Studije o Hristu

Мирјана татић-ђурић

СТУДИЈЕ О ХРИСТУ

Библиотека Православно искуство Мирјана Татић-Ђурић Студије о Христу Издавачи

НК Јасен Дечанска 12/II Београд Тел. 011 3286-339 jasenbook@gmail.com www. ikjasen.com Институт за теолошка истраживања Православни богословски факултет Универзитета у Београду Рецензенти Епископ нишки г. Јован Пурић Проф. др Богољуб Шијаковић За издаваче Војо Станишић Богољуб Шијаковић Преводилац и коректор Александар Гордић Ликовно-графичка опрема Југослав Оцокољић Корице Мирко Тољић Штампа Службени гласник, Београд Тираж 1000 copyright © НК ЈАСЕН ДОО Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби закона о ауторским правима

Мирјана Татић-Ђурић

СТУДИЈЕ О ХРИСТУ

Београд, 2011

4

5

6

Богородица са Христом, фреска, Црква Света Софија, Охрид

МИСТИЧНИ ЛОГОС И ЊЕГОВА СЛИКА

7

Љ

удски ум се никада није успео толико високо да би могао досегнути највише биће. Мрак и ништа обавијају врховнога Бога јудаизма, а светлост неиздрживе светлости брани приступ Једном. Богу хришћанског света. Непознат остаје нама, као и највишем уму, који му је близак и од којег све потиче и све што постоји зависи. Овом божанском уму (Νοῦς), који спада у највишу реалност, може се прићи само интуитивно, јер је у својој бескрајној једноставности људском разуму и уму неухватљив, све док се не изрази у мноштву. По Плотину, божански ум се контемплативно обраћа Једном, али кад безоблични живот, који настаје од Једног, чини тај контемплативни повратак, онда се Једно враћа у многострукој форми у мислима, али не више као Једно.1 У писму Титу, великом свештенику, као одговор на питање: „Шта значи кућа коју је сазидала мудрост и храна и пиће које она нуди?”, Дионисије Ареопагита објашњава: „Онај који је могао изнутра видети лепоту ових алегорија сагледаће их у свој њиховој мистици, сходној Богу, препуној велике светлости, приказујући под многобројним облицима онога који нема ни облика ни фигуре (1105 с). Ове алегорије као штит чувају мистерију да се не укаже профаним очима, већ само истинским пријатељима светлости, који знају да свете симболе ослободе дечјих сликарија. Јер су они једини у стању да дођу до једноставне, чудесне и трансцедентне истине тих симбола.” У Дамаскиновим Dubitationes et Solutiones2 „Једно” се зове Трансцедент, а његова веза је апсолутно апофатична у односу на све што долази после њега, било као иманенција–трансцеденција или као идентитет–оностраност. Ако се обратимо античким изворима мишљења, видеће се да Платонов поетични, непокретни свет, који живи у вечности, прати физички свет хераклитовског кретања, који својом катафатичношћу прекида апофатичну реалност оностраног. Како Прокло тумачи Парменида,3 мишљење и биће је „Једно”, где, у стању љубави, мистичне контемплације и опијености, ова два света коегзистирају, постижући спој. Али, тај неприступачни, непознати скривени Бог (’Ακατάλυπτος θεός) шаље своју Реч-Логос да измири противречност оностраног и овог света.4 Реч је дата као симбол звука и светлости у Старом завету, као богиња мудрости која се рађа из Зевсове главе у антици,5 као Син Божији у хришћанству и као мистична Софија (Pistis Sophia) у гноси, која напушта небески поредак плероме (пунине) и, стропоштавши се на земљу, ствара читав материјални свет.6

1 У Коментарима Григорија из Нисе Бог се Мојсију јавио прво као Светлост, затим као облак и, на крају, у свом најсавршенијем облику у тами (P. G. 44, 1000 C). О овом божанском уму упор. Plotinus. Enn. VI. 9 (9). 3; и A. H. Armstrong, Eternity, Life and Movement in Plotinus’ Account of Nous, Paris 1971, 67–70.

2 Ioannis Damaskinos, Dubilitationes et Solutiones, éd. Rielle, I, 15; Œuvres complètes de Pseudo-Denys l’Aréopagite. éd. M. Gandillac, Paris 1943, col. 1105 C. 3 Procli in Parmenidem, VI, 1074, 7–14; „Νοῦς” у нама је „ἄγαλμα ὄντος Θεοῦ, τῆς ἑαυτῆς σοφία”. Procli, Diadochi in Platonis Cratylum Commentaria, ed. Pasquali, Lipsiae 1908, 77, 55, 6, 6–10. Упор. и P. Heinisch, Die griechische Philosophie im Buche der Weisheit, Münster 1908, 18.

4 Analton Hall, Der Logos, Geschichte seiner Entwicklung in der griechische Philosophie und in der christliche Litteratur, II, Leipzig 1899, 49; Eduard Norden, Agnostos Theos, Lepzig 1913, 56. Овај несазнатљиви Бог препознаје се по милости, својој речи, инкарнираном логосу, Божијем Слову. Упор.

Filo Alex, De Fuga, 168; и P. Heinisch, Der Einfluß Philos auf die älteste christliche Exegese, Münster in Westf. 1908, 36 ff. Божијег сина нико није могао насликати. То је покушао Авгаров наследник Ананија, али божанска светлост која је из њега избијала није дозволила сликару да га прикаже у бојама. Упор. Повест Псеудо-Константина Порфирогенета у минејима под 16. август. Најузвишенији међу људима, човек узвишеног имена (Hypolite, Refutatio V, 6, 5), савршена слика очева (Poimandres, Corpus hermeticum I, 12), у Јовановом апокрифу звани Адам (S. Griverson, Apogryphon Johannis, Copenhagen 1963), овај Богочовек, звани и син човечји (Fr. Houck Borsch, The Son of Men in Myth and History, London 1967, 55) савршена је слика свог божанског оца. Његов лик се оцртава у текстовима библиотеке Наг Хамади, која је делом писана и на коптском дијалекту, с гностичким садржајем у којем се осећа и хришћански утицај (S. Schulz, Die Bedeutung neuer Gnosisfunde für die Neutestamentische Wissenschaft, Theologische Rundschau, Tübingen, N.F. 26, 1960, 327).

5 Према Плутарху, Questiones convivales I, 617 B, из Plutarchi Chersonensis Moralia, Lipsiae 1892, 15, богиња Атина, кћи Зевсова, рођена из његове главе, постала је главна заступница људи на земљи.

6 H. Leisegang, La gnose, Paris 1951, 268. У материји она пати и тежи ка своме повратку. Појављује се прво у насенским псалмима (Ibid., 98), који су инспирисани старозаветним псалмима и одама Соломоновим.

9

Приступајући мистици Божије речи, оне изговорене и отелотворене, неминовно се крећемо на терену јудео-хришћанске традиције, античке и хришћанске гносе, хришћанске апологетике и мистагогије и јереси, а на крају и теологије иконе.7 Мистика Логоса као Премудрости и Силе Божије с почетка четвртог јеванђеља, који слови: „У почетку бјеше Ријеч, и ријеч бјеше у Бога и Бог бјеше ријеч”,8 сажима читаву јеврејску традицију неоткривеног Бога, који се људима јавио својом поруком, оставши невидљив.

10

7 Упор. J. Abelson. The Immanence of God in Rabbinical Literature, London 1912, 203; R. Harris, Athena Sophia and the Logos, Bulletin of the John Ryland’s Library, 1922, 57 f; такође, Margarite Taechert, La Notion de la Sagesse dans les trois premiers siècles de notre ère, Archiv für Geschichte der Philosophie 39, 1930, 1–27. О гностицизму видети: The Gnostic Religion, The Message of Alien God in the Beginning of Christianity, by Hans Jonas, 1963, 122. У химни „Перле за умрлог”, који добија небеску одећу, каже се: „Идем у сусрет својој слици и она ми долази у сусрет.” Најјасније излагање о Логосу пратимо кроз мистагогију Кирила Александријског и Псеудо-Дионисија. Упор. F. E. Brightman, Historia Mystagogica, Journal of Theological Studies IX, London 1908, 248–396. Мистерија Христове инкарнације као утеловљеног Божијег Слова била је главни аргумент да се Богочовек прикаже као икона. Упор. Б. М. Живов, Мистагогия Максима Исповедника и развитие Византйской теории образа, у: Художественный язик средневековия, Москва 1982, 108 ff.

8 Јован 1, 1. Упор. Отац Јустин Поповић, Тумачење светог јеванђеља по Јовану, Београд 1989, 5 f.

9 H. Jaeger, The Patristic Conception of Wisdom in the Light of Biblical and Rabbinical Research, Studia Patristica IV, Berlin 1961, 90–106.

10 H. Leisegang, Pauly Wissova, Real Encyclopädie d. Klass. Altertumswissenschaft, s. v.

Sophia, Col. 1019–1039.

11 H. J. Schoeps, Urgemeinde Judenchristentum-Gnosis, Tübingen 1956, 9 f; J. Daniélou, Théologie de Judeochristianisme, Paris 1958, 12 f.

12 Hans Jürgen Horn, Κατ’ οικονομιαν του κυριου, Stoische Voraussetzungen der Vorstellung vom Heilsplan Gottes, Vivarium. Festschrift Klauser, Münster in Westfalen 1984, 188–193. О стоицизму светих отаца видети у: M. Spaneut, Le stoïcisme des pères de l’église de Clément de Rome à Clément d’Alexandrie, Patristica Sorbonensia I, 304 –310 (sine anno). Занимљив је фрагмент из Chrysip-a који доноси Плутарх: „Οὔδεν γὰρ ἐστιν ἄλλως τῶν κατὰ μέρος γενέσθαι οὔδε τοῦ λάχιστον, ᾑ κατὰ τὴν κοινὴν φύσιν καὶ κατὰ ἕκατα τὸν ἐκείνης Λόγον.” Stoic. Repugn. 34, 1049 f, SVF 2, No. 937.

13 Пс. 139, 7.

Идеја „Премудрости”, која је сачувана у рабинској традицији,9 помаже разумевању значења Логоса и у Новом завету. Прихваћена је у Синагоги у виду мидраша (егзегезе) и хомилија (говора). Но, иако је приступ јеврејској хомилитици отежан, јер је реч о усменој традицији, ипак она остаје, поред канонских списа, фундаментални извор за познавање семиотике мудросних извора Божије речи. За проблем који нас овде интересује важно је, такође, класично поимање Логоса,10 а потом, ту значајну улогу имају и апокрифи, псеудоепиграфи, гностички текстови хеленистичког јудаизма11 и стоички Логос,12 да би се так на крају доспело до патристичке интерпретације Бога Слова, која сажима читаву ову традицију. Невидљиви старозаветни Бог свуда је присутан међу људима преко своје Речи-Логоса, која је израз његове Премудрости (ХОКМА – Софија), која води директно Божијој иманенцији, схваћеној у библијском смислу – као активно присуство Бога у свету и људским срцима. Тако се у псалму каже: „Куд бих отишао од лица твојега и духа твојега, куд бих утекао.”13 „Јер овако говори ’Високи’ и ’Узвишени’”, каже Исаија, „који живи у вечности и коме је име Свети.”14 „На висини и светињи станујем, оживљујући дух смерних и срца скрушених.” „Шекина” и „Руах ха Кодеш” исказују своје благонаклоно очинско присуство и Божије провиђење. У свим тим речитим текстовима лако је препознати Месију, Бога Слова из Новога завета и Исуса Назарећанина. Софија, Божија премудрост, јавља се међу људима Израела у Тројству. Као Премудрост свеприсутна (Шекина), као Дух Божији (РУАХ) и као Слово Божије (МЕМРА). Њихова лексичка семантика остаје идентична и у Таргуму, а такође и у хришћанској догматици.15

14 Ис. 57, 15 и 61, 1. О значењу Божијег имена Високи и Узвишени видети: E. Dhormé, Le nom de Dieu d’Israel, Revue de l’Histoire des Religions, No. 397, Paris 1952, 7. У трећој строфи 6. главе Exod-a Бог се показује Авраму, Исаку и Јакову, називајући себе Шадаи. У семантици те речи виде се корени арамејско-вавилонског „Шадау” – планински, Бог Узвишених места (Књига краљева I, 23, 28. Месопотамски Семити га зову Бел-Шади (Господар брда), а његова дружбеница Ашерат је Госпођа равнице. Преводи на грчки и латински имају еквивалент с универзалнијим призвуком, као παντοκρατωρ и omnipotens.

15 Targum Yerushalimi, Берешит 1, 1, који потиче с почетка наше ере, замењује реч „у Почетку” (БРШЈТ) речју МУДРОСТ (ХКМХ). O појму РУАХ видети: Daniel Lys, Rûach, le soufle dans l’ancien Testament, Paris 1962, 3; a о појму МЕМРА: V. Hamp, Der Begriff Wort in der aramäischen Bibelübersetzungen, München 1938, 110; о појму Тројице: Anton Anwander, Zur Trinitäslehre der nachorigenischen alexandrischen Theologie bis Arius, Theologische Quartalschrift 102, 1921, 190–219. Код Basile de Césarée, Traité de Saint Esprit, Sources Chrétiennes, no. 11, Paris 1945, 20: дух је интелигибилна светлост – као дах из Божијих уста излази на један неисказан начин и тиме се разликује од Сина, савршене слике рођене од Оца.

Важан извор за разумевање Слова Божијег свакако је Петокњижје мудросних текстова, које обухвата: Приче, Исуса Сираха, Мудрост, Јова, Баруха, Књигу проповедника и неке псалме. Аутор Књиге мудрости назива мудрост „Кућа Силе Божије”, „Исток дивоте Пантократора”, „одсјај”, „огледало” дела Господњих, „одраз” његове доброте. Она је део његове суштине, његово Величанство, она је свемоћ његове Светости и љубави. Седи на његовом престолу као повереница Божијег знања и изабраница Божијих дела. У Књизи мудрости (9, 1) каже се: „Боже отаца наших и господе милосрђа, ти који си речју својом створио свемир (9, 17)”; „Ко би дознао твоју вољу да ниси дао мудрости (8, 1), да с висине ниси послао Духа свога светога.” У VII глави Књиге мудрости саопштава се: „Једна је и може све.” „Својим срцем разабрао си да је бесмртност у сродству с Мудрошћу. Она је од сунца сјајнија и нада звезде узвишенија, а, упоређена са светлошћу, она све надмашује.” (8, 17) Она је присутна и у Генези, јер ју је Господ имао на почетку својих путева, а милина јој је била са синовима човечијим. Помогла је Веселеилу да сазида Табернакл, место боравишта Божије премудрости. Арамејски Таргум из Јерусалима у својој верзији Генезе говори да је Бог створио свет помоћу Премудрости (Бе Хокмах). Тај текст у Вулгати Св. Јероним је превео овако: „in filio creavit”, спајајући идеју Софије и Логоса, мисао која је једноставно исказана у Соломоновим причама: „Господ је мудрошћу засновао земљу, утврдио небеса разумом.”16 „Ко је управио дух Господњи”, пита Исаија, „ко га је научио путу суда?” Према рабинском учењу о „Хокми”, Премудрост, преко пророкâ најављена, бива и остварена у истинском континууму историјских догађаја. Тако закон речи Божије бива дрво живота за онога ко се хвата за њега. И касније хасидска поука, као резултат ћутања, повлачења у себе и мисаоне контемплације, назива се „оградом мудрости”.17 Рабинско учење о мудрости, њеној стваралачкој моћи и сили која утврђује, одржава и спасава људе није било упућено малобројној елити, већ читавом народу, као утеха срцу пружена преко моћног медија – речи Божије. Богатство поруке које доноси Тора пружило је много ослонца и у тумачењу Слова Божијег у Новом завету. И то не толико теоријски, колико снагом својих метафора, које уобличавају већ готове слике Христовог лика, Бога Слова и Премудрости (слика 1), као Анђела Великог савета,18 Старца дана,19 Недреманог ока,20 Христа Лозе,21 па чак и Св. Тројице.22

20 Помиње се у Генези, симболички наглашавајући Христово месијанство, и у Физиологу, где се Христос пореди с лавом, који спава отворених очију. То је симболичка алузија на Христову смрт и његово васкрсење. Јер, његов смртни сан траје само три дана, а затим се буди у живот вечни. То најбоље илуструје служба на Велику суботу. „Као лав, Спаситељу, заспао си, као мртав лавић, ти ћеш васкрснути, после избављења мука из твога тела.” О томе опширније: Г. Томић, Прилози на тему „Недремано око”, I конгрес историчара уметности Југославије, Зборник радова, Охрид 1976, 73–80. Вид. И текст Мале Катабасије, Ср. Карловци 1897, 84, 86.

16 Targum Yerushalimi, I, 1; Quaestiones Hebr. in Genesim I, 1: Elisabeth Revel-Neher, L’arche d’Alliance dans l’art juif et chrétien du second au dixième siècles, le signe de rencontre, Paris 1984, 22. Мудраци Израела су дискутовали поводом постављања Sefer Thora-e, писане Мојсијевом руком у Bab. Baba Batra 14a.

17 Dupont-Sommer, Le commentaire d’Habacue découvert près de la Mer Morte, traduction et notes, Revue de l’Histoire des religions, CXXXVII, 2 juin 1950, no. 390, 129–171. У 16. поглављу се говори о Божијем изабранику, Господу Правде, који ће бити Судија на последњем суду. То је коментар Авакума уз Исаију, нађен у пећини Аин Фасха, поред Мртвог мора, а пренет у манастир Св. Марка у Јерусалиму. О дрвету Живота: H. de Lubac, L’arbre cosmique, Mélanges E. Podehard, Lyon 1950, 191–198. Ову симболику дрвета живота прихватили су аутентично у хришћанству, супротстављајући Христову цркву Синагоги: Hélène Toubert, Une fresque de San Pedro de Sopre (Catalogne) et le thème iconographique de l’arbor mala – Synagoga, Cahiers Arhéologiques XIX, Paris 1969, 167–189. Што се тиче хасидизма, он је био нека врста реакције на талмудску стегу. Ту се истиче да се побожност састоји у тежњи ка откровењу божанског сјаја – A. Chouraqui, La pensée Juive, Paris 1975, 112.

18 Малахија, III, 1; Марко, I. 2; Лука, VII, 27. „Ево ја ћу послати анђела свога који ће преправити пут преда мном и изненада ће доћи у цркву своју Господ, којега ви тражите, и Анђео завјетни, којега ви желите.” (Исаија, 63, 9) Аврамије, епископ ефески у V веку, у своме говору на Благовести саопштава: „Σήμερον ὁ τῆς μεγάλης βουλῆς Ἄγγελος ἐπὶ γῆς παραγένετο Ἄγγελος γαρ διὰ τοῦτο ὁ τοῦ Θεοῦ Λόγος ὑπὸ τοῦ προφήτου ὠνόμασται καθ’ δ’ τῆ ἑαυτοῦ παρουσία ἀγηγγειλέτο ἡμῖν τῆν τελειωθεῖσαν βουλήν.” Текст је сачуван у рукопису париске Националне библиотеке, сod. 1174; упор. Martin Jugie, Homélies mariales byzantines, texte grec édité et traduit en latin, Patrologia Orientalis, Ed. Graffin et Nau, Paris 1922, t. XVI, 20, стих 39–49; и J. Barbel, Christos Angelos, Anschauung von Christus als Bote und Engel in der gelehrten und volkstümlichen Litteratur des christlichen Altertums, Bonn 1941, 27 f.

19 Дан., 7, 13; Апок., 1, 14; упор. Г. Бабић, Симболично значење живописа у протезису Св. Апостола у Пећи, Зборник Заштите споменика културе XV, Београд 1964, 173; и Јанко Радовановић, Иконографија фресака протезиса цркве Св. Апостола у Пећи, у: Иконографска истраживања српског сликарства XIII–XIV века, 1988, 1–9, са старијом литературом. О овом проблему писали су такође: A. Grabar, La représentation de l’intélligible dans l’art byzantin, Actes, VIe congrès des ét. Byz., t. II. Paris 1951, 132; ̔Ιεζεκηλ Μητροπ. Θεσσαλιωτιδος, ̔Ο παλαιός τῶν ἡμέρων, ̕Εν ̕Αθήναις 1940, 31. Примери слике Старца срећу се у живопису (Нерези, Нередица, Св. Апостоли пећки итд), на минијатурама (Paris gr. 74 и српски Минхенски псалтир) и иконама, од којих је најстарија Синајска, која приказује Старца дана са сигнатуром „Емануил”.

11

Слика 1. Милано, Амброзијана, Беседе Јована Златоустог, Suppl. gr. 172, fol. 263

Слика 2. Ватикан, Библиотека, Palat. Gr. 381, минијатура, XII век

Слика 3. Охрид, црква Богородице Перивлепте, XIII век, Анђео Великог савета

Слика 4. Минхен, Српски псалтир, XIV век, Fol. 97 v. Илустрација Пс. 76, 2–3, Ветхи Демни с Емануилом

Слика 5. Беренде, фреска, XIII век, Недремано око

Слика 6. Лесново, фреска, XIV век, Христос свештеник

Слика 7. Андрејаш, фреска, XIV век, Служба агнецу

Слика 8. Дечани, фреска, XIV век, Страшни суд, детаљ

Свети Јован Богослов, темпера, XVII век, Музеј Аја Софија 91

Јеванђеље из Лорха

92

Слика 8

Слика 9

Слика 10

Христос велики архиепископ, Краља над Краљевима. икона, XVII век, Народни музеј Београд 110

Слика 1. Иконостас Таксијарха у Лади, Алагонија, Андре Анагност, 1762.

Слика 3. Христос дрво живота, Атос Дохијар, фреска из 1568.

Слика 2. Христос Ампелос, Ангелос, XV век, Крит, Одигитрија Кенургио

Слика 4. Лоза Јесејева, Виктор, XVII век, збирка Панајоте Критикос

Слика 5. Христос Сотер, солунска фреска из Светог Николе Орфаноса (XIV век) (фото: Lykides, разгледница у боји)

Слика 6. Христос Пантократор, фреска из Дечана (XIV век) (фото: Народни музеј, Београд)

Слика 8. Попрсје Христа, мозаик у лунети цркве Светог Приска у Капуи (прва половина V века) (фото: Wilpert, 555)

Слика 7. Христос Душеспаситељ, икона из цркве Светог Климента у Охриду, Народни музеј у Охриду (XIV век) (фото: Народни музеј у Београду)

238

Мирјана Татић-Ђурић

БИО-БИБЛИОГРАФИЈА МИРЈАНЕ ТАТИЋ-ЂУРИЋ

239

Биографија Мирјана Татић-Ђурић је рођена у Београду 15. септембра 1924. године (отац Жарко Татић, архитекта, мајка Вукосава Павасовић, учитељица). Матурирала је у Београду 1943, а матурски рад на тему „У раду и стварању лежи смисао живота” награђен је као најбољи матурски рад у Србији. Дипломирала је на Београдском универзитету 1949. године (награда ректората за најбољу средњу оцену) на групи Историја уметности са археологијом, а затим похађала и часове класичне филологије и завршила осам семестара. Од 1948. године радила је као библиотекар Семинара за историју уметности и волонтерисала у Јагићевој библиотеци. Завршила је и музејски курс при Народном музеју у Београду, у којем је провела радни век од 1950. до 1988. године – прво у звању кустоса (1954), вишег кустоса (1965) и музејског саветника (1974–1988) до пензионисања. У Народном музеју је радила на документацији, музеолошким, педагошким, стручним и научним пословима из области археологије и историје уметности. Наступала је на научним скуповима у земљи и иностранству, и објављивала своје научне резултате у страним и домаћим стручним часописима (преко 120 библиографских јединица). Рад на археологији обухвата: заштитна ископавања САНУ – Најева циглана у Кикинди (1949), сондажна истраживања у Новим Бановцима у Срему (1960), кампање на словенској некрополи у Брестовику код Гроцке (1953–1959), на касноантичком локалитету у Белој Паланци код Пирота (1956), на средњовековној тврђави Ново Брдо на Косову (1957–1960) и на Ђурђевим стубовима у Новом Пазару (1968). У оквиру музеолошког рада учествовала је у остварењу следећих изложби: сталне музејске поставке 1952, 1966, 1974, 1980, 1984, 1987; затим: „Етногенеза јужних Словена” (1950); „Пећкодечанска иконописна школа” (1955); поставка изложбе са XII византолошког конгреса (Охрид) у Београду (1962); изложба у Атини, Запејон, са материјалом из Југославије (1964); изложба „Благо Кипра” (1968); изложба поствизантијских икона у Минхену (1969); обрада сарматског материјала на изложби „Античка бронза” (1969); „Средњовековена уметност у Србији” (каталошке јединице из епохе турске власти) (1969); „Уметност Копта” у музеју Боде у Берлину (1970); „Antica arte Serba” у Риму, Венецији, Љубљани и Берлину (1970); „Mittelalterliche Kunst Serbiens” у Паризу (1970); елаборат за нову поставку музеја у Смедереву – епоха Бранковића (1972); „Kunst der Ostkirche Herzogenburg” (1977); „Старе руске иконе из Третјаковске” (1980); „Уметност Грузије” (1981). Учествовала је на следећим домаћим и међународним конгресима: Бирмингем 1977, Кипар 1982, Крит 1993, затим на византолошким конгресима 1961. у Охриду, 1971. у Букурешту, 1976. у Атини, 1986. у Вашингтону, 1991. у Москви и 2001. у Паризу; потом, на балканолошким конгресима: трећи у Букурешту 1974, четврти у Анкари 1979, пети у Београду 1984, шести у Софији 1989, као и на скуповима балканолога у Шишатовцу на Фрушкој Гори 1987, Хурезу у Турској 1990. и у Београду 1997. године; а такође и на „српско-грчким” колоквијумима које је организовао Балканолошки институт САНУ у Београду 1985. и Волосу 1987. године, те на колоквијумима посвећеном античким студијама код Срба 1987. и јеретичким покретима на Балкану 1989. године. Осим тога, суделовала је на пет пелопонеских конгреса, који су се одржали 1975. у Спарти, 1980. у Патрасу, 1985. у Каламати, 1990. у Коринту и 1995. у Аргосу, а такође и на два грузијска симпозија у Тбилисију 1977. и 1983. Учествовала је и на три мариолошка конгреса, 1971. у Загребу, 1972. у Сарагоси (Шпанија) и 1975. у Риму. Са рефератима је узела учешће на конгресима историчара уметности у Охриду 1976, Сарајеву 1985, као и на научним скуповима САНУ посвећеним Милешеви и Дечанима 1985. године, Студеници 1986, Данилу II 1987, 400. годишњици грачаничке штампарије 1989, Манасији (у Деспотовцу) 1994, Жичи (у Краљеву) 1995, Ариљу 1996, као и на међународном скупу „Манастирска култура на Балкану” (Самоков, Бугарска 2002).

243

Библиографија радова објављиваних у актима конгресâ, Зборнику Народног музеја, Зборнику Музеја примењених уметности, Зборнику за ликовне уметности Матице српске, часописима Жива Антика и Balcanica никад није штампана у целовитом облику, али је сукцесивно праћена у часописима Старинар, Byzantinische Zeitschrift и Byzantoslavica. У почетку се упоредо бавила средњовековном археологијом и историјом уметности, сеобом народа и хришћанском антиком, а касније иконописом и иконографијом, нарочито Богородицом (35 библиографских јединица), профаном иконографијом и уметношћу епохе поствизантијског периода и турске доминације. Такође се бавила изучавањем средњовековног живописа, радећи за корпус Галерије фресака у Београду и Ликовну енциклопедију Југославије. Посебне публикације: Средњовековна архитектура, издање Удружења студената, Београд, 1947; Das Bild der Engel, Recklinghausen, 1962. (енглеско издање 1964); Ариље, Београд, 1960; Средњовековна уметност у Србији (каталог), Београд, 1969; Antica arte Serba (каталог), Roma/Venezia, 1970; Mittelalterliche Kunst Serbiens (каталог), Berlin, 1971–1972; Познате иконе од XII до XVII века, Београд, 1984.

244

САДРЖАЈ Мистични Логос и његова слика Најстарији Христови ликови и њихове античке паралеле Легенда о Авгару и српски Абагар Премудрост уз јеванђелисту у Манасији Деспотска икона у Светом Таксијарху у Лади и порекло теме Христос Ампелос Икона Константина Згуроса с представом Христа великог архиепископа Икона Христовог крштења Две иконе Христових страдања (Народни музеј у Београду) Икона Христа Спаситеља и Животодавца из Зрзе Икона Свете Тројице са потписом сликара Јована Прилози из Енциклопедије православља

Икона у иконографији Иконе нерукотворене

Алегорија Анђео Великог Савета

Недремано око

Слика Христа Логоса Абагари

Авгар – едески цар

Авгарова легенда

Бекство у Египат, у иконографији

Апокомбион

Христос Антифонитис

Икона Христа Халкитиса

Бичевање Христа

Колобион

Скидање с крста

Оплакивање Агница

Христос у гробу

Васкрс Христов

Врата неба

Врата раја

Ад/Шеол

Апокалипса, у иконографији

Божија имена

Борба око Божијих имена

Божија рука (са душама праведника)

Божије око

Трисагион

Лабарум

Библијске песме

Аврамова жртва

Аврамово лоно (наручје), у иконографији

Ауреола

Aurum coronarium

Алем камен

Аметист Подаци о изворима Биографија Библиографија радова Приређивачка напомена Индекс

7 23 43 75 93 111 125 145 169 189 201 203 211 213 214 215 216 218 218 218 221 221 221 222 223 224 224 225 225 228 228 229 230 230 231 232 232 233 233 233 234 234 235 236 236 237 237 237 241 243 245 251 253

265

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 271.2-312-526.62 75.05.046”653”:27-312 016:929 Ђурић М. ТАТИЋ-Ђурић, Мирјана, 1924Студије о Христу / Мирјана Татић-Ђурић ; [преводилац Александар Гордић]. - Београд : Јасен : #Православни богословски факултет Универзитета, #Институт за теолошка истраживања, 2007 (Београд : Гласник). - 263 стр. : илустр. ; 33 cm. - (#Библиотека #Православно искуство) Ауторкина слика. - Тираж 1.000. - Напомене и библиографске референце уз текст. Био-библиографија Мирјане Татић-Ђурић: стр.

241-250. - Резимеи на разним језицима. Регистар.

ISBN 978-86-85337-85-7 (Јасен) a) Исус Христос - Иконографија b) Татић-Ђурић, Мирјана (1924-) Биобиблиографије COBISS.SR-ID 186632460