Page 1

PlaviVAGON_KRIVE.pdf 1 6/5/2012 12:52:54 PM


Зоран Д. Милојевић

ПЛАВИ ВАГОН

Београд 2012


Ма­ло сло­во за Ве­ли­ки Зло­чин „Исти­на се пре­по­зна­је по то­ме што ју је те­шко при­хва­ти­ти!“ Ре­чи на­шег Све­тог Ни­ко­ла­ја Срп­ског сам схва­тио још док сам пи­сао прет­ход­не ро­ма­не, а он­да сам, пи­шу­ћи по­гла­вље за по­гла­вљем ро­ма­на „Пла­ви ва­гон“, схва­тио да је исти­на нај­ску­по­це­ни­ ја и нај­о­па­сни­ја за оне ко­ји­ма је чи­ста ду­ша, је­ди­ни улог за бу­ду­ћи жи­вот. Док ми се ду­ша раз­ди­ра­ла од те­ско­бе иза­зва­не срп­ском са­мо­и­зда­јом о ко­јој сам пи­сао, не­све­сно сам не­ке име­ни­це као „ми­тров­ча­нин“, „ко­ла­ши­нац“, „ко­ со­вац“ и њи­ма слич­не пи­сао ма­лим сло­вом. Иако сам сав Ми­тров­ча­нин и Ко­со­вац и де­лом Ко­ла­ши­нац, у ме­ни се ту­га пре­тва­ра­ла у су­ди­ју. Мо­ја лич­на пат­ ња, иза­зва­на срп­ско-срп­ским ухо­ђе­њем, пот­ка­зи­ва­ њем, пре­би­ја­њем и уби­ја­њем, по­бе­гла је од мог зна­ња и обра­зо­ва­ња и за вре­ме мог пи­са­ња иза­зва­ла „пра­во­ пи­сне гре­шке“. Мо­ја пат­ња је и са­да ја­ча од мог обра­ зо­ва­ња и за­то су „ма­ла сло­ва“ оста­ла у ро­ма­ну. Из­ ви­ња­вам се и лек­то­ру и чи­та­о­цу! Слич­но ми се до­га­ђа­ло и са на­зи­ви­ма ор­га­ни­за­ ци­ја ко­је су осно­ва­ли ко­му­ни­сти, као што су „озна“


Ма­ло сло­во за Ве­ли­ки Зло­чин „Исти­на се пре­по­зна­је по то­ме што ју је те­шко при­хва­ти­ти!“ Ре­чи на­шег Све­тог Ни­ко­ла­ја Срп­ског сам схва­тио још док сам пи­сао прет­ход­не ро­ма­не, а он­да сам, пи­шу­ћи по­гла­вље за по­гла­вљем ро­ма­на „Пла­ви ва­гон“, схва­тио да је исти­на нај­ску­по­це­ни­ ја и нај­о­па­сни­ја за оне ко­ји­ма је чи­ста ду­ша, је­ди­ни улог за бу­ду­ћи жи­вот. Док ми се ду­ша раз­ди­ра­ла од те­ско­бе иза­зва­не срп­ском са­мо­и­зда­јом о ко­јој сам пи­сао, не­све­сно сам не­ке име­ни­це као „ми­тров­ча­нин“, „ко­ла­ши­нац“, „ко­ со­вац“ и њи­ма слич­не пи­сао ма­лим сло­вом. Иако сам сав Ми­тров­ча­нин и Ко­со­вац и де­лом Ко­ла­ши­нац, у ме­ни се ту­га пре­тва­ра­ла у су­ди­ју. Мо­ја лич­на пат­ ња, иза­зва­на срп­ско-срп­ским ухо­ђе­њем, пот­ка­зи­ва­ њем, пре­би­ја­њем и уби­ја­њем, по­бе­гла је од мог зна­ња и обра­зо­ва­ња и за вре­ме мог пи­са­ња иза­зва­ла „пра­во­ пи­сне гре­шке“. Мо­ја пат­ња је и са­да ја­ча од мог обра­ зо­ва­ња и за­то су „ма­ла сло­ва“ оста­ла у ро­ма­ну. Из­ ви­ња­вам се и лек­то­ру и чи­та­о­цу! Слич­но ми се до­га­ђа­ло и са на­зи­ви­ма ор­га­ни­за­ ци­ја ко­је су осно­ва­ли ко­му­ни­сти, као што су „озна“


4

Зоран Милојевић

и „уд­ба“. У ро­ма­ну су оста­ла „ма­ла сло­ва“ за име­на оних ко­ји су чи­ни­ли Ве­ли­ке Зло­чи­не. Из­ви­ња­вам се се­ни­ма Ве­ли­ког Сте­ри­је што сам ње­го­вог Жу­ти­ло­ва, Смр­ди­ћа, Шер­бу­ли­ћа, Ле­пр­ши­ ћа и Зе­ле­нић­ку по­ре­дио са „мо­јим“ Цвет­ком, Пе­ром, Или­јом, Ду­ша­ном и оста­ли­ма. И Сте­ри­ја и на­род су исме­ја­ли Сте­ри­ји­не ју­на­ке. О „мо­јим ју­на­ци­ма“ на­ род не раз­ми­шља, ни­ти има ту на­ме­ру, бар за са­да. Срп­ски род но­си и на гр­бу и на за­ста­ви бе­ле ор­ло­ ве, а још не ви­ди да је „при­те­ра­ла ор­ла зла го­ди­на“. Мо­ја „ма­ла сло­ва“ су од­слик пат­ње за из­да­тим и оку­пи­ра­ним Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом. Оку­пи­ра­но ни­је из­гу­бље­но. Из­гу­бље­но је са­мо оно че­га се од­рек­не­мо. Ако за­бо­ра­вим Ко­со­во и Ме­то­хи­ју и ако за­бо­ра­ вим Ко­сов­ску Ми­тро­ви­цу, не­ка ми Хри­стос за­бо­ра­ви име! Амин! Зо­ран Д. Ми­ло­је­вић

ЗА­ХВАЛ­НОСТ ПРА­ХУ ОЦА МО­ЈЕ­ГА Кад сам био ма­ли, у рет­ким тре­ну­ци­ма мо­јих не­ста­шлу­ка отац ме је пре­ко­ре­вао и са­ве­то­вао: „Бу­ ди чо­век!“ Док сам се мом­чио, знао је да ми ка­же: „Бу­ ди чо­век и би­ћеш Ср­бин!“ А ка­да сам од­ра­стао, са­мо ми се ка­за­ло: „Бу­ди чо­век и би­ћеш Ср­бин! Би­ти Ср­ бин зна­чи би­ти чо­век, јер на на­шем ста­ром је­зи­ку реч Со­раб или Се­бар зна­чи – чо­век!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да пу­ стиш су­ зу са по­ све­ том за они­ ма ко­ ји­ ма је отет осмех. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да пру­ жиш ру­ку чо­ве­ку и ка­жеш му: „Чо­век си и брат си мио, ко­је ве­ре био!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да вик­ неш: „Не, Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ни­су ша­ка зо­би да је по­ зо­бље сва­ка бе­ло­свет­ска цр­на пти­ца!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да се од ср­ца на­сме­јеш ша­ли на свој ра­чун ко­ју си упра­во из­ го­во­рио, јер ти је то јеф­ти­ни­ји на­чин за­ба­ве од ша­ ле на твој ра­чун ко­ју ће дру­ги из­го­во­ри­ти. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да за­пе­


4

Зоран Милојевић

и „уд­ба“. У ро­ма­ну су оста­ла „ма­ла сло­ва“ за име­на оних ко­ји су чи­ни­ли Ве­ли­ке Зло­чи­не. Из­ви­ња­вам се се­ни­ма Ве­ли­ког Сте­ри­је што сам ње­го­вог Жу­ти­ло­ва, Смр­ди­ћа, Шер­бу­ли­ћа, Ле­пр­ши­ ћа и Зе­ле­нић­ку по­ре­дио са „мо­јим“ Цвет­ком, Пе­ром, Или­јом, Ду­ша­ном и оста­ли­ма. И Сте­ри­ја и на­род су исме­ја­ли Сте­ри­ји­не ју­на­ке. О „мо­јим ју­на­ци­ма“ на­ род не раз­ми­шља, ни­ти има ту на­ме­ру, бар за са­да. Срп­ски род но­си и на гр­бу и на за­ста­ви бе­ле ор­ло­ ве, а још не ви­ди да је „при­те­ра­ла ор­ла зла го­ди­на“. Мо­ја „ма­ла сло­ва“ су од­слик пат­ње за из­да­тим и оку­пи­ра­ним Ко­со­вом и Ме­то­хи­јом. Оку­пи­ра­но ни­је из­гу­бље­но. Из­гу­бље­но је са­мо оно че­га се од­рек­не­мо. Ако за­бо­ра­вим Ко­со­во и Ме­то­хи­ју и ако за­бо­ра­ вим Ко­сов­ску Ми­тро­ви­цу, не­ка ми Хри­стос за­бо­ра­ви име! Амин! Зо­ран Д. Ми­ло­је­вић

ЗА­ХВАЛ­НОСТ ПРА­ХУ ОЦА МО­ЈЕ­ГА Кад сам био ма­ли, у рет­ким тре­ну­ци­ма мо­јих не­ста­шлу­ка отац ме је пре­ко­ре­вао и са­ве­то­вао: „Бу­ ди чо­век!“ Док сам се мом­чио, знао је да ми ка­же: „Бу­ ди чо­век и би­ћеш Ср­бин!“ А ка­да сам од­ра­стао, са­мо ми се ка­за­ло: „Бу­ди чо­век и би­ћеш Ср­бин! Би­ти Ср­ бин зна­чи би­ти чо­век, јер на на­шем ста­ром је­зи­ку реч Со­раб или Се­бар зна­чи – чо­век!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да пу­ стиш су­ зу са по­ све­ том за они­ ма ко­ ји­ ма је отет осмех. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да пру­ жиш ру­ку чо­ве­ку и ка­жеш му: „Чо­век си и брат си мио, ко­је ве­ре био!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да вик­ неш: „Не, Ко­со­во и Ме­то­хи­ја ни­су ша­ка зо­би да је по­ зо­бље сва­ка бе­ло­свет­ска цр­на пти­ца!“ Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да се од ср­ца на­сме­јеш ша­ли на свој ра­чун ко­ју си упра­во из­ го­во­рио, јер ти је то јеф­ти­ни­ји на­чин за­ба­ве од ша­ ле на твој ра­чун ко­ју ће дру­ги из­го­во­ри­ти. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да за­пе­


6

Зоран Милојевић

Плави вагон7

ваш уз пе­сму са при­зрен­ских кра­љев­ских дво­ро­ва, јер је та пе­сма ко­рен из ко­га су на­ста­ле срп­ске пе­сме. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да го­во­ риш срп­ски не са­мо да те цео свет раз­у­ме, већ да те Ср­би раз­у­ме­ју.

Од­мах је по­стао сен­ка ви­ђе­ним Ми­тров­ча­ни­ма, пра­тио их у шет­њи, ишао им на Сла­ве, осма­трао с ким се дру­же. Сам је се­део у ка­фа­ни, из­гле­дао не­ за­ин­те­ре­со­ва­но, али је па­жљи­во пра­тио сва­ког ко је ушао у ка­фа­ну, с ким је се­део и шта је го­во­рио. Ве­ли­мир је мно­го пу­та чуо о се­би при­чу, схва­тив­ ши да ју је Ра­ка ис­при­чао. Све што је у дру­штву го­ во­рио, у ко­ми­те­ту су зна­ли до­слов­це, истог да­на. У на­сту­пу љут­ње Цвет­ко је јед­ном уз­вик­нуо. – Ти од нас не мо­жеш ни­шта да са­кри­јеш, ма Ра­ ка „ја­ре“ те то­ли­ко до­бро по­зна­је да ти, и у мра­ку, чи­та са уса­на шта при­чаш! Од та­да је Ве­ли­мир стал­но же­лео да на­ле­ти на Ра­ку, али му је овај стал­но из­ми­цао. Ра­ку су ју­ри­ли мно­ги. Сва­ки онај ко је бар јед­ном био на „ин­фор­ма­ тив­ном раз­го­во­ру“ схва­тао је да га је Ра­ка при­ја­вио. Пр­вог да­на по­сле зим­ског рас­пу­ста Ве­ли­мир је оран кре­нуо у шко­лу, хо­да­ју­ћи по­ла­ко низ за­ле­ђе­ни Ба­ир. Кад је про­шао ка­сар­ну и сти­гао на рас­кр­сни­цу, Ве­ли­мир ба­ци по­глед де­сно на ули­цу Све­тог Са­ве. По хо­ду и ле­ђи­ма пре­по­зна­де Ра­ку „ја­ре­та“, ко­ји је ула­зио у Ђа­ти­ји­ну бер­бер­ни­цу. – Е – кре­ну ка ње­му Ве­ли­мир – до­ли­јао си, цр­ но­гор­ска фу­ка­ро, го­ди­на­ма те ју­рим да бих те срео и по­чу­пао ти са ли­ца ја­ре­ће обе­леж­је, кад то већ не мо­гу свим ме­то­хиј­ским ду­пе­ли­сци­ма Уд­бе да ура­ дим. До­ли­јао си, Уд­би­но ко­пи­ле! Уле­те у бер­бер­ни­цу и, на уз­не­на­ђе­ње свих, до­ко­ па се Ра­ке, ухва­ти га за бра­ду и по­че да га ву­че по бер­бер­ни­ци. – Има да те би­јем и по­чу­пам та­ко де­таљ­но, да те не пре­по­зна ни ро­ђе­на ро­да ко­ја те је до­не­ла! Одав­ но знам да имаш очи на врх гла­ве и да не­ки Ми­тров­ ча­нин тре­ба да ти за­ма­гли тај по­глед из шпи­јун­ских

*** Ра­ка „ја­ре“ је до­шао у Ми­тро­ви­цу са пар­ти­за­ни­ ма у но­вем­бру че­тр­де­сет че­твр­те. Ски­нуо је уни­фор­ му и од­мах по­чео да ра­ди у озни. Усе­лио се у ку­ћу Ср­би­на, исе­ље­ног за вре­ме ра­та, за­јед­но са Је­ком „пар­ти­зан­ком“, ко­ја га је за­во­ле­ла као „дру­га и као ре­во­лу­ци­о­на­ра“. Из Пе­ћи је сти­гла при­ча да је Ра­ка био унук цр­ но­гор­ског до­се­ље­ни­ка у Ви­то­ми­ри­цу и да је, пре ра­ та, дру­го­вао са Бо­ром и Ра­ми­зом, а за вре­ме ра­та га не­ки Пе­ћан­ци ви­ђа­ли да је ула­зио у Ге­ста­по, а при­ ча­ло се и да је Бо­ру и Ра­ми­за Ге­ста­поу ода­ла Ра­ки­на се­стра од уја­ка, ко­ја се за­ба­вља­ла са Бо­ром, па кад је овај по­чео да се ви­ђа са дру­гом, она их при­ја­ви­ла Ге­ста­поу и Нем­ци их по­би­ју за вре­ме швер­ца со­ли из Ал­ба­ни­је. – Ја сам кроз ре­во­лу­ци­ју про­шао ра­ме уз ра­ме са нај­ве­ћим ре­во­лу­ци­о­на­ри­ма! – хва­лио се Ра­ка „ја­ре“ ка­да су Бо­ро и Ра­миз про­гла­ше­ни за на­род­не хе­ро­је. – Бо­га­ми, – „пре­ко­но­си­рао“ му је Ву­че­та – тре­ба­ ло је да бу­деш ју­нак да би, по­ред Не­ма­ца, швер­цо­вао ци­га­ре и со! Због ових ре­чи Ра­ка је при­ја­вио Ву­че­ту у ко­ми­ тет, али се Ми­ли­ја по­тру­дио да за­ба­шу­ри при­чу. Ра­ка је пу­стио „ја­ре­ћу“ бра­ду, го­во­ре­ћи да је „ко­ сов­ски Троц­ки“, али, ка­ко Троц­ки ни­је био оми­љен ко­му­ни­сти­ма, убр­зо се Ра­ка ни­је ви­ше та­ко пред­ста­ вљао, али бра­ди­цу ни­је бри­јао.


6

Зоран Милојевић

Плави вагон7

ваш уз пе­сму са при­зрен­ских кра­љев­ских дво­ро­ва, јер је та пе­сма ко­рен из ко­га су на­ста­ле срп­ске пе­сме. Би­ти чо­век и би­ти Ср­бин зна­чи да умеш да го­во­ риш срп­ски не са­мо да те цео свет раз­у­ме, већ да те Ср­би раз­у­ме­ју.

Од­мах је по­стао сен­ка ви­ђе­ним Ми­тров­ча­ни­ма, пра­тио их у шет­њи, ишао им на Сла­ве, осма­трао с ким се дру­же. Сам је се­део у ка­фа­ни, из­гле­дао не­ за­ин­те­ре­со­ва­но, али је па­жљи­во пра­тио сва­ког ко је ушао у ка­фа­ну, с ким је се­део и шта је го­во­рио. Ве­ли­мир је мно­го пу­та чуо о се­би при­чу, схва­тив­ ши да ју је Ра­ка ис­при­чао. Све што је у дру­штву го­ во­рио, у ко­ми­те­ту су зна­ли до­слов­це, истог да­на. У на­сту­пу љут­ње Цвет­ко је јед­ном уз­вик­нуо. – Ти од нас не мо­жеш ни­шта да са­кри­јеш, ма Ра­ ка „ја­ре“ те то­ли­ко до­бро по­зна­је да ти, и у мра­ку, чи­та са уса­на шта при­чаш! Од та­да је Ве­ли­мир стал­но же­лео да на­ле­ти на Ра­ку, али му је овај стал­но из­ми­цао. Ра­ку су ју­ри­ли мно­ги. Сва­ки онај ко је бар јед­ном био на „ин­фор­ма­ тив­ном раз­го­во­ру“ схва­тао је да га је Ра­ка при­ја­вио. Пр­вог да­на по­сле зим­ског рас­пу­ста Ве­ли­мир је оран кре­нуо у шко­лу, хо­да­ју­ћи по­ла­ко низ за­ле­ђе­ни Ба­ир. Кад је про­шао ка­сар­ну и сти­гао на рас­кр­сни­цу, Ве­ли­мир ба­ци по­глед де­сно на ули­цу Све­тог Са­ве. По хо­ду и ле­ђи­ма пре­по­зна­де Ра­ку „ја­ре­та“, ко­ји је ула­зио у Ђа­ти­ји­ну бер­бер­ни­цу. – Е – кре­ну ка ње­му Ве­ли­мир – до­ли­јао си, цр­ но­гор­ска фу­ка­ро, го­ди­на­ма те ју­рим да бих те срео и по­чу­пао ти са ли­ца ја­ре­ће обе­леж­је, кад то већ не мо­гу свим ме­то­хиј­ским ду­пе­ли­сци­ма Уд­бе да ура­ дим. До­ли­јао си, Уд­би­но ко­пи­ле! Уле­те у бер­бер­ни­цу и, на уз­не­на­ђе­ње свих, до­ко­ па се Ра­ке, ухва­ти га за бра­ду и по­че да га ву­че по бер­бер­ни­ци. – Има да те би­јем и по­чу­пам та­ко де­таљ­но, да те не пре­по­зна ни ро­ђе­на ро­да ко­ја те је до­не­ла! Одав­ но знам да имаш очи на врх гла­ве и да не­ки Ми­тров­ ча­нин тре­ба да ти за­ма­гли тај по­глед из шпи­јун­ских

*** Ра­ка „ја­ре“ је до­шао у Ми­тро­ви­цу са пар­ти­за­ни­ ма у но­вем­бру че­тр­де­сет че­твр­те. Ски­нуо је уни­фор­ му и од­мах по­чео да ра­ди у озни. Усе­лио се у ку­ћу Ср­би­на, исе­ље­ног за вре­ме ра­та, за­јед­но са Је­ком „пар­ти­зан­ком“, ко­ја га је за­во­ле­ла као „дру­га и као ре­во­лу­ци­о­на­ра“. Из Пе­ћи је сти­гла при­ча да је Ра­ка био унук цр­ но­гор­ског до­се­ље­ни­ка у Ви­то­ми­ри­цу и да је, пре ра­ та, дру­го­вао са Бо­ром и Ра­ми­зом, а за вре­ме ра­та га не­ки Пе­ћан­ци ви­ђа­ли да је ула­зио у Ге­ста­по, а при­ ча­ло се и да је Бо­ру и Ра­ми­за Ге­ста­поу ода­ла Ра­ки­на се­стра од уја­ка, ко­ја се за­ба­вља­ла са Бо­ром, па кад је овај по­чео да се ви­ђа са дру­гом, она их при­ја­ви­ла Ге­ста­поу и Нем­ци их по­би­ју за вре­ме швер­ца со­ли из Ал­ба­ни­је. – Ја сам кроз ре­во­лу­ци­ју про­шао ра­ме уз ра­ме са нај­ве­ћим ре­во­лу­ци­о­на­ри­ма! – хва­лио се Ра­ка „ја­ре“ ка­да су Бо­ро и Ра­миз про­гла­ше­ни за на­род­не хе­ро­је. – Бо­га­ми, – „пре­ко­но­си­рао“ му је Ву­че­та – тре­ба­ ло је да бу­деш ју­нак да би, по­ред Не­ма­ца, швер­цо­вао ци­га­ре и со! Због ових ре­чи Ра­ка је при­ја­вио Ву­че­ту у ко­ми­ тет, али се Ми­ли­ја по­тру­дио да за­ба­шу­ри при­чу. Ра­ка је пу­стио „ја­ре­ћу“ бра­ду, го­во­ре­ћи да је „ко­ сов­ски Троц­ки“, али, ка­ко Троц­ки ни­је био оми­љен ко­му­ни­сти­ма, убр­зо се Ра­ка ни­је ви­ше та­ко пред­ста­ вљао, али бра­ди­цу ни­је бри­јао.


8

Зоран Милојевић

Плави вагон9

очи­ју! Сад не мо­гу да ти по­мог­ну ни Ду­шан, ни Бе­ба Му­јо­вић „Ба­џа­нак“. Це­ла Ми­тро­ви­ца те тра­жи да ти из­ме­ри ле­ђа. На Ве­ли­ми­ро­вом ли­цу ви­део се осмех и нео­бја­ шњи­ва сре­ћа. – Ни­ко не мо­же да те срет­не кад до­ја­виш у ко­ми­ тет или оп­шти­ну, а до­ста­вљаш чак и у Бе­о­град. Це­ла Ми­тро­ви­ца те ју­ри да те би­је, а те­бе из Бе­о­гра­да бра­ не. А Иси­до­ра Се­ку­лић ка­же да Бе­о­град „и ни­је ви­ше што је био, већ је збир па­ла­нач­ких ка­са­ба и, да­ка­ко, про­вин­ци­ја“. Са­мо: за­кле­ла се зе­мља ра­ју, Ра­ко, а у ца­ра Тра­ја­на је­су ко­зи­је уши, бе­до људ­ска! Не мо­ жеш ни да за­ми­слиш ко­ли­ко њих те че­ка да ти ски­не ту озна­ку срп­ског, а по­себ­но цр­но­гор­ског „ју­на­штва“. Ни­си хтео да бу­деш оно што ти је де­да, не­го си пљу­ нуо на де­дин срп­ски образ. Ја сам са­да пред­став­ник ожа­ло­шће­них Ср­ба из Ср­би­је и Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и Ср­ба из Цр­не Го­ре, па ћу ти ов­де, код фуд­ба­ле­ра Ђа­ ти­је, Тур­чи­на, за­пе­ва­ти пе­сму. Ве­ли­мир уле­те у рад­њу и до­хва­ти Ра­ку за бра­ду, а овај је по­чео гла­сно да се де­ре, док га је Ве­ли­мир ву­као по по­ду бер­бер­ни­це и пе­вао: „Мр­ки ву­че, ђе ћеш осва­ну­ти!“ – Глад­ног де­ду ти је краљ Алек­сан­дар на­се­лио у Ви­то­ми­ри­цу у све­ту Ме­то­хи­ју, бе­лом по­га­чом ти си­ро­тог ђе­да и ње­го­ву по­ро­ди­цу на­хра­нио, до­ма­ћи­ не од вас на­пра­вио, али не вре­ди, по­след­њи увек то оста­је, на­ви­као је да бу­де по­след­њи. Пљу­нуо си на бе­лу ме­то­хиј­ску по­га­чу, па си до­шао у Ми­тро­ви­цу да упро­па­стиш, по­ни­зиш, по­ни­штиш све што су нам де­до­ви кр­вљу и ча­шћу за­ра­ди­ли, по­ште­ним обра­зом и ју­на­штвом по­вра­ти­ли срп­ски образ од осва­ја­ча са Бос­фо­ра. Нај­го­ри­ма си пер­ја­ни­ца, зли­ков­ци­ма си образ, блуд­ни­ци­ма си част, уби­ца­ма си по­нос! Део бра­де оста­де у Ве­ли­ми­ро­вим ру­ка­ма, али он

по­но­во ухва­ти Ра­ку за бра­ду и на­ста­ви да га ву­че по по­ду, док се овај драо. – Мој пра­де­да је од Ту­ра­ка осло­ба­ђао Ко­со­во и Ме­то­хи­ју да му се у њој пра­у­ну­ци ра­ђа­ју, а не да ви са „ва­ши­јех бр­да“ пљу­не­те у срп­ство, да пра­во­слав­ну Ме­то­хи­ју пре­да­те без­бо­жни­ци­ма, па он­да они­ма чи­ ји су је де­до­ви по­га­ни­ли че­ти­ри­сто го­ди­на. Из ру­ку пра­во­слав­них од­у­зи­ма­те Ко­со­во и Ме­то­хи­ју и пре­да­ је­те га осман­ли­ја­ма ко­ји су пре­шли хи­ља­де ки­ло­ме­ та­ра да би по­ро­би­ли, уни­жа­ва­ли, под мач ста­вља­ли, де­цу оти­ма­ли и од­во­ди­ли у Ма­лу Ази­ју. Са­да Ко­со­во и Ме­то­хи­ју пре­да­је­те њи­хо­вим нај­го­рим, ко­ји са њи­ ма ни­су оти­шли, не­го су ов­де оста­вље­ни као пел­цер за бу­ду­ће зло. И сти­гао пел­цер да из ње­га про­цве­та ко­му­ни­зам, да ура­ди исто што и Тур­ци: да ис­пра­зне Ко­со­во и Ме­то­хи­ју од Ср­ба, да нам по­га­не Све­ти­ње и уни­шта­ва­ју нам бу­дућ­ност! Жао ми је, зве­ри по­га­на, што ни­сам звер на тре­ну­так, да те смр­ћу ча­стим, као што си ти по­ча­стио то­ли­ке срп­ске по­ро­ди­це из Ми­ тро­ви­це и ко зна још ода­кле. Ве­ли­мир му ис­трг­ну сву бра­ду ко­ли­ко год је мо­гао ја­че. Ра­ка „ја­ре“ дрек­ну, ухва­ти се за бра­ду и склуп­ча се. Ве­ли­мир ста­де из­над ње­га. – Уби­ цо ро­ да сво­ је­ га, ни­ си за­ слу­ жио ни да те пљу­нем! А иш­чу­па­ну бра­ду за­ле­пи со­ком од бе­лог лу­ка, он је ле­пљив! Не­ко­ли­ко љу­ди ко­ји су се­де­ли у бер­бер­ни­ци не ре­ко­ше ни­шта. Вла­дао је мук. Ве­ли­мир клим­ну гла­ вом Ђа­ти­ји и мир­но иза­ђе. *** Кад је ушла у кан­ це­ ла­ ри­ ју „дру­ га Кр­ сте“, Сан­ да ви­де још дво­ји­цу чла­но­ва цен­трал­ног ко­ми­те­та, дру­го­ве Фи­кре­та и Ја­ко­ва.


8

Зоран Милојевић

Плави вагон9

очи­ју! Сад не мо­гу да ти по­мог­ну ни Ду­шан, ни Бе­ба Му­јо­вић „Ба­џа­нак“. Це­ла Ми­тро­ви­ца те тра­жи да ти из­ме­ри ле­ђа. На Ве­ли­ми­ро­вом ли­цу ви­део се осмех и нео­бја­ шњи­ва сре­ћа. – Ни­ко не мо­же да те срет­не кад до­ја­виш у ко­ми­ тет или оп­шти­ну, а до­ста­вљаш чак и у Бе­о­град. Це­ла Ми­тро­ви­ца те ју­ри да те би­је, а те­бе из Бе­о­гра­да бра­ не. А Иси­до­ра Се­ку­лић ка­же да Бе­о­град „и ни­је ви­ше што је био, већ је збир па­ла­нач­ких ка­са­ба и, да­ка­ко, про­вин­ци­ја“. Са­мо: за­кле­ла се зе­мља ра­ју, Ра­ко, а у ца­ра Тра­ја­на је­су ко­зи­је уши, бе­до људ­ска! Не мо­ жеш ни да за­ми­слиш ко­ли­ко њих те че­ка да ти ски­не ту озна­ку срп­ског, а по­себ­но цр­но­гор­ског „ју­на­штва“. Ни­си хтео да бу­деш оно што ти је де­да, не­го си пљу­ нуо на де­дин срп­ски образ. Ја сам са­да пред­став­ник ожа­ло­шће­них Ср­ба из Ср­би­је и Ко­со­ва и Ме­то­хи­је и Ср­ба из Цр­не Го­ре, па ћу ти ов­де, код фуд­ба­ле­ра Ђа­ ти­је, Тур­чи­на, за­пе­ва­ти пе­сму. Ве­ли­мир уле­те у рад­њу и до­хва­ти Ра­ку за бра­ду, а овај је по­чео гла­сно да се де­ре, док га је Ве­ли­мир ву­као по по­ду бер­бер­ни­це и пе­вао: „Мр­ки ву­че, ђе ћеш осва­ну­ти!“ – Глад­ног де­ду ти је краљ Алек­сан­дар на­се­лио у Ви­то­ми­ри­цу у све­ту Ме­то­хи­ју, бе­лом по­га­чом ти си­ро­тог ђе­да и ње­го­ву по­ро­ди­цу на­хра­нио, до­ма­ћи­ не од вас на­пра­вио, али не вре­ди, по­след­њи увек то оста­је, на­ви­као је да бу­де по­след­њи. Пљу­нуо си на бе­лу ме­то­хиј­ску по­га­чу, па си до­шао у Ми­тро­ви­цу да упро­па­стиш, по­ни­зиш, по­ни­штиш све што су нам де­до­ви кр­вљу и ча­шћу за­ра­ди­ли, по­ште­ним обра­зом и ју­на­штвом по­вра­ти­ли срп­ски образ од осва­ја­ча са Бос­фо­ра. Нај­го­ри­ма си пер­ја­ни­ца, зли­ков­ци­ма си образ, блуд­ни­ци­ма си част, уби­ца­ма си по­нос! Део бра­де оста­де у Ве­ли­ми­ро­вим ру­ка­ма, али он

по­но­во ухва­ти Ра­ку за бра­ду и на­ста­ви да га ву­че по по­ду, док се овај драо. – Мој пра­де­да је од Ту­ра­ка осло­ба­ђао Ко­со­во и Ме­то­хи­ју да му се у њој пра­у­ну­ци ра­ђа­ју, а не да ви са „ва­ши­јех бр­да“ пљу­не­те у срп­ство, да пра­во­слав­ну Ме­то­хи­ју пре­да­те без­бо­жни­ци­ма, па он­да они­ма чи­ ји су је де­до­ви по­га­ни­ли че­ти­ри­сто го­ди­на. Из ру­ку пра­во­слав­них од­у­зи­ма­те Ко­со­во и Ме­то­хи­ју и пре­да­ је­те га осман­ли­ја­ма ко­ји су пре­шли хи­ља­де ки­ло­ме­ та­ра да би по­ро­би­ли, уни­жа­ва­ли, под мач ста­вља­ли, де­цу оти­ма­ли и од­во­ди­ли у Ма­лу Ази­ју. Са­да Ко­со­во и Ме­то­хи­ју пре­да­је­те њи­хо­вим нај­го­рим, ко­ји са њи­ ма ни­су оти­шли, не­го су ов­де оста­вље­ни као пел­цер за бу­ду­ће зло. И сти­гао пел­цер да из ње­га про­цве­та ко­му­ни­зам, да ура­ди исто што и Тур­ци: да ис­пра­зне Ко­со­во и Ме­то­хи­ју од Ср­ба, да нам по­га­не Све­ти­ње и уни­шта­ва­ју нам бу­дућ­ност! Жао ми је, зве­ри по­га­на, што ни­сам звер на тре­ну­так, да те смр­ћу ча­стим, као што си ти по­ча­стио то­ли­ке срп­ске по­ро­ди­це из Ми­ тро­ви­це и ко зна још ода­кле. Ве­ли­мир му ис­трг­ну сву бра­ду ко­ли­ко год је мо­гао ја­че. Ра­ка „ја­ре“ дрек­ну, ухва­ти се за бра­ду и склуп­ча се. Ве­ли­мир ста­де из­над ње­га. – Уби­ цо ро­ да сво­ је­ га, ни­ си за­ слу­ жио ни да те пљу­нем! А иш­чу­па­ну бра­ду за­ле­пи со­ком од бе­лог лу­ка, он је ле­пљив! Не­ко­ли­ко љу­ди ко­ји су се­де­ли у бер­бер­ни­ци не ре­ко­ше ни­шта. Вла­дао је мук. Ве­ли­мир клим­ну гла­ вом Ђа­ти­ји и мир­но иза­ђе. *** Кад је ушла у кан­ це­ ла­ ри­ ју „дру­ га Кр­ сте“, Сан­ да ви­де још дво­ји­цу чла­но­ва цен­трал­ног ко­ми­те­та, дру­го­ве Фи­кре­та и Ја­ко­ва.


10

Зоран Милојевић

Плави вагон11

– Уђи­те, дру­гар­ка Сан­да! – вик­ну „друг Кр­сте“. – Се­ди­те, дру­го­ви и јас ве че­ка­ме! Кад Сан­да се­де, „друг Кр­сте“ по­ка­за на сво­је са­ рад­ни­ке. – Ние сме чи­та­ли ва­шот из­ве­штај, пра­ша­ли смо ми­шље­ње от на­ши­те дру­га­ри и ва­ка је ствар: ви иде­ те во Ми­тро­ви­ца уште мал­ку. Ра­бо­та не­је до­вр­ше­на и због тоа ке ви се обра­ти дру­га­рот Фи­крет. „Друг Фи­крет“ про­ђе ру­ком кроз ко­су, уз­дах­ну, па озбиљ­но по­гле­да у Сан­ду. – Дру­га­ри­це Сан­да, ви сте се већ на ли­цу мје­ста увје­ри­ли, бол­на не би­ла, да су дру­го­ви у Ми­тро­ви­ ци нео­збиљ­ни и не­по­у­зда­ни. Сви, на че­лу са дру­гом Цвјет­ком, бо­лан, ми­сле да је до­вољ­но са­мо па­ро­ла­ ши­ти, ба, а оба­ве­зе о ћи­ви­лук. Во­ле бе­кри­ја­ти, па су у то ко­ло уфа­ти­ли и по­кој­ну дру­га­ри­цу То­дор­ку, ко­ја се ни­је сна­шла. За вас је ја­сно да сте ви не­што дру­го. У ва­ше шко­ло­ва­ње и у Мо­скви и ов­дје на­ша за­јед­ни­ца је одво­ји­ла вел’ки но­вац, ка­ко би­сте спе­ци­ја­ли­зи­ра­ ли оба­вје­штај­ни рад и на ис­ку­стви­ма вел’ких ре­во­ лу­ци­о­на­ра би­ли спрем­ни за на­по­ран рад и за­дат­ке ко­ји вас, бо­лан, оће­ку­ју. Про­шли сте нај­су­вре­ме­ни­ју обу­ку и ви сте на ис­пит’ма по­ка­за­ли нај­ви­ши ни­во зна­ња и спо­соб­но­сти. Тај оба­вје­штај­ни рад, то ти је, бо­лан, вел’ка на­у­ка, на прил’ку као она, по­моз’де ми рећ’, не ме­рем се уви­јек сје­тит’, јах, ба, астро­но­ми­ја! То ти је оно што учи мо­ре л’ се ђе на Мар­су сло­бод­но жи­вјет’ к’о у Бо­сни. – Друг Фи­крет је у пра­ву! – уско­чи у при­чу „друг Ја­ков“. – Ви сте за­вр­ши­ли на­ше нај­бо­ље шко­ле, би­ли сте ис­так­ну­ти ђак и оче­ку­ју вас за­да­ци ши­ром сви­ је­та, јер на­ши не­при­ја­те­љи су сву­да по сви­је­ту, ва­ља их про­на­ћи и укло­ни­ти. Не­при­ја­тељ не спа­ва, за­то и ми мо­ра­мо би­ти буд­ни. За­то ће вам ко­сов­ско ис­ ку­ство ко­ри­сти­ти. Ми, ста­ри пар­ти­за­ни, ми смо ти,

дру­га­ри­це Сан­да, вјеч­ни бор­ци ре­во­лу­ци­је, на­ма су ре­во­лу­ци­ја и пар­ти­ја на пр­вом мје­сту, па тек он­да сли­је­ди кул­тур­но уз­ди­за­ње, на­ше дру­га­ри­це и дје­ ца, те уче­ње кла­си­ка марк­си­зма. За­то вам из ис­ку­ ства са­вје­ту­је­мо: па­зи­те, Ми­тро­ви­ца је пу­на тих гра­ ђан­ских по­ро­ди­ца, мно­го је сим­па­ти­зе­ра чет­ни­ка и оста­лих до­ма­ћих из­дај­ни­ка, сви они су нам при­та­је­ ни не­при­ја­те­љи. Има их и у гим­на­зи­ји и у тех­нич­кој шко­ли! – А са Шип­та­ри­ма? – упи­та Сан­да. – Они ни­су за вас ва­жни! Не мје­шај­те им се, не­ка ра­де ка­ко хо­ће, то је њи­хо­ва зе­мља. Не­ка ра­де ка­ко им во­ља, бар се на нас не мо­гу љу­ти­ти ако шта до­бро не ура­де. – А... овај... ко­ли­ко ћу још би­ти у Ми­тро­ви­ци? – Има ко о то­ме да бри­не, на ва­ма је да се уса­вр­ ша­ва­те и то је све. За вас по­сто­ји са­мо је­дан за­да­так, да бес­по­го­вор­но из­вр­ша­ва­те све за­дат­ке, јед­но­став­ но и ра­зу­мљи­во, а прак­тич­но и за вас. Она­ко по вој­ нич­ки: ра­зу­ми­јем и не­ма гла­ва да ме бо­ли! *** Пред ула­зак у учи­о­ни­цу, Ве­ли­мир је чуо жа­гор ко­ји је до­пи­рао из оде­ље­ња. Обич­но је би­ло обр­ну­то. Ова га­ла­ма га је из­не­на­ди­ла. Уђе у оде­ље­ње и ви­де да је гру­па ђа­ка оку­пље­на око Слав­ка До­шли­ћа, се­ља­че­та из Ко­ла­ши­на, при­ глу­пог, не­спрет­ног и увек не­ра­зум­но упла­ше­ног. Кад им Ве­ли­мир при­ђе, жа­гор се ути­ша. Спа­зи Ве­ли­мир да су Слав­ку кр­ва­ве и ру­ке и гла­ ва. – Шта је то с то­бом! – вик­ну Ве­ли­мир. – Као да идеш из Ко­сов­ског бо­ја?! Ко те та­ко уде­си? – Дру­же на­став­ни­че, ре­че Ми­ге, де­чак из се­ла


10

Зоран Милојевић

Плави вагон11

– Уђи­те, дру­гар­ка Сан­да! – вик­ну „друг Кр­сте“. – Се­ди­те, дру­го­ви и јас ве че­ка­ме! Кад Сан­да се­де, „друг Кр­сте“ по­ка­за на сво­је са­ рад­ни­ке. – Ние сме чи­та­ли ва­шот из­ве­штај, пра­ша­ли смо ми­шље­ње от на­ши­те дру­га­ри и ва­ка је ствар: ви иде­ те во Ми­тро­ви­ца уште мал­ку. Ра­бо­та не­је до­вр­ше­на и због тоа ке ви се обра­ти дру­га­рот Фи­крет. „Друг Фи­крет“ про­ђе ру­ком кроз ко­су, уз­дах­ну, па озбиљ­но по­гле­да у Сан­ду. – Дру­га­ри­це Сан­да, ви сте се већ на ли­цу мје­ста увје­ри­ли, бол­на не би­ла, да су дру­го­ви у Ми­тро­ви­ ци нео­збиљ­ни и не­по­у­зда­ни. Сви, на че­лу са дру­гом Цвјет­ком, бо­лан, ми­сле да је до­вољ­но са­мо па­ро­ла­ ши­ти, ба, а оба­ве­зе о ћи­ви­лук. Во­ле бе­кри­ја­ти, па су у то ко­ло уфа­ти­ли и по­кој­ну дру­га­ри­цу То­дор­ку, ко­ја се ни­је сна­шла. За вас је ја­сно да сте ви не­што дру­го. У ва­ше шко­ло­ва­ње и у Мо­скви и ов­дје на­ша за­јед­ни­ца је одво­ји­ла вел’ки но­вац, ка­ко би­сте спе­ци­ја­ли­зи­ра­ ли оба­вје­штај­ни рад и на ис­ку­стви­ма вел’ких ре­во­ лу­ци­о­на­ра би­ли спрем­ни за на­по­ран рад и за­дат­ке ко­ји вас, бо­лан, оће­ку­ју. Про­шли сте нај­су­вре­ме­ни­ју обу­ку и ви сте на ис­пит’ма по­ка­за­ли нај­ви­ши ни­во зна­ња и спо­соб­но­сти. Тај оба­вје­штај­ни рад, то ти је, бо­лан, вел’ка на­у­ка, на прил’ку као она, по­моз’де ми рећ’, не ме­рем се уви­јек сје­тит’, јах, ба, астро­но­ми­ја! То ти је оно што учи мо­ре л’ се ђе на Мар­су сло­бод­но жи­вјет’ к’о у Бо­сни. – Друг Фи­крет је у пра­ву! – уско­чи у при­чу „друг Ја­ков“. – Ви сте за­вр­ши­ли на­ше нај­бо­ље шко­ле, би­ли сте ис­так­ну­ти ђак и оче­ку­ју вас за­да­ци ши­ром сви­ је­та, јер на­ши не­при­ја­те­љи су сву­да по сви­је­ту, ва­ља их про­на­ћи и укло­ни­ти. Не­при­ја­тељ не спа­ва, за­то и ми мо­ра­мо би­ти буд­ни. За­то ће вам ко­сов­ско ис­ ку­ство ко­ри­сти­ти. Ми, ста­ри пар­ти­за­ни, ми смо ти,

дру­га­ри­це Сан­да, вјеч­ни бор­ци ре­во­лу­ци­је, на­ма су ре­во­лу­ци­ја и пар­ти­ја на пр­вом мје­сту, па тек он­да сли­је­ди кул­тур­но уз­ди­за­ње, на­ше дру­га­ри­це и дје­ ца, те уче­ње кла­си­ка марк­си­зма. За­то вам из ис­ку­ ства са­вје­ту­је­мо: па­зи­те, Ми­тро­ви­ца је пу­на тих гра­ ђан­ских по­ро­ди­ца, мно­го је сим­па­ти­зе­ра чет­ни­ка и оста­лих до­ма­ћих из­дај­ни­ка, сви они су нам при­та­је­ ни не­при­ја­те­љи. Има их и у гим­на­зи­ји и у тех­нич­кој шко­ли! – А са Шип­та­ри­ма? – упи­та Сан­да. – Они ни­су за вас ва­жни! Не мје­шај­те им се, не­ка ра­де ка­ко хо­ће, то је њи­хо­ва зе­мља. Не­ка ра­де ка­ко им во­ља, бар се на нас не мо­гу љу­ти­ти ако шта до­бро не ура­де. – А... овај... ко­ли­ко ћу још би­ти у Ми­тро­ви­ци? – Има ко о то­ме да бри­не, на ва­ма је да се уса­вр­ ша­ва­те и то је све. За вас по­сто­ји са­мо је­дан за­да­так, да бес­по­го­вор­но из­вр­ша­ва­те све за­дат­ке, јед­но­став­ но и ра­зу­мљи­во, а прак­тич­но и за вас. Она­ко по вој­ нич­ки: ра­зу­ми­јем и не­ма гла­ва да ме бо­ли! *** Пред ула­зак у учи­о­ни­цу, Ве­ли­мир је чуо жа­гор ко­ји је до­пи­рао из оде­ље­ња. Обич­но је би­ло обр­ну­то. Ова га­ла­ма га је из­не­на­ди­ла. Уђе у оде­ље­ње и ви­де да је гру­па ђа­ка оку­пље­на око Слав­ка До­шли­ћа, се­ља­че­та из Ко­ла­ши­на, при­ глу­пог, не­спрет­ног и увек не­ра­зум­но упла­ше­ног. Кад им Ве­ли­мир при­ђе, жа­гор се ути­ша. Спа­зи Ве­ли­мир да су Слав­ку кр­ва­ве и ру­ке и гла­ ва. – Шта је то с то­бом! – вик­ну Ве­ли­мир. – Као да идеш из Ко­сов­ског бо­ја?! Ко те та­ко уде­си? – Дру­же на­став­ни­че, ре­че Ми­ге, де­чак из се­ла


12

Зоран Милојевић

Плави вагон13

Сви­ња­ра, – игра­ли смо фуд­бал про­тив Шип­та­ра, па из­би­ла ту­ча. – А у ту­чи нај­ви­ше из­би­јен Слав­ко? – Нај­ви­ше... Ве­ли­мир се­де до Слав­ка. – Бо­ли ли те шта? – Не бо­ли ме ни­шта – љу­ти­то ће Слав­ко – и крв је за­у­ста­вље­на. – До­бро, бре, Слав­ко – бри­жно ће Ве­ли­ мир – до­кле ћеш да бу­деш жр­тва сва­ке игре и за­ба­ве? – Не знам! – слег­ну Слав­ко ра­ме­ни­ма. – Про­шлог по­не­дељ­ка се дру­ги ту­кли, а те­бе по­ го­ди­ли ка­ме­ном. Пре две не­де­ље те уда­рио ауто­бус док си ишао тро­то­а­ром. Чак те и на­став­ни­ца срп­ског ухва­ти­ла да ша­пу­ћеш, иако сви зна­ју да не умеш ни да бек­неш. Па, ти си, бре, ро­ђе­ни бак­суз! Слав­ко опет сле­же ра­ме­ни­ма. Ве­ли­мир уста­де, оде до свог сто­ла, упи­са час. Тог тре­нут­ка, без ку­ца­ња, у оде­ље­ње упа­до­ше Сан­да и Со­ка. – Ова­ко су Нем­ци на­ма упа­ли у алек­си­нач­ку гим­на­зи­ју че­тр­де­сет дру­ге! – вик­ну Ве­ли­мир. – Из­ви­ња­вам се! – збу­ни се Сан­да, па се бр­зо при­ бра. – Хит­но нам тре­ба ваш ђак Слав­ко! – Из­во­ди­те ми ђа­ка са ча­са – ви­че Ве­ли­мир – не дам! Сан­да при­ђе Ве­ли­ми­ру, по­тап­ша га по ра­ме­ну. – У пра­ву сте, мо­лим вас, из­ви­ни­те, он је наш мла­ди друг, вра­ћа­мо га за пар ми­ну­та. Ра­зу­ми­јем ва­шу зеб­њу, но Слав­ко је ври­је­дан омла­ди­нац, са­мо му же­ли­мо не­што ре­ћи. Ве­ли­мир по­ка­за Слав­ку да иза­ђе и он, хра­ма­ју­ ћи, кре­ну за Сан­дом и Со­ком. Ка­да иза­ђо­ше у ход­ник, Сан­да оша­ма­ри Слав­ка из све сна­ге. Слав­ко ја­ук­ну, ухва­ти се за образ. – Ако је твој ја­ук чуо на­став­ник Ве­ли­мир – ре­че

му Сан­да љу­ти­то – узми ко­но­пац и сам се бе­си да те ја не ве­шам. По­ћу­та­ше ма­ло, мо­гли су да чу­ју да је Ве­ли­мир по­чео пре­да­ва­ње. Сан­да при­ђе Слав­ку и ушти­ну га за ми­ши­цу. – Је­смо ли ти ре­кли да се скла­њаш од ту­ча са Шип­та­ри­ма? – Па, они су ме­не ту­кли... – Ти си са­мо био на по­гре­шном мје­сту, не? – Та­ко не­ка­ко... – Ре­че­но ти је да, кад си бли­зу Шип­та­ра, др­жиш во­ду у усти­ма! – Ма, реч ни­сам ре­као... – Знам ја – уне­се му се Сан­да у ли­це – да луд не мо­же да по­лу­ди, али ти си, дећ­ко мој, ег­зем­плар, с тво­јим лу­ди­лом је све мо­гу­ће! Сан­да му по­ка­за на Со­ку. – Ви­ше во­лиш же­ну, не­го поп сар­му, а? А ме­рак ти на Со­ки­ну се­стру Сто­ју? – Та­ко је – снис­хо­дљив је Слав­ко. – Још јед­на гре­шка и за­бра­нит’ ћу Со­ки да те на­ ми­ру­је, а ка­мо­ли да те ба­ци се­стри у кре­вет. – Пре не­ки дан – ка­же Со­ка – тра­жио ми па­ре да ку­пи бра­ту бу­ре за ку­пус. Ја му да­ла, он од­нео бу­ре бра­ту, а брат га су­тра­дан про­дао ком­ши­ји. Али, – Со­ ка за­гр­ли Слав­ка – ја га баш во­лим што је во­ласт! – Слу­шај ме до­бро, – ти­хо ће Сан­да – оруж­је је из­јед­на­чи­ло љу­де, али ја ћу те­бе пси­ма ба­ци­ти, не­ ћу те пи­што­љем, као што твој ро­ђак Цвет­ко при­је­ти на­став­ни­ку Ве­ли­ми­ру. А сад се гу­би у раз­ред и не­мој ве­че­рас од­мах код Со­ке, про­шу­њај се ма­ло кроз на­ род, на­ћу­љи уши, за­што те пла­ћам? – Раз­у­мем! – ре­че Слав­ко, па уђе у раз­ред. – Ма­ га­ рац је уви­ јек ма­ га­ рац! – ре­ че Сан­ да за


12

Зоран Милојевић

Плави вагон13

Сви­ња­ра, – игра­ли смо фуд­бал про­тив Шип­та­ра, па из­би­ла ту­ча. – А у ту­чи нај­ви­ше из­би­јен Слав­ко? – Нај­ви­ше... Ве­ли­мир се­де до Слав­ка. – Бо­ли ли те шта? – Не бо­ли ме ни­шта – љу­ти­то ће Слав­ко – и крв је за­у­ста­вље­на. – До­бро, бре, Слав­ко – бри­жно ће Ве­ли­ мир – до­кле ћеш да бу­деш жр­тва сва­ке игре и за­ба­ве? – Не знам! – слег­ну Слав­ко ра­ме­ни­ма. – Про­шлог по­не­дељ­ка се дру­ги ту­кли, а те­бе по­ го­ди­ли ка­ме­ном. Пре две не­де­ље те уда­рио ауто­бус док си ишао тро­то­а­ром. Чак те и на­став­ни­ца срп­ског ухва­ти­ла да ша­пу­ћеш, иако сви зна­ју да не умеш ни да бек­неш. Па, ти си, бре, ро­ђе­ни бак­суз! Слав­ко опет сле­же ра­ме­ни­ма. Ве­ли­мир уста­де, оде до свог сто­ла, упи­са час. Тог тре­нут­ка, без ку­ца­ња, у оде­ље­ње упа­до­ше Сан­да и Со­ка. – Ова­ко су Нем­ци на­ма упа­ли у алек­си­нач­ку гим­на­зи­ју че­тр­де­сет дру­ге! – вик­ну Ве­ли­мир. – Из­ви­ња­вам се! – збу­ни се Сан­да, па се бр­зо при­ бра. – Хит­но нам тре­ба ваш ђак Слав­ко! – Из­во­ди­те ми ђа­ка са ча­са – ви­че Ве­ли­мир – не дам! Сан­да при­ђе Ве­ли­ми­ру, по­тап­ша га по ра­ме­ну. – У пра­ву сте, мо­лим вас, из­ви­ни­те, он је наш мла­ди друг, вра­ћа­мо га за пар ми­ну­та. Ра­зу­ми­јем ва­шу зеб­њу, но Слав­ко је ври­је­дан омла­ди­нац, са­мо му же­ли­мо не­што ре­ћи. Ве­ли­мир по­ка­за Слав­ку да иза­ђе и он, хра­ма­ју­ ћи, кре­ну за Сан­дом и Со­ком. Ка­да иза­ђо­ше у ход­ник, Сан­да оша­ма­ри Слав­ка из све сна­ге. Слав­ко ја­ук­ну, ухва­ти се за образ. – Ако је твој ја­ук чуо на­став­ник Ве­ли­мир – ре­че

му Сан­да љу­ти­то – узми ко­но­пац и сам се бе­си да те ја не ве­шам. По­ћу­та­ше ма­ло, мо­гли су да чу­ју да је Ве­ли­мир по­чео пре­да­ва­ње. Сан­да при­ђе Слав­ку и ушти­ну га за ми­ши­цу. – Је­смо ли ти ре­кли да се скла­њаш од ту­ча са Шип­та­ри­ма? – Па, они су ме­не ту­кли... – Ти си са­мо био на по­гре­шном мје­сту, не? – Та­ко не­ка­ко... – Ре­че­но ти је да, кад си бли­зу Шип­та­ра, др­жиш во­ду у усти­ма! – Ма, реч ни­сам ре­као... – Знам ја – уне­се му се Сан­да у ли­це – да луд не мо­же да по­лу­ди, али ти си, дећ­ко мој, ег­зем­плар, с тво­јим лу­ди­лом је све мо­гу­ће! Сан­да му по­ка­за на Со­ку. – Ви­ше во­лиш же­ну, не­го поп сар­му, а? А ме­рак ти на Со­ки­ну се­стру Сто­ју? – Та­ко је – снис­хо­дљив је Слав­ко. – Још јед­на гре­шка и за­бра­нит’ ћу Со­ки да те на­ ми­ру­је, а ка­мо­ли да те ба­ци се­стри у кре­вет. – Пре не­ки дан – ка­же Со­ка – тра­жио ми па­ре да ку­пи бра­ту бу­ре за ку­пус. Ја му да­ла, он од­нео бу­ре бра­ту, а брат га су­тра­дан про­дао ком­ши­ји. Али, – Со­ ка за­гр­ли Слав­ка – ја га баш во­лим што је во­ласт! – Слу­шај ме до­бро, – ти­хо ће Сан­да – оруж­је је из­јед­на­чи­ло љу­де, али ја ћу те­бе пси­ма ба­ци­ти, не­ ћу те пи­што­љем, као што твој ро­ђак Цвет­ко при­је­ти на­став­ни­ку Ве­ли­ми­ру. А сад се гу­би у раз­ред и не­мој ве­че­рас од­мах код Со­ке, про­шу­њај се ма­ло кроз на­ род, на­ћу­љи уши, за­што те пла­ћам? – Раз­у­мем! – ре­че Слав­ко, па уђе у раз­ред. – Ма­ га­ рац је уви­ јек ма­ га­ рац! – ре­ че Сан­ да за


14

Зоран Милојевић

Плави вагон15

њим. – И кад до­би­је ба­ти­не, ми­сли да је то по за­слу­ зи!

и ло­кал­не од­ред­ни­це: ко­ла­шин­ски, бањ­ски, ибар­ски и њи­ма слич­ни, као што се де­ле и њи­хо­ви „цр­кве­ња­ ци“ и „ико­но­бор­ци“. – Па, бре, они их ор­га­ни­зо­ва­ли као ско­јев­це. Ка­ко их та­кве ску­пи­ше на јед­ном ме­сту? – Ма, са­ми се при­ја­вљу­ју, иду у ко­ми­тет, пи­шу ано­ним­на пи­сма, ма, бре, Ве­љо, иду да срет­ну же­не „ових“, па им до­ту­ра­ју це­ду­љи­це за му­же­ве у ко­ји­ма се пре­по­ру­чу­ју за са­рад­ни­ке. А нај­го­ри ме­ђу њи­ма је Ра­ка „ја­ре“, тај је „де­вој­ка за све.“ Он је је унук чо­ве­ ка ко­га је у Ме­то­хи­ју на­се­лио краљ Алек­сан­дар. Отац му се за вре­ме ра­та др­жао по стра­ни, а Ра­ка „ја­ре“, ка­ко до­ђе са пар­ти­за­ни­ма, при­ча­ју ми мо­ји се­ља­ци, по­че љу­ди­ма да иде у ку­ће и ми­тро­вач­ки ко­ми­тет је убр­зо знао ко ка­ко ди­ше. Тре­ба­ло је љу­ди­ма вре­ме­на да схва­те ко то ра­ди, а кад им бе­ше ја­сно, ју­ре га да га би­ју, али он увек шмуг­не, из­ми­го­љи им се, а шпи­ јун, ухо­да и удво­ри­ца „ових“ са­мо та­кав. Чо­век ро­ђен за шпи­ју­на, што он чу­је, ни­ко не чу­је, што он ви­ди, ни­ко не ви­ди. Ка­жу да је пр­вих го­ди­на по­сле ра­та про­ка­зао де­се­ти­не ко­ла­шин­ских чет­ни­ка. Цвет­ко се про­сла­вио хап­се­ћи оне ко­је му је Ра­ка „ја­ре“ пот­ка­ зао. И да ти ка­жем, мно­ги же­ле да се угле­да­ју на ње­ га и већ их је све ви­ше та­квих. – Из­гле­да да ни­сам по­гре­шио што сам га по­чу­ пао, али, има и да га из­ма­ро­шем, са­мо да га стиг­нем. – Пре­ве­ја­на шпи­јун­чи­на, от­куд са­мо та­квих љу­ ди има код нас? – То ме не чу­ди – мир­но ће Ве­ли­мир. – У фе­бру­а­ ру че­тр­де­сет дру­ге, не­мач­ка ко­ман­да у Бе­о­гра­ду об­ ја­ви­ла је јав­ни по­зив гра­ђа­ни­ма да ви­ше не при­ја­ вљу­ју сво­је ком­ши­је, јер има на хи­ља­де при­ја­ва. – Ама, бо­га­ти!? Па за то ни­сам знао. – Све је то ту­жно, чи­ка Ги­го, али је исти­ни­то. – Ја бих... – по­вер­љи­во ће Гли­го­ри­је – не­што да ти

*** – Ви­диш, Ве­љо, – при­ча Гли­го­ри­је Кли­ца­но­вић – ус­пео сам од мо­јих Ко­ла­ши­на­ца да ра­за­знам шта се све ра­ди по Ми­тро­ви­ци и Ко­ла­ши­ну и ка­ко ра­зни до­у­шни­ци ра­де. Ра­де ско­ро као ор­га­ни­за­ци­ја. Ма, не „ско­ро“, пра­ва ор­га­ни­за­ци­ја! По­де­ли­ли ме­ђу­соб­но ме­ста на ко­ја иду за пра­зни­ке, Сла­ве и дру­га сла­вља, при­слу­шку­ју, па ода­ју вла­сти­ма. – Ода­кле су ти љу­ди? – Све Ко­ла­шин­ци и Ми­тров­ча­ни. Пр­ву гру­пу зо­ ву „бо­жи­ћа­ри“. Иду у раз­не ку­ће за Бо­жић, па от­ку­ ца­ва­ју ко­ми­те­ту ко сла­ви, ко је по­ло­жај­ник, ко ко­ме иде у ку­ћу и та­ко. За ту гру­пу је над­ле­жан Цвет­ко, ко­ме се пре­но­се оба­ве­ште­ња, а гру­пу пред­во­ди твој ђак Слав­ко, ко­ји се на­ме­тао као по­ло­жај­ник, али је пре­ра­стао, па ће да га за­ме­не мла­ђим. За са­да је гру­ пу „пре­у­зео“ Ра­ка „ја­ре“. – Хм, – хук­ну Ве­ли­мир – ви­ди ти Слав­ка, ма­лог, не­спрет­ног и упла­ше­ног се­ља­че­та ко­је се пре­тво­ри­ ло у шпи­ју­на. – Дру­гу гру­пу зо­ву „ја­ја­ре“. Они иду у ку­ће за Вас­ крс, а пред­во­ди их Бр­ка бри­ца. – А код ње­га у бри­јач­ни­ци љу­ди сва­шта тр­тља­ју. Зна ли за то мој таст Са­ва? – На­рав­но да зна, за­то он код ње­га – ни му­ка­јет! Про­гу­та је­зик. А тре­ћу гру­пу зо­ву „сла­ва­ри“. Они иду на Сла­ве, но­ве го­ди­не, за пр­ви мај, или дан ре­пу­бли­ ке. Њих не пред­во­ди ни­ко, има их три­де­сет и ди­рект­ но од­го­ва­ра­ју Или­ји. Пр­во их кон­тро­ли­сао Ми­ли­ја, па по­што ко­му­ни­сти ње­му не ве­ру­ју пот­пу­но, пре­у­ зео их Ду­шан Ко­кот, а убр­зо Или­ја. Све те ухо­де има­ју


14

Зоран Милојевић

Плави вагон15

њим. – И кад до­би­је ба­ти­не, ми­сли да је то по за­слу­ зи!

и ло­кал­не од­ред­ни­це: ко­ла­шин­ски, бањ­ски, ибар­ски и њи­ма слич­ни, као што се де­ле и њи­хо­ви „цр­кве­ња­ ци“ и „ико­но­бор­ци“. – Па, бре, они их ор­га­ни­зо­ва­ли као ско­јев­це. Ка­ко их та­кве ску­пи­ше на јед­ном ме­сту? – Ма, са­ми се при­ја­вљу­ју, иду у ко­ми­тет, пи­шу ано­ним­на пи­сма, ма, бре, Ве­љо, иду да срет­ну же­не „ових“, па им до­ту­ра­ју це­ду­љи­це за му­же­ве у ко­ји­ма се пре­по­ру­чу­ју за са­рад­ни­ке. А нај­го­ри ме­ђу њи­ма је Ра­ка „ја­ре“, тај је „де­вој­ка за све.“ Он је је унук чо­ве­ ка ко­га је у Ме­то­хи­ју на­се­лио краљ Алек­сан­дар. Отац му се за вре­ме ра­та др­жао по стра­ни, а Ра­ка „ја­ре“, ка­ко до­ђе са пар­ти­за­ни­ма, при­ча­ју ми мо­ји се­ља­ци, по­че љу­ди­ма да иде у ку­ће и ми­тро­вач­ки ко­ми­тет је убр­зо знао ко ка­ко ди­ше. Тре­ба­ло је љу­ди­ма вре­ме­на да схва­те ко то ра­ди, а кад им бе­ше ја­сно, ју­ре га да га би­ју, али он увек шмуг­не, из­ми­го­љи им се, а шпи­ јун, ухо­да и удво­ри­ца „ових“ са­мо та­кав. Чо­век ро­ђен за шпи­ју­на, што он чу­је, ни­ко не чу­је, што он ви­ди, ни­ко не ви­ди. Ка­жу да је пр­вих го­ди­на по­сле ра­та про­ка­зао де­се­ти­не ко­ла­шин­ских чет­ни­ка. Цвет­ко се про­сла­вио хап­се­ћи оне ко­је му је Ра­ка „ја­ре“ пот­ка­ зао. И да ти ка­жем, мно­ги же­ле да се угле­да­ју на ње­ га и већ их је све ви­ше та­квих. – Из­гле­да да ни­сам по­гре­шио што сам га по­чу­ пао, али, има и да га из­ма­ро­шем, са­мо да га стиг­нем. – Пре­ве­ја­на шпи­јун­чи­на, от­куд са­мо та­квих љу­ ди има код нас? – То ме не чу­ди – мир­но ће Ве­ли­мир. – У фе­бру­а­ ру че­тр­де­сет дру­ге, не­мач­ка ко­ман­да у Бе­о­гра­ду об­ ја­ви­ла је јав­ни по­зив гра­ђа­ни­ма да ви­ше не при­ја­ вљу­ју сво­је ком­ши­је, јер има на хи­ља­де при­ја­ва. – Ама, бо­га­ти!? Па за то ни­сам знао. – Све је то ту­жно, чи­ка Ги­го, али је исти­ни­то. – Ја бих... – по­вер­љи­во ће Гли­го­ри­је – не­што да ти

*** – Ви­диш, Ве­љо, – при­ча Гли­го­ри­је Кли­ца­но­вић – ус­пео сам од мо­јих Ко­ла­ши­на­ца да ра­за­знам шта се све ра­ди по Ми­тро­ви­ци и Ко­ла­ши­ну и ка­ко ра­зни до­у­шни­ци ра­де. Ра­де ско­ро као ор­га­ни­за­ци­ја. Ма, не „ско­ро“, пра­ва ор­га­ни­за­ци­ја! По­де­ли­ли ме­ђу­соб­но ме­ста на ко­ја иду за пра­зни­ке, Сла­ве и дру­га сла­вља, при­слу­шку­ју, па ода­ју вла­сти­ма. – Ода­кле су ти љу­ди? – Све Ко­ла­шин­ци и Ми­тров­ча­ни. Пр­ву гру­пу зо­ ву „бо­жи­ћа­ри“. Иду у раз­не ку­ће за Бо­жић, па от­ку­ ца­ва­ју ко­ми­те­ту ко сла­ви, ко је по­ло­жај­ник, ко ко­ме иде у ку­ћу и та­ко. За ту гру­пу је над­ле­жан Цвет­ко, ко­ме се пре­но­се оба­ве­ште­ња, а гру­пу пред­во­ди твој ђак Слав­ко, ко­ји се на­ме­тао као по­ло­жај­ник, али је пре­ра­стао, па ће да га за­ме­не мла­ђим. За са­да је гру­ пу „пре­у­зео“ Ра­ка „ја­ре“. – Хм, – хук­ну Ве­ли­мир – ви­ди ти Слав­ка, ма­лог, не­спрет­ног и упла­ше­ног се­ља­че­та ко­је се пре­тво­ри­ ло у шпи­ју­на. – Дру­гу гру­пу зо­ву „ја­ја­ре“. Они иду у ку­ће за Вас­ крс, а пред­во­ди их Бр­ка бри­ца. – А код ње­га у бри­јач­ни­ци љу­ди сва­шта тр­тља­ју. Зна ли за то мој таст Са­ва? – На­рав­но да зна, за­то он код ње­га – ни му­ка­јет! Про­гу­та је­зик. А тре­ћу гру­пу зо­ву „сла­ва­ри“. Они иду на Сла­ве, но­ве го­ди­не, за пр­ви мај, или дан ре­пу­бли­ ке. Њих не пред­во­ди ни­ко, има их три­де­сет и ди­рект­ но од­го­ва­ра­ју Или­ји. Пр­во их кон­тро­ли­сао Ми­ли­ја, па по­што ко­му­ни­сти ње­му не ве­ру­ју пот­пу­но, пре­у­ зео их Ду­шан Ко­кот, а убр­зо Или­ја. Све те ухо­де има­ју


16

Зоран Милојевић

Плави вагон17

ка­жем... ама, не­згод­но ми... Са­ва зна, ре­као му Ми­ ли­ја још про­шле го­ди­не. – Шта вас то му­чи? – Мен­ки­на се­стра Ко­са­ра је у гру­пи „сла­ва­ра“... па... да обра­тиш па­жњу шта при­ чаш пред њом. Ве­ли­мир уста­де, оде до про­зо­ра, па по­гле­да на­ по­ље. – Је­ле­на је на­по­љу са Па­влом, па мо­гу да вам ка­ жем. Је­ле­ни­на тет­ка Ко­са је до­бра же­на, али при­глу­ па, не раз­ми­шља сво­јом, не­го Цвет­ко­вом и Или­ји­ном гла­вом. Пра­ва из­вор­на ско­јев­ка, бр­за на је­зи­ку, али спо­ра у мо­згу! На­слу­тио сам то већ по пи­та­њи­ма ко­ је ми у ко­ми­те­ту по­ста­вља­ју. Но, ја ни­шта не кри­јем, при­чам све што је тет­ка Ко­са мо­гла да чу­је од ме­не. Гли­го­ри­је по­гле­да на сат. – Ја бих да кре­нем, а ти се па­зи. Ови око те­бе су људ­ске ну­ле, али... знаш... од ну­ле све по­ла­зи.

– А што? – Овај... за­то што ми је на­став­ник Ве­ли­мир раз­ ред­ни... – И што ти за ово сле­ди ло­ва до кро­ва, али, ти би да кров не бу­де ни­зак! А, ина­че је тај на­став­ник све го­ри и го­ри... – Је­сте, дру­же Ду­ша­не, он... – Знам ко је и шта је. И ка­жеш, ту­че на­ше љу­де? – И чу­па... Ду­шан уста­де, при­ђе Слав­ку. – Иди ти ле­по ку­ћи, а ја ћу да му пот­кре­шем кри­ла. – Овај... не­мој­те дру­га­ри­ци Сан­ди... – Не бри­ни и хва­ла ти, не­ћу за­бо­ра­ви­ти ко­ли­ко си све­стан омла­ди­нац! Ду­шан се на­лак­ти, па пуц­ну пр­сти­ма. – Е, па, дру­же на­став­ни­че, сад ће­мо да се по­иг­ ра­ мо ти и ја, до­ста је тво­га чет­ни­ко­ва­ња би­ло. Ду­шан се вра­ти за сто па по­че да вр­ти те­ле­фон­ ску слу­ша­ли­цу.

*** У кан­це­ла­ри­ју „дру­га Ду­ша­на“, без ку­ца­ња и снис­хо­дљи­во, уђе мла­дић, па при­ђе рад­ном сто­лу „дру­га Ду­ша­на“. – Из­ви­ни­те, био сам сло­бо­дан... – А ко си нам ти, мла­ди­ћу? – упи­та Ду­шан. – Ја сам Слав­ко, из тех­нич­ке... овај... зна ме дру­га­ ри­ца Сан­да и... овај... дру­га­ри­ца Со­ка... овај... – А да, – се­ти се Ду­шан – чуо сам да си до­бар омла­ди­нац и да во­лиш да слу­шаш. Шта те му­чи? – Не бих во­лео да са­зна дру­га­ри­ца Сан­да, али онај Ве­ли­мир.... – Шта Ве­ли­мир? – за­ин­те­ре­со­ва­но ће Ду­шан. – Он је... овај... пре не­ки дан пре­ту­као дру­га Ра­ку... овај... у бри­јач­ни­ци и... овај... по­чу­пао му бра­ду... ја не смем да га при­ја­вим дру­га­ри­ци Сан­ди...

*** Чим је за­вр­шио са ча­со­ви­ма, Ве­ли­мир кре­ну у ин­тер­нат. Сре­те тро­ји­цу ђа­ка, по­гле­да их, за­вр­те гла­ вом, па их по­зва у кан­це­ла­ри­ју. Од­мах их је по­стро­ јио, па по­чео да им за­гле­да у обу­ћу. Сва тро­ји­ца су но­си­ла „крим­ке“, ду­бо­ку обу­ћу, као по­лу­чи­зме. Јед­ ном ђа­ку је ле­ва „крим­ка“ би­ла про­це­па­на. Ве­ли­мир отво­ри вра­та, па са њих вик­ну: „Спа­со­је“! Убр­зо се по­ја­ви еко­ном. – Уђи, уђи, – ре­че Ве­ли­мир – уђи и по­гле­дај у обу­ ћу ове де­це. Спа­со­је ћу­те­ћи по­че да за­гле­да. – И? Шта ви­диш?


16

Зоран Милојевић

Плави вагон17

ка­жем... ама, не­згод­но ми... Са­ва зна, ре­као му Ми­ ли­ја још про­шле го­ди­не. – Шта вас то му­чи? – Мен­ки­на се­стра Ко­са­ра је у гру­пи „сла­ва­ра“... па... да обра­тиш па­жњу шта при­ чаш пред њом. Ве­ли­мир уста­де, оде до про­зо­ра, па по­гле­да на­ по­ље. – Је­ле­на је на­по­љу са Па­влом, па мо­гу да вам ка­ жем. Је­ле­ни­на тет­ка Ко­са је до­бра же­на, али при­глу­ па, не раз­ми­шља сво­јом, не­го Цвет­ко­вом и Или­ји­ном гла­вом. Пра­ва из­вор­на ско­јев­ка, бр­за на је­зи­ку, али спо­ра у мо­згу! На­слу­тио сам то већ по пи­та­њи­ма ко­ је ми у ко­ми­те­ту по­ста­вља­ју. Но, ја ни­шта не кри­јем, при­чам све што је тет­ка Ко­са мо­гла да чу­је од ме­не. Гли­го­ри­је по­гле­да на сат. – Ја бих да кре­нем, а ти се па­зи. Ови око те­бе су људ­ске ну­ле, али... знаш... од ну­ле све по­ла­зи.

– А што? – Овај... за­то што ми је на­став­ник Ве­ли­мир раз­ ред­ни... – И што ти за ово сле­ди ло­ва до кро­ва, али, ти би да кров не бу­де ни­зак! А, ина­че је тај на­став­ник све го­ри и го­ри... – Је­сте, дру­же Ду­ша­не, он... – Знам ко је и шта је. И ка­жеш, ту­че на­ше љу­де? – И чу­па... Ду­шан уста­де, при­ђе Слав­ку. – Иди ти ле­по ку­ћи, а ја ћу да му пот­кре­шем кри­ла. – Овај... не­мој­те дру­га­ри­ци Сан­ди... – Не бри­ни и хва­ла ти, не­ћу за­бо­ра­ви­ти ко­ли­ко си све­стан омла­ди­нац! Ду­шан се на­лак­ти, па пуц­ну пр­сти­ма. – Е, па, дру­же на­став­ни­че, сад ће­мо да се по­иг­ ра­ мо ти и ја, до­ста је тво­га чет­ни­ко­ва­ња би­ло. Ду­шан се вра­ти за сто па по­че да вр­ти те­ле­фон­ ску слу­ша­ли­цу.

*** У кан­це­ла­ри­ју „дру­га Ду­ша­на“, без ку­ца­ња и снис­хо­дљи­во, уђе мла­дић, па при­ђе рад­ном сто­лу „дру­га Ду­ша­на“. – Из­ви­ни­те, био сам сло­бо­дан... – А ко си нам ти, мла­ди­ћу? – упи­та Ду­шан. – Ја сам Слав­ко, из тех­нич­ке... овај... зна ме дру­га­ ри­ца Сан­да и... овај... дру­га­ри­ца Со­ка... овај... – А да, – се­ти се Ду­шан – чуо сам да си до­бар омла­ди­нац и да во­лиш да слу­шаш. Шта те му­чи? – Не бих во­лео да са­зна дру­га­ри­ца Сан­да, али онај Ве­ли­мир.... – Шта Ве­ли­мир? – за­ин­те­ре­со­ва­но ће Ду­шан. – Он је... овај... пре не­ки дан пре­ту­као дру­га Ра­ку... овај... у бри­јач­ни­ци и... овај... по­чу­пао му бра­ду... ја не смем да га при­ја­вим дру­га­ри­ци Сан­ди...

*** Чим је за­вр­шио са ча­со­ви­ма, Ве­ли­мир кре­ну у ин­тер­нат. Сре­те тро­ји­цу ђа­ка, по­гле­да их, за­вр­те гла­ вом, па их по­зва у кан­це­ла­ри­ју. Од­мах их је по­стро­ јио, па по­чео да им за­гле­да у обу­ћу. Сва тро­ји­ца су но­си­ла „крим­ке“, ду­бо­ку обу­ћу, као по­лу­чи­зме. Јед­ ном ђа­ку је ле­ва „крим­ка“ би­ла про­це­па­на. Ве­ли­мир отво­ри вра­та, па са њих вик­ну: „Спа­со­је“! Убр­зо се по­ја­ви еко­ном. – Уђи, уђи, – ре­че Ве­ли­мир – уђи и по­гле­дај у обу­ ћу ове де­це. Спа­со­је ћу­те­ћи по­че да за­гле­да. – И? Шта ви­диш?


Ма­ло сло­во за Ве­ли­ки Зло­чин „Исти­на се пре­по­зна­је по то­ме што ју је те­шко при­хва­ти­ти!“ Ре­чи на­шег Све­тог Ни­ко­ла­ја Срп­ског сам схва­тио још док сам пи­сао прет­ход­не ро­ма­не, а он­да сам, пи­шу­ћи по­гла­вље за по­гла­вљем ро­ма­на „Пла­ви ва­гон“, схва­тио да је исти­на нај­ску­по­це­ни­ ја и нај­о­па­сни­ја за оне ко­ји­ма је чи­ста ду­ша, је­ди­ни улог за бу­ду­ћи жи­вот. Док ми се ду­ша раз­ди­ра­ла од те­ско­бе иза­зва­не срп­ском са­мо­и­зда­јом о ко­јој сам пи­сао, не­све­сно сам не­ке име­ни­це као „ми­тров­ча­нин“, „ко­ла­ши­нац“, „ко­ со­вац“ и њи­ма слич­не пи­сао ма­лим сло­вом. Иако сам сав Ми­тров­ча­нин и Ко­со­вац и де­лом Ко­ла­ши­нац, у ме­ни се ту­га пре­тва­ра­ла у су­ди­ју. Мо­ја лич­на пат­ ња, иза­зва­на срп­ско-срп­ским ухо­ђе­њем, пот­ка­зи­ва­ њем, пре­би­ја­њем и уби­ја­њем, по­бе­гла је од мог зна­ња и обра­зо­ва­ња и за вре­ме мог пи­са­ња иза­зва­ла „пра­во­ пи­сне гре­шке“. Мо­ја пат­ња је и са­да ја­ча од мог обра­ зо­ва­ња и за­то су „ма­ла сло­ва“ оста­ла у ро­ма­ну. Из­ ви­ња­вам се и лек­то­ру и чи­та­о­цу! Слич­но ми се до­га­ђа­ло и са на­зи­ви­ма ор­га­ни­за­ ци­ја ко­је су осно­ва­ли ко­му­ни­сти, као што су „озна“


278

Зоран Милојевић

– Скло­ни та­кав осмех, – ре­че му Је­ле­на – смеј се пу­ног ср­ца! Ни­ти сам те­бе на­шла на ђу­бри­шту, ни­ ти сам на ње­му ово де­те ро­ди­ла. Ме­ни ни­су по­треб­ не ску­по­це­не ха­љи­не, ни дра­го ка­ме­ње, ни ви­ла, ни птич­је мле­ко. Ме­ни си по­тре­бан ти, ја се по­но­сим ка­квог оца има мој син! Не­мам два мо­ра­ла, је­дан за ку­ћу, је­дан за ули­цу, не­мам два ли­ца, јед­но за мог му­жа, дру­го за ту­ђе му­же­ве! Иде­мо ку­ћи! Је­ле­на га ухва­ти под ру­ку. – Је­си ли гла­дан? – упи­та Па­вла. – Ни­сам, ру­чао сам са ба­ба Мен­ком. – Он­да, док та­та и ја бу­де­мо ру­ча­ли, ти се играј! – Не­ћу да се играм, хо­ћу да по­но­во про­чи­там ону пе­сму. – А шта то бе­ше? – пи­та Ве­ли­мир. – „Бо­ла­ни Дој­чин“, то је онај што су му уве­зи­ва­ли ко­сти да му се не рас­пад­ну у бо­ју. Ве­ли­мир се на­сме­ја, па он и Је­ле­на узе­ше Па­вла за ру­ку, јед­но с јед­не, дру­го с дру­ге стра­не. Па­вле је ве­се­ло ска­ку­тао, ча­вр­љао, а они су се за­до­вољ­но сме­ ја­ли ње­го­вим за­па­жа­њи­ма. Иза њих је оста­ла пра­ зна ми­тро­вач­ка ули­ца ко­ја во­ди од Љу­ште ка рас­кр­ сни­ци пре­ма Ба­и­ру. За­чу­ше се зво­на са Хра­ма Све­тог Са­ве. Је­ле­на и Ве­ли­мир се пре­кр­сти­ше. – Хај­де­мо уз Гол­го­ту! – ре­че Ве­ли­мир гле­да­ју­ћи ка крат­кој уз­бр­ди­ци ко­ја је во­ди­ла ка њи­хо­вој ку­ћи на Ба­и­ру. Је­ле­на се на­сме­ја. – Или... Си­он! – по­ву­че га за ру­ку и по­љу­би. По­гле­да­ше у Па­вла и све тро­је кре­ну­ше ку­ћи.

Умет­нич­ки постскрип­тум Зо­ра­на Ми­ло­је­ви­ћа Постскрип­тум је уоби­ча­је­на ре­ак­ци­ја на не­ку ома­шку, прак­тич­на и праг­ма­тич­на. У овом слу­ча­ју, она је ства­ра­ лач­ка јер је на­гна­ла пи­сца да схва­ти да гра­ђа умет­нич­ког де­ла ни­је увек па­сив­на, по­слу­шна, не­го уме и да опо­ме­ не да стро­го во­ди ра­чу­на о при­ро­ди гра­ђе ко­ја не­кад тра­ жи и ви­ше вре­ме­на и ви­ше про­сто­ра као кон­струк­тив­них, струк­ту­рал­них и ком­по­зи­ци­о­них ка­те­го­ри­ја, да би и зна­ чењ­ска сло­је­ви­тост и по­ру­ка има­ла пра­ви учи­нак. Пре­ве­ де­но на кон­текст овог по­го­во­ра зна­чи да је гра­ђи три­ло­ ги­ја би­ла уска да би зна­чи­ла оно што зна­чи у те­тра­ло­ги­ји. За­што би Ми­ло­је­ви­ће­ва Рав­но­гор­ска три­ло­ги­ја без Пла­вог ва­го­на оста­ла кр­ња? За­то што би оста­ла без умет­ нич­ке по­ен­те, зна­чењ­ске син­те­зе, за­то што не би пру­жи­ла од­го­вор на ми­сао во­ди­љу из пр­вог ро­ма­на Три­ло­ги­је, У отаџ­би­ни без отаџ­би­не, ко­ја, ис­по­сре­до­ва­но, гла­си: Слом Рав­но­гор­ског по­кре­та зна­чи не­из­бе­жну про­паст основ­не срп­ске зе­мље (Ра­ки­тић), а та на­ци­о­нал­на тра­ге­ди­ја је по­ вра­так Ср­би­је у не­ср­би­ју, по­ни­ште­ње ње­ног исто­риј­ског име­на и тра­ди­ци­је, ци­ви­ли­за­ци­је и кул­ту­ре, по­вра­так у не­за­слу­же­ну ано­ним­ност. А шта на етич­кој рав­ни зна­чи оно што се де­си­ло кра­јем че­тр­де­сет че­твр­те го­ди­не ве­ка у ко­ме смо би­ли жр­тве гер­ман­ске ср­бо­фо­би­је и гер­ман­ског вер­ског фа­на­ти­зма? Ма­сов­ну по­ја­ву оних ко­ји су сво­је слу­ган­ство и ра­је­тин­ство услу­жно ста­ви­ли на рас­по­ла­га­ ње де­струк­тив­ним атлант­ским си­ла­ма и њи­хо­вим бал­


280

Зоран Милојевић

Плави вагон281

кан­ским „фа­но­ви­ма“ за­рад ка­ри­је­ре и бла­го­у­тро­би­ја, за три­де­сет Ју­ди­них сре­бр­ња­ка или де­сет ду­ка­та Сте­ри­ји­них ро­до­љу­ба­ца ко­ји су про­да­ва­ли срп­ску Вој­во­ди­ну пре сто пе­де­сет и ку­сур го­ди­на. У овој књи­зи Ми­ло­је­ви­ће­ве Рав­но­гор­ске те­тра­ло­ги­је, с на­сло­вом ко­ји је из жи­во­та не­срећ­не Ср­би­је ла­ко пре­ шао у суд­бин­ску ме­та­фо­ру, ви­ше не­го ег­зи­стен­ци­јал­ну и исто­риј­ску, сре­ли су се Сте­ри­ја дра­ма­ти­чар и раз­о­ча­ра­ни Ср­бин и ро­ма­но­пи­сац Зо­ран Ми­ло­је­вић, да по­ка­жу да се вре­ме­на ме­ња­ју, али не и ми у њи­ма, упр­кос ла­тин­ској му­дро­сти: Tem­po­ra mu­tan­tur, nos et mu­ta­mur in il­lis (Ови­ ди­је), да не спо­ми­њем ону Ка­то­но­ву: Не кри­ви вре­ме јер ни­си сам крив. Где су се сре­ли Јо­ван Сте­ри­ја По­по­вић и Зо­ран Ми­ло­ је­вић? Им­пли­цит­но, у сво­јим де­ли­ма. Екс­пли­цит­но, и у Сте­ри­ји­ном пред­го­во­ру Ро­до­љуп­ци­ ма. Је ли Сте­ри­ја, сли­ка­ју­ћи сво­је Ср­бе, ми­слио на ко­сов­ ске Ср­бе и на оне ко­ји су до кра­ја че­тр­де­сет че­твр­те го­ ди­не би­ли на­пад­ни Ср­би, чак ве­ли­ко­ср­би? Пу­сти­мо га да бу­де ста­нов­ник Ју­го­сла­ви­је, од­но­сно наш са­вре­ме­ник, а сви ве­ли­ки ду­хо­ви су жи­те­љи свих вре­ме­на: На­сто­је­ће по­зор­је ни­сам из­ми­слио, не­го све што се у ње­му на­хо­ди, пак и са­ме из­ра­зе и ре­чи, по­ку­пио сам, ко­је из жи­во­та, ко­је из но­ви­на; и чи­та­те­ље ће из гди­ко­ји’ оп­ шти­на, за­чу­ди­ти кад сво­је Смр­ди­ће, Шер­бу­ли­ће, Жу­ти­ ло­ве, у сво­јој исто­вет­но­сти на­ђу... Ов­де не­до­ста­ју две ком­по­нен­те, је­дан пе­сник, ко­ји се зо­ве Ле­пр­шић, и ње­го­ва му­за, ко­ја се зо­ве Зе­ле­нић­ка, јер сли­ка до­ба о ко­јој пи­ше Ми­ло­је­вић не би би­ла ни „обо­ је­на“ ни „сла­ву­ја­ста“, као што је уисти­ну ова би­ла и у та­ квом де­ко­ру тра­ја­ла, чак пре­ду­го. Сте­ри­ја као чо­век с осе­ ћа­њем за мо­рал­не и на­ци­о­нал­не вред­но­сти ни­је мо­гао да из­бег­не ни мо­рал­ни пор­трет сво­јих „ро­до­љу­ба­ца“: Оту­да ни­је чу­до што не­ва­ља­ли и по­ква­ре­ни, а та­квих има сву­да, под ви­дом ро­до­љу­бља ко­ри­сте сва­ку при­ли­ку да сво­ју се­бич­ност упо­тре­бља­ва­ју, и нај­бе­зум­ни­је со­ве­те да­ју, не ма­ре­ћи хо­ће ли се ти­ме сво­јој оп­шти­ни или сво­ме на­ро­ду ка­ква ште­та на­не­ти. Да ли је пе­сник Да­вор­ја на по­љу Ко­со­ву, оп­сед­нут из­ вор­ним па­три­о­ти­змом, мо­гао да прет­по­ста­ви да ће на Ко­

со­ву век ка­сни­је жи­ве­ти вр­ли по­том­ци ње­го­вих „ро­до­љу­ ба­ца“, ко­ји ће се као и њи­хо­ви пре­ци опа­по­љи­ти (обра­ти кај­мак)? Да ли је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће се мно­ги ко­ сов­ско­ме­то­хиј­ски не­ср­би обо­га­ти­ти на ра­чун Ср­би­је? Мо­ жда би Сте­ри­јин из­раз мо­гао да се пре­ве­де са око­со­ви­ти и оме­то­хи­ја­ти? Ма­да ро­ман Пла­ви ва­гон има ши­ри кон­текст, при­хва­ ти­мо за тре­ну­так јед­ну асо­ци­ја­ци­ју. Ве­ру­јем да би сва­ки чи­та­лац мо­гао, ако је склон та­квим игра­ма, да на­пра­ви не­ку вр­сту „спе­ци­фи­ка­ци­је“ или кла­си­фи­ка­ци­је ли­ко­ва Зо­ра­на Ми­ло­је­ви­ћа, да их по­де­ли на ко­ла, кла­се, пот­кла­ се или на не­ки дру­ги на­чин, по за­ко­ни­ма со­ци­о­ло­ги­је, пси­хо­ло­ги­је, ети­ке, зо­о­ло­ги­је и ан­тро­по­ло­ги­је. Ме­ни, ама­ тер­ски, па­да на па­мет да их по­де­лим на оп­штин­ске, по­ кра­јин­ске, ре­пу­блич­ке, са­ве­зне Жу­ти­ло­ве, Смр­ди­ће, Шер­ бу­ли­ће, Ле­пр­ши­ће, Зе­ле­нић­ке, а Ми­ло­је­ви­ћу је, прет­по­ста­ вљам, ми­ли­ја ова­ква по­де­ла: Ми­тро­вач­ки, При­штин­ски, Пећ­ки, Де­чан­ски, При­зрен­ски Жу­ти­ло­ви, Смр­ди­ћи, Шер­ бу­ли­ћи, Ле­пр­ши­ћи, Зе­ле­нић­ке. Ни­шта ма­ње тач­на на би би­ла ни она по ге­о­граф­ским то­по­ни­ми­ма: Ко­ла­шин­ски, Ибар­ски, Под­гор­ски, Дре­нич­ки, итд. Реч је о Ср­би­ма, или бив­шим Ср­би­ма, као и код Сте­ри­је. За ста­тус Ко­со­ва и Ме­ то­хи­је глав­ну кри­ви­цу сно­се, ре­кли смо, ко­сов­ски и ме­то­ хиј­ски Ср­би, мно­го ви­ше не­го спољ­ни „чин­бе­ни­ци“, и они мр­тви и они жи­ви ко­ји са­да на тр­го­ви­ма Бе­о­гра­да или из­и­гра­ва­ју ро­до­љу­бе на на­чин сво­јих пре­да­ка из Сте­ри­ ји­не дра­ме или мир­но гриц­ка­ју пр­ља­ве нов­це од из­да­је срп­ске ма­ти­це. Ово је са­мо ак­ту­ел­ни слој ове ве­ли­ке те­ме, јер је Ми­ ло­је­ви­ће­ва те­тра­ло­ги­ја сме­ло и да­ро­ви­то де­ло, ори­ги­нал­ но и те­мом и умет­нич­ком фор­мом. Дра­ма­тич­ност фа­бу­ле је нај­и­зра­зи­ти­ја у овом че­твр­том ро­ма­ну, да не го­во­ри­мо о на­слов­ној ме­та­фо­ри чи­ја сна­га про­из­и­ла­зи из сло­же­не струк­ту­ре и ком­по­зи­ци­је, из њи­хо­вог са­деј­ства и на­су­шне укло­пље­но­сти, функ­ци­о­нал­но­сти и ра­зно­вр­сно­сти. Све у све­му, Пла­ви ва­гон ће чи­та­о­ца уву­ћи у те­шке ла­ ви­рин­те на­ше на­ци­о­нал­не исто­ри­је, на­ци­о­нал­не пси­хо­ ло­ги­је и на­ци­о­нал­не ети­ке. У нај­сла­би­јем слу­ча­ју, мла­де чи­та­о­це ће по­ма­ло и упла­ши­ти а ста­ре под­се­ти­ти на до­ба у ко­јем су про­ве­ли жи­во­те и иза­зва­ти са­мо­са­жа­ље­ње: с ким и у ка­квом смо то без­вре­ме­њу жи­ве­ли, за­бо­га?!


280

Зоран Милојевић

Плави вагон281

кан­ским „фа­но­ви­ма“ за­рад ка­ри­је­ре и бла­го­у­тро­би­ја, за три­де­сет Ју­ди­них сре­бр­ња­ка или де­сет ду­ка­та Сте­ри­ји­них ро­до­љу­ба­ца ко­ји су про­да­ва­ли срп­ску Вој­во­ди­ну пре сто пе­де­сет и ку­сур го­ди­на. У овој књи­зи Ми­ло­је­ви­ће­ве Рав­но­гор­ске те­тра­ло­ги­је, с на­сло­вом ко­ји је из жи­во­та не­срећ­не Ср­би­је ла­ко пре­ шао у суд­бин­ску ме­та­фо­ру, ви­ше не­го ег­зи­стен­ци­јал­ну и исто­риј­ску, сре­ли су се Сте­ри­ја дра­ма­ти­чар и раз­о­ча­ра­ни Ср­бин и ро­ма­но­пи­сац Зо­ран Ми­ло­је­вић, да по­ка­жу да се вре­ме­на ме­ња­ју, али не и ми у њи­ма, упр­кос ла­тин­ској му­дро­сти: Tem­po­ra mu­tan­tur, nos et mu­ta­mur in il­lis (Ови­ ди­је), да не спо­ми­њем ону Ка­то­но­ву: Не кри­ви вре­ме јер ни­си сам крив. Где су се сре­ли Јо­ван Сте­ри­ја По­по­вић и Зо­ран Ми­ло­ је­вић? Им­пли­цит­но, у сво­јим де­ли­ма. Екс­пли­цит­но, и у Сте­ри­ји­ном пред­го­во­ру Ро­до­љуп­ци­ ма. Је ли Сте­ри­ја, сли­ка­ју­ћи сво­је Ср­бе, ми­слио на ко­сов­ ске Ср­бе и на оне ко­ји су до кра­ја че­тр­де­сет че­твр­те го­ ди­не би­ли на­пад­ни Ср­би, чак ве­ли­ко­ср­би? Пу­сти­мо га да бу­де ста­нов­ник Ју­го­сла­ви­је, од­но­сно наш са­вре­ме­ник, а сви ве­ли­ки ду­хо­ви су жи­те­љи свих вре­ме­на: На­сто­је­ће по­зор­је ни­сам из­ми­слио, не­го све што се у ње­му на­хо­ди, пак и са­ме из­ра­зе и ре­чи, по­ку­пио сам, ко­је из жи­во­та, ко­је из но­ви­на; и чи­та­те­ље ће из гди­ко­ји’ оп­ шти­на, за­чу­ди­ти кад сво­је Смр­ди­ће, Шер­бу­ли­ће, Жу­ти­ ло­ве, у сво­јој исто­вет­но­сти на­ђу... Ов­де не­до­ста­ју две ком­по­нен­те, је­дан пе­сник, ко­ји се зо­ве Ле­пр­шић, и ње­го­ва му­за, ко­ја се зо­ве Зе­ле­нић­ка, јер сли­ка до­ба о ко­јој пи­ше Ми­ло­је­вић не би би­ла ни „обо­ је­на“ ни „сла­ву­ја­ста“, као што је уисти­ну ова би­ла и у та­ квом де­ко­ру тра­ја­ла, чак пре­ду­го. Сте­ри­ја као чо­век с осе­ ћа­њем за мо­рал­не и на­ци­о­нал­не вред­но­сти ни­је мо­гао да из­бег­не ни мо­рал­ни пор­трет сво­јих „ро­до­љу­ба­ца“: Оту­да ни­је чу­до што не­ва­ља­ли и по­ква­ре­ни, а та­квих има сву­да, под ви­дом ро­до­љу­бља ко­ри­сте сва­ку при­ли­ку да сво­ју се­бич­ност упо­тре­бља­ва­ју, и нај­бе­зум­ни­је со­ве­те да­ју, не ма­ре­ћи хо­ће ли се ти­ме сво­јој оп­шти­ни или сво­ме на­ро­ду ка­ква ште­та на­не­ти. Да ли је пе­сник Да­вор­ја на по­љу Ко­со­ву, оп­сед­нут из­ вор­ним па­три­о­ти­змом, мо­гао да прет­по­ста­ви да ће на Ко­

со­ву век ка­сни­је жи­ве­ти вр­ли по­том­ци ње­го­вих „ро­до­љу­ ба­ца“, ко­ји ће се као и њи­хо­ви пре­ци опа­по­љи­ти (обра­ти кај­мак)? Да ли је мо­гао да прет­по­ста­ви да ће се мно­ги ко­ сов­ско­ме­то­хиј­ски не­ср­би обо­га­ти­ти на ра­чун Ср­би­је? Мо­ жда би Сте­ри­јин из­раз мо­гао да се пре­ве­де са око­со­ви­ти и оме­то­хи­ја­ти? Ма­да ро­ман Пла­ви ва­гон има ши­ри кон­текст, при­хва­ ти­мо за тре­ну­так јед­ну асо­ци­ја­ци­ју. Ве­ру­јем да би сва­ки чи­та­лац мо­гао, ако је склон та­квим игра­ма, да на­пра­ви не­ку вр­сту „спе­ци­фи­ка­ци­је“ или кла­си­фи­ка­ци­је ли­ко­ва Зо­ра­на Ми­ло­је­ви­ћа, да их по­де­ли на ко­ла, кла­се, пот­кла­ се или на не­ки дру­ги на­чин, по за­ко­ни­ма со­ци­о­ло­ги­је, пси­хо­ло­ги­је, ети­ке, зо­о­ло­ги­је и ан­тро­по­ло­ги­је. Ме­ни, ама­ тер­ски, па­да на па­мет да их по­де­лим на оп­штин­ске, по­ кра­јин­ске, ре­пу­блич­ке, са­ве­зне Жу­ти­ло­ве, Смр­ди­ће, Шер­ бу­ли­ће, Ле­пр­ши­ће, Зе­ле­нић­ке, а Ми­ло­је­ви­ћу је, прет­по­ста­ вљам, ми­ли­ја ова­ква по­де­ла: Ми­тро­вач­ки, При­штин­ски, Пећ­ки, Де­чан­ски, При­зрен­ски Жу­ти­ло­ви, Смр­ди­ћи, Шер­ бу­ли­ћи, Ле­пр­ши­ћи, Зе­ле­нић­ке. Ни­шта ма­ње тач­на на би би­ла ни она по ге­о­граф­ским то­по­ни­ми­ма: Ко­ла­шин­ски, Ибар­ски, Под­гор­ски, Дре­нич­ки, итд. Реч је о Ср­би­ма, или бив­шим Ср­би­ма, као и код Сте­ри­је. За ста­тус Ко­со­ва и Ме­ то­хи­је глав­ну кри­ви­цу сно­се, ре­кли смо, ко­сов­ски и ме­то­ хиј­ски Ср­би, мно­го ви­ше не­го спољ­ни „чин­бе­ни­ци“, и они мр­тви и они жи­ви ко­ји са­да на тр­го­ви­ма Бе­о­гра­да или из­и­гра­ва­ју ро­до­љу­бе на на­чин сво­јих пре­да­ка из Сте­ри­ ји­не дра­ме или мир­но гриц­ка­ју пр­ља­ве нов­це од из­да­је срп­ске ма­ти­це. Ово је са­мо ак­ту­ел­ни слој ове ве­ли­ке те­ме, јер је Ми­ ло­је­ви­ће­ва те­тра­ло­ги­ја сме­ло и да­ро­ви­то де­ло, ори­ги­нал­ но и те­мом и умет­нич­ком фор­мом. Дра­ма­тич­ност фа­бу­ле је нај­и­зра­зи­ти­ја у овом че­твр­том ро­ма­ну, да не го­во­ри­мо о на­слов­ној ме­та­фо­ри чи­ја сна­га про­из­и­ла­зи из сло­же­не струк­ту­ре и ком­по­зи­ци­је, из њи­хо­вог са­деј­ства и на­су­шне укло­пље­но­сти, функ­ци­о­нал­но­сти и ра­зно­вр­сно­сти. Све у све­му, Пла­ви ва­гон ће чи­та­о­ца уву­ћи у те­шке ла­ ви­рин­те на­ше на­ци­о­нал­не исто­ри­је, на­ци­о­нал­не пси­хо­ ло­ги­је и на­ци­о­нал­не ети­ке. У нај­сла­би­јем слу­ча­ју, мла­де чи­та­о­це ће по­ма­ло и упла­ши­ти а ста­ре под­се­ти­ти на до­ба у ко­јем су про­ве­ли жи­во­те и иза­зва­ти са­мо­са­жа­ље­ње: с ким и у ка­квом смо то без­вре­ме­њу жи­ве­ли, за­бо­га?!


282

Зоран Милојевић

Као ре­до­ван чи­та­лац Ми­ло­је­ви­ће­вих ру­ко­пи­са че­сто сам пре­ки­дао чи­та­ње тра­же­ћи не­ко упо­ри­ште у „ко­сов­ ском ци­клу­су“ Ра­ки­ће­ве по­е­зи­је, али и не са­мо у ње­му. Нај­че­шће сам се за­др­жа­вао на ње­го­вој На­пу­ште­ној цр­ кви, на пре­ле­пој и умет­нич­ки вред­ној и ску­по­це­ној Ико­ни Ису­со­вој, сим­бо­лу на­ше ци­ви­ли­за­ци­је, кул­ту­ре и умет­но­ сти, ба­че­не на под на­пу­ште­не цр­кве да че­ка па­ству ко­ ју је не­ко оте­рао: Сам у пу­стој цр­кви, где кру­же вам­пи­ри, оча­јан и стра­шан, Хри­стос ру­ке ши­ри, веч­но че­ка­ју­ћи па­ ству, ко­је не­ма... Ко је од Ко­со­ва и Ме­то­хи­је на­пра­вио на­пу­ште­ну цр­ кву, ко је та­мо по­ни­зио Ису­са Хри­ста? Бив­ши Ср­би и тзв. Ср­би, они ко­је је Ми­ло­је­вић по­де­лио на „бо­жи­ћа­ре“, „ја­ја­ ре“, „сла­ва­ре“, „цр­кве­ња­ке“, „ико­но­бор­це“, ко­ји су жу­ри­ли да свој „пла­ви ва­гон“ при­кљу­че Пла­вом во­зу да их од­ве­зе у ко­нач­ну сра­мо­ту, у ме­та­фо­ру на­ци­о­нал­ног беш­ча­шћа. Не знам из ка­квих раз­ло­га сам се че­сто за­др­жа­вао и на Ра­ки­ће­вом лир­ском трип­ти­ху „По­мр­чи­на“, на два по­ след­ња сти­ха тре­ћег ка­тре­на: „Ја знам до­бро, Бо­же, ма­не тво­га де­ла, но ни­шта не мо­гу за­ми­сли­ти бо­ље“. За­што? Ре­че ли Ра­кић да Хри­стос че­ка па­ству, ко­је не­ ма... А Го­спод наш зна да ће па­ства до­ћи и да ни­чи­ја ни­је го­ре­ла до зо­ре... Се­ти­те се са­мо на шта ли­че бо­жу­ри на Гра­ча­ни­ци На­ де­жде Пе­тро­вић. На ва­тре­не пла­ме­но­ве ко­ји из­би­ја­ју из ко­сов­ске зе­ мље! На ко­сов­ско-ме­то­хиј­ском и атлант­ском мра­зу и ма­ глу­шти­на­ма. И ова те­тра­ло­ги­ја Зо­ра­на Ми­ло­је­ви­ћа рав­но­гор­ским пла­ме­но­ви­ма раз­го­ни атлант­ске ан­ти­срп­ске ма­гле. И ове ту, од­мах по­ред нас. Ми­ла­дин Рас­по­по­вић

Би­бли­о­те­ка Зна­ко­ви ПЛА­ВИ ВА­ГОН Зо­ран Д. Ми­ло­је­вић Рецензент Миладин Распоповић Из­да­вач НК Ја­сен Де­чан­ска 12/II, Бе­о­град www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Тел. 011 32 86 339 За из­да­ва­ча Во­јо Ста­ни­шић Ко­рек­ту­ра НК Ја­сен Ко­ри­це Мир­ко То­љић При­пре­ма за штам­пу Дра­ган Џа­ко­вић Штам­па Невен, Земун Ти­раж 1000 © НК Ја­сен ДОО


282

Зоран Милојевић

Као ре­до­ван чи­та­лац Ми­ло­је­ви­ће­вих ру­ко­пи­са че­сто сам пре­ки­дао чи­та­ње тра­же­ћи не­ко упо­ри­ште у „ко­сов­ ском ци­клу­су“ Ра­ки­ће­ве по­е­зи­је, али и не са­мо у ње­му. Нај­че­шће сам се за­др­жа­вао на ње­го­вој На­пу­ште­ној цр­ кви, на пре­ле­пој и умет­нич­ки вред­ној и ску­по­це­ној Ико­ни Ису­со­вој, сим­бо­лу на­ше ци­ви­ли­за­ци­је, кул­ту­ре и умет­но­ сти, ба­че­не на под на­пу­ште­не цр­кве да че­ка па­ству ко­ ју је не­ко оте­рао: Сам у пу­стој цр­кви, где кру­же вам­пи­ри, оча­јан и стра­шан, Хри­стос ру­ке ши­ри, веч­но че­ка­ју­ћи па­ ству, ко­је не­ма... Ко је од Ко­со­ва и Ме­то­хи­је на­пра­вио на­пу­ште­ну цр­ кву, ко је та­мо по­ни­зио Ису­са Хри­ста? Бив­ши Ср­би и тзв. Ср­би, они ко­је је Ми­ло­је­вић по­де­лио на „бо­жи­ћа­ре“, „ја­ја­ ре“, „сла­ва­ре“, „цр­кве­ња­ке“, „ико­но­бор­це“, ко­ји су жу­ри­ли да свој „пла­ви ва­гон“ при­кљу­че Пла­вом во­зу да их од­ве­зе у ко­нач­ну сра­мо­ту, у ме­та­фо­ру на­ци­о­нал­ног беш­ча­шћа. Не знам из ка­квих раз­ло­га сам се че­сто за­др­жа­вао и на Ра­ки­ће­вом лир­ском трип­ти­ху „По­мр­чи­на“, на два по­ след­ња сти­ха тре­ћег ка­тре­на: „Ја знам до­бро, Бо­же, ма­не тво­га де­ла, но ни­шта не мо­гу за­ми­сли­ти бо­ље“. За­што? Ре­че ли Ра­кић да Хри­стос че­ка па­ству, ко­је не­ ма... А Го­спод наш зна да ће па­ства до­ћи и да ни­чи­ја ни­је го­ре­ла до зо­ре... Се­ти­те се са­мо на шта ли­че бо­жу­ри на Гра­ча­ни­ци На­ де­жде Пе­тро­вић. На ва­тре­не пла­ме­но­ве ко­ји из­би­ја­ју из ко­сов­ске зе­ мље! На ко­сов­ско-ме­то­хиј­ском и атлант­ском мра­зу и ма­ глу­шти­на­ма. И ова те­тра­ло­ги­ја Зо­ра­на Ми­ло­је­ви­ћа рав­но­гор­ским пла­ме­но­ви­ма раз­го­ни атлант­ске ан­ти­срп­ске ма­гле. И ове ту, од­мах по­ред нас. Ми­ла­дин Рас­по­по­вић

Би­бли­о­те­ка Зна­ко­ви ПЛА­ВИ ВА­ГОН Зо­ран Д. Ми­ло­је­вић Рецензент Миладин Распоповић Из­да­вач НК Ја­сен Де­чан­ска 12/II, Бе­о­град www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com Тел. 011 32 86 339 За из­да­ва­ча Во­јо Ста­ни­шић Ко­рек­ту­ра НК Ја­сен Ко­ри­це Мир­ко То­љић При­пре­ма за штам­пу Дра­ган Џа­ко­вић Штам­па Невен, Земун Ти­раж 1000 © НК Ја­сен ДОО


Ма­ло сло­во за Ве­ли­ки Зло­чин „Исти­на се пре­по­зна­је по то­ме што ју је те­шко при­хва­ти­ти!“ Ре­чи на­шег Све­тог Ни­ко­ла­ја Срп­ског сам схва­тио још док сам пи­сао прет­ход­не ро­ма­не, а он­да сам, пи­шу­ћи по­гла­вље за по­гла­вљем ро­ма­на „Пла­ви ва­гон“, схва­тио да је исти­на нај­ску­по­це­ни­ ја и нај­о­па­сни­ја за оне ко­ји­ма је чи­ста ду­ша, је­ди­ни улог за бу­ду­ћи жи­вот. Док ми се ду­ша раз­ди­ра­ла од те­ско­бе иза­зва­не срп­ском са­мо­и­зда­јом о ко­јој сам пи­сао, не­све­сно сам не­ке име­ни­це као „ми­тров­ча­нин“, „ко­ла­ши­нац“, „ко­ со­вац“ и њи­ма слич­не пи­сао ма­лим сло­вом. Иако сам сав Ми­тров­ча­нин и Ко­со­вац и де­лом Ко­ла­ши­нац, у ме­ни се ту­га пре­тва­ра­ла у су­ди­ју. Мо­ја лич­на пат­ ња, иза­зва­на срп­ско-срп­ским ухо­ђе­њем, пот­ка­зи­ва­ њем, пре­би­ја­њем и уби­ја­њем, по­бе­гла је од мог зна­ња и обра­зо­ва­ња и за вре­ме мог пи­са­ња иза­зва­ла „пра­во­ пи­сне гре­шке“. Мо­ја пат­ња је и са­да ја­ча од мог обра­ зо­ва­ња и за­то су „ма­ла сло­ва“ оста­ла у ро­ма­ну. Из­ ви­ња­вам се и лек­то­ру и чи­та­о­цу! Слич­но ми се до­га­ђа­ло и са на­зи­ви­ма ор­га­ни­за­ ци­ја ко­је су осно­ва­ли ко­му­ни­сти, као што су „озна“


PlaviVAGON_KRIVE.pdf 1 6/5/2012 12:52:54 PM

Plavi vagon - Zoran Milojević  

Plavi vagon

Read more
Read more
Similar to
Popular now
Just for you