СРБИ У МЕМОАРИМА ХЕРМАНА НОЈБАХЕРА

СРБИ У МЕМОАРИМА ХЕРМАНА НОЈБАХЕРА приредио НИКОЛА ЖИВКОВИЋ

Београд 2007.

Хер­ман Ној­ба­хер, Спе­ци­јални зада­так Бал­кан (Хер­ман Ној­ба­хер (Her­man Noj­ba­her): „Спе­ци­јални зада­так Бал­кан“ (у ори­ги­налу „Спе­ци­јални зада­так Југо­и­с­ток“ 1940-1945.), (Her­mann Neu­ba­c­her: „Son­ de­ra­uf­trag Südost 1940-1945“); (под­на­с­лов: „Bericht eines fli­e­gen­den Diplo­ma­ten“ „Изве­ш­тај лете­ћег дипло­мате“). Изда­вач: „Mus­ter­ schmidt“, Göttingen („Mus­ter­smit“, Getin­gen), друго, поп­ра­в­љено издање, 1957.

Пред­го­вор Чему ова књига? Нашој исто­ри­о­гра­фији недо­с­таје изворна литe­ра­тура. Истина, пре­ве­ден је при­ли­чан број књига са енгле­с­ког говор­ног под­ру­чја, а поне­ што и са рус­ког. Нема­чка исто­риј­ска грађа, после 1945. године била је готово сасвим зане­ма­рена. Ова чиње­ница тим више зачу­ђује, када се зна да су управо Немци играли одлу­чу­јућу улогу на нашим про­с­то­рима током Дру­гог свет­ског рата. На пре­д­ лог гла­в­ног и одго­вор­ног уре­д­ника Изда­ва­чке куће „Јасен“, Војa Ста­ни­шића, при­хва­тио сам да обра­дим прву књигу у серији „Срби у очима стра­наца“. Иза­б­ рао сам мемо­аре Хер­мана Ној­ба­хера. Надам се да ће ускоро да следе и друге, и то пре свега, из нема­чке и ита­ли­јан­ске исто­риј­ске грађе, која је до сада нај­ мање пре­вo­ђена. Изворну грађу, одно­сно, Ној­ба­хе­рове мемо­аре пре­ вео сам и обра­дио, као да је реч о лек­си­кону, дакле, темат­ски. Тиме књига пос­таје пре­гле­дна и, веру­ јем, инте­ре­сан­тна. Може да се чита, као да је реч о некој енци­кло­пе­дији. Чита­лац про­сто, по азбу­ч­ном реду, може да тражи име или тему која га занима. Вре­д­ност ових мемо­ара je у томе што их је писао човек који је зау­зи­мао високу фун­к­цију у Тре­ћем Рајху, одно­сно у нема­ч­ком Мини­с­тар­с­тву спо­њ­них пос­лова, и као такав био је одли­чно оба­ве­ш­тен о зби­ва­њима на целом Бал­кан­ском про­с­тору. Током рата био је гла­вни нема­чки дипло­мата за Бал­кан. Сем тога, он је одли­чан поз­на­ва­лац наших кра­јева и зани­м­љив при­по­ве­дач. За нашег чита­оца нај­ин­те­ре­сан­т­нија су она места када говори о сво­јим лич­ним ути­с­цима. Рецимо, о Недићу, пат­ри­јарху Гав­рилу, Љотићу и Павлу Ђури­ шићу. Један је од рет­ких пре­жи­ве­лих све­дока, који

3

говори о Недићу и њего­вим раз­го­во­рима са Хит­ле­ ром. „Наро­дни суд“ га је после рата осу­дио, јер је „сара­ ђи­вао“ са Хит­ле­ром. Из Ној­ба­хе­ро­вог све­до­чења видимо да је Недић ишао у Фире­ров Гла­вни штаб, како би издеј­с­тво­вао уки­дање дра­кон­ских мере стре­љања талаца и како би ола­к­шао тежак поло­жај у којем се нашао срп­ски народ. Тако доби­јамо сасвим дру­га­чију слику о Недићу. За раз­лику од Мађар­ске, Руму­није, Хрват­ске или Бугар­ске - земаља које нису биле оку­пи­ране и чији држа­вни пред­ста­в­ници су били при­мани без вели­ких теш­коћа од нај­ви­ших пред­ста­в­ника Рајха, а њихо­вим жељама и зах­те­вима Немци су нас­то­јали да мак­си­мално удо­воље - са Срби­јом се пос­ту­пало као са пора­же­ном зем­љом. Она је пала у пот­пуну неми­лост суро­вог побе­д­ника и њего­вих сате­лита. На Бал­кану су, у доне­кле сли­ч­ном поло­жају били само Грци. Немци су и делове грчке тери­то­рије покло­нили сво­јим вер­ним саве­з­ни­цима Буга­рима. И тамо су биле на снази реп­ре­са­лије, премда у далеко мањем обиму него према Србима. Па ипак, поло­жај Грка био је у мно­гоме далеко пово­ љ­нији. Срби су били тре­ти­рани као народ који је тра­ди­ци­о­нално неп­ри­ја­тељ­ски рас­по­ло­жен према Нем­цима. Или, како сам аутор пише, поло­жај Срба личио је на див­љач, која је сво­јим сусе­дима „дата на одс­трел“. Свако је могао, некаж­њено, да их зло­ с­та­вља и убија. Не сећам се да сам у некој књизи нашао тако пре­ци­зно и јасно пос­та­в­љену дилему, у којој је морао да се нађе поли­ти­чар у јед­ној оку­пи­ ра­ној земљи, и да одлучи: Шта да се ради? Кре­нути путем „херој­ске“ неса­ра­дње? А то води само­у­би­с­тву целе једне нације. Или: при­хва­тити „сара­дњу“ и под датим усло­вима ура­дити што је могуће за своју ота­ џ­бину. У истој ситу­а­цији нашли су се грчки и срп­ ски поли­ти­чари. Та, остали бал­кан­ски народи били су нема­чки саве­з­ници! У так­вој ситу­а­цији, неко је морао да „раз­го­вара“ са Нем­цима, како би спа­сао, шта се спа­сити може. Недић се при­хва­тио те дуж­

4

но­сти и тако поку­шао да спаси што је могуће више срп­ских глава. И зато се саги­њао и мета­ни­сао пред Хит­ле­ром, који се после исме­ја­вао њего­вом „орјен­ тал­ном кла­њању“. Из овог про­и­зи­лази да су Јосип Броз Тито и његов режим осу­дили тог човека, изгледа, само зато, јер је тра­жио милост за Србију. Осно­вни зак­љу­чак из Ној­ба­хе­ро­вих сећања: од свих срп­ских зава­ђе­них поли­ти­ч­ких стра­нака и њених вођа, за срп­ски народ нај­више је учи­нио – Милан Недић. Са пуним пра­вом увр­ш­тен јеу књигу „Сто нај­ве­ћих Срба“, коју је пре више година издала Срп­ ска ака­де­мија. Пар­ти­за­нима и чет­ни­цима је ипак било лакше, јер су могли да говоре како „су бес­ком­ про­ми­сно“ про­тив оку­па­тора, и из при­ли­чно без­бе­ дне „шуме“ су одби­јали сваки раз­го­вор са Нем­цима. Нара­вно, из нема­ч­ких извора видимо да ни та слика не одго­вара исто­риј­ској истини. Аутор је, по мени, као све­док тих дога­ђаја, веома јасно и добро обја­с­ нио став Драже, Недића и Тита. Ствар је била далеко замр­ше­нија него што су гене­ра­ције после рата училе из школ­ских уџбе­ника, где нам се нудила једна јасна, црно-бела слика рата, каква у ствар­но­сти никад није ни пос­то­јала. Сада, па и из ових мемо­ара, видимо да су сви сара­ђи­вали са Нем­цима, али су им мотиви били раз­ли­чити. Недић је сара­ђи­вао са Нем­цима да би спа­са­вао сто срп­ских живота за јед­ног Немца. Дража је нудио сара­дњу Нем­цима, не зато што их је волео, него из про­с­тог раз­лога јер су га Енглези издали и сву војну и мате­ри­јалну помоћ слали су Титу. Дражи, дакле, није пре­о­с­тало ништа друго, него да се пред конац рата за ору­жје обрати Нем­ цима. Тито је сара­ђи­вао са Нем­цима да би се могао пот­пуно посве­тити борби са чет­ни­цима, који су били његов неп­ри­ја­тељ број један. Мемо­ари нам говоре, не само да је Недић поку­шао да спа­сава Србе, него су то чак, поне­кад и на своју руку, радили и неки Немци. Реч је не само о Ној­ба­ херу, него и о гене­ралу Фел­беру, који је такође пре­ у­зео на себе велику одго­вор­ност, јер је кон­цем авгу­

5

ста1943. одбио да стреља 850 срп­ских глава. То је био само поче­так. Колико је срп­ских живота спа­сао Ној­ба­хер? А колико други Немци? Тако да је можда време, да се ти зас­лу­жни Немци барем попишу, када им већ нисмо дали име неке улице у Бео­граду. Ако је од „наро­д­ног изда­јице“, Недића, било за оче­ки­вати да спа­сава Србе, нико то није тра­жио од Ној­ба­хера, који је од тога имао само гла­во­боље и неу­го­д­но­сти, а као захвал­ност, „суд у Бео­граду“ га је осу­дио на 20 година робије. Било би добро да се објави опту­ж­ница про­тив Ној­ ба­хера, са про­цеса који је водио војни суд у Бео­граду. Из Ној­ба­хе­ро­вих пре­вода делова те опту­ж­нице, про­и­зи­лази да се Ној­ба­херу судило, јер се про­ти­вио спро­во­ђењу реп­ре­са­лија. Да ли су га Тито и његов режим осу­дили само зато, јер је спа­сио животе неко­лико хиљада Срба? Атин­ски мит­ро­по­лит Дама­с­ки­нос, на при­мер, који је волео да раз­го­вара са Ној­ба­хе­ром, након 1945. године због тога није имао ника­к­вих про­б­лема. Нап­ро­тив, био је и после Дру­гог свет­ског рата сла­ в­љен, као грчки пат­ри­ота, што му и сам Ној­ба­хер при­зн ­ аје. Дама­с­ки­нос је имао добре односе са Хит­ ле­ро­вим амба­са­до­ром у Атини, захва­љу­јући томе грчки мит­ро­по­лит је сваку при­лику кори­с­тио да „учини нешто добро за своју ота­џ­бину“. Па, ништа друго није радио, рецимо, ни Милан Недић. Ној­ ба­хер са вели­ким пош­то­ва­њем говори о Грцима, и при­ме­ћује, да једино они нису осу­дили на смрт није­ д­ног свог „кви­с­линга“. Разуме се, ту им је пре свега ишла на руку чиње­ница, да после 1945. власт у грч­кој нису пре­у­зели кому­ ни­сти, или, како их Ној­ба­хер зове, „ратни рево­лу­ ци­о­нарни про­фи­тери“. Срп­ски „дама­с­ки­носи“ били су чак и зато­чени, интер­ни­рани од стране Немаца. Њима чак ни та чиње­ница није помо­гла, тако да су после 1945. про­гла­шени за „сара­д­нике оку­па­тора“, а многи су на основу тих нео­с­но­ва­них опту­жби, били

6

и стре­љани. Грци су избе­гли ту горку суд­бину, кроз коју је про­шао срп­ски народ након Дру­гог свет­ског рата: нова, кому­ни­с­ти­чка власт физи­чки је готово уни­ш­тила срп­ску поли­ти­чку, еко­ном­ску и духо­вну елиту. Оно што није уби­јено, било је раза­суто по свету и дожи­вело нимало лаку суд­бину, која увек прати поли­ти­чку еми­гра­цију. Није ли време да при­к у­пимо имена оних Срба, угла­ в­ном кому­ни­с­ти­ч­ких фун­к­ци­о­нера, који су неод­го­ ворно и зло­на­мерно, гурали срп­ски народ у про­паст, тако што би у „јед­ној хра­б­рој акцији“ пуцали у леђа неком нема­ч­ком вој­нику, а после тога се „јуна­чки“ изгу­били у шуми, зна­јући да ће одма­зда доћи и да ће у њој стра­дати невини срп­ски цивили. И још нешто. Зашто није током цело­к у­пне оку­па­ције стра­дао није­дан нема­чки вој­ник у Дан­ској, Холан­дији, Бел­ гији, скоро није­дан у Фран­цу­с­кој или Чеш­кој? Да ли су ти народи мање хра­бри од срп­ског? Или су они муд­рији него ми? Јед­ном речју, видимо да слика рата није била „црнобела“, како смо учили из Тито­вих уџбе­ника, него далеко шаре­нија. Нити су кому­ни­сти и саве­з­ници били тако зла­тни, а ни Немци тако црни. Не пос­тоји коле­к­ти­вна кри­вица. Време је да се данас, кона­чно, пос­таве питања рат­них зло­чина, које су над срп­ ским наро­дом извр­шили Хрвати, Мађари, Албанци и Бугари, а које им је Јосип Броз тако лако опро­с­ тио. Исто тако, морала би се име­ном и пре­зи­ме­ном, знати имена кому­ни­ста, Тито­вих џелата, који су извр­шили зло­чине над срп­ским циви­лима, од окто­ бра 1944, па до 1950. године. Ако, рецимо, Хрвати имају улице, које носе име Ген­ сера (Gen­sc­ her), зашто ми не бисмо имали улице које ће носити имена Немаца и Аус­три­ја­наца, који су у теш­ким вре­ме­нима нешто поку­шали да ураде за срп­ски народ! Можда бисмо могли да поч­немо са Јако­бом Гри­мом, Гетеом, и да завр­шимо - зашто не - са Хер­ман Ној­ба­хе­ром и Пет­ром Хан­д­кеом? Има

7

толико улица по Србији која носе имена сум­њиве вре­д­но­сти: Јосип Штро­см ­ а­јер, Пре­шерн, Сава Кова­ че­вић, Про­ле­тер­ских бри­гада, Таде­уша Кошћу­шка, Едвард Кар­дељ. Шта су они добро ура­дили за Србе? Аутор је у неким сво­јим погле­дима, ово мора да му се при­зна, био далеко испред свог вре­мена. Када, рецимо, на поче­тку говори о сукобу кул­тура. Ној­ ба­хер тако тврди да су циви­ли­за­циј­ске раз­лике далеко важ­није и теже се мењају, него што је то слу­ чај са наци­о­нал­ним нетр­пе­љи­во­с­тима. Тако је теза о „сукобу циви­ли­за­ција“, која се при­пи­сује аме­ри­ч­ком антро­по­логу Сем­ју­елу Хан­тин­г­тону, фор­му­ли­сана, као што видимо, скоро пола века раније. Реч „südost“ (југо­и­с­ток), као што гласи нас­лов књиге, пре­вео сам са „Бал­кан“. Слу­ж­бена Нема­чка из вре­мена Хит­лера, често говори о „југо­и­с­току“. Рецимо, када име­нује Ној­ба­хера да пре­у­зме нову дуж­ност као „спе­ци­јал­ног саве­т­ника за Југо­и­с­ток“. Међу­тим, када, сам аутор прича о сво­јим дожи­в­ ља­јима, онда скоро никад не говори о „југо­и­с­току“, већ редо­вно говори о „Бал­кану“. У нема­ч­кој тер­ми­ но­ло­гији реч „југо­и­с­ток Европе“ и „Бал­кан“ зап­раво су сино­ними. То је и логи­чно. Бал­кан се налази на југо­и­с­току Европе. Међу­тим, за Србе, и уоп­ште за бал­кан­ске народе, ово звучи при­ли­чно неја­сно, неп­ ре­ци­зно, па чак и увре­д­љиво. Кона­чно, нико у Нема­ ч­кој не озна­чава Шпа­нију и Пор­ту­гал, када говори о тим наро­дима и зем­љама, као „југо­за­пад Европе“, него се каже или Ибе­риј­ско полу­о­с­трво, или про­сто Шпанци и Пор­ту­галци. „Југо­за­па­дна Европа“ може да се каже само када гово­римо о про­г­нози вре­мена у Европи, дакле као мете­о­ро­ло­шки појам. Како је и сам аутор казао, ствар је много замр­ше­нија. Где је зап­раво Бал­кан? Да ли и Будим­пе­шта при­пада Бал­кану? А, шта је са Буку­ре­ш­том, Љуб­ља­ном или Загре­бом? Укра­тко, срп­ској јав­но­сти далеко је јас­ нији и разу­м­љи­вији појам „Бал­кан“, па сам због тога и ту реч тако пре­во­дио.

8

БАЛКАН Ред и моћ посе­дује онај који коман­дује теш­ким тен­ ко­вима. Ови тен­кови, међу­тим , зата­јили су у бал­ кан­ским гуду­рама, где нема уре­ђе­них дру­мова. Дивља при­рода, тра­ди­ција герил­ске так­тике која се одр­жала до наших дана - све то треба имати на уму - када се раз­ми­шља о отпор­ној снази срца Бал­ кана. Овоме треба при­до­дати и спо­со­б­ност човека са Бал­кана да под­несе неве­ро­ва­тне напоре и да изврши нео­пи­сиве бру­тал­но­сти. Овде не мис­лим само да убија. Кона­чно, нај­бољи бал­кан­ски рекорди што се тиче уби­јања, ода­вно су поту­чени од стране дру­гих. Реч је о посе­б­ним мето­дама уби­јања. Где је, међу­тим, у овом два­де­се­том веку неко све­тло, где би Бал­кан могао да се узди­гне над пос­то­је­ћим мра­ ком и ужа­сом? На Бал­кану и на истоку Европе ствар са суро­вошћу стоји као и са кору­п­ци­јом. Сусе­дне земље Запада су их сти­гле. Не смемо да изгу­бимо наду да ће људ­скост на крају ипак да победи.

БАНАТ То што Мађари нису успели да оку­пи­рају Банат, дого­дило се на сле­дећи начин: увече, 5. априла 1941, био сам у Буку­ре­шту. Наш амба­са­дор у Руму­нији, Килин­гер, који је одго­во­ран за поли­ти­чка питања, нала­зио се тога дана у Нема­ч­кој, тако да сам га ја заме­њи­вао. Из нашег Мини­с­тар­с­тва спо­љ­них пос­ лова при­мио сам шиф­ро­вану поруку, у којој је ста­ јало да још истог дана морам да одем код мар­шала Анто­не­с­куа и да му саоп­ш­тим да је Нема­чка од 6. априла 1941, од пет часова изју­тра, у рату са Југо­ с­ла­ви­јом. Одмах сам кре­нуо према Кар­па­тима, ка

9

месту Пре­деал, где је Анто­не­ску бора­вио у сво­јој вили. Анто­не­ску, који је рас­по­ла­гао одли­ч­ном оба­ ве­ш­тај­ном слу­ж­бом, и у Југо­с­ла­вији имао своје људе, није био нимало изне­на­ђен када сам му саоп­ш­тио повер­љиву поруку. Његова оба­ве­ш­тајна слу­жба уна­ п­ред је знала да ће 27. марта 1941. доћи до пуцања у Бео­граду, и била је тачно оба­ве­ш­тена о свим даљим деша­ва­њима у Бео­граду. Анто­не­ску ми је обја­с­нио да је Руму­нија са Југо­с­ла­ви­јом увек имала доб­ро­су­ сед­ске односе и да према тој земљи нема ника­к­вих тери­то­ри­јал­них пре­тен­зија. У овом сукобу Руму­нија ће се, дакле, држати по страни и биће неу­т­рална. Румун­ски мар­шал изгледа да је имао и добру оба­ ве­ш­тајну слу­жбу и у Будим­пе­шти. Пос­та­вио ми је сле­деће питање: „Ја Вас молим, да ми кажете, ко ће да оку­пира југо­с­ ло­вен­ски Банат!“ Ја: „Око овог питања, нисам при­мио ника­кве инс­ тру­к­ције. Ја заи­ста не знам одго­вор“. Анто­не­ску: „У том слу­чају, молим Вас, да Фиреру одмах саоп­ш­тите сле­деће: Ако Мађари умар­ши­рају у Банат, ја ћу исто­в­ре­мено да умар­ши­рам у Банат и мораће да воде битку са нама!“ Овај пут сам доз­во­лио возачу да вози брзо до Буку­ ре­шта, како бих из наше амба­саде могао да поша­љем шиф­ро­вану поруку са наз­на­ком „нај­хи­т­није“. Мађар­ ски упад у Банат био је у пос­ле­д­њем тре­ну­тку спре­ чен, премда су у мађар­ским селима Баната већ били при­ре­дили три­јум­фални дочек за мађар­ске вој­нике. У југо­с­ло­вен­ском Банату живела је срп­ска већина, која је сачи­ња­вала нешто преко педе­сет одсто ста­ но­в­ниш­тва. Поред Срба, на том под­ру­чју живела је једна зна­тна нема­чка, мађар­ска и румун­ска мањина. Банат су на крају оку­пи­рале нема­чке трупе, које су до краја рата, до ева­ку­а­ције нема­ч­ких трупа остале у Банату, који је ужи­вао један спе­ци­јални ста­тус.

10