11 minute read
Атлетичар међу кошевима
- Одлазак Милована Богојевића из Слоге међу кошаркашким стручњацима се и данас сматра почетком краја краљевачке кошарке. – У тренутку кад су лекари у писаној форми потврдили како му преостаје још шест недеља живота, а породици препоручивали да се привикава на живот у новим условима, Миодраг Радомировић се окренуо раду на првој књизи. - Нема неизлечивих болести, има само неизлечивих пацијената. - Организатор првенства Европе за српске кошаркашке клубове у дијаспори. - Српски кошаркашки стручњаци су у знатној мери утицали на развој овог спорта у Европи, Ранко Жеравица утицао на развој шпанске, Александар Николић италијанске и српске, а Светислав Пешић кошарке у Немачкој. – На српску кошарку су погубно деловале приватне школе. - Српска кошарка све више личи на трамвајску лигу у којој се све врти око Београда. - Посебно погубно на развој спорта делују разноразне агенције и спортски саветници какве имају и четрнаестогодишњаци
Advertisement
Увреме кад је краљевачка атлетика почела нагло да посрће почели су да јој окрећу леђи највернији међу које се у то време сврставао Миодраг Радомировић, а то што је сматран издајником мање говори о његовом односу према овом спорту, а више о стању какво је тада владало међу атлетичарима. Незаслужено негативан предзнак који се везивао за његово име сматран је одсуством и минималне дозе демократије међу атлетским радницима који су чинили све ужи и затворенији круг.
Након великог успеха краљевачких кошаркаша, захваљујући пре свега изузетном односу према спорту и раду Милована Богојевића, одступило се од концепције ослањања на сопствене снаге а све чешће промене тренера ни са играчима који су долазили из других средина нису донеле значајније резултате. Одлазак Милована Богојевића из „Слоге“ међу кошаркашким стручњацима се и данас сматра почетком краја краљевачке кошарке, а одсуство заједништва на терену условљено различитим мотивима оних који су на долазили у клуб на само једну сезону. У таквим околностима је појава „Машинца“ наговештавала промену односа према овом спорту, али се није далеко одмакло понајпре због сукоба различитих интереса који су се укрштали у клубу. У таквим околностима и Радомировић се осетио сувишним и одлучио за педагошли рад који је резултирао завидним рејтингом у области физичке припреме спортиста. Физичка припрема је и тема прве објављене књиге, а рад на факултету само наставак започетог процеса од пре неколико година.
Радно место руководиоца у Самоуправној интересној заједници за одмор и рекреацију радника пружало је могућност путовања по Југославији због закупа између 35 и 40 хиљада лежајева колико је током туристичке сезоне било на располагању Краљевчанима. Већ половином осамдесетих година постало је приметно мање интересовање туристичких радника за сарадњу са колегама из Србије, а најбољи показатељ је податак да им је на располагање стављано мање од трећине некадашњих капацитета. - Раздвајање је био све видљивије, а осећање да нисам радо виђен гост појачавано сазнањем да морам све дуже да чучим пред вратима и чекам да ме неко прими. То ми се није свиђало па решим да спакујем кофере, са породицом одем из земље и, иако никад нисам био тренер, преузмем неки кошаркашки клуб из треће или четврте лиге у Немачкој. Један мој рођак је пронашао оглас којим један клуб тражи тренера професионалца и ја одлазим у нову средину за плату 300 марака мању него што сам имао овде. Не знам језик, мој енглески је каубојски, у екипи имам Американца, а по уговору за три месеца треба да остварим неки резултат.
Знао сам само оно што сам научио од Милована Богојевића. Узео сам екипу, кренуо, направио резултат и остао четири године у том клубу. Учио сам много, радио још више, и у међувремену дипломирао на кошарци. У Немачку сам одвео Жељка Влаховића који је играо у Слоги, па Ивана Росића и све је кренуло на најбољи могући начин док ми 1994. године није дијаг
ностикован рак. У жељи да нешто створим радио сам паралелно са рестораном и бавио се тренерским послом, а двоструки стрес појачаван сазнањем да су на ратишту у Вуковару изгинули многи људи које сам знао још као студент у Сарајеву.
Поред стресног рада пре и после подне, тренинга и путовања, једне ноћи сам се пробудио и приметио крвне подливе на длановима и табанима. У болници ми је три дана касније констатован бронхијални карцином плућа због чега сам заглавио на специјализованој клиници за лечење ове болести у Есену – прича Радомировић.
Тешко је схватити расположење човека коме су лекари у писаној форми потрдили како му преостаје само још шест недеља живота, а породици препоручивали да се привикава на живот у новим условима. Од тог тренутка почиње трка са временом у настојању да се у 24 сата дневно смести бар још толико, јер је до истека шесте недеље у болници требало завршити прву књигу и видео касету коју ће касније објавити Кошаркашки савез.
И док је Радомировић водио жестоку трку са временом о лечењу су бринули краљевачки лекар др Слободан Лукић и врхунски хирург Димитрије Базилов уз консултацију са др
Рајком Меденицом из Јужне Каролине. Комбинација официјелне и алтернативне медицине током неколико месеци резултирала је потврдом да постоји тумор који је могуће одстранити и да више нема места за претерану бригу. Од тог времена је прошло пуних двадесет година, а Радомировић, који је одавно престао да иде код лекара на контроле, на најбољи начин потврдио став др Памфилова да нема неизлечивих болести, има само неизлечивих пацијената. Искуство стечено током борбе са опаком болешћу повод је за бројна гостовања на телевизији и разговоре са људима који се тек суочавају са њом. - Мислим да је кључна ствар била што сам направио селекцију људи који ме посећују и забранио да ми долазе негативне и плачљиве особе. У таквим ситуацијама не треба мењати начин живота, већ само имати меру у свему. До сада ни један од играча није успео да ме победи у броју склекова иако имам 65 година, а суштина борбе је да научиш да контролишеш бол, па на ту
тему држим предавања и пишем. Док сам лежао у болници шеф из клуба ми је уручио отказ, па сам после Билефелда живео у Ханоферу, Лудвигсбургу, Клагенфурту, Гисену, Хагену, Бабмергу, Сент Пелтену, Грацу, Луксембургу, Швелму и сада у Триру – каже Радомировић који је још 1996. године организовао првенства Европе за српске кошаркашке клубове у дијаспори.
Те године је одржано у Билефелду уз учешће клубова из Немачке и Француске да би данас окупило кошаркаше из десетак европских земаља са око три стотине учесника спремних да кроз спортско надметање учвршћују заједништво. Првенство се одржава у мају сваке године, до сада у 12 различитих земаља, а поред кошаркашких професионалаца окупља и пословне људе који преко спорта проширују и учвршћују пословне односе. Спортски резултат никад није у првом плану, а ефекти дружења на најбољи начин су се манифестовали у време елементарних непогода у Србији кад су били повод за прикупљање хуманитарне помоћи.
Годину дана на месту првог тренера ханоферског друголигаша увод је у обавезу да изврши индивидуалну физичку припрему кошаркаша немачког прволигаша из Низимбурга. Уследиле су четири године рада у Клагенфурту где је
екипу локалног прволигаша током три сезоне појачао Краљевчанин Вучко Мијаиловић. Рад са младим екипама је разлог повратка у Гисен, а позив селектора немачке репрезентације Дирка Бауермана повод за одлазак у Хаген где је током наредних пет година уследио
рад са друголигашким екипама и индивидуалан рад са младим играчима прве лиге.
- Успео сам да направим играча који је сада први плеј мејкер немачке репрезентације и тренутно најбољи немачки играч. Одатле сам отишао у Бамберг и тамо провео две године, а како нисмо имали исто мишљење по питању школовања играча разишли смо се а ја отишао у барокни градић Сент Пелтен између Беча и Линца. Ту сам провео четири године и направио резултат какав није направио нико од тренера у Европи. Успео сам и Европи и Аустријанцима да докажем да добру кошарку могу да играју искључиво домаћи играчи без и једног странца. И док су сви други клубови играли са седам или осам странаца ја сам био тренер који је играо аустријску прву лигу без и једног. Успео сам да екипа у четвртој години рада уђе у плеј оф аустријског првенства без и једног странца да би данас из те селекције два Аустријанца играла у првој шпанској лиги – прича Радомировић.
Година дана у Грацу сматра се промашеном инвестицијом, јер средина није препознала оно што се врзмало у глави све познатијег интернационалца. Растанак па повратак у Сент Пелтен добра је прилика за годину дана предавања у срединама немачког говорног подручја и рад на усавршаавњу тренера чији је задатак да оно што су научили пренесу даље. То је и део обавезе преузете од Александра Николића да оно што је добио школовањем пренесе другима.
Српски стручњаци су у знатној мери утицали на развој европске кошарке, Ранко Жеравица на развој шпанске, Александар Николић италијанске и српске, а Светислав Пешић кошарке у Немачкој. Кад је 1979. године преузео немачку репрезентацију кошарка је у овој земљи била на данашњем нивоу америчког фудбала у Србији. Интензивном развоју су поред врсних стручњака допринели и други фактори, пре свих строги услови у којима се одвијају прволигашка такмичења и буџети клубова који достижу двадесетак милиона евра. Од тренутка кад је Пешић 1994. године освојио титулу првака Европе кошарка је у Немачкој кренула узлазном путањом, а четворица тренера који су прошли кроз кошаркашку академију Миодрага Радомировића данас воде исто толико прволигаша у овој земљи. Двадесет пет селидби у исто толико година проведених у иностранству воде ка закључку о значају разумевања које потиче из породице, а код Радомировића је оно учвршћивано од периода кад је 1989. године кренуо у неизвесност а супруга Гордана прекинула студије археологије да би током наредних четврт века била најбоља подршка у свакој прилици. Ма колико бројне селидбе негативно утицале на нормалан живот породице, посебно школовање детета, добре стране се огледају у познанству са великим бројем људи што се сматра посебним богатством. Током више од четрдесет година радног стажа стицано искуство и данас се преноси на млађе, како на школовање играча тако и тренера у оквиру кошаркашке академије.
Иако је довољно дуго одсутан из српске кошарке повремени доласци су довољни за учвршћење става како су на њу погубно деловале приватне школе. Кошарку играју сви који за то покажу интересовање, а не они који то и могу, што у знатној мери утиче на квалитет играча. Иако се тренери мењају као на траци повољност се огледа у могућности да, користећи савремене технологије, лакше долазе до потребних сазнања. Проблем се огледа у тежњи за што бржом зарадом иако до првих резултата води дуготрајан и напоран рад, а проблематичним се чини и база из које се регрутују будући спортисти.
- Деца су нам више са џојстицима него са лоптом, играју игрице и иду у кладионице уместо да проводе време на спортском терену. Некад се физичка припрема изводила док играчи не уђу четвороношке у свлачионицу, а данас ни тога нема јер после тренинга остају поред компјутера. Нема шутирања на кош и пентрања по дрвету, па млади играчи нису у стању да ураде ни онолико склекова колико ја са 65 година. До успеха води осам до десет сати рада дневно и максимална посвећеност по
слу. Мора много да се ради, а наши тренери су данас све више у кафићима и кафанама. Две године сам предавао на факултету и стекао огромно искуство, јер сам спознао комплетну образовну структуру, али и
ја играм на џојстику јер како ћу да комуницирам са младим играчем ако не говорим његовим језиком. Морам да слушам његову музику, да погледам филм који он гледа, да дођем до њега и направим приступ његовом мозгу да бих могао да управљам са њиме – каже Радомировић.
Некада расадник квалитетних кошаркаша Краљево годинама уназад није изнедрило ни једног вансеријског играча. Изостао је озбиљан рад са најмлађима, па се игра заснива на играчима из других средина, а поразно делује и песимистичко предвиђање да их више неће ни бити јер српска кошарка све више личи на трамвајску лигу у којој се све врти око Београда. У време кад је Југославија освајала првенство света на прсте једне руке могли су се избројати играчи из великих градова, а данас су готово сви важнији из Београда. Посебно погубно на развој спорта делују разноразне агенције и спортски саветници какве имају и четрнаестогодишњаци.
- Није битно чиме се бавиш, него како се тиме бавиш, а суштина се састоји у томе да деца на време буду научена како се ради. Ми правимо огромну грешку јер смо препустили да нам школа, предшколска установа и улица васпитавају дете. Раније су се деца васпитавала у кући, образовала се у образовним институцијама, а улица је била средина за забаву. Данас су се ова три фактора окренула у контра смеру, а тако не може да се створи врхунски спортиста. Родитељи морају на време да науче децу да их воле, а после ће да заволе и оно чиме се баве. Љубав се гради, траје, има и кризе, али ако не знамо да будемо толерантни и превазиђемо их нећемо ни доћи тамо где смо пошли. Ништа не вреди навигација ако немаш циљ, а ни циљ ако до њега не знаш да дођеш –каже Радомировић.
Т. Радовановић Фото: М. Радовановић
