socijalne, ekološke i politike zaštite ljudskih prava. Imajući to u vidu, priznanje koje je Bleru prilikom jedne njegove službene posete SAD uputio Džordž Buš, svrstavajući ga među brojne velike državnike u britanskoj istoriji, po svojoj karikaturalnosti nalikuje nekom priznanju koje bi, recimo, Paja Patak uputio Ronaldu Mekdonaldu svrstavajući ga

među brižne ljubitelje životinja i velike majstore veganske kuhinje. No, teško da ima mesta za smeh, ma kako tragikomično izgledala Blerova politika ili pak on sam. Mučenje zatvorenika u Gvantanamo beju samo je deo svakodnevnih surovosti globalnog poretka u nastajanju, koji u izvesnoj meri personifikuju lideri „antiterorističke alijanse” i predstavlja svega 4% od ukupnog broja tajnih zatvora kojima CIA raspolaže širom planete. U tim vojno-bezbednosnim „ofšor” zonama, svakodnevne istražne radnje američke vojske uključuju razne vidove torture. Neosnovano osumnjičen, kidnapovan i potom prebačen u Gvantanamo Bej, Mozam Beg svedoči o tome kako su ga američki vojnici udarali, šutirali, vukli golog, fotografisali, pujdali pse na njega, ponižavali, držali zatvorenog u kavezu poput životinje... Pritvorenike (oni nemaju status zatvorenika jer su zvanično ‘samo’ pod istragom), koji štrajkom glađu pokušaju da izraze protest, američki vojnici dva puta dnevno hrane na silu, tako što ih vežu u stolicu za mučenje i potom im kroz nos u ždrelo sjure cev dugačku 43 inča putem koje ih ‘nahrane’ ubrizgavanjem obroka. No to je samo delić strahota koje se rutinski praktikuju po tim zatvorima. Rastezanje zatvorenika na „nemačkoj stolici” do ili preko ivice pucanja kičme, nažalost nije daleka epizoda iz mračne srednjevekovne istorije Zapada. Pored toga, u Uzbekistanu se praktikuje kuvanje živih zatvorenika, Egipat je oaza električnih šokova, a Maroko u svojoj ponudi ima sečenje zatvorenika slomljenim flašama... Ma kako nesavršene i podložne kritikama bile građanske slobode koje formalno pravno garntuju liberalne demokratije, činjenica je da je put do njihovog ostvarenja bio jako dug, trnovit i krvav. Ta dugotrajna borba, lagano penjanje uz brdo i osvajanje vrhova slobode, potezom nekolicine samouverenih siledžija, poput Blera i Buša, u trenu može da se sunovrati u provaliju autoritarizma. Upravo to različito trajanje procesa izgradnje i procesa destrukcije, mogu da navedu na pogrešan zaključak i spokojno samoobmanjivanje: naznake destruktivnih tendencija mogu izgledati nebitno, udaljeno, beznačajno, a brza i laka rešenja biti zavodljivo poželjna – naročito ako su skopčana sa raznim vidovima kolektivnih histerija (religija, nacija, klasa). Dokumentarni film „Taking Liberties” je ekranizacija istoimene knjige i nešto je nalik evropskom, odnosno engleskom odgovoru na filmove Majkla Mura. Znači, radi se o ozbiljnoj produkciji, relativno dobro naciljanim metama i skromnom dometu političkih aspiracija koje ne sežu dalje od slepe vere u vladavinu zakona i pravne države. Poseban dragulj ovog filma predstavljaju animacije, dok naracija koja ih prati odlično podastire kontekst problema. Istina, nekritičko veličanje Čerčila i sporadično promovisanje britanskih liberala, učiniće ovaj film bljutavim u izvesnoj meri. Informativan i na momente zabavan, film „Taking Liberties” u svakom slučaju vredi pogledati, tim pre što često američko i britansko juče znaju da budu naše sutra, odnosno, sutra čitavog sveta. U zemlji koja ne može da se reši pretenje rata, u kojoj se vojno-bezbednosne strukture čine nedodirljivim, u kojoj je normalna stvar da vam je komšija ratni zločinac, i gde je kleronacionalistička paranoja motor državne politike, uporedni primer zemlje sa dugom demokratskom tradicijom – bez obzira na sve njene nedostatke i to što su njeni krajnji dometi ispod nivoa aspiracija bilo kog radikala – predstavlja osvežavajuće iskustvo.

X


Recenzije

The Day The Country Died

A History Of Anarcho Punk 1980 to 1984 DVD

A

DIY, 2006, UK

UK počivala je na uzajamnom poverenju, poštovanju i podršci. Tim rečima počinje DIY film Roja Volasa (Roy Wallace), The Day The Country Died, nazvan tako po istoimenoj knjizi Iana Glaspera (koja je ujedno i inspiracija za film), odnosno prema nazivu čuvenog albuma anarhopank benda SUBHUMANS. I da, uz iskrenost, poštenje i želju da se jednostavno žive sopstveni životi, sa punom otvorenošću za drugo i drugačije, za preispitivanje i eksperiment, te sa neizbežnim ličnim, socijalnim i političkim posledicama takvog stava, čini se da bismo bili jako blizu onog skupa pojmova koji određuju polje sa uslovno nadenutom etiketom „anarhopank”. Nastao na krilima reakcije na tadašnju pank scenu koja je gotovo od samog početka komodifikovana, a mladalačko buntovništvo pretočeno u novac, anarhopank je bio realizacija težnje da se raskrsti sa dotadašnjom pankerskom „cash from chaos” praksom. Naime, radikalni izgled, šok, skandal, provokacija, glupiranje, haos i destrukcija kao izvor lake zarade, sve je to brzo postalo predvidivo nizanje bezopasnih epizoda u sigurnom potpadanju pod kontrolu muzičke industrije; još jedna mladalačka ‘revolucija’ koja to nije. Takav pank je ostao bez elana i, pošto je ostao bez svog inicijalnog narhopank scena u

subverzivnog potencijala, pretvorio se u još jedan isprazni modni trend, odnosno u uličarsku mačo svinjariju bez ičeg kreativnog, a kamoli subverzivnog u sebi. Umesto toga, kao saundtrek pankera koji nisu hteli da se prodaju, anarhopank je u prvi plan istakao borbu za oslobađanje od autoriteta države i crkve, raskidanje sa kapitalističkim odnosima i normama, mir, feminizam, autonomiju i jedinstvo različitosti. Sa prezirom prema licemerju, radikalno je odbačena bilo kakva vrsta ekskluzivnosti: granica između benda i publike je prestala da postoji. Okončano je doba zavisnosti od muzičke industrije, top lista i ocena kritike. S one strane ekskluzivističke kulture rok zvezda i otuđujućeg podvajanja na izvođače i publiku, rođen je DIY (Do It Yourself, uradi sam). Taj koncept je u potpunosti reafirmisao važnost učešća svakog dojučerašnjeg potrošača, tzv. ljubitelja muzike, „fana”, kao punopravnog (sa)učesnika u stvaranju kontrakulturne mreže, kroz oblikovanje i ekspresiju sopstvenih života. Takav pristup je doveo do stvaranja scene koja je počivala na intenzitetu želja svakog/e pojedinog/e učesnika/ce, ne zaviseći pri tom od bilo koga među njima posebno. Ta scena je bila socijalno izuzetno disperzirana i neopterećena dinamikom dešavanja u bilo kom urbanom centru. Na njoj je svako, bukvalno svako, imao širom otvorena vrata za sopstveni doprinos, bez obzira gde živeo i sa kakvim umećem raspolagao. Dovoljna je bila želja čijom realizacijom bi bila pobuđena inspiracija nekog drugog i tako u nedogled. Želja, koja je neretko prerastala u pravu strast, sa svim dobrim i lošim stranama koje idu uz to. Rešeni da tu igru odigraju do kraja, bez zadrške i kompromisa, uz sve prateće rizike, anarhopankeri su menjali socijalni, politički i kulturni ambijent Tačerkine britanije, shodno svojim mogućnostima. Varnica koja je zapalila požar, katalizator nastanka novog revolucionarnog

CRASS i ono sto predstavljaju politicki su napadnuti sa svih strana: desnica ih jednostavno smatra za kriminalce, koji su se namerili da uniste postojece strukture drustva; levica ih smatra za beznadezne utopiste, devijante, bezmalo pa gomilu vandala. A sto se tice vlasti, ona generalno ne voli anarhiste zato sto su nepredvidivi. Nikad se ne zna kako ce da reaguju na datu politicku situaciju: bezopasni dok se god njihova agresija ispoljava na primer u muzici, opasni ukoliko odluce da preduzmu neku vrstu direktne akcije protiv vlasti. komentar BBC-ja

pokreta, bio je bend koji je tako snažno zaljuljao brod da su talasi inspiracije preplavili ostrvo (i svet!) i pretvorili se u cunami pod čijim naletima su, direktno ili posredno, trajno promenjeni životi čitavog niza generacija. U srca i umove (britanskih) pankera/ki grupa CRASS je urezala neizbrisiv trag, a domašaj njihovog uticaja je bio tako opsežan, moćan i prodoran, da mu se tragovi i dan danas lako mogu prepoznati gotovo u svemu što je ima veze sa radikalnom omladinskom kulturom, pa i šire. Od protesta protiv izgradnje puteva do feminizma, od skvotiranja do DIY politike, od antikonzumerizma do prava životinja i vegetarijanstva, od antimilitarizma do antikapitalizma, od antiklerikalizma do anarhizma, gde god da bacite pogled odjeci CRASSove politike i danas se mogu čuti. Šta više, učešće u demonstracijama „Stop The City” (‘83. i ‘84.), koje se smatraju pretečom tzv. antiglobalističkog pokreta, čini ih odgovornim (no ne isključivo i direktno, naravno) za još jedno proklijalo seme slobode. Međutim, nažalost, nije to jedini doprinos anarhističke kontrakulturne scene koji je utkan u tekuće prakse tzv. „pokreta pokreta”; doprinos koji uglavnom ostaje nezabeležen, neshvaćen i nepriznat od strane akademske levice i nekih novih „marksistoida”. „Stop The City”, protest protiv vojno-finansijskog kompleksa, sastojao su se u celodnevnoj blokadi finansijskog distrikta u Londonu. Širi naziv tih demonstracija zazvučaće poznato svakome ko je upoznat sa praksama alterglobalističkih pokreta; bio je to „Karneval protiv rata, tlačenja i destrukcije”. Ideja karnevalizacije radikalne politike ponovo je isplivala na površinu 1999. Ako se za „Stop The City” može reći da su „protoantiglobalistički protest”, onda se za prvomajske demonstracije i Karneval protiv kapitalizma od 18. juna 1999. godine, mirne duše može reći da su, zajedno sa kampanjom protiv izgradnje puteva, prethodnica Sijetla, Kvebeka, Praga

i Đenove, odnosno svih onih tendencija i procresa koji se zbirno nazivaju alterglobalističkim pokretom. Radikalni aktivizam koji je zaiskrio u srcu tih gibanja, gustim tkanjem je isprepletan sa socijalnim mrežama kroz koje je početkom 80-ih pulsirao anarhopank. No, vratimo se filmu. Potpuno nezainteresovani za muzički i estetski aspekt svog rada, CRASS su svoj razlog postojanja imali u političkoj borbi. Otuda i sva sirovost njihovog muzičkog izraza koja je, uprkos svemu, naišla na širok krug poklonika. Pa ipak, kako jedan od protagonista filma kaže za čitavu anarhopank scenu, nema sumnje da je dosta toga, kada je muzika u pitanju, bio kerov kurac (dogs bollocks). Što se tiče CRASS-a, polovina članova benda uopšte nije znala da svira, niti su pokazivali želju da to nauče. Dišući kao jedan, ipak, oni su prevashodno bili zainteresovani za zajednički život i međusobnu razmenu ideja. „Sve što smo oduvek želeli je da živimo svoje živote i da ih živimo iskreno.”, kaže Peni Rembo (Penny Rimbaud), nekadašnji bubjar CRASS-a. I to su radili sa neviđenom posvećenošću. Potpuno podredivši svoje indivudualnosti kolektivnom projektu, zgađeni šepurenjem pank zvezda i klovnova, CRASS su počeli da nose crnu odeću. To je ubrzo naišlo na kritike. Njihova želja da naglase sopstvenu običnost („No one is special!”) uz pomoć odeće, momentalno je pobudila asocijacije na uniforme. Istina, potiranje individualnosti, gotovo fundamentalistički zastupani pacifizam, feminizam i vegetarijanstvo, uz rast frustriranosti zbog sopstvene političke nemoći, menjali su izvorni optimizam i radost slobode u ogorčenost i militantnost. Negativni aspekti ovakvog pristupa ubrzo su odjeknuli duž svih tačaka pokreta. Armija klonova, uniformni izgled, pravoverje, sumorno ozbiljna lica, međusobne prozivke, to je naličje anarhopanka. Rodni Rileks (Rodney Relax) iz benda ALTERNATIVE navodi upiranje prsta i sindrom ‘A šta si ti uradio?’ prozivki; Bof (Boff) iz

Crass: There is no authority but yourself

There is no them and us, there is only you and me. 45 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije Will keep on going ‘round Until we burn the multinationals to the ground

Chumbawamba: The struggle continues CHUMBAWAMBA se priseća krastera koji su ga gnjavili jer pije instant kafu (koja je tzv. „cash crop”), itd.... O problemu estetske uniformizacije svedoči Džerard Evans (Gerard Evans) iz benda FLOWER IN THE DUSTBIN. Siti crno-belih omota ploča i jednoličnog oblačenja, oni su zajedno sa bendom RUBELLA BALLET, nastojali da anarhopank sačuvaju od monohromatskog crnila i vrate mu pun tehnikolor. S pravom Evans ističe da je naloženost na jednoličan izgled katastrofalna za pokret koji bi trebalo da afirmiše pozitivne aspekte individualizma. Još jedan karakterističan primer pobune protiv ritualizacije i uniformnosti bilo je prepevavanje sopstvenih pesama kojim su članovi benda ERATICS – smoreni frazerskim naklapanjima o vegetarijanstvu, pravima životinja, i ostalim aspektima anarhopank politike – krenuli da umesto pravih stihova svojih pesama ponavljaju reči poput: kiseli krastavčići, pastrmke, itd. Nažalost, gledano iz današnje perspektive, primetno je postojanje punog kontinuiteta sa praksom uniformizacije i sužavanja polja mogućnosti kreativnog izraza, odnosno samog dometa kulturne i političke radikalnosti anarhopanka (čast izuzecima, naravno). Dovoljan je samo letimičan pogled na pank podzemlje da bi se uočila pogubnost tih tendencija. Naime, umesto nekadašnje

(problematizovane!) uniformnosti, danas se pored krastera („potomaka” anarhopanka) – koji tvrdoglavo brane sopstveni fetiš crne boje i karatkerističnog izgleda – zahvaljujući neizbežnoj diferencijaciji, unutar i oko panka može naći pregršt novih omladinskih subkultura koje svoje estetske kodove i saznajne horizonte zatvaraju u zasebne fioke koje su, gotovo po pravilu, pretočene u „pank pantomimu” (P. Rembo). No, i pored navedenih negativnih strana, opšta je ocena svih anarhopank veterana koji se pojavljuju u ovom filmu, da pozitivni aspekti pokreta kojem su pripadali u mladosti, nedvosmisleno nadilaze negativne. Naravno, u to nema sumnje. Za razliku od fanatičnog pacifizma benda CRASS (koji su, suočeni sa sopstvenom političkom nemoći, na kraju, ipak, sami doveli u pitanje), bend CONFLICT, čiji su članovi bili direktno izloženi pretnjama i fizičkim napadima desničara, odlučuje da „stane na crtu” fašistima i policiji. Oni su zauzeli militantan anarhistički stav i zagovarali uzvraćanje udarca. Pako i Kolin se prisećaju 1985. i nezaboravnog koncerta „Gathering of the 5.000”, kada je došlo do sukoba između policije i pankera ispred Brikston Akademije u Londonu. Sa toliko gnevnih ljudi na jednom mestu, moralo je doći do sranja, priseća se Kolin. Ako se većina tadašnjih pankera

You can’t change nothing with your violence and your hate Do you really think that by smashing heads, you’re gonna change the state? 46 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Don’t sit back, it’s time to act This life is ours, let’s snatch it back The time has come to make a choice Stop taking orders from His Master’s Voice!

mogla opisati kao „bučna, politična i beskopromisna”, CHUMBAWAMBA su svemu tome dodali nešto sasvim netipično. Za razliku od većine koji su samo pretakali bes u buku, njihov muzički izraz je bio nešto poput energijom panka i anarhističkom politikom bastardizovani pop. Jednako posvećeni kao i CRASS, članovi/ce benda CHUMBAWAMBA su živeli u komuni. Ono što današnji klinci mogu da vide samo u karikaturalnim TV reminiscencijama na 80-e, oni su živeli punim plućima. Sav prikupljeni novac od plata i socijalne pomoći držali su na jednom mestu i trošili ga u korist kolektiva i ostvarenja svojih političkih ciljeva. Štampali su propagandne pamflete koje su delili na koncertima, pravili sopstvene majice i banere, i potpuno živeli ono što su „propovedali”. Iako nisu izgledali kao „raspad” pankeri iz skvotova, iz sve snage su želeli da budu deo te priče. Tim pre sve nas je kao grom iz vedra neba potresla vest kada su – pritisnuti finansijskim nedaćama – 1997. potpisali za EMI, giganta muzičke industrije, kojeg su tadašnji anarhopankeri voleli da mrze zbog veza te kompanije sa vojno-industrijskim kompleksom. Taj „pakt sa đavolom” potrajao je do 2001. kada ih je EMI šutnuo zbog problematičnih stihova i konstantnih napada na krupan biznis. SUBHUMANS, odnosno bendovi koji su na izvestan način njegove

„ekstenzije”: CULTURE SHOCK i CITIZEN FISH, svih ovih godina su ostali na kursu DIY pank politike, uspešno kombinujući muzički, lični i politički aspekt sopstvenog izraza. Jednako sveži i inspirativni kao nekada, ovi bendovi za to mogu ponajviše da zahvale neugaslom mladalačkom entuzijazmu njihovog „frontmena”, Dika Lukasa (Dick Lucas). Njegov uvodni monolog – spoj reske kritike, inteligentnog razmišljanja i humora – jedan je od najboljih segmenata ovog filma, ako ne i sam njegov vrh. To ujedno tokom gledanja filma stvara utisak da uzbuđenje u amplitudama pada i nikad više ne dostiže početni nivo. Valasov film, kao nepretenciozni pokušaj ekranizacije istoimene knjige Iana Glaspera, zahvaljujući ograničenim resursima i limitima koje nameće sam medij, a sudeći po reakcijama onih koji su imali prilike da propuste kroz šake Glasperovu knjigu (ja nisam), The Day The Country Died ostaje negde na pola puta u ostvarenju željenog. No, svestan svojih mogućnosti, Valas ne isključuje opciju stvaranja novog, dopunjenog izdanja, kao i druge - tuđe - interpretacije. Izazovi koje nameće savremeni trenutak su ništa manji od onih koje je donela era ‘80ih. Šta više, ne samo da su moguće brojne istorijske paralele sa dobom vladavine Ronija i Megi, već se može reći da su stvari

The state destroys, tortures and murders, we must stop them, using force if necessary Remember that and good luck

Conflict: The ungovernable force


Recenzije u mnogo čemu još i gore, odnosno prete daljim pogoršanjem. Globalna dominacija neoliberalizma i prateće širenje verskog fundamentalizma i nacionalizma, ekoloških katastrofa i rivajval nuklearne tehnologije, zaoštravanje takmičenja među vodećim i globalnim silama u nastajanju itd, samo su etapa u poodmaklom procesu na čijem izvorištu stoje Tačerova i Regan. Utoliko, razloga za borbu, da se „uzvrati udarac”, da se „protestuje i preživi”, više je nego ikada, jer oni nam i dalje „duguju živote”, a ono što „sistem radi” i dalje „nema nikakvog smisla”. Uostalom, Who’s Gonna Fight The System, You, Me, Or Fucking No One?!

X

Persepolis

Slobodna zona 2007, treći put

N

i ovogodišnji, treći po redu

filmski festival dokumentarnog i igranog angažovanog filma, Slobodna zona, ne može se uporediti po kvalitetu, raznolikosti i opsegu tema sa svojim prvencem iz 2005, koji je hteo to ne hteo, nepretenciozno postavio visoke kriterijume i standard, i na taj način neplanirano izgradio izvesna očekivanja publike. Ovogodišnji festival, na sreću, nije pretvoren u svoju glamuroznu verziju, nije ni omasovljen i dodatno izkomercijalizovan, niti shodno tome izmešten u neki prikladniji prostor, kako sam se bojala. Isto tako, ove godine smo bili pošteđeni hard-core proponenata neoliberalne dogme, koji bi nam ukazivali na vrednost i eminentnost jednog ovakvog događaja. Drugim rečima, ove godine nije bilo Gorana Svilanovića niti Biljane „balkanska-verzija-Keri-Bredšo-does-off-off-Broadway“Srbljanović da tupe na otvaranju istog (koje olakšanje!), ali su zato organizatori nahvatali Gorčina Stojanovića, između pisanja sportske kolumne za „Blic“ i poziranja na nekom prestoničkom prijemu za novi broj „Glorije“, da se i sam, ali eto i za nas, publiku, priseti kako je to lepo kad si mlad, lud i pobunjen (dok ne ostariš, shvatiš da je sve to nerealno, uozbiljiš se i postaneš, citiram dotičnog: „salonski anarhista“). Jedna svetla strana uvođenja u festival je pisani mini-uvod Dušana Makavejeva za publikaciju/katalog koji je pratio ovogodišnji festival, u

kojem Makavejev kratko i precizno podseća na lepotu, kritičnost i subverzivnost - osnovne kvalitete dokumentarnog filma kao specifičnog žanra, koji je kao takav, oslobođen od podilaženja recepciji, kalkulisanja i jeftinog propagandizma. Dva su dragulja obeležila festival. To su filmovi Persepolis i Jesus Camp. Persepolis (Francuska, 2007.) je animirana adaptacija poznatog istoimenog stripa francuske strip autorke iranskog porekla, Marjan Satrapi i jednog od priznatijih autora andergraund stripa, Vinsenta Paronoa. Ovaj film sa autobiografskim elementima svojevrsni je „portret umetnika u mladosti“, arhetipska storija o odrastanju i formiranju kritičkog bića u okvirima tipično iranskog sociokulturnog konteksta. To je priča o otvorenom suočavanju sa i odbacivanju patrijarhalne dominacije, državnog totalitarizma, autoritarnosti, religijskog fundamentalizma, seksizma. Persepolis je duhovit i beskrajno zabavan: obratite pažnju na junakinjin to be or not to be momenat u kojem razgovara sa Bogom i Bakunjinom ili sekvencu u kojoj na studijama, izvan granica ograničavajućeg i neslobodnog iranskog društva, upoznaje „kul ekipu“, „neke anarhiste i pankere“. Rediteljka voli da istakne da je ovo takođe i film o njenoj ljubavi prema sopstvenoj porodici (jako je zanimljiv lik njene bake, paradigme hrabrosti, nedogmatičnosti i stalnog preispitivanja). Ovaj film je nominovan za Oskara 2008. u kategoriji za najbolji animirani dugometražni film, njegova redovna projekcija bila je rasprodata, pa je uvedena dodatna, sala Kulturnog centra Beograda tresla se od smeha zadovoljnih gledalaca, ali ovaj film nije „izglasan“ od strane istih za najbolji film festivala (pobedu je odneo posve marginalan, malo reklamiran, film od kojeg se nije očekivalo mnogo i oko kojeg nije bilo puno fame u reklamnoj predfestivalskoj kampanji, pa se pitam koji udeo u travestiji od glasanja posetioci Slobodne zone zapravo imaju). Jesus Camp

Isto bi se moglo reći i za drugo blago festivala, dokumentarac, Jesus Camp ( USA, 2006.preveden kao Isusova deca), potpisan od strane dve rediteljke, Hajdi Juing i Rejčel Grejdi. Najveća vrednost ovog filma je odsustvo one dosadne i opasne didaktičko-paternalističke dimenzije, u kojoj vam je eksplicitno serviran i isporučen stav. Film je fantastično i majstorsko okretanje ogledala društvu u kojem isto treba da vidi svoje ružno lice i samo prepozna ono što

je za osudu. U ovom slučaju, to je mahnito, vojničko drilovanje dece na poslušnost i neupitnost, besramna indoktrinacija najmlađih najfundamentalističkijim hrišćanskim evangelističkim elementom i njihova transformacija u militantne Hristove ratnike, koji u budućnosti treba da odigraju ulogu predvodnika američke verske desnice u političkom životu „izabrane nacije“. Svakog sekularnog humanistu i sve one koji veruju u striktnu odvojenost crkve i države, ovaj film će užasno razbesneti, ali istovremeno i do suza nasmejati. Totalna perverzija je gledati decu ne stariju od deset godina, kako vrlo strastveno, posvećeno, duboko uvereno i vrlo elokventno (često rečnikom osobe duplo starije od njih samih), govore o povratku Isusa i potrebi za vraćanjem Amerike Hristu. Sve je to ilustrovano lucidnim momentima poput onog u kojem gledamo kako jedna takva devojčica manifestuje svoju ljubav prema Gospodu, plešući uz umilne zvuke Christian heavy metala, istovremeno rečito eksplicirajući svoj prezir prema komercijalnosti i ispraznosti muzike jedne Britni Spirs. Teška morbidarija su i oni čija je uloga ključna u ovakvom manipulativnom procesu treninga u prihvatanju i internalizovanju dogme: njihovi roditelji, white (anglo-saxon) trash i učiteljica veronauke, Isusova nevesta, poremećena pastorka, kao mastermajnd čitave operacije. Ovaj film da se emituje svake večeri u udarnom terminu RTS-a 1 umesto himne „Bože pravde“, a pre nove epizode serije „Selo gori, a baba drka p..č..u“. Isto tako, prikazivati ga deci i mladima, umesto praktične nastave po molebanima, gde ih srpski pandani poremećenima iz ovog filma uče kako da se pravilno s tri prsta krste i mole za Kosovo. Apsolutno predivno. Poput Persepolisa, još jedna vrlo lična i iskrena studija karaktera mlade tinejdžerke, južnokorejski Dani prolaze (In between days, SAD, Kanada, Južna Koreja 2006.) rediteljke So Jong Kim, priča je o sazrevanju u karakterističnom imigrantskom okruženju obavijenom izolacijom, usamljenošću, izmeštenošću i nemogućnošću da se autentično izrazi. Činjenica da je u pitanju azijska produkcija i da me je naziv filma asocirao na dobro poznatu i omiljenu mi pesmu benda The Cure, bili su dovoljni da potrčim u bioskop, ali nisu opravdali očekivanja i naravno da nisu garant za odličan film. Samo solidno i zanimljivo, što se nikako ne bi moglo reći za Arkanu (Čile 2005.), čileanski dokumentarni film Kristobala Vinsente Kruza, o zloglasnom Pinočeovom zatvoru u Valparaisu, njegovim kazamatima, mučenjima, turobnoj svakodnevici (od svega ovoga pompezno navedenog u najavi za festival, plus „brutalni dokumentarac o ozloglašenom

bla bla... nije bilo ničega, sem te monohromatske monotone svakodnevice). Vrlo hermetično, minimalističko ostvarenje, koje je onako bombastično najavljivano, tipovalo na ono senzacionalističko-petparačko u gledaocu, a sve sa ciljem da se namami publika u bioskop. Samo nedovršeno, nezaokruženo, kriptično, sporo i monotono. In Between Days

Brutalniji u slikanju bede tranzicionog i života u poznom kapitalizmu, svakako je austrijski igrani film Uvoz/Izvoz (Import/Export, Austrija, 2007.) reditelja Urliha Zajdla. Sudar istoka i zapada, surova svakodnevna eksploatacija radnika, sve je tu, a opet nekako neubedljivo, nespretno i nepovezano u koherentnu celinu. Bespotrebno dugačko, gledanje ovog filma izgledalo je kao obaveza koju treba ispuniti. Američko „Sandens“ čedo, Slatka mala (Sherrybaby, SAD, 2006.) je igrani film Lori Kolijer i još jedna od priča o potrebi za individualnom metamorfozom i snažnom nastojanju da se počne iz početka, a prošli gresi ostave za sobom. Ima li boljeg mesta za ličnu metamorfozu od američkog društva? Ovaj film je osvrt i suptilna kritika onih elemenata američkog društva koji ovaj proces ili delimično otežavaju ili u potpunosti inhibiraju: disfunkcionalne porodice, kriminogeni elementi, pravni sistem sa svojim nedvosmislenim pravilima. Svakako treba pomenuti sjajnu glumu Megi Gilenhol, jer sve ostalo je već viđeno hiljadama puta i na mnogo bolji način. U svakom slučaju, momenat koji umnogome oplemenjuje Slobodnu zonu 2007. je program „Vizije Evrope“, u okviru kojeg su gledaoci pre svakog filma imali prilike da pogledaju kratki petominutni film. Britke minijature ovde prikazane predstavljaju vizije eminentnih evropskih reditelja (Teo Van Gog, Piter Grinavej, Aki Kaurismaki, Barbara Albert neka su od imena) na temu budućeg života u Evropi. Ovaj projekat pokrenut je u okviru proširenja Evropske unije 2004. i za cilj ima da prikaže kulturnu raznolikost Evrope, nasuprot globalizaciji korporativne monokulture, konformizma i uniformnosti, kao i veličanje slobode i slobode izražavanja, koje su kako se u programu navodi, „ključne vrednosti Evropske zajednice“. E sad, pošto se nije znalo 47 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Recenzije u kom terminu će biti prikazan koji film (još jedan bezrazložno nemaran momenat organizatora), potpisnica ovih redova sve vreme je užasno strepela da joj kojim slučajem ne promakne film Fatiha Akina. Žuta oznaka (Švedska) Jana Troela bavi se birokratskim jednoumljem koje u okviru novog, izmenjenog zakonodavnog sistema Evropske unije, praktikuje prava i monopol i nad životima životinja, ne samo ljudi. Kratko i jasno, efektno i potresno. Raskrsnica (Poljska) Margolzete Žumovske je duhovito i lucidno predstavljanje besmislenosti perpe-

Agregat

Revija za sodobno družbenopolitično polemiko #11/12, X 2007, Ljubljana

Čitanje časopisa na slovenačkom jeziku koji se predstavlja kao „utopijski projekt”, u dobroj meri se i samo ispostavilo kao takvo. No s obzirom na to što se moje utopijsko čitanje utopijskog projekta može tumačiti kao zbrajanje dva minusa, što nužno daje plus, stvar i nije tako crna. Zaista, i pored toga što sam se dobrano namučio prilikom čitanja, tekstovi koji su umeli da iskomuniciraju sa mnom, odnosno ja sa njima, ostali su kako-tako zabeleženi u mom krhkom memorijskom aparatu. Većina njih me je nažalost, ipak smorila, za šta sam najverovatnije sam kriv, odnosno moje nepoznavanje slovenačkog jezika, kao i akutno zevanje i pospanost koji me obuzimaju u dodiru sa beživotnim filozofiranjem do u nedogled, koga ovde ne manjka. No, gledano iz perspektive „prelistavača”, nema ni jednog razloga zašto ne biste momentalno bili usisani u dubinsko proučavanje sadržaja ove sasvim pristojno koncipirane i umešno dizajnirane publikacije izrazitog akademskog karaktera. Određen od strane uredništva kao „prostor za levu i kritičku misao”, Agregat u svom oktobarskom (2007.) dvobroju, za temu ima ekologiju i emancipaciju. Tridesetak autora na punih 145 stranica A4 formata, bavi se različitim aspektima zadatog tematskog okvira. Tu ima svega: od ekologije evropskog prostora do ekopsihoanalize, od Majakovskog do kritike tehnologije, 48 Kontrapunkt R.v.5.1.5

tuiranja religijskog hrišćanskog mita i anahronosti istog u savremenoj sekularnoj Evropi, a Evrokviz (Holandija) Tea Van Goga, vrlo realno poigravanje sa nadrealnim i ispraznim na televiziji danas. Odličan je i film Nevidljiva država, irske rediteljke Ajsling Volš, o onoj drugoj Evropi koja se često gura pod tepih: državi unutar države, koju čine hiljade nepostojećih građana, ratnih izbeglica, azilanata, ilegalnih imigranata, ljudi bez ikakvih prava i slobode. Informativno i zanimljivo koncipirano. I na kraju, zahvaljujući pukom slučaju, bila sam u mogućnosti da od Badjua do Altisera, od beogradskih zbivanja do onih iz Ljubljane i Oaksake. Drugim rečima, Agregat je up-to-date sa zbivanjima koja animiraju savremenu radikalnu levicu i nastoji da održi balans između globalnog i lokalnog. Kao uteha za moju jezičku skučenost, tu je i par tekstova na sprskohrvatskom, od kojih izdvajam „Sećanje na zločin” Todora Kuljića i „Zločin i pravna fikcija” Slobodana Karamanića. Kuljić, u skladu sa svojom omiljenom temom kulture sećanja, apeluje na prevazilaženje jednostranosti u postojećim suočavanjima sa prošlošću Srba, Bošnjaka i Hrvata. To se pre svega odnosi na isključivost dominantnog službenog konzervativno nacionalističkog isticanja izvornog i neuporedivog zločina drugih nacija i neprikosnovene žrtve vlastitog naroda, kao i daleko manje rašireno, isticanje isključivo zločina vlastite nacije (NVO). Kuljić smatra da: „Samo nas sećanje na zločine vlastite nacije može sačuvati od toga da u brdu leševa druge nacije ne vidimo samo svoju sramotu, nego i vlastitu krivicu.” Međutim, da citiram Karamanića: „Da bismo nešto priznali kao delo učinjeno u naše ime, moramo se najpre identifikovati sa tim imenom”. Ako je tako, postavlja se pitanje kome se obraća Kuljić svojim tekstom: nacionalistima koje želi da podstakne na odustajanje od ekstremističkih isključivosti, ili pak (marksističkoj) levici kojoj nudi isti model za suočavenje sa sopstvenim zločinima. U svakom slučaju jedna je stvar sigurna a to je da na ovaj način Kuljić ostaje zarobljen unutar okvira nacionalnih država a time i za sav reakcionarni potencijal koji takva skučena perspektiva nudi. Zadak savremene levice je da sopstveni horizont mogućnosti artikuliše s one strane nacionalne države i stabilnih identiteta, u globalnim mrežama nadnacionalnih odnosa, u kojima se odvija visoko dinamični proces konstantih prevođenja i hibridizacije kultura, jezika i identiteta. U toj sferi treba tragati za mogućnostima artikulacije postnacionalne, postparlamentarne emancipacije.

X

ipak pogledam Stare zle pesme Fatiha Akina (Nemačka). A kakvo je to petominutno remek-delo! Snimljeno u crno-beloj tehnici i baroknoj atmosferi nekog pozorišta, pratimo kontrast mlade, uzvišeno lepe i delikatne operske pevačice i strogosti, oštrine, čak militantnosti arija koje izvodi. To nisu „good old songs“, već „evil old songs“, ciklus kompozicija koje je komponovao Robert Šuman po tekstovima velikog nacionalnog pesnika Hajnriha Hajnea, a koje predstavljaju glorifikaciju izuzetnosti i veličine nemačkog naroda. Inteligentna kritika nacionalizma

Henry Rollins

Na putu sa Black Flagom

Upadaj u kombi

Bibl. Brijačnica, 2006, Zagreb

Čitajući ovu knjigu, opet sam se setio izreke da papir trpi sve. To je zanimljiv fenomen, kada se nečije izjave i razmišljanja prenesu na papir, one dobiju na težini i ozbiljnosti. Kada se tekst izdvoji od onog ko ga izgovara, tada on lakše sakriva značenja i smisao reči, lakše sakriva lice tekstualnog sagovornika, nudeći drugima masku obično namenjenu opravdavanju i ulepšavanju sopstvenih postupaka. Deo te priče može da zakači i Rolinsa. Henri Rolins je tip koji je uspeo da od svog imena napravi brend u rok i filmskoj industriji. Čak i ljudima koji nisu povezani sa pank subkulturom, njegovo lice biće poznato, bilo zbog uloga što ih je odglumio u filmovima, bilo zbog toga što su možda videli njegovo lice u nekom od intervjua ili spotova, ili su pak čitali u novinama da je neki tamo Henri Rolins odbio da bude otac Madoninog deteta. ‘Na putu sa Black Flagom’ nudi autobiografski osvrt na početak Rolinsove karijere, njegovo pristupanje kultnom pank bendu Black Flag, kao i zapise sa turneja kojima je Black Flag uzduž i popreko prokrstario AmeriKKKom i delovima Evrope. Radi se o dnevničkim zapisima, prošaranim povremenim rekonstrukcijama događaja na osnovu Henrijevog pamćenja, i to onih vremenskih perioda tokom kojih nije vodio dnevnik. Kao istorijski dokument knjiga najbolje funkcioniše na vizuelnom planu – na njenom kraju data je gomila plakata koncerata na kojima je Black Flag

generalno, publici se film nimalo nije dopao, osim što je izazvao proste opaske i negodovanje, i nijedan aplauz makar iz učtivosti, moram da kažem da sam usamljeno frenetično aplaudirala vidno zadovoljna, dok mi se na samom kraju nije stidljivo pridružio jedan simpatičan Englez, gost festivala, i to jer mu je bilo malo neprijatno. Velika šteta. Ovaj petominutni biser jeste visokostilizovana, sofisticirana i suptilna priča, ali nije tek puka umetnička masturbacija. Dakle, Fatiha Akina na Fest, part II ! pp

nastupao sa perjanicama tadašnje uzavrele američke hardkor scene, a tu je i nekolicina sjajnih fotografija koje uspešno prikazuju svu energiju koju je uživo zračila Black Flag mašina. Tekstualni deo već je druga priča. Utisak koji se stiče po čitanju knjige jeste da je Henri bio jedan isfrustriran mladić, nabijen mržnjom i negativnom energijom, koji je rešenje za svoje probleme u komunikaciji sa spoljašnjim svetom tražio u bežanju od njega, i prepuštanju narcisističkoj samodovoljnosti i (samo)destrukciji. Delovi jesu korektno napisani, dovoljno korektno da se može reći da Rolinsu okej ide izražavanje putem pisane reči. E sad, problem je u tome što je izbor tema o kojima je on pisao zaista siromašan, to su ili njegove fantazije o uništavanju svega, ili opisi o tome kako ga je neko udario na tom i tom koncertu, ili pak kako je on nekoga prebio ili uplašio. Nema tu nekih dubljih analiza, ili razmišljanja o univerzalnijim temama na osnovu kojih bi se mogao izgraditi komunikativni prostor između njega kao pisca i mene/nas kao čitaoca/laca. Samo buka i bes neuklopljenog američkog momčića u ranim dvadesetim godinama. Šteta, jer sigurno da su dugačke Black Flag turneje pružale dovoljno materijala i za inspirativnije opise. Ipak neki delovi jesu dobro obrađeni, pošto su uspeli da uhvate opštu atmosferu nastajanja hardkor panka, kao npr. grozničavost i nepredvidivost koncerata, odnos policije prema pankerima, siromaštvo i želju za sviranjem, kao i odnose među različitim bendovima. Upravo u tom segmentu, segmentu žute štampe, ova knjiga možda najbolje i funcioniše: ako se već ne možemo osloniti na Henrijeve političke, emotivne ili neke druge analize, tu su zato sočni tračevi o pojedinim engleskim i američkim pank bendovima iz ranih osamdesetih. Papir, nažalost, trpi sve: ipak ima već previše knjiga koje svoju vrednost zasnivaju na tračerskim kvalitetima žute štampe. To je razlog zašto čitanje ove knjige jeste gubljenje vremena. Bolje je posvetiti se proučavanju fotografija, kojih ovde na sreću ima dovoljno.


Naomi Klajn

Da li je moguć drugačiji svet? Učesnici/e konferencije Američkog sociološkog udruženja (ASA, 2007.) pozabavili/e su se procenom potencijala za progresivnu društvenu promenu u SAD. Ujedno, cilj konferencije je bio pozvati na ozbiljnu diskusiju o „ekonomskoj globalizaciji” i njenim posledicama. Jednom od zasedanja od kojih se izuzetno mnogo očekivalo trebalo je da prisustvuju Džefi Saks (Jeffrey Sachs), svetski poznati ekonomista i bivši specijalni savetnik Generalnog sekretara UN, Kofija Anana, i Naomi Klajn (Naomi Klein), kanadska novinarka i autorka. No, neposredno pred otvaranje konferencije ASA-e, Saks se odjavio. Ostalo je nerazjašnjeno da li to ima veze sa činjenicom da se Naomi Klajn obrušava na njega u svojoj novoj knjizi, „The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism”. Tema njenog govora su bili „Izgubljeni svetovi”, a ovo što sledi je njegov transkript.

D

ok razmišljamo o dostizanju tog drugačijeg mogućeg sveta, želim sasvim jasno da kažem da ne verujem da je problem u nedostatku ideja. Ja mislim da mi plivamo u idejama: univerzalna zdravstvena zaštita; minimalne nadnice; kooperative; participativna demokratija; javne službe koje su odgovorne prema ljudima koji ih koriste; hrana, lekovi i sklonište kao ljudska prava. To nisu nove ideje. One su pohranjene u Povelji UN. I mislim da većina nas još uvek veruje u njih. Ne mislim da je novac naš problem, da nam nedostaju resursi da bismo radili na ovim osnovnim principima. No, uz rizik da budem optužena za ekonomski populizam, samo bih istakla da su u ovom gradu, zaposleni Goldmana Saksa (Goldman Sachs) primili prošle godine više od 16 milijardi dolara u Božićnim bonusima, dok je „ExxonMobil” zaradio 40 milijardi dolara godišnjeg profita, što je svetski rekord. Izgleda mi očigledno da ima dovoljno para koje pljušte na sve strane da platimo [realizaciju] naših skromnih snova. Možemo da oporezujemo zagađivače i kazino kapitaliste da bismo platili razvoj alternativnih energija i globalnu mrežu socijalnog osiguranja. Nama ne nedostaju ideje. Niti nam neodstaje novca. A za razliku od Džefrija Saksa, ja zapravo ne verujem da je ono što nam nedostaje volja na najvišim nivoima, saradnja između svetskih lidera. Ja ne smatram da kad bismo samo mogli da prikažemo našim elitama prave grafikone i „PowerPoint” prezentacije – bez uvrede – da bismo ih konačno ubedili da siromaštvo pošalju u istoriju. Ne verujem u to. Ja ne verujem da bismo to mogli da uradimo, čak ni kad bi tu „PowerPoint” prezentaciju održala Anđelina Žoli (Angelina Jolie) u RedTM „Gap” majici na bretele i sa RedTM mobilnim telefonom. Čak ni ukoliko bi imala RedTM „iPhone”, ja i dalje ne mislim da bi je slušali. To je zbog toga što elite ne postupaju pravedno zato što ćemo to na lep i prijatan način da zatražimo od njih. One to rade kada je alternativa pravdi gora opcija [po njih]. I to je ono što se dešavalo svih onih proteklih godina kada je dohodovni jaz počeo da se

zatvara. To je bila motivacija na kojoj počiva Nju dil Naomi Klajn i Maršalov plan. Komunizam koji se se širi svetom, toga su se bojali. Kapitalizmu je bilo potrebno da se 16. avgust 2007. ulepša. Trebalo je da postane blaži. Bilo je to takmiRadio program čenje. Tako da ideje nisu problem, ni novac nije proDemocracy Now! blem, a ne smatram ni da je politička volja ikada bila problem. Pravi problem, a o tome hoću da govorim daprevod: nas, je samopouzdanje, samopouzdanje ljudi koji se okupljaju na dešavanjima poput ovog pod zastavom izgradnje drugačijeg sveta, boljeg, održivijeg sveta. Mislim da nam nedostaje snaga naših uverenja, petlja da podupremo naše ideje sa dovoljno mišića da bismo uplašili naše elite. Nama nedostaje moć pokreta. To je ono što nam nedostaje. „Najbolji nisu imali nikakva ubeđenja”, pisao je Jejts (Yeats), „dok su najgori bili puni strastvene snage.” Razmislite o tome. Da li želite da se uhvatite u koštac sa klimatskim promenama onoliko koliko Dik Čejni (Dick Cheney) želi kazahstansku naftu? Želite li? Da li želite univerzalnu zdravstvenu zaštitu onoliko koliko Paris Hilton želi da bude sledeće novo lice „Este Lodea”? Ako ne, zašto ne? Šta nije u redu sa nama? Gde je naša strastvena žestina, snaga? Šta je u osnovi naše krize samopouzdanja? Šta nam to crpi i uništava ubeđenja u ključnim trenucima kada smo stavljeni na probu? U osnovi, mislim da je to predstava da smo se pomirili, to jest da su naše ideje već isprobane i da su podbacile. Ono što nas delimično sprečava da izgradimo alternative koje zaslužujemo i za kojima čeznemo i koje su svetu očajnički potrebne, poput sistema zdravstvene zaštite od kojeg nam nije muka kada ga vidimo prikazanog na filmu, poput sposobnosti da se ponovo izgradi Nju Orleans, a da se ogromna ljudska tragedija ne tretira kao Naomi Klajn, autorka knjige „The Shock Doctrine: The Rise of Disaster Capitalism”

X

49 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Naomi Klajn prilika za rapidno profitiranje politički povezanih izvođača radova, pravo da se imaju mostovi koji se ne ruše i podzemni prolazi u kojima neće biti poplava kad padne kiša. Mislim da je ono što se nalazi u korenu manjka samopouzdanja, to što nam se stalno ponavlja da su progresivne ideje već isprobane i da su pale na ispitu. Mi to slušamo toliko dugo, da smo na kraju poverovali u to. Tako su naše alternative postavljene neodlučno, gotovo pomirljivo. „Da li je moguć drugačiji svet?” pitamo. Ta ideja našeg intelektualnog i ideološkog neuspeha je dominantni narativ našeg doba. Ona je ugrađena u sve krilatice na koje smo upućivani. „Nema alternative”, rekla je Tačerova (Thatcher). „Istorija je okončana”, rekao je Fukujama (Fukuyama). Vašingtonski konsenzus: razmišljanje je već obavljeno, konsenzus je tu. E sad, premisa svih tih proklamacija je da kapitalizam, ekstremni kapitalizam, osvaja svaki kutak planete, zato što su se sve druge ideje pokazale kao katastrofalne. Jedina stvar koja je gora od kapitalizma, rečeno nam je, bila je [njegova] alternativa. E sad, vredi se setiti da u vreme kada su te izjave sačinjene, ono što je propadalo nije bila skandinavska socijaldemokratija, ili država blagostanja kanadskog tipa, koja je proizvela najviši životni standard na svetu po merilima UN, ili je makar to uspevala pre nego što je moja vlada počela da prihvata neke od tih ideja. Nije ni takozvano azijsko čudo to koje je diskreditovano, ono koje je u ‘80im i ‘90im izgradilo ekonomije azijskih „tigrova” u Južnoj Koreji i Maleziji koristeći kombinaciju trgovinskih zaštita da bi gajili i razvijali nacionalnu industriju, čak i kada je to značilo ne dopustiti ulaz američkih proizvoda i sprečavati strano vlasništvo, kao i održavanje vladine kontrole nad ključnim resursima, poput vode i struje. Te politike nisu stvorile eksplozivni rast koji je koncentrisan na samom vrhu, kao što to danas možemo da vidimo. Ali rekordni nivoi profita i rapidno uvećanje srednje klase, to je ono što je bilo izloženo napadu tokom poslednjih trideset godina. Ono što je 1989. propadalo i što se urušavalo, u vreme kada je objavljeno da je istorija gotova, bilo je nešto vrlo specifično, onda kada je Frensis Fukujama (Francis Fukuyama) načinio tu čuvenu deklaraciju, i kada je objavljen Vašingtonski konsenzus, takođe 1989. Ono što se urušavalo bio je centralizovani državni komunizam, autoritaran, antidemokratski, represivan. Nešto vrlo specifično se rušilo, i bio je to trenutak ogromne nestabilnosti. I u tom trenutku nestabilnosti i dezorijentacije nekoliko veoma prepredenih ljudi, od kojih mnogi iz ove zemlje, ugrabili su taj trenutak da bi proglasili pobedu ne samo nad komunizmom, već i nad svim idejama sem sopstvenih. E sad, bila je to Fukujamina vrhunska samouverenost, kada je zapravo rekao — i sad mi izgleda čudno kad to pročitam — u njegovom čuvenom govoru iz 1989, da značaj tog trenutka nije bio u tome što smo stizali do kraja ideologije, kao što su neki sugerisali, ili do konvergencije kapitalizma i socijalizma, kao što je Gorbačov sugerisao, nije se radilo o tome da je okončana ideologija, već da je istorija kao takva okončana. On je dokazivao da deregulisana tržišta u ekonomskoj sferi, u kombinaciji sa liberalnom demokratijom u političkoj sferi predstav50 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Džefri Saks (Jeffrey Sachs) kapitalizam s ljudskim likom u snu, katastrofalne posledice šok terapije na javi.

(RED)TM je kampanja apologije potrošačkog kapitalizma u ruhu humantarnog angažmana koju su osmislili i pokrenuli Bono Voks (Bono Vox) i Bobi Šiver (Bobby Shriver). Oni su napravili sporazum sa vlasnicima najpoznatijih svetskih brendova, da se određeni procenat od prodaje proizvoda njihovih kompanija, obeleženih etiketom (RED)TM, donira u Globalni fond za borbu protiv AIDSa, malarije i tuberkuloze. (RED) TM je profitno orijentisani brend licenciran partnerskim kompanjama poput „American Express”, „Apple Inc.”, „Converse”, „Motorola”, „Gap”, „Emporio Armani” i „Hallmark”. Za uzvrat, partnerske kompanije dobijaju priliku da uvećaju sopstvenu zaradu na osnovu povećanog prometa i dodatno izgrade svoj „cool” imidž.

ljaju krajnju tačku ideološke evolucije čovečanstva i konačan oblik ljudske vlade. E sad, ono što je interesantno i nikad sasvim istaknuto u ovoj formulaciji je to da ste u osnovi imali dve struje: imali ste demokratiju, koju možete upotrebiti da glasate za svoje lidere, i imali ste jedan ekonomski model. Dakle, caka je bila u tome da niste mogli da upotrebite svoj glas, niste mogli da upotrebite vašu demokratiju za preoblikovanje svoje ekonomije, zato što su sve ekonomske odluke već bile donesene. Postojala je samo,... bila je to krajnja tačka procesa ideološke evolucije. Tako da ste mogli da imate demokratiju, ali niste mogli da je upotrebite da biste promenili osnove svojih života, niste je mogli upotrebiti da promenite ekonomiju. Ovaj momenat izdvojen je kao proslava pobede demokratije, ali ta ideja, da demokratija ne može uticati na ekonomiju, jeste i ostaje jedna od najantidemokratskijih ideja našeg doba. Privukao mi je pažnju slogan koji je odabran za ovogodišnji skup ASA-e, zato što mislim da, kao što mnogi od vas znaju i pročitali su u programu, potiče od Svetskog socijalnog foruma. I ja sam bila na prvom Svetskom socijalnom forumu pre šest i po godina — više od šest i po godina, u januaru 2001. u Porto Algreu, Brazil. Bila sam jedna od svega šačice Severnoamerikanaca/ki koji/e su tamo bili/e prisutni/e. I okupili smo se pod istim sloganom, ali smatram da je značajno i interesantno da on tada nije bio formulisan kao pitanje. Na kraju rečenice je stajao ponosni znak uzvika: „Drugačiji svet je moguć!” Napisala sam članak za „The Nation” kad sam se vratila iz Brazila, pokušavajući da objasnim čitaocima u SAD — o tom dešavanju uopšte nije izveštavano u ovoj zemlji, mada je izuzetno opširno pokriveno u međunarodnoj štampi — kakav je osećaj biti tamo sa 10.000 ostalih ljudi. I mnogi od njih su rekli da su imali osećaj da učestvuju u stvaranju istorije. A ono što sam napisala bilo je da je stvaran osećaj bio da se tu radilo o kraju kraja istorije. Takva je bila atmosfera u toj prostoriji. Bio je to taj moćni nalet vetra, zahvaljujući kojem ste odjednom mogli da dišete dublje. Mogli ste slobodno da zamišljate. Naši umovi su bili oslobođeni. I nije to bio samo Porto Alegre, zato što je Porto Alegre bio kulminacija tih vidova spontanih — često spontanih ustanaka, koji su se dešavali širom sveta kadgod bi se svetski lideri okupili radi unapređivanja Vašingtonskog konsenzusa, bilo to u Sijetlu na sastaniku STO 1999, bilo na sastancima MMF/Svetske banke nekoliko godina kasnije u Vašingtonu, potom u Đenovi tokom samita G8. I naravno, Zapatisti i MST u Brazilu bili su u prvom planu. A tema u Porto Alegreu je bila demokratija. Bilo je to — ticalo se to redefinisanja demokratije, ne bi li njome bila obuhvaćena ekonomija: duboka demokratija, participativna demokratija. I to je bio izazov za ovu ideju, sudeći po kojoj te dve struje ne mogu da se ukrste. Pravo na zemlju kao vid demokratije, pravo na biodiverzitet, na nezavisne medije. Ali ono što je bilo najizuzetnije u vezi sa Porto Alegreom jeste da — znate, naravno da su tamo bili neki političari, bile su tamo i neke velike NVO-e, ali ljudi koji su bili na podijumima, koji su učestvovali u diskusijama, bili su ljudi koji su žrtve tog ekonomskog modela, koji su


Izgubljeni svetovi sami bili odbačeni, učinjeni bezemljašima, primorani da okupiraju parcele zemlje, preseku ograde i poseju hranu i donose odluke na demokratski način. Tako, znate, Džefri Saks priča o tim uzornim selima koja gradi po Africi. I mnoga od njih, znate, ostvaruju ogroman napredak. Ali ja ne mogu da prestanem da se prisećam tih terenskih obilazaka koje smo obavili u Porto Alegreu kada smo išli do sela MSTa, gde su sami ljudi, sam narod bezemljaša, bili ti koji su nam pokazivali spostvena uzorna sela i tražili od nas našu solidarnost. I mislim da kao sociolozi, vi razumete ovu ključnu razliku, da su akteri bili ti koji su bili protagonisti svoje istorije, i da je to ono što je bilo istorijsko. Bilo je to razbijanje milosrdnog modela na vrlo realan način. Gledam gde smo sada, šest i po godina kasnije, i čini se da smo se u mnogim oblastima vratili unazad. Priča o popravljanju sveta je postala zaprepašćujuće elitna stvar. Davos — e sad, Porto Alegre je bio znak bunta protiv samita u Davosu, koji se održava svake godine u januaru. Bio je to antiDavos. Davos je u međuvremenu relegitimizovan, i sada se čini da je rešavanje svetskih problema stvar direktora i superpoznatih ličnosti. I ideja da nije potrebno dovesti u pitanje te masovne disparitete, da je ono što nam treba, neka vrsta noblesse oblige masovnih razmera, to je veoma drugačije od onoga o čemu smo govorili u Porto Alegreu pre tih nekoliko godina. E sad, mi znamo šta je zatvorilo taj prozor mogućnosti, tu slobodu koja nam je bila dostupna 2001, bio je to 11. septembar u ovoj zemlji. I prozor se nije zatvorio svuda, ali jeste se zatvorio, barem privremeno, u Severnoj Americi, taj osećaj mogućnosti, da se u centar političke debate postave ta pitanja kao i ljudi koji su izloženi uticaju tih politika. E sad, šok od tih napada, mislim da to možemo da vidimo donekle kasno uvidevši, upregnut je u ovoj zemlji od strane lidera i njihovih saveznika širom sveta, sa ciljem da se naglo prekine diskusija o globalnoj pravdi koja je bujala širom sveta. Postojala su vrata koja su bila otvorena, a sada su odjednom zalupljena. Stalno smo slušali istu frazu: 11. 9. menja sve. I među prvim stvarima za koje nam je rečeno da ih je promenio, bile su trgovina, privatizacija, cena rada, sve stvari za koje smo se do juče borili više nisu bile važne. Bila je to godina nulta. Izbrišite prošlost. I bio je to još jedan od onih trenutaka restartovanja istorije. Istorija je očigledno počinjala sasvim iz početka, i ništa od onoga što smo znali pre, više nije bilo važno. Sve je to otpisano kao mišljenje koje prethodi 11. 9. Bušova administracija je opravdala ovo rekavši da su bezbednost i rat protiv terorizma sve što je važno. I u Kanadi, rečeno nam je — od strane ambasadora SAD — da je bezbednost anulirala trgovinu. To je postao novi slogan, to da su pre 11. 9. ekonomski prioriteti vodili administraciju SAD, ali posle 11. 9. jedina stvar koja je bila važna bila je bezbednost. Tako je govor o ekonomskoj pravdi, korporativnoj pohlepi, gubitku javne sfere, razgovor iz Porto Alegrea, odjednom je sve to postalo retro, tako 2001. Dakle, ironija koju sada možemo da vidimo je u tome da, dok poriče važnost ovog ekonomskog projekta, Bušova administracija je iskoristila iščašenost 11. 9. da sprovodi isti onaj radikalni kapitalistički pro-

Pokret radnika/ca bezemljaša Brazilski Pokret radnika/ca bezemljaša (Movimento dos Trabalhadores Rurais Sem Terra - MST), je najveći društveni pokret u Latinskoj Americi. Procenjuje se da ima oko 15 miliona članova/ ica koji su organizovani u 23 od 27 federalnih država Brazila. U Brazilu, gde 1.6% zemljiposednika kontroliše oko polovine (46.8%) obrađene zemlje, svega 3% stanovništva poseduje dve trećine sve obradive zemlje. Zato MST samoinicijativno sprovodi zemljišnu reformu okupacijom neobrađene zemlje, pozivajući se na nedavno doneseni Ustav Brazila (1988.), navodeći pasus u kome se kaže da zemlja treba da služi „široj društvenoj svrsi”.

Ideja da nije potrebno dovesti u pitanje te masovne disparitete, da je ono što nam treba, neka vrsta noblesse oblige masovnih razmera, to je veoma drugačije od onoga o čemu smo govorili u Porto Alegreu pre tih nekoliko godina

jekat, koji je prethodio 11. 9, sada se razjareno sveteći, pod plaštom rata i prirodnih katastrofa. Pa zaboravite pregovore o trgovinskim poslovima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Kada su SAD izvršile invaziju na Irak, Buš je poslao Pola Bremera (Paul Bremer) da se dočepa novih tržišta na bojištima njegovog preventivnog rata. On nije morao da pregovara sa bilo kim. On je u samo jednom naletu preradio čitavu ekonomsku arhitekturu zemlje. Ali naravno, ako ste rekli da je rat imao ikakve veze sa ekonomijom, onda su vas odbacivali kao naivne. Ticalo se to naravno, bezbednosti, oslobađanja Iračana od Sadama. U međuvremenu, kod kuće je administracija brzo krenula da eksploatiše šok koji je obuzeo naciju, da bi progurala radikalnu viziju zaludne vlade, u kojoj je sve od ratovanja do rekonstrukcije izazvane tim ratovima i odgovora na katastrofe, postalo potpuno profitno orijentisani poduhvat. Bila je to bestidna evolucija tržišne logike. Umesto pristupa iz 90ih sa prodajom postojećih javnih kompanija, poput vode i struje, Bušov tim je stvarao potpuno nov okvir za svoje akcije. Taj okvir je bio i još uvek je rat protiv terorizma, koji je konstruisan tako da bude privatan, pod privatnom kontrolom od početka. Bušova administracija je odigrala ulogu neke vrste kapitaliste, spremnog na rizična uliganja u novosnovana preduzeća bezbednosnih kompanija, i oni su ostvarili ekonomski bum u rangu dotkom buma iz 1990ih. Ali mi nismo pričali o tome, zato što smo bili suviše zauzeti pričama o bezbednosti. E sad, za ostvarenje ovog podviga bila je neophodna neka vrsta dvofaznog procesa, koji je koristio 11. 9. naravno, da bi se radikalno povećale moći države u domenu nadzora i bezbednosti, koncentrisane u izvršnoj grani, ali u isto vreme uzeti te moći i proslediti ih mreži privatnih kompanija, bilo da je to „Blackwater”, „Boeing”, „AT&T”, „Halliburton”, „Bechtel”, „Carlyle Group”. Dalje, 80ih cilj privatizacije — i 90ih — bilo je proždiranje manje važnih grana države. Ali ono što se tada dešavalo bilo je to da je sama njena srž bila ono što je proždirano, jer šta je važnije za samu definiciju vlade nego bezbednost i [mogućnost] odgovorа na katastrofe? Dakle, to je jedna od najvećih ironija rata protiv terorizma, to što se pokazao kao tako uspešno oružje za unapređenje korporativne agende baš zato što je poricao da je imao, i nastavlja 51 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Naomi Klajn

Kineski studenti su 30. maja 1989. izneli na pekinški trg Tjenanmen statuu napravljenu od gipsa i stiropora (slika gore) u znak borbe protiv komunističke diktature. Boginja demokratije, kako su je nazvali, visoka 10 metara, prkosila je komunističkim vlastima punih pet dana, da bi je 4. juna pregazili tenkovi. Vojska je potom ugušila proteste i rasterala demonstrante koji su uzvikivali: „Dole fašizam!” i „Banditi! Banditi!” No, represija je samo doprinela mitizaciji Boginje demokratije koja je preko noći postala simbol slobode. Otuda i njene brojne replike (slika dole), pre svega na Zapadu, tj. u Severnoj Americi. Ujedno, one svedoče i o širokom rasponu njenih zloupotreba u političko-propagandne svrhe. O tome ponajbolje svedoči „Muzej žrtava komunizma” koji je nedavno u Vašingtonu otvorio Džordž V. Buš držeći „nadahnuti” govor upravo ispod jedne takve replike.

52 Kontrapunkt R.v.5.1.5

da poriče da ima bilo kakvu korporativnu agendu. [Rat] je imao još jedan korisni aspekt, takođe, а to je bila mogućnost da se ukloni bilo ko ko se protivio ovom sistemu kao neko ko je povezan sa potencijalnim teroristima i tako dalje. Tako je naš pokret, koji se pre 11. 9. već suočavao sa ekstremnom represijom, obeležen kao izdajnički. Gledajući unazad, jasno je da je šok, dezorijentacija izazvana napadima, iskorišćen da bi reafirmisao ekonomsku agendu, da bi reafirmisao konsenzus koji nikada stvarno nije postojao. Prozor koji je otvoren krajem 90ih koji je u pokretu poznat kao antiglobalizacijski pokret, ali koji je uvek bio prodemokratski pokret, zalupljen je i zatvoren, barem u Severnoj Americi. A teror je bio taj koji ga je zalupio. Alternative su počele da nestaju. Dakle, želim da iskoristim vreme koje mi je preostalo da kažem da se ovo nije desilo prvi put — ako pogledamo unazad poslednjih trideset pet godina, vidimo da se stalno ponavlja to zatvaranje vrata alternativama, baš u trenutku kada se javljaju. Mnogi od vas su bili ovde tokom uvodnog obraćanja Rikarda Lagosa (Ricardo Lagos), bivšeg predsednika Čilea, koji je govorio o drugom 11. septembru, koji je bio jedan od onih trenutaka, daleko značajniji, kada je veoma važna demokratska alternativa, pravi treći put, a ne treći put Tonija Blera (Tony Blair), već pravi treći put između totalitarnog komunizma i ekstremnog kapitalizma napredovao u Čileu. I to je bila velika pretnja. A to sada znamo zahvaljujući svim otvorenim poverljivim dokumentima. Postoji među njima jedan koji je zaista rasvetljava mnogo toga: to je korespondencija između Henrija Kisindžera (Henry Kissinger) i Niksona (Nixon), u kojoj Kisindžer vrlo otvoreno kaže da problem sa izborom Aljendea (Allende) nije ono što su javno govorili, to da je povezan sa Sovjetima, da se samo pretvara da je demokratičan, i da će zapravo zavesti totalitarni sistem u Čileu. Na tome je bio akcenat u to vreme. Ono što je zaista napisao glasi: „Primer uspešne izabrane marksističke vlade u Čileu sigurno bi imao uticaj na — i čak vrednost presedana za — druge delove sveta... Imitativno širenje sličnog fenomena drugde u svetu za uzvrat bi značajno uticalo na svetsku ravnotežu i našu poziciju u njoj.” Tako je ta alternativa, taj drugačiji svet, morao da bude raznesen sa puta, i upotrebljeno je ekstremno nasilje da bi se to postiglo. Ovaj vid preventivnog napada na naše demokratske alternative, istrajni san trećeg puta, pravog trećeg puta, stalno se iznova javljao. I to je ono što nadugačko razmatram u knjizi, ali želim da napomenem par primera — sem ukoliko nisam potrošila sve vreme? OK — primere trenutaka kada je postojao sličan osećaj žive mogućnosti da se bude u stanju da se punije punim plućima i sanja. Jedan od njih bio je u Poljskoj 1989. 4. jun je bio dan istorijskih izbora u Poljskoj kada je Solidarnost izabrana za novu vladu. Oni tamo decenijama nisu imali izbore. I bio je to događaj koji je zaista pokrenuo domine — ono što se sada naziva efektom domina u zemljama Istočnog bloka — da bi na kraju rezultovalo raspadom Sovjetskog Saveza. Ali vredi se podsetiti kako je to izgledalo u junu 1989. U Poljskoj, ljudi nisu mislili da je istorija gotova, zato što

su upravo izabrali Solidarnost kao svoju vladu. Oni su mislili da istorija upravo počinje i da će konačno biti u stanju da primene ono što je pokret, a to je bio radnički pokret, oduvek smatrao trećim putem, trećim putem kojim se nije pošlo. E sad, vizija Solidarnosti nije bilo odbacivanje socijalizma. Oni su rekli da pozivaju na „realni socijalizam”, kao što socijalisti obično čine, i to je bilo odbacivanje Komunističke partije. Oni su bili sve što partija nije bila: dekoncentrisani tamo gde je partija bila centralizovana, demokratični tamo gde je ona bila autoritarna, participativni tamo gde je ona bila birokratska. I Solidarnost je imala deset miliona članova, koji su im dali snagu da potpuno blokiraju državu. Pa kada su ljudi otišli na glasačka mesta i izabrali vladu Solidarnosti, za šta su glasali? Šta su mislili za šta glasaju? Da li su mislili da glasaju za to da postanu slobodno-tržišna ekonomija po modelu o kom je pričao Frensis Fukujama? Ne, nisu. Oni su mislili da glasaju za radničku partiju čije osnivanje su pomogli. I htela bih samo da vam pročitam kratki pasus iz ekonomskog programa Solidarnosti, koji je demokratski donesen 1981. Oni su rekli, „Podruštvljeno preduzeće bi trebalo da bude osnovna organizaciona jedinica u ekonomiji. Trebalo bi da bude pod kontrolom radničkih saveta koji predstavljaju kolektiv” i njima bi trebalo da se upravlja — kooperativno, preko direktora koji bi bio određen na osnovu takmičenja, opozivan od strane saveta radničkih kooperativa. Znači ideja je bila da se izbaci partijska kontrola iz ekonomije, da se ona decentralizuje i da ljudi koji obavljaju rad stvarno imaju kontrolu nad svojim radnim mestima. I oni su verovali da će moći da ih učine još održivijim. E sad, da li su dobili priliku da to pokušaju, da rade na toj viziji radničke kooperativne ekonomije kao ključne poluge ekonomije, da imaju demokratske izbore, ali da i dalje imaju socijalizam? Da li su dobili priliku kada su glasali za Solidarnost? Ne, nisu. Ono što su dobili je nasleđeni dug, i rečeno im je da jedini način na koji su mogli da dobiju bilo kakvo olakšanje tog duga i bilo kakvu pomoć, jeste da slede vrlo radikalan program šok terapije. E sad, bila bih nemarna ako ne bih istakla da je osoba koja je prepisala taj program šok terapije bio Džefri Saks. I ja — ne, kažem to zato što sam se stvarno nadala da ćemo ovde imati debatu o tim različitim svetovima, zato što ima razlika, ima pravih razlika koje ne smemo da ublažavamo. I dalje, 2006, 40% mladih radnika u Poljskoj je bilo nezaposleno, 40% prošle godine. To je dvaput više od proseka EU. A Poljska se često navodi kao priča o velikom tranzicionom uspehu. 1989, 15% poljskog stanovništva je živelo ispod linije siromaštva. 2003, 59% Poljaka je palo ispod te linije. To je to otvaranje tog jaza. To je ono što te ekonomske politike rade. I onda, mi možemo da kažemo da smo veoma, veoma zabrinuti za ljude na dnu, hajde da ih uzdignemo, ali budimo načisto o čemu govorimo. Ti neusklađeni nivoi nejednakosti i ekonomske isključenosti, sada hrane oživljavanje šovinizma, rasizma, antisemitizma, mizoginije, rastuću homofobiju u Poljskoj. I ja mislim da možemo da vidimo zapravo,


Da li je moguć drugačiji svet?

Planovi za drugačiji svet su ugušeni i zbrisani zato što su popularni i zato što, kada se isprobaju, oni funkcionišu

da je neizbežno da će se ovo desiti, zato što su probali komunizam, probali su kapitalizam, demokratski socijalizam, ali su umesto toga dobili šok terapiju. Nakon što ste isprobali sve, stvarno vam nije puno preostalo sem fašizma. Opasno je gušiti demokratske alternative kada ljudi investiraju svoje snove u njih. To je rizičan posao. Još jedan od tih moćnih snova bio je trg Tjenanmen, i to je neka vrsta vrlo tužne istorijske slučajnosti da je istog dana kada je Solidarnost pobedila na tim istorijskim izborima i taj san izneveren, ono za šta su glasali je iznevereno, tenkovi su se dokotrljali na trg Tjenanmen, i to je bio dan masakra: 4. jun, 1989. Bio je to još jedan krvavi kraj za trenutak bujnih mogućnosti. E sad, način na koji je uvek izveštavano o tim protestima na Zapadu je da su studenti u Pekingu želeli da žive kako se živi u Sjedinjenim Državama. I oni su znate, demokratiji posvetili boginju koja je poprilično ličila na Kip slobode. Tako je izveštavano na CNN-u kao da se radi o pukom proameričkom protestu za demokratiju. Ali poslednjih godina, pojavile su se alternativne analize tih događaja. I ono s čim počinju da nas upoznaju oni koje su nazvali kineskom Novom levicom, i ljudi poput Vang Huia (Wang Hui), koji je divni profesor, jeste da je to bilo preterano uprošćavanje onoga što je mobilisalo prodemokratski pokret 1989. u Kini. Ono što ga je mobilisalo bilo je to da je vlada Deng Ksjaopinga (Deng Xiaoping) radikalno restrukturirala ekonomiju u skladu sa smernicama koje je prepisao Milton Fridman (Milton Friedman) – ekonomsku šok terapiju – i ljudi su gledali kako im kvalitet života devalvira. Radnici su gubili svoja prava. I oni su izlazili na ulice i zahtevali demokratsku kontrolu nad ekonomskom tranzicijom. Tako da demokratija nije bila apstraktna ideja. To nije bilo samo „Mi hoćemo da glasamo”. Bilo je to „Mi želimo da kontrolišemo ovu tranziciju. Mi želimo da se čuje naše mišljenje o njoj.” Bio je to direktan izazov Fukujaminoj formulaciji, koja je usput, načinjena iste godine: ideja da ćete imati te dve struje i da se one neće ukrštati. Htela bih samo da pročitam još nešto što se tiče još jednog od ovih puteva kojima se nije pošlo, zato što znamo kako se sve završilo na trgu Tjenanmen: san je ugušen. Još jedan istorijski trenutak mogućnosti, kada se osvrnemo na našu blisku istoriju, bila je 1944, kada je vlada ANK-a ogromnom većinom pobedila na izborima u Južnoj Africi. To je bila pobe-

da narodne moći. To je bio dan koji je ulivao najviše nade od svih dana kojih mogu da se setim. Mislim da bi trebalo da se prisetimo za šta su Južnoafrikanci mislili da glasaju na tim istorijskim izborima. Znate, to je prikazano kao nešto jednostavno: bio je to kraj aparthejda. Ali šta je krah aparthejda značio za Južnoafrikance? I odgovor na to [pitanje] možemo da dobijemo zapravo od Nelsona Mendele (Nelson Mandela), koji je napisao kraće pisamce dve nedelje pre nego što je pušten iz zatvora. On je napisao tu poruku zato što je postojala rastuća zabrinutost jer je bio u zatvoru tako dugo da je [možda] zaboravio na obećanje oslobađanja, koje nije značilo samo imati izbore, već promeniti ekonomiju zemlje i redistribuirati bogatstvo. I Mendela je bio pod tako velikim pritiskom da je morao da objavi upravo tu kratku izjavu samo da bi razjasnio to pitanje. A ono što je rekao bilo je, „Nacionalizacija rudnika, banaka i monopolske industrije je politika ANK-a i promena ili modifikacija naših stanovišta u tom pogledu u našoj situaciji je nezamisliva. Državna kontrola određenih sektora ekonomije je neizbežna.” Bilo je to ponavljanje Povelje sloboda Južne Afrike, koja je bila platforma ANK-a, koja zahteva da nacionalno bogatstvo Južne Afrike, nasleđe zemlje, bude vraćeno narodu, mineralna bogatsva i tako dalje. Dakle, kažem ovo zato što je to bio jedan od onih svetova koji nisu odabrani, jedan od onih puteva koji nisu odabrani. I provela sam protekle četiri godine vadeći te ukradene i izdane alternative iz kante za smeće naše nedavne istorije, zato što smatram da je to važno. Mislim da je važno da smo sve vreme imali ideje, da uvek ima alternativa slobodnom tržištu. I mi treba da prepričamo sopstvenu istoriju i da je razumemo, i mi treba da imamo sve šokove i sve gubitke, gubitke života, u toj priči, zato što istorija nije okončana. Bilo je alternativa. One su izabrane, a onda su ukradene. One su ukradene vojnim pučevima. Ukradene su masakrima. Ukradene su prevarama, obmanama. One su ukradene terorom. Mi koji kažemo da verujemo u taj drugačiji svet treba da znamo da nismo gubitnici. Mi nismo izgubili bitku ideja. Mi nismo nadmudreni, i mi nismo nadargumentovani. Mi smo izgubili zato što su nas [silom] ugušili. Ponekad su nas gušili vojim tenkovima, a ponekad su nas gušili tink-tenkovima. A pod tink-tenkovima, mislim na ljude koji su plaćeni da misle od strane proizvođača tenkova. E sad, najefikasnije od onoga što smo videli je kada se vojni tenkovi i tink-tenkovi udruže. Težnja za nametanjem jednog svetskog tržišta sada ima milionske žrtve, od Čilea pa do današnjeg Iraka. Ovi planovi za drugačiji svet su ugušeni i zbrisani zato što su popularni i zato što, kada se isprobaju, oni funkcionišu. Oni su popularni zato što imaju moć da milionima ljudi pruže dostojanstvene živote, sa garantovanim zadovoljenjem osnovnih potreba. Oni su opasni zato što postavljaju stvarna ograničenja bogatima, koji na njih odgovaraju u skladu s tim. Razumevajući ovu istoriju, razumevajući da nikada nismo izgubili bitku ideja, da smo samo izgubili seriju prljavih ratova, ključno je za izgradnju samopouzdanja koje nam nedostaje, da zapalimo strastvenu snagu koja nam je potrebna.  53 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Alan Mur

Ne verujem da će nasilna revolucija ikada uspeti Intervju sa Alanom Murom

I

ntervju sa Alanom Murom koji sledi jedan je od razgovora sa anarhističkim piscima koje je na temu veze radikalizma i njihovog književnog rada vodio je jedan od članova kolektiva Strangers in a Tangled Wilderness.

SiTW: Počeću od početka: na koji način si povezan sa anarhizmom? Da li se smatraš anarhistom? Kako si prvi put došao u dodir sa radikalnom politikom? Alan Mur: Pa čini mi se da sam se prvi put uključio u radikalnu politiku razume se, tokom poznih 1960-ih kada je to bio deo kulture. Kontrakultura, kako smo je tada zvali, bila je veoma eklektična i dalekosežna. Uključivala je načine oblačenja, muzičke stilove, filozofske stavove i neizbežno, političke stavove. I mada bi se s vremena na vreme isticale pojedine političke tendencije, čini mi se da je globalni konsenzus o političkom gledištu verovatno bio anarhistički. Iako verovatno u to vreme, kada sam bio vrlo mladi tinejdžer, nisam to nužno nazivao tim terminima. Verovatno nisam bio u dovoljnoj meri upoznat sa konceptima anarhije, da bih sebi pripisao takav epitet. Bilo je to kasnije, kada sam zašao u dvadesete i kada sam počeo ozbiljnije da razmišljam o stvarima, kada sam došao do zaključka da bi prosto jedino političko gledište kog bih se uopšte mogao držati bilo anarhističko. Štaviše, palo mi je na pamet da je anarhija, prosto, u stvari jedino političko mišljenje koje je istinski moguće. Ja verujem da su sve druge političke formulacije u stvari varijacije ili izdanci osnovnog stanja anarhije; na kraju krajeva, kada pomeneš ideju anarhije većini ljudi, oni će ti reći da je to veoma loša ideja zato što bi onda najveća banda preuzela vladavinu. Što je u velikoj meri odgovara onome kako ja vidim savremeno društvo. Mi živimo u loše razvijenoj anarhističkoj situaciji u kojoj je najveća banda preuzela vlast i objavila da to nije anarhistička situacija — da je to kapitalistička ili komunistička situacija. Ali ja težim ka tome da mislim da je anarhija najprirodniji oblik politike da bi ljudsko biće zaista funkcionisalo. Sve što ta reč znači jeste bez vođa. An-archon. Bez vođa. I smatram da ako zaista pogledamo u prirodu bez predrasuda, naći ćemo da je to stanje stvari koje je obično relevantno. Mislim, raniji naturalisti su posmatrali grupe životinja i rekli: „Ah da, ova životinja je alfa mužijak, tako da je on vođa grupe.” Dok novija istraživanja nastoje da ukažu na to da je jednostavno 54 Kontrapunkt R.v.5.1.5

istraživač taj koji projektuje sopstvene socijalne vizije na grupu životinja, i da ako ih podrobnije posmatrate otkrićete da, da, postoji tu veliki, snažni mužijak koji čini se dominira većinom borbi, ali da je možda najvažniji član čopora ta ženka u pozadini, oko koje se izgleda svi okupljaju tokom bilo kojeg konflikta. Ima drugih životinja unutar čopora koje bi mogle da budu značajne kada je u pitanju pronalaženje nove teritorije. U stvari, čopor se zapravo ne strukturiše na hijerarhijski način; izgleda da svaka životinja ima sopstvenu poziciju unutar čopora. I tako, ako pogledaš u najprirodnije ljudske grupacije, poput porodice ili grupe prijatelja, videćeš da opet, mi nemamo vođe. Sem izuzev ukoliko ne pričamo o nekoj neverovatno rigidnoj viktorijanskoj porodici, ne postoji bilo ko za koga bi se moglo reći da je vođa porodice; svi imaju sopstvenu funkciju. I čini mi se da je anarhija stanje koje najprirodnije opstaje kada govorimo o običnim ljudskim bićima koja žive svoje živote na prirodan način. Tek kada imamo ove nama sasvim strane strukture poretka koje predstavljaju naše glavne škole političke misli, onda počinju da narastaju ovi užasni problemi – problemi koji se tiču našeg statusa unutar hijerarhije, neizvesnosti i nesigurnosti koje su rezultat toga. Dobiješ te ljubomore, te borbe za moć, koje sve u svemu, zaista ni ne pogađaju ostatak životinjskog carstva. Čini mi se da je ideja [postojanja] vođa neprirodna i da je verovatno smišljena od strane vođe u nekom trenutku drevne prošlosti; vođe su otada brutalno sprovodile tu ideju, do tačke kada većina ljudi ne može da zamisli Alan Mur alternativu.

Prevod:

X


Alan Mur To je jedna od stvari u vezi sa anarhijom: ukoliko bismo sutra eliminisali sve vođe, i postrojili ih uza zid i streljali ih – a to je divna misao, pa dopusti mi na tren da se malo zadržim na njoj pre nego što je odbacim – ali ukoliko bismo to uradili, društvo bi verovatno doživelo slom, zato što je većina ljudi hiljadama godina uslovljavana da zavisi od vođstva i izvora koji se nalaze van njih samih. To je postao oslonac za strahovito mnogo ljudi, i ukoliko biste to jednostavno odbacili, onda bi ti ljudi jednostavno posrnuli i povukli društvo za sobom. Da bi bilo koje ostvarivo i realistično stanje anarhije moglo biti ostvareno, očigledno je da bi morao da obrazuješ ljude – i to masovno da ih obrazuješ – u pravcu stanja kada bi zaista mogli da preuzmu odgovornost za sopstvena dela i da istovremeno budu svesni da delaju u široj grupi: da moraju da dopuste drugim ljudima unutar te grupe da preuzmu odgovornost za sopstvena dela. Što se u malim razmerama, kao što funkcioniše u porodicama ili u grupama prijatelja, ne čini tako neplauzibilnim, ali bi bilo potrebno strahovito puno obrazovanja da biste podstakli ljude da razmišljaju o tome da sopstvene živote žive na takav način. I očigledno, nijedna država, nikada neće obrazovati ljude do tačke kada će ona sama postati irelevantna. Tako da ako će ljudi biti obrazovani do te mere da će moći da preuzmu odgovornost za sopstvene zakone i soptvena dela i postanu, po mom mišljenju, potpuno aktuelizovana ljudska bića, onda će to morati da dođe iz nekog drugog izvora u odnosu na državu ili vladu. Postojale su andergraund tradicije, i andergraund političke tradicije i andergraund duhovne tradicije. Bilo je ljudi poput Džona Banjana ( John Bunyan), koji je proveo gotovo 30 godina u zatvoru u obližnjem Bedfordu. To je autor „The Pilgrim’s Progress” koji je proveo gotovo 30 godina u zatvoru zato što su duhovne ideje za koje se zalagao bile izuzetno zapaljive. Bio je to deo pokreta; negde u 17. veku u Engleskoj bilo je najrazličitijih čudnih ideja koje su ključale, posebno oko područja u kojem živim, u Srednjoj Engleskoj. Bilo je svih tih religija – mada su ih često smatrali za jeretičke – koje su isticale da nema potrebe za sveštenicima, da nema potrebe za vođama; oni su se nadali da će objaviti naciju svetaca. Da će svako postati svetac, i da će postati manuelni filozofi. Ljudi bi mogli da rade po čitav dan, recimo kao kotlokrpe, ali bi uveče mogli da ustanu i da propovedaju reč Božiju sa jednakim autoritetom kao i bilo koja druga osoba u propovedaonici. Čini se da je ovo sjajna ideja, ali jasno ti je kako je prestravila tadašnje vlasti. I naravno, bilo je tokom 17. veka kada se delimično podstaknut istim idejama, Oliver Kromvel (Oliver Cromwell) podigao i započeo Britanski građanski rat, koji je na kraju doveo do obezglavljenja Čarlsa I (Charles). Mislim bio je to, rečima jedne od najboljih knjiga o tom periodu, „bukvalno slučaj u kojem je svet okrenut naglavačke.” Postojale su te andergraund tradicije, bilo da se radilo o duhovnim ili čisto političkim, koje su vekovima izražavale anarhističke ideje, a danas postoji još više potencijala za širenje takvih ideja. Sa rastom Interneta i rastom komunikacije uopšte, te ideje je mnogo teže suzbiti. Jednostavno zatvaranje Džona Banjana na 30 godi-

na neće je tako lako prekinuti. Takođe, Internet navodi na pomisao mogućnosti odbacivanja centralizovane državne kontrole. Gledao sam jedan veoma intersantan prilog, desetominutna televizijska emisija, koju je ovde napravio gospodin iz Londonske škole ekonomije, predavač koji je izgledao kao najbezazleniji čovek kojeg je moguće zamisliti. On na bilo koji način nije izgledao kao apokaliptični politički agitator; on je izgledao kao i bio je računavođa i ekonomista. Pa ipak prava slika koju je odavao je bila prilično ubedljiva. On je govorio da je jedini razlog zbog kog su vlade vlade, taj da bi kontrolisale opticaj novca; one zapravo za nas ne rade ništa za šta mi ne plaćamo, sem što nas sopstvenim nesmotrenim postupcima izlažu pretnji ratova u inostrantstvu. One zapravo stvarno ni ne vladaju nama; sve što one rade jeste kontrola opticaja novca i grabuljanje prinosa. E sad u prošlosti, ako si želeo da te zauvek strpaju u zatvor, onda nabolji način da ti se to i desi nije bio zlostavljanje dece ili da kreneš da ubijaš sve redom ili nešto slično, već bi najbolji način bio da pokušaš da uspostaviš sopstvenu valutu. Zato što je priroda valute na izvestan način magična: ti komadi metala ili komadi papira imaju vrednost samo dok ljudi veruju u to. Ako bi neko uveo drugu vrstu komada metala ili komada papira, i ako bi ljudi počeli da veruju u taj oblik valute više nego u tvoj, onda bi sve tvoje bogatstvo odjednom nestalo. Tako da su pokušaji da se uvedu alternativne valute u prošlosti bile nemilosrdno suzbijane. A sa Internetom, to više ni izbliza nije tako lako. U stvari, puno savremenih kompanija imaju šeme nagrađivanja; supermarketi imaju sistem nagrađivanja koji je u određenom smislu poput nekog vida valute. Mnoge kompanije imaju šeme po kojima će radnici biti isplaćeni u kreditima kojima se u kompanijinoj prodavnici može kupiti gotovo bilo šta od kuće do konzerve pasulja. Postoje takođe zelene ekonomije koje se ovde javljaju i zahvaljujući kojima ćeš imati recimo, neko siromašno mesto u Engleskoj sa nezaposlenim mehaničarem koji će želeti da dekoriše svoju kuću. On će, kao nezaposleni mehaničar, koji je akumulirao zelene kredite tako što je radio sitne poslove po susedstvu – popravljao ljudima kola, i sične stvari – biti u mogućnosti da potroši te kredite tako što će stupiti u kontakt sa nezaposlenim dekoratorom koji će doći i okrečiti mu kuću. S druge strane, šeme poput ove sve je teže kontrolisati, i ono što je ovaj predavač iz Londonske škole ekonomije govorio je to da ćemo u budućnosti morati da budemo spremni za situaciju u kojoj, prvo, nećemo imati valutu, i drugo, kao rezultat toga, nećemo imati vladu. Tako da ima načina u kojima sama tehnologija i naše reakcije na istu – načini na koje adaptiramo našu kulturu i naš način života da bismo prilagodili prodore i kretanja u tehnologiji – mogu da nam pruže način da zaobiđemo vladu. Da se razvijamo mimo vlade do tačke kada takva stvar više neće biti neophodna ili poželjna. To je možda optimistička vizija, ali to je jedan od retkih realističkih načina koji mi izgledaju kao mogući. Ne verujem da će nasilna revolucija ikada uspeti, jednostavno na osnovu toga što u prošlosti nikada nije. Mislim, to govorim kao stanovnik Nortemptona, tokom Engleskog građanskog rata mi smo po-

Da bi bilo koje ostvarivo i realistično stanje anarhije moglo biti ostvareno, očigledno je da bi morao da obrazuješ ljude – i to masovno da ih obrazuješ – u pravcu stanja kada bi zaista mogli da preuzmu odgovornost za sopstvena dela i da istovremeno budu svesni da delaju u široj grupi: da moraju da dopuste drugim ljudima unutar te grupe da preuzmu odgovornost za sopstvena dela 55 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Alan Mur državali Kromvela – mi smo obezbedili sve čizme za njegovu vojsku – i mi smo bili centar antirojalističkog sentimenta. Uzgred, mi smo obezbedili sve čizme takođe i za Konfederativce, tako da očigledno znamo kako da odaberemo pobednika. Kromvelova revolucija? Biće da je uspela. Kralju je odsečena glava, što je bilo prilično rano kada je u pitanju period kog su obeležile dekapitacije; mislim da možemo da tvrdimo da smo započeli taj trend među evropskim monarhijama. Ali deset godina kasnije, ispostavilo se da je i sam Kromvel bio čudovište. Bio je isto takvo čudovište kao i Čarls I. U nekim aspektima bio je i gori. Kada je Kromvel umro, desila se restauracija. Čarls II je došao na vlast i bio je toliko besan na ljude iz Northemptona da je srušio naš zamak. I status quo je ponovo uspostavljen. Ja stvarno ne mislim da će nasilna revolucija ikada obezbediti dugoročno rešenje za probleme običnih ljudi. Mislim da je to nešto što je najbolje da obave sami, i što ćemo najverovatnije ostvariti putem jednostavne evolucije Zapadnog društva. Ali to bi moglo poprilično da potraje, a [pitanje] da li imamo toliko vremena je naravno, otvoreno za debatu. Tako da, rekao bih da su to moja osnovna razmišljanja o anarhiji. Već dugo vremena su sa mnom. Tamo negde ranih 80ih, kada sam prvi put počinjao da pišem V kao Vendeta za engleski mazain „Warrior”, priča je u velikoj meri bila rezultat mog sedenja i razmišljanja o tome koji su bili pravi ekstremni polovi politike. Zato što mi je sinulo da jednostavni kapitalizam i komunizam nisu bila dva pola oko kojih se vrtela čitava politička misao. Sinulo

Steam Punk

Tvoja „Liga

izuzetnih džentlmena” je uradila više na popularizaciji steampunk estetike nego možda bilo koja druga knjiga. Kako je nastala ta knjiga?

O

no što je neobično je da „Liga” nije stvarno nastala iz steampunk estetike - možda je izrasla u takvu knjigu. Čitao sam neke interesantne eksponente steampunk žanra, ljude poput Tima Pauersa, K. V. Džetera, i neke potonje predstavnike - ne znam da li se „The Diamond Age” Nila Stivensona može tako okvalifikovati, ili ako je to nanopunk - zainteresovao sam se za mnoge od tih priča i uživao sam u njima. Ali kada je u pi56 Kontrapunkt R.v.5.1.5

mi je da se dva reprezentativnija ekstrema mogu naći u fašizmu i anarhiji. Fašizam je potpuno odricanje od lične odgovornosti. Prepuštate svu odgovornost za svoje postupke državi, na osnovu uverenja da u jedinstvu leži snaga, što je bila definicija fašizma koju je predstavljao originalni rimski simbol snopa vezanih grančica. Da, to je prilično uverljiv argument: „U jedinstvu leži snaga”. Ali ljudi neizbežno teže da dođu do zaključka da će snop vezanih grančica biti mnogo jači, ako su sve grančice jednoobrazne veličine i oblika, da nema bilo koje čudno oblikovane ili krive grančice koje narušavaju snop. Tako da to ide od „u jedinstvu leži snaga” do „u jednoobraznosti leži snaga” i odatle se dalje produžava do ekscesa fašizma kao što smo ih videli praktikovane tokom 20. i u 21. veku. E sad anarhija, sa druge strane, maltene počinje od principa da „u različitosti, leži snaga”, što ima daleko više smisla iz stanovišta posmatranja sveta prirode. Priroda i sile evolucije – ukoliko živite u zemlji u kojoj još uvek veruju u sile evolucije, naravno – ne nalaze za shodno da slede ideju u kojoj „u jedinstvu i jednoobraznosti leži snaga”. Ukoliko želite da govorimo o uspešnim vrstama, onda govorite o slepim miševima i bubama; postoje hiljade različitih varijeteta različitih slepih miševa i buba. Određene vrste trave i grmova su se tako sjajno diverzifikovale, da sada imamo na hiljade različitih primera osnovnih vrsta. E sad, kontrastiraj to s nečim poput konja ili ljudi, gde postoji jedan osnovni tip čoveka, ili dva možda tri osnovna tipa konja. Kada je u pitanju drvo evolu-

tanju Liga izuzetnih džentlmena i njen nastanak, izrasla je iz Izgubljenih devojaka (Lost Girls). Mi smo se toliko zabavljali, ja i Melinda Gebi, radeći pornografiju sa tri ustanovljena književna lika, da mi je sa ushićenjem odjednom sinulo: „Hej mogao bih da uradim istu stvar sa nekom avanturističkom knjigom”. Imao bi Nevidjlivog čoveka, i imao bi Mister Hajda, i imao bi Kapetana Nemoa, i na kraju, nakon mnogo razmišljanja, stigao sam do Mine Marej [iz Drakule] kao glavnog ženskog lika. Onda smo seli da napravimo knjigu, i krenuli smo vrlo jednostavno čak simplistički, sa idejom neke vrste Lige za pravdu iz viktorijanske Engleske. Ali kada je Kevin [O’Nil] krenuo da radi na crtežima - i počeo da radi stvari poput dizajniranja vernije i egzotičnije verzije Nautilusa - počeo je da dobija osećaj kao da je ova priča smeštena u svetu u kojem su se razne viktorijanske fantazije i fikcije zaista dogodile. To je težilo ka bojenju one vrste arhitekture koju je Kevin pokazao, vrste tehnologije, kao što su motorna i druga vozila iz tog perioda. Mislim da je to verovatno bilo nakon što je napravljeno više od polovine prvog broja kada sam odjednom shvatio da sam dobio Stivenso-

Izgubljene devojke

novog Mister Hajda koji ubija Nanu Emila Zole u Mrtvačnici Edgara Alana Poa, i kada sam shvatio da postoji fantastična mogućnost da se od ove knjige zapravo napravi nešto što je prilično bez presedana; ako smo od svakog lika u knjizi načinili da bude lik koji je uzet iz prethodno postojeće književnosti, onda bi knjiga odjednom postala taj ludi amalgam gotovo svih fiktivnih svetova koji su ikada postojali. Sa drugim tomom palo nam je na pamet da bismo tu ideju možda mogli da proširimo i potkopamo jednim almanahom fiktivnih mesta u kojem bismo pokušali da spojimo i povežemo sva ta mesta iz sveta književnosti. U narednoj Ligi izuzetnih džentlmena (koja će biti poslednja izdata za omraženu osovinu DC/Wildstorm), „The Black Dossier”, mi donosimo vremenski sled, koji se proteže od perioda pre nastanka ljudske vrste do današnjih dana, u kojem dajemo vremenski sled za celovitost fiktivne planete. Veći deo toga je u formi života Orlanda, besmrtnog lika koji datira iz 12. veka pre Hrista iz drevne Tebe. Ono što se ovim postiže je to da se na taj način gradi jedan neverovatni svet, vrlo trodimenzionalan, u kojem svaka fantastična priča ili nefantastična priča o kojoj ste možda čitali verovatno koegzistiraju. A to za mene nije nova ideja; sve od priče o Jasonu i Argonautima, ljudi su voleli da misle u pravcu: „šta bi se desilo sa mojim omiljenim fiktivnim junacima kada bi svi bili zajedno?” I svakako u 19. veku, to je bilo izrazito preovlađujuće raspoloženje, sa Žilom Vernom koji piše nastavak za „The Narrative of A. Gordon Pym” Edgara Alana Poa. Postoji ogromna količina ukrštanja; sve što smo uradili sa „Ligom” jeste da smo to oterali do ekstrema, gde je sve potencijalno ukršteno negde na stranicama Lige. I to je ono odakle nam


Alan Mur

V kao Vendeta

cije, mi smo veoma gole, ogoljene grane. Čini se da je čitav program evolucije diverzifikacija, zato što u različitosti leži snaga. I ako to primenite na socijalnom nivou, onda dobijete nešto poput anarhije. Svako je prihvaćen zbog sopstvenih sposobnosti, svoje specifične agende i svako ima sopstvene potrebe da radi kooperativno sa drugim ljudima. Tako da je zamislivo da ista vrsta okolnosti koja je u upotrebi u malim ljudskim grupacijama, poput porodice ili skupa prijatelja, može biti napravljena da bude u upotrebi u široj ljudskoj grupaciji poput civilizacije. Čini mi se da su to uglavnom trenutno moja razmišljanja o anarhiji. Iako je naravno sa anarhijom, to porpilično promenjiva roba, tako da ako me pitate sutra mogao bih da vam predočim drugačiju ideju. U „Pisanju za stripove” pišeš o tome kako su priče relevantne za svet oko nas, kako priče mogu biti „korisne” na neki način. Kako po tebi priče mogu biti korisne? I kako politika nadahnjuje tvoj rad? Pa mislim da su priče verovatno više nego korisne; one su svakako od vitalnog značaja. Mislim da ako stvarno ispitaš odnos između realnog života i fikcije, otkrićeš da naše realne živote najčešće zasnivamo na fikcijama koje smo odnekud primenili. Od našeg najranijeg doba u pećinama, siguran sam da smo, dok smo sklapali sopstvene ličnosti, pokušali da pozajmimo osobine – možda od realnih ljudi kojima se divimo, ali često i od neke potpuno mit-

je došla ideja i u šta se razvila. Ta prva dva toma su verovatno nešto na šta će steampunk entuzijasti najviše reagovati, zato što sa „The Black Dossier”, i sa narednim 3. tomom na kojem trenutno radimo Kevin i ja, izlazimo iz viktorijanskog doba. „The Black Dossier” — čak iako ima materijala u sebi koji počinje u osvit vremena i doseže do današnjih dana — njegovi narativni delovi uglavnom su smešteni u 1958-u, za koju smo otkrili, kada smo seli i pogledali malo bolje, da je bilo doba koje je u svakom svom deliću udaljeno i osobeno kao i viktorijanska era. Treći tom, sa druge strane, sastoji se od tri dela: tri samostalna poglavlja od po 72 strane, od kojih je svaki smešten u drugačiji vremenski period. Prvi deo je smešten u 1910, i ima različita dešavanja koja se vrte oko opere, tako da smo dobili Mack the Knife i Pirate Jenny koji se pojavljuju, zajedno sa još nekoliko drugih pozno viktorijanskih, rano edvardijanskih likova. U drugom izdanju sve je smešteno u 1958, a u trećem u sadašnjost, u 2008. pošto će to verovatno biti tada. Tako da nismo želeli da napravimo fetiš od viktorijanske ere. Možda ćemo imati i druge priče smeštene u nekom trenutku u viktorijanskom dobu, i sigurno ćemo smestiti neke priče u period pre viktorijanske ere, u prošlost. Mada je to neverovatno bogat period i izvor dobrog materijala za igranje, mislim da nakon „From Hell”, „The League of Extraordinary Gentleman”, i „Lost Girls”, koje su pretpostavljam edvardijanske, osetio sam da sam u opasnosti — onolikoj koliko volim taj period — da ću biti strpan u fioku kao nekakav viktorijanskoedvardijanski frik. U stvari ja sam podjednako zainteresovan za gotovo svaki period, svaki od njih ima nešto osobeno.

ske osobe, nekog boga ili nekog heroja, nekog lika iz knjige bajki. Bila to dobra ideja ili ne, to otprilike biva ono što mi radimo. Za načine na koje pričamo, načine na koje postupamo, načine na koje se ponašamo, mi verovatno svoj primer uzimamo od neke fikcije ili prototipa. Čak iako je realna osoba ta koja nas je inspirisala, može biti da smo delimično inspirisani fiktivnim primerima. I budući da je tako, sasvim je lako videti da su u određenom smislu, čitavi naši životi – individualni ili kroz kulturu gledano – neka vrsta narativa. To je neka vrsta fikcije, to nije realnost u smislu da je to nešto konkretno i fiksirano; mi konstatno fikcionalizujemo naša lična iskustva. Uređujemo ih. Postoje njihovi komadići koje jednostavno pogrešno pamtimo, a ima i komadića koje namermo odbacujemo zato što nam nisu u interesu ili jednostavno zato što nas prikazuju u lošem svetlu. Tako da mi konstantno revidiramo sopstvenu prošlost, i kao pojedinci i kao nacije. Svakoga trena je pretvaramo malo po malo u neku vrstu fikcije, to je način na koji sklapamo našu svakodnevnu realnost. Mi ne doživljavamo realnost direktno, jednostavno doživljavamo našu percepciju realnosti. Svi ti signali koji pulsiraju niz optičke nerve, i u bubnim opnama u našim ušima, od njih svakog trena sastavljamo naše gledište realnosti. I neizbežno, pošto su percepcije ljudi različite, i konstrukcije koje ljudi vezuju za stvari su različite, onda ne postoji nešto kao hladna, objektivna realnost, čvrsta i fiksirana, zatvorena za intepretacije. Do određenog stepena mi neizbežno stvaramo fikciju svake

misliš o steampunku kao estetici ili njegovom potencijalu kao kulturi?

Šta

P

a mislim da je steampunk, ako sam ga dobro shvatio, neki vid manifestacije etosa koji vremenom postaje sve dominantniji u današnjoj kulturi. Izgleda mi da smo u ovom trenutku 21. veka svesniji sebe - svesniji smo naše prošlosti - nego što je kultura bila ikada pre. Zbog Interneta, zbog naših ogromnih arhiva koje smo nagomilali, kultura prošlosti nam je otvorena. Dok gledamo u nju, možemo da vidimo da je to basnoslovno smetlište ideja koje su mogle biti neverovatno lepe - i možda su imale strahovito puno života koji je ostao u njima - koje su bile odbačene od strane nemilosrdne kulture, što se kotrlja unapred i našeg svakodnevnog insistiranja na novim stvarima. Mislim da smo sada u poziciji gde možemo da se osvrnemo na predivne, veličanstvene ostatke naših prethodnih kultura - naših prethodnih mentalnih stavova - i možemo da upotrebimo elemente iz tog blaga pronalazaka da zapravo izmajstorišemo stvari koje odgovaraju našoj budućnosti. Mislim da je u brojnim aspektima to definicija „dekadencije” kakvu je dao dekadentni pisac Teofil Gotije, koji je rekao da bi dekadentni pisac morao da se oseća slobodnim da pozajmi od najsjanijih i najraskošnijih među drevnim legendama, i u isto vreme bi trebalo da pozajmljuje iz tehničkih rečnika — od najsavremenijih dela — da bi bio u stanju da spoji prošlost i budućnost i sadašnjost sve u neku vrstu veličanstvenog paprikaša. I mislim da je to možda ono što steampunk pokušava u svom najboljem izdanju. On uzima te napuštene elemente kojima verovatno uopšte ništa ne fali i koji su bili savršeno funkcionalni, ali su jednostavno ostavljeni sa strane,

od naše prethodne kulture, i sastavljaju ih na novi način da bi stvorili ideje koje će nam pomoći da se protegnemo u budućnost. Čini mi se da je to ono što steampunk radi, bilo svesno ili ne. Mislim da umetnost, tehnologija, mediji, sve to menja osnovni način na koji posmatramo vreme. Mislim da smo do skoro posmatrali napredovanje vremena kao neku vrstu beskrajne trake putem koje smo vučeni iz prošlosti u budućnost; ništa ne možemo učiniti u vezi s tim, kao ni sa krajolikom naše prošlosti — jednom kada je beskrajna traka ostavljena iza nas — izgubljena je zauvek. Premda to uopšte nije istina: sve ideje iz prošlosti, koje su najvrednija roba iz prošlosti, sve su još uvek u potpunosti na dohvat ruke. I mislim da neki ljudi, poput možda steampunk pisaca, shvataju da je moguće prigrliti prošlost kao sredstvo napredovanja u budućnost. To nije puka nostalgija. To bi zaista brzo stvorilo zamor. Suštinski je važno da tu bude nekog progresivnog, naprednog gledišta na način na koji koristimo te sjajne fragmente prethodnih kultura. Posmatrano iz moje perspektive, gde ja nisam svesno steampunker, pomislio bih da je verovatno to ono u čemu je suština. 57 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Alan Mur sekunde naših života, fikciju toga ko smo, fikciju o smislu naših života, značenja koja dajemo stvarima. Tako da su do određenog nivoa, priče u apsolutnom centru ljudske egzistencije. Ponekad sa katastrofalnim posledicama; ukoliko razmisliš o raznim drevnim religijskim pričama – koje su možda osmišljene svojevremeno sa namerom da budu ne više od pripovetke – one su do današnjih dana dovele do mnogih katastrofalnih ratova uključujući i sadašnjicu. Očigledno ima nekih prilika kada nas fikcije na kojima zasnivamo naše živote ovdedu na neku zastrašujuću teritoriju. Tako da, mislim da priče imaju da odigraju veliku ulogu, u neku ruku i veću od razvoja zakona ili razvoja bilo koje druge vrste sociološkog markera. Mislim da je razvoj naših fikcija i razvoj naših priča, ono što ima tendenciju da postane prava mera našeg progresa. Mišljenja sam da kada se osvrnemo na kulturu, generalno gledamo u umetnost kao meru vrhunca naše kulture. Ne gledamo na rat, niti na glavna, benigna politička dešavanja. Generalno, gledamo u kulturne vrhove, kao što je to recimo pripovetka, priča. Što se tiče toga kakav je odnos politike prema procesu pričanja priče, rekao bih da je verovatno isti u pogledu načina na koji se politika odnosi prema bilo čemu. Mislim, kao što stara feministička maksima kaže, „lično je političko”. Mi nismo deo jedne egzistencije u kojoj su različiti aspekti našeg društva raspodeljeni kao u knjižari. U knjižari, imaš odeljak sa istorijom, sa politikom, odeljak o savremenom življenju ili o životnoj sredini ili modernoj misli, modernim stavovima. Sve te stvari su političke. Sve te stvari nisu raspodeljene; sve su one pomešane zajedno. I mislim da neizbežno mora da postoji politički element u svemu što radimo ili ne radimo. U sve što verujemo ili ne verujemo. Mislim, kada je u pitanju politika čini mi se da je važno upamtiti ono što ta reč zasita znači. Politika se ponekad predstavlja kao da ima etičku dimenziju, kao da postoje dobra i loša politika. Što se mog razumevanja toga tiče, reč zapravo ima isti koren kao i reč polite (eng. biti učtiv prema nekome, prim. prev.). To je umetnost prenošenja informacije na politički

Alan Mur

58 Kontrapunkt R.v.5.1.5

način, na način koji će biti diskretan i diplomatičan i koji će uvrediti najmanji broj ljudi. U osnovi, govorimo o spinovanju. Umesto da to jednostavno bude termin poznog 20. i ranog 21. veka, očigledno je da je politika oduvek bila ništa drugo do izvrtanje, spinovanje. Ali, kaže se da je sistem taj koji je isprepleten s našim svakodnevnim životima, tako da će svaki aspekt naših života sigurno imati politički element, uključujući i pisanje fikcije. Pretpostavljam da se za bilo koji oblik umetnosti može reći da je propaganda određenog stanja uma. I neizbežno je da ako kreiraš sliku ili pišeš priču, u određenom smislu, ti praviš propagandu za način na koji se osećaš, način na koji razmišljaš, način na koji posmatraš svet. Pokušavaš da izraziš sopstveno stanovište o realnosti i egzistenciji i to će neizbežno biti politička akcija – posebno ukoliko je tvoj pogled na egzistenciju suviše izmešten u odnosu na mejnstrim pogled na egzistenciju. A to je način na koji je u prošlosti strahovito mnogo pisaca zapadalo u nevolje. Da li si imao bilo kakvih problema sa svojim izdavačima, zbog tvoje radikalne politike? Pa začudo ne. Počeo sam da se bavim stripovima pod uticajem američkih andergraund stripova; to je verovatno bekgraund iz kog ja dolazim, i na neki način omaž američkoj andergraund kulturi, uključujući stripove. E sad, taj bekgraund je uvek bio vrlo, vrlo politički orijentisan. Tako da je od samog početka verovatno oduvek postojao neki politički satiričan element, barem s vremena na vreme. Kada je to bilo neophodno ili je postojao osećaj da je to dobro za priču, postojao bi neki satiričan politički element koji bi se ušunjao u moj rad još od najranijih dana. Mnoge od mojih prvih vrlo kratkih priča koje sam napisao za „2000AD”, bile su kratke naučnofantastične priče sa neočekivanim krajem. Kada je to bilo moguće, pokušao bih da unesem neki vid političke pouke ili bilo kakve pouke, u priče poput tih. Jednostavno zato što ih je to činilo boljim pričama i ja sam se osećao bolje dok sam ih pisao, zato što sam izražavao sopstvena uverenja. Zato što su te priče bile popularne, zato što su prodale više stripova, nikad nisam imao bilo kakvih problema. Čak i kad ljudi koji su objavljivali knjige nisu delili moja uverenja ili političke stavove – a u većini slučajeva politika im je bila za 180 stepeni udaljena od moje – oni su barem razumeli sopstvene cifre na računu. I činilo se da su u stanju da žive s tim, sa objavljivanjem gledišta sa kojima se oni sami ne slažu, sve dok su čitaoci kupovali knjige u velikom broju. Oni su spremni da oproste ukoliko im donosiš dovoljno novca. Mislim da je to opšta poruka koju sam stekao iz karijere u stripovima; da ako si dovoljno dobar, ako si dovoljno popularan, ako praviš dovoljno para, onda će ti prilično rado dopustiti da širiš ideje koje su možda vrlo, vrlo radikalne. Možda čak u nekom kontekstu i potencijalno opasne. To je lepota kapitalizma: postoji inherentna pohlepa koja je više zabrinuta za zgrtanje novca, nego za ma koju poruku koja bi mogla da bude puštena u opticaj. Tako da ne, nikada nisam imao bilo kakvih problema s tim.

Pokušavaš da izraziš sopstveno stanovište o realnosti i egzistenciji i to će neizbežno biti politička akcija


Alan Mur

Film V kao Vendeta, je bio način za frustrirane i impotentne američke liberale da osete da kao nešto govore o tome kako su popizdeli zbog tekuće situacije bez ikakvog realnog rizika

Možeš li da navedeš bilo koji uticaj koji su tvoje priče imale na svet? Ne mogu da se setim mnogo pozitivnih. Voleo bih da mislim da je nešto od mog rada otvorilo razmišljanja ljudi o određenim područjima. Na vrlo osnovnom nivou, bilo bi lepo misliti da zahvaljujući mom radu ljudi razmišljaju malo drugačije o strip mediju, i da su prepoznali veće mogućnosti u njemu. I shvatili u kojoj meri je bio korisna alatka za širenje informacija. To bi bio podvig. To bi bilo još jedno vrlo korisno oruđe u arsenalu ljudi koji traže društvenu promenu, zato što stripovi mogu biti neverovatno korisna alatka u tom pogledu. Takođe bih želeo da mislim da možda, na višem nivou, nešto od mog rada ima potencijal da dovoljnom broju ljudi radikalno promeni razmišljanja o određenim temama. Da bi možda na kraju, decenijama nakon moje smrti, uticao na neku vrstu male promene načina na koji posmatraju i organizuju društvo. Nešto od mog magijskog rada koji sam obavio je pokušaj da navedem ljude da u drugačijem svetlu vide realnost i njene mogućnosti. Voleo bih da mislim da bi to na kraju moglo da ostvari neku vrstu uticaja. Bilo bi lepo kada bi Izgubljene devojke (Lost Girls), sa svojim pokušajem rehabilitacije čitavog poimanja pornografije, mogle da imaju neke blagotvorne posledice. Da će ljudi biti u stanju da potencijalno smisle vid pornografije koja nije ružna, koja je inteligentna i koja potencijalno od pornografije čini vrstu divne, srdačne sfere u kojoj se o našim najbrižljivije čuvanim seksualnim tajnama može razgovarati na otvoren i zdrav način. Gde naše sramotne fantazije neće biti ostavljene da se zagnoje i da se pretvore u nešto monstruozno u našoj sopstvenoj tami. Bilo bi lepo misliti da bi možda stvari poput Izgubljenih devojaka i magijskog materijala mogle da imaju potencijal da zaista promene način na koji ljudi misle. Kada je u pitanju magija, mogu da se setim jednog od poslednjih razgovora koje sam imao sa mojom dragom prijateljicom, koja mi puno nedostaje, spisateljicom Keti Aker (Kathy Acker). To je bilo odmah nakon što sam se zainteresovao za i počeo da se bavim magijom. Pričao sam joj o tome kako je način na koji sam tada gledao na stvari bio takav da je u osnovi magija poslednji i najbolji bastion revolucije. Politička revolucija, seksualna revolucija, te stvari imaju svoj udeo i svoja ograničenja, dok se ideja magijske revolucije vrtela oko stvarnog menjanja svesti ljudi, to jest, zaista menja prirodu opažene realnosti. Keti se potpuno složila – to je na neki način počivalo na nekim od njenih ličnih iskustava – i ja još uvek mislim da je to tačno. Na neki način, magija je najpolitičkije područje od svih u koja sam uključen. Na primer, prethodno smo govorili – dobro ja sam prethodno govorio – o tome kako su anarhija i fašizam dva pola politike. S jedne strane imate fašizam, sa uvezanim snopom grančica, ideju da u jedinstvu leži snaga; sa druge imate anarhiju, koja je potpuno određena od strane pojedinca/ke i gde pojedinac/ka određuje svoj lični život. E sad ako to prenesete u spiritualni domen, onda u religiji, pronalazim veoma mnogo spiritualnog ekvivalenta fašizmu. Reč „religija” dolazi od korena reči ligare, što je isti koren kao ligature (eng. vezivanje; p.p.), i ligament (eng.

veza, ligament; p.p.), i u osnovi znači „zajedno vezani u jednoj veri”. To je u osnovi isto kao i ideja na kojoj počiva fašizam; čak nije neophodno da postoji spiritualna komponenta u tome. Sve od Republikanske partije do „Devojčica izviđača” može se posmatrati kao religija, po tome što su zajedno vezani u jednoj veri. Tako da za mene, kao što sam rekao, religija postaje u velikoj meri spiritualni ekvivalent fašizma. I na isti način, magija postaje spiritualni ekvivalent anarhije, po tome što je njena suština samoodređenje, sa čarobnjakom koji je običan čovek ali nešto istaknutiji, a u dramatičnijim prilikama, nalazi se u centru njegovog ili njenog ličnog univezuma. Što ja mislim da je na neki način spiritualna izjava osnovnog anarhističkog stava. Nalazim strahovito mnogo zajedničkog u anarhističkoj politici i bavljenju magijom, da tu postoji velika uzajamna privlačnost. Da li si čuo za projekt A kao Anarhija (A for Anarchy) koji je nastao u Njujorku kada je izašla filmska verzija V kao Vendeta? Ne nisam, molim te nastavi, informiši me. Neki anarhistički aktivisti krenuli su sa deljenjem materijala pre filmskih projekcija u kojima su se nalazile informacije o tome kako je Holivud uklonio politiku iz filma. Ooo, e to je fantastično, to je stvarno dobro čuti, zato što je to jedna od stvari koje su me mučile. Ono što je originalno bila direktna bitka ideja između anarhje i fašizma je pretvorena u neku vrstu nezgrapne parabole 11. 9. i rata protiv terorizma, u kojoj se reči anarhija i fašizam uopšte ne pominju. Mislim, tada sam pomislio: vidi, ako su želeli da protestuju protiv Džordža Buša (George Bush) i puta kojim je krenulo američko društvo nakon 11. 9. – što bi bilo potpuno razumljivo – zašto onda nisu uradili ono što sam ja uradio 1980ih kada mi se nije sviđao put kojim je krenula Engleska pod vlašću Margaret Tačer (Margaret Thatcher), a to je da napravim priču u mojoj zemlji, koja se na razumljiv način bavi događajima koji su se dešavali baš tada u mojoj zemlji, i da na neki način učinim očiglednim da je to ono o čemu govorim. Iznenadilo me je da Holivud želi da snimi V kao Vendeta, bio je to način za frustrirane i impotentne američke liberale da osete da kao nešto govore o tome kako su popizdeli zbog tekuće situacije bez ikakvog realnog rizika. Sve je smešteno u Engleskoj, koja je po meni verovatno u očima većine Amerikanaca/ki, neka vrsta kraljevstva iz bajke u kom još uvek možda imamo džinove. To kraljevstvo stvarno ne postoji; ono bi za većinu Amerikanaca/ki takođe mogla biti u Zemlji Oz. Tako vi postavite svoju političku parabolu u ovom fantastičnom okruženju koje se zove Engleska, i onda možete da iskalite svoju ljutnju na Džordža Buša i neokonzervativce. Tako se ja osećam i moram da priznam da to u potpunosti počiva na činjenici da nisam gledao film čak ni jednom, ali sam pročitao određeni deo scenarija. To mi je bilo dovoljno. Ali zaista je interesantno to u vezi sa demonstracijama A kao Anarhija. To je fantastično.  59 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Intervju

B

Lost Boys

ilo je pravo zadovoljstvo slušati i gledati nastup Lost Boys-a, a potom i razgovarati sa Bertranom, Floom, Lisjenom, i Floom (s leva na desno na slici u dnu strane). U sendviču između Dažda i Born/ Dead, Lost Boys su te septembarske noći otprašili svoj old school hard core punk set, kombinujući sopstvene pesme sa obradama Negative Approach i Minor Threat. Skromni i jednostavni, a opet žestoki i bez dlake na jeziku, svojim furioznim nastupom u „Dangubi” (Beograd, 19. IX 2007.) i pravom nadrkanom pissed off energijom izvornog hardkora, „Bojsi” su nas inspirisali da sa njima napravimo intervju. Jednostavno, sve naše dileme zbog nepripremljenih pitanja nestale su u trenu pred naletom želje da sa četvorkom iz Pariza podelimo utiske. Njihova spontanost i srdačnost učinili su da se i mi spontano upustimo u opušten razgovor, a odgovor sa njihove strane nije izostao, štaviše! Pred vama se, zbog tehničkih razloga, nalazi samo odabrani deo razgovora i to sa „depersonalizovalim” odgovorima, mada su sa nama ćaskali svi članovi benda, na čemu im se, kao i vama, izvinjavamo. Uživajte!

Spomenuli ste večeras tokom svirke da ste svirali u Makedoniji i nešto o vizama... Da svirali smo juče u Makedoniji. Da li je to novo iskustvo za vas? Nisu nam bile potrebne vize da bismo došli ovde, ali ono što nam je bilo čudno je to da ljudi iz Srbije i Makedonije moraju da imaju vize kako bi došli u Evropu. Ljudi iz FPO-a su nam rekli da ti je potrebno oko 10 dokumenata da bi dobio vizu, ali da ni to nije garant da ćeš je i dobiti. Bili smo u fazonu, šta je sad to?! Da, kad neko želi da ode u EU, mora da ima razne garancije i da im dostavi svakakve potvrde, podatke o roditeljima i rođacima, bračnom stanju, broju dece, visini primanja itd. Hteli bismo da kažemo da smo dobili šansu da dođemo na ove prostore i da smo ovde čuli dosta dobrih bendova, upoznali ljude iz FPO-a i Lets Grow, a njima je kao i drugim bendovima zaista teško da odu u Evropu ili SAD. Šta da kažemo, mi smo srećni momci i bilo bi dobro da više bendova sa prostora bivše Jugo-

Razgovor vodili:

slavije češće dolazi u Evropu. Da li ste imali neka očekivanja pre nego što ste došli ovde? Svirali smo sa Lets Grow pre nekoliko meseci u Parizu, i bilo je jako dobro a nama i zanimljivo da sa njima sviramo i popričamo.

q X

Da li ste imali ikakvu ideju o Srbiji generalno ili posebno o srpskoj hc punk sceni? Nama je Srbija ustvari ono što su nam rekli na televiziji u vezi sa ratom... a to je? Da se ona menja, da ste imali ste razdvajanje Srbije i Crne Gore, i sad Kosovo, stalno se nešto menja. Ljudi u Francuskoj ili nemaju pojma ili uopšte ne razumeju šta se ovde dešavalo. Super je što smo dobili šansu da dođemo ovde i popričamo sa ljudima. Veoma je interesantno čuti ideje i stavove o ratu od ljudi koji su ga proživeli, pošto jedino što vidimo samo su slike sa televizije.

Lost Boys uživo, Beograd, klub Danguba, 19. 9. 2006. 60 Kontrapunkt R.v.5.1.5


A šta je sa alternativnim medijima? Ok, ali tokom rata bio sam veoma mlad i nisam ništa znao o alternativnim medijima, sve informacije dobijao sam putem mejnstrim medija. No, super je što smo sad dobili priliku da dođemo ovde i pored toga što smo svirali, možemo da razgovaramo sa ljudima koji su sve to prošli, i koji nam iznose svoje stavove u vezi sa tim. To nam omogućava da stvorimo opštiju sliku i još važnije, više smo u mogućnosti da kreiramo sopstvene predstave o tome šta se desilo. Svirali ste večeras obradu benda Minor Threat, i volite old school hard core, da li je to pitanje samo muzičkog afiniteta ili su razlozi i dublje prirode? Da, sviđa nam se. To su koreni panka i u to vreme je postojalo jako mnogo energije, veće zainteresovanosti za guranje čitave stvari, onaj fazon: hoćemo da uradimo nešto i to ćemo uraditi. Kada je mikrofon crk'o, to ti nije predstavljao problem da nastaviš da pevaš i bez njega, i to sa onom pissed off energijom ranih hc punk bendova. Mi smo spontani momci, tako da nam nije problem da se razbesnimo (smeh), volimo da sviramo brzo i to nam daje neku pozitivnu energiju. Ipak, srećni smo što smo danas ovde i ne želimo da se žalimo. Ovde smo i uradićemo ono zbog čega smo ovde. Važno je imati na umu odakle je hc punk potekao, da to nije neki metal i sl. Kad smo već kod toga, da li ste gledali film American Hardcore i kako vam se čini? Svideo nam se, ali u njemu su govorili neki ljudi koji nisu skroz upoznati sa scenom i koji tu priču nisu živeli, a dosta njih je izostavljeno... Kao npr. Dead Kennedy’s. Upravo tako. Pored toga, smešno je to što se film bavi diy kulturom, a na kraju filma iskoči ono „Sony Pictures”.

Lost Boys

Lost Boys

stoji baš mnogo scena. Tu su emo, youth crew, krasteri.

OK, i šta mislite o takvom razdvajanju? Normalno je da slušaš muziku koja ti se sviđa, no lično mislim da je odlično mešati različite muzičke stilove. Ukoliko mešate stilove, kao što je to bio slučaj večeras, privućićete različite ljude koji će otkriti nešto novo. Bitno je kako se organizuju koncerti, način na koji bend govori, ali je stav najvažniji. Mešaju li se ti pravci međusobno? Uglavnom ne. Mada je u našem mestu drugačija priča. Svi idemo na iste svirke, nije nam toliko važna vrsta muzike koliko diy pristup i koliko smo važni jedni drugima i način na koji sve to radimo. Ljudi iz youth crew-a često su netolerantni zato što su u straight edge fazonu, odvajaju se od onih koji

Pitam vas ovo pošto mislim da je u filmu relativno dobro prikazan konflikt pankera sa društvom. Šta vi mislite o tome i da li taj konflikt vidite kao nešto relevantno? Da. Da nismo u konfliktu sa društvom, ne bismo ni bili u hard core-u, ponekad smo stvarno uznemireni i besni, a hard core je način da to izrazimo. U našim tekstovima ima dosta fuck you stava. Kad smo bili mlađi, na svirkama smo od različitih bendova imali prilike da čujemo stavove o različitim društvenim temama... Ono što mi hoćemo da kažemo je da treba da živiš život onako kako ti hoćeš i da niko drugi ne može to da ti govori i određuje. Kako poredite duh starog hard core-a sa sadašnjom situacijom na hc sceni u Francuskoj? Postoji jak rascep. U Francuskoj po61 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Lost Boys Stvarno volimo da odlazimo na mesta gde neće doći mnogo ljudi na koncert i gde scena nije velika

piju i sl. Ali, npr. u našem kraju postoje krasteri koji imaju grupu Francuska Smrdi i oni pokušavaju da urade nekakav miks, zovu veoma različite bendove. Važan im je način na koji se ljudi izražavaju i poruka koju šalju.

na sceni, ali sada više želimo da živimo svoje živote i ne vodimo računa o nekim stvarima, pokušavamo da izvedemo revoluciju u sopstvenim životima. Npr. ja imam posao koji je u skladu sa mojim principima, pokušavam da radim stvari na svoj način.

Kad smo već kod poruke, da li postoji politički jaz, na primer da su krasteri više anarho i politički orijentisani, a emo ekipa apolitična? Ne, u Francuskoj je emo čak najpolitičniji. Imamo tradiciju emo-a u Francuskoj, za nas je političko više način na koji vidimo svet, ličnije je. Ne volimo ljude koji pričaju o velikim temama.

OK, šta ste do sad izdali? Snimili smo nekoliko pesama za 7" koji će izaći na proleće. Snimili smo šest pesama od kojih će četri ići na na taj 7", a dve na neke kompilacije.

OK, šta mislite o radikalnoj levici i da li ste na neki način uključeni u tu scenu? Nismo na aktivističkoj sceni, samo organizujemo koncerte, to je naš doprinos. Stvar je u tome da radiš šta možeš, odnsono hoćeš. Ne očekujemo sutra neki veliki prevrat.

Nadam se da će Srbija tada biti zanimljivija, kada je hard core punk u pitanju. Ne, stvarno volimo da odlazimo na mesta gde neće doći mnogo ljudi na koncert i gde scena nije velika. Ne volimo da sviramo u Nemačkoj npr, pošto dobijaju sve bendove i ostalo na tacni. Radije ćemo svirati pred dvadeset klinaca. Iako je ovde i u Makedoniji mnogo manje ljudi na sceni, čini mi se da su požrtvovaniji kada je čitava stvar u pitanju. U Makedoniji smo svirali sa FPO-om i oni su mnogo bolji bend od nas.

Da, slažem se. Ne mislim isključivo na pripadnost nekom kolektivu ili organizaciji, više me zanima vas lični odnos prema tome i koliko vam je to važno? Kada ostariš, pokušavaš da živiš onako kako hoćeš, no to je jako teško. Radikalnu politiku više vidimo kao način na koji gradiš svoj svakodnevni život. Kada smo bili mlađi neki od nas bili su aktivni

Da li nastavljate turneju? Ne, ovo nam je bila poslednja svirka. Bilo nam je zabavno i voleli bismo da opet dođemo.

Da, svi vole FPO. Hvala vam za intervju. Želim vam sve najbolje i nadam se da ćemo vas opet gledati. OK, i mi se nadamo da ćemo opet doći. Pozdrav.

LOST BOYS je relativno mlad bend iz Liona, Francuska. U okviru svoje prve turneje svirali su u Beogradu 19. 10. 2007. Posle zajedničkog koncerta u Parizu, Beograđani Lets Grow pozivaju ih da obavezno dođu na prostore bivše Jugoslavije i odsviraju nekoliko koncerata. Za razliku od većine bendova koji bi svakako radije odabrali da nastupaju u zemljama Zapadne Evrope, LOST BOYS oberučke prihvataju poziv i odlučuju da svoju prvu turneju naprave baš na ovim prostorima. Oduševljeni ljudima, koncertima, gradovima i vremenom provedenim u našim krajevima, pre odlaska su dogovorili saradnju sa beogradskom etiketom HA-KO Bastards. Do sada imaju snimljen samo demo pod nazivom „Fuck You”, koji možete „skinuti” sa sajta http://stillholdingon.free.fr/lostboys.html. Njihovo prvo zvanično izdanje, koje će izaći za HA-KO Bastards, biće objavljeno na vinilu, tačnije na 7’’. Za one koje iznenađuje to što neko još uvek rabi vinil u svetu digitalnih komunikacija, treba napomenuti da su ovi old school hard core punk entuzijasti pomenuti demo realizovali kao demo kasetu! A budući da zvuče kao pank bendovi iz vremena kada su tek probijane granice brzine, takva „forma” potpuno odgovara „suštini”. LOST BOYS sviraju pod uticajem ranog američkog hard core punk-a, poput bendova Agent Orange, JFA i ranih MIA. 62 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Kolumna

Umiranje u tišini

U

jeku protesta javnog sektora u Francuskoj 2007. godine, među brojnim bombastičnim informacijama, sasvim stidljivo potkrala se i jedna kratka anketa francuske televizije sprovedena na ulicama Pariza. Novinar je pitao ljude da li podržavaju aktuelni štrajk. Sedeći u svojim kolima u beskrajnoj koloni nastaloj zbog saobraćajnog kolapsa izazvanog štrajkom, jedan čovek srednjih godina odgovarao je na pitanje. Rekao je da podržava štrajk u svakom pogledu i dodao da zavidi radnicima iz javnog sektora koji na taj način mogu da izražavaju svoje nezadovoljstovo, dok je za zaposlene u privatnim firmama, kojima i on pripada, kazao da „moraju da pate u tišini”. Namerno počinjem priču ovom naizgled, marginalnom ilustracijom sa protesta u Francuskoj, da bih izbegao mogućnost zapadanja u hermetični diskurs balkanskih tranzicionih vrleti. Drugim rečima, krećući iz jedne tzv. razvijene evropske zemlje, pokušavam da pobegnem iz zamke u koju nas uz zdušnu pomoć medija vrli političari stalno teraju, a to je da smo kao društvo zapravo u „nužnom” procesu promene strukture vlasnišva u privredi i industriji, koji oni tako umiveno i mistifikovano nazivaju tranzicijom. Naravno, istovremeno nas ubeđuju da je to težak i bolan proces koji sa sobom nosi „dobitnike” i „gubitnike”, ali koji nas pre svega vodi u svetlu budućnost konzumerističkog raja Evropske unije. Uzgred, primećujem da se političari u Srbiji neverovatno uzdržavaju od toga da javno izgovore reč kapitalizam u bilo kom kontekstu, a naročito prezaju od nedvosmislenog izjašnjavanja po pitanju sopstvene opredeljenosti za srpski put u kapitalizam. Međutim, neću se ovde baviti Evropskom unijom, niti licemerjem političara koje je njihov zaštitni znak, već ću pokušati da se osvrnem na neke od posledica tranzicije. Polazeći od svog najužeg okruženja, pa do najšireg društvenog plana koji je vidljiv u različitim medijima, više je nego primetno da su ljudi, naročito oni „sredovečni”, upadljivo nezadovoljni i potišteni zahvaljujući situacijama u kojima se nalaze njihova preduzeća. To nezadovoljstvo se ne tiče samo pitanja visine plata koje su inače, najčesće ponižavajuće niske, mada naravno, ima i toga, već mi se čini da postoji nešto s čim se ti ljudi mnogo teže mire, a to je gubitak samopouzdanja i samopoštovanja. I zaista, kako izgleda kada ste svedeni na nivo nemog posmatrača svih događaja koji se direktno tiču vaše egzistencije? Kako se čovek tada oseća? U najmanju ruku oseća se potcenjeno i omalovaženo. Osećaj koji nastaje represivnim delovanjem političke i ekonomske sile, neretko pretvorene i u sirovu fizičku, gura tzv. „obične ljude” u stanje poraženosti. Setimo se samo kako se ministar za ekonomiju, Mlađan Dinkić, nedavno obratio v. d. generalnog direktora „Jumka“ Miodragu Tasiću, sa pretećim pismom u kojem između ostalog kaže da će svi radnici koji ne potpišu ugovor o radu na neodređeno vreme sa firmom „Zamber“ britanskog biznismena Janija Savasa, biti otpušteni i da će ostati bez prava na novčanu milostinju, koja bi im sledovala da su potpisali ugovor i da su zatim „legalno” šutnuti s posla. Ta vrsta bahatosti ne samo što užasno iritira na nivou vrednosnih procena takvog ponašanja, već je na najdirektniji način povezana sa ugrožavanjem egzistencije konkretnih ljudi. Naravno da u takvom pretećem ambijentu koji je uperen protiv fizičkog opstanka, teško dolazi do bilo kakve organizovane i solidarne akcije, koja bi doprinela tome da se čuje glas obespravljenih ljudi. Zadnjih 20-ak godina u eri potpune antilevičarske histerije, sve što ima bilo kakve veze sa levom

Piše:

z

Političari u Srbiji se neverovatno uzdržavaju od toga da javno izgovore reč kapitalizam u bilo kom kontekstu

idejom, toliko je potisnuto u drugi plan da čoveka ponekad prosto uhvati jeza. Jedna od tih tekovina koje su degradirane do krajnjih granica je i štrajk, taj najsolidarniji i najdirektniji izraz pobune i nezadovoljstva postojećim stanjem. No, ipak, kada se takvi odvažni, a iz ugla mnogih pasivnih posmatrača suludi, izrazi bunta ipak dogode, oni sa sobom nose nova ponižavanja i degradiranja učesnika tih demonstracija. Štrajkači nailaze na zatvorena vrata svih nadležnih institucija, većina medija se pravi kao da se nista ne dešava, prolaznici ih belo gledaju mimoilazeći ih na ulicama, dok oni stoje sa transparentima. Jednostavno, ti ljudi gotovo da bivaju dovedeni u situaciju da ih je sramota što se uopšte bune. Međutim, socijalna deklasiranost, psihološki pritisci i stanje poniženosti nažalost, sve više za posledicu imaju smrtne slučajeve. Jedna takva tragedija desila se pre nekoliko dana, dakle sredinom januara, kada su radnici dve privatizovane zrenjaninske firme „Šinvoz” i „Bek”, protestovali u Beogradu u Domu Sindikata protiv krađe sprovedene tim privatizacijama, tražeći poništenje istih. Odlučili su da u Beogradu ostanu dok im se ne ispune zahtevi. Prve noći negde između 4 i 5 ujutru, jedan četrdesetogodišnji radnik preminuo je u Kamenoj sali Doma Sindikata od srčanog udara prouzrokovanog stresom zbog svih tih dešavanja. Još tri žrtve odnela je ta nesrećna privatizacija u dvema zrenjaninskim fabrikama. Dve od te tri žrtve su izvršile samoubistvo vešanjem. Sećam se slučaja iz Valjeva gde je pre nekoliko godina u svojoj firmi umro čovek tokom štrajka glađu, ili žene iz Gornjeg Milanovca koja se obesila, pošto niko od rukovodilaca firme nije hteo s njom da razgovara, nakon što je dobila otkaz. Naravno, ovo je tek nekoliko primera, a takvih slučajeva je sve više i više. Naročito treba uzeti u obzir i to da mejnstrim mediji često takve vesti „preskoče”, nekada možda po nečijem nalogu, nekada po sopstvenom afinitetu, ali činjenica da je socijalna i psihološka degradacija zaposlenih ljudi počela da poprima zaista nesagledive oblike tragičnosti ne može se sakriti. S punim razumevanjem za čitavu složenost situacije u kojoj se nalaze manje-više svi zaposleni (i još više oni nezaposleni), potpuno razumevajući egzistencijalnu uslovljenost, nemogućnost da se tako lako iskoči iz dinamike tranzicijske nužnosti diktirane od strane političke i ekonomslke elite i njihovog ideološkog obrasca emitovanog kroz medijsku sliku društva, s punim razumevanjem za situaciju u kojoj se veliki deo nas nalazi i kojoj se nije leko odupreti, naročito ne tako brzo, ja ipak sebi dajem za pravo da pitam gde je granica? Gde je granica kada prestajemo da trpimo i od koje počinjemo da podižemo svoj glas protiv onoga što nas muči? Ne mora taj glas da bude nužno vezan za štrajkove i za preduzeća, to se odnosi i na mnoge druge stvari. Neophodno je u jednom trenutku zaustaviti se i shvatiti da se više od postojećeg ne može dopustiti. Pronalaženje te granice istovremeno podrazumeva i promišljanje o tome šta bi se želelo činiti, jer nije dovoljno samo protiv nečega biti, već je još važnije promisliti čemu bi se trebalo težiti. U tom smislu, pitanje – gde je granica, ima dvostruku vrednost. Prva je da se granica uopšte pronađe i kaže – dosta je više, a druga je ona kreativna i afirmativna gde mi kroz ono sto želimo, otkrivamo zapravo nove vrste samopouzdanja, samopoštovanja i solidarnosti koje se temelje na ličnom izboru lišenom bilo kakvih pritisaka. U suprotnom, ostaje nam da puni samosažaljenja patimo i umiremo u tišini. 63 Kontrapunkt R.v.5.1.5


Konzumerizam

Grad bez sunca „Najbolji provod u gradu“, poručuje sa bilborda reklamna poruka novog Miškovićevog postrojenja za isisavanje para iz plitkih džepova, Delta siti. Nikad nisam bio vičan u pljuvanju u dalj, pa shodno tome progutah svoj spontano pripremljeni hitac; da se ne ubalavim... Svašta mi je u trenu prošlo kroz tintaru, ali poslednja stvar koja bi u tom trenutku mogla da mi padne na um bio je odlazak u Deltin grad. No nepunih nedelju dana kasnije, sticajem okolnosti, obreh se u „najvećem i najlepšem tržnom centru na Balkanu”. Zbrčkane njuške i kiseli komentari nekog dede o Delta sitiju („Sve ti je to sranje!“), ostadoše za mnom dok sam izlazio iz basa. Ispred mene se protegao ušljiskani, polublatnjavi trotoar, isprečile se pandurske marice i nekoliko desetina redara koji su „na kašičicu“ propuštali okupljene proletere u „Super Maxi”. Red gladnih očiju i stomaka otegao se duž trospratne beton-staklo rugobe, s čijeg vrha blješte elektronske slike visoke rezolucije. Već spolja se vidi da je sve upriličeno sa ciljem da ostavi upečatljiv utisak na posetioca. S jedne strane sumorni realni svet – urbana pustinja Novog Beograda, a sa druge sjaj potrošačkog wonder landa. Sve je osmišljeno tako da vam iz vidnog polja skloni neporecivu činjenicu da je to samo ogromna prodavnica. Delta siti vas na samom ulazu omađijava. Monumentalnost građevine, ogromni ekran na krovu i još veće reklame na njenoj fasadi, redovi potrošača opasani vijugavom metalnom ogradom, gomila redara sa fluorescentno zelenim prslucima i – policija, sve to više liči na premijeru nekog holivudskog spektakla. Samo, ovde se ne čeka na osmeh i potpis nekog bezobrazno preplaćenog snoba i ovde niko ne vrišti od sreće. Naprotiv, ovde škripe zarđali zglobovi, pulsiraju proširene vene, sevaju krsta i curi nos, dok se u kišovito, vetrovito i sumorno pozno jesenje popodne strpljivo čeka na šačicu jeftinijih prehrambenih proizvoda. Dok oni čekaju da najzad počne „najbolji provod“, na svu sreću ja to ne moram, jer je ulaz u drugi deo Delta shittyja, onaj namenjen svoj ostaloj „robi široke potrošnje“, slobodan. Prolazim kroz vrata kroz koja bez problema može da prođe „tamić” i preda mnom se ukazuje tržišna utopija. Mermer, metal, staklo, a opet sve je to nekako – plastika. Sve je original, a opet je sve lažno. Svuda se nešto dešava, a zapravo sve je mrtvo. Ljudi se vucaraju kao utvare tražeći ostatke svojih života u izlozima „eminentnih robnih proizvođača“. A tamo samo mogu da nađu dozu „nužnih iluzija“, neophodnih da obesmišljenom životu podare tračak nade da nije sve izgubljeno, da ipak ima smisla. Dok se šetkam gore-dole ispred jedne od prodavnica sve više osećam nelagodnost. Ne samo što me suit&tie guy iz obezbeđenja sve češće zagleda (šta se ovaj tu mota, a ne kupuje?), već počinje da me pritiska, sve jače i jače, osećaj poraza koji se da meriti kvadraturom Delta sitija i licima armije potrošača koji cirkulišu kroz njegove „ulice“. Poražavajući osećaj nemoći pretače se u bes, pa potom u tugu, dok gledam u ljude oko sebe. Instinktivno dižem pogled u potrazi za nebom (ne tražeći svevišnjeg, naravno), nema ga. Teže dišem, treba mi svežine, strujanja vazduha. Ni toga nema.

Piše:

X

Delta siti je ukleti zamak u kom se provodi jedino najmoćniji srpski vampir 64 Kontrapunkt R.v.5.1.5

Pod veštačkim svetlom Delta sitija kontrolisana realna nadrealnost čini se predodređena je na večiti život, prepariranu mladost. Za iskustvo života u virtuelnom svetu nije vam potrebno otvaranje naloga na Second Life-u. Dovoljno je da kročite u Delta siti, spremni na trošak, razume se, i pred vama će se ukazati svet iz snova. Svega ima, sve je na dohvat ruke, svuda su mladi i nasmejani radnici i radnice, ali i redari, privatno obezbeđenje i policija koja se stara da sve bude bezbedno, pod kontrolom. Idem dalje, do sledeće, pa još jedne prodavnice. Toplo je. U Delta sitiju je uvek prijatno toplo, a ja se nisam raskomotio – jednostavno ne osećam se ovde kao kod svoje kuće. Vruće mi je. Počinje da me hvata nervoza, a temperatura dodatno raste. Ali neka, „izdržaće Jevtić“. Delta siti je paradigma savremene kapitalističke vizije društvenog života: ograđeni i zasvođeni privatni prostor komercijalne namene, koji predstavlja materijalizovanu simulaciju društvene stvarnosti, zaokruženu celinu kvazi društvenog života u malom, o čijoj bezbednosti brinu kako proleteri u uniformama privatnih kompanija, tako i oni na javnom budžetu. U Delta sitiju niko (normalan) se ne provodi, a kamoli najbolje u gradu. Sama ideja „provoda” kakva je koncipirana i ubrizgana u pop-kulturni, advertajzing sleng, u samo potrošačko imaginarno, već je u sebi korumpirana. U njoj nema ničeg „autentičnog”, ničeg što bi odražavalo realan puls i potrebe ljudi. „Provod” je privid, koprena preko očiju, lažna nada, a Delta siti je ukleti zamak u kom se provodi jedino najmoćniji srpski vampir. U društvu koje je pretvoreno u fabriku za proizvodnju (kapitalističke) realnosti, Delta siti je samo jedan, istina moćan, proizvodni pogon. U njemu se prave pare, ali i – pre svega – čitav jedan način života koji čini nužnim, gotovo prirodnim, sistemsko organizovanje i realizaciju isisavanja života iz svakoga od nas. Naturalizovanje takvog poretka čini normalnim postojanje i ulogu koju su sebi dodelili (krupni) kapitalisti poput Miškovića, a Država to aminovala. Sa produžetkom takvog trenda, naposletku, verovaćemo da bez njih ne možemo, jer naša normalnost, naša „prirodnost”, zavisiće od postojanja super, hiper, mega, maksi, mini i slćinih marketa. Jer ukoliko ih ne bi bilo, nastao bi haos, „anarhija”, dok sa njima živi red, sigurnost, izvesnost. Srećni kupac kao ultimativni društveni akter kapitalističke utopije večno je zavistan, infantilizovan, podređen, nemoćan, pasivan. Njegov horizont je zasvođen plafonima hiper marketa, a kultura degradirana na nivo Diznilenda. Delta siti, Nike town, Diznilend, Planet Reebok. Otimanje društvenog života i zatvaranje, odsecanje, privatizacija javne sfere, javnih površina, prostora... od ulice preko grada i zemlje do planete! Virtuelnost pozno-kapitalističke realnosti nalik je „kuvanju žabe”. Zaslepljeni sjajem potrošačkog izobilja, mi ne provaljujemo šta nam se dešava, mada se osećamo nelagodno. I tako sa vidnom radošću i prikrivenom zebnjom učestvujemo u sopstvenom isključivanju, podređivanju, eksploataciji. Život se kotrlja dalje; mi radimo i kupujemo, vampiri srču i provode se.


KONTRAPUNKT Reloaded v.5.1.5