Узрочно семантичко поље

Милош КОВАЧЕВИЋ

УЗРОЧНО СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ

Милош КОВАЧЕВИЋ

УЗРОЧНО СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ

Београд 2019

Библиотека Језикословље Уредник Михаило Шћепановић Милош Ковачевић УЗРОЧНО СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ Рецензенти Проф. др Радоје Симић Проф. др Срето Танасић Издавач ЈАСЕН Дечанска 12 Београд тел. 011 32 86 339 www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com За издавача Војо Станишић Дизајн корица Мирко Тољић Припрема за штампу Александар Костић

САДРЖАЈ РИЈЕЧ УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ ......................................................... 7 УВОД ................................................................................................ 9 ПУТЕВИМА КАУЗАЛНОСТИ................................................... 13 1.0.

1.1.

1.2.

1.3.

1.4.

1.5.

Интеракција језика и мишљења .......................................... 13 Категорије ................................................................................. 15 Схватања каузалности ........................................................... 19 Језички статус каузалности .................................................. 21 Ка узрочном семантичком пољу ......................................... 27 Учешће простих категорија у формирању категорије узрока у језику ..................................................... 32 1.6. Везе каузалне с другим сложеним категоријама ............. 42 1.7. Основни семантички типови узрока у српскохрватском језику ...................................................... 49 1.8. Истраженост и основне карактеристике узрочних јединица српскохрватског језика ...................... 55 1.9. Функционалносинтаксички и нормативни статус узрочних јединица српскохрватског језика ......... 72 1.10. Типови узрочних јединица и функционални стилови...................................................... 80

СТРУКТУРА УЗРОЧНОГ СЕМАНТИЧКОГ ПОЉА СРПСКОХРВАТСКОГ ЈЕЗИКА ................................................. 85 2.0.

2.1.

2.2.

2.3.

2.4.

2.5.

Субпоље узрока ефектора ..................................................... 85 Субпоље узрока мотива ......................................................... 96 Субпоље узрока критерија .................................................. 112 Субпоље узрока разлога ...................................................... 126 Субпоље узрока повода........................................................ 169 Субпоље мјесно-узрочне интерференције ...................... 172 5

2.6.

2.7.

2.8.

2.9.

2.10.

Субпоље временско-узрочне интерференције............... 175 Субпоље начинско-узрочне интерференције ................. 180 Субпоље циљно-узрочне интерференције ...................... 186 Субпоље условно-узрочне интерференције ................... 195 Узрочне јединице у функцији семантичких верификатора консекутивности .................................................................. 200

УЗРОЧНО СЕМАНТИЧКО ПОЉЕ КАО СИСТЕМ СУБПОЉА ....................................................... 209 СКРАЋЕНИЦЕ ........................................................................... 215 ИЗВОРИ ...................................................................................... 217 ЛИТЕРАТУРА ............................................................................. 219 О АУТОРУ ................................................................................... 231

6

РИЈЕЧ УЗ ДРУГО ИЗДАЊЕ Прва од двадесет мојих досад објављених књига била је књига Узрочно семантичко поље, штамапана прије готово честврт вијека у знаменитој библиотеци «Лингвистика-поетика» сарајевске «Свјетлости». Сама чињеница да се међу првима, заправо друга, од књига «домаћих аутора» у овој библиотеци нашла у «друштву» са књигама О. Јесперсена, В. Виноградова, А. Мартинеа, Ј. М. Лотмана, Џ. Фишмана, Р. А. Будагова, Ј. Левија очигледно је била више него добра препорука за њен пријем у стручној и научној лингвистичкој јавности. Њени рецензенти, међу којима су били и В. Анић, И. Прањковић и С. Кордић на пример, тих деведесетих година XX вијека о њој су говорили само у похвалама, оцијенивши да је она «досада најбољи и најпотпунији прилог опису узрочних јединица и уопће начина изрицања узрочног значења» у сербокроатистици. Ту оцјену понајбопље потврђује њена «цитатност». Готово да нема србистичког или сербокроатистичког синтаксичког рада што је за предмет имао анализу неке од синтаксичко-семантичкиох категорија а да у њему није међу цитаторски најзаступљенијим била и ова књига. Књига Узрочно семантичко поље засигурно није хваљена само због тога што је изашла у библиотеци у којој је изашла, него прије свега због тога што је то прва књига у србистици и/или сербокроатистици у којој је досљедно, на богатом фунцкионалностилски разнородном корпусу, први пут у србистици и/или сербокроатситици «провјерен» метод синтаксичко-семантичког поља. Метод који је и данас у синтаксичким радовима различитих језика врло присутан. Управо због тога књига ни данас ништа није изгубила од своје научне актуелности. Јер су данас можда још више него у вријеме њенога настанка у жижи интересовање анализе синатаксичко-семантичких поља (захваљујући прије свега Санкпетербуршкој синтаксичкој школи, са А. В. Бондарком на челу). А књиге одавно нема не само у продаји, него ни у многим научним и стручним библиотекама у којима би морала да се нађе. Зато сам – на наговор колеге и пријатеља Михаила Шћепановића, и издавача Воја Станишића – и пристао да ова књига доживи ево своје 7

Узрочно семантичко поље

друго издање на безмало четврт вијека од њеног публиковања. На томе сам им искрено захвалан. Ово издање, што се самога садржаја тиче, у свему је подударно са првим. Исправљене су само ријетке уочене штампарске погрешке. У односу на прво издање – ово се разликује прије свега писмом на коме се штампа. Прво је издање било латинично, ово је – како се види – ћириличко. Та промјена готово да је нужно условила преобраћање врло често реализованих параграфских абецедних у азбучне низове. Будући да се у структуру и садржај текста није дирало, у другом издању није промијењен српскохрватски назив језика у српски. Није прије свега због тога што аутор сматра да српскохрватски језик није ништа друго него политички преименован српски Вуков(ск)и језик. А ни данас нема никога од озбиљних лингвиста који би стао иза тврдње да је и једна од данашњих језиком именованих варијаната српскога језика, односно иједна од његових «преименица» посебан језик различит од српског. Београд, јули 2012. М.К.

8

УВОД 1. Има питања за чију је иоле потпунију анализу неопходно учешће већег броја наука, тј. питања која и не могу добити темељнијег рјешења из оквира само једне науке. Таквих питања има у свакој од наука. Али, мало је које, ако икоје, као питање каузалности постало предметом толиког броја наука. Будући да је каузалност најважнија карика у ланцу свеопште условљености и међузависности предмета и појава реалног свијета и основни принцип човјекова сазнања, она нужно мора бити предметом анализе разнородних наука: како природних тако и друштвених.1 При том се поједине науке по правилу ослањају на резултате оних других задржавајући самосталност приступа произашлог из карактера сваке од њих. Што је аспект анализе ближи, то је интердисциплинарност анализе већа, и обрнуто.

2. Дијалектички принцип свеопште везе и (међу)условљености претпоставља да се ни језик не може издвојити и изоловати из осталих друштвених и природних појава, будући да је и сам подложан утицају нејезичких појава, међу којима су најзначајније човјечије мишљење и друштво. Без обзира колико се каузалност као предмет лингвистичке анализе по својим специфичностима одвајала од каузалности као предмета анализе других наука, њено би чисто лингвистичко третирање, потпуно одвојено од доприноса других наука, било готово немогуће ако се бар приближно жели освијетлити проблематика каузалности преко језичких јединица што их зовемо каузалним. Због нераскидиве везе с мишљењем и стварношћу језик претпоставља укључење гносеолошке, логичке и психолошке компоненте каузалности. Зато и сматрамо да се проблему каузалности у језику мора прилазити с језичког становишта, али с нужним укључењем његове филозофске компоненте. Јер »говорити о језику не дотичући се кроза њ филозофских проблема толико је немогуће колико је немогуће говорити о основним проблемима односа човјека према његовом вањском и унутрашњем бивствовању заобилазе1

В. нпр. Бом (1972), Супек (1946), Мусабаева (1962), Кудрјавцев (1971), Воронков (1972), Налетов (1975), Палекчић (1984), Маслиева (1980), Рајт (1975) и др.

9

Узрочно семантичко поље

ћи при том питање улоге језика«.2 А то се посебно односи на питања испитивања значења у језику, која су за свој предмет одређивале и филозофија и лингвистика. Интердисциплинарни приступ вјероватно би бар ублажио Мунeнову констатацију да је »семантички проблем свуда праћен првим муцањима научног истраживања«.3 Сматрамо, заправо, да такав приступ омогућава да истраживање каузалности у језику буде истраживање семантичко, а не псеудосемантичко, какво је по правилу у већини лингвистичких радова посвећених овом проблему. У лингвистичким се радовима, посебно оним сербокроатистичким – готово без разлике између граматичких и научних – истраживање каузалности своди на инвентарисање (непотпуно) конструкција којима се она изражава, без дубљег залажења у суштину самог каузалног значења. Тако се највећи број радова задовољава констатацијом да конструкције X или Y имају узрочно значење, док се само узрочно значење узима као нешто (богом) дано и само по себи јасно. Ако се у радовима гдје и иде даље, то даље се своди на констатацију о могућности или немогућности супституције конструкције X конструкцијом Y, али без улажења у саму суштину еквиваленције. То генерално важи за највећи број радова о каузалним конструкцијама не само српскохрватског језика. Радови у којима је семантички аспект каузалности у првом плану малобројни су и по правилу третирају само појединачне узрочне конструкције. Међу њима је свакако најзначајнији онај М. Ивић (Ивић 1954).

3. Зато овај рад што га посвећујемо узрочним семантичким типовима савременог српскохрватског језика и не може у потпуности да се ослони на лингвистичку (посебно не на сербокроатистичку) литературу. Овај је рад прва монографија посвећена узрочним синтаксичким конструкцијама српскохрватског језика, анализираним првенствено са семантичке стране.

4.Анализа каузалности с лингвистичког становишта подразумијева анализу која претпоставља јединство форме и садржине, дакле, међузависност анализе семантичких типова узрока и анализе морфосинтаксичких јединица којима се они изражавају. Такав приступ готово је сам од себе наметнуо као основни метод аналитичко-синтетички. Аналитички подразумијева »разопштавање« 2 3

10

Авојан (1985: 11). Сви преводи су моји. Мунен (1981: 181).

Увод

узрока на семантичке типове који се као чисти или комбиновани реализују у одређеним синтаксичким јединицама. Аналитички пут води, дакле, од узрока као општег појма преко његових типова као посебних појмова до конкретних синтаксичких конструкција као појединачних. Истраживање се, међутим, на завршетку тог пута не прекида, него креће у обрнутом правцу ка интегрисању аналитички издвојених и спознатих појединачних и посебних конституената у цјелину. Тако су полазишна, неспозната, и завршна, спозната, цјелина двије битно различите цјелине: прва је спозната као цјелина без дијелова, док је друга спозната као цјелина кроз њене конституенте.

5.Наведени смо метод у раду провели примјеном модела семантичког поља, модела што је у нас првенствено познат на нивоу терминолошке одреднице преко приручне литературе. Циљ је рада, дакле, да се успостави како семантичка тако и формална структура узрочног семантичког поља савременог српскохрватског језика, да се то поље кониституише као цјелина сродна а ипак различита од система.

6. У основи је овог рада моја докторска дисертација »Систем синтаксичких јединица за обиљежавање узрока у савременом српскохрватском књижевном језику«, што сам је одбранио на Филозофском факултету у Сарајеву 25. маја 1984. године пред комисијом др Радоје Симић, др Владимир Анић, др Љубомир Поповић, др Милош Окука и др Владо Сучић. Свим члановима комисије, као и рецензентима рукописа ове књиге, дугујем захвалност за добронамјерне примједбе и сугестије, које су ми и те како помогле при коначном обликовању рада за штампу. Посебну захвалност дугујем проф. др Радоју Симићу, моме ментору, без чије помоћи и подршке тешко да бих овај рад уопште завршио, и проф. др Херти Куни на итекако ми потребној људској подршци што ми ју је пружила током израде рада. Овај рад је у односу на одбрањену дисертацију као предложак битно другачије конципиран. Томе је разлог моје касније промишљање наведених проблема и шире упознавање с нелингвистичком литературом о каузалности. Овдје презентирана концепција била је могућа тек након пописа и описа узрочних синтаксичких јединица што сам их дао у докторској дисертацији.

11

ПУТЕВИМА КАУЗАЛНОСТИ 1.0. Интеракција језика и мишљења 7. Питање каузалности као лингвистичке категорије најприје претпоставља питање о значењу у језику. А питање значења вјековно је питање и лингвистике и филозофије, с тим да су с времена на вријеме једна или друга то питање стављале у свој задатак одричући компетентност оној другој. Тако су се путеви истраживања значења у овим дисциплинама покаткад укрштали, покаткад искључивали, али се због специфичности ових двију наука никад нису у потпуности подударали. Док постоји богата литература о филозофским концепцијама значења,4 дотле се тек у најновије вријеме почиње множити литература о лингвистичким погледима на значење.5 И то тек с ревидирањем ставова структурализма, који је значење свео у оквир језичке структуре, прихватајући га као датост у суодносу с којом се одређују питања језичке структуре. Филозофске концепције значења по правилу су шире. Оне обухватају сферу суодноса свијета ствари, свијета језика и свијета идеја. Не улазећи у преглед различитих филозофских теорија о значењу у језику, овдје ћемо се задржати само на основама дијалектичко-материјалистичког приступа проблему значења,6 јер тај приступ, чини нам се, на најбољи начин уједињује лингвистику и филозофију на заједничком послу анализе проблема значења у језику. Проблем значења темељно је питање дијалектичко-материјалистичке теорије сазнања, која полази од поставке о првотности и независности објективне стварности од човјекова сазнања и друготности одн. зависности сазнања од конкретне стварности. Тако се проблем значења у језику преноси на проблем интеракције језика и сазнања, односно језика, мишљења и стварности. Проблеми знака и значења 4 5

6

В. нпр. Шаф (1965), Марковић (1971), Арутјунова (1976), Авојан (1985) и др.

5 Шчур (1974), Мартемјанов (1976), Апресјан (1974), Бондарко (1978), Батистић (1980), Лајонс (1985), Шкиљан (1985) и др. Темељеном на радовима: Шаф (1965), Марковић (1971), Авојан (1985)

13

Узрочно семантичко поље

првенствено се везују за питања суодноса језика и мишљења, при чему се модификује или прецизира широко распрострањено схватање значења као одражавања појава и предмета стварности. Такво схватање, непосредно везујући језик и објективну стварност, заобилази питање улоге мишљења, односно изједначава језичко значење с мишљењем будући да једино мишљење одражава стварност. Марксистичко учење о језику, међутим, то двоје не поистовјећује јер сматра да мишљење представља одраз стварности а језик средство формирања и изражавања мисли, тј. »непосредну стварност мисли«.7 И језик и мишљење при том остварују везу са стварношћу, али на различите начине: мишљење је са стварношћу у непосреднијем односу јер је одражава, док је међузависност језика и стварности посредна, успостављена преко мишљења, тако да језик стварност означава.8 Јединство језика и мишљења огледа се тако кроз језичко значење које се »пуни« реалним садржајем преко своје везе с објективном стварности посредовањем мишљења. Зато се и може рећи да се језик и не може не односити на стварност нити се та веза може занемарити у било ком приступу проблему језичког значења. У супротном ћемо значење, ограничимо ли га на улогу »ингредијента« структуре система, морати прихватати априористички као датост чија се суштина исцрпљује истраживањем функционисања неке јединице у језику, чиме се суштине самог значења и не дотичемо. Зато је Будагов у праву кад каже да »лингвистичка семантика без ослонца на семантику одражавања постаје мртворођенче«.9 А лингвистика је по правилу значење искључивала из анализе или тезом да је оно »ван језика« или, посредно, тезом »да је у језику све значење«.10 8. У анализи лингвистичке категорије каузалности зато се и не ограничавамо само на попис каузалних јединица и њихово функционисање, него укључујемо и дио оног што је филозофија још донедавно сматрала строго својим подручјем — питање вањске условљености самог значења каузалности. А то се питање у првом реду везује за питање формирања и схватања каузалности као мисаоне категорије. Разматрање формирања каузалности као мисаоне кате7 8 9 10

14

Маркс – Енгелс – Лењин (1985: 57) Авојан (1985: 165) Будагов (1976: 111) Будагов (1976: 106)

Путевима каузалности

горије намеће разматрање формирања каузалности као језичке категорије јер су језик и мишљење тако међусобно повезани да (кад је ријеч о вербализираном мишљењу)11 и нема мишљења без језика (пошто се кроз језик оно тек и препознаје као мишљење) нити језика без мишљења будући да је оно основни »садржај« језика.12 А у сазнавању стварности путем мишљења категорије су неопходно оруђе и опште средство.

1.1. Категорије 9. Категорије мишљења заправо су свеопште форме сазнања настале уочавањем и фиксирањем одређених инваријаната. Ако је појам логичка форма која одражава опште у предметима и појавама, онда су категорије свеопшти, највиши родни појмови, крајњи резултат поступка апстракције. Категорије, онтолошки схваћене као свеопште форме битка, »откривале су се човјеку не све одједном него свака на одговарајућем ступњу праксе и сазнања«.13 10. Сам појам категорија и њихову прву класификацију дао је Аристотел,14 подразумијевајући под њима основна одређења, одн. »предикате« стварнога. Будући да се та одређења могу посматрати и са становишта ствари и са становишта облика предицирања (реченице), Аристотел се при класификацији категорија првенствено ослањао на структуру реченице, тако да се у његовим категоријама јасно виде врсте ријечи тадашњег грчког језика. Зато многи истраживачи и сматрају да је основ категоризације била структура грчког језика,15 па су његове категорије, будући изведене из језика, уједно и филозофске (логичке) и језичке категорије. Аристотел издваја десет категорија: супстанцију и њених девет акциденција - квантитет, квалитет, однос, мјесто, вријеме, положај, посједовање, акцију и трпљење.

11

12

13 14 15

Нека су истраживања показала да човјек покаткад може говорити а ипак о »изговореном« не мислити (него мислити на другу ствар), што је потврда тези да има и језика без мишљења – в. о томе: Мунен (1981: 160). О односу мишљења и језика постоји богата литература. В. нпр. Касирер I и II (1985), Панфилов (1977), Бондарко (1978) и (1983), Оганесјан (1976), Брутјан (1976), Лосев (1982: 247-260 и 352-355) и др. Шептулин (ред.) (1983: 32) Аристотел (1954) Бенвенист (1975: 120—135), Степанов (1981: 121— 139) и др.

15

Узрочно семантичко поље

Вјероватно уочавајући да све категорије нису подједнако вриједне јер су неке од њих основније (простије), стоици су број Аристотелових категорија свели на четири: супстанција, својство, стање и однос. Ни Аристотел ни стоици, као што се види, не помињу каузалност као посебну категорију, јер се у обје класификације очито наводе основне, примарне, »атомарне« категорије из којих се даље могу изводити сложене. Каузалиноист као посебну категорију најприје у систематизацији категорија даје И. Кант.16 И не случајно, јер он категорије сматра чистим појмовима разума, дакле формама мишљења помоћу којих схватамо предмете и појаве. Полазећи у класификацији категорија од подјеле судова у класичној логици, Кант издваја 12 категорија разврставајући их у 4 групе: три категорије квалитета (реалитет, негација, лимитација), три категорије квантитета (јединство, мноштво, свеукупност), три комплексне категорије релације: инхеренцију-субзистенцију (однос супстанције и акциденција), каузалитет — депенденцију (однос узрока и посљедице) и заједништво (узајамност активног и пасивног) и, на крају, три парне категорије модалитета (могућиност-немогуоност, постојање-непостојање, нужност-случајност). Одређујући категорије као »чисте појмове разума који се односе a priori на предмет опажања«,17 Кант категоријама одриче улогу сазнања (»категорије за себе нису никаква сазнања«)18 сматрајући их формама мишљења »помоћу којих се из датих опажања производи сазнање«.19 Запоставимо ли трансцендентални карактер Кантових категорија, онда се јасно види да су наведена одређења каузалности суштинска за било коју анализу: каузалност спада у релационе категорије, и то комплексне релационе категорије, што су основне карактеристике каузалности и као мисаоне и као језичке категорије.

11. Битно је другачије одређење категорија у материјалистичкој дијалектици, чија се изградња и темељи на систему категорија.20 За разлику од класичне логике и Кантове трансценденталне које про16 17 18 19 20

16

Кант (1958: 153-162) Кант (1958: 155) Кант (1958: 273) Кант (1958: 273) В.: Шептулин (ред.) (1983), Алексејев и Коршунов (ред.) (1985), Оруџев и Шептулин (ред.) (1986) и др.

Путевима каузалности

матрају категорије као систем са тачно одређеним бројем, материјалистичко-дијалектички приступ подводећи категорије под сазнања подразумијева да број категорија не може бити ограничен. Јер, како се шире наше спознаје вањског свијета, тако се нужно мора ширити и број категорија. »Зато се категорије стварно нигде не могу одредити као завршене, и нигде као већ затворене; оне су, напротив, више или мање тачно схваћени свагдашњи отисци постојања стварности, која подлеже преврату. Оне су отиснуте форме које се развијају живећи, будући да се развијају као мнење које и даље трага, а уједно се, као покушано дело, изражавају у везама«.21 Материјалистичка дијалектика темељним категоријама сматра граничне категорије материје и сазнања, при чему материја има примарност јер је својство објективне реалности и постоји независно од сазнања, док је сазнање секундарно јер је »снимак« вањског свијета па и не може без њега постојати. Одражавајући свеопшта својства и везе стварности, категорије се тако јављају »неотуђивим карактеристикама материјалних ентитета – атрибутима материје«.22 12. Међу низом категорија материјалистичке дијалектике увијек се, као једна од најзначајнијих, наводи и категорија каузалности, која се сматра само једном од форми универзалне везе предмета и појава из стварности, налазећи се у директној вези с осталим типовима детерминације. При изучавању каузалности дијалектички материјализам полази од сљедећих принципских поставки:23 1) каузална веза је једна од форми објективне универзалне међузависности појава свијета, 2) форме каузалне везе квалитативно су многообразне и неисцрпне, као што је неисцрпан и сам свијет и 3) категорије узрока и посљедице изражавају наша знања о процесима узроковања, знања добијена као резултат практичног освајања свијета па одражавају човјекову спознајну природу.

13. У формирању категорија, као што се види, одлучујућу улогу има човјеково практично »освајање« свијета. Категорија каузалности, очито, није продукт почетних фаза развоја мишљења. Јер, прихватимо ли концепцију о историјском развоју и усавршавању мишљења (чији је зачетник Леви-Брил),24 стадијалност се мишље21 22 23 24

Блох (1980: 85) Шептулин (ред.) (1983: 31). Према: Шептулин (ред.) (1983: 155). Будагов (1976: 81).

17

Узрочно семантичко поље

ња управо може пратити преко сталног мијењања, усложњавања и усавршавања категорија, од којих је једна од најсложенијих (ако не и најсложенија) баш каузалност. У свом историјском развоју сазнање је прошло кроз различите фазе: од чулног, преко рационалног и емпиријског до теоријског.25 Свакој од тих етапа одговара одређен тип мишљења, пошто оно и јесте процес сталног сазнајног упознавања свијета. Категоријални састав мишљења тако се наслања на састав реалног свијета. Али, док »објективне« категорије постоје све заједно независно од мишљења, мисаоне категорије не постоје симултано него сукцесивно: јер настају у процесу сазнавања реалног свијета. Будући да је »основни правац кретања категорија — пут од мањег броја ка већем и од простијих ка сложенијим«,26 каузалност као сложена категорија није могла бити категоријом првобитног примитивног, тзв. митског мишљења.

14. Митско као чулно-конкретно мишљење27 не познаје »облик мишљења каузалне анализе«.28 Тада се формирају основне чулно-супстанцијалне категорије: простор, вријеме, квалитет и квантитет. Чулно-емпиријско сазнање је »полисинтетичко« јер оно увијек почива на једној јединој на појединачне елементе нераздијељеној опажајној цјелини.29 У питању је дакле »инкорпорирано« мишљење,30 мишљење које почива на принципу »све у свему«. На том је нивоу присутно анимистичко сазнање јер се предмети и појаве сматрају резултатом дјеловања неке натприродне силе. Зато ту и не може бити говора о правој узрочности, »ту стојимо пред неким априорним ‘знањем’ на које искуство нема никаква утјецаја«.31 Стога је свему што је додирно у простору и времену могуће приписати каузалну везу.

15. Од митског до сазнајнотеоријског мишљења категорија каузалности различито је одређивана. Посебну улогу у њеном фор25

26 27

28 29

30 31

18

В. опширно о свакој од фаза у: Алексејев и Коршунов (ред.) (1985), Касирер II (1985) и др.

Aлексејев, Коршунов (ред.) (1985: 108) О митском се мишљењу опширно говори у: Касирер II (1985), Кук (1986), Алексејев, Коршунов (ред.) (1985) Касирер II (1985: 61) Касирер II (1985: 56), Маслиева (1980: 36—38), Алексејев, Коршунов (ред.) (1985: 47—74) и др. Лосев (1982: 258) Леви-Брил (1954: 21)

Путевима каузалности

мирању има развој природних наука, особито физике и физичких закона. Напредак природних наука потпомаже теоријском објашњењу каузалности као филозофске категорије. Напредак је тих наука допринио да се схватање каузалне везе мијења и прецизира, да би закони механичке физике каузалну везу дигли на пиједестал једине универзалне везе.32 То механистичко уско схватање каузалности довешће у питање појава квантне физике33 са својим статистичким законима, али ни квантна физика није довела у питање постојање самог принципа каузалне везе схваћеног не више као јединог него само као једног (мада најбитнијег) од типова свеопште везе предмета и појава стварности. Дакле, каузалност схваћена на начин дијалектичко материјалистичке филозофије34 у блиској је вези са категоријама нужности, случајности, вјероватноће, условљености, основаности и сл., али се ни са једном од њих не изједначава.

1.2. Схватања каузалности 16. И у изучавању каузалности као филозофске категорије увијек се креће од Аристотела, који је први ту категорију подвргао логичкој анализи, а дао и прву, кватернарну, класификацију узрока.35 1. causa materialis (материјални узрок, оно од чега је шта сачињено), 2. causa efficiens (творачки, покретачки узрок), 3. causa formalis (формални узрок, узрок као облик и образац) и 4. causa finalis (узрок као коначна сврха). Данас се од Аристотелова четири типа узрока само за ефицијентни задржао термин узрок, док се умјесто материјалног и формалног узрока говори просто о материји и форми, а умјесто финалног о циљу. Аристотелово ће гледиште на узрок доминирати кроз цио средњи вијек. Тако је за Тому Аквинског »сваки узрок или материја или форма или агенс или циљ«.36 Аристотел је између наведених узрока приоритет дао финалном, сматрајући да су све човјекове акције и цијела природа узроковани сврхама.37 Тиме је ударена 32 33 34 35 36 37

Супек (1946) В. опширно Бом (1972) В. нпр. Воронков (1972), Налетов (1975), Шептулин (ред.) (1983) и др. Аристотел (1960: 98-100) Према: Марковић (1965а: 247) В. опширно у Пражић (1986: 74-75 посебно), Супек (1946: 83)

19

Узрочно семантичко поље

основа телеолошком начину мишљења и објашњења. Док тај принцип има доминантно мјесто у метафизичким расправама, дотле ће у природним наукама он бити већ од почетка потискиван каузалним чији је основ causa efficiens. Побједа каузалног над телеолошким начином мишљења и објашњења везује се за Галилеја као оснивача експерименталне и теоријске методе у науци.38 Уз то ће развитак емпиријске науке у ренесанси помјерити разматрања узрока са питања »зашто се нешто дешава« на питање »како се нешто дешава«, чиме се тежиште помјера са ефицијентног узрока аристотеловског типа на тзв. дескриптивни или аргументативни узрок. 39 17. Помирење телеологије и каузалности у метафизици наспрам природним наукама за које се једино прописује ефицијентни узрок извршили су картезијанци с Лајбницом и Спинозом на челу.40 Али они, задржавајући од Аристотелових само ефицијентни (творачки) узрок, каузалност своде на рационалну категорију разлога (основа). У таквој се концепцији, што је веома важно, творачким узроком не сматра само онај који изазива, »производи« посљедицу него и онај што утемељује истинитост поставке. Тако Спиноза сматра да се свака чињеница може сматрати закључком одвојеним од премисе.41 А ту разлику између правог изазивача и »изазивача закључка«, тј. између разлога ствари и разлога сазнања назначиће »тек запањујући касно Крузијус 1743«.42 18. Као најзначајнија послије утемељивачког Аристотеловог схватања узрочности, по правилу се наводе схватања Д. Хјума и И. Канта. И један и други се наслањају на учења картезијанаца. Хјум каузалност одређује као »сталну здруженост предмета« из које се посредством психолошке функције уобразиље на основу тога што »узрок и последица морају бити додирни у простору и времену«, што »узрок мора претходити последици«, што »мора бити сталног уједињења између узрока и последице« и што »исти узрок производи увек исту последицу, а иста последица може произаћи само од истог узрока«43 — локални и временски контигвитет преобличавају посредством механизма асоцијација у каузалитет. Кант, као што 38 39 40 41 42 43

20

Супек (1946: 57-75) Марковић (1965а: 248). Алке (1972) Aлке (1972: 205) Блох (1980: 125) Хјум (1983: 160-162)

Путевима каузалности

смо видјели, каузалитет сматра трансценденталном категоријом, категоријом a priori, сврставајући је у групу сложених релационих категорија.44 19. Марксистичка филозофија сматра да је »каузалитет… само мали делић светске везе, али делић не субјективне него објективне реалне везе«.45 Тако се, без обзира што неузрокованих појава нема, све везе не своде на узрочне, него се узрок проматра у систему осталих релационих категорија. Категорија се нужности, под коју се као посебни аспекти подводе једнозначност и вјероватноћа, сматра суштинском цртом узрочно-посљедичне везе (при одређеним условима узрок нужно производи посљедицу са строго одређеним карактеристикама). Узрок се даље проматра према свим категоријама детерминације:46 најприје према категорији међуусловљености (која се узима за основу узрочно-посљедичне везе, али се та веза не може на међуусловљеност свести јер међуусловљеност карактерише временска симетрија а узрочно-посљедичну везу временска асиметрија), затим категорији условљености (која појачава или ослабљује узрок; при чему се указује на значај нужног и довољног услова за каузалну везу, с тим да се узрок и услов не могу поистовијетити јер је узрок усмјерен на посљедицу а услов на процес узрочности), па према категорији основаности (која почива на односу »основа« и »основаног« који је богатији од узрочно-посљедичног односа јер основ детерминише основано прелазећи у њега, док узрок производи посљедицу али не постоји с њом истовремено), према категорији закона (који је као суштинска нужна веза појава шири од каузалности, али је по обухвату броја појава од ње ужи), затим према категоријама циља, допуштања — с којима дијели низ заједничких црта ни с једном се потпуно не подударајући (о томе говоримо касније).

1.3. Језички статус каузалности 20. Процес је спознавања каузалне везе наметао и процес њеног изражавања и означавања језиком. Тако се развој категорије каузалности кроз развој мишљења може пратити и као начин »прила44 45 46

Кант (1958: 153-162). Лењин (1976: 140) В.: Комаров (1970: 17-34), Воронков (1972: 3-21), Далетов (1975), Шептулин (ред.)

(1938: 156-189, 241-244) и др.

21

О АУТОРУ МИЛОШ КОВАЧЕВИЋ рођен је 1953. у Пресједовцу, код Улога, у Херцеговини. Редовни је професор за Савремени српски језик, Стилистику и Општу лингвистику. Предавао је на више филозофских и филолошких факултета: у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду, Крагујевцу и (као лектор и гостујући професор) на Филолошком факултету Рурског универзитета у СР Њемачкој. Сада на основним, мастер и/или докторским студијама предаје на Филолошком факултету у Београду, Филозофском факултету у Источном Сарајеву и Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу.

International Biographical Centеr Cambridge уврстио га је у 2. и 3. издање (за 2001. и 2002. годину) едиције „2000 Oustanding Intelectuals of the 21st Century”, док га је American Biographical Institute, North Carolina, USA, номиновао 2003. године за „Hall of Fame” („Дом славних”). Уредник је часописа Српски језик (Београд) и Нова Зора (Билећа и Гацко), а био је уредник и Радова Филозофског факултета (Источно Сарајево) и Зборника српског језика, књижевности и умјетности (Бањалука). Члан је Међународне академије хуманистичких и природних наука кнеза Шчербатова. Добитник је награде „Душко Трифуновић” за изузетан допринос у очувању и његовању српског језика (2016), Повеље Академије Иво Андрић за животно дело: за незаменљив допринос изучавању Опште лингвистике, Синтаксе, Семантике и Стилистике српског језика и Историје српског књижевног језика (2015); као и „Повеље за животно дело” Удружење књижевника Србије (2017). Основне научне преокупације су му: синтакса, првенствено синтаксичка семантика, стилистика, и историја српскога књижевног језика. Са рефератима који обрађују различите теме из наведених научних области учествовао на више од 140 међународних, југословенских и српских научних конгреса, скупова и конференција.

231

До сада је, уз око 700 научних и стручних радова и преко 20 уџбеника српскога језика за основну и средњу школу, објавио и 29 књига: − Uzročno semantičko polje, I izdanje, Sarajevo 1988; Узрочно семантичко поље, II ћириличко издање, Београд 2012. − Gramatika i stilistika stilskih figura, I izdanje, Sarajevo 1991; Стилистика и граматика стилских фигура, II допуњено издање, Подгорица 1995; III допуњено и измијењено издање, Крагујевац 2000; IV битно допуњено издање, Београд 2016. − Kroz sintagme i rečenice, prvo izdanje, Sarajevo 1992; друго, ћириличко издање, Београд 2016. − Суштаствено и мимогредно у лингвистици, Подгорица 1996. − У одбрану језика српскога, I издање, Београд1997; У одбрану језика српскога − и даље, II допуњено издање, Београд 1999. − Синтакса сложене реченице у српском језику, Београд − Србиње 1998. − Стилске фигуре и књижевни текст, Београд 1998. − Предавања проф. др Милоша Ковачевића одржана у Лондону 2000. и 2001. г. поводом славе Фонда (Лаза Костић) на дан Света Три Јерарха / Lectures by Professor Miloš Kovačević Ph. D. delivered in London in the years 2000 and 2001 on the occasionm of the Feast of the Three Great Hierarchs, London − Birminghem 2001. − Синтаксичка негација у српскоме језику, Ниш 2002. − Српски језик и српски језици, Београд 2003. − Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука 2003. − Српски писци о српском језику: хрестоматија, Београд 2003. − Огледи о синтаксичкој негацији, Српско Сарајево 2004. − Против неистина о српскоме језику, Источно Сарајево 2005. − Списи о стилу и језику, Бања Лука 2006. − Србистичке теме, Крагујевац 2007. − Огледи из српске синтаксе, Београд 2009. − Српски језик у вртлогу политике, Никшић 2011. (у коауторству са М. Шћепановићем) − Граматичка питања српскога језика, Београд 2011. − Стилска значења и зрачења, Ниш 2011. − Лингвостилистика књижевног текста, Београд 2012. − Лингвистика као србистика, Пале 2013. − У одбрану српске ћирилице: хрестоматија, Пале 2013. − Српски писци у озрачју стилистике, Београд 2014.

232

− Стил и језик српских писаца, Београд 2015. − О реченици и њеним члановима, Београд 2015. − Српски језик између науке и политике, Бања Лука 2015. − Српски језик под лупом науке, Београд 2017. − Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићград 2018.

233

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 811.163.41 КОВАЧЕВИЋ, Милош Изабрана дела / Милош Ковачевић. - 1. изд.

- Београд : Јасен, 2019 (Београд : Невен). - 10 књ.

20 cm; Тираж 300. - Садржај: -- Граматичка питања српскога језика - 240 стр.

-- Узрочно семантичко поље - 234 стр.

-- Стилистика и граматика стилских фигура I - 230 стр.

-- Стилистика и граматика стилских фигура II - 300 стр.

-- О реченици и њеним члановима - 234 стр.

-- Кроз синтагме и реченице - 262 стр.

-- Битне србистичке напомене - 180 стр.

-- Српски језик и српски језици - 184 стр.

-- Синтакса сложене реченице у српскоме језику I - 206 стр.

-- Синтакса сложене реченице у српскоме језику II - 176 стр.

ISBN 978-86-6293-096-5 (картон у заштитној кутији) а) Српски језик -- Стилистика б) Српски језик -- Синтакса COBISS.SR-ID 282580236