Verbatologija - Jelena Jovanović-Simić, Radoje Simić

Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ Радоје СИМИЋ

ВЕРБАТОЛОГИЈА

НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА БЕОГРАД, ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ СТУДИЈЕ СРПСКЕ И СЛОВЕНСКЕ МОНОГРАФИЈЕ СЕРИЈА IV БРОЈ 6 Рецензенти: проф. др Милош Ковачевић проф. др Рајна Драгићевић проф. др Срето Танасић Издавачи: НАУЧНО ДРУШТВО ЗА НЕГОВАЊЕ И ПРОУЧАВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, СТУДЕНТСКИ ТРГ 3, БЕОГРАД ДЕЧАНСКА 12, БЕОГРАД

Јелена ЈОВАНОВИЋ СИМИЋ Радоје СИМИЋ

ВЕРБАТОЛОГИЈА (ЛИНГВИСТИЧКЕ ОСНОВЕ НАУКЕ О ВЕРБАЛИЗАЦИЈИ СВЕТА)

НДСЈ Јасен 2015

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР: ЗАШТО ВЕРБАТОЛОГИЈА............................ 9 1. У В О Д................................................................................... 25 1.1. О ДОСАДАШЊИМ ИСТРАЖИВАЊИМА...........................25 1.1.1. О наратологији..................................................................... 25 1.1.1.1. Општа обавештења..................................................25 1.1.1.2. Закључак о наратолошким истраживањима.......57 1.1.2. О ’жанристици’ (или ’генологији’).................................. 62 1.1.2.1. Претходне напомене..................................................62 1.1.2.2. Идеје В. Виноградова и његових следбеника............67 1.1.2.3. М. Бахтин о ’говорним жанровима’.........................71 1.1.2.4. Постбахтинска истраживања................................79 1.1.2.5. Закључне напомене о ’жанристици’........................86 1.2. О ТЕКСТУ И ДИСКУРСУ.........................................................87 1.2.1. Општа запажања.................................................................. 87 1.2.2. Истраживања Н. С. Валгине о тексту............................. 97 1.2.3. О дискурсу........................................................................... 120 1.2.4. О врстама текста................................................................ 130 1.2.5. Руска истраживања о врстама текста........................... 144 1.2.6. Закључак о руским истраживањима............................. 170 1.2.7. Закључна разматрања о тексту/дискурсу.................... 178 1.3. ПРОБЛЕМИ АНАЛИЗЕ ТЕКСТА..........................................182 1.3.1. Претходне напомене......................................................... 182 1.3.2. О ’фрази’............................................................................... 185 1.3.3. О исказу................................................................................ 199 1.3.3.1. Опште напомене.......................................................199 1.3.3.2. Врсте исказа..............................................................210 3

1.3.3.2.1. О констатацији....................................................210 1.3.3.2.2. О индикацији..........................................................223 1.3.4. О текстеми........................................................................... 233

2. В Е Р Б А Т И В.................................................................... 241 2.1. ОПШТА РАЗМАТРАЊА..........................................................241 2.1.1. Још о ’начину излагања’.................................................... 241 2.1.2. О природи вербатива........................................................ 255 2.1.3. Структурна основа вербатива........................................ 272 2.2. (ЈОШ) О СМИСЛУ ИЗЛАГАЊА............................................279 2.2.1. Општа напомена................................................................ 279 2.2.2. О смислу исказа.................................................................. 282 2.3. ВЕРБАТИВ И ЖАНР................................................................294 2.3.1. Приступ................................................................................ 294 2.3.2. Жанровска структура и вербатив.................................. 299 2.3.3. Жанр и структура текста................................................. 305 2.3.3.1. Увод: о ’жанру’ са становишта композиције текста.................................................305 2.3.3.2. Жанровска структура поетског текста: ’жанр’ и ’мотив’........................................................318 2.3.3.3. Жанровско-мотивски састав романа ’Корени’ Д. Ћосића....................................................320 2.3.3.4. Закључак о ’жанру’ и ’мотиву’ у структури поетске прозе....................................329

ИЗВОРИ.................................................................................. 331 ЛИТЕРАТУРА......................................................................... 333 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР......................................................... 351 ИНДЕКС ПОЈМОВА.............................................................. 357

4

„[…] Жак Дерида (1939–2004) на изузетан начин је остварио везу између властитог писања и природе и организације идеја и аргумената који дају важност и значај његовој мисли. То је открило како Деридино дело, у којем се за филозофа неуобичајено широко експериментише начинима излагања, па се појављују различите наративне форме, поставља – готово попут уметничког дела – властита правила са облицима казивања и начинима на које ће изложити свој предмет. Најкарактеристичније речи његове филозофије, као што је difference или deconstruction, прешле су дуг пут од посебних речи једне филозофије до речи које нестају у океану свакодневног говора. У Деридином тексту оне се, међутим, појављују као тачке акумулације аргумената, као места где се спајају комплексност једне речи и њено претварање у филозофску тему“. Предговор у књ.: Жак Дерида, Марксове сабласти, Службени лист СЦГ и Јасен, Београд 2004. *** „Постоји обичај […] да се неке сфере духовног живота издвајају и посебно именују. Те сфере јесу у вези са ’сферама друштвене делатности’, сажимају их и вреднују […] Мислимо да се својом општошћу, својим значењем за људе и својом природом издвајају следеће вредносне одреднице: друштвени интерес, друштвена моћ, друштвени морал и друштвено знање […] По томе се и у језику разликују комуникативне функције које прате и језички уобличавају, одн. в е р б а л и з у ј у облике друштвене свести и друштвене праксе.

5

Радоје Симић и Јелена Јовановић, Основи теорије функционалних стилова, НДС и Јасен, Београд 2002, 56–57. ’Начин излагања’ као да постаје кључни термин не само аналитичке, већ и опште филозофије. После Касирерoве ’Филозофије симболичких форми’ више не може бити сумње да је језик, уз друге облике симболичког испољавања људског бића, али више и пре од њих, незаобилазни медијум којим се једино може продрети до ’феноменологије духа’, односно до сржи људске јединке као мисаоног бића (Animal simbolicum sive animal reflexionis). ’Начин излагања’ – као један од најбитнијих момената у симболизацијским процесима, посматран на површини тих процеса – заправо упућује на структурна својства материјалног слоја симболичких форми, поступак њихове изградње и достизања оптимума у испољавању ’субјекта’, боље рећи покретача и носиоца симболизацијског чина, као и у учинку код ’објекта’, лингвистички речено: примаоца, перцептора, у чију чулну сферу доспевају емитоване структуре. Али значајнија од ’површинске’ јесте ’дубинска’ структура симбола, јер произведен и емитован симболички сигнал – да би уопште био симболички – мора нужно нешто ’симболизовати’: неки духовни, а преко овога у начелу и искуствени ’садржај’, који је с њим нераздвојно повезан и с њим заједно продире у ментални свет примаоца. Ова најчудеснија од свих чудесних чињеница онога што олако називамо хуманитетом – грубо речено – састоји се у крајњој инстанци од материјалног ’средства’ и виртуелног ’терета’ који се тим средством ’преноси’ од једне свести другој, а то се назива комуникацијом. ’Начин излагања’, према томе објашњив је као изградња материјалне основице симбола, усклађивање њено са виртуелним чињеницама које се желе ’пренети’ примаоцу, и сам пренос. ’Начин излагања’ – оправдано је рећи – јесте у ствари изградња и пренос симболичких структура како су управо дефинисане као биполарни ентитети – између пошиљаоца и примаоца. Видне су 6

две перспективе из којих се у овако схваћеним условима мора посматрати симбол: једна је производно-структурна, а друга употребно-прагматичка. Повезати те две перспективе – значи анализирати сам симболички процес, знаковне структуре помоћу којих се обавља, начин њихове изградње, њихове врсте, облике и начин функционисања, као и – на другој страни – врсте, појавне облике, могућности симболизације и друштвени значај комуникцијских процеса који отуда проистичу. Све досад речено представља мање или више јасно формулисан филозофски став према симболизацијским и комуникацијским појавама. Битан је међутим и уже стручни став аналитичара симболичких облика и симболизацијско-комуникативног процеса – за који рекосмо да се реализује изградњом и употребом симболичких ентитета. Аналитичар стоји пред задатком да издвоји симболичке облике, да дефинише њихову природу, да их класификује, систематизује и размисли о њиховим функцијама и функционалним својствима. Анализа подразумева растављање структура на саставне елементе, сложенијих на једноставније (док не доспе до минималног, елементарног састојка), утврђивање врсних и индивидуалних дистинктивних обележја, те њихову класификацију и типологију. Као и другде, тако и у језику, ваља поћи од минималних функционално способних јединица, утврдити њихове особености, начине суделовања у изградњи виших форми, и функционисања у процесу споразумевања. Све смо ове чињенице сврстали под термин ’начин излагања’, па је јасно да ваља кренути у потрагу за основним, тј. минималним, као и вишим јединицама језичких форми затечених у процесу споразумевања; споразумети се о њиховим особеностима, начинима суделовања у вишим формама, и прагматици свих њих понаособ и заједно. ’Начин излагања’, рекосмо, тиче се у првом реду врсте употребљених средстава при материјализацији симбола: да ли је то предметна стварност за уобличавање физичким деловањем на њу, скулптура и сл.; да ли су то боје и њихово наношење на предмете, при чему се 7

ради о слици, цртежу – и сликарству као начину испољавања човека; да ли је то звук као својеврстан израз људских расположења, па је то музика; или је то пак артикулисани звук, који служи језичком испољавању човека (графијски системи за фиксирање музичких и говорних облика пронађени су касније да би се израз стабилизовао у времену, као што су пронађени на једној страни уређаји за акумулацију, причуву и поновну репродукцију звуковних структура, те музички инструменти и развијена инструментална музика). ’Начин излагања’ у језику разликује се, према томе, од осталих врста симболизације најпре начином материјализације, а затим и могућностима обликовања израза, као и могућностима захвата у садржину духовног бића човековог, њеног усклађивања са материјалним изразом, и преноса на интерперсоналној равни. Специфичну врсту симболизацијске делатности чије је средство језик назваћемо вербализацијом, а основни облик вераблизације – вербативом.

8

ПРЕДГОВОР: ЗАШТО ВЕРБАТОЛОГИЈА 1. Наша Вербатологија настала је из дугогодишњег више узгредног него систематичног интересовања за ’лингвистику текста’ (одн. боље: за ’синхрону текстологију’1 или текстографију), затим за наратологију (за ту се област истраживања употребљава и термин ’наративистика’, в. даље), а у новије време и за тзв. ’жанристику’ (’генологију’) – дисциплине за које нам се чинило да су поникле на правцима даљег, често плитког, али каткада и продубљеног промишљања лингвистичког хабитуса људског, као и да се могу даље развијати ако се поставе на довољно сигурне и пре свега јединствене теоријске темеље, што је могуће једино ако се посматрају на лингвистичком тлу (Јовановић–Симић 2009; Симић–Јовановић 2009а, 2009б).

1.1. Лингвистика текста, одн. како рекосмо: синхрона текстологија – бави се – кратко речено – ’надреченичним’, или ’надсинтаксичким’ (’међуисказним’, ’интерфразним’, ’натфразним’, ’интерсентенцијалним’, ’супрасентенцијалним’)2 структурним својствима текста. а) М. Ивић, у прегледу теорија о науци о језику, скреће пажњу на ’текстовну лингвистику’ (1996: 271–272). По схватањима на које се она позива, текст није прост скуп реченица већ структурирана целина. У анализи текста „се имају у виду појаве као што су, на пример, анафоризација, проблем употребе одређеног 1

2

Текстологија се првенствено бави проблемима „утврђивања историје текста и његовог аутентичног вида“ (РКТ 1992: s. v. – Рејсер 1978: 3). Има, међутим, много разлога за усвајање термина ’синхрона текстологија’, као пандана за ’синхрону лингвистику’, према ’историјској’. (В. и: Харвег 1968: 8. – Цит. по: Одинцов 1980: 45). Но ако се овакво решење не прихвата, онда би синхрона наука о тексту могла носити назив ’текстографија’. Шаренило ових термина условљено је између осталог и разликама у схватању полазних, минималних структура овако конципираних аналитичких и интерпретативних поступака. – О некима од ових термина биће речи у нашој књизи. (В. даље).

9

члана, појава ’слагања времена’, однос тема–рема, пресупозиција, присуство израза типа ’у ствари’, ’наиме’ и сл. […] Разрађивање текстуалне граматике – закључак је ауторкин – претпоставља, у ствари, на првом месту описивање свих начина на које се остварује семантичка кохезија текста. На изглед различите појаве, као што су, на пример, анафоризација и рекурзивно парафразирање основне теме саопштења (тј. враћање на исту тему у говору), наћи ће се паралелно третиране приликом осветљавања ове проблематике“. Краће речено: ’текстуална лингивистика’ за предмет има међуреченичне (боље, међуисказне) везе у условима коинциденције већег броја у низу, а тај низ је текст. Овакво схватање текста је, и поред позивања на ’семантичку кохезију’, ипак чисто формално, а теорија текста површно схваћена. б) По Трескову Рјечнику лингвистичких појмова (Треск 2005: s. v. ’текстна лингвистика’): „Текстна лингвистика појавила се у Европи, особито у Њемачкој и Низоземској. За предмет има промјењиве сврхе разноврсних текстова, и занима се изричитим препознавањем формалних језичних својстава по којима се једна врста текста разликује од друге; та својства одређују текстуалност текста. У пионирском пројекту 1970-их година на Свеучилишту у Констанцу у Њемачкој пропао је покушај стварања експлицитне текстне граматике, али су однедавно истраживања постала разрађенија и сложенија“. Да ли ’текстуалност текста’ нешто значи или је само празна флоскула, ваљало би тек размислити. У садашње време ова дисциплина постаје све мање популарна, а у томе је престиже наратологија, у најновије време когнитивна лингвистика. Ипак, ’текст’ постоји као лингвистичка појава, и научно је валидан напор продрети у његову природу. Али то ’текстовна лингвистика’ није успела учинити. в) И текстовна лингвистика, као и ’наратологија’ (в. даље), запала је у кризу јер није у стању разрешити неке од кључних проблема. Пре свега се овде поставља питање основних појмова, и полазних јединица, њихових својстава, положаја у структурама вишег реда, као и функције у тим структурама. Западна наука о тексту није успела ни поставити те проблеме, већ се увек ослања на лингвистичка истраживања, али најчешће без оособитог увида у проблем. Друкчији је став руских проучавалаца текста, 10

пре свега синтаксичара, који истичу и покушавају разрешити питање основне јединице ’надреченичног’ нивоа. Још је А. М. Пешковски (1956: 410; – Солгањик 1973: 16) изнео мишљење да се реченице у говорном низу групишу у више целине, тј. по њему у параграфе, не само по томе што су заједно одељене од других параграфа дубљом паузом, него и по томе што чине ’логичко јединство’. Л. А. Булаховски (1952: 392) је утврдио „постојање јединица израза виших од фразе […] у којима су видљиве конкретне особености синтаксичког карактера – тзв. натфразних целина“. Фразом се при томе сматра заправо језички исказ, рекло би се пре свега елементарног типа (в. даље). Н. С. Поспелов (1948: 31) тврди да се реченица мора посматрати као „елеменат сложене синтаксичке целине“. Али овим путем, нити у каснијим истраживањима овога круга теоретичара, ипак се није дошло до јасног издвајања и дефиниције те ’целине’ (в. даље у овој књ.). Узмемо ли нпр. за полазиште реченицу, као што се у текстографији редовно чини3, онда је пре сваког даљег потеза неопходно дефинисати ’реченицу’ као основу текста, и наћи њену специфичну особеност у односу на реченицу као субјекатско-предикатску структуру, јер ова потоња улази и у састав тзв. ’сложене реченице’ (в. даље) итд., па тек као комплексна целина чини јединицу текста. Ми сматрамо да се може доћи до структурне дефиниције текста, а да се у томе мора поћи од специфичних основних јединица и њиховог понашања. Кључно место у свему има појам ’вербатива’ – живе ћелије текста, из које се излива, и у коју се улива његова комуникативна енергија, и жижна тачка у коју се сливају и све остале структурне јединице текста (в. даље).

1.2. Термин ’вербатологија’ створен је према ’вербативу’, а полазиште нам је ’наратологија’ (’наративистика’; према ’наративу’). Ова потоња дисциплина могла би се, међутим, најпре придружити теорији књижевности, или уметности уопште, јер у првом плану истраживања има књижевно-уметнички приповедни текст, али и симболизацијске системе у уметничком стваралаштву других типова. Термин ’наратологија’ предложио 3

Овако ћемо назвати скуп радова чији се аутори баве техничким описом текста и његове структуре, а не упуштају се у унутрашње механизме његовог функционисања (в.: Симић–Јовановић, у шт.).

11

је Цветан Тодоров 1969. (Женет 2010: 177; Принс 2011: 122), а посвећено јој је мноштво студија, између осталих и из пера најеминентнијих теоретичара ове оријентације4, као што су Жерар Женет, Ролан Барт, Владимир Долежел, А. Ј. Гремас и др. Но и поред огромног труда који је уложен, поред ангажмана најбољих умова теоријске мисли о књижевном тексту, и поред несумњивог успеха наратологије, јављају се гласови сумње у њен напредак, гласови тј. који упозаравају на извесну стагнацију и кризу у коју је запала. а) Тако нпр. Портер Абот (2009: 15) има неугодан утисак о унутрашњој противречности ове науке. Абот, наиме, признаје да је и његова ’студија’ – „неминовно контроверзна. Разлог томе је веома једноставан – све студије наратива су противречне“. Упркос мноштву живописних и домишљатих истраживања која су се појавила последњих тридесет година и истинском напретку до кога је дошло, још увек нема сагласности поводом било ког кључног питања у проучавању наратива. Ако наратив попут језика представља урођену људску способност коју свакодневно користимо а да тог нисмо свесни, он истовремено представља сложену и недокучиву област, која често пркоси нашим аналитичким способностима.

Одмах пада у очи противречност и у цитираном исечку Аботовог текста, о којој аутор додуше не води расправу, али која је белодана. То је на једној страни тврдња да је ’наратив’ израз опште људске способности да се изрази, тј. да симболичким средствима (’попут језика’) уобличи целокупност свог духовног бића са свим што сазнањем прима из околног света и што ’производи’ сопственим умом, а на другој – да је ’наратив’ израз само приповедне делатности, док остали облици језичког и сваког другог испољавања човековог остају ван сфере интересовања наратолога. Ако је тако, а очито је тако, онда је ’симболизацијска’ активност homo sapiens-a далеко шира и сложенија него што је наратолози представљају. У њој се најпре издваја језичка активност ’вербализације’ свега што се у људској унутрашњости креће и обликује 4

12

Види библиографију на крају књиге.

као мисао, осећај, намера итд., а што је претежно заправо прерада вањског искуства. Затим долазе други типови симболизацијске активности – помоћу слике, покрета итд. То значи да је наратологија, овако схваћена, преуска да обухвати свој предмет проучавања, и по називу и по дефиницији. У другом правцу посматрана – она је катакад замишљена прешироко: као општа теорија уметничког изражавања. По дефиницији коју налазимо нпр. код Принса, наратологија је део опште теорије уметности: „проучава природу, форму и функционисање приповедања (без обзира на медиј отелотворења)“. Сâмо ’приповедање’ у овом контексту значи симболизацију уопште, не једино вербалну, али ’догађаја’, дакле искључиво динамичких, а не и статичких видова реалности, и само практичне, а не и виртуелне стварности. Но ова се потоња одмах намеће истраживачу без обзира шта он мисли. Нарација је, по Принсу: „Представљање (у виду производа и процеса, предмета и чина, структуре и структурирања) једног или више стварних или фиктивних догађаја које (мање или више видљив) приповедач или више њих саопштава једном, двојици или више њих (мање или више видљивих) наратера“. Принс додаје да се не слажу сви са овако широким одређењем наратологије, те да најзначајнији међу њима, Жерар Женет, сматра „да је приповедање, у суштини, начин вербалног представљања, и да укључује препричавање и казивање догађаја језиком, насупрот њиховом извођењу, односно одигравању на сцени“. б) Но било да се схвата као опште представљање ’догађаја’ у свим знаковним системима (језичка материја, глума, филм, слика, скулптура итд.), било да се ограничава на приповедање као језичку појаву, наратологија или наративистика у првом реду се бави вањским односима: односом приповедача и слушаоца, примаоца (’наратера’?), а тек у другом реду унутрашњом страном и начином градње наративне структуре. И кад се окрене структурним питањима, наратолог се више занима за неодређени појам тзв. ’макронаратива’, дакле за веће и сложеније комбинације мањих, опет неодређених ’микронаратива’, него за стварни знаковни састав и особености, врсте и функционисање минималних јединица, или за начин градње сложенијих. И када се ограничи на језички текст, наратолог не показује знаке доброг 13

сналажења у њему: не распознаје довољно језичке јединице које конституишу основне и изведене ’нарацијске’ структуре. Додуше, ’микронаратив’ се, како већ рекосмо, често пореди са реченицом (Нпр. Мике Бал 2000: 51 – хипотетички: „Уколико узмемо реченицу као минималну јединицу текста […]“, али то се чини више с неповерењем него са знањем да је ’минимална јединица текста’ стварно ’реченица’ – в. даље). Ако се наука не усредсреди најпре на изучавање базичних састојака и њихових карактеристика, онда је даља градња теоријске зграде увек проблематична. Овај би се моменат могао превазићи тако што ће се теорија окренути микроструктурама и њиховој накнадној експертизи – да није једног додатног неповољног момента. Наиме, наратолози се труде да одреде физиономију ’наратива’ самог по себи, не водећи рачуна о иначе делимично јасно уоченим суседним јединицама истог нивоа, за које обично немају интересовања. Мике Бал нпр.

(2000: 15–16) увиђа да нарација није једини поступак изградње текста, што значи да је ’прича’ заправо опет само један од састојака текста, као што су ’догађаји, актери, место и време’ састојци о којима прича ’прича’: У тексту се скоро никада искључиво не приповеда. У сваком приповедном тексту се може указати на делове који не износе догађаје већ нешто друго, рецимо мишљење о нечему, изношење онога што наратора потајно мучи и што није у директној вези са догађајима, опис неког лица, места. На такав начин се може посматрати шта је речено у тексту, и то онда изделити у приповедне, описне, аргументативне делове. Онда остаје питање како се то исказује. Често постоји јасна разлика између нараторовог стила и стила који припада актерима.

Неоспоран је факат да текст у начелу није ’наратолошки’ уједначен – него је по правилу комбинован од различитих пасажа. То би ваљало сматрати темељном темом наратологије: препознавање језичких и стилских особености нарације („како се то исказује“) у односу на друге врсте или ’начине излагања’, као и путева за утврђивање природе и врста текстова као таквих, као релативно чистих ’врста излагања’ датог типа или као разноврсних комбинација основних врста или – како рексомо – начина 14

излагања. Ауторка је запала у нејасноће и зато што је питање ’како’ се нешто исказује у тексту повезала са тиме ’ко’ то исказује („разлика између нараторовог стила и стила који припада актерима“), и тиме склизнула устрану од главног проблема. Постоји, међутим, разлика између ’приповедног, описног и аргументативног стила’, и евентуално других, овде непоменутих, и она је у овом односу далеко важнија него она друга – између ауторовог излагања и говора актера. Дистинкција ’аутор’–’актер’ својствена је уосталом по правилу уметничком тексту, те се усмерењем главне пажње у том правцу искључују сви типови ’неуметничких’ текстова. в) И управо ту настаје главни проблем, јер наратолога не занимају ти ’други стилови’, тј. ’начини излагања’, како ми желимо рећи, нити други текстови сем уметничког. Као што га не занима, друкчије речено, у подједнакој мери ни како су, и од којих су састојака сачињени текстови „описног и аргументативног“ или сл. типа, тако он за другим могућим типовима и ’стиловима’ и не трага, него се ограничава на нарацију у уметничком тексту. Но без ширег увида није могуће исправно дефинисати ни приповедни текст, јер ентитети једног система не могу бити суштински дефинисани ако се не посматрају и у узајамној конфронтацији. Многе невоље и унутрашње контроверзе наратолошких истраживања леже дакле у томе што су она нужно парцијална, а не зна се у односу на шта. Тамни вилајет преко граница света по којем се креће наратолог од битног је утицаја на тај свет. А не знајући какав је тај утицај и откуд долази, какве су темељне особености тих других јединица, истраживач је нужно онемогућен да приђе природи ’наратива’ и ограничен је на техничка питања каква су ’ко’, ’коме’, ’зашто’ и ’с којом намером’ говори, али не и шта се у ствари дешава кад говори. Суштина проблема остаје изван његових видика. Ограничавајући се искључиво на терен језичких симболизацијских (одн. вербализацијских) система5, ми као лингвисти најпре ћемо у проучавању тих појава потражити полазне лин5

Ово не значи потцењивање других поменутих симболизацијских система. Напротив, ми сматрамо да теорија уметности заслужује високо поштовање и пажњу, али нити је лингвистичка методологија сасвим примерена за њихово проучавање, нити смо ми обучени за тај важан посао. Зато они у овој књизи остају ван нашег интересовања.

15

гвистичке основе. У том смислу нам се чини да је испитивање целог простора језичких комуникацијских процеса, уз примену одговарајуће научне методологије која ће омогућити залазак у дубину и суштину проблема и осигурати систематичност сазнања – неопходан услов успеха подухвата који је у оквиру наратологије храбро, али без свих неопходних предуслова започет. Нема успеха док се не крене са нулте линије систематски – у свим релевантним правцима: како према ’наратологији’, тако и према ’дескриптологији’, ’аргументологогији’, ’интерпретологији’ или сл., дакле: према свим релевантним врстама вербалне активности – уз ваљано вредновање и међусобно поређење резултата. А ту нулту линију за ове дисциплине, или ову дисциплину, ако општи истраживачки програм обухватимо једном дисциплином (рекосмо горе: вербатологијом), представљају лингвистчка истраживања језика на датом структурном нивоу, у којима се заправо сучељавају све разноврсне идеје о језику и његовој природи.

1.3. ’Жанристика’ (генологија; руски термин ’гендеристика’ / ’генристика’) изникла је такође из књижевно-теоријских настојања око проучавања ’родова и врста’, али се у Русији и неким другим земљама развила у самосталну дисциплину лингвистичке провенијенције која се углавном бави ’говорним’ микрожанровским јединицама текста, како у уметничкој, тако још чешће у неуметничкој употреби. а) Проучавање ’говорних жанрова’ тамо је израсло у значајну научну делатност, која се код неких аутора схвата као допуна ’анализе дискурса’, тј. језичких облика комуникације уопште, и пре свега свакодневне. „Теорија говорних жанрова – по Дементјеву (2010) – у њеном савременом виду – несумњиво је постала један од најактуелнијих и најзначајнијих праваца дискурзивне лингвистике /= лингвистике дискурса/“. По предмету и теоријском усмерењу у Русији се сматра панданом западне теорије говорних чинова (Остин 1986, Серл 1991). То значи да генолози попут ’дискурзивиста’, а насупрот ’текстистима’ – инсистирају на енергетско-процесуалној страни симболизације и вербализације, запостављајући у начелу структурни план. На то својом логиком упућује и наш термин ’начин излагања’, с тим што он подразумева постојање и других фаза симболизацијског 16

процеса: изграђену структуру која бива употребљена у комуникативне сврхе. Ми смо жанристику поставили на исти план са наратологијом, јер се ни тамо ни овамо заправо не чини разлика међу поменутим фазама симболизације. ’Жанр’ је ипак, као и наратив, удобније схватити као структуру, као јединицу различиту од лингвистичких појмова и дефинисати као „језичко-говорну јединицу састављену из комплекса жанровски релевантних ознака“ (Лебедева и др. 2010: 49). Ако ’начин излагања’ по сили логике инсистира у првом реду на процесу стварања вербалног симбола, онда оно што у том процесу настаје или је ’жанр’ или ’наратив’, или пак нешто на истој линији са овим симболичким структурама – конкретније: језичким јединицама. Вредно је на овом месту сетити се већ поменуте, а недефинисане јединице по којој је ова књига и добила наслов – вербатива. Ако се општи симболизацијски термин ’начин излагања’ у језичкој сфери назове ужим и конкретнијим именом ’начин вербализације’, онда вербатив стварно стоји према вербализацијском процесу као структурни ентитет настао у процесу вербализације, а који на неки начин управља њоме; тј. чијом се употребом обавља пренос вербалног садржаја, одн. поруке. б) И ’жанристика’ данас, иако је заклоњена несумњивим ауторитетом свог родоначелника М. Бахтина, изазива извесне теоријске спорове, исто као и наратологија на Западу, а исто тако се – и по погледима њених заступника и по предмету за који се интересују – развила у ширину, па је такође запала у извесну кризу. В. Дементјев извештава о слабљењу интересовања за њу у последњим годинама (в. даље у овој књизи). в) Значај жанристике ипак је несумњив, као и њен допринос проучавању структуре и функција ’говорне речи’, тј. комуникативног процеса у целини. Напори да се детаљно испитају текстовне/’дискурзивне’ структуре, да се открију основне и више јединице од којих су састављене, као и услови њиховог функционисања у процесу споразумевања – све то чини значајан фактор напретка науке о језику и семиотике у целини. Али видимо из наведене дефиниције да и ’жанристи’, као и ’наратолози’ у ’наратив’, немају ближег увида у природу ’жанровски релевентних ознака’, па према томе и жанра уопште. Не могу се још 17

означити и дефинисати конкретне јединице и обележја ’жанра’, нити се на основу њих може описати ’жанр’ као језичка и комуникативна појава као што се нпр. дефинише морфолошки облик или реченица (исп. Јовановић 2014; Јовановић, у шт.).

2. Као што рекосмо, наратолошка и генолошка истраживања стагнирају рекло би се и зато што су протагонисти ових дисциплина у недовољној мери упознати са резултатима и могућностима лингвистике као врло успешне науке у свом домену интересовања. Са друге стране, сами лингвисти углавном остају у оквирима чије су границе непотребно строго оцртане. За лингвисту је реченица највиши појам којим је спреман и приправан да се бави. Зато је лингвистика текста (и дискурса) била својевремено обележена као недобродошао искорак на забрањен терен, и зато је доживела по свему судећи тек половичан успех. Вероватно услед недовољне припреме за предузети посао. Ту припрему свакако представљају лингвистичка знања, за виша истраживања заправо предзнања. Унапређење лингвистичких знања њиховим ширењем ка просторима текста и дискурса не тичу се само посних домишљања о кохезији, дакле надсинтаксичкој организацији помоћу друкчијих механизама него што су они којима оперишу синтакса и граматика у целини. Много је важније бавити се типологијом текстовних конституената и текстова управо са гледишта не само прагматичких већ и организацијских функција нижих јединица у оквиру виших, нпр. ’реченице’ у тексту, како с правом, али не са неопходним сазнањима о томе важном питању, напомиње Портер Абот. Ако „прича настаје једино путем наративизације“ како више наслућујући у недоумици него објашњавајући са свешћу о природи ове појаве, утврђује Абот (2009: 49), онда би унапред ваљало претпоставити да „дескриптив настаје, нема сумње, дескриптивизацијом“, „аргументатив аргумент(атив)изацијом“, као и „интерпретатив интерпрет(атив)изацијом“ и сл. Али Абот нема ближег увида у природу и механизме ’наративизације’ текста или чега другог од чега постаје наратив или наративни текст, или шта друго релевантно за познавање наратива (Хоћемо рећи да нису још пронађене ни јединице које носе дистинкцијске карактеристике наратива, нити је познат њихов однос према 18

дескриптиву или сл.). Још мање се има увида у ’дескриптивизацију’ итд. Нема ни Абот сазнања, нити је себи поставио задатак да сазна, колико је тих ‘-(тив)изација’, и како у језику настају. Сабравши схватања изражена у наратолошким студијама већег броја аутора, А. Марчетић (2004: 16) мисли нпр. да „значење једне приче, схваћене као низ међусобно повезаних догађаја, битно је условљено начином на који је прича испричана“, и средствима којима је изграђена, рекло би се, дакле језичким елементима и поступцима за изградњу виших структура из њих (’начинима излагања’, врстама вербализације или сл.). Када се промени начин приповедања – перспектива, приповедачки глас, врста композиције, језичка средства – битно се мења ’смисаони склоп’ целе приче, па самим тим и значење које добијају предочени догађаји. Значење једне приче није условљено само њеним ’садржајем’, низом догађаја који чине њену фабуларну потку, већ и формом којом је тај ’садржај’ предочен […]

Замислићемо се пред овим цитатом, јер сем исправног става о општој зависности структурних својстава текста од језичке и семантичке грађе и начина њихова уобличавања, он сугерира мисао да ’смисаони склоп приче’ настаје употребом средстава од којих прича настаје, као и склапањем у одговарајуће структуре. Језички склопови састављени су из јединица које у ове уносе не само своја вањска, фонолошка, морфолошка итд. својства, већ у позадини и семантичке минималне честице из којих се гради ’смисао’, боље рећи значењски склоп те зграде6. Постоји ипак и обрнута перспектива: ’смисаони склопови’ не настају из самих речи по себи, већ бар тако што се таложе у њима сталним сударањем, укрштањем и слагањем практичног људског деловања и искуствених залиха које отуда настају, наравно прерађене у непрекидно активним духовним радионицама, индивидуалним и колективним. Ове се у употреби приређују ’језичким склоповима’, и онда из њих исијавају као поруке или сл. Семантичка 6

„Шта је у основи текста? Где су ти елементи без којих нема текста? – Ова питања постављају Кожин и др. 1982: 143–144, па одговарају: – пре свега, то су појмови који преносе смисао, садржај. Ма шта чинили са датим текстом, ма како га мењали, ако бисмо хтели изразити дати садржај, не бисмо могли заобићи речи […]“.

19

структура ’приче’ по нашем схватању је бар двострука, биполарна. Тематска подлога постоји пре језичких ознака помоћу којих се на њу упућује. Семантичка структура пак настаје селективним и трансформативним процесима без којих не постоје поступци изградње и комуникативног активирања језичких структура. Смисао је, међутим, постављен у дубљим слојевима семантичке структуре (рекло би се да је у уметности изједначив са ’поруком’, ’идејом’ или сл.) и бива из њих емитован еманацијом језичке грађе као скупа назнака помоћу којих бива ’презентован’ од стране пошиљаоца, а препознат и ментално апсорбован од стране реципијента. Но било како да схватимо однос форме и садржаја – у сваком случају је тај однос кључна појединост о којој ваља водити рачуна у истраживању ’текстовних’ облика што се у њима и помоћу њих обавља комуникација, између осталог и наративних. Структурна биполарност сваког знака па и језичког сугерира мисао да изградња текста заправо креће из два правца – из правца семантичких структура, на једној страни, и језичких у ужем смислу речи (дакле језичких јединица и њихових међуодноса у струтурама изражавања), на другој. Врхунац градилачког процеса представља међусобно усклађивање структурних елемената једног и другог типа. Но друга је ствар како се овај сусрет догађа код покретача комуникације и ’пошиљаоца поруке’, а како код адресата, тј. примаоца. То је сложен проблем о којем ће даље у овој књизи бити речи као о једној од значајнијих тема расправе.

4. И баш о „форми којом је ’садржај’ предочен“, или којом се бар донекле и уобличава – у вербално уобличеној ’форми’ то је свакако језик – најмање брину наратолози. А она је кључни проблем којим се успешно бави лингвистика. У свим детаљима које ауторка цитираног објашњења наводи, било како да се гледа на однос формалне и ’смисаоне’ потке – језик игра битну улогу, па се мора схватити као основа приповедног текста. Ми смо мишљења да је лингвистика кадра помоћи наратологији и жанристици да своје истраживачке подухвате изведу на прави пут. Истовремено мислимо да наука о језику није склона, нити би лингвисти требало у то да се упуштају, да издвоји само оне појаве у језику које су од помоћи наратолозима, и да се усмери искључиво на наратолошке основе. Потребно је засновати како 20

наратолошке, тако исто и ’дескриптолошке’, ’аргументолошке’, ’интерпретолошке’, као на другој страни и ’жанровске’ или сл. категорије и њихове међуодносе, изградити методе за њихово откривање у језику, дефинисање и класификовање, и објаснити њихова структурна и прагматичка својства и њихове функције у изградњи виших структурних форми. Зато бисмо ми говорили не о ’жанризацији’, наративизацији или сл. – него глобално о вербализацији света у целини, не само изградњом текстовних облика у ужем смислу, него и дубље: начинима излагања, тј. објављивања свега што човек има саопштити човеку. Питање је, наравно, где у лингвистичким идејама и особеностима језика пронаћи полазиште за истраживање вербализацијских поступака и процеса. То је наравно огроман посао и ми бисмо били више него нескромни кад бисмо не изјавили, него помислили да тај посао могу извести две особе које би кренуле од самог почетка, из неистражене материје и недосегнутих теорија. Ствар је ипак олакшана неким околностима које се могу наслутити. Сем резултата поменутих дисциплина, постоје значајна истраживања и у класично схваћеној лингвистици која би била од велике помоћи за овде поменута истраживања, само су окренута у другим смеровима, делом и онима које диктира уоквирење науке о језику у простор ограничен реченицом, како горе рекосмо, а делом целини текста и врстама ’излагања’ или ’стиловима’ како их горе поменусмо – целом ширином. Предмет наратологије и жанристике, а и вербатологије као целине, лежи дакле између те две перспективе: између микроистраживачких настојања лингвистичке теорије и макро плана функционалне стилистике (Симић–Јовановић 2002а). Узмимо само један пример који се сам по себи нуди. У синтакси глаголских облика детаљно је обрађена ’приповедачка служба’ личних глаголских облика (Стевановић 1991), па је то ушло чак и у граматике (Симић–Јовановић 2007). Наратолози нису довољно информисани о тим сазнањима, исто као што су лингвисти незаинтересовани да та истраживања прошире проучавањем улоге ових и других категорија у вишим формама изражавања од реченице. Али, наравно, није лако показати праву природу приповедања преко приповедачке употребе глаголских 21

облика, јер су она врло скромно изведена, па је и њихова дефиниција у граматикама заправо најчешће циркуларна (В. код Т. Маретића 1963: 604: „Хисторички презент зове се онај који се употребљава у приповиједању прошлих догађаја“). Покушаћемо у књизи пред читаоцем да разјаснимо бар неке односе и дођемо бар до почетних решења употребљивих у наратолошке, дескриптолошке, ’жанролошке’ и друге сличне сврхе.

5. Наратив се дефинише различито7, али је у крајњој линији изједначив са једним типом текста – наративним, – у којем по мишљењу теоретичара представља и минимални и општи структурни тип. Ниже ћемо, да бисмо утврдили праву природу и функције наратива, отворити дискусију о тексту како се на њега гледа у западној лингвистици, али и у руској, како о њему суди нпр. Н. С. Валгина (2003. – Валгина се позива на радове О. А. Нечајеве 1974, 1999, који нам нису били доступни директно већ преко Т. Трошеве, без г.). Али термин ’наратив’ не инсистира на статичким структурним аспектима као ’текст’, већ попут ’дискурса’ укључује динамичке аспекте, углавном усмерене на продукциони, а свакако и на употребни ниво посматрања форми. Кључни појам у томе свакако чини ’кретање значења’ и/или ’тематска прогресија’ или сл. (погл. 1.2.2, т. 5.4). У једном од поглавља повешћемо и расправу о ’дискурсу’, и заузети сопствени став о тој појави. Но вратимо се тексту. Управо поменути моменат – што само парцијално одсликава проблематику изградње и функционисања језичког израза – чини термин ’текст’ недостатним и неповољним за научну употребу, и рађа неопходност трагања за термином који ће у себе укључити све аспекте – продукцију свих форми које чине текст било које врсте и намене, 7

22

РСАНУ (1959. и д.): наратив […] (према лат. narrare) приповедачки начин излагања, казивање у књижевном делу; уопште начин излагања, приповедања. – Самоковлија умије да прича […] Читаочеву пажњу он привлачи живим наративом, логичким развијањем догађаја, свјежим језиком […] Приповједачки наратив Самоковлијин је лирски и епски, али увијек дат умјетнички […] Две његова раније драме […] биле су остварене приповедним начином казивања, у сочном наративу […] Кикић је полако усвајао нова умјетничка средства; наратив му је чист, стилски и ритмички избалансиран […] Сва поглавља нису једнаке вриједности, нису једнака ни по начину како су рађена; у једнима преовладава вербиозност, апстрактна и нервозна, у другима наратив […] Његов наратив као да нема континуитета, као да је разбијен […].

њихова структурна својства, као и употребу у споразумевању и ефекте које употреба производи. Тај термин је ’дискурс’. Али назив ’дискурс’ све се мање употребљава у смислу мобилног пандана статичком тексту, а све више у једном новом значењу: да обухвати скуп текстова одређеног тематског или слично конципираног круга језичке производње, нпр. ’политички дискурс’, ’јавни дискурс’, ’правни дискурс’ итд. Стога је за један егземплар произведеног и у смислену целину уобличеног језичког материјала оспособљеног за комуникативну функцију најбоље оставити најчешће употребљавани назив ’текст’, додајући му по потреби помоћне називе за процесе настанка, тј. изградње текста (нпр. ’утекстовљење’, или чист интернационални термин: ’интекстуализација’), његове трансмисије резличитих типова као што су редиговање, превод, прерада или сл. (нпр. ’транстекстуализација’), те употребе у комуникацији (’контекстуализација’) итд. Ми ћемо се у даљој расправи дакле држати термина ’текст’, иако смо свесни његових недостатака. Ј. Ј. С. – Р. С.

23

стилови 15, 137–139, 182 стилске трансверзале 141 типови речи 148, 169, 175 Функционално 7, 68–69, 74, 76–77, 96–97, Ц 99, 104, 115, 130, 137, 140–141, 143, 145, 148–149, 164, 167, 170–173, 175, Циркулар 85 178, 210, 214, 220, 227, 231, 238, 241, 254–255, 258, 278, 294, 298, 300, 314 Ч аутономна језичка форма 210 семантичко-структурна целина 104 Чланак 65, 68, 70, 88, 90, 207, 294 смисаони тип речи 145, 149, 171, 173, 178, 255 Ш стилска класификација 141 стилске варијанте 164 Шала 63, 82, 85

373

ИНДЕКС ПОЈМОВА А Анализа 7, 26, 98–100, 124, 127–128, 155, 181, 198, 219, 232, 244–245, 253, 301, 319–320 дискурса 25, 27–29, 122–130, 243, 252 жанровска 299, 317–319 исказних форми 104–105, 181, 219, 231–232, 254, 300–301 јединица анализе 86 лингвистичка 96, 179, 223, 285 логичка 206, 268, 283 компоненцијална 288 конверзације 129 методе анализе 219 методска начела анализе 219 научна 63, 87, 139, 160, 317 прагматичка 7, 21, 98–99, 103, 183, 287, 291 приповедног текста 20, 62, 159, приче 25–29, 121, 243, 299, 321 психоанализа 121 разговора 127–128, 282, 314, 326, структурална 137 текста 25, 97–100, 124, 124, 127–128, 155, 181, 198, 219, 232, 244–245, 253, 301, 319–320 формална 88, 200, 287 функционална 98–99, 102, 119, 199, 215, 217, 222, 242, 254 функционално-стилска 141 Аналитичка форма 296 Аналитички 143, 148, 151, 215, 294 подстил 294–295 тип 145–149, 300 Анегдота 64, 85 Апелатив 233 Апелативност 223 Аргумент 18, 53, 125, 178 Аргументатив 18, 241, 244, 252 Аргументативна 161 структура 161, 214–215

Аргументативни 46, 133, 147, 156, 160, 173, 231, 245 начин излагања 133, 147–148, 156–157, 172–173, 231 стил 147 текст 47–48, 134, 147, 156, 231 тип излагања 245 Аргументација 87, 147–148, 179, 209 Аргументисање 147 Аргументовање 131, 163, 171, 250 Аргументовати 160, 171, 173 Аутобиографија 85, 118

В Вербализација 34 Вербализацијски 45, 62, 127, 140, 148–149 механизам 52, 101, 237 појам 45, 62, 140, 148 поступак 127 процес 46, 127 Вербална 126 активност 135, 151, 253 интеракција 126 јединица 126 Вербални 98, 311 садржај 311 симбол 208, 225, 322 текст 98, 311 Вербатив 4, 17, 50, 62, 244, 248, 252, 255, 257–259, 262–265, 268–269, 272, 277–278, 294, 299–301, 317–318 експликативни 231, 265, 268 описни 136, 163, 245, 247, 269, 322, 324 приповедни 11, 15, 60, 121, 147, 152–153, 245, 268, 301, 321–324, 328 структура вербатива 279 Вербатологија 1, 3, 9, 11, 59, 131, 262 Верификативна грађа 232 Верификација 208

357

Г

речи 17, 26, 64, 76, 78–82, 93–94, 97, 104, 149, 160, 180, 259, 306, 311, 313–314 Говорни 30, 64–65, 68, 75–77, 80–82, 87, 93, 104, 124–125, 292, 314–315 акт 26–27, 47, 68–70, 82, 117, 125, 169, 242, 261 блок 187–188 догађај 26, 34, 38, 41, 43–44, 53, 57, 82, 100, 124, 149, 242–243 жанр 4, 17–18, 63–66, 69–72, 76–78, 80–82, 86–87, 93, 141, 152, 242, 294, 297, 305, 313–315, 317–320, 328–329 израз 30, 64–65, 68, 75–77, 80, 87, 104, 124–125, 292 исказ 30, 64–65, 68, 75–77, 80–82, 87, 93, 104, 124–125 језик 33–34, 68, 76, 80–81, 83, 89, 101, 104, 134, 138, 140, 165, 305–313 низ 34–35, 37, 40, 88, 90, 99, 102, 108, 115, 164, 191, 196, 205–206, 233, 239, 246, 269, 289, 300, 326 облик 74–75, 90, 99, 118, 122, 134, 150, 175, 188, 207, 226, 229, 234, 242–243, 253, 256, 286, 302, 312–313, 316 параметри 86, 166, 179, 230 производ 27, 30, 61, 91, 97–98, 104, 122–123 процес 7, 30, 46, 81, 99, 123, 125, 127, 129, 131, 166, 203, 231, 242, 250, 253, 274, 283, 299, 313, 316, 321 тип 71, 77, 85, 99, 101, 110, 145–149, 160, 166, 171, 173, 178, 180, 182, 192, 243–246, 248, 251–252, 268, 273, 300, 304–305, 308, 320–321, 324 субјекат 30, 43, 60, 105, 118, 126, 154, 204, 215–216, 221, 243–244, 287 чин 126, 316–317 Говорно 64, 82, 98, 216, 311 лице 125, 174, 216, 265, 303 деловање 73, 85, 137, 149, 167, 172 општење 74, 137

Гендеристика 16, 81 Генологија 16, 62, 80 говорна 62, 80 књижевна 51 Генристика 16 Говор 29, 54, 64–65, 68, 73, 75–77, 80, 85, 93, 121–123, 125, 131, 261, 281, 292, 306, 321 актера 306, 324 артикулисан 121 аутора 29, 66, 69, 84, 305–306 директни 29, 37, 84, 125, 261 званични 68 јавни 23, 65 јасност говора 188 јединица говора 104 ликова 47, 56, 306 континуирани 46 писмени 26, 92–93, 122, 129 свакодневице 64 смисао говора 188, 253 судски 68 сценски 68 типови говора 149, 172 тоналност говора 82 управни 261 Говорна 72, 78, 93, 96, 104, 305–306, 313, 315 активност 73, 315–317 генологија 16, 62, 80 делатност 136, 140, 169 јединица 72, 78, 93, 96, 104, 305–306, 313, 315 комуникација 80, 93, 126 навика 93 организација 254, 278 пауза 107, 201–202, 248, 253 радња 53, 298 разноликост 89, 305–306, 313 ситуација 26, 83 форма 72, 78, 93, 96, 104, 305–306, 313, 315 фраза 91, 100, 252, 256, 269 целина 75, 78, 95–96, 104, 300, 320 Говорне 17, 26, 64, 76, 78–82, 86, 93–94, Д 97–99, 104, 149, 160, 180, 188, 201–202, 259, 306, 311, 313–314 Денотат 177, 205, 210, 213, 223, 226–227, активности 13, 16, 26, 37, 73, 76, 78, 233, 283, 290, 304 80, 97, 125–127, 132, 179, 205–206, идентификатор денотата 227 210, 223–224, 238, 259, 311, 314 индикација денотата 302

358

исказни 134, 186, 219, 245, 274 сигнификовани 210 Денотативни садржај 135 Денотација 176 Десигнат 290 Дескриптив 18, 46, 241, 244, 252 Дескриптивна 42 лингвистика 9–10, 18, 20, 72, 92, 96, 98, 120, 285–286 песма 41, 51, 68, 297 Дескриптивни 45, 59, 155 дискурс 45, 59, 60 текст 47–48, 57–60, 155–157 Дијалог 59, 68, 256–257, 320, 326 друштвени 5, 7, 138–139, 310–311 свакодневни 52, 68, 140, 275, 277 Дијалогизација 306 Дијалогичност 329 Дијалошка 248, 256 композиција 58, 77, 109, 115, 254, 329 реплика 75, 175, 248, 250, 265, 326 реч 247, 250, 252–253, 258 секвенца 151, 196, 215, 219, 254 структура 45, 59, 155 форма 248, 256 Дијалошки 75, 246, 250, 326 жанр 76–78, 242, 328–329 начин излагања 246–248, 250 облик 75, 246, 250 текст 75, 246, 250, 326 тип излагања 245–246, 251, 324 Дијалошко јединство 82 Дискурзиван 124–125 Дискурс 23, 26–27, 29–31, 49–50, 54, 60, 88–89, 91–93, 99, 120–125, 127–130, 183, 206, 242, 281, 301 анализа дискурса 127–128 говорни 30, 64–65, 68, 75–77, 80–82, 87, 93, 104, 124–125, 292, 314–315 идеолошки 120, 130, 307 јавни 23, 65 језички 26, 49–50, 52–53, 61, 88, 92, 98–99, 120, 124, 206, 305, 310–311, 314–315, 318 класификација дискурса 135 наративни 18, 26–28, 32, 46, 50–51, 57, 60, 242 писмени 26, 92–93, 122, 129 политички 23, 294, 314 правни 23, 294 практични 82, 105, 227, 293

приповедни 11, 15, 29–34, 37, 41, 45, 48, 55, 57, 60, 121, 147, 152–153, 245, 268, 301, 321–324, 328 реторички 55, 71, 137, 313 синтакса дискурса 127 сценски 68 теоријски 29, 32, 42–43, 63, 65, 82, 121–122, 125, 129, 142, 146, 176, 218, 282, 284, 287, 313, 329 усмени 26, 92–93, 129 Дискусија 85 Дневничке белешке 85 Договор 170 Дозвола 85

Е Експонатив 79 Експонативни 175, 210 садржај 175, 210 сигнификатив 175, 262, 269 Експонативност 118, 223 Експонација 176 Експресивна 175, 224, 265 конструкција 175, 224, 265 номинација 175, 210, 212, 218, 262, 264 сигнификација 135, 217, 221, 223 функција 175, 224, 265 Експресивни 77, 218, 228, 261–263 знак 77, 218, 228, 261–263 израз 77, 218, 261 тон 218, 228, 261 Експресивност 164, 223, 261 Експликатив 244, 252, 260–261 експресивни 77, 218, 228, 261–263 констативни 147, 168–170, 266 Експликативни текст 231

Ж Жанр 4, 17–18, 63–66, 69–72, 76–78, 80–82, 86–87, 93, 141, 152, 242, 294, 297, 305, 313–315, 317–320, 328–329 вануметнички 71, 313 врсте жанрова 157 говорни 30, 64–65, 68, 75–77, 80–82, 87, 93, 104, 124–125, 292, 314–315 директивни 165 животни 86, 137 законодавни 68 инструктивни 163, 171, 276

359

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Јелена Јовановић Симић Радоје Симић ВЕРБАТОЛОГИЈА (лингвистичке основе науке о вербализацији света) За издавача Војо Станишић jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com Тел. 011 32 86 339 Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 81’42 81’38 ЈОВАНОВИЋ Симић, Јелена, 1973Вербатологија: (лингвистичке основе науке о вербализацији света) / Јелена Јовановић Симић, Радоје Симић. - Београд: Јасен, 2015. (Београд : Дијамант принт). - 386 стр. ; 24 цм Тираж 500. - Напомене и библиографске референце уз текст.

- Библиографија: стр. 329-350. - Регистри.

ISBN 978-86-6293-038-5 1. Симић, Радоје [аутор] a) Дискурс анализа б) Текст - Анализа COBISS.SR-ID 217622028