MagazIN 71 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година I * Број 71 * 15. септембар 2013. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

МАГАЗИН 15.9.2013.

Србија на путу европских интеграција

МАГАЗИН

15.9.2013.

НЕПОВРАТА ДУГОТРАЈА

- Србија испунила све обаве савета тако да више нема би до јануара наредне год конференција о приступању Е потписати међудржавни спор регитрацију бирач

АН ТЕЖАК И АН ПРОЦЕС

езе предвиђене одлуком Европског ло каквих препрека да се најкасније дине одржи прва међувладина Европској унији. - Србија никада неће разум са Косовом. - Продужен рок за ча за новембарске изборе

МАГАЗИН

15.9.2013.

акон 16. рунде дијалога премијера Србије и Косова у Бриселу Ивица Дачић је оценио да је направљен велики помак у спровођењу раније договореног, да је постигнут договор о телекомуникацијама, енергетици и припремама заодржавање локалних избора на Косову. Тиме је Србија испунила све обавезе предвиђене одлуком Европског савета тако да више нема било каквих препрека да се најкасније до јануара наредне године одржи прва међувладина конференција о приступању Европској унији, а премијер Дачић је убеђен да не постоји ни једна област у којој Србија није урадила оно што је договорено на почетку преговарачког процеса. До почетка избора биће именован представник Срба у Централној изборној комисији, а сви који поседују српске документе имају право да буду уписани у бирачки списак, да гласају и буду кандидати. Систем телекомунација ће се одвијати несметано као и до сада, а наредних месеци ће се договорити начини и модалитети на који ће Међународна телекомуникациона унија Ко-

сову доделити на коришћење троцифрени број. Поводом информације да ће добити позивни број 383 министар без портфеља у Влади Србије задужен за Косово и Метохију Александар Вулин је саопштио да се тај број не даје, већ само алоцира. Овај број припада Србији, али ће га она уступити Косову на коришћење с тим што неће моћи да се користи пре 2015. године. Ако међународна организација која се бави одређивањем бројева Косову додели тај број, цена позива ће се тарифирати као локални саобраћај. Вулин је закључио да Телеком Србије може легално да послује на Косову, што значи да га међународна заједница прихвата као легалног оператера који ће функционисати на досадашњим базним станицама најкраће до 2015. године када ће бити расписан тендер за трећег оператера. Србија је после 1999. године уложила велика средства у енергетске капацитете на територији Косова и Метохије, а од 2003. до данас уложено је преко 500 милиона долара само за разне рате, кредите и грађење тер-

моелектрана „Обилић А“ и „Обилић Б“ иако их не користи и не контролише. У Министарству енергетике Србије сматрају да постигнути споразум о енергетици обезбеђује максимум заштите интереса српске стране у овом тренутку, јер дефинише начин управљања електроенергетским системом на северу покрајине, омогућава стабилно снабдевање електричном енергијом уз заштиту интереса Заједнице српских општина и не бави се питањима имовине. У Бриселу је договорено да Електромрежа Србије са косовским оператором преносног система, компанијом КОСТТ, у наредна три месеца потпише билатерални оперативни споразум, који ће уредити све детаље везане за функционисање преносне мреже на Косову и Метохији. Регулаторне агенције међусобно ће признати лиценце енергетских субјеката у електроенегетском систему – Косовске електроенергетске корпорације (КЕК), Косовског предузећа за дистрибуцију и снабдевање електричном енергијом (КЕДС) и Електропривреде Србије (ЕПС). Предузеће Електрокосмет биће трансформи-

и сарадњу обећао да ће након након што од наредне године преузме функцију председавајућег Србија ову организацију водити непристрасно и објективно и да ће узимати у обзир ставове свих држава чланица. Председавање Србије, истакао је Николић, отвориће могућност да се креативним и иновативним приступом оствари утицај на дугорочно стратешко решавање питања од суштинског значаја за актуелно и будуће деловање Организације.Уједно је потврдио да Србија никада неће потписати међудржавни споразум са Косовом. Србија не жури са датумом за отпочињање преговора са Унијом, већ настоји да уреди државу у складу са европским стандардима, објаснио је Николић, тако да се неће десити да потпише нешто што штети њеним интересима. Приштински аналитичар Азем Власи оцењује да најновији споразум Београда и Приштине омогућава Србији да почне приступне преговоре са Европском унијом и пре него што се то очекивало, а Косово условно добија међународни код који ће ступити на

снагу касније, иако се не зна шта до тада може да се измени. По њему је нејасно шта Косово стварно добија осим што премијер Тачи каже да је споразум постигнут. Иако детаљи споразума нису познати верује се да је могао бити постигнут и раније, а каснио је због додатних услова српске стране која се изборила за њихово прихватање. Зато и верује да ће се последице импровизације споразума око телекомуникације и енергетике осетети касније, јер ако Србима на северу Косова Енергетска корпорација не испостави фактуре за истрошену електричну енергију, као и другим грађанима Косова, онда се поставља питање шта је заправо договорено. Власи је убеђен да ће се предстојећи локални избори одржати на основу двоструких критеријума, а да ће Централна изборна комисија имати симболичан, или никакав, приступ томе како ће протећи избори на северу. Чињеницу да о томе брине ОЕБС види као могућност неограничених манипулација са надуваним бројкама о изборним резултатима, а све, верује Власи, доводи у сумњу одржавање по-

Фото: М. Радовановић

сано у снабдевача и дистрибутера електричне енергије за четири општине на северу Косова и Метохије чиме се решава питање снабдевања и дистрибуције електричне енергије на том подручју са већински српским становништвом. Трафостаница Валач на северу покрајине наставиће да функционише као и до сада, након што је косовска страна одустала од захтева да КОСТТ преузме њене запослене. Постигнуто решење предвиђа да оператери на Валачу поштују инструкције косовског диспечерског центра, а ЕМС и КОСТТ би у наредних шест месеци требало да се договоре око поравнања међусобних потраживања. Договорено је и да КОСТТ уради реконекцију далековода од 110 КВ на трафостаницу Валач, што је значајно за сигурност снабдевања током предстојеће грејне сезоне. Постигнути договор омогућава да се у најкраћем року почне са имплементацијом договорених решења, уз наставак дијалога који је планиран за новембар. Председник Томислав Николић је амбасадорима акредитованим при Организацији за европску безбедности

Термоелектрана Обилић

МАГАЗИН

15.9.2013.

штених и фер избора без манипулација. Чињеница да је пред косовским властима императив одржавање избора доводи их у ситуацију да прихватају све услове српске стране који се, по Азему Власију, граниче са провокацијама каквом карактерише и пријављивање јединствене српске листе под називом Србија. Такву провокацију, верује он, могу да прогутају само преговарачи који у Бриселу заступају косовску страну. На важну улогу ОЕБС у организацији локалних избора на Косову указао је председник Скупштине Србије Небојша Стефановић у разговору са 24 амбасадора акредитованих при Организацији за европску безбедност и сарадњу у Бечу. Улогу ове организације у стварању фер и безбедне атмосфере на изборима оценио је веома значајном тим пре што је положај Срба веома осетљив, па је потребно обезбедити значајну излазност. Основни спољно-политички циљ Србије у наредном периоду је прикључење Европској унији, а улога парламента је у том процесу веома значајна. Русија пружа континуирану подршку настојањима Србије на одбрани

националне интереса на међународном плану, па је Алекандар Вулин тим поводом изразио захвалност сталном представнику ове земље при Организацији за европску безбедност и сарадњу у Бечу Анедреју Келину. Актуелна ситуација на Косову и Метохији, положај неалбанског становништва и примена Бриселског споразума, с посебним освртом на предстојеће локалне изборе у којима ОЕБС има кључну улогу, биле су главне теме разговора Келина и Вулина. Председница Београдског фонда за политичку изузетност Соња Лихт оценила је да се Србија, потписивањем

бриселског споразума, политички квалификовала за почетак преговора са Европском унијом, па није важно да ли ће прва међувладина конференција са чланицама Европске уније бити одржана у децембру ове, или јануару наредне године. Локални избори на Косову показују спремност српског руководства да остане у дијалогу, велики део српске заједнице у покрајини осећа потребу да учествује у том процесу, јер схвата да неучествовањем не може ни да буде актер у ономе што ће утицати на будућност. Председник скупштинског Одбора за Косово Милован Дрецун очекује да

Продужен рок за регистрацију бирача Рок за регистрацију бирача који живе ван Косова и Метохије за гласање путем поште на предстојећим локалним изборима продужен је до 17. септембра. Регистрација се у Краљеву обавља у холу Клуба одборника у згради Градске управе до понедељка 16. септембра. Тим за регистрацију радиће данас до 16 сати, а сутра од 8 до 18. Лица са Косова и Метохије која из било којих разлога живе ван покрајине а желе да учествују на новембарским локалним изборима треба да донесу фотокопију легитимације расељеног лица, и бар још један идентификациони документ, или било који документ који доказује да су 1998. године боравили на територији Косова и Метохије

за проблем назива српске листе за локалне изборе на Косову буде постигнуто компромисно решење, тако да у називу остане одредница која ће упућивати на снажну повезаност са Београдом, па се очекује да уместо „Србија“ буде назив „Српска листа“. У исто време Приштина шаље снажне поруке да ће Централна изборна комисија одбити да прихвати листу која има назив „Грађанска иницијатива Србија“, јер тражи да се Србија не помиње у називу листе. Ако општине на северу покрајине нису укинуте одлуком Владе, и настављају да функционишу, неопходно је јединство у остваривању државне политике, па није прихватљив бојкот избора и угрожавати формирање заједнице српских општина. Оцењујући да нико не користи силу, нити приморава Србе да изађу на изборе, Дрецун истиче да нико не може да злоупотребљава овлашћења Владе Србије, буџетска средства и своју функцију и да угрожава владину политику. У исто време смењени челници локалних самоуправа са севера покрајине оцењују да је одлука о њиховој смени супротна одредбама Устава

Србије и да за тако нешто није постојао ни један законски разлог. Потврђујући да је њихов став о бриселском споразуму и новембарским изборима непромењен, распуштање скупштина и општина у покрајини оценили су као политички чин. Смењени председник општине Звечан Драгиша Миловић тврди да су председници општина били јединствени да не желе да учествују на изборима које расписује председница Косова Атифете Јахјага и да не желе да крше скупштинске одлуке, јер су све скупштине општина једногласно донеле одлуке да се не излази на изборе 3. новембра. И бивши председник општине Зубин Поток Славиша Ристић тврди да је потпуно јасно да је одлука супротна Уставу и одредбама Закона о локалној самоуправи који предвиђа три разлога због којих се распуштају локалне скупштине на територији Србије, ако Скупштина не заседа дуже од три месеца, ако не изабере председника Општине, скупштине општине и општинско веће у року од месец дана од дана конституисања Скупштине и јединица локалне самоуправе и трећи уколико не донесу Стаут и

буџет у року предвиђеним законом. И остали смењени челници општина са севера Косова и Метохије признају да је одлука очекивана, али да су за њихов рад биле обавезујуће одлуке одборника и грађана који су их бирали. Србија ће најкасније наредне недеље усвојити сет докумената неопходних за почетак преговора о приступању Европској унији и тиме заокружити формалне услове за почетак процеса. Поред формалних и техничких постоје и политички услови који утичу на процес европских интеграција, а њих је Србија до сада успешно испуњавала и управо ће због напретка у дијалогу са Приштином 25. септембра почети разговоре о упоредној анализи прописа Србије са прописима Европске уније, односно скрининг. Зато се очекује да ће даљи напредак у разговорима са високом представницом Европске уније Кетрин Ештон и представницима Приштине омогућити да се најкасније у јануару 2014. одржи прва међувладина конференција, на којој ће званично почети неповратан, тежак и дуготрајан процес приступања Европској унији. Т. Радовановић

МАГАЗИН 15.9.2013.

Градско веће разматрало ребаланс буџета

ПОСЛЕДЊА ПРОВЕРА ПРЕД СКУПШТИНУ С

мањена привредна активност и све мање пара у локалној каси утичу на кориснике ових средстава да са све већом нервозом дочекују јесен када одборници Скупштине града треба да разматрају ребаланс буџета. Пара никад није доста, а готово сви корисници буџетских средстава очекују повећање износа за који сматрају да им припада. На последњој седници Градског већа разматран је ребаланс буџета који би, према неким најавама, пред одборницима Скупштине града тре-

бало да се нађе већ следеће недеље. У извештају о реализацији Одлуке о буџету за првих шест месеци ове године утврђени су укупни текући приходи и примања у укупном износу нешто вишем од милијарду и 453 милиона динара што износи мало мање од половине планираног за целу годину. Градоначелник Краљева Драган Јовановић је задовољан пуњењем буџета тим пре што се, на основу искуства из ранијих година, очекује да оно у другој половини године буде интензивније. У поређењу са подацима из

истог периода прошле године приходи и примања су номинално смањени за 83,8 милиона динара, или 5,5 процената, а реално за 15,30 процената. Смањења пореза и повећања основице неопорезивог дела зараде неминовно је утицало на приход буџета од пореза на зараде који ће бити умањен за 140 до 150 милиона динара, а тај губитак ће наредне године достићи читавих 300 милиона. - Предлогом Одлуке о ребалансу буџета за 2013. годину планирани су укупни приходи и примања од продаја

Фото: М. Радовановић

- У градску касу упумпано више од сто милиона динара. - У првих шест месеци ове године утврђени су укупни приходи и примања нешто виши од милијарду и 453 милиона динара што је приближно половини планираној за целу годину. - У истом периоду потрошено нешто више од милијарду и 328 милиона динара. – Укидају се субвенције јавним предузећима

15.9.2013.

МАГАЗИН

нефинансијске имовине у износу од 3 милијарде 64 милиона 910 хиљада динара и расходи за набавку нефинансијске имовине у износу од 3 милијарде 349 милиона 619 хиљада динара. На основу тога планирани буџетски дефицит износи скоро 285 милиона динара. Фискални дефицит од 269 милиона 710 хиљада динара, и отплата главнице дуга од 77 милиона и 200 хиљада динара, финансираће се из пренетих прихода из претходног периода у износу од 346 милиона 910 хиљада динара – објаснио је градоначелник Јовановић. По основу текућих прихода и примања, и нераспоређеног вишка прихода из ранијих година, град ће располагати са приближно три и по милијарде динара. У складу са одребама Закона о буџетском систему за непредвиђене и непланиране расходе за буџетску резерву су планирана средства у укупном износу од 30 милиона динара. Анализом остварених текућих прихода и примања у првих

шест месеци ове године, и процене динамике остваривања свих јавних прихода буџета до краја буџетске године, утврђени су укупни текући приходи и примања од скоро 3 милијарде 80 милиона динара што је у односу на Одлуку о буџету града Краљева за 2013. годину номинално више за 126,3 милиона, или 4,28%. Предлогом Одлуке о ребалансу буџета планирани су укупни расходи и издаци за нефинансијску имовину и отплате главнице домаћим кредиторима у износу од 3 милијарде 426 милиона 820 хиљада динара. И док је за накнаде и дневнице одборника Скупштине града до краја године планирано додатних 2 милиона и 700 хиљада динара очекује се смањење издвајања за плате, додатке за накнаде запослених и социјалне доприносе на терет послодавца, и кресањем трошкова за путовање и материјала требало би да се уштеди нешто више пола милиона динара. Несташица новца утицала је и на

смањење издвајања за рад скупштинских комисија, па се очекује уштеда од милион и 111 хиљада динара. Повод за овакву одлуку било је сазнање да су велика средства трошена за рад комисија које су разматрале сечу стабала и уједе паса, па је током октобра месеца одржавано чак осам седница, а чланови за сваку добијали новчану надокнаду. Према последњој одлуци у току месеца члановима комисије може да се исплати надокнада само једном под условом да заседање није било у радно време. Додатни расходи планирани су за спровођење пројекта Унапређење капацитета локалне самоуправе, као и за израду идејног и главног пројекта за зграду у коју ће бити смештене Музичка и Уметничка школа. Процењује се да ће за ту сврху бити довољно 3,5 милиона динара, а да ће се у нових 5.000 квадрата наћи довољно места за потребе ове две школе. Друга половина године биће запамћена и по последњим субвен-

цијама јавним предузећима и организацијама. За ту сврху планирано је нешто више од 35 милиона од којих је 15 намењено ЈКП „Водовод“ у складу са протоколом о КфВ програму. „Чистоћа“ може да рачуна на стотинак хиљада преко 5 милиона динара, а „Топлана“ на 6 милиона неопходних за авансно плаћање енергената. За додатно опремање „Пијаце“ планирано је 4, а набавку трактора за ЈКП „Путеви“ додатних пет милиона динара. - Ово су последње субвенције и више их неће бити, нити ћемо на то имати право по закону. То је уједно и последњи покушај да се нешто уради на стабилизацијији јавних комуналних предузећа која ће убудуће морати сопственим капацитетима и снагама да стану на ноге. Субвенција више неће бити, па ће морати да се понашају тржишно и сами зарађују новац – каже Јовановић. У складу са уговором склопљеним са здравственим центром „Студеница“ примарној здравственој заштити ста-

новника који гравитирају амбуланти на Рудну до краја године биће исплаћено додатних 700 хиљада динара. Скоро 16 милиона динара додатних средстава требало би да буде усмерено незапосленим породиљама, превозу одређених категорија становништва, Дневном центру за старе и вантелесну оплодњу. Милион динара намењено је цркви Свете Тројице за постављање сатног механизма у звонику, јер је још када је кнез Милош Обреновић градио цркву планирано да са све четири стране буде по један сат. Сматра се да је милион динара довољно за један сатни механизам који ће да покреће сва четири сата, на свакој страни света по један. Одређене уштеде очекују се и код трошења срестава за рад извршних органа, првенствено код исплате посланичког додатка и функционалног додатка са измењеним коефицијентима за чланове Градског већа. Највише разлога за радовање имаће краљевачки медији којима је

ребалансом, уз редовних шест, у другој половини године намењено нових 3 милиона динара. Предлогом ребаланса планирано је повећање капиталног улагања за изградњу моста преко Ибра из Скопљанске улице за 100 милиона динара у складу са уговором између града и донатора Миломира Главчића. У Програму уређивања грађевинског земљишта дошло је до искључивања позиција које се односе на реконструкцију улица и изградњу фекалне канализације, тако да је укупан план капиталних улагања за зграде и грађевинске објекте повећан за 21 милион и 800 хиљада динара. У складу са уговором о реализацији летњег одржавања путева, који су изузети из мреже државних путева првог и другог реда, за одржавање путева Перово-Гоч, Краљево-Гоч, као и у Матарушкој Бањи, планирано је10 милиона 624 хиљаде динара. Сагласно уговору између града Краљева и Министарства за регионални

Хала спортова Ребаласном буџета предвиђено је да за довршетак радова на хали спортова у Рибници буде издвојено потребних 210 милиона динара што би, уз 41 милион који је обећао министар Велимир Илић, било довољно да се она пусти у употребу. Једини проблем је, каже градоначелник Краљева, што она није завршена у предвиђеном року. До знатног кашњења је дошло већ на самом почетку реализације пројекта, а касније због недостајућих средстава. Спортистима који очекују да почну да користе ову дворану мала је утеха тврдња да је све што је до сада завршено урађено квалитетно. Нико још не помиње тачан датум када би могли да је користе спортисти и грађани Краљева, а градоначелник у кашњењу види и предност због чињенице да ове године неће бити потрошена знатна средства за одржавање хале.

МАГАЗИН

15.9.2013.

развој и локалну самоуправу 2 милиона динара биће уложено за одржавање некатегорисаног пута у Витановцу, а 2,3 милиона за одржавање водоводне мреже у Матарушкој Бањи. У обнову домова културе у Рибници, Ратини, Ласцу и Буковици биће уложено 850 хиљада динара. Становници Матарушке Бање могу да очекују проширење водовода за који је ресорно министарство, из средстава

предвиђених програмом мера о распореду и коришћењу средстава за подршку развоја месних заједница у 2013. години, из буџета републике издвојило 2 милиона и 300 хиљада динара. Краљевачки музеј неће моћи да рачуна на планираних 700 хиљада динара, као ни библиотека, позориште и Културни центар „Рибница“. До повећања улагања доћиће код Завода за за-

штиту споменика културе, а 5,65 милиона динара су средстава пренета из прошле године за реализацију пројеката у култури. Више пара могу да очекују и краљевачки спортисти којима је уместо 10 намењено 15 милиона динара. Средствима од 850 хиљада динара, обезбеђених из републичког буџета, биће опремљени домови културе месних заједница Буковица, Лазац, Рибница и Ратина. Повећање сталних трошкова превиђено је за заштиту животне средине, унапређење сигурности саобраћаја и развој пољопривреде у коју ће бити уложено 57 милиона динара. Ова средства предвиђена су за регресирање трошкова осигурања, учешће у накнади вештачког осемењавања, субвенционисање камата за пољопривредне кредите, учешће у накнади дела трошкова у пројектима за развој пољопривреде и производње, пројекте саветодавних и стручних послова и друге. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Мост преко Ибра Интересовање јавности већ дуже време привлачи изградња моста преко Ибра који из Скопљанске улице води до десне стране реке. Након што су отпочели радови на изградњи, а пристигла и донација Миломира Главчића из Канаде, дошло је до непредвиђених околности условљених инсолвентношћу извођача радова који после блокаде пословног рачуна није био у ситуацији да настави започете радове ,па је било неопходно што пре изнаћи ново и ефикасно решење. Пре него би био раскинут уговор са извођачем који није у могућности да настави радове и заврши мост у уговореном року требало је извршити доста скупу експертизу која би трајала скоро два месеца. Нова јавна набавка за избор извођача одложила би читав процес градње за нова два месеца и трајала све до новембра када висок водостај Ибра не дозвољава наставак радова све до половине наредне године. Тако би се изгубила читава година дана и опасност да се не испуне све одредбе уговора са донатором који је одредио реалне рокове и пуштање моста у саобраћај до 1. августа 2014. године. Градоначелник Јовановић потврђује да је решење пронађено тако што је испуњење свих одредби уговора са извођачем „Ју Кеопс“ преузело Грађевинско предузеће „Николић“ које ће наставити радове. Већ су изливени конструктивни делови моста, а конструктивни радови ће бити завршени до краја децембра. Већ тада моћиће да се виде обриси моста на коме ће сви радови бити завршени пре истека јула наредне године. Иако су стручне службе инвеститора настојале да се у свим детаљима испоштује законска процедура поступак није наишао на једнодушну оцена свих чланова Градског већа, па ће о овоме на наредној седници Скупштине града одлучивати одборници. Градоначелник Краљева је уверен да на одлуку о промени извођача неће бити примедби, иако се помиње да је заобиђен понуђач који је на првобитном тендеру процењен као други најповољнији. - Важно је да се, како која стигне, плаћају привремене ситуације, средствима донатора са посебног рачуна. Сваки динар је потпуно јавно и транспарентно оправдан и код Главчића и код грађана Краљева и знаће се где је потрошен – каже Јовановић.

Примена Архуске конвенције у Србији

МАГАЗИН

15.9.2013.

РАЗВОЈ ОДРЖ

- Мисија Организације за европску безбедност и сарадњу, у сарадњи са мрежом Архус центара, уз подршку амбасаде Немачке која је пројекат помогла са 24 хиљаде евра, спроводи у Србији принципе Архуске конвенције о заштити животне средине. – Иако је Влада Србије још 2009. године ратификовала ову конвенцију заштитом животне средине се у Србији сматрају једино чист ваздух и улице. - Три основна стуба заштите животне средине су доступност информација, учешће јавности у доношењу одлука и право на правну заштиту

Фото: М. Радовановић

ЖИВЕ СРЕДИНЕ

МАГАЗИН

15.9.2013.

пште је прихватљиво мишљење да се одрживи развој не може постићи без потпуног ангажовања цивилног друштва. Појам демократије у области животне средине први пут је дефинисан у принципу 10 Декларације Уједињених нација који потврђује да се еколошки проблеми најбоље решавају уз учешће свих заинтересованих грађана. Архуска конвенција, која је усвојена 1998. године, директно се ослања на принцип 10 Декларације Уједињених нација и заснива на уверењу да гарантовање права на учешће у питањима која се тичу животне средине може оснажити демократију, јер дозвољава грађанима приступ информацијама и учешће у доношењу одлука. Конвенција представља јединствен мултилатерални споразум у области животне средине у мери који повезује добро управљање, заштиту животне средине и људска права. У циљу трансформисања принципа Архуске конференције у конкретне активности, и пружање подршке у њеној примени на локалном нивоу, од 2002. Организација за европску безбедност и сарадњу помаже успостављање Архус центара. У почетку су то биле појединачне одвојене иницијативе, али су временом центри прерасли у значајну мрежу. Тако данас Организација за европску безбедност и сарадњу покрива скоро 50 центара у 13 земаља. Од тог броја 12 Архус центара основано је у земљама југоисточне Европе, три у Босни и Херцеговини, два у Црној Гори, три у Албанији и 4 у Србији. Архус центри који су успостављени у Србији у протекле 3 године су се показали као поуздани и драгоцени партнери државним властима у промовисању законодавства животне средине и подизању свести о еколошким проблемима обезбеђујући платформу за дијалог између представника локалне заједнице, оператера и омогућавајући грађанима да се активно укључе у решавање локалних еколошких питања. - Пре месец дана састали смо се

како би обележили формирње мреже Архус центара Србије, или Архус кампања 2013, а сада обележавамо завршетак пројекта који је спроведен у 20 градова и општина широм Србије. Менаџери Архус центара имали су пред собом велики изазов, али су још једном потврдили да су изузетно компетентни и у стању да ефикасно реализују и координирају низ активности у прилично тешким условима – истакао је на промоцији резултата пројекта Архус кампања 2013, који је рализован од јуна до августа ове године, Јан Луенебург, шеф Одељења за демократизацију Мисије ОЕБС у Србији. Представник Министарства енергетике, развоја и заштите животне средине Хранислав Стојковић је уверен да је Србија узнапредовала у развоју законодавства које регулише заштиту животне средине, посебно стање земљишта, воде, ваздуха и управљања отпадом. И поред тога јавност је само делимично, или уопште није, обавештена о значајним стварима везаним за заштиту животне средине којом се сматра само чист ваздух и улице. Ситуацију посебно компликованом чине бројни наслеђени проблеми из ранијих периода, посебно је проблематично земљиште, а ни у Европи не постоји јасан став према томе како да се решава историјско загађење. Сем што је у очувању животне средине неопходно широко учешће јавности, тим пре што проблеми произилазе из недовољне количине свести о значају, посебно у локалним самоуправама, озбиљан проблем представљају и кадрови и људи који могу да располажу са добрим информацијама о проблемима локалне средине. Заштита права садашњих и будућих генерација на здравој животној средини представља визију Архуске конвенције коју је влада Републике Србије ратификовала 2009. године. Да би оствариле ово важно обећање државе потписнице су се сложиле да су три основна стуба заштите животне средине доступност информација, учешће јав-

ности у доношењу одлука и право на правну заштиту. У циљу бољег спровођења Архуске конвенције у Србији су отворени Архус центри у Крагујевцу, Нишу, Новом Саду и Суботици. Они окупљају грађане, представнике локалних власти, приватног сектора, организација цивилног друштва и медија како би заједно разматрали начине одрживог укључивања јавности у доношење одлука везаних за животну средину на локалном нивоу. - Још је и Емануел Кант увидео да је потребно више од просвећене идеје великог ума. Потребно је укључивање и искрена посвећеност људи. Стога је Архус кампања 2013. од изузетног значаја за успешну примену конвенције у Србији – каже Тор Хаген Шелер, представник немачке амбасаде која је за реализацију пројекта обезбедила 24 хиљаде евра. У току протеклих месеци Архус центри су, у сарадњи са мисијом ОЕБС, организовали низ активности, успоставили сарадњу са медијима, представницима приватног сектора и локалних самоуправа, формирали мрежу центара и обишли 20 градова Србије, а све активности су имале за циљ оснаживање грађана да користе права и дужности дефинисане конвенциојм. Осим што помаже грађанима Србије да иду обећаним путем европске интеграције на пољу демократизације и заштите животне средине пројекат поспешује развој одрживе животне средине за будуће генерације, као што пише у првом члану Архуске конвенције. Т. Радовановић

Јан Луненберг

Фото: Медија центар

МАГАЗИН 15.9.2013.

Фото: М. Радовановић

Држава поклекла пред дивљим такисистима

МАГАЗИН

15.9.2013.

СВЕСТ ГРАЂАНА У БОРБИ ПРОТИВ „ДИВЉАКА“

- Кад акције полиције, инспекцијских органа, тужилаштва и судова нису дале очекиване резултате у сузбијању нелегалног такси превоза Саобраћајна инспекција врши притисак на путнике да, уместо јефтинијег, користе скупљи легални превоз

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

15.9.2013.

ада је прошле године одлучивано о проширењу Градског већа за још два члана један од њих је требало да се позабави проблемима у саобраћају, а први задатак је решавање проблема нелегалног такси превоза. Захтев за протеривање дивљих таксиста са улица потекао је од превозника који превоз у локалном саобраћају обављају у складу са прописима, а чије је пословање због нелојалне конкуренције угрожено. Са великом помпом најављен је коначни обрачун са дивљим такисистима до краја претходне године, а онима за које се утврди да обављају линијски превоз супротно одредбама закона о безбедности у саобраћају на путевима запрећено одузимањем возила до окончања судског поступка који ће

против њих бити поведен. У акцију сузбијања нелегалног превоза укључио се и Савет за безбедност саобраћаја, али се стиче утисак да су резултати широке акције прилично мршави. И кад већ локална самоуправа, а ни полиција и инспекцијске службе, немају снаге, или воље, да се обрачунају са онима који све агресивније крше норме понашања некоме се учинило да би могао да изврши притисак на кориснике услуга дивљих превозника. Зато Саобраћајна инспекција Градске управе града Краљева упозорава грађане који користе нелегални такси превоз да то више не чине, јер тиме угрожавају пре свега своју безбедност. У саопштењу које је ових дана упућено медијима упозорава се да су аутомобили којима се обавља ова врста пре-

воза углавном дотрајали и технички неисправни, возачи врло често непрофесионални, а понекад и под утицајем алкохола. За разлику од легалних средстава јавног превоза у случају незгоде путници у оваквом превозу немају право на надокнаду, јер нису осигурани. Индикативно је упозорење да су аутомобили нелегалних превозника дотрајали и технички неисправни, а да припадници саобраћајне полиције не чине ништа како би их искључили из саобраћаја. Ово делује још парадоксалније кад се зна да највећи број њих на крајњу дестинацију креће баш са илегалних станица у близини зграде Полицијске управе. Зна се чак и да су често под утицајем алкохола, а они који су у обавези да контролишу такве

возаче то не чине. Избегавајући инспекцијску контролу возачи ових аутомобила у неким ситуацијама бирају макадамске и тешко проходне сеоске путеве, а при том возе неприлагођеном брзином и тако путнике додатно доводе у опасност. У упозорењу јавности наводи се да се у току инспекцијског надзора заустављеног возила путници задржавају ради давања изјава, а након искључења возила из саобраћаја морају да наставе путовање на други начин, при чему касне на одредиште и имају додатне трошкове превоза. Додатне непријатности доживљавају прилико давања изјава пред редовним судом, а све то би требало да буде довољан разлог да не користе услуге нелегал-

них превозника. Иако нема потребе сумњати у добре намере Саобраћајне инспекције било би добро утврдити ко је све од меродавних служби заказао у сузбијању нелегалних такси превозника. Јавности није познато колико је њих за годину дана откривено и санкционисано иако се претходне године тврдило да их има више од стотине. Више од упозорења евентуалним корисницима услуга дивљих такисиста вредело би конкретније указати на врсту и број дотрајалих и техничких неисправних возила, као и оне који се непрофесионално баве овим послом. Начина за сузбијање сигурно има. Када до позитивних резултата није довела активност државних органа, по-

лиције, инспекцијских служби, тужилаштва и судова, тешко да до неких значајнијих ефеката може да доведе апел грађанима да уместо јефтинијег користе скупљи превоз, посебно у економски веома тешким условима са којима се суочава све већи број становника Краљева. Ако ниједна од ранијих акција није уродила плодом, а упозорење грађанима стигло са толиким закашњењем, не би било згорег утврдити ко је уопште процењивао да ће акције иснпекцијских органа и полиције успети. Зар није било боље одмах упутити апел грађанима да не користе услуге дивљих таксиста. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

15.9.2013.

МАГАЗИН

Кирил Стамболиски

То око нас

МАЈОРОВ РАНЧ - На пола хектара имања у близини моста у наставку Скопљанске улице, који до почетка августа наредне године треба да споји леву и десну обалу Ибра, пензионисани мајор Кирил Стамболиски искрчио коров и створио својеврсни рај у непосредној близини центра града. – „Мајоров ранч“ резултат сна. – Неостварен сан спортско-рекреативни центар поред реке

МАГАЗИН 15.9.2013.

а само неколико десетина метара од градилишта новог моста преко Ибра, дуж десне обале реке на пола хектара обрадивог земљишта, простире се „Мајоров ранч“. О томе јасно говори помало скривена табла, а његов власник, пензионисани мајор Војске Србије Кирил Стамболиски, овде проводи мирне пензионерске дане. Након што је у родном Берову, у источном делу Македоније, завршио средњу економску школу одлучио је да школовање настави у Војној академији да би се само три године касније, као потпоручник, обрео у интендантској служби Војно-саобраћајног центра у Рибници. И док су бројне старешине маштале о брзој прекоманди у главни град Киру се Краљево до те мере допало да је у њему провео читав радни век. Географски положај, реке, планине, бање и економска снага града у експанзији били су довољан разлог да овде заснује породицу и остане заувек. Иако су скоро све потчињене старешине биле много старије од њега успео је да избалансира став и поштује их као старије по годинама, они њега као старијег по чину. Материјално обезбеђење великог броја војника и старешина подразумевало је свакодневну бригу о исхрани, одржавању хигијене, прању веша, грејању, рад обућарске и кројачке радионице. Кроз школски центар су пролазиле хиљаде младих војника за које је у сваком тренутку требало обезбедити све услове како би резултати обуке били на што вишем нивоу. Краљевачки Војно-саобраћајни центар пружао је могућност добијања возачке дозволе за различите категорије возила, па су у њега углавном долазили млади људи који нису успели у школовању. Касније су се као професионални возачи често сретали на друмовима широм Југославије. Све старешине и питомци били су опредељени за Југославију као заједничку домовину, а матичне репуб-

лике везивали само за порекло. Било је то време када се није много водило рачуна одакле ко долази, и готово срамота да се пита за народност, а све је и утицало на незаборавно дружење о коме Киро радо прича и после толико деценија. Било је војника и из родног Берова, али и свих република бивше Југославије, а колико је свима значио боравак у Краљеву сведочи искуство тренера краљевачких фудбалера Милутина Јакића који се давних година са екипом „Трговачког“ нашао у Ријеци. Директор хотела у коме су смештени фудбалери није пропустио прилику да упита за старешину из војничких дана, а Јакићу понуђено да седам дана буде гост хотела након што је потврдио да је пријатељ са Киром. Из велике љубави према Југославији за Киром је у војну академију кренуо и млађи брат Методије, касније генерал и начелник Генералштаба Војске Македоније. Након службовања у Рашки на опредељење да се врати у Македонију утицала је чињеница да му је супруга из околине Урошевца. Сличан повод утицао је и на старијег Кирила чија је супруга Десанка у Краљево стигла из Годачице. Од првих дана изузетно одан позиву и послу, као командант складишта у Грдици, увео је Киро у рад бројне новине, пре свега палетни систем интегралног транспорта. Како је у војску долазило све више нежних момака који су у складишту изложени великим напорима након једног саветовања у Љубљани Киро је одлучио да примени оно што је тамо видео. - Код нас се, у централном магацину за Прву армијску област, вршило комплетирање сувих оброка хране за целу армију, а повремено смо ангажовали око 150 цивила који су радили на комплетирању оброка. Прве године сам пратио како раде и видео колико се муче, па направим линију за комплетирање оброка и

укључимо виљушкар за транспорт палета са намирницама. Виљушкар је пре тога био ван употрбе, гурнут под степениште. Све се много брже слагало у мале, па транспортне, кутије и коначно на палете које је превозио виљушкар. Посао је са много мање напора обављало само тридесетак војника, а старешине су на виљушкару написали Срећко Спасић – прича Киро. Доста напора улагали су војници из Ушћа преносећи по великом блату тешке терете из вагона до камиона све док, уз сагласност начелника интендантске службе, није стигло одобрење да се удруженим средствима железничке станице и задруге из овог места изгради истоварна рампа. Будно су пратиле старешине све што је Киро радио и увек истицали организаторске способности за шта је добијао највеће оцене. Сва складишта под његовом командом су модернизована, а заслуге за све добио његов наследник када је ова јединица проглашена најбољом у Југославији. Само три месеца раније Киро је прекомандован у јединицу чије је седиште било у Јарчујку. Све до пензионисања 1994. године, а већ су формиране националне војске, старешине су имале коректан однос према колегама и послу. Иако је, како каже, испуњавао све услове за чин потпуковника пензионисан је пет година пре рока. Човеку навиклом на рад пензионерски дани и нису нека посебна награда, па је Киро са бившим колегом одлучио да покрене нови бизнис. Након што су се разишли свакоме је остала по једна трговинска радња. Многе ствари у животу човек не може да контролише, између осталих ни сан, а један је био одлучујући у даљем животу Кирила Стамболиског. - Сањао сам да сам од почетка њиве трактором повукао две бразде, па сам 2006. године дошао на запуштено породично имање поред Ибра и почео да крчим. Пола хектара њиве

15.9.2013.

МАГАЗИН

је од оца припало супрузи Десанки , а пола њеном брату, баш на месту где се гради мост. Сан ми је дао снагу и љубав према овом простору, па сам решио да га култивишем. Све је било зарасло у коров и шибље, па није могло ни да му се приђе. Док сам све искрчио без ичије помоћи смршао сам читавих 32 килограма – прича Киро. Годину дана је требало да прође док није извадио све пањеве, а оставио само три багрема испод чијих крошњи је саградио кућицу од дрвета, уз њу пластеник и тендицу под коју се склањао кад би почела да пада киша. На одлуку да гради ути-

цали су и риболовци којима је требао заклон од невремена. Расковао је Киро више од 20 транспортних палета, повадио ексере, па од дасака почео да прави кућицу. Уградио у је у њу транспортну фолију нишке дуванске ндустрије, даске, картон и ондолин табле. Сада у кућици има шпоретић на коме спрема храну, а у сандуку од замрзивача чува оно што спреми, и пиће за себе и пријатеље. Како до њиве још није стигла струја од куће донесе неколико дволитарских флаша са залеђеном водом, што је довољно да одржава температуру током дана. Имао је, каже, две мисирке и 12 кокошака све док му их

нису украли. Није ништа вредело ни то што је открио лопове и чуварима реда указао на њих. Више него што чувају кућицу Киру праве друштво два пса, Чапо и Шљапко, и мачак Серафим. Гајио је овде раније и ћурке све до тернутка док му син није сугерисао да се свако вече врати кући у Сијаће Поље. Киро је ове године на ранчу почео да гради пушницу за месо. Преостало је још да укопа ложиште у земљу, озида и направи вратанца. У пластенику гаји парадајз, паприку, краставце, у воћњаку трешње, вишње, мареле, аронију, мушмуле, крушке, дуње, шљиве, јабуке. Испред кућице

терасица, сто и столице за пријатеље и риболовце који сврате на кафу. - Ово ме одмара, а сваки покретан пензионер треба да се бави физичким пословима и не препусти стихији размишљајући којом ће улицом да иде. Рад човека држи на животу, поготово кад је стално на чистом ваздуху. Препоручујем људима да килажу не скидају лековима и гладовањем, него физичким радом. Сваки дан сам овде од 8 ујутру, а остајем до 9 увече. Цео дан сам ту, радим по нешто и спремам храну за ручак. После срчаних удара водим рачуна о исхрани, нарендам целер и аронију, прелијем јогуртом и то попијем са лековима. За доручак попијем још кафу и шумећи магнезијум, поједем две штанглице чоколаде за кување и банану. За ручак спремим шампињоне, рибу, пасуљ, маринаду од скуше и сомовине – прича Киро.

На плацу има воде, а по њу долазе и радници са оближњег градилишта. Размишљао је Киро да се упусти у изградњу рекреационог центра са базеном и теренима за мале спортове, али за то треба доста пара. Млађи син је ветеринар без сталног запослења. Док је стажирао у Ветеринарском институту добио је као надокнаду три пута мање него колега, а и поред положеног државног испита није добио посао. Киро верује да је стрес пресудно утицао да и сам прошле године доживи инфаркт, због кога се са Војно-медицинске академије после 35 дана лечења вратио са два стента. Радио је дипломирани ветеринар на продаји аутомобила, прао и полирао аутомобиле и за време највећих мразева и трпео док је могао. Старији син Ратко поживео је само двадесет година, пет више него остала деца која приликом рођења

остану без довољне количине кисеоника. Тежак инвалид од првог дана живота био је и повод да отац војсци врати стан и уз помоћ кредита сагради кућу у Сијаћем Пољу како би му сину омогућио боље услове за живот. Ауто је стварао више невоља него што је пружао задовољства, па је Киро прешао на бицикл којим свако јутро од куће у Сијаћем пољу релаксирано креће од куће до ранча. Понекад устане у 5, сврати на пијац да купи шта је потребно, попије кафу, па преко моста на рибничку страну. Тако је током целе године, а и у време кад је Ибар знао да заледи долазио је Киро да нахрани керове и кокошке. Сврати по који пролазник, поседи, попију кафу. Углавном су то, каже, добронамерни људи, али има и оних других. У непосредној близини „Мајоровог ранча“ је комшија Ћирковић. На-

МАГАЗИН 15.9.2013.

вршио је 94 године, још вози бицикл и ради у башти на државној имовини, али га нико не дира. До прошле године је Киро ноћевао у импровизованој кућици и од лопова чувао 12 ћурака. Дешавало се да и до 4 сата ујутру обесни момчићи, након што изађу из кафића, праве галаму у парку са друге стране реке и бацају камење у Ибар. Понекад дођу и на другу страну па беру јабуке иако нису зреле. Знао је водостај Ибра да достигне критичан ниво, али никада да угрози Кирово пребивалиште које се налази три до четири метра изнад садашњег нивоа реке. Ипак, увек настоји да га обезбеди што је могуће боље, а по мало бетона што остане радницима код моста искористи да избетонира коју стазицу. Није Киро превише докон ни у једно доба године, па сваки слободан тренутак користи да припреми огрев за зиму. Тако је на довољну дужину, да може да стане у шпорет, истругао чак шест палета дрвета које је камионом довежено из стругаре. Кад се умори прилегне на брезов креветић, па одморан настави са радом.

Кад следеће године буде пуштен у саобраћај „Главчићев мост“ верује да ће и струја доћи у овај крај, па ће са јесењим данима остајати дуже на ранчу. Септембарски дани су све краћи а вегетација при крају, остало је још нешто паприке да доврши зрење. Од борове оплате направио је Киро две табле у облику рибе. На једној пише „Мајоров ранч“, а на другој „Чувај се пса“. Задовољан је Киро оним што је до сада постигао, чак и пензијом која задовољава потребе породице. Само још кад би се син запослио. Велике социјалне разлике узрок су појави све већег криминала, па док се мањи број људи богати све је више оних који немају довољно ни за исхрану. Отуда и размишљање о социјалним картама као решењу проблема и превентиви од интензивирања криминала, али и времену када свега тога није било. Из сећања још нису ишчилеле слике о првим данима у Краљеву када су команданти Алекса Русо и Шиме Магић о сваком војнику водили више рачуна него родитељи. - Тога више нема, а народ се отуђио. И док је социјализам стварао

профил човека који је водио рачуна о пријатељу и другу, дружење је постало само ствар интереса, а ни у војсци више не постоји дисциплина и хијерархија. Кад би нас реактивирали ми би поцркали за 24 часа, јер се данас професионални војници такмиче ко ће са више погрдних речи да вређа старешину. Некад је то био изузетан случај, а у време кад сам као потпоручник дошао у Краљево млади официри су се склањали да поподне на улици не сретену команданта гарнизона кога су уважавли и поштовали – каже Киро. Толико критиковани социјалистички систем створио је од струмичког краја најплоднији крај у Македонији. Мелиорацијом су исушене баруштине које су од превеликог броја комараца претиле маларијом. Само педесетак километара од родног Берова су Кочани. И тамо су, као и у околини Краљева још тада сви сеоски путеви управо војним возилима насипани шљунком. Водило се рачуна о свком човеку а сада, каже Киро, као да смо пали с Марса. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Заборављени шампиони: Зоран Павићевић

ПАДОБРАНАЦ ПО СВАКУ ЦЕНУ

МАГАЗИН

15.9.2013.

(1)

- Двоструки светски првак на краљевачком спортском аеродрому обележио педесет девету годишњицу од првог скока падобраном. – Први слободни скок умало се није завршио трагично. – Док су родитељи били убеђени да им син летује на Гочу Зоран Павићевић на првенству уже Србије у Лисичјем јарку низао победе у свим дисциплинама, сем једне у којој је био последњи. – Тек што је завршио гимназију постао члан репрезентације уже Србије

Зоран Павићевић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

15.9.2013.

отово сваки разговор о спорту у Краљеву почиње констатацијом да је ово деценијама уназад спортски град, место где су се стварали шампиони који су током дуже или краће спортске каријере широм света доказивали ту констатацију. Било је међу њима мање или више познатих појединаца о којима се говорило углавном у време кад су постизали значајне резултате. Временом је сећање на њих, и светски вредне резултате, бледело све до тренутка кад је сасвим нестало пред најездом најновијих генерација спортиста. Мало истраживање међу најмлађим генерацијама страствених навијача показало је да се готово ништа не зна о двоструком светском рекордеру у падобранству Зорану Павићевићу. Љубав према авионима и падобранству датира још из гимназијских дана, а први контакт са ваздухопловима везан је за енглеске бомбардере либераторе који су 1944. године сејали смрт у Краљеву и околини. Стицајем срећних околности тада осмогодишњи

Зоран је преживео бомбардовање збега у Поповом потоку. Међу онима који су ту потражили спас од савезничке авијације поред бројних мештана било је жендарма, али и Немаца. Па иако се поуздано могло претпоставити да је место прилично сигурно, и да нема опасности да би могли бити откривени, Зоранова мајка, која се породила само 16 дана раније, наслућивала је несрећу и стално упозоравала на опасност. Отац Ђорђе, резервни официр војске Краљевине Југославије, био је знатно сталоженији, сместио их је под дрво поред воденице на Ибру и у тренутку када се из даљине зачула потмула тутњавина авионских мотора саветовао свима да легну на земљу. Скоро седамдесет година касније из сећања није избледела слика двотрупца и тутњава формације енглеских авиона. - Отац је повикао, лези народе, само трен пре него што је одјекнула експлозија и завладао мрак усред бела дана. Једна бомба је ударила у дрво пресекла га, а поред мене се створио

кратер дубок скоро два метра. Бомба се зарила у мекану пескушу поред Ибра, а мајка са муком извлачила Зорана прекривеног слојем земље. Само сат касније „спитфајери“ су митраљирали ово подручје и у истом налету упалили складиште бензина у Грдици поред тунела. - Прво што сам помислио било је да кад порастем постанем пилот и осветим се за ово што се дешавало – сећа се Зоран Павићевић. Летели су повремено над Краљевом, током читаве окупације, различити авиони, а Зоран се сећа савезничких који су слетали на Буњачке ливаде, у близини данашње касарне у Рибници, да би покупили некога. На том истом аеродрому седео је много година касније и, како пилоти кажу, парирао на ветру. Пре него једрилица полети док неко настоји да је постави у прави положај он је палицом одржавао равнотежу. Жеља да први пут скочи из авиона јавила се још 1952. године, али се отац жестоко противио свакој помисли да то чини. Упркос противљењу Зоран је те године,као гимназијалац, постао

члан Аеро клуба „Чкалов“ који је касније променио име у „Фрањо Клуз“. Поносни Србин из Васојевића Ђорђе Павићевић није дозвољавао једином преосталом сину да се излаже опасности. Два сина су већ умрла, а поред Зорана остала су само још женска деца. Али, немирни дух није могао да се помири са том чињеницом, па је са другарима кришом одлазио до аеро клуба у коме су, поред бројних активности, млади Краљевчани правили макете једрилица и авиона са моторима који су имали погон на ластиш. Присуствовао је и настави летења, чистио авионе и пунио их горивом. Жеља да полети била је толико прејака а испунила се 1954. године када је сео у једрилицу типа „саламандра“ коју су спортски пилоти чували још за време рата. Једрилицом су до тада летели полазници летачке школе који су обуку завршили годину дана раније. Сарајлија Шукрија Сарић био је наставник летења који је добро знао шта је све Зоран био спреман да уради само да би се, и поред очевог противљења, винуо у висине. Знао је и колико је труда улагао и радио све што се од њега тражило поготово пред отварање сезоне летења сваке године. Зато је и одлучио да га провоза. На несрећу непосредно пред полетање закасни због телефонског позива, а његово место заузме трговац и пилот Љуба Милетић кога су сви у клубу звали Ћоро. Сео је Павићевић у „роду“ повезану сајлом за авион. „Рода“ је имала челични костур, два седишта, комаде и ништа више. - Пита ме је ли све спремно, а ја кажем да јесте. Он избаци ноге из команди и држи се за упорнице, витло повуче једрилицу, а ја палицу за пењање. Кад смо били на 90 метара висине каже да идемо у десно откачим сајлу и уђем у десни заокрет. Поред пута Краљево-Крагујевац био је диспанзер, а ја приметим да губимо висину. Уђем у десни заокрет откачим сајлу. Ћоро каже десни попречно према писти, преузме команде и слетимо са 90 метара висине. Кад смо слетели каже ми да ништа не знам, а ја признам да ми је то први пут и да

МАГАЗИН 15.9.2013.

никад пре нисам сео у једрилицу, али је жеља да се одвојим од земље била јача од мене – прича Павићевић. На истеку прве декаде августа 1954. године након завршене обуке постројени су будући падобранци који су у припремном периоду пред први скок завршили одговарајући курс. Зоран Павићевић је мало закаснио на постројавање а у строј приступио у тренутку када се од оних који су спремни за први скок тражило да искораче један корак. Сви искоракну, а он остане. Када су сви остали почели да се смеју искорачи и Зоран љут што је приговорено да клубу не требају кукавице. Иако није био на курсу имао је велику жељу да скочи, а са 18 година тврдио да о падобранству зна више од инструктора. Мали тест знања огледао се у пет питања на које је одговорио као из топа или, како каже, као да је истресао орахе из џака. Довољно је било да инструктор закључи да у падобранству и ваздухопловству постоје одлучни људи који стоје иза онога што кажу. Прва знања о ваздухопловству стицао је Зоран уз друга из детињства, а касније гимназије, Зорана Вучковића чији је отац као пилот краљевског ваздухопловства још пре Другог светског рата летео на „месершмитима“ и дру-

гим типовима авиона. Пред рат је био финансијски директор Железничке радионице а стрељан октобра 1941. године иако му је као члану угледне и имућне породице пружена прилика да буде ослобођен. Кад је сазнао да ће сви бити стрељани од стида није могао да напусти колеге. Стигао је тек породици да пошаље последњи поздрав. Зоран Вучковић је и довео имењака Павићевића на аеродром након што су заједно прочитали све књиге о ваздухопловству које је оставио његов отац. Били су сигурни да ни једну од њих није прочитао наставник падобранства који је долазио из Трстеника. Сунце је већ било зашло кад је тог августовског дана са аеродрома полетео ПО2. У тренутку када је почео да се пење Зоран се сетио часова историје, лекција о боговима и борби између дана и ноћи каква је почињала тог предвечерја. Последњи зраци сунца настојали су да се пробију кроз облаке што је стварало атмосферу у којој је могло да се ужива поготово некоме које први пут гледао Краљево из ваздуха. Сунце се родило поново када је пилот Стева Марић достигао висину од 800, а убрзо и 1.000 метара. Падобран на леђима био је мало бољи од од оног са којим је Жан Жак Гарнерен први у свету скочио из балона са висине од 600 метара далеке

1797. године коју Зоран Павићевић памти по првом погрому Срба у Загребу. - Гледам Краљево, видим људе како гмижу по улицама, гледам Мораву и Ибар. Попнемо се, а кад пилот одузима гас значи да треба да се спремим за скок. Био сам последњи у групи падобранаца, па се ухватим за кабину и изађем на крило авиона. Размишљао сам о сваком покрету, првенствено да не закачим ногом сајле поред трупа којим се управља. Окренем се за 90 степени и идем према ивици крила, пружам корак напред, грчим се и стежем резервни падобран. Одједном осетим удар и видим изнад себе куполу падобрана од 70,2 квадратна метра платна. Сам у оној вечери гледам оне зраке и почнем да се радујем. Нема адекватног термина у изражавању којим бих могао да опишем лепоту коју сам тада доживео. У том моменту сам постао падобранац, а падобранство заволео за цео живот. Док сам се приближавао земљи видео сам башту са парадајзом и док сам је прескакао сетио се слике набијања на колац која је дуго стајала у краљевачком музеју. Скупио сам падобран и тражио да скочим поново – прича о првом скоку од пре 59 година Зоран Павићевић. До краја године скочио је укупнио

МАГАЗИН 15.9.2013.

четири пута, а „Б“ значка падобранства изостала је само због тога што је у време стицања за то ветар био много јачи од оног при коме је почетницима било дозвољено да скачу. Дуго Зоранов отац Ђорђе није знао у какву се авантуру упустио једини син. Сазнаће то тек у вестима Радио Београда годину дана касније када је будући велики шампион победио у свим дисциплинама, сем једне у којој је био најслабије пласиран, на првенству уже Србије у Лисичјем јарку код Београда. Скакао је последњи у низу такмичара и посматрајући претходнике анализирао скокове и увиђао у чему греше. У дисциплини у којој је био последњи победио је његов друг Зоран Вучковић син Милоша Вучковића, јунака Југославије. Након првих објављених резултат отишао је Ђорђе до комшинице Олге да јој честита зато што је њен син Зоран први у падобранству. Успут је био пресрећан што је његов Зоран био послушан па отишао на Гоч. Кад је код Олге сазнао да је и њен син отишао на Гоч све му је било јасно. Након што су увече објављени коначни резултати стигла је кокшиница Олга да честита Павићевићима, а Зоранова мајка читав следећи дан преседела поред радио апарата чекајући нове информације. Прво питање двојици другара по

повратку у Краљево било је како су се провели на Гочу. Тек свршени гимназијалац Зоран Павићевић је, после успеха на такмичењу у Лисичјем јарку постао члан репрезентације уже Србије. Ону причу о одласку на Гоч оцењује као први, али и последњи неморални чин у падобранству. Зоран Вучковић ће скоро пола века касније добити значајно опризнање јер је након напада НАТО авијације графитним бомбама на електросистем Србије 1999. године успео за само неколико сати да оспособи далеководе. За сличан посао Ираку је требало шест месеци. Дипломирани електро инжењер је добио највеће признање од председника државе а у Краљеву се нико није сетио да га, као ни његовог оца, предложи за заслужног грађанина. Охрабрен постигнутим резултатима наставио је настојећи да буде што бољи а први скок на слободно дејство умало се није завршио трагично. У десантним јединицама, али и код падобранаца почетника, врх конопца везан је за систем који отвара ранац са падобраном. Други крај је везан за шипку у авиону, а падобран се, ако је добро сложен, аутоматски отвара непосредно по напуштању авиона. Скок са слободним дејством подразумева да падобранац сам руком поблачи

сајлу која отвара ранац у коме се налази падобран. - У првом скоку сам био седми по реду. Кад скочим са крила авиона треба да сачекам седам секунди пре него повучем ручицу за отварање падобрана да би се избегла могућност да падобран падне преко неких делова авиона. Почео сам да бројим и у паду дошао у положај окренут леђима према земљи. Гледао сам авион како иде горе и бројим у себи. Одједном ми проструји кроз главу да падам, авион више не видим, а падобран није отворен. Руком сам пошао према ручици резервног падобрана, али нисам стигао да је дохватим. Лева рука остала је опружена, а јака ваздушна струја при брзини од око 200 километара на сат искренула је тело на бок. У тренутку кад сам видео да се оно падобранче напунило ваздухом, и формирала купола, осетио сам удар о земљу. Нико не трчи према мени да ме шутне у задњицу и тако обележи први скок. Скупим падобран, а сви бели и без капи крви у лицу. Инструктору Бамбули белом од страха стегнуте руке, а у њима праменови косе. Тек тада схватим шта се десило и да сам жив – прича Зоран Павићевић о првом слободном скоку. - наставиће се Т. Радовановић

МАГАЗИН 15.9.2013.

Сведочанство о НАТО агресији

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ (22)

Понедељак, 10. мај 1999. Дан четрдесет осми

МАГАЗИН

15.9.2013.

ако је опасност од ваздушних напада престала у 6,10 пробудио сам се тек у осам и као по правилу, уместо добро јутро, прво упитао шта је било на мети НАТО авијације током претходне ноћи која ће бити запамћена по томе да киша није престајала, а пада и јутрос. Не знам да ли су временске неприлике или нешто друго утицали да у Београду, први пут од 24. априла, сирене нису најављивале опасност од напада из ваздуха. Није их било ни у другим деловима земље сем Краљеву, Чачку и Нишу. Стигао нам је обрачун за потро-

шену електричну енергију у протекла два месеца, а дуг износи око 900 за једно и 200 динара за друго бројило што укупно износи око сто немачких марака. Пред потрошачима је дилема да ли да плаћају или не јер пара нема због тога што нема прихода, па се поставља оправдано питање како измирити настале дугове. Питам се да ли ће сви потрошачи уопште моћи да плате рачуне и да ли је поштено да неко плаћа, а неко не. Има ли истине у ономе што рече Максић пре неки дан. Наводно је, од поузданих људи из Електродистрибуције, сазнао да је стигло упутство да се струја никоме не искључује. Ко плати, плати. За остале још се ништа не зна. Да ли ће се нешто променити током дана и када ће ова

неизвесност престати? Можда је циљ агресора баш овакво изнуривање становништва? Чујемо невероватне приче о штетама које су настале у околини града, ужи део града није претрпео никакве последице. По једној причи Мадлен Олбрајт је лично захтевала да Краљево и Врњачка Бања, у којој је наводно провела најлепше дане детињства током Другог светског рата, буду изузети из војних дејстава. По другој потпредседник општине Пеђа Стојановић има пријатеља у седишту НАТО-а који му је јавио да Краљево неће бити бомбардовано. По трећој, извесни Краљевчанин служи кафе у седишту НАТО-а и увек када донесе спусти шољице на велику карту

Југославије која се налази на столу, баш на оно место где је Краљево, па заклони тај део. Људска машта нема границе ни у оваквим околностима. Сирене су огласиле опасност у 12,30, а већ око 15,00 док сам разговарао са теткама које су дошле да обиђу мајку, зачуло се јако дејство противваздушне одбране. Чуле су се и детонације у даљини, али нисам успео да избројим колико, а за време ручка, у 15,35, одјекнула је, чини ми се, најјача до сада. Непосредно потом чуо се звук авиона у одласку. За време напада на „Механизацију“ у Чачку погинуло је 4, а рањено 13 људи. Гађани су и Лађевци, Цветке, Павлица, Подгорица, Ужице, Кадињача, мост на путу Андријевица-Му-

рино код места Крушево, а током ноћ и реон око аеродрома у Нишу. Слободан Милошевић је позвао Уједињене нације да преузму улогу која им припада. Примио је Јасуши Акашија, некадашњег преговарача Уједињених нација у Босни, који се налази у приватној посети Југославији. Уједно је примио заменика министра иностраних послова Народне Републике Кине и кинеског амбасадора у Београду. Черномирдин у Пекингу разговара са кинеским званичицима о начину решавања кризе у Југославији, а Кина тражи поновно заседање Савета безбедности због напада на амбасаду у Београду. Тврди се да је заустављање напада предуслов за почетак прего-

вора и проналажење политичког решња кризе у Југославији. Колике су последице досадашњих дејстава најбоље потврђује изјава Ибрахима Ругову који тврди да је Косово празно, а Приштина град духова. На какав пријем наилази бомбардовање сведочи и још један напад на француске војнике стациониране у близини Куманова на које је бачена бомба. Наредбом Врховне команде Војске Југославије наложено је повлачење једног дела војске са Космета. Текст наредбе гласи: „Обзиром да су дејства на Косову и Метохији против такозване ОВК завршена, Врховна команда наредила је да започне враћање са Косова и Метохије дела јединица војске и полиције.

15.9.2013.

МАГАЗИН

Ова одлука се реализује од 9. маја од 22 часа. Истовремено ће, када буде постигнут договор са Уједињеним нацијама о упућивању мисије на Косово и Метохију, и престане спољна опасност од угрожавања територијалног интегритета Савезне Републике Југославије, бити могуће да се реализује план којим ће војне и полицијске снаге на Косову и Метохији бити сведене на мирнодопски ниво од пре почетка агресије. При стању доброг обезбеђења државне границе, које онемогућава убацивање терористичких банди из Албаније и Македоније, мирнодопски ниво војске и полиције према службеној процени компетентних

војних и полицијских органа, гарантује безбедност имовине на целој територији Косова и Метохије. Појединачни терористички напади мањих група разбијене ОВК, који се не могу искључити, спадају у домен бриге и активности редовних органа“. Лондон је реаговао на наредбу о повлачењу војске са Космета, а Кина и Русија први пут су заједно затражиле прекид бомбардовања које треба да буде предуслов за решење кризе. Ставови Русије и Кине по овом питању су потпуно подударни, а кинески председник каже да сваки план који се предложи мора бити прихваћен од стране Југославије. Кина је поставила

и четири захтева које треба да испуни НАТО. Треба да се изврши потпуна и детаљна истрага поводом напада на амбасаду, да се у јавности објаве резултати истраге, и да се казне кривци. Кина не прихвата никакво извињење и жаљење због овог догађаја, а док се не уради оно што је тражила суспендују се сви разговори са Вашингтоном о питањима разоружања, контроле нуклеарног оружја и људских права. Суспендовано је путовање свих америчких дипломата у Кину, амбасада ове земље у Кини биће привремено затворена, па се америчким грађанима не препоручује да путују у оду далекоисточну земљу. Опасност је

прошла у 19,48. У центру Скопља је запаљено једно возило са америчким ознакама, а извршен и трећи напад на НАТО војнике у Македонији. Одложен је и немачко кинески самит, па Хавијер Солана мора Шредеру да објасни како је дошло до бомбардовања кинеске амбасаде у Београду за коју се тврди да је била амерички, а не циљ НАТО алијансе. Акцију су извели амерички авиони који нису у саставу НАТО снага, а отуда и податак да за акцију, осим Британије, није знала ни једна од чланица алијансе. Зато се у Лондону тврди да је НАТО само пуки инструмент америчке политике, што је повод да Романо Проди устврди да би Европска унија

морала да има своје одбрамбене снаге. Папа Јован Павле II је примио Ибрахима Ругову, а у Хагу отпочела расправа пред Међународним судом о захтеву Југославије да се заустави агресија. Подигнута је оптужба и захтев за накнаду штете од 10 земаља уједињених у НАТО, а одлуке Суда су обавезујуће и на њих није дозвољено улагање жалбе. Уколико једна страна у сукобу не буде задовољна пресудом поступак се наставља пред Уједињеним нацијама. Приликом напада на Чачак погинула су четири лица, двоје у дворишту породичне, куће а двоје у камиону који је пролазио путем. У бомбардовању

околине Краљева у 15,00 на Цветке је пало 6 пројектила, на Самаила 1, а повређено је једно лице. Закон јачег највеће је безакоње изјавио је др Милован Бојић на испраћају посмртних остатака кинеских држављана страдалих у нападу на амбасаду. На планети би, рекао је још, било мање зла када се оно не би наносило у име добра. Деветнаестогодишњи син кинеске новинарке која је страдала у бомбардовању упутио је писмо америчком председнику Билу Клинтону. Опасност од ваздушних удара оглашена је од 21,30 - наставиће се Т. Радовановић

15.9.2013.

МАГАЗИН

- Када је Милош Милишић приступио редакцији листа „Наша фабрика“ двојица колега нису били одушевљени његовим доласком, а то ни у једном тренутку нису крили јер су очекивали принову у лику новог фоторепортера. – Лист „Фабрике вагона“ је сваке две недеље доносио врло критичке текстове на рачун руководства и врло брзо стекао поверење код радника. – Студио фабричке радио станице није много заостајао за оним у Радио Краљеву, а станица се разликовала само по томе што нема предајник. - Два пута недељно „Наша фабрика“ је доспевала у руке пет хиљада радника који су увек били најбољи критичари

Краљевачка медијска сцена: Милош Милишић

„НАША ФАБРИКА“ НАЈБОЉЕ ФАБРИЧКЕ НОВИНЕ (1)

отово пола века краљевачка медијска сцена поистовећивала се са локалним листом „Ибарске новости“. У оквиру истоименог јавног предузећа седамдесетих година прошлог века први пут је у етар пуштен сигнал Радио Краљева, а касније и телевизије. Број читалаца новина је варирао, и са годинама опадао, да би од неколико хиљада, у време које се описује као златно доба краљевачког новинарства, спао на само неколико стотина. Највећи број Краљевчана није ни знао да постоји и она друга, по броју читалаца многобројнија, ме-

дијска сцена која је обрађивала првенствено теме из краљевачких предузећа. Тако су о дешавањима у њима десетине хиљада радника, и њихових породица, најновије информације добијале из новина као што су биле „Наша фабрика“, Магнохром“, „Јасен“, „Каблар“ и други. И управо та, често називана фабричка, штампа дала је посебан печат краљевачкој медијској сцени, а из њених редова потекли су бројни дописници београдских редакција. Осамдесетих година прошлог века Краљевчанин Богдан Мрвош је био

уредник културне рубрике у београдској „Борби“, а између осталих интересовао се и за краљевачку културну сцену. Како је те године из штампе изашла књига есеја Наташе Ковачевић „Трагови времена“ настојао је да баш овде пронађе некога ко би могао да напише приказ књиге коју је проценио као значајну. Колега по перу, и лични пријатељ, Милош Милишић учинио се најпогоднијим за тај задатак, а овај посебно поласкан што је добио прилику да новинарско умеће покаже и изван Краљева.

Милош МИлишић

МАГАЗИН 15.9.2013.

нису били одушевљени придошлицом, а то ни у једном тренутку нису крили јер су очекивали принову у лику новог фоторепортера. Милош Милишић признаје да му није било ни мало пријатно кад је од Дугалића потекла примедба у вези његове способности за бављење новинарством. Уреднику Стојићу није било ни мало лако да помири супротстављене ставове и колеге убеди ће онај ко је знао да пише о књигама, филмовима и позоришним представама знати да пише и о вагонима. Како је време одмицало напетост је попуштала, а Милишић прихваћен као и остали чланови редакције. Иако се у почетку бавио само културом постепено је почињао да обрађује и друге области укључујући и производњу. Милош Милишић ауторитативно тврди да је „Наша фабрика“ била најбољи фабрички члист. Став о томе кристалисао се на основу поређења са другим листовима радних организација који су стизали у редакцију, а у то време скоро свако предузеће је имало новине које су излазиле периодично. - Ми смо били најозбиљнији и најутицајнији. Упркос томе што смо директно били везани за руководство писали смо врло критичке текстове на рачун директора, неких директора сектора, и врло брзо стекли поверење код радника, а руководство је зазирало од нас. Нису нас много спречавали да пишемо критичке текстове, а и ми смо знали где можемо, а где не можемо, да будемо оштрији – каже Милишић убеђен да је фабричко новинарство, иако изузетно занимљиво, најтеже од свих. „Фабрика вагона“ је имала око пет хиљада радника и сваки од њих је два пута месечно добијао „Нашу фабрику“ у којој је било различитих информација пре свега из самог предузећа, али и оних других, коментара, карикатура, текстова из области културе и спорта. Иако фабрички, лист се ни по садржини ни по изгледу није много разликовао од великих београдских новина. Са квалитетном штампом на квалитетном папиру, уз разумевање руководилаца, била је то новина какве се данас

не би постиделе ни веће локалне заједнице. Најбољи показатаљ квалитета била су лица радника на прозору редакције који су похвалама и критикама усмеравали даљи рад и креирање уређивачке политике. Било је и лагодније време, нарочито деведесетих година прошлог века, када се лакше живело, плате биле прилично добре, а људи растерећени брига често расположени за шалу и разне смицалице. - Мене су звали Мића 283. Имали смо телефонску централу која је усмеравала позиве према локалима у поједним секторима, а пумпно одељење које је техничком водом из Мораве снабдевало фабрику имало телефон са бројем 283. Кад неко окрене тај број, а дежурни радник подигне сушалицу, прво се зачује шуштање и бука пумпи. Нисам био превише расположен да учим бројеве напамет, а колеге сакрију интерни телефонски именик, па кад једног од њих упитам за број синдикалног функционера, каже ми да је то 283. Окренем број и, наравно, чујем само брујање пумпи, шуштање и вику некога ко је подигао слушалицу – прича Милишић. Знале су колеге да Милош Милишић улаже маскималне напоре како би добио стан од предузећа. Знали су и да је због тога прилично расејан, па су му једном приликом поручили да се јави одређеном општинском функционеру у служби која води евиденцију о расподели станова. Дуго је Милишић очекивао ову вест па се брже боље дохвати телефона и окрене број, а затим локал 283. Тек кад је зачуо познато шуштање и вику схватио је да су се опет колеге поиграле са њим, јер су му дале број централе „Фабрике вагона“ и локал пумпне станице на Барутани. Од тада су почели да га зову Мића 283. Први сарадници редакције били су запослени у краљевачкој штампарији, увек спремни да помогну, али и да се пошале на нечији рачун када је то потребно, посебно ако то може да допринесе квалитетнијем обављању посла. Зато су и подржали предлог фабричких новинара да се нашале са

Фото: М. Радовановић

Први објављени тескт био је повод за позив да настави да пише за „Борбу“, а прва новинарска искуства била су везана за представљање књига, након чега је уследио интервју са Милорадом Павићем, па бројним књижевницима, глумцима и другим уметницима. Врло брзо је Милишић постао члан редакције часописа „Повеља“, а уредник Милан Дачовић младом новинару са већ солидним искуством поверио да у Суботици направи интервју са познатим југословенским глобтротером Тибором Секељем који се управо вратио са једне од бројних експедиција. - Отишао сам у Суботицу и очекивао не знам кога, а и данас се сећам, иако је то било пре 30 година, да ми је врата стана у Кидричевој 10 отворио чичица са седом брадицом не виши од метар и по. Изненађеног ме је увео у стан трошне зграде који је мирисао неким необичним егзотичним мирисом. На решоу у углу крчкало се нешто као пиринач, а он ми објаснио да је то нека афричка биљка. Зидови су били пуни тотема, маски и талисмана које је доносио из читавог света и то памтим као веома лепо искуство – прича Милишић. Рад у „Повељи“, која је излазила тек квартално, није наговештавао озбиљније радно ангажовање, а потреба да се нађе стално запослење постајала све већа. Директор Службе заједничких послова Фабрике вагона у то време био је Предраг Симовић, а понуда Милишићу да почне да ради у овом предузећу у редакцији листа „Наша фабрика“ идеална прилика за решење статуса стално запосленог и свих привилегија које из њега проистичу. Уредник листа био је Душан Стојић, касније дугогодишњи дописник „Вечерњих новости“ из Краљева. Двојица осталих колега из редакције, технички уредник Стојан Петковић и новинар Мирољуб Дугалић

15.9.2013.

МАГАЗИН

колегиницом која је радила на коректури листа. Када се заврше сви текстови, а технички уредник све сложи, коректор би на пробном отиску тражио словне и остале грешке. Колегиница која је то радила није баш била превише предана послу што је сметало новинарима, јер су читаоци све грешке приписавали баш њима. Када је већ почела да се назире криза, а вагони на светском тржишту продају све теже новинар „Наше фабрике“ Ката Јовановић написала је текст под насловома „Све теже до купца“. Довитљивим новинарима није требало много да смисле „освету“ променом само једног слова у речи купац. Штампа је дозвољавала да се на само једном примерку листа промени слово, а наслов добије потпуно нов смисао. Након што је комплетан тираж подељен у свим организационим јединицама предузећа на састанку редакције је „установљено да се поткрала велика грешка“. Шок који је доживела колегиница био је довољан разлог да касније много више пажње посвети сваком тексту у новинама. Са напретком технологије повећавале су се и могућности штампе што је радницима, који су у штампарији прекуцавали текстове за фабричке новине, пружало прилику да се и сами поиграју са читаоцима, али и редакцијом листа. Тако се дешавало, додуше не тако често, да у текст који се бавио озбиљном проблематиком убаце и нешто што нема никаве везе са њима, а читаоци примали са мање или више симпатија. Но, и поред свега, није било љутње, а повремена шале су брзо заборављане. Душан Стојиће је био добар уредник а много му је помагала чињеница да је био изузетан познавалац фабрике и људи у њој. Све то утицало је на креирање уређивачке политике и избор тема које су интересовале раднике, па је „Наша фабрика“ била изузетно читан лист.

Сваки број новина имао је коментар, опис значанијих догађаја из претходне две недеље, вести из фабрике, портрет радника, репортажу са неког тешког радног места. По цео боговетни дан су новинари шпартали по прилично великом фабричком кругу тако да се озбиљно размишљало о куповини „фиће како би брже долазили до сваког дела, али и бројних других места широм Југославије на којима су мостове и друга постројења градили радници „Фабрике вагона“. Текстови су обрађивали и теме ван предузећа, па није било ретко да су се на страницама листа налазили и они наслови који су доносили разоворе са градским челницима, председником општине, партије, синдиката. Новца је било довољно, па су руководиоци „Фабрике вагона“ одлучили да купе најсавременију опрему за интерну радио станицу. - Отишао сам у Бањалуку, у фабрику „Руди Чајавец“ која је производила ту опрему, а наш студио није заостајао за техником Радио Краљева. Разлика је била једино у томе што нисмо имали предајник, али су свуда по фабричком кругу били инсталирани звучници. Емитовали смо програм између 6 и 6,30, углавном музику и информације које су занимале раднике. Једна информација односила се на посету члана Председништва Савеза комуниста Србије Сободана Милошевића, у то време не превише значајног функционера чије је име било готово непознато. У пола седам искључујемо програм и крећемо поново између 9 и11 када је у фабрици било време ручка. Програм је настављан у 14,30 жељама за срећан рад онима који отпочињу другу

смену – објашњава Милош Милишић који је у овој радио станици био уредник, музички уредник, спикер и све друго што је требало. Смењивали су се блокови од по 15 минута забавне и народне музике, увек лагане српске песме и никад нешто што би мирисало на шунд. Трајало је то све до увођења санкција међународне заједнице Србији које су спречиле „Фабрику вагона“ да реализује посао века испоруком 1.000 најсавременијих теретних вагона за потребе француске железнице. Французи су морали да испоштују одлуку Европске уније и откажу поруџбину, а „Фабрика вагона“ полако да тоне до ситуације у каквој се налази данас. Све мање пара утицало је и на осипање редакције фабричког листа, а када је дотадашњи уредник Душан Стојић постао дописник „Вечерњих новости“, а Дугалић београдске „Политике“, Стојан Петковић се вратио на место контролора у „Вагоноградњи“, а у редакцији остали само Ката Јовановић и Милош Милишић. Након што је колегиница отишла на плаћено одсуство „последњи Мохиканац“ Милош Милишић правио је повремено билтен штампан на „гештетнеру“. Када је и за то понестало пара 1994. године био је принуђен да потражи запослење на другом месту. - наставће се Т. Радовановић

15.9.2013.

МАГАЗИН

Александар Јаковљевић

Краљевачка музичка сцена: Александар Јаковљевић Дебо

СЕДАМ ГОДИНА РАЈА - У време најтеже кризе у Србији деведесетих година прошлог века професор камерне музике Александар Јаковљевић као члан гудачког квартета забављао богате странце у Доминиканској републици

олазак у школу значајан је за свакога ко отпочиње нову фазу у животу, али и за родитеље који желе да њихово дете стекне широко образовање и створи услове за што квалитетнији самосталан живот. Поред онога што пружа обавезно школовање додатна знања и искуства стичу се од најранијег детињства и у уметничким школама, пре свих музичкој. Вођени жељом да њихов син стекне и ову врсту образовања родитељи Александра Јаковљевића инистирали су да се већ од девете године упише у Музичку школу. Хармоника је одувек била најближи иснтрумент највећем броју становника ових простора, па су и Александрови родитељи потајно гајили наду да би могла успешно да засвира и у рукама њиховог сина. Алтернатива је била клавир. Али у време експанзије неких других музика, различитих од класичне, младе људе су највише

привлачили неки други инструменти, па је Александар, пре него је и помислио да ће организовано учити музику, почео да пребира жице бас гитаре. И док се у кругу породице водила огорчена битка око тога за који се инструмент определити Александар је већ закорачио у трећи разред основне школе, па је било касно да почне да свира и клавир и хармонику. Комисији на пријемном испиту није промакла његова музикалност, па је у складу са њом, а и физичком конституцијом, будућем ученику препоручено виолончело. Доведен у ситуацију да не може да бира, а притиснут жељом родитеља и оним чиме га је привлачила гитара, прихватио је изазов и упустио се у авантуру чије домете на том узрасту није могао да докучи. У то време краљевачка Музичка школа „Стеван

МАГАЗИН 15.9.2013.

Мокрањац“ је још била у развоју и није имала довољно стручног кадра за све инструменте, посебно не за виолончело. Долазили су повремено професори из других градова и реномираних музичких школа, врло често се мењали, а ученицима остављали да оно мало нових елемената са којима су се сретали једном недељно увежбавају сами. Мукотрпне вежбе без надзора стручњака давале су мање или веће резултате, а ученици који су показивали више интересовања, и имали могућности, одлазили су у Београд на још по који час. Све то накнадно је оптерећивало Александра код кога се стварао осећај велике одговорности. Први професор виолончела, сећа се, био је Тома Првуловић, војни диригент и вођа војног оркестра. Био је заљубљен у виолончело, а део те љубави полако преносио и на новог ученика. Уважавао га је до те мере да је овај полако почео да схвата колико вреди. - Следеће године дошао је Атанасије Стојиљковић, виолончелиста у симфонијском оркестру Радио телевизије Србије. Било је нас неколико виолончелиста, непуна класа, а он нас је држао по цео дан у школи и волео да будемо сви присутни, и старији и млађи. Касније сам схватио да је то добар систем у раду, јер неке ствари лакше запамтиш, па иако је био изузетно захтеван професор није ми било тешко. Допадао ми се тај систем рада, али су врло брзо почели да долазе нови професори, прво Љуба Повојац, па виолончелиста Београдске филхармоније Младен Дамјанац – сећа се Јаковљевић. И поред озбиљног рада није било значајног помака у напредовању, јер се са сваким новим професором практично кретало из почетка што је стварало извесну дозу отпора код ученика, код Александра посебно. Из данашње перспективе склон је веровању да на том узрасту деца много мање размишљају о напретку, а више се везују за одређене људе, што се није променило ни до данашњих дана. Зато је ваљда и почело оно што ученици зову забушавање које је резултирало изостајањем са наставе. Одлазио је ре-

довно Александар са виолончелом на леђима у одређеним терминима према школи, али га је пут увек одвео на неку другу страну. Тако је и дошао у ситуацију да пропусти завршни испит на крају школске године. Нису ни родитељи желели да врше превелики притисак, и на силу терају сина да свира, али се умешао тадашњи директор Музичке школе Милоје Лазовић који је у Александру препознао потенцијал. Био је упоран до те мере да је стално подсећао и родитеље, а и Александра, на велику штету уколико у том тренутку напусти даље школовање. Није у то време било довољно челиста у школи, па је можда и то био разлог за притисак. Било како било организовано је ванредно полагање испита, а Александар Јаковљевић је постао једини и најбољи ученик у класи виолончела. Данас је склон веровању да је био више једини него најбољи, а да је основна идеја професора Лазовића била да у краљевачкој школи створи добру основу за школован кадар како не би морао да ангажује професоре са стране, а нови ученици не преживљавају све оно што су преживљавали дотадашњи. Приметио је у то време искусни педагог да Јаковљевић воли виолончело, али да се дешава нешто што му није одговарало и што га је одбијало од инструмента. Чврсто опредељен да од свршеног ученика ниже музичке школе направи врсног виолончелисту предложио му је да упише Школу за музичке таленте у Ћуприји после првог полугодишта средње школе у Краљеву. Али, имала је школа више предмета него краљевачка, па је требало полагати разлику испита. Опет је прсте умешао професор Лазовић и припремио Александра довољно добро да положи пријемни испит. - Тамо сам видео како треба да се ради и то сматрам почетком бављења виолончелом. Школа и смештај интернатског типа су у истој згради у којој сваки ученик има собу за вежбање и васпитача који га контролише. Имаш континуитет и, хтео не хтео, мораш да радиш два три

сата дневно. Имао сам једног професора од почетка до краја школовања. Школа у Ћуприји пружа такво музичко образовање да је немогуће да онај ко је заврши не може да положи пријемни испит на факултету – каже Јаковљевић. У класи професора београдског Факултета музичке уметности Виктора Јовичића Александар Јаковљевић је, на понос родитеља који нису имали никакве додире са музиком, дипломирао у рекордном року са највишим оценама. Још у време школовања у Ћуприји срео се први пут са камерном музиком и све четири године био члан школског гудачког квартета. То је био добар основ да још на првој години факултета добије први стални посао. Некако у то време потребу за виолончелистом исказало је Позориште на Теразијама у коме се Александар запослио после успешно положене аудиције. Концерт мајстор био је Трипо Симонути, а девет позоришних представа месечно, уз радно време од 20 до 23 часа, пружало изузетно повољне услове за редовно студирање. Дуго су просторије позоришта реновиране, па су представе игране у Дому културе „Вук Караџић“, непосредно уз Студентски дом „Лола“ у коме је становао Александар. Плата чланова оркестра позоришта је солидна, равна са платама запослених у школи, филхармонији или другим оркестрима. Да жеља за радом нема граница доказује и чињеница да је, поред свих обавеза, јунак ове приче постао и члан Београдског гудачког квартета. - Само сам ја био студент, али сам им одговарао, а нисам ни ишао на редовну наставу, јер сам већ свирао у квартету. Кад је професор Аленко Белоти пред пензију дошао да ради на факултету одлазио сам само на консултације и испите, а уместо само десетак минута наступа на испиту одржим цео концерт. Кроз гудачки квартет су прошла многа значајна имена из музичког света, а ја сам волео групно музицирање – признаје Јаковљевић чији апетити из дана у дан расту, а кад са успехом прође аудицију

15.9.2013.

МАГАЗИН

постане члан Беогардске филхармоније и напусти позориште. Дириговала су филхармонијом имена светског гласа, радно време је могло да се усагласи са обавезема на факултету, а концерти су одржавани сваког петка. У златном периоду путовала је филхармонија по свету, са њом и Александар, али је полако почела да се осећа криза, а плате постају све ниже. Апсолвентски стаж је већ истекао па више нема право на смештај у студентском дому, а плата једва 4,5 немачке марке. Опет је спас професор Милоје Лазовић који одушевљено запошљава младог професора у кога је веровао још од почетка школовања. Али, плата од само 2,5 марке, без обзира што

нема трошкова за стан, није довољна за задовољење свих потреба. Решење је друштво из школе и бенд у коме Александар, овога пута као бас гитариста, свира блуз, џез, рок, евергрин... „Пера Ждера“ је тек почео да ради, а за три дана викенда заради се до 100 марака, свакоме по 20. - Колега из гудачког квартета Гаја добије позив из Доминиканске републике да свира у у гудачком квартету у неком хотелу за плату од 1750 долара. Прође две године, а он зове да дођем и ја. Јагма за то место у Београду, а он препоручио мене. Био сам са њим раније у Лондону на мајсторском курсу за младе квартете код чувеног „Амадеус квартета“. Спремали смо се за такмичење у Токију, али због кризе нисмо

отишли – сећа се Александар. Пет месеци касније коначно је стигао толико очекивани позив, али је за авионску карту, у време највеће кризе, требало одвојити 600 марака. Половни „фића“ је тада вредео једва 50, појачало 150 и „фендер“ гитара 450 марака, таман довољно да се стигне до Доминикане. И док је криза све дубља, земља под емабргом, затворене границе, плата од 1750 долара је довољно велики изазов за дванаест сати авионом дуг пут до Санто Доминга, преко Будимпеште и Париза. Много година раније знатан број југословенских музичара почео је да ради у Доминикаснкој републици. После рушења диктатуре земља је отпочела нову етапу у развоју, а једна од

престижних ствари било је формирање националног оркестра. Имају жељу, а немају школоване људе, па је чланство у Покрету несврстаних било прилика за сарадњу са Југославијом. Тако је у педесеточланом националном оркестру Доминиканске републике свирало чак 12 људи са наших простора. - У том периоду су само Срби и Кубанци који су бежали са Кубе свирали у Доминикани, а у једној размени оде и Гаја. Имају велике плате, добијају станове и све услове да буду тамо и раде. Ситуација се касније мењала у зависности од тога ко је долазио на власт, али је могло лепо да се живи са две просечне плате у породици – каже Јаковљевић. Као својеврсни рај на земљи Доми-

никанска република се определила за туризам као основну привредну грану, па су на све стране ницали хотели. У једном затвореног типа намењеног странцима, који су држали Шпанци, свирао је гудачки квартет из Србије у којој влада криза, ратови и стална опасност од мобилизације. - У хотелу класична музика као концерти. Ресторан се звао „Шопен“, а оркестар седи у чамцу који кружи. На простору од пет квадратних километара око хотела бајковити бунгалови, возићи на батерије, осам ресторана, три дискотеке, сервиси на сваком ћошку. Хотел у близини мора на сред језера направљеног после исушивања мочваре. Около само мостићи и џунгла, а ми седимо на чамцу и свирамо. Концерт

почиње сваке вечери кад се заврши вечера и погасе светла. Сат времена свира се класична музика, популарна класика, а гости из целог света. Двевни пансион у вансезони је 400 долара, у време дочека Нове године и по 1500 – прича Јаковљевић који је у овом рају на земљи провео пуних седам година. По повратку у земљу 2001. године, и кратког рада у крагујевачкој Музичкој школи, отворила се могућност запослења на Катедри за камерну музику Факултета у Нишу на којој данас Александар Јаковљевић ради као ванредни професор. После магистратуре шефа Катедре за камерну музику на овом факултету очекује скори конкурс за избор редовног професора. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 15.9.2013.

Фото: М. Радовановић

ПРВИ МЕЂУНАРОДНИ ФЕСТИВАЛ КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА

МАГАЗИН

15.9.2013.

Централни Балкан између грчког и келтског света

- У краљевачком Народном музеју приказан само део предмета који сведоче о најстаријем насељу на територији данашње Србије. – Од 2001. године истражено само шест процената локалитета у близини Бујановца који се простире на пет хектара

Фото: М. Радовановић

НАЈСЕВЕРНИЈА ТАЧКА ГРЧКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ 63

МАГАЗИН 15.9.2013.

рло кратко су трајала археолошка истраживања започета шездесетих година прошлог века на локалитету села Кршевица недалеко од Бујановца. Шездесет година пре тога антопогеограф Риста Николић је у раду под називом „Пчиња у сливу Јужне Мораве“ записао да на једном мањем узвишењу, овом селу на левој обали Кршевичке реке, постоји градиште познато као кале. Ту је, по причању, био град Тролово испод којег је било много дућана по којима се и данас једно место зове Дућаниште. У то време Врање још није постојало. Захваљујући деценију дугим археолошким истраживањима, обновљеним у срцу Балкана прве године овог миленијума, откривено је нajстaриje урбaнo нaсeљe нa тeритoриjи дaнaшњe Србиje. На простору који покрива пет хектара, добро организовано и комплексно насеље из 4. века пре наше ере развијалао се далеко од тада познатих урбаних

центара. Утврђени град устројен је према грчким узорима, са aкрoпoлом зaштићeном бeдeмoм, дубoким рoвoм ширoким oкo 20 мeтaрa и пoдгрaђeм у кoмe су oткривeни oстaци бројних грaђeвинa. Међу њима су пeћи, култни објекти и јединстврени систем за снебдевање водом што Кале чини локалитетом од изузетног значаја. Истраживања овог локалитета и сарадња београдског Археолошког института са народним музејима Врања и Београда потврђују да је реч о локалитету захваљујући коме је створена могућност бољег разумевања сложених односа на подручју централног Балкана током последњег миленијума пре наше ере. Изложба „Централни Балкан између грчког и келтског света“, отворена у краљевачком Народном музеју, прилика је да сазнамо како је изгледало место сусрета грчке и келтске културе, како је један антички град настао, живео и не-

15.9.2013.

МАГАЗИН

стао у варварском окружењу. Она омогућава да се сазна шта је све чинило свакодневицу становника овог насеља и шта све, захваљујући археолошким истраживањима, може да се научи о прошлости, различитим идентитетима и културама захваљујући којима савремена свакодневица изгледа баш овако. Уз помоћ предмета који су коришћени, заната којима су се становници овог дела данашње Србије бавили, објеката које су подизали, разоткривајући само сегменте динамичне историје ових простора, изложба пружа прилику да се разуме, а тиме и сачува прошлост. Аутор изложбе је др Петар Поповић из Археолошког института у Београду, а координатор музејски саветник Ненад Радојчић, док су не-

Петар Поповић

себичну помоћ при реализацији пружили виши кустос Вера Крстић и музејски саветник Аца Ђорђевић. Дизајн поставке осмислила је Борјана Шуваковић. Др Поповић подсећа да су истраживања у Кршевици почела 2001. године и да од тада трају континуирано до сада. У подножју локалитета откривени су остаци грчке архитектуре какве истраживачи уопште нису очекивали. - То је било запањујуће и ми смо само били затечени, истаживања ће се наставити даље, а сада овде видите минимум резултата – каже др Поповић. Краљевачки Народни музеј је домаћин изложбе која приказује десетогодишње истраживање локалитета Кале-Кршевица, од 2001. до 2011. го-

дине, који спада у најзбачајније археолошке локалитете у Србији и у веома ретке у којима се истражује однос централног Балкана са античком грчком цивилизацијом. Пронађени материјал је изузетно редак у нашим изложбеним просторима, па је краљевачки Народни музеј још 2004. године, само три године након почетка истраживања, први пут приказао део ископина, а изложба „Кале-Кршевица“ приказивала почетне резултате истраживања. Отварајући изложбу директорка београдског Народног музеја Бојана Борић Брешковић је истакла да она представља резултате десетогодишњих напора стручњака да препознају шта све садржи изузетан локалитет који представља јединствен утврђен

антички град на територији Србије и најсевернију тачку грчке цивилизације. Највећи процват ово античко насеље доживело је у периоду између четвртог и трећег века пре наше ере, за који се везује просперитет Македоније којом су владали Александар Македонски и његов отац Филип. Поред бројних предмета пронађеним на локалитету чини се да највећи значај имају изузетни нумизматички примерци са ликовима Филипа, Александра ои њихових потомака. Ископавања и истраживања локалитета Кале-Кршевица упућују научнике на могућност да се на овом месту налазио загонетни град, а различити објекти и покретни налази сведоче о величини насеља које је

настало почетком четвртог века пре наше ере. По неким специфичним архитектонским решењима и сложеним структурама ово насеље се сматра ретким, можда јединственим, и за сада сигурно најстаријим урбаним насељем на територији данашње Србије. Изложба представља основне резултате истраживања у Кршевици и илуструје изглед овог добро организованог насеља које је за време свог постојања одржавало везе са Егејом. Ако се има у виду да је истражено само шест процената укупне површине локалитета разумљиво је што на бројна питања још нема одговора, па др Поповић и наглашава да се на основу сегмената не може сагледати далеко већа целина насеља у Кршевици. Т. Радовановић

МАГАЗИН 15.9.2013.

Фото. М. Радовановић

МАГАЗИН

15.9.2013.

Из Полицијске управе Краљево

НАПРЕДАК НА СВИМ ФРОНТОВИМА

едмични статистички преглед стања јавне безбедности на подручју града Краљева за период од 2. до 8. септембра указује на незнатно смиривање у области криминалитета. Иако није познато да ли су се грађани склони вршењу кривичних дела смирили, или су они који их откривају били мање активни, зна се да је број заведених кривичних дела са 41 смањен на 34. Општи криминал је знатно развијенији од привредног, а није познато да ли је то због стагнације привредних активности и стања у привреди у којој више нема ничега, или неких других околности. Познато је да од 34 евидентирана кривична дела само два спадају у област привредног, а сва друга у област општег криминала. Инспектори криминалистичке полиције успели су да открију тек негде око четвртине починилаца, док се за три пута више њих још трага. И тек што се за мало смирила ситуација у области јавног реда и мира током претходне недеље бележи се ново погоршање и број од 30 прекршаја, а као по правилу у структури преовладавају туче којих је било 19, док је осталих прекршаја било 11. До погоршања је дошло и у области саобраћаја.

Да ли је повод томе повећан број возила након завршених годишњих одмора, или нервоза возача због свега што са почетком школске године доноси септембар, остаје да утврђују аналитичари. Припадницима полиције није промакло да евидентирају 18 саобраћајних незгода што у односу на претходиних 12 чини повећање од читавих 50 посто. И док су само седам дана раније повреде претрпела три лица, последњи сатистички период Полицијске управе Краљево остаће упамћен по девет саобраћајних несрећа у којима је лакше повређено чак 11 лица. У преосталих девет причињена је само материјална штета која се у периоду од 2. до 8. септембра приближила износу од пола милиона динара. О повећаној нервози учесника у саобраћају сведочи и 20 прекршаја више него седам дана раније. Учетворостручен је и број пожара у чијем гашењу су учествовали припадници Ватрогасно-спасилачке јединице Одељења за ванредне ситуације. Мала утеха је што је у њима причињена материјална штета од 200 хиљада динара. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

15.9.2013.

МАРИХУАНА У САКСИЈАМА И

згледа да су појединци буквално схватили да је будућност Србије у развоју пољопривреде, па су се у жељи да што брже дођу до зараде определили за њен најпрофитабилнији део у који спада производња и продаја опојних дрога. То су открили припадници краљевачке Полицијске управе након што су, по наредби истражног судије Вишег суда у Краљеву, извршили претрес породичне куће и помоћних објеката у власништву Краљевчанина З.М. рођеног 1957. године. Поред осумњиченог ухапшена је и његова невенчана, десет година млађа, супруга М.В. а обоје се терете да су извршили кривично дело које закон дефинише као неовлашћену производњу и стављање у промет опојних дрога.

Тако су припадници полиције, настављајући рад на сузбијању трговине наркотицима, пресекли још један ланац којим је на краљевачко тржиште доспевала дрога. Полицијски службеници су, сем саксија у којима је био засад марихуанe, пронашли и осушену исту биљну материју, 5 ручно направљених цигарета „џоинт“ и 84,10 грама семенки за које се сумња да је индијска конопља. Увиђај је извршио истражни судија Вишег суда у у присуству заменика Вишег јавног тужиоца и припадника краљевачке криминалистичке полиције, а осумњичени су у законском року уз кривичну пријаву приведени истражном судији Вишег суда у Краљеву.

БАЦИО ДРОГУ И ПОБЕГАО Н астављајући активности на сузбијању трговине наркотицима, припадници Полицијске станице Рашка су запленили килограм марихуане. На раскрсници магистралних путева Краљево – Нови Пазар – Косовска Митровица, у петак око 1,30 часова, припадници саобраћајне полиције су зауставили аутомобил „фиат пунто“, чачанских регистарских ознака, из којег је, одмах по заустављању и предузимању мера у циљу вршења контроле, сувозач М. Д. изашао,

одбацио од себе кесу са килограм марихуане и побегао. Након трочасовне потраге припадници полиције су пронашли и ухапсили одбеглог М.Д. и ухапсилио против кога је поднета кривична пријава због сумње да je извршиo кривична дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога и ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавању јавног реда и мира. Т. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs