БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ (1986–1988) књига друга

Библиотека Знакови Никола Живковић Берлински записи (1986–1988) књига друга Рецензенти Мило Ломпар Матија Бећковић Издавач НК Јасен Дечанска 12/2, Београд www.ikjasen.com jasenbook@gmail.com тел. 011 32 86 339 За издавача Војо Станишић Лектура и коректура Весна Ломпар Припрема за штампу НК Јасен Корице Мирко Тољић Штампа Донат граф, Београд Тираж 500 Copyright © НК Јасен ДОО Сва права за објављивање ове књиге задржава издавач по одредби Закона о ауторским правима.

Никола Живковић

БЕРЛИНСКИ ЗАПИСИ (1986–1988) књига друга

БЕОГРАД 2010

Кћерки Рајки

Предговор Об­ја­вље­на је, ево, и дру­га књи­га „Бер­лин­ских за­пи­са“ ко­ја об­у­хва­та пе­ри­од мог жи­во­та у Бер­ли­ну од 1986. до 1988. го­ди­ не. За­слу­га за њен из­ла­зак из штам­пе пре све­га при­па­да из­да­ вач­кој ку­ћи „Ја­сен“ из Бе­о­гра­да и сви­ма ко­ји су про­чи­та­ли пр­ви део „Бер­лин­ских за­пи­са“. Ве­ли­ки број љу­ди ми се ја­вио, усме­но или пи­сме­но – не­ки су ми по­сла­ли и пра­ве, струч­не, по­дроб­не ана­ли­зе „За­пи­са“ на не­ко­ли­ко стра­на – охра­бру­ју­ћи ме да на­ ста­вим са за­по­че­тим ра­дом. Сви­ма њи­ма, при­ја­те­љи­ма и по­зна­ ни­ци­ма, зна­ним и не­зна­ним, овом при­ли­ком се нај­и­скре­ни­је за­хва­љу­јем. Не бих ов­де по­ми­њао њи­хо­ва име­на, јер увек по­ сто­ји опа­сност да не­чи­је име из­о­ста­вим. Они су ми са­оп­шти­ ли сво­је лич­не ути­ске, по­хва­ле, али и кри­ти­ке, те ми скре­ну­ли па­жњу на не­ко­ли­ко про­пу­ста ве­за­них за по­дат­ке ко­ји­ма је би­ло ме­сто у фу­сно­та­ма, а ко­ји су гре­шком до­спе­ли у текст књи­ге и код чи­та­ла­ца ство­ри­ли за­бу­ну. Же­лим да на­по­ме­нем да је за све про­пу­сте и гре­шке од­го­во­ран ис­кљу­чи­во аутор. Днев­ник је аутен­ти­чан, да­кле – на­сто­јао сам да не вр­шим ни­ка­кве на­кнад­не ин­тер­вен­ци­је, сем у рет­ким слу­ча­је­ви­ма ка­да је текст имао, ка­ко то Нем­ци ле­по ка­жу, „einen zu in­ti­men Cha­ rak­ter“, да­кле, где се го­во­ри о ин­тим­ним, при­ват­ним, по­ро­дич­ ним ства­ри­ма. Или, где спо­ми­њем љу­де ко­ји су и да­нас жи­ви, а пре­ма чи­јим де­ли­ма се кри­тич­ки од­но­сим. Ов­де сам се слу­жио уоби­ча­је­ном ме­то­дом, па сам, да­кле, упо­тре­бља­вао ини­ци­ја­ле тих осо­ба ко­ји опет – ово је ва­жно да на­гла­сим – не од­го­ва­ра­ ју ствар­ним име­ни­ма тих љу­ди. И ов­де сам, на­рав­но, на­пра­вио из­у­зе­так у слу­ча­је­ви­ма ка­да су те осо­бе сво­је ми­шље­ње из­не­ле јав­но на не­ком пре­да­ва­њу или су га об­ја­ви­ле у штам­пи или књи­ зи. Но, сва та из­о­ста­вље­на ме­ста ни­ма­ло не ште­те це­ло­куп­ном ути­ску о књи­зи. Ни­ко­ла Жив­ко­вић Бер­лин, на Сре­те­ње 2010.

Берлински записи

7

1986.

1. ја­ну­ар 1986. По­след­њи наш гост остао Дит. Бл. У че­ти­ри ују­тро от­пра­ тио га до ње­го­вог ста­на, у ули­ци Da­u­er­wald­weg, не­да­ле­ко од S-Bhn Gru­ne­wald. На­по­љу снег ду­бок два­де­се­так цен­ти­ме­та­ра, ме­се­чи­на. Су­во, све­же, здра­во зим­ско вре­ме. При­чао ми о свом по­слу у фир­ми „Ше­ринг“. Ма­штао је да по­сле док­то­ра­та до­би­ је ме­сто у не­ком ис­тра­жи­вач­ком фар­ма­це­у т­ском ин­сти­т у­т у и да се ба­ви на­у ч­ним ра­дом, а са­да, ево, про­да­је ле­ко­ве за сво­ју фир­му. Ни­ма­ло због то­га ни­је сре­ћан. Но, при­зна­је, по­сао је до­бро пла­ћен. Пе­шке сти­гли до ње­го­ве ку­ће за не­што ви­ше од два­де­сет ми­ну­та. У пет ују­тро вра­тио се ку­ћи и спа­вао до под­не. Сун­чан дан. Пр­ви дан Но­ве го­ди­не. Се­тих се сво­је ма­ме. До­жи­ве­ла је три­ де­сет и пет го­ди­на, ко­ли­ко сам, ево, и ја са­да стар. Да је жи­ва, ве­ру­јем да би се она нај­ви­ше из­не­на­ди­ла што сам ту, на овом све­т у, што хо­дам, што сам жив. У два по­сле под­не тем­пе­ра­т у­ра је ми­нус де­сет сте­пе­ни. Лон­дон­ски Би-Би-Си ја­вља да Европ­ска уни­ја од да­нас бро­ји 12 др­жа­ва, јер су Шпа­ни­ја и Пор­т у­гал по­ста­ле но­ве чла­ни­це.

2. ја­ну­ар 1986. Де­те­т у чи­там не­мач­ке бај­ке: „Der Stru­wel­pe­ter oder lu­sti­ge Geschic­hten und drol­li­ge Bil­der“ von Dr. He­in­rich Hof­fmann; für Kin­der won 3 bis 6 ja­hren, да­кле, за де­цу од три до шест го­ди­на. При­ча ко­ја се Рај­ки учи­ни­ла та­ко не­схва­тљи­вом и бру­тал­ном зо­ве се: „Die Ge­se­hic­hte von Da­u­men­lutscher“. На кра­ју бај­ке де­ те ме ужа­сну­то упи­та­ло: „Та­та, то је са­мо при­ча, зар не? Ово са­мо сто­ји у књи­зи?“ Ни­ка­ко не мо­г у да раз­у­мем за­што су деч­је бај­ке, а на­ро­чи­ то, ево, не­мач­ке, то­ли­ко ту­жне, гро­зне, стра­вич­не.

8

Никола Живковић

3. ја­ну­ар 1986. Снег је ју­трос ско­ро пот­пу­но не­стао. Ото­пли­ло, плус че­ти­ ри сте­пе­на. На­пи­сао пи­сма: Бран­ку, Мар. Јур. и Кар. У би­бли­о­ те­ци (Sta­at­sbibl). Не­ко гла­сно зо­ве мо­је име. Угле­дао Ј. Ј. Об­ра­ до­ва­ли се не­на­да­ном су­сре­т у при­ја­те­ља ко­ји се, ево, ду­го ни­су ви­де­ли. У обли­жњем ита­ли­јан­ском ре­сто­ра­ну по­пи­ли ка­фу. По­сле под­не оти­шао на ро­ђен­дан Рај­ки­не пра­ба­ке. Па­у­ла Ру­мел сла­ви 88. ро­ђен­дан. Чи­та­во вре­ме сам се­део по­ред ње. Нај­ви­ше ми је при­ча­ла о мај­ци, ко­ју је ра­но из­г у­би­ла, и о свом де­тињ­ству у се­лу Тан­ро­де у Ти­рин­ги­ји, не­да­ле­ко од Вај­ма­ра. Уве­че по­чео да па­да густ снег. Се­део два са­та за рад­ним сто­ лом. Ов­де се осе­ћам без­бед­ним. Знам да ми је ту ме­сто. Чи­тао че­ти­ри са­та.

4. ја­ну­ар 1986. Ју­трос Бер­лин осва­нуо под бе­лим по­кри­ва­чем. Но­ћас па­ло мно­го сне­га. Пре под­не про­ше­тао се са Ка­рин око је­зе­ра Gru­ ne­wald. Сти­гла раз­глед­ни­ца мо­је се­стре из Ита­ли­је. Ка­сно ру­ ча­ли и спа­ва­ли до пет по­сле под­не. Де­те од­ве­зли ауто­бу­сом бр.

86 u Ste­glitz, код ба­ке Рут, а Ка­ти и ја про­ду­жи­ли на кон­церт у Phil­har­mo­nie. На про­гра­му: 1. Igor Stra­vin­ski, Bläsersinfonien; 2. Mic­hael Pip­pett, Fan­ta­sia con­cer­tan­te; 3. L. van Bet­tho­ven, Sympho­nie Nr. VII A-Dur op.92; di­ri­gent: Co­lin Da­vis. Док сам слу­шао му­зи­ку Стра­вин­ског па­де ми на па­мет Љиљ. Ка­ран. Ишли смо у исти раз­ред основ­не шко­ле у Цри­кве­ни­ци, од 1959. до 1962. Би­ла је мо­ја ти­ха, деч­ја сим­па­ти­ја. Ни­сам је, да­кле, ви­део два­де­сет и че­ти­ри го­ди­не, ни­ка­да ра­ни­је ни­сам ми­ слио на њу, а са­да је се, ево, слу­ша­ју­ћи Стра­вин­ског, се­тих.

5. ја­ну­ар 1986. Тем­пе­ра­т у­ра ва­зду­ха пре под­не из­но­си ми­нус је­дан сте­пен. Снег пре­стао да па­да. По­сле под­не про­ше­тао се са Ка­ти и Дит. Бл. до Тој­фелс­бер­га. Да­нас ни­је био лош дан. Чи­тао два са­та, пи­сао три.

Берлински записи

9

6. ја­ну­ар 1986. Пре Иве Ан­дри­ћа у Бер­ли­ну је, као кра­љев­ски ју­го­сло­вен­ ски по­сла­ник, бо­ра­вио Алек­сан­дар Цин­цар Мар­ко­вић, и то од де­цем­бра 1935. до фе­бру­а­ра 1939. До са­да ни­сам ус­пео да про­ на­ђем го­то­во ни­шта о Цин­ца­ру Мар­ко­ви­ћу и ње­го­вој де­лат­но­ сти у не­мач­кој пре­сто­ни­ци.

7. ја­ну­ар 1986. Пре под­не у Уни­вер­зи­тет­ској би­бли­о­те­ци. Вра­тио две књи­ге и ко­пи­рао књи­г у о Б. Брех­т у за Бран­ка Мат., а за се­бе ко­пи­рао це­лу књи­г у про­фе­со­ра Кон­стан­ти­но­ви­ћа (Zo­ran Kon­ stan­ti­no­vic, „De­utsche Re­i­se­beschre­i­bung über Ser­bien und Mon­ te­ne­gro“, Ver­lag „R. Ol­den­bo­urg“, München 1960, S. 229). Се­тио сам се ка­ко сам се по­нео пре де­се­так да­на у јед­ном дру­штву. Бе­сан још увек на са­мог се­бе. „Ver­fluc­hte Un­vor­sic­htig­ ke­it.“ Ре­а­го­вао сам бр­зо­пле­то, не­про­ми­шље­но. На­дам се да ни­ ко у дру­штву ово ни­је та­ко до­бро ви­део. Осе­ћам се ве­о­ма не­ при­јат­но и то пре све­га пред са­мим со­бом. Про­кле­та мо­ја по­ вр­шност, ла­ко­ми­сле­ност!

8. ја­ну­ар 1986.

K. од­ве­ла де­те у ор­ди­на­ци­ју, а ја остао код ку­ће. Се­део за сво­јим сто­лом до под­не, ка­да су по нас до­шли Сла­ма­ји. Па­вле је Сло­вак, ро­ђен у Ста­рој Па­зо­ви, а Зла­та је ро­ђе­на Жив­ко­вић, та­ко­ђе из Дра­го­ше­ва­ца. Ми смо да­љи ро­ђа­ци. Оти­шао са њи­ма на Сло­бод­ни уни­вер­зи­тет (у „Ro­stla­u­be“). Њи­хо­ва кћер­ка на­ ме­ра­ва да сту­ди­ра фран­цу­ски и ја сам оти­шао да се рас­пи­там у се­кре­та­ри­ја­т у уни­вер­зи­те­та ко­је усло­ве мо­ра да ис­пу­ни ка­ко би мо­гла да се упи­ше на фа­кул­тет. То­ком во­жње, Зла­та ми је при­ ча­ла о мом де­ди Или­ји Жив­ко­ви­ћу. Она је ста­ри­ја око два­де­сет го­ди­на од ме­не и пам­ти до­бро мог „ђе­да Ску­ле­та“, ка­ко су га у се­лу зва­ли. Де­ци је во­лео да го­во­ри „иди­те у скул“, јер је још пре Пр­вог свет­ског ра­та го­ди­на­ма жи­вео у Сје­ди­ње­ним Др­жа­ва­ма. При­ча­ла ми је да га се до­бро се­ћа, јер је то­ком ле­пих да­на обич­

10

Никола Живковић

но се­део пред ку­ћом: „Увек је чи­тао. Нај­че­шће „Би­бли­ју“, и то на ен­гле­ском. Био је ду­бо­ко ре­ли­ги­о­зан чо­век. Ку­ћа мог ђе­да Јан­ка и твог ђе­да Или­је би­ле су јед­на до дру­ге.“ 9. ја­ну­ар 1986. „Ich seh­ne mich zurück nach der aben­te­ur­lic­hen Fremd­he­it zwischen uns“, Пе­тер Ханд­ке. Сјај­но на­пи­са­на ми­сао. Ово би ва­ља­ло пре­ве­сти. Мо­жда ова­ко: „Че­знем за вре­ме­ном ка­да је ме­ђу на­ма по­сто­ја­ла све­жи­на не­по­зна­тог, ту­ђег, но­вог.“ 10. ја­ну­ар1986. Ве­о­ма хла­дан дан. Бер­лин­ски ра­дио „Ri­as“ ја­вља да тем­пе­ ра­т у­ра у под­не из­но­си ми­нус је­да­на­ест сте­пе­ни. Ми­ран, до­бар дан, исти­на „not­hing, in­deed, but work all day long.“ Са­мо сам се про­ше­тао до об­да­ни­шта. Чу­ди ме и ра­ду­је ко­ли­ко ми ова­кав ми­ран, јед­но­ли­чан жи­вот од­го­ва­ра. Сре­ћан сам. Ка­ти, ме­ђу­ тим, ве­ру­је да сам су­ви­ше строг пре­ма са­мом се­би. По­сле под­не чи­тао „Кри­тич­ки при­руч­ник пси­хи­ја­три­је“ (G. Jer­vis). По­штар про­шао по­ред ме­не. „No let­ters! – a sad di­ sap­po­int­ment.“ А оче­ки­вао сам јед­но или два дра­га пи­сма. Око по­но­ћи ви­дим, бла­го­да­ре­ћи улич­ној ра­све­ти, да па­да густ снег. Чи­тао че­ти­ри са­та, пи­сао два.

11. ја­ну­ар 1986. Де­те на те­ле­фо­ну. Слу­шам ка­ко то она при­род­но раз­го­ва­ ра: „Gu­ten Tag! Hi­er ist Raj­ka“. А, ево, има све­га че­ти­ри го­ди­не! А њен отац не­ће ни­ка­да мо­ћи да „пре­ко жи­це“ та­ко опу­ште­но раз­го­ва­ра. Не­ки љу­ди уми­ру без ре­чи, ти­хо, на­пу­ште­ни и са­ми. Дру­ги опет же­ле, и че­сто успе­ва­ју да из­го­во­ре не­ко сло­во или по­след­ њу же­љу, по­ру­ку, ми­сао. За ге­не­ра­ла Ан­то­на Ива­но­ви­ча Де­ни­ ки­на ње­го­ва же­на све­до­чи да су му по­след­ње ре­чи, 7. ав­г у­ста 1947, у бол­ни­ци у Ан Ар­бо­ру, у аме­рич­кој др­жа­ви Ми­чи­ген, би­ле: „Вот не уви­жу, как Рос­сия спа­сет­са.“ Ако по­сто­ји не­што

Берлински записи

11

ти­пич­но ру­ско, он­да је то ова крат­ка ре­че­ни­ца и ду­бо­ка ода­ ност и љу­бав мно­гих Ру­са за сво­ју „ро­ди­ну“. Цео жи­вот бо­рио се за Ру­си­ју, па та­ко и са­да, у аме­рич­ком из­гнан­ству, ми­слио је на њу. Смрт га је по­ко­си­ла док је пи­сао сво­је ме­мо­а­ре. Ње­го­ ва су­пру­га Ксе­ни­ја ка­же да је умро ка­да је ге­не­рал „при­сту­пил к опи­са­нию од­но­го из слав­не­й­ших эпи­зо­дов рус­ской во­ен­ной ис­то­рии, бру­си­лов­ско­го на­сту­пле­ния 1916 г.“ Смрт је за­у­ста­ви­ ла пе­ро овог да­ро­ви­тог Ру­са. Та­ко је оста­ла не­до­вр­ше­на „вос­ по­ми­на­нья ле­ген­дар­но­го рус­ско­го ге­не­ра­ла, од­но­го из ру­ко­ во­ди­те­лей Бе­ло­го дви­же­ния“. Ле­та 1919. Де­ни­кин је осво­јио Дон­бас, а у ок­то­бру је пре­о­тео од цр­ве­них град Орел, а по­сто­ја­ ла је ре­ал­на мо­г ућ­ност да осво­ји и Ту­лу. Та­ко се те је­се­ни на­шао на от­при­ли­ке две сто­ти­не ки­ло­ме­та­ра од во­ље­не Мо­скве. Власт бољ­ше­ви­ка би­ла је озбиљ­но уз­др­ма­на. Исто­ри­ча­ри се сла­жу да је Де­ни­кин мо­гао „уз са­мо ма­ло ви­ше сре­ће“ да обо­ри Ле­њи­на и ње­го­ву вла­ду. Или, ка­ко ње­го­ви исто­ми­шље­ни­ци ка­жу, „ког­да еще мо­жно бы­ло спа­сти Рос­сию и ее ку­ль­т у­ру от ком­му­ни­сти­ че­ско­го про­из­во­ла и мра­ко­бе­сия“.

12. ја­ну­ар 1986. Сан: се­дим са Бран­ком Мат. у ње­го­вом ста­ну, на Пан­тов­ча­ ку. При­ча ми о Бо­жи Ков., ка­ко се ре­дов­но дру­же и ка­ко раз­го­ ва­ра­ју те­ле­фо­ном сва­ки дан нај­ма­ње три пу­та. „Ни­ко­ла, да ли си ти ви­дио ње­го­ве ру­ке? Не до­па­да­ју ми се ни­ма­ло.“ Пи­там га за де­вој­ке из на­ших сту­дент­ских да­на. Ка­же да су се све срећ­но уда­ле. Још у то­ку да­на ва­ља да се ауто­бу­сом вра­тим у Бер­лин. Пу­т у­јем пре­ко Че­шке. Та­ко ме оба­ве­стио во­зач ауто­бу­са. Ма­ло ми је чуд­но, јер знам да се обич­но иде пре­ко Аустри­је: Грац– Салц­бург, па Мин­хен и Нир­нберг. Цео дан код ку­ће. По­спре­мао ства­ри, ру­ко­пи­се. Нај­ви­ше вре­ме­на утро­шио сам у сре­ђи­ва­њу сво­је би­бли­о­те­ке, ко­ја са­да има пре­ко хи­ља­ду књи­га. У де­сет уве­че сти­гли нам го­сти из Хо­ лан­ди­је (Tho­mas i Go­ver­din). Та­ко је про­те­као и овај ми­ран и сре­ћан дан. Чи­тао че­ти­ри са­та.