У српској славистици ово је једно од најузорнијих дела написаних о рецепцији неког руског писца и по својим квалитетима стоји раме уз раме са студијама Петра Митропана о Пушкину код Срба, Милосава Бабовића о Достојевском, Милице Милирадович о Гогољу, Миодрага Сибиновића о Љермонтову. Аутор је консултовао опсежни документаристичку, књижевноисторијску и књижевнотеоријску грађу у распону од око пет деценија, са увидом и у руска емигрантска издања, што све књизи обезбеђује широку информативност и вишедимензионални приступ личности и делу В. В. Мајаковског. Како аргументовано показује аутор, Мајаковски је у значајној мери био присутан и у нашој поезији, а његов песнички опус прерастао је из поетске лектире у стваралачке узоре и инспиративне изворе, као што је то, уосталом, случај с његовом поезијом и код неких других народа. Али колико је његова поезија као уметност пленила и подстицала у стваралаштву, она је исто толико и утицала на схватање поезије, њеног односа према стварности...
