Argentinski osvetnici – Atentat na Antu Pavelića Milorad T. Ćulafić

Милорад Т. Ћулафић

АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

Београд 2016

„Бог никоме дужан не остаје“

„Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!” „Ал’ тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ Његош

Мило Кривокапић и Благоје Јововић у Аргентини, 1955. г.

Садржај Корак ка разјашњењу прошлости ............................................................. 7 Увод .................................................................................................................. 11 Историјска позадина Инвазија на Краљевину Југославију 1941. ............................................ 13 Равногорски покрет не признаје пораз ...................................................... 16 Хитлер поклaња државу Павелићу ......................................................... 18 Усташки геноцид над Србима ............................................................... 20 Грађански рат .................................................................................................. 23 Четници ван домовине остају „војска под заставом” ................... 26 Трновити пут српских изгнаника ........................................................... 31 Долазак четника у Аргентину ..................................................................... 33 Правда по Старом завету: око за око, зуб за зуб ............................. 33 Злочини Анте Павелићa и НДХ у Другом светском рату ......... 37 Скривање Поглавникa у Аустрији и Италији ........................... 43 Спасавање пацовским каналима ......................................................... 45 Топли дочек усташама у Буенос Ајресу .......................................... 49 Уточиште у Пероновој Аргентини Павелићев страх ............................................................................................ 54 Немачки градитељи Ломас дел Паломара .............................................. 57 У суседству са Хитлеровим генералом .................................................... 59 Павелићев боравак у Ломас дел Паломару 1948–1957 ......................... 63 Враг ђаволу чува кућу ................................................................................... 69 Откривање Павелића у Буенос Ајресу .................................................. 71 Споразум Павелић–Стојадиновић ........................................................ 72 Пад Хуана Перона и Павелић на видику .......................................... 76 Биографије аргентинских осветника Благоје Ј. Јововић .................................................................................... 80 Мило Б. Кривокапић .................................................................................... 90

Јаков Н. Јововић Брајовић ...................................................................... 102 Протојереј Рaдојица Г. Поповић ...................................................... 108 Милан П. Гаћеша ....................................................................................... 115 Милева П. Гаћешa Пићан ......................................................................... 121 Извршење атентата Одложена акција од 9. априла ................................................................ 130 Павелићев судњи дан, 10. aприл 1957. г. ..................................... 133 Последње бекство и смрт Aнте Павелића Истрага аргентинске полиције ................................................................ 145 Рањени Поглавник поново у бекству ................................................... 146 Усташе чувају празну кућу ....................................................................... 147 Павелићева смрт у Мадриду ..................................................................... 148 Трагом осветника кроз Буенос Ајрес и Ломас дел Паломар ..... 151 Извори и литература ............................................................................ 162

КОРАК КА РАЗЈАШЊЕЊУ ПРОШЛОСТИ

Ј

осип Броз Тито је пре Другог светског рата био робијаш због политичког тероризма, а потом генерални секретар забрањене Комунистичке партије Југославије. Из рата је изишао као партизански маршал, народни херој победник у грађанском рату 1941–1945. године, све уз велику помоћ Велике Британије и Совјетског Савеза, и на крају обновитељ Југославије на комунистичкој идеологији. Јосип Броз је добро знао да је Анте Павелић: адвокат који је бранио комунисте пред судовима у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца; оснивач терористичко-сепаратистичке организације која је по сваку цену желела Хрватску изван било какве заједнице са Србима; оснивач и поглавник сепаратистичко-терористичке организације „Усташа“; италијански штићеник и немачки поузданик. Броз и Павелић упознали су се у данима када је комунистима суђено 1928. године у Загребу. Мада има назнака – у оригиналним белешкама Усташке надзорне службе које се чувају у Архиву Хрватске, а преписи у некој од агенција у Београду – ипак је тешко поверовати да су се срели 15. јула 1942. године у једној од вила на Тушканцу у Загребу, у престоници Независне Државе Хрватске. Поуздано се зна да је Павелић приликом бекства из Загреба 8. маја 1945. године поверљивим људима оставио онај аутомобил марке „мерцедес“ који је добио на поклон од Адолфа Хитлера. Тај поклон нешто касније предат је Брозу, који се у њему провозао Загребом поздрављан од бројних грађана (Život u NDH – fotomonografija [1941–1945], Jutarnji list, Zagreb 2014, 90). Шта је ту било чудно када су и Павелић и Броз, свако на свој начин, радили за Хрватску? Павелић је радикално смањио број Срба, Броз је наметнуо заборав на злочине! Павелићеви блиски сарадници крајем 1944. године преговарали су са Британцима о сврставању на страну Англоамериканаца, тог момента извесних ратних победника над силама Тројног пакта. Двојицу од тих сарадника Павелић је лако жртвовао да би доказао

да је веран Хитлеру. У међувремену, други сарадници преговарали су са Совјетима о слободном пролазу јединица Црвене армије преко Хрватске на путу ка Јадрану како би предухитрили Англоамериканце. Према извесним тврдњама, Совјети су предлагали састанак тројице Хрвата који је требало да решавају судбину јужнословенске државе: Ивана Шубашића, бана Бановине Хрватске и тадашњег председника Југословенске краљевске владе, Анту Павелића, поглавника Независне Државе Хрватске, и Јосипа Броза, партизанског маршала нове Југославије. Према истим изворима, Павелић је условио да га на том састанку обезбеђују припадници британских специјалних јединица. Но, тај састанак није одржан! Павелић је уз благослов Британаца отишао преко „пацовских канала“ Римокатоличке цркве у Јужну Америку, као и велики број нацистичких и усташких главара. Јосип Броз је добио од Британаца генерала Милана Ђ. Недића, председника Владе народног спаса на подручју које је имало име „Војно-окупациона територија Србија“. Уместо било каквог суђења, Недић је, по свој прилици, у Београду, у згради Одељења за заштиту народа за Србију, усмрћен од стране Срба, Брозових верних послушника. У мноштву верзија о хапшењу генерала Драгољуба Драже Михаиловића постоје и неколике о британском уделу у тој акцији. Американци нису били заинтересовани за судбину Михаиловића, Британцима је сметао опасан сведок њихове превртљивости у рату, а Совјети су били неутрални. Михаиловић је, после монтираног судског процеса, осуђен на смрт и погубљен на још увек неутврђеном месту. Тако је нестао још један Србин (Југословен). Гробови Недића и Михаиловића немају видљива обележја јер се до дан-данас не знају локације где су укопани. Иако су сведоци скончања Недића и Михаиловића одавно мртви, сачувано је неколико докумената, али они нису доступни историчарима. ❦ После одласка из Загреба, Павелић је извесно време провео у римокатоличким самостанима у околини Салцбурга у Аустрији.

8

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

Британске окупационе власти знале су где се крију припадници усташког врха, али нису ништа учиниле да их похапсе. У међувремену, у Ватикану је Крунослав Драгановић припремао безбедан долазак у ватиканске одаје, из којих се одлазило на безбедна места, у Јужну Америку. Комунистичка власт у Југославији није тражила од Британаца да изруче Павелића, да га саслушају и суде му за ратне злочине. Броз је имао информације где се „скрасио“ Павелић, али није ништа предузимао. Једино је у Аргентину 1948. (1950?) године послао за свог дипломатског представника Францеа (Фрању) Пирца, похрваћеног Словенца, некадашњег усташког генерала зракопловства, који је крајем рата прешао на партизанску страну и кога је Броз поставио за првог команданта Југословенског ратног ваздухопловства. Нема података о томе шта је приликом посете Загребу 1945. године Броз наредио руководиоцима Народне Републике Хрватске о томе како да се односе према Павелићу. О томе нема помена ни код најбољег познаваоца усташког покрета, Богдана Кризмана (Pavelić u bjekstvu, Zagreb 1986.) Уосталом, нема трагова да је неки од југословенских и хрватских политичара предложио суђење у одсуству или потеру за одбеглим поглавником. Истовремено, зна се како су припадници политичког (и Одељења за заштиту народа) руководства у Србији размишљали шта треба учинити генералима Драгољубу Дражи Михаиловићу и Милану Недићу: пронаћи их и убити! ❦ Павелићу је „судио“ бивши припадник Југословенске војске у отаџбини. Од последица атентата усташки поглавник је нешто касније преминуо у Шпанији, за коју је сматрао да је сигурнија од Уругваја и Аргентине. Анте Павелић је сахрањен у Мадриду и његов гроб је одавно постао место ходочашћа. О атентату на Поглавника Павелића има неколико наслова. Најузбудљивији текст је написао угледни новинар и публициста Перо Златар – Meta poglavnik: Živ ili mrtav, Jutarnji list, Zagreb 2010. Текст је касније прерађен и штампан под другим насловом: Meta Pavelić – Živ

КОРАК КА РАЗЈАШЊЕЊУ ПРОШЛОСТИ

9

ili mrtav, 1–2, Gornji Milanovac, 2010. Покушај убиства Анте Павелића није био предмет ни једног научно-истраживачког пројекта. Знамо да је основни разлог за то недостатак новца, који је преко потребан за прибављање литературе и истраживања у архивским фондовима, првенствено у Америци и Великој Британији. Павелић и Броз оставили су иза себе пустош када је у питању српски народ: Хрватска је данас независна држава и чланица Нове Европе, додуше не Хитлерове, али, ипак, под немачком доминацијом. У њој Срби представљају остатке остатака закланог народа и без најосновнијих су грађанских права. Србија је колонија, под англоамеричким протекторатом, без чврстих граница, са расрбљеним и распамећеним народом без извесне будућности. Да бисмо могли да размишљамо о будућности, требало би да смо разјаснили прошлост. У овом случају, кад је реч о Србима и Србији, то ће да потраје још неко време. Објављивање књиге Миодрага Ћулафића представља само један корак на том путу. Проф. др Вељко Ђурић Мишина

10

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

УВОД

•

„А ја што ћу, али са киме ћу? Мало руках, малена и снага, једна сламка међу вихорове, сирак тужни без нигђе никога... Моје племе сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је небо затворено, не прима ми плача ни молитве; у ад ми се свијет претворио, а сви људи паклени духови. Црни дане, а црна судбино! О кукавно Српство угашено, зла надживјех твоја сваколика, а с најгорим хоћу да се борим!“ Његош

Овај скроман рад посвећен је јунацима Благоју Јововићу, Милу Кривокапићу и малобројној групи српских емиграната у Аргентини, који су 1957. године у Ломас дел Паломару извршили атентат на злогласног устaшкoг поглавника и рaтнoг злочинца Анту Павелића. Они су својим делом колективно стали „ногом за врат“ једном од највећих крволока из Другог светског рата и испунили моралну обавезу коју су осећали према стотинама хиљада жртава логора смрти Јасеновац и других усташких губилишта, оставивши јуначки пример и путоказ потомству како се брани људска част и испуњава дужност према своме народу и Отаџбини! Циљ писца је да забележи детаље и обелодани до сада непознате чињенице о атентату на усташког крволока Павелића и да допуни историјску грађу о овом јединственом подухвату српских емиграната

о коме је за више од пет деценија знао само један узак круг сабораца и поштовалаца Јововића и Кривокапића. Ова књига је скромно признање тој малој групи аргентинских прогнаника и беcкућника, који нас, упркос неорганизованости, неслози и неусклађеном деловању српске послератне емиграције, својим жртвовањем далеко од домовине задужише да, ако не нешто више од тога, сачувамо бар њихово јунаштво од заборава. Писац дугује велику захвалност следећим особама: протојереју Сави Босанцу, Карини Јововић, Милеви Гаћеша Пићан, Крсту Кривокапићу, Чедомиру Стијовићy, Љиљани Миловић, Александри Манинг, Вучети Рутовићy, покојном Нику Ралевићу (1914–2012), покојном Петру Вуканићy (1938–2015), Милошу Пантовићy, Слобу Ђиновићy, Перици Совиљу, Манојлу Ману Срдићy, покојном Владимиру Булатовићy (1922–2014), Владимиру Ђукићy, Предрагу Кркићy, Радету Радовићy, Миленку Девићу, Момчилу Ракочевићу, а посебно Зорану Ђокићy, на неизмерној пријатељској помоћи у свим фазама истраживања и реализације овог рада.

•••

12

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

ПОСЛЕДЊЕ БЕКСТВО И СМРТ АНТЕ ПАВЕЛИЋА Истрага аргентинске полиције

Б

лагоје Јововић и Мило Кривокапић су после атентата успели да се несметано одвојено врате из Паломара у Буенос Ајрес. Сведоци из околине клуба AFALP су на полицијском саслушању дали своје изјаве, али je истражним органима идентитет „двојице високих сувих људи“ остао непознат, тако да Јововић и Кривокапић никада нису били осумњичени. Из предострожности, задуго нису били у контакту, чак су следећих неколико година избегавали и српску заједницу у Буенос Ајресу. Да би избегао могућу усташку освету, Благоје Јововић се после атентата запослио на једном трговачком бродy, па је као морнар провео неколико година у пловидби Атлантиком. Mило Кривокапић је остао да ради у истој фабрици, живећи повучено и мирно, не привлачећи пажњу ни на који начин. Последице атентата по Поглавника биле су знатно другачије. Чим је аргентинска штампа јавила вест о атентату, југословенска комунистичка влада je обновила захтев да се Павелић изручи Југославији, као ратни злочинац. Надлежни аргентински министар није могао као раније да се изговара да је властима Павелић непознат. Званично је одговорио да је нота примљена, да ће поставити полицијску стражу и да ће Павелић, чим се опорави, бити ухапшен. Павелић није чекао да ову новост, коју су пренелe све аргентинскe новине, још једном прочита. Док су власти предузимале безбедоносне мере, Павелићеви људи су већ спремали нови тактички план за даље скривање и повећано обезбеђење свог вођe. Реагујући на непрекидна питања новинара међународних дописни-штва, a под јаким дипломатским притиском Југославије, аргентинске власти су 18. aприла коначно поставиле стражу пред Павелићевом кућом у Ломас дел Паломару, да би му онемогућили евентуално бекство. Прекасно! Марија Павелић је тог јутра љубазно објаснила полицији пред кућом да њен супруг није више ту, додајући да је отишао у „непoзнатом правцу“. Бригу о рањеном Поглавнику 18. aприла преузеo je један елитни тим усташa, који je Павелића тајно пребациo из Ломаса дел Паломара и до ПОСЛЕДЊЕ БЕКСТВО И СМРТ АНТЕ ПАВЕЛИЋА

145

средине јула 1957. године скриваo га на неколико строго обезбеђених места у Буенос Ајресу. Када је детаљан план за Павелићево даље бекство коначно био завршен, у Буенос Ајрес су стигла два усташка специјалца из Европе, са задатком да свога вођу по сваку цену пребаце у Чиле, па онда у Шпанију. Рањени Поглавник поново у бекству

П

олицијска истрага је још била у току када је Анте Павелић са возачeм и два наоружана пратиоца, и незацељених рана, кренуо у ново бекство, путујући аутомобилом дужином целе Аргентине према југу земље: Буенос Ајрес-Бахиа Бланка-Пуерто Мадрин-Комодоре Ривадавиа-Санта Круз, до Рио Галегоса, на крајњем југу земље. Усред зиме, по снегу и хладноћи, под великим напором и тешким боловима Павелић је за три дана аутом прешао даљину од 2.700 км (1.677 миља). Поглавник je са пратњом коначно напустио Аргентину 23. јула 1957, на пограничном прелазу 38 км јужно од Рио Галегоса у Патагонији, стигавши наредног дана у чилеански град Пунта Аренас. Одатле је авионом продужио према престоници Чилеа, Сантијагу, где је тајно провео четири месеца, да би бекство наставио летом преко Атлантика, На путу према крајњем југу Аргентине

146

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

Kарта Аргентине и Чилеа са означеном трасом Павелићевог бекства после атентата

у Шпанију, која је у то време још била под диктатуром Франциска Франка. Павелић је 29. септембра 1957. године из Сантијага допутовао у Мадрид, у којем су се већ скривале на хиљаде усташа и домобрана, на челу са ратним злочинцeм, усташким генералом Максом Лубурићем. Усташе чувају празну кућу

О

некадашњем обезбеђењу Анте Павелића у Аргентини писао је у хрватској штампи 2008. годинe новинар Драго Пилсел, на основу приче свог оца Адолфa, који је као младић од 22 годинe 1956. био члан Павелићевoг обезбеђења у Ломас дел Паломару. Према казивању старијег Пилсела, стражарске смене су трајале ПОСЛЕДЊЕ БЕКСТВО И СМРТ АНТЕ ПАВЕЛИЋА

147

по 12 сати, а пред вилом су непрекидно стражарила по два крупна момка у цивилу, са револверима калибра 32 о појасу. Увек опрезни, помно су пратили пролаз сваког пешака и аутомобила Авенијом Мермоз. По Пилселовој причи, иако je Павелић већ одавно био „нестао“ из Ломас дел Паломара, његова празна вила обезбеђивана је пола године након извршеног атентата, све до краја 1957. године, да би се на тај начин збунили евентуали нападачи. Шездесетих година у Чикаго се из Буенос Ајреса доселио усташа Абаз Сaлкaновић, муслиман из Босне, који је у Аргентини такође био члан Павелићевoг обезбеђења. На том послу је остао до 11. децембра 1957, кад је испратио Марију Павелић до брода кojим је из Буенос Ајресa отпловила у Шпанију. Њен одлазак је чуван у толикој тајности, да госпођа Павелић није могла да се опрости ни са ким од усташа у Аргентини. Павелићева смрт у Мадриду

А

нте Павелић је пуком срећом преживео атентат у Аргентини, али је следећих тридесет месеци, под великим мукама,

148

Павелићева последња фотографијa и посмртна маска

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

провео у бекству. Пошто је био тешки дијабетичар, било каква операција за вађење метака није долазила у обзир, те му није било помоћи, а разне компликације су се ређале једна за другом и наносиле Поглавнику све теже болове и све више претиле његовом животу. Иcцрпљен и изнемогао, новембра 1959. године Павелић је последњи пут пребачен у немачку болницу у Мадриду, коју је водио хирург Рудолф Сајц, човек који је у данима Трећег рајха био лични лекар маршала Хермана Геринга и других нацистичких вођа. После још једне неуспеле лекарске интервенције, др Сајц je Анту Павелића у рано јутро 28. децембра 1959. године, у 3:55 часова, прогласио мртвим. У скрштеним рукама Павелић je држао свој „најдрагоцjенији посјед“, крст са разапетим Исусом, који му је лично поклонио папа Пије XII, за време Поглавникове посете Ватикану 1941. Сахрана на гробљу Сан Исидро у Мадриду била је скромна, уз присуство уже породице и малог броја усташа. Суд историје је јасан по питању Павелића, његове фашистичке НДХ и злочина почињених над Србима, Јеврејима и Ромима. Доказано је да су усташе биле најфанатичнији и најдоследнији следбеници нациста, а да је логор Јасеновац био највеће мучилиште у Европи и ван немачке контроле. Иза усташке владавине није остало ништа што би цивилизован свет сматрао успехом, а Павелићев крвави историјски траг чине расни закони, логори смрти, геноцид, терор и пљачка. Његова квази држава остаће запамћена као врхунац патолошке мржње, организоване бруталности и државног програма физичког уништења Срба, Јевреја и Рома!

•••

150

Милорад Т. Ћулафић АРГЕНТИНСКИ OСВЕТНИЦИ Aтентат на Анту Павелића

Белешка о писцу Милорад Т. Ћулафић рођен је 1955. године у Андријевици у Црној Гори. Основну школу завршио је у Беранама, тадашњем Иванграду, а даље образовање стекао је у Сједињеним Америчким Државама, где живи са породицом од 1966. године. Дипломирао је на Универзитету Савезне Државе Илиној, а магистрирао на Доминиканском универзитету у Чикагу. Бави се продајом електричне енергије, а у слободно време воли да путује и истражује мало познате догађаје из прошлости. Од младих дана бави се разним аматерским спортовима, а у последњим годинама највише бициклизмом, планинарством и повременo маратонским трчањем. Са супругом Горданом у браку је од 1982. године. Имају троје одрасле деце: сина Крста и кћерке Алексију и Стефанију.

Извори и литература Тихомир Тихо Бурзановић, Два метка за Павелића (књига о Благоју Јововићу), Пегаз, Бијело Поље, 2002; Владимир Иванишевић, Истина о атентату на ратног злочинца Анту Павелића, „Слобода“, орган Српске народне одбране у Америци, Чикаго, чланак у издању бр. 1760, 1999; James J. Sadkovich, Terrorism in Croatia, 1929–1934, 1988, East European Quarterly 22/1 (March 1988); ИСТ, Списи о Павелићу, Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“, Чикаго, Свеска бр. 2 (1958.), Свеска бр. 41 (1978.), Свеска бр. 42 (1979.) и Свеска бр. 43 (1979.); Robert B. McCormick, Croatia Under Ante Pavelic: America, The Ustase and Croatian Genocide, I. B. Tauris & Co. Ltd. London, 2014; Vladko Macek, In the Struggle for Freedom, 1957, Translated by Elizabeth and Stjepan Gazi, Penn State University Press (reprinted 1991); Динко Давидов, Тотални геноцид – Независна Држава Хрватска 1941–1945, Завод за уџбенике, Београд, 2013; Јован Мирковић, Злочини геноцида: Етеровић Мирко, Међународна конференција о Јасеновцу, Бања Лука – Доња Градина, 2002, стр. 116–119; Viktor Novak, Magnum Crimen, Translated

by Ileana Cosic and Milica Borlja, 1948, Gambit; 1st English edition (2011); Предраг Љ. Цемовић, Од Подгорице до Градишке, 1961, Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“, Чикаго, Свеска бр. 7, 1961;

Bogdan Krizman, Pavelić u bjekstvu, Zagreb, Globus, 1986; Иван Авакумовић, Михаиловић према немачким документима, Београд, 2002; Јагош Драговић, Спас oд неизбежне cмрти, Чикаго, Гласник Српског историјско-културног друштва „Његош“, Свеска бр. 24, 1969; Стеван Ј. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941−1945, Црногорски просвјетни клуб, Детроит, Мичиген, 1947; Коста Николић, Италијанска војска и четници у Другом светском рату 1941– 1943, Београд, 2009; Милослав Самарџић, Срби против Вермахта: непозната немачка документа, Крагујевац, 2011; Stevan K. Pavlowitch, Hitler’s New Disorder: The Second World War in Yugoslavia, Columbia University Pres, 2008; Vladeta Milicevic, A King Dies in Marseilles: The Crime and its Background, Bad Godesberg: Hohwacht, (1959); Avro Manhattan, The Vatican’s Holocaust, Ozark Books, 1986; Edmond Paris, Genocide in Satellite Croatia, The American Institute for Balkan Affairs, Chicago, 1990; Јован Мирковић, Злочини над Србима у Независној Држави Хрватској – фотомонографија, Свет књиге, Београд, 2014; Srdja Trifkovic, Ustasa: Croatian separatism and European politics 1929–1945, The Lord Byron Foundation for Balkan Studies, 1998; John Cornwell, Hitler’s Pope: The Secret History of Pius XII, London, Penguin, 2008;

Mark Aarons and John Loftus, Unholy Trinity: The Vatican, The Nazis, and the Swiss Banks, New York, St. Martin’s Press, revised edition, 1998;

Richard Z. Chesnoff, Did a wartime pope anticipate a Nazi victory?, U. S. News & World Report, November 15, 1999, Vol. 127 , No. 19, Pg. 44;

Walter Hagen, The Secret Front: The story of Nazi Political Espionage, Translated into English by R. H. Stevens, Published by Weidenfeld and Nicolson, 1953;

Uki Goñi,. The Real Odessa: Smuggling the Nazis to Perón’s Argentina, London, Granta, 2003;

Edmund Glaise von Horstenau, Zapisi iz NDH, Zagreb, Disput, 2013; Hermann Neubacher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd, Službeni list SCG, 2004; Михаило Петровић Његош, Из мојих мемоара, Српска народна одбрана, Виндзор, 1961; Звездан Фолић, Вјерске заједнице у Црној Гори 1918–1953, Подгорица, Историјски институт Црне Горе, 2001, страна 72; Luka M. Gvozdenоvić. Prota Radojica Popović, Buenos Aires, Talleres Gráficos Vilko S. R. L, 1961; Trevor-Roper, H. R. Hitler’s Table Talk 1941–1944 ‒ His Private Conversations, Translated by Norman Cameron and R. H. Stevens, London, Weidenfeld and Nicolson, 2nd ed. 1972; 3rd ed. 2000; Jean-Marc Sabathier, Un fait divers ressuscite le diable oustachi, Paris Match, No. 424, Samedi 25, Mai 1957, Pg. 16–25;

Michael Phayer, Pius XII, The Holocaust, and the Cold War, Indianapolis: Indiana University Press, 2008; Nick Fielding, Nazi Bribed the British with Looted Gold, The Mail on Sunday, 14 June 1998, Pg. 6, 1998; CIA Report, Krunoslav Draganovic/Transfer of Croatian Gold to Argentina, Report obtained from U. S., archives through FOIA request No. 519A6B2A993294098D51170D, 16 April 1952; Gerald Steinacher, Nazis on the Run: How Hitler’s Henchmen Fled Justice, Oxford University Press, 2011; Guy Walters, Hunting Evil: The Nazi War Criminals Who Escaped and the Quest to Bring Them to Justice, London, Bantam, 2009; Analyis de Ciudad Jardin Planificación Urbana, Facultad de Arquitectura-UBA 2007, Buenos Aires.

Библиотека Историја

Милорад Т. Ђулафић АРГЕНТИНСКИ ОСВЕТНИЦИ Атентат на Анту Павелића Рецензент Проф. др Вељко Ђурић Мишина Издавач ЈАСЕН, Дечанска 12, Београд Тел. о11 32 86 339 jasenbook@gmail.com www.ikjasen.com За издавача Војо Станишић Коректура ЈАСЕН Дизајн и припрема за штампу Мирко Тољић © Јасен, 2016 © Милорад Т. Ћулафић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 32:929 Павелић А.

323.285(82) 341.322.5(497.13)”1941/1945 329.18”(100)1941/1957 ЋУЛАФИЋ, Милорад Т., 1955Аргентински oсветници : атентат на Анту Павелића / Милорад Т. Ћулафић.

- Београд : Јасен, 2016 (Београд : Дијамант принт). - 160 стр. : илустр. ; 24 цм Ауторова слика. - Тираж 2.000. - Стр. 7-10: Корак ка разјашњењу прошлости / Вељко Ђурић Мишина. - Белешка о писцу: стр. [161]. Библиографија: стр. [162-163].

ISBN 978-86-6293-050-7 a) Павелић, Анте (1889-1959) - Атентат б) Усташки злочини - Независна држава Хрватска - 1941-1945 ц) Усташе - 1941-1957 д) Аргентина Атентат - 1957 COBISS.SR-ID 223991820