MagazIN 61

МАГАЗИН Година I * Број 61 * 4. август 2013. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

2

МАГАЗИН 4.8.2013.

3

4

МАГАЗИН 4.8.2013.

5

Пред локалне изборе на Косову и Метохији

МАГАЗИН

4.8.2013.

СРБИ ВОДЕЋА ПОЛИТИЧКА СНАГА НА КОСОВУ

6

- На Косову има скоро 300.000 српских бирача са правом гласа и њихови представници би могли да освоје највише гласова.

- Највећа албанска странка Демократска партија Косова на претходиним изборима освојила је 224.339 гласова. - Сукобљена мишљења око Јединствене српске листе. – Возом до Косовске Митровице

7

8

МАГАЗИН 4.8.2013.

П

риштински дневник Трибуна пише да ће бриселски споразум бити привремено суспендован и до јесени се неће радити на расформирању паралелних безбедносних структура и формирању нових судова на северу Косова и Метохије. До прекида имплементације је, како се тврди, дошло због кризе Владе Србије, летњих одмора и проблема око Закона о амнестији. У исто време медијатори у дијалогу Београда и Приштине очекују да две стране до петка одлуче да ли ће се два премијера састати још једном пре сусрета 28. августа. Наводи се и оцена специјалног представника Европске уније Самуела Жбогара да Бриселски споразум већ даје прве конкретне резултате, а као примере је навео интеграцију правосуђа и полиције на северу покрајине и споразум о локални изборима. У интервјуу Радио Косову Жбогар је рекао да ће преговори о придруживању Косова Европској унији утицати на процес помирења Срба и Албанаца на северу после одржавања избора у новембру, али је упозорио да ће то бити дуготрајни процес. Приштински дневник Коха Диторе пише да би Срби могли да постану водећа политичка снага на Косову ако учествују на изборима на јединственој листи. Српских бирача са правом гласа на Косову има скоро 300.000 и њихови представници би могли да освоје највише гласова, пише дневник и подсећа да је највећа албанска странка Демократска партија Косова на претходиним изборима освојила 224.339 гласова. Стручњаци оцењују да власти у Београду неће успети да анимирају бираче и да ће коначни резултат избора одражавати демографско стање на терену. Носилац Јединствене Српске листе у Скупштини Косова Рада Трајковић очекује да ће Срби на северу препознати једину шансу за институционалну легализацију и изаћи на локалне изборе, јер неизлазак води ка даљој неизвесности. Овакав став темељи се на мишљењу да Заједница српских општина постаје једина шанса за инсти-

туционалну легализацију Срба унутар система Косова, а била би призната и од међународне заједнице и институција у Приштини. Зато би Срби са севера морали да буду далековиди и храбри да помогну успостављање тих институција и да тако створе шансу за функционални опстанак у јужној покрајини. Овај процес је стратешки важан за очување утицаја Срба на Косову и северно и јужно од Ибра, јер је потписивањем бриселског споразума Србија прихватила укидање локалних самоуправа које су настале по српском изборном законодавству. Трајковић сматра да уколико Срби не изађу на изборе, Србија неће смети да финансира локалне самоуправе и оне ће, чак и за државу Србију, добити статус илегалних што доводи у проблем финансијску подршку коју су до сада те институције имале. Све би могло да изазове економску дестабилизацију становништва на северу и продуби сукобе и са Приштином и са Београдом што може да буде опасно за стабилност севера и њихов опстанак на Косову. Зато је неопходно да Срби изађу на изборе и да све локалне представнике који су у функцији стварања Заједнице српских општина ставе на јединствену изборну листу. У исто време бивши државни секретар у Министарству за Косово Оливер Ивановић се и даље противи идеји да Срби учествују на новембарским изборима на заједничкој листи, пише приштински дневник Епока е Ре. Ивановић је оценио да би тако нешто имало смисла само за парламентарне изборе, јер би се спречило расипање гласова. Уједно сматра да кандидати партија или група грађана треба да учествују на локалним изборима. Амбасадорка Сједињених Америчких Држава на Косову Трејси Ен Џејкобсон позвала је Србе да масовно изађу на предстојеће локалне изборе заказане за 3. новембар. Гостујући у емисији „Разговор“ на другом каналу РТК, који емитује програм на српском језику, као добар сигнал оценила је позив Београда Србима да изађу на предстојеће изборе као прве који ће истовремено бити организовани на

целој територији Косова. Срби ће учешћем на њима моћи да изаберу легитимне представнике које ће признати суседи и међународна заједница. Оценивши бриселски споразум Београда и Приштине као веома позитиван истакла је да ће сарадња у областима здравства и образовања бити настављена на транспарентан начин, јер се Србија обавезала да ће ове финансијске трансакције бити транспарентије. То значи да ће новац ићи ка популацији у целини, а не према одређеним појединцима који су у прошлости имали користи од тога. Ивица Дачић је грађанин Косова по праву рођења и, уколико буде на листи косовских гласача, моћи ће да гласа у Призрену где је рођен, изјавио је заменик министра спољних послова Косова Петрит Сељими оценивши да би се тиме дала подршка принципу разноликости у једном од најлепших градова Косова и Балкана. Радне групе у дијалогу, ОЕБС и Централна изборна Косова, раде интензивно да би створили добар предизборни пејзаж, да се странке припремају за градоначелничке функције и локалне скупштине, а тек после летњег одмора наступиће период интензивне кампање. Избори на целој територији Косова у складу су са изборним законом Косова и могу да буду кључни тренутак у стабилизацији односа на Балкану. Поводом упозорења тима Срба са Косова задуженог за спровођење бриселског споразума да ће прекинути активности ако Приштина настави хапшења, Сељими је рекао да Приштина не хапси Србе и да су последње хапшење осумњиченог на северу спровеле полицијске снаге Европске уније. Кад ступи на снагу Закон о амнестији хиљаде косовских Срба ће бити третиране као „табула раса“ у садашњем уставном поретку, а само извршиоци најтежих кривичних дела који су покушали или извршили убиства, нападали представнике међународне заједнице, или сличних преступа, имаће разлог да страхују од Косовске полиције или Еулекса. До потпуне нормализације односа Косово и Србија ће морати да испуне десетине и стотине билатерал-

9

МАГАЗИН

4.8.2013.

них и мултилатералних обавеза, а једна је и признање Косова. Коха Диторе тврди да Срби са севера покрајине нису променили ставове према косовским институцијама, формиране су нове паралелне институције, као и нове барикаде, а траже да Закон о амнестији важи и за дела почињена после 20. јуна. У исто време Влада Косова тврди да датум неће бити мењан и да ће Срби одговарати за сва дела почињена после овог датума. Министар правде Хајредин Кучи тврди да је временски оквир у Закону о амнестији веома јасно постављен и амнестија не важи после тог датума. Новац од царина прикупљен у северној Митровици ће бити блокиран најмање следећа два месеца, јер је група посланика Скупштине Косова тражила мишљење Уставног суда о нацрту закона по коме он припада северним општинама. Посланици су се обратили Уставном суду јер сматрају да је нацрт закона о допунама Закона о буџету за 2013. противан уставу и да мења фискални и финансијски систем

10

Косова. Приштински дневник Коха упозорава да су слобода кретања и примена бриселског споразума угрожени због претњи Срба на северу Косова да ће поставити барикаде. Дневник тврди да је превоз припадника мисије Еулекс и косовске полиције почетком недеље био отежан након што су Срби блокирали део пута, па су званичници мисије Европске уније затражили помоћ од командира полиције на северу који нису било вољни да је пруже. Позивајући се на изворе у северној Митровици дневник наводи да је командант КФОР Волкер Халбауер посетио полицијску станицу у том делу града и од командира тражио да примени бриселски споразум и пружи помоћ Еулексу. Западне дипломате улажу напоре да реше ситуацију око Закона о амнестији. Позивајући се на неименоване званичнике у Приштини, који тврде да постоји могућност да је прекршен Устав Косова, штампа оцењује да конфузија око закона може да угрози бри-

селски споразум, одуство учешћа Срба на локалним изборима без амнестије може да нанесе штету влади Косова. Штампа наводи да председник Косова Атифете Јахјага није обавестила парламент у Приштини да ли ће потписати закон о амнестији. Приштинска Тибуна наводи да је понедељак био један од најтежих дана за Јахјагу од када је постала председник Косова, јер је морала да одлучи да ли да потпише закон о амнестији или да остави да буде објављен у Службеном гласнику без њене потврде. Јахјага је морала да размотри став Уставног суда да то не треба да учини све док се не установи да ли је пропис у складу са Уставом Косова. Избор друге могућности би наљутио „међународне пријатеље“ којима је гарантовала да ће Косово испунити обавезе преузете споразумом о нормализацији односа Београда и Приштине, а закон о амнестији је једна од њих. Један од аутора Устава Косова Арсим Бајрами тврди да ће закон ступити на снагу и ако га Јахјага не потпише, јер на основу

приштинска Трибунуа наводи да Еулекс неће следеће године напустити Косово упркос економским проблемима у Европској унији. Биће реструктуиран, а први корак ће бити истрага тврдње о трговини људским органима, чиме би се омогућило формирање међународног суда задуженог за ратне злочине. Европске дипломате тврде да би суд морао бити под јурисдикцијом Европске уније, а не Уједињених нација, а да се разматра да ли би био задужен само за случај трговине људским органима или за све ратне злочине на Косову. Реконструисани Еулекс ће имати три стуба, а први ће чинити судије и тужиоци задужени искључиво за организовани криминал и корупцију. Друга јединица Еулекса ће саветовати институције власти на Косову, док ће трећа бити фокусирана на север и испуњавање обавеза из дијалога Београда и Приштине. Директор Канцеларије за Косово Александар Вулин и генерални директор Железница Србије Драгољуб Симоновић разговарали су о могућности

да воз на релацији Краљево - Звечан продужи трасу до северног дела Косовске Митровице и договорили се да би то могло да се уради у првој половини септембра. Могућност да се железничка веза са северним делом Косовске Митровице успостави постоји, а железнички стручњаци ће ускоро изаћи на терен да утврде стање пруге. Следећи састанак председника Владе Србије Ивице Дачића и косовског премијера Хашима Тачија могао би бити одржан крајем августа. Пре тога треба решити неколико детаља везаних за постизање споразума о енергији и телекомуникацијама. Извори из Брисела нису потврдили, нити одбацили Тачијеву тврдњу да је, што се Косова и Европске уније тиче, споразум о енергији и телекомуникацијама комплетиран. Исти извори наводе да телекомуникације и енергија нису били главне теме на састанку Дачића и Тачија 25. јула у Бриселу.

Фото: М. Радовановић

устава, уколико председник не потпише закон у одређеном року, он ступа на снагу и то се објављује у Службеном гласнику. Министар спољних послова Енвер Хоџај потврдио је да Косово жели да ускоро постане део НАТО, али би пре тога требало да промени мандат Косовских снага безбедности и прикључи се програму алијансе Партнерство за мир. Безбедносни сектор је у процесу промена, а очекује се да ће се наредних месеци променити мандат снага које ће следеће године имати нови назив и садржај за шта је Приштини потребна подршка евроатлантских партнера. Скупштина Косова није прихватила предлог закона о заштити и подстицању права етничких заједница, заснован на споразуму о нормализацији односа Београда и Приштине. Упркос подршци свих парламентарних странака, осим покрета Самоопредељење, закон није добио довољно гласова, па ће бити враћен влади. Позивајући се на изворе из Брисела

Т. Радовановић

11

Градски одбор Социјалде

МАГАЗИН

4.8.2013.

ДОБРОН КРИТ

12

Милован Миљковић

- Власт ни за годину дана није успела д развоја привреде као основ за запошљ нису осетили никакав бољитак, а мла одлазе у градове који могу да понуде в улици је тренутно неважан проје у комуникацији, а Краљевград је вели боља и богат

емократске партије Србије

да оствари јасно дефинисану стратегију љавање нових радника. - Краљевачани ади и школовани људи након студија више. - Изградња моста у Скопљанској ект зато што град нема проблема ки залогај који треба оставити за нека тија времена

Фото: М. Радовановић

НАМЕРНЕ ТИКЕ Ацо Милошевић

13

4.8.2013.

МАГАЗИН

14

Г

одишњица рада Владе Србије и вишенедељна неизвесност око давно најављене реконструкције у други план су ставили дешавања на локалном нивоу. У време годишњих одмора готово да је замрла политичка активност, а тек по неким саопштењем грађанима се обрате представници појединих актера на краљевачкој политичкој сцени. Неупућеном посматрачу могло би да се учини да су сви проблеми решени и да на политичкој сцени постоји ретко виђена хармонија. Да није баш тако потрудили су се да докажу чланови Градског одбора Социјалдемократске партије Србије.

Небројано пута је последњих деценија, из различитих извора, указивано на назапосленост као један од најкомплекснијих проблема са којима се суочава Краљево, а који већ дуже време град не успева да реши. На то упозоравају и социјалдемократе уз критику актуелне власти која ни за годину дана није успела да оствари јасно дефинисану стратегију развоја привреде као основ за запошљавање нових радника. Уз подсећање да је претходну годину обележио наставак традиције партијског запошљавања, праћеног смењивањем директора јавних предузећа и установа и њихових заменика, није

урађено ништа по питању искоришћавања потенцијала којима располаже град. Пре свега мисли се на уређење индустријске зоне и довођење страних инвеститора што би требало да буде приоритет локалне власти. Социјалдемократе подсећају на прошлогодишња предизборна обећања о прекиду са праксом партијског запошљавања, укидање управних одбора јавних предузећа, довођење инвестиција и смањење незапослености што би требало да утиче на побољшање квалитета живота. Краљевачани после годину дана нису осетили никакав бољитак, а млади и школовани

људи након студија одлазе у градове који могу да понуде више. Више него да само критикују социјалдемократе указују на грешке како би се исправиле и тако елиминисале њихове негативне последице. Једна од тема скупштиног заседања било је чланство у управним и надзорним одборима јавних предузећа. На чињеницу да се сваког месеца за исплату накнаде за рад њихових чланова издвајају знатна финансијска средства упозорава потпредседник Градског одбора Ацо Милошевић. Укидањем управних и свођењем надзорних одбора на мањи број чланова

уштедела би се знатна средства и усмерила на много значајније ствари. Социјалдемократе указују и на неслагања у владајућој коалицији које ствара простор за уцене и наметање идеја појединих политичких опција.

- Не треба сметнути с ума да је то демонстрирање политике моћи. Ако постоји неслагање у коалицији на власти то само говори да неко хоће да покаже да је главни – каже Милошевић. Ова опаска се углавном односи на изостанак сагласности за обезбеђење новца потребног за завршетак хале спортова у Рибници, али и изградњу великог туристичког комплекса позна-

тог као Краљевград који је у Градском одбору Социјалдемократске партије оцењен као мегаломански подухват. Додатну сенку на читав пројекат баца сазнање да јавност нема довољно података о томе ко стоји иза њега и ко ће да финансира његову изградњу. Град сигурно не може да га изнесе сам, па треба размишљати о учешћу државе и евентуалног страног инвеститора. У ситуацији када има много пречих ствари читав пројекат се оцењује политичким и веома дискутабилним по питању враћања уложених средстава. Град оптерећују и бројни други проблеми које је изазвала транзиција,

15

4.8.2013.

МАГАЗИН

16

а од локалне власти се очекује да коначно почне да их решава како би грађани осетили било какав бенефит од оних којима је указао поверење на прошлогодишњим изборима. Узрок бројним проблемима је реална ситуација у којој се налази држава, па се на њихово решавање не може битније утицати. Тамо где може од локалне самоуправе се очекује да позове на одговорност све који нису били довољно активни или су, како рече Милошевић, наводили воду само на своју воденицу. Однос снага на краљевачкој политичкој сцени после прошлогодишњих избора мењао се неколико пута, али не у мери да би угрозио владајућу већину у Скупштини града. Након конституисања локалног парламента

прошле године се међу одборницима нашао и један представник Социјалдемократске партије са листе „За боље Краљево“ чији је предводник била Демократска странка.

- Обзиром да смо на тај начин дошли до једног места хтели смо да будемо одговорни и понашали се онако како је диктирао наш коалициони партнер, па је наш члан остао уз одборнички клуб Демократске странке. Када се Демократска странка у Краљеву распала, а њен први човек отишао на неку другу страну, ми смо донели одлуку да тог одборника прогласимо за слободног одборника Социјалдемократске партије Србије. Од њега очекујемо да са скупштинске говорнице преноси мишљење Градског одбора као релевантне политичке

снаге у смислу оног што доноси добро грађанима Краљева. Када ће се осврнути на одређену проблематику то је његов избор, мада на седнице увек иде са идејама које су унапред искристалисане на Градском одбору – каже Милошевић. Члан Градског одбора Милован Миљковић не спори да је власт на републичком нивоу направила извесне позитивне помаке који се везују на борбу против корупције и организованог криминала, департизацију јавних предузећа и установа, залагање за избора директора јавних предузећа и установа конкурсом.

- И на локалном нивоу се то осетило и приметио неки помак, али грађани и даље не осећају побољшање у свакодневном животу кад је у питању

стандард, запошљавање, субвенције за отварање нових радних места, побољшање развоја пољопривреде, страна улагања, развој индустријске зоне и издавање инвеститорима – каже Миљковић. Највећи проблем је, сматра он, недовољна пажња привлачењу нових инвестиција и инвеститора, а са све већим проблемима суочавају се и оне фирме које добро раде и које су окосница развоја краљевачке привреде. Због свега се очекује реформа Градске управе, смањење администрације и више реда у јавним предузећима и установама како не би постали још већи губиташи, а губитке покривали средствима градског буџета. Средства којима се покрива њихово недома-

ћинско пословање рационалније је уложити у развојне и грађевинске пројекте. Креаторима градског буџета замера се што више средстава није планирано за субвенционисање пољопривредне производње која име велике потенцијале у области воћарства и сточарства.

- Критиковао сам изградњу моста у Скопљанској улици сматрајући да је то тренутно неважан пројект зато што град нема проблема у комуникацији, а Краљевград је велики залогај који треба оставити за нека боља и богатија времена – каже Миљковић. И поред чињенице да је спортска хала која се гради у Рибници потребна социјалдемократе изражавају незадовољство због кашњења у реализацији

пројекта.

- Ова власт је била дужна да, без обзира на разлоге који су успорили посао, грађанима објасни у чему је проблем. Уколико је до закашњења дошло због повећаног обима радова које инвеститор није могао да предвиди, па се тиме и новчана маса увећала, то грађани треба да знају. Уколико су у питању неки други разлози, свесни или несвесни промашаји, грађанин има право да добије праву информацију, а онда ће власти да опрости или другим потезима убрза завршетак једног таквог пројекта. Тиме би се избегла могућност да опозицији даје храну да је критикује и тамо где за то нема чврсто упориште – каже Милошевић. Т. Радовановић

17

МАГАЗИН

4.8.2013.

Примена Закона о реституцији

18

ДЕЛИМИЧНО ИСПРАВЉЕНА НЕПРАВДА - Директор Агенције за реституцију Републике Србије Страхиња Секулић, са сарадницима, посетио Краљево и након разговора са градоначелником Драганом Јовановићем неколицини грађана уручио делимична решења о враћању имовине. - Краљево међу малобројним градовима у којима није било манипулација везаних за одузету имовину. - Пријаве за спровођење поступка денационализације примају се до фебруара 2014. године

19

Фото: М. Радовановић

4.8.2013.

МАГАЗИН

20

Страхиња Секулић

В

ише од пола века надали су се власници бесправно одузетих објеката након Другог светског рата да ће им бити враћена имовина коју су пре тога имали. Тек почетком овог века, у прво време стидљиво а потом све интензивније, почело је да се говори о враћању имовине, а доношењем закона који се односи на ову материју Агенцији за реституцију пристигли и први захтеви. Реституција подразумева повраћај власништва или права која су у прошлости некоме неоправдано одузета на основу прописа о аграрној реформи и колонизацији, конфискацији и секвестрацији, национализацији и експропријацији без адекватне надокнаде, или на неки други сличан начин. Иако је право на слободно уживање приватне својине описано у Општој декларацији о људским правима Уједињених нација, а према законима многих земаља реституција обавезна, у неким земљама се веома тешко остварује. Након разматрања захтева Агенција за реституцију у Краљеву је раније донела решења о враћању имовине неколицини власника или законским наследницима. Тако је власник некадашње продавнице „Обућина“, које је данас продајно место Индустрије обуће „Београд“, у улици Милоша Великог постао Светозар Сулејмановић. Локали бившег Трговинског предузећа „Стотекс“, „Лувр“ и „Укус“, сада уситњени на неколико мањих локала, враћени су породицама Стефановић, Миловић, Миздраковић и Ивановић. Поступак враћања локала некадашње продавнице „Узор“ у Омладинској улици Даринки Јовићевић је у току, а у поступку потраживања зграда Хотела „Жича“ у Матарушкој Бањи. Очекује се да би ускоро Срећку Кановићу могло да буде уручено решење о враћању локала на почетку Улице Милоша Великог, у коме се налазила бојаџијска радња, а минуле недеље наследницима некадашњих власника уручена су делимична решења о враћању локала у коме се налазила продавница „Виор спорт“. У зависности од законског решења

које обухвата повраћај одузетих некретнина, или финансијску надокнаду, реституција може бити натурална или финансијска. Градоначелник Краљева Драган Јовановић тврди да локали који су тренутно у власништву града могу да се врате кроз натуралну реституцију, а оно што није кроз новчану надокнаду, обвезнице или неки други вид. Према подацима Агенције за реституцију до 12. јула ове године само осам бивших власника, или њихових наследника, пословних простора или целих зграда у Краљеву добило је решења о враћању имовине. Према неким проценама повраћај тражи око 120 бивших власника међу којима су Српска православна црква и Католичка црква. Град Краљево је од почетка примене закона остварио добру сарадњу са Агенцијом за приватизацију, а градоначелник Јовановић обећава да ће и убудуће поштовати законе и давати максималну подршку привођењу крају читавог процеса. Директор Агенције за реституцију Страхиња Секулић потврђује професионалност и жељу града да се поступак доведе до краја, а последњи разговори са градским званичницима имали су за циљ да се убрза процес и отклоне евентуалне несугласице. То није увек лако јер се тешко долази до све потребне документације, а често постоји велики број наследника који полажу право на повраћај имовине. И поред свега обе стране очекује повољан исход читавог процеса. Сарадња Агенције са локалним самоуправама је различита, а Краљево се уз Лесковац, Ниш, Нови Сад, Панчево и неке београдске општине, сврстава у ред оних у којима није забележена манипулација и злоупотребе везане за имовину.

- Делимично решење се доноси кад се враћа део имовине, или део власништва, а за остатак ће се ићи на обештећење или допунско решење за остатак имовине. Овакво решење доноси се да би се убрзао поступак и власници дошли до дела имовине који потражују – каже Секулић. За финансијско обештећење

држава је одредила две милијарде евра, а маскимални износ који може бити исплаћен једном власнику је 500 хиљада. Због страха да реституција не буде изведена на начин да не буду задовољни ни власници ни држава предлаже се измена закона који је 2011. године усвојен на брзину како би се испунио један од услова за склапање Споразума о сарадњи и прикључивању Европској унији. Тада нису узети у обзир сви релевантни подаци а претпостављало се да ће бити поднето 170 хиљада захтева. До истека рока за подношење остало је само још неколико месеци, а у Агенцији очекују да би број захтева могао да се креће између 25 и 28 хиљада. Процењено је и да вредност бесправно одузете имовине износи 36 до 200 милијарди евра, а све показује да многи параметри при доношењу закона нису били у складу са реалним стањем. Изменама закона предвиђа се да буде смањен износ обештећења, а прошири обим натуралне реституције са могућношћу супституције. Основ за страх од негативних ефеката је могућност да се потроши много новца а да власници и даље остану незадовољни.

- Реституција је процес који ће трајати не краће од десет година, а у том периоду законска решења се увек морају прилагођавати ономе што се јавља као меродавни податак. Кад будемо знали тачно колика су потраживања законодавац ће моћи да доноси одлуке без паушалних оцена – каже Секулић. Исто значење као реституција имају термини реприватизација и денационализација. Денационализација се у уско семантичком смислу односи на процес инверзан национализацији, али се у пракси упоредног права овим термином, у ширем смислу, означава и деконфискација и враћање бившим власницима имовинских добара и права подржављених по разним другим основама, обештећење за ту имовину, као и приватизација државне имовине. У том ширем смислу, иако је реприватизација унеколико егзактнији, ипак се чешће користи израз денационализација, као опште познат и уобичајен појам. Т. Радовановић

21

4.8.2013.

МАГАЗИН

22

- Радови на реконструкцији Интернистичке болнице почињу до краја недеље а треба да буду завршени за пет месеци. Најнижа понуда на тендеру 87,8 милиона динара. - Закон предвиђа допунске радове највише до 15 посто вредности понуде. - Понуда „Амиге“ пета по вредности између 8 понуђача који су доставили исправну документацију. - У току трећа фаза изградње Завода за јавно здравље

Почиње реконструкција Интернистичке болнице

КРАЈ НЕИЗВЕСНОСТИ

23

МАГАЗИН

4.8.2013.

К

24

ад је у раним јутарњим часовима 3. новембра 2010. године разорни земљотрес јачине 5,4 степена Рихтерове скале погодио Краљево неопходно је било прво санирати последице које је изазвао на стамбеним објектима. Бројне посете државних званичника током првих неколико дана указале су да би ресорна министарства требало да се побрину о објектима под својом ингеренцијом. Осим што је зграда Завода за јавно здравље оштећена до мере да није могла бити извршена њена санација, па је морала бити срушена а на њеном месту изграђена друга, Министарство здравља се суочило са чињеницом да ни зграда Интернистичке болнице није довољно безбедна за рад. Након затварања болнице са 220 постеља пацијенти су премештени у Хируршки блок чиме су погоршани услови за рад и у овом објекту. До тада двокреветне собе претворене су у четворокреветне, делови ходника преуређени у вишенаменске ординације, а број постеља за интернистичке пацијенте смањен за половину. Готово три године, с времена на време, интензивирају се обећања да су обезбеђена средстава и да ће зграда Интернистичке болнице бити реновирана. Све до пре неколико дана, када је коначно потписан уговор о почетку радова, било је ниезвесно да ли ће обећања која су стизала из Министарства здравља бити и испуњена. Зграда у којој је до земљотреса била смештена интернистичка болница грађена је педесетих година прошлог века, а значајну реконструкцију доживела почетком овог. Након земљотреса толико је оштећена да реконструкција подразумева пре свега статичко обезбеђење, а након тога поправку свега што је уништено, или само оштећено, у земљотресу. За радове је планиран износ од 100 милиона динара, а комисија Министарства здравља Републике Србије је, по спроведеном поступку Јавне на-

бавке за избор извођача радова за реконструкцију, након отварања понуда приспелих од 11 понуђача изабрала као најповољнијег предузеће „Тончев градња“ из Сурдулице. Директор Здравственог центра „Студеница“ др Звонко Веслиновић оцењује датум потписивања уговора историјским за ову установу тим пре што је он најављиван од прошле јесени. У претходне две и по године много се говорило о тешким условима за смештај пацијената, али и за рад запослених у Здравственом центру. Рок за завршетак радова, чији се почетак очекује у неколико следећих дана, је пет месеци а др Веселиновић прижељкује да буду завршени пре новогодишњих празника. Из Министарства здравља потврђују да неће бити проблема са уплатом бруто износа од 87 милиона и 800 хиљада динара колико је дефинисано уговором, а поштовање свих обавеза преузетих потписивањем уговора потврдио је и представник извођача. Саветник за инвестиције Министарства здравља у области грађевинарства Јован Павловић, уједно и председник Комисије за јавне набавке, потврдио је да су тендерску документацију откупиле 23 фирме, а у надметању учествовало 11 од којих је само осам понуда испуњавало законом прописане услове. Поред општих, техничких, кадровских, финансијских и других услова које мора да задовољава сваки понуђач, при избору је одлучујући фактор била најнижа цена извођења радова. Сваки од понуђача био је у обавези да достави доказе о испуњавању услова који се односе на референце у овој области, позитиван укупан приход, али да докаже да није у блокади, има запослено најмање 80 стално запослених радника од којих бар пет лиценцираних инжењера у различитим областима. Потврђено је да предузеће „Тончев градња“ из Сурдулице запошљава 120 радника, а до сада је успешно изградило више капиталних објеката у земљи.

- Разлика између најниже понуђене и следеће цене била је милион и по динара, а краљевачка „Амига“ је била петопласирана по цени. По Закону о јавним набавкама додатни радови су ограничени до 15 посто, а код реконструкције је и пројектанту тешко да предвиди сва оштећења, а нико не може да предвиди обим и врсту неопходних додатних радова који обухватају вишкове по одређеним позицијама, накнадне и непредвиђене радове. За тридесет година рада у грађевинарству нисам видео ниједан пројекат да није омануо за 30 посто – објаснио је Павловић уз напомену да за сваки од додатних радова мора да се достави понуда која се посебно прихвата. У земљотресу је оштећен и један део опреме, други је временом дотрајао и застарео, па се очекује да након завршетка реконструкције буде покренут поступак за набавку нове. Доктор Веселиновић потврђује да је првих десетак дана после земљотреса, након многих обећања и позитивне климе створене у Србији, дијаспори и код невладиних организација, био оптимиста, да би временом тај оптимизам сплашњаво због ангажовања државе око санације првенствено стамбених објеката. Већина физичких и правних лица је од тада, на мање или више успешан начин, успела да реши проблем, а зграда Интернистичке болнице остала последња у низу јер је била и највише оптећена, па 5.500 квадрата није могло да се користи за безбедан смештај пацијената. Јован Павловић подсећа да је Министарство здравља у реализацију прве две фазе изградње зграде Завода за јавно здравље већ уложило 80 од укупно 170 милиона динара колико износи вредност пројекта. У току је реализација треће фазе која се финансира преко Министарства за регионални развој и локалну самоуправу из кредитра Европске инвестиционе банке. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

25

МАГАЗИН

4.8.2013.

Необичан хоби младог Ваљевца

26

СПОЈ ЛЕПОГ И КОРИСНОГ Прошле недеље одржан аеромитинг модела летелица са даљинским управљањем показао велике могућности различитих типова ваздушних пловила

Срђан Вујовић

27

Фото: М. Радовановић

К

МАГАЗИН

4.8.2013.

ада је почео да се бави фотографијом Срђан Вујовић из Ваљева није ни претпостављао да ће га то довести у ситуацију да постане конструктор авиона, не правих већ верних реплика најразличитијих типова који су од првог лета браће Рајт крстарили небеским пространствима. Класична фотографија толико широко рапрострањена није му давала довољно могућности да искаже своје капацитете и реализује снимање пејсажа за које му се чинило да се најбоље виде баш из ваздуха. Уз то летење је превише скупо, а сужени простор пилотске кабине не пружа довољно комфора и могућности да реализује своје идеје. Иако моделарство није било посебно развијено у крају у коме је живео случајан сусрет са неколицином пензионисаних пилота из Ваљева, који су већ почели да се баве овим хобијем, био је довољан да почне да размишља о моделу малог авиона који би био довољно јак да понесе камеру или фотоапарат. Идеална прилика били су баш мултикоптери, летелице са више мотора, који имају изузетне маневарске могућности, а само неке од њих демонстрирао је претходног викенда на краљевачком аеромитингу летећих

28

модела са даљинским управљањем. Срђан признаје да је први сусрет са играчкама на даљинско управљање имао још као сасвим мали. Били су то углавном аутомобили који су били довољно атрактивни да није ни размишљао о начину њиховог рада. Љубав према фотографији полако се из хобија изродила у професионално бављење овим послом, а потреба да тржишту пружи нешто више од уобичајеног довела је до интересовања за мултикоптере који и данас на овим просторима представљају нешто ново. Након што је сазнао да постоји мултикоптер одлучио је да се мало озбиљније позабави овим проблемима и пронађе начин како да камеру одређеног формата задржи што више у ваздуху.

- То су летелице са три до осам погонских мотора. Сличне су авионима, али имају више мотора и баш због тога могу да понесу већу тежину. Савремена технологија много је напредовала и отишла толико далеко да се више снимања врше уз помоћ мултикоптера него из класичних хеликоптера чије је полетање, поготово у време економске кризе, за највећи број људи прескупо. Моторе мултикоптера напаја батерија која кошта тек

пар десетина долара и може да летелицу држи у ваздуху десетак минута – објашњава Срђан. Прве аеро снимке Ваљева и околине направио је уз помоћ камере причвршћене на крило модела авиона. Проблем је био у томе што се на њима виде делови крила и елисе, а то ремети склад и композицију фотографије. И док код фотографисања то није одлучујуће код видео снимања потребно је обезбедити и довољну стабилност летилице како би се елиминисало подрхтавање слике при свим кретањима у различитим временским условима. За квалитетнију фотографију потребна је квалитетнија камера, а због њене тежине и много јачи мотор. Иако каже да је његов рад у овој области на ивици аматеризма тренутно ради на састављању озбиљнијег модела који ће уз све потребне перформансе имати и довољно стабилан лет како би се избегло подрхтавање слике и задржала хоризонталност чак и кад се летелица нагне на једну или другу страну. У различитим крајевима света постоје различите компоненете потребне за израду мултикоптера, а квалитет готовог модела зависи само

29

МАГАЗИН

4.8.2013.

од буџета конструктора. Домаћи моделари углавном се оријентишу на делове који долазе из Кине и који уз најповољнију цену пружају задовољавајући квалитет. Да би мултикоптер носио опрему одговарајуће тежине потребно је да има што више мотора који обезбеђују потребну снагу летелице. За више мотора треба и више новца, па цена може да достигне и неколико хиљада евра. Ди би снага мотора била што боље искоришћена, као и код класичних авиона, конструктор бира лакше материјале, а у случају мултикоптера за авио снимања као најбоље решење показали су се рамови од карбонских влакана који имају довољну чврстину. Узнапредовао је и систем за стабилизацију који и код лаких летелица обезбеђује довољно миран лет чак и у случајевима када дува ветар. Много тога су произвођачи делова за ове моделе понудили конструкторима, чак и ГПС уређај који дозвољава да се летелица сама врати на полазиште у случају да је са њом изгубљен визуелни контакт. Снимањима погодује и развој

30

друге потребне опреме, а лагане камере које обезбеђују квалитетну слику у ХД резолуцији доведене су до савршенства. Све то утицало је на знатно веће могућности снимања у свим условима, од аматерских до оних са највишим професионалним захтевима.

- Сва мудрост састоји се у томе да се повеже батерија, одради пар калибрација мотора, магнетометра и осталих компоненти и летелица подигне, а могуће је да и по ветру стоји у месту без нагињања и осцилација. Приликом снимања постоји могућност контроле слике на монитору до које се

сигнал преноси преко линка који кошта тек неколико стотина евра. Неопходан је за озбиљнија снимања у која су укључена два оператера, један контролише летелицу а други камеру – објашњава Срђан. Иако мултикоптер лети доста мирно увек постоји могућност да нешто откаже, поготову у периоду док се модел испитује. Зато, а и због ограничених могућности камера, летелице не лете превише високо мада могу да се попну и на неколико стотина метара. Лет се контролише помоћу предајника који са појачивачем може да

обезбеди сигурност летелице која се налази и два километра од оператера. Од квалитета и јачине зависи и пренос слике до монитора. Најоптималније је када постоји визуелни контакт са летелицом иако савремена електроника обезбеђује повратак чак и кад нестане из видног поља. Израда највећег до сада модела још је у експерименталној фази, јер треба добро предвидети све захтеве и прорачунати све потребне параметре. Иако у средини у којој живи још нема довољно разумевања за ову врсту снимања Срђан гледа у будућност и усавр-

шава модел који би требало да добије све већу сигурност у лету поготово на местима где има доста људи. Иако се због могућих незгода избегава снимање манифестација са великим броје посетилаца има сниматеља који и то раде.

Готових модела нема па се они састављају према потребама, а посебно увозе мотори, еклектроника, уређај за навигацију и друге компоненте. Најједноставнији квадрикоптер са четири мотора може да се састави и за педесетак долара. Они мало бољи модели који могу да носе компактне фотоапа-

рате тек неколико стотина, а најквалитетнији модели који се користе у филмској индустрији, и носе тешке камере, и неколико десетина хиљада долара. Величина модела најчешће зависи од потреба, а велики део тежине отпада на батерије за погон мотора, слање слике и контролу летелице. Млади ваљевски конструктор верује да мултикоптер који саставља са фотоапаратом не би требало да пређе тежину од седам килограма, а да би могао да буде готов већ у септембру ове године. До тада треба да стигну увозне компоненте, изврши царињење и плате све обавезе према држави. И док су мултикоптери још само хоби основно занимање је фотографија. Бављење њом почело је као хоби, а прерасло у довољно исплативу професију да може да се бави и другим активностима, између осталих путовањима и бициклизмом. Иако је тек у повоју Срђан верује да ће и авиомоделарство напредовати. У Србији још није довољно заживело па су погледи амбициозног Ваљевца усмерени ка иностранству у коме све више постоји потреба за ове две врло атрактивне делатности. Т. Радовановић

31

32

33

Сведочанство о НАТО агресији

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ

МАГАЗИН

4.8.2013.

(17)

34

35

МАГАЗИН

4.8.2013.

Недеља, 2. мај 1999. Дан четрдесети

36

В

аздушна опасност је окончана у 7,10 и док Владимир у поткровљу гледа на телевизији „Књигу о џунгли“ Љиља још спава. Синоћ је мета напада било насеље Марићи у Витановцу где је повређено пет особа, а причињена велика материјална штета. У исто време гађана је индустријска зона Чачка, Техничко-ремонтни завод, Цер и вијадукт на обилазници око града. Поново је гађано складиште „Југопетрола“ у Пожеги и мостови у Крушевцу, а са 11 пројектила рафинерија у Новом Саду. Четири детонације су се чуле и у околини Сомбора где је погођен аеродром. У седишту НАТО-а у Бриселу признат напад на мост на коме се, опет случајно, нашао аутобус пун путника, Пентагон се није огласио. Потврђен је

податак о 40 погинулих и 13 повређених путника док се четворо преживелих налази у критичном стању. Уоколини Шапца пао је један авион, највероватније Ф16, а очевици сведоче да се пилот катапултирао. Медији јављају да је срушен најмање један хеликоптер са 25 војника који су пошли да спасу пилота. Мира је дошла прилично рано. Сваки њен долазак уноси немир у нашу, релативно мирну, средину јер су њене претпоставке о томе шта ће следеће бити гађано увек негативно утицале на мене. Ваздушна опасност је најављена у 12,30, а ми читаво поподне монтирамо огледало и остале елементе у купатилу. Дошао је и ујак да посети сестру и да нам мало помогне да решимо неке проблеме са славинама у новом купатилу. Крај опасности је означен у 15,10 а већ у 18,05 сирене најављују нову која траје

до 19,30. Током дана гађани су Куршумлијска Бања, Гњилане, Косовска Каменица, предузеће Биначка Морава, а покушано је и рушење предајника Стировник на Цетињу. Срушен је мост на Расини на улазу у Крушевац, а већ шести дан узастопно ракетира се Куршумлија. У Вашингтону је потврђено да је један Ф16 оборен, а да је један харијер пао у Јадранско море. Амерички А10 срушио се недалеко од писте аеродрома Петровец код Скопља који су опколиле јаке снаге НАТО. Пилот је рањен, а ни македонској полицији није дозвољено да дође на место пада. И док се Черномирдин спрема да идуће недеље путује у Лондон и Париз из Москве се чује да појачаним војним дејствима НАТО уопште не даје подстицај мировном процесу, а премијер Русије политику Клинтона, која није

могла да процени понашање Југославије, више не сматра компетентном. Русија је спора, али кад се буде покренула, нико неће моћи да је заустави, рекао је Владимир Жириновски, а Алекандар Хејг потврдио да се НАТО уплашио за смисао свог постојања. Француски Ле Монд је објавио текст војног анекса договора у Рамбујеу који је до сада био скриван од очију јавности. У Београду је завршен фестивал „Пролеће на тргу“, а сви учесници су проглашени победницима. Поподне се јавио Милун из Тексаса. Разговарали смо више од пола сата. Каже да су седамнаесторица америчких конгресмена тужили Клинтона због рата који води неовлашћено. Прича о њему као ограниченом човеку кога су саветници, у највећем броју Јевреји Мадлен Олбрајт и Ричард Холбрук, увукли у све ово. Јеврејка је и

Моника Левински, а верује се да је све у вези са њом Клинтону подметнуто да би могли касније да имају већи утицај на њега. Клинтон је, каже, најгори председник кога су до сада имали, човек који се више од осталих изненадио и кад је био изабран за председника. И док су многи Американци увређени што им је такав човек председник говори ми о стварима које већ знам. Клинтон не може да разуме наш менталитет. Па ми смо се, рече, и родили из ината, а Американци исувише лепо живе да би размишљали и оптерећивали се тиме што се дешава код нас. Ипак како нису спремни да ратују појединци већ наговештавају да би у случају мобилизације послали децу у иностранство. Отпор постоји и код европских савезника који су схватили да Американци избегавају да шаљу копнене трупе. Нису спремни да иду на Космет без Американаца који настоје

да по сваку цену извуку дупе, а онда дођу кад све, евентуално, буде мирно. Пред сусрет Черномирдина са Клинтоном, можда и Мадлен Олбрајт и Ал Гором, Британија није реаговала на индиције о прелому косовске кризе. У 21,10 је најављена опасност, а први авиони чују се већ у 21,35. Звук се брзо губи, али се поново чује након само пет минута касније. У 21,45 нестаје слика на Телевизији Пинк баш кад смо очекивали да видимо крај филма Робокап. Пре тога смо два пута силазили у приземље код сваког звука авиона. Сијалице повремено жмиркају, а нема слике ни на сателиту и БКТВ. На ТВ Крушевац приказује се филм „Ко то тамо пева“. Напон је и даље нестабилан, а због нестанка струје не ради ни један од предајника ТВ Краљево. Јављено је да је оборен један авион над Београдом, а гађана термоелектрана у Обреновцу због чега

37

је и главни град остао без струје. Поново су гађани Крушик и Сремска Митровица. Приближава се поноћ. У кући се осећа мирис двопека. Љиљу, вероватно, опет мучи желудац.

Понедељак, 3. мај 1999. Дан четрдесет први

МАГАЗИН

4.8.2013.

Већи део земље је без струје. У 3,40 Љиља ме буди и сви на брзину одлазимо спрат ниже јер се чују авиони, а убрзо и прве детонације. Чини ми се да су ближе него раније, ако и нису онда су јаче. Успео сам да избројим једанаест детонација. Ако томе додам и прву коју нисам чуо било их је 12. На брзину смо стрчали у приземље па смо морали да се враћамо повремено за по једну или другу ствар коју смо заборавили. Како се ваздушни напади интензивирају, а код нас није било

38

жешћих удара на ужи део града, увек очекујемо да би и нешто тако могло да се догоди. Зато сам синоћ излепио траке по прозорима у приземљу како бих елиминисао ефекат евентуалног прскања стакала. Љиља је синоћ заборавила да стави Милици капи у очи. Користимо паузу у школи да би проширила зенице, јер данас треба да иде код лекара да би јој одредио нову диоптрију. Пре неколико дана је поломила оквир наочара, а како је једини оптичар који то може да поправи мобилисан, можда ћемо морати да купимо и нови. Знаћемо и то у току дана. Први налет је прошао и напољу је прилично мирно, али је поново нестала слика ТВ Краљево. Вероватно је због тога слика на ТВ Крушевац боља него икада раније. Изгледа да су фреквеције биле близу па гушиле једна другу. На радију се емитује само му-

зика. Авиони су надлетали и територију Расинског округа, а поново гађани циљеви у Батајници, Обреновцу, Врању, Чачку, Краљеву, Параћину, Ваљеву... У Ваљеву у најжешћем нападу до сада, током кога су оштећене и три операционе сале у болници, оборен је један авион. Уништен је и последњи погон „Крушика“. До распада електроенергетског система дошло је због гађања виталних циљева графитним бомбама које експлодирају изнад површине земље и стварају кратке спојеве у електричним постројењима. Поводом нестанка струје у већем делу земље изјаву СиЕн-Ен-у дала је током ноћи републички министар здравља Лепосава Милићевић. Само у Београду има стотину беба у инкубаторима, а животи су им угрожени због нестанка електричне енергије. На опаску водитељке да постоје и генератор министарка констатује да је

то тачно, али то не могу да раде предуго. Због отежаног снабдевања пијаћом водом угрожено је и много других људи. И док очекујемо нови напад сазнајем да су поново гађани Витановац и Лађевци. Већ је 4,30 а ТВ Краљево јавља да је у нападима у околини Краљева повређена једна девојчица из Катрге. Оборено је пет ракета, ватрогасци нису интервенисали, а неколико села је остало без струје. Током јутра почело је постепено укључивање у градовима Србије. Гађани су још и Ниш, Пријепоље, Фрушка Гора... Опасност је прошла у 6,40. Предлог Југославије за окончање кризе формулисан је у четири тачке: 1. Неодложан престанак бомбардовања 2. Повратак свих избеглица 3. Започињање политичког процеса који би требало да обезбеди широку

аутономију за Космет у оквиру Србије и заједнички миран живот за све људе који ту живе 4. Присуство Уједињених нација У 11,20 зачула се јака детонација, а на телевизији нема знака за ваздушну опасност. Накнадно је јављено да је у јутрошњем нападу на околину Краљева поменутим локацијама прикључено и Вранешко Поље, а повређено је једно дете. У најжешћем нападу на Ваљево испаљен је 21 пројектил, седам особа је повређено лакше и две теже. После разговора са Клинтоном Черномирдин би требало да допутује у Београд, а затим посети Лондон и Париз. Данас треба да се, на нивоу министара иностраних послова, одржи и састанак групе Г8. У 14,15 чује се најјача детонација до сада, а убрзо затим чује се и звук авиона. Опасност од напада из ваздуха траје до 17,20, а сирене је поново

најављују у 17,50 Черномирдин не искључује могућност директних преговора Милошевића и Клинтона, а Игор Иванов оптужује НАТО да интензивирањем напада минира мировни процес. Све је већи притисак сенатора на Конгрес, а нешто блажи тонови долазе и од републиканаца у Сенату. И док Солана подржава напоре Русије за мировно решење чак и Британија размишља како да се извуче из кошмара. Зато најављује двадесетчетворочасовни прекид бомбардовања ако Југославија пристане на повлачење војске са Космета. Грчка штампа пише да ни после четрдесет дана бомбардовања Југославија није поклекла, а немачки медији јављају да је НАТО превршио сваку меру, па су све гласнији захтеви за обустављање бомбардовања. Да је НАТО учинио веома неодговоран потез потврдио је и Нелсон Мендела.

39

4.8.2013.

МАГАЗИН

40

Јављено је да војници алијансе имају право на самоодбрану и да ће узвратити на нападе грађана Македоније. У неколико избегличких кампова у околини Куманова Шиптари се буне и траже враћање кућама које су, иако срушене боље него оне у избеглички камповима. Тврде да су понижени, и да нису добили обећане визе, а они који су их добили морали су хуманитарним организацијама да плате по две хиљаде марака за услугу. За то су добили утиснут јасно видљив број на руку и тако спроведени до аеродрома

одалке су послати даље. Медији тврде и да их је оставила такозвана ОВК. Атински „Атинаики“ пише да је Слободан Милошевић са четири предлога отворио пут за решење проблема на Космету, а да је Клинтон овим потезом доведен у мат позицију. Велику медијску пажњу у свету изазвало је и ослобађање америчких војника заробљених на територији Србије. На путу Пећ-Кула-Рожаје, код места званог Савина вод, у 12,30 је погођен још један аутобус пун путника. Погинуло је 20 људи, а 43 примљено у бол-

ницу у Пећи. НАТО нема никаквих података о томе и не може да потврди да је то истина. Гађани су још Нови Сад, Ваљево, Сремска Митровица, Ниш, пут Пећ-Дечани, мост преко Лима у Пријепољу, Ужице, Подгорица. Шест пројектила је пало на Куршумлијску Бању, Ратна морнарица оборила један авион, а касетним бомбама гађана долина Зете. Гађан је Стари трг код Косовске Митровице, Бело Поље код Пећи, и са десет пројектила Дечани. После 14,00 највећи део Приштине је добио воду

након што је пре два дана разорена црпна станица која неће моћи бити обновљена дуже време. У Српском покрету обнове тврде да се јуче Србија уписала у бесмртну књигу части, а НАТО бесмртну књигу бешчашћа. У 21,20 поново се чују детонације, па опет хук авиона, а потом и дејство противваздушне одбране. Коначно смо успели да деци из поткровља пренесемо једну фотељу која се расклапа у лежај тако да могу обоје дуже време удобније да спавају за време напада. Кроз прозор у поткровљу чујем гла-

сове, а видим комшије који су изашли на улицу и гледају према небу у правцу Лађеваца нешто коментаришући. Звони и телефон. Из села се јавља нервозна комшиница и прича нешто што не разумем баш најбоље. Схватио сам једино да треба да одем до њених родитеља преко пута и поручим да јој се јаве. И Саво са терасе своје куће посматра ваздушну битку. Већ је 22,00, авиони који су се доста дуго задржали над градом више се не чују. Иако није било много детонација опет су нам покварили гледање друге епизоде серије

„Робокап“. Деца се играју у новом амбијенту, гурају једно друго па повремено ногом ударе у ограду лежаја. Расклопљена фотеље се понаша као резонантна кутија, а туп звук подсећа на детонацију у даљини. Љиља је изашла пред кућу. Све је мирно. У седишту НАТО пакта у Брислу је саопштено да су први пут употребљене графитне бомбе тежине 250 килограма. Потврђена је и да је оштећен један авион А-10 који је морао да се принудно спусти на аеродром у Скопљу. Т. Радовановић

41

42

МАГАЗИН 4.8.2013.

43

4.8.2013.

МАГАЗИН

44

Милан Глишовић

Краљевачка медијска сцена: Милан Глишовић

ЗЛАТНО ДОБА КРАЉЕВАЧКОГ НОВИНАРСТВА (1)

Фото: М. Радовановић

- Између седамдесетих и осамдесетих година прошлог века било је привилегија бавити се новинарством. - Новинари који су стизали до најзабитијих села уживали су углед у друштву и били цењени међу грађанима на терену. - Краљевачко Дописништво Телевизије Београд годинама међу прва три у Србији. - За петнаестак година радио емисија „Селима у походе“ небројано пута награђивана као најбоља у Србији. - Новац од бројних награда довољан да се изгради добар део породичне куће

45

МАГАЗИН

4.8.2013.

К

46

ада је након Другог светског рата почела да се интензивније развија, и као веома специфична профилише, краљевачка медијска сцена, мало ко је могао претпоставити да ће доћи у незавидну позицију у каквој се налази данас. Али, мало ко је, све до почетка деведесетих година прошлог века, могао да претпостави да ће се дешавати и многе друге ствари које су живот у Србији учиниле тежим него у другим деловима Европе. Немерљив допринос врхунском нивоу који је краљевачко новинарство доживело осамдесетих година прошлог века несумњиво је дао Милан Глишовић, један од ретких који је довољно успешан био у новинама, на радију и телевизији. У новинарске воде запловио је, као и многи други, сасвим случајно, још на одслужењу војног рока. У новосадском гарнизону војску је служио и бивши фудбалер Црвене звезде, касније сплитског Хајдука и југословенске репрезентације, Новак Томић. Играли су двојица другара у касарни фудбал све до дана кад онај доста познатији није доживео повреду и сломио ногу. Милан Глишовић је дошао на идеју да то опише и пошаље „Вечерњим новостима“, а изненађењу није било краја кад се текст појавио на страницама овог у то време најтиражнијег листа у земљи. Осим фотоапарата имао је Глишовић и инстинкт да бележи интересантне ствари, па је брзо постао веома цењен у гарнизону, водио културно-забавни живот и о дешавањима у касарни писао за листове „Војник“ и „Вечерње новости“. Након војске пут до медијског трона водио је преко деканата Медицинског факултета и Савезне привредне коморе. И ко зна куда би га одвео да „Вечерње новости“ нису расписале конкурс за пријем новинара дописника из различитих крајева Србије. Као пети на ранг листи од пет стотина кандидата постао је хонорарни дописник из Краљева који ће врло брзо постати један од најбољих са простора Србије.

- Најпознатији међу краљевачким новинарима био је дописник Политике

Воја Благојевић, и као одличан новинар био репер за рангирање свих осталих. У то време из Александровца је, као дописник Радио Београда, у Краљево дошао Марко Марковић, а ја сам му међу првима помогао да се овде снађе. Доста сам путовао и писао, моје приче и репортаже су људи ценили, а добијао сам бројна признања јер су „Вечерње новости“ цениле своје дописнике – прича Глишовић. Краљево је у то време био веома занимљив град, имао своје боеме, истакнуте личности, познате и занимљиве људе који су се дружили у „Паризу“, пред „Туристом“, у „Лондону“ или „Задужбини“. Међу њима су били Љутко поткивач, свештеник Милован Благојевић и бројни други. „Магнохром“ и „Јасен“ су се већ афирмисали у производњи, пољопривредне задруге напредовале, сви радно способни били запослени, а друштво бринуло о њима. Одлучујућу улогу имала је тада једина партија, а новинарима остало једино да контактирају са свима и проналазе теме интересантне за читаоце, касније слушаоце и гледаоце. Све док „Ибарске новости“ нису расписале конкурс за новинаре Милан Глишовић је био стално запослен у краљевачком „Електрону“ и „Винару“. Стицајем околности уместо да заузме место новинара у „Ибарске новости“ је примљен као фоторепортер чему је, сем потребе за овим профилом радника, погодовало и искуство које је већ имао у овој области. Жеља да буде прави новинар била је толико јака да је, након бројних текстова, фотоапарат препустио млађем колеги а он постао један од бољих новинара. Плејаду одличних краљевачких новинара предводио је у то време Драгољуб Обрадовић Кондис, човек за кога се сматрало да је алфа и омега „Ибарских новости“. Као технички уредник листа и одличан текстописац поседовао је и значајну дозу духа из које су проистекле бројне анегдоте које се препричавају и деценијама после његове смрти. Поред писања текстова из области културе и образовања Мија Сарић се бавио глумом и

режијом у краљевачком аматерском позоришту, Данило Цвијетић писао о привреди, Ђорђе Ковачевић и Десимир Ђорђевић били задужени за политичка дешавања, а Љиљана Ђорђевић поред новинарског бавила се и лекторским послом. Нешто касније придружио им се Драган Илић Нишки, веома надарен и паметан момак који се сем новинарства бавио и поезијом.

- Путовали смо у групама до Сјенице, Тутина, Пештера, Рашке, правили приче и репортаже из пештерских села, а комерцијала је ишла за нама и скупљала средства. „Ибарске новости“ су се издржавале од тих средстава, а тираж од 8.000 примерака листа нестајао је за дан. Популарни Цале продавао је испред биоскопа семенке и „Ибарске новости“, а новинаре називао колегама. Толико је новина продавао да је зарађивао више од нас. Одлазили смо у Трстеник и Врњачку Бању, залазили у Чачак и нека друга места, а лист „Ибарске новости“ је покривао и Ужице. Смишљали смо начин како да дођемо до средстава, па смо обилазили истакнуте фирме из Чачка, Ужица, Пожеге, Крушевца и правили о њима репортаже, а они су касније давали средства „Ибарским новостима“ – сећа се тих времена Милан Глишовић. Иза „Ибарских новости“ увек је стајала локална управа и из општинског буџета издвајала део средстава за информисање. Све то утицало је да новинари буду привилеговани, уживају углед у друштву и буду цењени међу грађанима на терену. Било је то, каже Милан Глишовић, златно доба краљевачког новинарства када су новинари стизали до најзабитијих села и правили приче о људима који тамо живе. Када је са радом почео Радио Краљево требало је смислити начин како да се програм приближи што већем броју слушалаца. Већ 1971. године Глишовић је направио прву емисију серијала „Селима у походе“ и са микрофоном и магнетофоном зашао на места на која људи обично не иду. Емисија са прилозима између којих су емитоване најновије народне песме

47

4.8.2013.

МАГАЗИН

48

била је изузетно популарна и покривала подручје од Крагујевца и Ужица до Косова. Петнаестак година је Глишовић радио на сталном унапређењу емисије и за труд добио чак 17 првих награда које су се годинама додељивале на Дан радија. Новчане награде су, прича са поносом, биле толике да је захваљујући њима саградио добар део породичне куће. Сем награда овај период обележиле су и бројне друге интересантне ствари.

- Отишао сам у Лађевце где су се људи жалили да певачица у „Зони Замфировој“ ремети мир докторке Ранке Дурутовић која је радила у сеоској амбуланти. Одем код чувеног Љубинка, власника кафане, да видим шта се догађа кад се село посвађало око певачице и докторке. Докторка исприча да јој бука из кафане ремети мир, па не може да спава, а власник кафане да мора да има певачицу у локалу јер од тога живи. Људи су у то време имали толико пара да су атрактивну певачицу њима засипали до зоре. У пролазу између амбуланте и кафане свратим у чекаоницу и једног старог човека који куња на клупи приупитам за свађу.

Каже да му треба докторка зато што је болестан, али воли и певачицу, па је најбоље да острану и једна и друга. У истој кафани певала је кршна Црногорка све док јој пијани гост није толико досадио да је узела сатару са пања и одсекла му уво. Обливеног крвљу повезу га за Краљево, а један други гост примети уво на поду па другим аутом пође за њима. Доктор му пришије уво које је после извесног време отпало тако да су га до краја живота звали Чуљко. Емисије на радију биле су препуне шала које су у то време најбоље обрађивали Милан Пантовић и Воја Благојевић – прича Милан Глишовић. У време које многи новинари с правом називају златним трагали су млади и полетни новинари за интересантним темама. Пред крај шездесетих и почетком седамдесетих година светски хит је било лечење ћелавости, а један од првих за кога се тврдило да је у овој области постигао добре резултате био је краљевачки лекар др Момчило Весковић код кога су долазили и пацијенти из околних земаља. Добар лекар опште праксе, родом из

Дракчића, постао је популаран а глас о њему, након фељтона који је објавио Милан Глишовић, стигао је чак до Штутгарта у коме су Немци направили институт који се бави овом проблематиком. Бројни пацијенти били су задовољни резултатима лечења, о томе се дуго писало у новинама а онда је, као и много пута пре тога, све пало у заборав. Прилико једне од многобројних посета Пештерској висоравни, након високе температуре, био је Милан Глишовић принуђен да потражи помоћ лекара у најближој амбуланти смештеној у надалеко познатим „Борићима“ на периферији Сјенице. Не мало изненађење доживео је кад је на вратима ординације угледао име доктора Весковића кога је само две године раније посетио у Штутгарту. Пространа је Пештерска висораван, а доктор цео дан по селима на терену. Тек око пола ноћи стигао је да прегледа старог познаника и исприча о проблемима које је имао у Немачкој и због којих је морао да напусти ову земљу. Краљевачка медијска сцена дожи-

вљавала је бројне, мање или више значајне, трансформације. Развој технологије довео је до бројних повољности, поготово кад је примат у информисању полако преузимала телевизија. Дуги низ година у Информативном програму Телевизије Београд сарађивао је Марко Марковић, све до тренутка кад је донета одлука да се у Краљеву, као центру региона од петнаест општина, отвори дописништво ове информативне куће. Као хонорарни сарадник Телевизије Београд Милан Глишовић је већ имао телевизијског искуства, па је било оправдано да баш он буде први уредник у дописништву. На том месту остаће све до одласка у пензију. Пионир српског телевизијског новинарства Јован Шћекић, који се школовао у Америци, најзаслужнији је што је у Краљеву отворено Дописништво које је покривало подручје од Краљева до Ниша, са друге стране до црногорске границе, а укључивало Чачак, Ужице, Јагодину и Крагујевац. Краљевачко дописништво свртстало се међу три најбоља у Србији, раме уз раме са онима из Ниша и Крагујевца. Развој јавног сервиса, и ширење мреже до-

писништава и у другим деловима земље, полако је растерећивао Краљевчане који су већ били окићени бројним признањима. Иако су теме црпели са широког простора од петнаест општина региона, а и шире, добре везе са људима из општинских центара указивале су уреднику дописништва на теме из области културе, образовања, пољопривреде и других. За развој дописништва интересантно је да су први запослени у њему почињали од нуле, без готово икаквог телевизијског искуства. Први сниматељ у дописништву до тада је био помоћник музичког уредника у Радио Краљеву. Нешто мало интересовања према фотографији, касније камери, било је довољно да се упусти у авантуру која траје и данас. Бројни касније запослени људи долазили су на различите начине.

- Ненад Димитријевић је радио у „Ибарским новостима“ као тонски техничар, а највећо део радног времена проводио чувајући средњеталасни предајник Радио Краљева у Ратини. Друштво му је дуго правио само један пас, а изолација од света почела нега-

тивно да утиче на њега. Једног дана осетим да ми треба расветљивач, асистент сниматеља, па од директора Зорана Николића затражим да у екипу укључи Димитријевића. Кад је дошао видим да се занима за оно што ради сниматељ и полако краде занат, а врло брзо је уследило и сниматељско крштење. После саобраћајне незгоде која је оставила трајне последице у мом животу опорављао сам се у „Агенсу“ у Матарушкој Бањи. Иако сам већ скоро годину дана био непокретан, или на штакама, одазовем се на позив из Београда да у Крушевцу пропратим неку годишњицу ФК „Напредак“. Пошто је сниматељ био одсутан позовем Нешу да узме мој ауто и камеру, па одемо у Крушевац. Камера је била огромна, а тејп тежак десетак килограма. Он вуче једно и друго, ја држим микрофон и штаке, и направимо фину причу са годишњице клуба. Пошаљемо у Београд, а увече очекујем да видим да ли ће бити нешто. Кад је у ударном Дневнику Телевизије Београд емитована прича био је то догађај живота новопеченог сниматеља – прича Милан Глишовић. Т. Радовановић

49

4.8.2013.

МАГАЗИН

50

Дејан Петровић

Амбасадор трубе у Краљеву

ДО МУЗИЧКОГ ТРОНА И ДАЉЕ

Фото: М. Радовановић

- У Гучи труба звучи другачије од било ког другог места на свету, има посебни шмек и душу, па трубачи верују да је Бог, кад је стварао планету земљу, у Драгачево поставио трубицу. - Већ у четрнаестој години Дејан Петровић је закорачио у живот са искуством двадесетпетогодишњака

51

52

МАГАЗИН 4.8.2013.

Д

ејан и Дарко, синови једног од најпознатијих српских трубача Миће Петровића, припадају четвртој генерацији трубача ове музичке породице. Трубу је давно први засвирао прадеда Танасије, а вештина свирања се касније генерацијама са колена на колено преносила са оца на сина. Традицију је први наставио Танасијев наследник Данило, а потом његов син Мића који је заслужан за светску славу овог инструмента. Као човек испред свог времена, визионар и уметник, знао је како да искористи Божији дар који му је помогао да додирне душу човека једноставним звуком трубе. За живота је дао добре смернице синовима Дејану и Дарко који су показали интересовање за музику од најранијег детињства. Већ са шест година Дејан је први пут засвирао пред публиком и уместо да проводи детињство играјући се са пријатељима, проводио је време са оцем уз оркестар, упознајући тајне и лепоту музике. До дванаесте је већ имао свој оркестар, Јуниор, а четири године касније, када је изгубио оца, велики терет који није било лако носити пао је на њега. Јаке воље наставио је очевим стопама до тачке када је морао да оде даље и изабере сопствени пут. Са много напорног рада, уз помоћ и подршку брата и осталих чланова, бенд младог трубача освајао је престижне награде, као и срца публике. Низао се успех за успехом све док није превазишао и освојио мајсторско писмо као најистакнутију награду на такмичењу најбољих трубача. Тако је двадесетогодишњак из села Дубоко ушао у историју као најмлађи мајстор трубе и уметник са потенцијалом да освоји свет. Волео је да се игра са музиком, да изводи невиђено и постигне немогуће, увек пратећи савремене трендове, али да никад не губи додир са пореклом, традицијом и музиком поднебља из кога потиче. Име Дејана Петровића постало је синоним за традиционалну српску музику свуда у свету, често у комбинацији са модерним елементима и прилагођену за свачије ухо, па није без

разлога назван амбасадором српске трубе. Петнаест година се име његовог оркестра могло чути у финалу свих такмичења за најбољи трубачки оркестар у земљи и иностранству што је најбољи доказ квалитета и покретачка снага да се постигне више. Оркестар Дејана Петровића постоји од 1996. године, а његов оснивач и ментор Мића Петровић, био је мајстор трубач и легенда српске трубе. Група голобрадих младића које предводи Дејан, од првог такмичарског учешћа освојала је награде, а пут до врха још није завршен. Пет година им је требало да превазиђу јуниорска такмичења и ухвате се у коштац са много старијим и искуснијим ривалима. И као што то увек бива квалитет превладава, а јединствен и неупоредив звук оркестра Дејана Петровића стоји чврсто на врху српске дувачке сцене. Након што је освојио све што се може освојити 2010. године је Дејан са друговима одлучио да престане да се такмиче у Гучи и тако остави простор новим, младим оркестрима. Пред треће гостовање у Краљеву, само дан пре овогодишњег „Веселог спуста“ Дејан се сећа да је прву трубу добио од оца на поклон кад је имао само пет година. Отац је, као и сваком детету на овом узрасту, изгледао велики, оркестар још већи, па је са великом пажњом присуствовао њиховим пробама са, како каже, парадном трубицом. Већ у осмој години савладао је прве ноте, а прва песма коју је научио била је „Јутрос ми је ружа процветала“. Препознао је искусни Мића потенцијал у наследнику и врло брзо дошао на идеју да направи оркестар састављен од деце колега који су свирали са њим. Оптерећени великом тремом први пут су се јуниори појавили 1995. године на Златибору где је одржавано предтакмичење за надметање трубача у Гучи. Више као атракција, а мање оркестар који је квалитетом музицирања заслуживао све већи број наступа, свирали су млади музичари у различитим приликама. У четрнаестој години је прекинуто

детињство, а са искуством двадесетпетогодишњака Дејан је после смрти оца морао да се определи за професионално бављење музиком како би издржавао породицу. Након што се распао очев оркестар наставио је да свира са својим вршњацима.

- Већ 1998. смо били најбољи оркестар у Гучи, 1999. освојили прву трубу, а 2000. проглашени за најбољи оркестар у конкуренцији младих трубача. Следеће смо се такмичили са старијима, а 2002. добили награду за најзгодније музицирање. Након 2003. када смо проглашени за најбољи оркестар, 2005. смо освојили „Златну трубу“, а ја сам следеће као најмлађи у историји Драгачевског сабора проглашен за мајстора трубе. Са 21 годину смо 2009. године освојили златну и прву трубу у Гучи, а 2010. проглашени за најбољи оркестар и још једном освојили „Златну трубу“ на локалном такмичењу. Те године је такмичење добило међународни карактер, а звање најбољег понео оркестар из Македоније. Исте године смо се повукли из такмичарског дела, а на Сабору у Гучи наступамо ревијално – прича Дејан. Учешће на Драгачевском сабору посебан је догађај у животу сваког трубача, па иако је тешко наћи добар пример за поређење не ретко се изједначава са значајем грен слем турнира за тенисере. У Гучи труба звучи другачије од било ког другог места на свету, има посебни шмек и душу, па трубачи верују да је Бог, кад је стварао планету земљу, у Драгачево поставио трубицу. Читава три месеца се трубачи интензивно припремају за учешће на Сабору, а пред последње учешће у такмичарском делу 2000. године Дејан и другови су се, сем у музичком делу, припремали и физички. Чињеница да је се врло брзо међу најбоље трубачке оркестре уврстио састав Бобана Марковића утицала је на размишљање о промени музичког правца и обогаћивање новим садржајима како би се обезбедила оригиналност. Била је то прилика да се наступ обогати звуком клавијатуре и

53

4.8.2013.

МАГАЗИН

54

ритам секцијом, а посебну ноту дао му је женски вокал. Уз обраду композиција етно, домаће и иностране забавне музике настајале су и нове, врло препознатљиве на музичкој сцени. Тежња да се остане оригиналан водила је даље поготово кад су се на музичкој сцени појавили Сања Илић и „Балканика“ који су гајили сличан музички стил.

- Опет је требало наћи нови правац. Пошто приватно волим рокентрол дошао сам на идеју да у оркестар убацим гитару, бас гитару, мушки и женски вокал да би могли да радимо обраде „ЕКВ“, Стинга, „Ролингстоунса“, „Дип парпл“. Као млади желели смо да привучемо млађу публику, али оставимо и старију, па смо комбиновали стране и домаће рок ствари, које су несвакидашње, а могу да их свирају и трубачи. Комбиновали смо их на наш

начин, и убацивали у њих делове из народних кола, што се показало као добро, па људи почели све више да нас зову – каже Дејан у чијем су оркестру годинама људи са којима је почео да свира. Сви су самоуки музичари који су се паралелно са радом додатно музички усавршавали на додатним часовима. Оркестар Дејана Петровића наступа широм света, а бројни наступи уговорени су читаву годину дана унапред. До крајности посвећен послу који воли Дејан каже да му, кад је музика у питању, ништа није тешко и да може по пет дана без сна кад је потребно посветити се раду. У време савремене технологије и брзе комуникације пред уметницима овог типа више не постоји дилема да ли остати у главном граду или стваралачки мир потражити далеко од град-

ске буке. Није је имао ни Дејан Петровић кад је одлучио да већи део времена проводи у Ужицу, а вођен идејом да је за васпитање деце мања средина много боље место за стални боравак определио се за Ужице, бар док не заврше основну школу. Плод стваралачког рада богатог идејама које се подједнако рађају током наступа у различитим деловима света, али и путовања, је и најновији компакт диск чије се објављивање очекује у септембру. Шест композиција је завршено, а остатак би требало да буде завршен до половине месеца. Само два месеца касније Дејана и другове очекује други солистички концерт у Београду. Први је, пре две године, напунио велику салу Сава центра, а посебно задовољство младом уметнику представља констатација да се каријера креће у правцу који је одредио.

- Све се завршава на нашим идејама и осећањима. Музику свирамо онако како осећамо, а видимо да се то људима свиђа. Жица између нас и публике је добра, свака ствар коју направимо посетиоцима се свиђа, па зато у великом броју и долазе на наше наступе – каже Петровић. Иако има и оних који му повремено замерају да је заборавио српску трубу свестан је да је неопходно прилагођавати се временима која се мењају, а на која уметници не могу да утичу. Времена се мењају у целом свету, а са њима и укус публике који је једино мерило за корекцију правца којим се ушло у свет музике. Па иако се труде да задовољавањем различитих потреба посетилаца привуку што већи број публике златиборски трубачи не заборављају ни изворну музику коју умешно провлаче кроз

савремене обраде и тако традиционални мелос чувају од заборава. Упрско чињенице да је пратио бројне интерпретаторе народне музике Петровић са нескривеним задвољством истиче једанаестогодишњу сарадњу са Цецом Ражнатовић крунисану недавно одржаним концером у Београду коме је присуствовало између 130 и 150 хиљада посетилаца. Колико је музика Дејана Петровића оригинална и разноврсна сведочи податак да су у реализацији претходног компакт диска учествовали фронтмен групе „Ван Гог“ Звонимир Ђукић Ђуле, Сергеј Трифуновић, Скај Виклер, Тијана Дапчевић и други. Иако млади музичари на почетку каријере често имају узоре и неретко их копирају Дејан верује да уз велико одрицање, рад и дисциплину ипак треба да крену сопстевним путем.

- То је формула која ми је остала од оца и водила док све није дошло на своје место. До успеха се стиже једино радом, са њим се све постиже, а кад у то што волиш и осећаш уложиш себе резултати долазе сами од себе. Под овим небом има довољно места за трубу, али и за све музичаре и певаче међу којима има доста потенцијала – каже Дејан Петровић најављујући солистички концерт у Гучи већ 9. августа ове године. Многи утицајни људи из света музике и филмске индустрије бирали су баш њега, и његов оркестар, за сараднике. Један од најпознатијих је Емир Кустурица за чије су филмове правили музику, а ниједан Кустендорф фестивал није одржан без Дејана и његовог оркестра. Т. Радовановић

55

56

МАГАЗИН 4.8.2013.

57

58

МАГАЗИН 4.8.2013.

Краљевски филмски фестивал

СМОТРА МЛАДИХ ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА - Током три дана септембра у Краљеву се одржава први интернационални фестивал студентског филма. - Краљевчанима пружена могућност да учествују на фестивалу филмова снимљених мобилним телефоном. - Поред разговора са старијим колегама краљевачким ауторима се пружа прилика да кроз радионице усаврше знање из познавања филма. - У последњх неколико године велики број Краљевчана већ завршио различите одсеке високих филмских школа

59

МАГАЗИН

4.8.2013.

Г

60

рупа младих ентузијаста, дипломаца високих филмских школа, одлучила је да након богатог културног лета у Краљеву организује први међународни фестивал студентског филма под називом „Краљевски филмски фестивал“. Основна идеја била је да се љубитељима филма, посебно младим људима, прикаже део стваралаштва аутора који тек траже место у оквиру седме уметности. Носилац истоименог пројекта је Удружење грађана „Максима“, а фестивал се одржава уз подршку града Краљева. Током три дана, од 13. до 15. септембра, у великој сали Мултимедијалног центра кварт приказиваће се филмови студената високошколских установа из Србије, а у посебној категорији они које су направили њихови вршњаци из иностранства. Своје умеће могу да покажу и Краљевчани којима се пружа прилика да, до краја августа, на адресу фестивала пошаљу филм снимљен мобилним телефоном и тако стекну право да равноправно учествују у надметању за једну од награда. Идеја о организацији филмске смотре стара је више година, а тек ове

су се стекли повољни услови да се и реализује. Кратка филмска форма доступна је љубитељима филма једино у великим центрима, попут Београда и Новог Сада, у којима постоје високе филмске школе, а идеја иницијатора фестивала била је да се она приближи и љубитељима седме уметности у Краљеву. И док се кратком филму у Србији још не поклања довољна пажња у свету се запажа повећано интересовање за њега и све већи број филмова, посебно последњих година када је напредак технологије омогућио веома великом броју људи да се окушају у овој области и реализују своје идеје. Уметнички директор фестивала Владимир Радовановић подсећа да се у многим земљама популарни кратки метар цени више од дугометражног филма, а повод за овакво размишљање налази у чињеници да је веће мајсторство да се нешто на адекватан начин каже у 15 минута него за целих 90. Краљево има велики потенцијал у младима који су се определили за филмско стваралаштво као професију.

Последњих неколико година уписивали су се, и са успехом завршавали, високе филмске школе и тако утицали за разбијање стереотипа и предрасуда да су оне резервисане само за младе из великих центара. Међу онима који су стекли поприлично искуство већ су сниматељ Бранимир Миловановић, филмски и телевизијски монтажер Владимир Радовановић, драматург Горана Баланчевић, глумица Лидија Цветић, дизајнер звука Никола Трикош, редитељ Деан Радовановић...

- Обично у филмске школе долазе људи из већих средина у којима постоји већа могућност да реализују идеје. Постоје и мање школе које им помажу да очврсну, стекну почетна знања и крену ка високим школама. Верујем да у Краљеву има још квалитетних људи који могу да се окушају на филму, а због њих смо направили категорију филмова снимљених мобилним телефоном. Данас свако има мобилни телефон у џепу и могућност да забележи занимљиве ствари, документарне и игране, које се догађају у његовом окружењу. Последњих година све је чешћа појава у мањим ме-

стима Србије да млади почињу да снимају филмове, па мислим да и овде могу да направе добре филмове, а да се ослоне на нас који смо већ у тим круговима – каже Радовановић. У Организационом одбору потврђују да су већ почели да стижу филмови из земље и иностранства за прве две категорије. Резултати селекције која већ показује интересантне знаке биће објављени почетком септембра кад истиче рок за подношење пријава. Пристигли филмови из Италије, Кине, Бугарске, Словачке, Португала, Црне Горе, Хрватске, Босне и Херцеговине већ су прошли строгу селекцију на светски познатим фестивалима што даје довољно повода за веровање да посетиоци краљевачког фестивала неће бити разочарани. Организатори у Краљеву половином септембра очекују велики број аутора, а посетиоцима ће бити пружена прилика да разговарају са њима и продубе слику о ономе што се дешава иза филмске камере. Филм, каже уметнички директор Фестивала, није само режија и глума већ много различитих активности у које је укључен велики

број људи различитог профила. За Краљевчане чији филмови снимљени мобилним телефонима буду стекли право да буду приказани у оквиру фестивала биће организована радионица у којој ће неко од професора Факултета драмских уметности, уједно и члан жирија, помоћи да будуће филмове направе још квалитетније.

- Велика ми је част што могу у свом граду да организујем фестивал и омогућим младим људима да своје филмове виде на великом платну. И ја сам још у време гимназијских дана направио филм који је приказан у биоскопу Кварт, па мислим да ће они који прођу селекцију, и чији се филмови буду приказали, бити много смелији у покушају да ураде нешто више по питању филмског напредовања и нађу начин да се изразе кроз уметност – каже Радовановић. Жеља организатора је да фестивал буде нешто по чему ће Краљево у будућности бити познато и ван граница земље и има традицију какву има београдски фестивал кратког метра који траје више од пола века. Иако није пракса да се пре него

истекне рок за пријаву филмова говори о репертоару, уметнички директор нам је открио тајну да ће фестивал отворити филм „Ако икад једне ноћи кад“ Краљевачанина Деана Радовановића, студента режије на београдском Факултету драмских уметности. У реализацију фестивала укључени су и краљевачки дипломци са других високих уметничких школа. Дипломирани графички дизајнер Игор Бубања завршава рад плаката и осталог пропагандног материјала, а група младих вајара на изради решења дуката који ће наредних година красити витрине победника. Независно од званичног програма најављено је и приказивање филма о краљевачким скејтерима у продукцији „Андерграунд креп тима“, чије је снимање у завршној фази. Иако фестивал почиње у петак 13. организатори верују да нико ко тих дана буде навратио до биоскопа неће бити разочаран. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

61

62

Милорад Којић

МАГАЗИН 4.8.2013.

Краљевачка музичка сцена: Милорад Којић Шерпа

ДЕТЕ РОКЕНРОЛА - Први хонорар у петој години живота већи од свега што је касније зарадио певањем. Више од тога значило је сазнање да су га као звезду, и хероја претходне вечери, читавог следећег дана носили на леђима по кампу уз констатацију да је рођен нови Ђорђе Марјановић

Фото: М. Радовановић

(1)

63

64

МАГАЗИН 4.8.2013.

С

ерија текстова у нашем листу која обрађује развој рокенрола у Краљеву изазвала је велико интересовање читалаца о чему сведочи и Милорад Којић који већ годинама живи у Канади, а лето проводи у домовини. Свака од прича чинила му се довољно занимљивом да је прочита од почетка до краја у настојању да открије по неки непознат детаљ о догађајима чији је учесник и сам био. Пред крај педесетих година прошлог века пар краљевачких клинаца, међу којима је био и Којић, окупљали су се око старијег наглувог човека који је на гитари изводио шпанску музику. И док су прижељкивали да заплове у воде рокенрола који је доста стидљиво тражио своје место на овим просторима били су принуђени да савладавају основне елементе класичне гитаре. Крај прве деценије друге половине двадесетог века Краљевчани, сада већ у озбиљним годинама, памте по летњим камповима на Гочу. На једном од њих се као петогодишњак обрео и Милорад Којић који се сећа летњих ноћи под шаторима и обедовања испод настрешнице наспрам некадашњег планинарског дома „Добре воде“.

- Доручак је био класичан, једно јутро попара, друго кајгана, треће парче бугарског сира и хлеба и Труманова јаја у праху која су Американци давали као помоћ, а деца до шездесетих све то дуго памтила. Уз минималну цену камповало се са извиђачима, а све финансијски подржавао „Магнохром“. Рано устајање и фискултура обележавали су почетак сваког дана, а део живота на Гочу допуњавале спортске активности, планинарење и излети. Били смо шугави као прасићи и купали се у језеру у коме још није било муља – сећа се Којић дана који ће обележити први излазак пред публику. Двадесетједнодневно дружење завршавало се вече пре коначног растанка уз логорску ватру чији се пламен у мирној летњој ноћи примећивао са велике даљине. У богатом забавном програму који је трајао добоко у ноћ смењивали су се малишани различитог узраста и покушавали да на

најбољи начин демонстрирају стечено знање из различитих области уметности, пре свега рецитовања и певања. Још од првог дана они за које се утврдило да поседују одређени таленат посебно су се припремали за завршно вече. Иако тек петогодишњи дечачић Милорад Којић се, и пре одласка на Гоч, одушевљавао првом лонг плеј плочом на којој су биле песме Ђорђа Марјановића „Мај, мај“, „Домино“, „Милорд“, „Мустафа“ и друге. И баш ова последња, којом је у то време певајући у неком филму Омар Шариф прославио Египат, биће она која обележава почетак будуће музичке каријере. Колико је песма била популарна, и задржала се у египатском народу, сведочи двадесет година касније посета овој земљи.

- Провео сам две недеље крстарећи од Каира до Асуана и чуо да баш то певају и свирају. Када смо се једрилицом приближави брани на Нилу, коју су правили југословенски грађевинари, по сазнању да су пред њима туристи из Југославије домаће становништво је скандирало имена Тита и Насера. У неком бару у Асуану уз трбушни плес са змијом чујем ову песму, а певала су је уз ударање по лименим кантама и деца очекујући да им се добаци по који новчић – прича Којић. Милорадов отац Александар радио је у то време у „Магнохрому“ и међу првим Краљевчанима купио грамофон, а након толико пута преслушане плоче Ђорђа Марјановића петогодишњак је знао све песме. Био је то повод да за завршно вече на Гочу пријави „Мустафу“ и све време са нешто старијим другарима уз гитару и тарабуку припремао деби пред неколико стотина вршњака. Поред њих у планинарском дому, на месту данашњег Хотела „Добре воде“ било је и педесетак шумарских инжењера са породицама, а сви велики поштоваоци Ђорђа Марјановића. Краљевачки малишани су се у то време дружили у оквиру група из краја, а свака од њих била је позната као посебна мафија. У једној од њих

Милорад Којић је био познат као Баџо, па је под тим именом и најављен његов први наступ. Појавио се пред неколико стотина посетилаца у полумраку без треме и након уводних тактова запевао док је логорска ватра обасјавала широк простор и давала му посебан шмек, а атмосферу допуњавало светло шкиљавих сијалица удаљених бар педесет метара.

- Изађем, креће пратња и ја почнем да певам. Иако сам био клинац настао је делиријум и цела маса почела да пева „Мустафу“. Крене општа игра и весеље, френетичан аплауз, а потом бис тако да сам морао да певам и друге песме, „Мај, мај“ и „Домино“ које нисмо увежбавали. Био је то прави џем сешн након кога ми је пришла једна жена и похвалила певање због кога је осетила потребу да ме награди. Вади сто динара, а ја не могу да узмем јер су ми до тада давали само лимене кинте и петокинте. Банка (десет динара) је била читаво богатство. За кинту се куповала лизаљка, за две мала шећерна чоколада, а за пет чоколаде са сличицама фудбалера и „Животињско царство“ – прича Којић. У сећању генерација Краљевчана тог времена биле су шећерне табле налик на чоколаду, а испод омота шећером улепљене фотографије фудбалера Црвене звезде, Партизана и осталих југословенских клубова. Најтеже се долазило до оних са ликовима најпопуларнијих, Костића, Шекуларца, Шошкића... Размењивале су се или добијале у играма „пар-непар“ и „тапке“ током којих се ударало по њима на чврстој подлози све док довољно не забриде дланови. У глави будуће звезде већ је почела да се развија рачуница о броју чоколадица које су могле да се добију за сто динара. Много година касније Којић тврди да је то било много пара, чак многи више него што је икада зарадио певањем. Више од тога значило је сазнање да су га као звезду, и хероја претходне вечери, читавог следећег дана носили на леђима по кампу уз констатацију да је рођен нови Ђорђе Марјановић. И управо тај почетни успех био је повод да се следеће године определи

65

4.8.2013.

МАГАЗИН

66

за учење гитаре. Иако је наставник гитаре носио слушни апарат био је добар свирач, али не и добар педагог способан да ученицима пренесе знање на начин како се то чинило у музичким школама. Све популарније биле су грчке и мексичке песме, а на естрадној сцени су баш са њима харали Славко Перовић, Никола Каровић, Мики Јевремовић... Са годинама се интензивира интересовање за музику све до тинејџерског доба када почиње занимање и за неке друге ствари. Летњи распусти проведени на обали Ибра учинили су да фудбал полако потискује вежбање гитаре, посебно у годинама кад се Слога приближавала квалификацијама за улазак у Прву савезну лигу.

- Као дете рокенрола нисам волео да слушам народну музику. Међутим у моју кућу сваког 1. маја, 29. новем-

бра, на Нову годину и крсну славу Светог Луку доживљавао сам да слушам и ову музику. На врата наше куће дођу и без куцања уђу Цигани, Петровићи, Ђорђевићи, Богдан кога су звали Кинг Конг зато што је био већи од контрабаса, отац Аце Намешталке Драги, Шућо, Пајо, мали Ацо и други који су се сваке вечери окупљали у „Паризу“, „Лондону“ и код „Клефиша“. Увек почну да свирају лагано да не буне комшилук, кад се врата отворе уђу у предворје и певају, а ја и старија сестра Зорица почињемо да певамо са њима. Један од најлепших тренутака у породичном животу био је кад сви заједно запевамо песму „Рибара старог кћи“. И док мајка Вера плаче они певају. То су најлепши дани у срећном детињству пуном љубави обогаћеним звуком циганског мелоса који је препеван на старе градске песме. Све сам

знао напамет и увек имао присутне у уву иако је у рокерском друштву било непојмљиво да се певају било какви народњаци – каже Којић. Са таквим предзнањем и осећајем за музику тек пунолетни Милорад Којић, чије је надимак Баџа већ уступио место много атрактивнијем Шерпа, стигао је у Београд жељан нових знања која би му обезбедила угодан наставак живота. Сазнање да је предивна песма „Креће се лађа француска“ била забрањена увек је, у тренуцима када се потајно изводила у касне сате у неком ужем друштву, сећала на деду Војислава који је пре рата имао ковачку и поткивачку радњу у Улици Војводе Путника. Шест година је Војислав, од 1912. до 1918. ратовао у редовима српске војске, а унук Милорад годинама изнад шанка у Пицерији „Пера Ждера“ држао урамљену Албанску споменицу и чувао као

својврсну реликвију.

- Дубоко у души понесем на студије тај мелос, предивне народне и строградске песме миксане са циганским. Неко време су се у београдском хотелу „Унион“ скупљали стари Карљевчани. Сви који су долазили на студије пролазили су кроз „Унион“, елитни хотел у Косовској улици поред Југословенске кинотеке, а ја сам 1974. године имао срећу и задовољство да будем део дешавања на несту где је четири године, пре него што је отпочео успешну солистичку каријеру, певао Звонко Богдан. Биле су то тако дивне ноћи током којих сам упознао Станишу Стошића, Мила Богдановића, Љиљану Петровић, Тому Здравковића, Наду Кнежевић, Шабана Бајрамовића кога је Звонко изузетно ценио и поштовао. Иако Звонко никад није певао после поноћи једне ноћи су направили сешн до два ујутру – објашњава Којић.

По завршетку студија на Факултету за физичку културу, популарном ДИФу, најлогичније је било да се врати у Краљево док је отац смишљао како да, користећи стечени углед, сину обезбеди место референта за спорт и рекреацију у „Магнохрому“. Још за време гимназијског школовања, када су игранкама у Краљеву харали „Безимени“ о којима смо већ писали, Милорад Којић Шерпа је био тек пуки посматрач. Централни културни догађај на крају сваке школске године било је финале такмичења краљевачких средњих школа. Месецима пре тога трајале су квалификације да би се пред крај маја, некако у време кад се обележавао и Дан младости, у финалу појавили најбољи представници појединих школа. Такмичили су се средњошколци у различитим областима, а шансу да боје Гимназије брани као певач добио је баш Шерпа.

У дуету са нешто старијом Милицом Павловић певао је песму „Венера“ у то време изузетно популарне групе „Шокинг блу“, а као солиста песму „Ке сара“ којом су 1971. године на фестивалу у Сан Рему победили „Рики е повери“.

- Безимени су пратили све певаче, ја сам наступао за Гимназију а за Техничку школу Драгослав Вучковић Вучко. Отпевам а у сали Дома ЈНА, у којој су после Електрокомбината одржавене најлепше игранке у Краљеву, настане прави делиријум. Вучко је већ био певач „Безимених“ који у једном тренутку, а то су касније признали, испадну из ритма, тако да Вучко победи. Био је то крај једног дела моје певачке каријере – прича одушевљено, али ипак са сетом. Милорад Којић.

- наставие се Т. Радовановић

67

Од врхунског спортисте до спортског педагога

МАГАЗИН

4.8.2013.

ЗЛАТНИ МОМАК ИЗ СЕУЛА

68

- За четири године неиграња због повреда, и ембарга који је Југославији увела међународна заједница, Игор Гочанин изостао са око 200 утакмице државне репрезентације. - Круна четворогодишњег наступа на 180 утакмица репрезентације златна медаља на Олимпијади у Сеулу. – Тренерска каријера настављена у Партизану, Македонији, на Малти, у Кикинди, Краљеву...

Игор Гочанин

69

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

4.8.2013.

П

70

очетак сезоне ватерполо такмичења Краљевчани сваке године доживљавају као још један поход ка врху и доказ да немају премца у оквиру лиге у којој се такмиче. То су почетком лета показали резултати првих утакмица, а значајан допринос успеху дају еминентни стручњаци међу којима се ове године нашао и прослављени бивши ватерполо репрезентативац Игор Гочанин. Са великим међународним искуством, и звањем тренера које је доказивао у бројним клубовима, пристао је да помогне тренеру краљевачког клуба да и ове године екипа првенство заврши на првом месту. Дугогодишње искуство показује да је у ватерполу изузетно важно да се са тренинзима отпочне у раној фази живота како би се стекао осећај за воду, и сналажење у њој, које није везано само за анатомску грађу већ и адапацију можданих функција и мишића што је веома битно посебно за оне који наставе да се озбиљније баве овим послом. Иако је први контакт са базеном имао још у петој години живота озбиљнији тренинзи отпочели су у седмој. Чињеница да је пропливао са 4 године у сланој морској води знатно је утицала да се рано ослободи страха од воде и стекне потребну слободу за наставак у базену. Све док у Врњачкој Бањи није изграђен Хотел „Бреза“ тренинзи локалног клуба одржавани су само током летњих месеци. Већ од девете године Игор је у хотелском базену тренирао чак два пута дневно што је знатно допринело да постане квалитетан спортиста. Врњачки Ватерполо клуб „Гоч“ има дугогдишњу друголигашку традицију још из периода старе Југославије, а по једну сезону такмичио се у Првој „А“ и „Б“ лиги. Тренер врњачких ватерполиста у то време био је прослављни југословенски интернационалац Мирко Сандић који је у многоме утицао да Игор осети сво задовољство бављења атрактивним спортом. Отац Томислав Гочанин као тренер није дозвољавао да се Игор прерано посвети ватерполу, па је млади Врњчанин наступао само

на пливачким такмичењима што ће се касније показати као предност у значајним ватерполо утакмицама. Мирко Сандић који је Врњчане увео у прву лигу приметио је Игоров таленат и почео стидљиво да га убацује у екипу упозоравајући од почетка на опасност превеликог заноса.

- Прихватио сам поверење са узбуђењем, усхићењем, задовољством и великим респектом, а мало и страхом од старијих играча. Имао сам тек 12 година, а у првом тиму дебитовао већ са 14, у почетку само у Бањи – прича Гочанин. Одуство услова за тренинге и одигравање утакмица допринело је да, у изузетно јакој конкуренцији, Врњчани заврше првенство без освојеног бода. Све док није постало евидентно да више може да постигне у ватерполу Игор се такмичио као пливач, а напорни тренинзи касније допринели су да као репрезентативац Југославије буде опасан посебно у контранападима. Још као средњошколац одиграо је Игор прве пробне утакмице за екипу београдског Партизана у који је коначно прешао на крају првог дела првенствене сезоне 1982/83. Иако је још раније, као кадет, био кандидат за репрезентацију тај статус обезбедио је, након првих озбиљнијих утакмица тек по преласку у Партизан. Генерација младих ватерполиста међу којима су, поред Гочанина, Милановић, Шоштар, Рађеновић, Васовић, напредовала је под будним оком селектора Ратка Рудића.

- Неколицина кадета и ја имали смо срећу да је Партизан изненада остао без неколико квалитетних јуниора који су без знања клуба отишли у Америку на студије. Направила се велика рупа у првом тиму између играча који су пребацили 30 година, па је било потребна неколицина млађих да освеже и попуне први тим. Нисам имао ни пуних 18 година кад сам као првотимац, због доброг пливања, често био у води. Лагано је место у тиму учвршћивао Шоштар, и као голман био замена Милораду Кривокапићу, затим Милановић, Васовић,

Драгојевић, Бабић, Рађеновић, ја. Сви смо у једном моменту били на вратима првог тима, повремено играли и освојили првенство Југославије. Тек тада је тренер Влахо Орлић дозволио новинарима да се према нама односе као ватерполо играчима. До тада нико није смео да пише да смо играчи Партизана, него само младе наде које пуно обећавају – прича Гочанин. Годинама уназад суочавао се Партизан са финансијским проблемима који су доводили у питање и опстанак клуба. Иако су већ далеко времена када су сви клубови због јаких спонзора боље функционисали Партизан и данас има машинерију за рад са младима која ствара основу за први тим. Врхунац каријере сваког спортисте је улазак у састав националног тима. Почетком осамдесетих година прошлог века Ратко Рудић је стварао тим који је, освежен младим играчима, за само четири године победио на две Олимпијаде и једном светском првенству. Након Европског првенства у Стразбуру освојена је златна медаља на Олимпијади у Сеулу, па још по једна титула шампиона и вицешампиона Европе. Након тога дошло је оно чега се сви спортисти највише плаше, повреда због којих је Гочанин одсуствовао из базена готово две године. И тек што је повреда залечена уследио је ембарго тако да чак четири године из најплоднијег периода живота није могао да игра за репрезентацију па је, као и многи други, отишао у иностранство. Након две године у напуљском Канатијерију пут је водио до Барселоне и Каталуње која је већ била двоструки шампион и освајач купа Шпаније, победник Лиге шампиона и два пута Купа Европе. Иако се начин рада у многим елементима разликује од оног у земљи брзо је Игор учио језик и уклапао се у сваку средину. Најважнија од свих била је добра сарадња са тренером, а није изостала ни са осталим члановима екипе.

- Лако је уклопити се у клуб са доста репрезентативаца које сам знао из периода док сам играо за репрезентацију. Тренер у Барселони је био Драган Андрић, а следеће године у клуб је

71

МАГАЗИН

4.8.2013.

дошао и Игор Милановић. Те четири године смо имали доста проблема са визама, дозволама боравка, било је доста траума везано за почетак грађанског рата и бомбардовања. Зато што смо били квалитетни спортисти увек смо били по лупом као негативци, а то је слика која се о нама ширила у земљама западног света. Као спортиста ниси могао више, губио си на вредности због интернационалних утакмица којих није било и зависио од оног што ти понуде. После две године у Барселони играо сам по 3 у Бреши и Латини, две године у Антри, Кремони, а последица мењања клубова је што сам играо до 41. године живота – каже Гочанин. Због ситуације у коју је доведена земља чак четири године нису игране утакмице за првенство државе. Паузу у иностраним првенствима Игор Гочанин је користио да наступа за клубове који су учествовали у летњим лигама. Било је то корисно и за матичне клубове јер је играч ван сезоне такмичења одржавао форму на завидној висини, а Игор је након две летње лиге на Малти бранио боје крушевачке „Расине“ и ПВК „Краљево“. Једне године наступио и у тиму „Партизана“ који је тек у финалу лиге поражен од „Будве“.

72

- Када је 1996. године репрезентација стекла право да игра и отишла на Олимпијаду у Атланти, ја сам као тридесетогодишњак већ био мало старији играч да би се уклопио у олимпијски циклус. Од Атланте до Сиднеја пружена је шанса младим играчима, а из моје генерације остали су само Милановић и Шоштар који су били најквалитетнији играчи. Мени је пропала Олимпијада у Барселони, светско првенство у Риму, Олимпијада у Атланти, Европско у Бечу и Шефилду, а све сам то изгубио због ембарга. Изгубио сам цену коју сам могао да тражим у иностранству, али и скоро 200 утакмица за национални тим за који сам наступио свега 180 пута – каже Игор. Поред европског два европска сребра и једне златне медаље, као и три медаље у јуниорској конкуренцији, највећу сатисфакцију за четворогодишњи рад представља злато са Олимпијаде из Сеула. Последње три године играчке каријере провео је Игор у Латини поред Рима, клубу који ни после два финала није успео из друге да се пласира у прву италијанску лигу. Са годинама долазе и повреде које су утицале на коначну одлуку да скине капицу и

опрости се од активног играња. Одсуство са утакмица и тренинга неминовно утиче на пад форме, а они који су игром у великим клубовима већ стекли одређен реноме не желе да га кваре играјући по сваку цену. Престанак активног играња није и крај спортске каријере која је настављена у Партизану радом са млађим селекцијама, а јуниори су постали прваци Србије.

- Коцкице су се сложиле и у приватном животу, а након три године рада као тренер млађих категорија отишао сам у Македонију и био селектор њихове репрезентације. Иако сам у Италији завршио Вишу тренерску школу морао сам и овде, због прописа, да упишем Спортску академију. Поред школе највећи квалитет је огромно знање које сам стекао као играч, а уз размену мишљења са колегама тренерима дошло је до систематизације знања тако да и у будућности видим себе као тренера – каже Гочанин. Резултат двогодишњег тренерског рада на Малти је освајање купа и првенства ове земље, а последње две године успех кикиндског ЖАК-а који је од екипе без иједног бода, на ивици испадања из лиге, постао солидна прволигашка екипа. Резултати су вид-

љиви, а тамо где их слабији познаваоци овог спорта не виде најбоље, огледају се у индивидуалном напретку играча. Краљевачки ватерполо, и поред неоспорног талента и потенцијала великог броја младих играча, сваке године доживљава пораз ван базена. Недостатак простора за тренинге и одигравање утакмица током зиме на крају сваке сезоне анулира високе резултате остварене током лета. Кратки тренинзи три пута недељно у врњачком Хотелу „Бреза“ у зимском периоду године само су прилика да се не утоне у зимски сан. Краљево има квалитетан тим који покушава успесима да скрену пажњу власти да нешто озбиљније покрене по питању изградње затвореног базена неопходног да би се направио корак даље поготово у раду са младима. Краљево је спортски град, што се види на сваком кораку, а базен би сем пливачима и ватерполистима користио и другим грађанима. Колико значе услови за бављење спортом најбоље су током протекле сезоне показали Крагујевчани. Деца која су била далеко иза краљевачких вршњака током зимског периода су знатно напредовала и готово стигла до пре само неколико месеци недостижне Краљевчане. Иако је пажња увек усмерена према првом тиму по

оцени стручњака много важније од њега су млађе категорије. Зато без устезања истичу потребу да клуб почива на здравим ногама, развија млађе категорије и из њих црпи играче којима попуњава први тим, а циљ сваког клуба је, потврђује и Игор Гочанин, да направи играча за прву екипу. Као у многим другим областима политика је пустила јаке корене и у српском спорту, ма колико да се то не допадало много спортистима. Подршка политичара је и у деценијама испред нас била значајна и омогућавала знатне повољности обезбеђивањем услова за квалитетан рад. У данашње време тога више нема, клубови функционишу на другачији начин, више се штеди, а играче са стране могу да доведу само они са дубљим џепом што је током минуле сезоне показао крагујевачки Раднички. Из све шире спортске базе регрутују се млади играчи довољно квалитетни да на наредним такмичењима освоје по коју медаљу на међународној сцени. Како ће се у наредном периоду понашати краљевачки ватерполо клуб тешко је прогнозирати, јер је много ствари везано за голи опстанак. Сигурно је једино да функционише захваљујући ентузијастима који улажу велики напор да клуб опстане и да се рад са млађим категоријама одвија у континуитету док се не реши

проблем градње затвореног базена. Пре тога не треба очекивати неке велике промене у квалитету.

- Имао сам срећу да освојим оно што је најважније у каријери сваког спортисте, а то је олимијско злато. Имао сам усапеха и као тренер мање звучних клубова, научио три језика и стекао много пријатеља. Волим да дођем овде и зато бих као прави пријатељ града волео да Краљево добије затворени базен што бих у својој каријери доживео као личну сатисфакцију и успех јер сам везан за овај град као навијач и учесник у раду клуба. Младима је неопходно да се што више баве спортом јер је то здраво и оплемењује људе. Треба да то на почетку буде само игра а касније, колико то њихов потенцијал подржи, да се задрже у спорту у коме се најбоље сналазе – каже Гочанин. До успеха се свуда, у спорту посебно, долази само напорним радом, али и великом жељом сваког појединца да једног дана буде на победничком постољу са медаљом коју је освојио за своју земљу. Кад се определи за бављење одређеним спортом уз истрајност и континуирани рад млад човек треба, каже Игор Гочанин, да сања да ће једног дана бити врхунски играч. То је пут који је и сам прошао и потврдио га личним примером. Т. Радовановић

73

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs