MagazIN 43

МАГАЗИН Година I * Број 43 * 5. мај 2013 * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевачки

МАГАЗИН 5.5.2013.

Српска Православна Црква својој духовној деци о Васкрсу 2013. године ИРИНЕЈ по милости Божјој православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим архијерејима Српске Православне Цркве, свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни васкршњи поздрав:

Христос васкрсе – Ваистину васкрсе! …Нећеш оставити душу моју у аду, нити ћеш дати да Свети твој види труљење (Пс 15,10) аиста је истинита ова реч пророка Божјег којом нам благовести светли празник Христовог Васкрсења, празник велике хришћанске радости и духовног весеља. Ако постоји дан међу свим данима за радовање, то је данашњи дан – дан у који прослављамо Васкрсење Христа Бога нашега. Благодарећи овом светом дану, сви дани људски – од настанка па до краја света – добијају свој прави смисао, и све оно што се у те дане догодило и догађа добија своје право значење. Ако се одиграо догађај на који се може свести Хришћанство, онда тај догађај јесте Васкрсење Христово. Ако има празника на који се могу свести сви празници, то је, опет, Васкрсење Христово. Црква зато празник Васкрсења Христовог и назива Празником над празницима. А у цркви појемо: Ево дана који створи Господ! Радујмо се и веселимо се у њему! (Пс 117,24). аскрсење Христово је темељ Хришћанства, темељ Цркве, јер је њиме Господ потврдио Своје целокупно учење. До Васкрсења Он је учио о вечном животу; Васкрсењем је потврдио то Своје учење и доказао да је Он заиста

z

v

Живот вечни. До Васкрсења, Он је учио о непрестаној љубави Божјој према људима; Васкрсењем је посведочио ту љубав, јер је ради човека победио највећег непријатеља људског – смрт. Да није васкрсао, Христос не би био ни Бог ни Господ, ни Спаситељ ни Искупитељ, већ обичан човек. Једино у светлости Васкрсења Његовог постаје јасан и објашњив Његов живот на земљи и сва дела Његова. О томе Преподобни Јустин Ћелијски каже: „Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, јер сте Му одузели оно што Га чини Богочовеком, и Спаситељем, и Васкрситељем.“ Тек Васкрсењем Христовим људи су стварно познали у Њему Богочовека. Без Христовог Васкрсења, вера хришћанска би била бесмислена и немогућа, јер би смрт, главни непријатељ рода људског, остала непобеђена. Ова истина омогућава Апостолу народâ да каже: …ако мртви не устају, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима својим. Онда и они који уснуше у Христу, пропадоше. И ако се само у овоме животу надамо у Христа, јаднији смо од свију људи.

Но заиста је Христос устао из мртвих, те постаде Првенац оних који су умрли (1. Кор 15,16-20). Христово Васкрсење даје смисао и небу и земљи, и човеку и људској историји. Клањајући се Живоме Богу, ми се клањамо и свом бесмртном, непролазном људском достојанству. Када је Христос васкрсао, свети квасац бесмртности ушао је у људску душу, у људско биће и у људски ум, и обасјава човека да би људски живот задобио вечни смисао и вечно значење. стина Васкрсења посебно снажно одјекује у нашем времену, препуном патњи и страдања – времену у којем се, као ретко када раније, поставља питање смисла и циља живота. Сведоци смо тога да је из дана у дан све више усамљених и остављених; толико је домова без топле људске речи, толико је деце лишено родитељске пажње и љубави. Пуне су болнице страдалника, оних који болују телом и душом. Појаве као што су насиље, терор, пљачка туђе имовине, невиђен немир који је данас завладао у душама људи широм света, склоност криминалу, угрожавање мира и среће других,

i

произилазе из духовно опустелих и морално раслабљених душа, и то најчешће код младих људи који се губе пре него ли и нађу неки пут у живот. Себичност и непоштење и данас, као и јуче, уништавају сваки прави живот у заједници, заједничко добро и имовину. Неповерење и грамзивост, насиље и отимање туђег, угрожавају личност и њену сигурност и достојанство. а човека нема веће тајне и непознанице од постојања зла у свету. Понекад нам се чини да се оно толико склупчало и згуснуло да га можемо сасвим јасно видети, готово опипати. Зло наступа спектакуларно, оно воли да се експонира и да напуни све штампане и електронске медије поруком: ја сам непобедиво – живот је бесмислен јер у њему ја владам. Оваква порука указује на догађаје Великог Петка: зло не влада само

МАГАЗИН

5.5.2013.

z

4

земљом, већ је јаче и од Бога, јер и Њега Самог може да отера у гроб – поручује нечастиви, не схватајући да Христос смрћу Својом побеђује смрт. д када постоји, човек читавог живота жуди за миром, срећом и успехом у животу. Воли да буде признат и познат, да чини дела која ће га надживети, да иза себе остави своје име. И крајње обичан човек, а не само обдарени, геније и светска величина, ужива када неко хвали нешто његово, или се диви његовом поступку. Врло често, међутим, у животу не успевамо, нисмо срећни, нити умемо дар Божји до краја да употребимо на добро. Многобројнији су они који иза себе остављају више дана са мукама и немирима, него ли они са много дана среће и спокојства. а ли је то тако због тога што је зло јаче од нас, или зато што не умемо да живимо? Шта нам

o

d

недостаје да бисмо и ми били срећни? Одговор је Хришћанима познат: на првом месту је да научимо истински волети, а на другом, да научимо довољно праштати. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе. Такође, висини стреми и када прашта и када се у праштању не осврће на увреде. Никада човек не личи толико на Бога као када моли Бога за опроштај, и брата да му опрости. Љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Човек је највећи када схвати да се свака рђава реч коју упути другоме враћа њему и повређује га. Не можемо другом да нанесемо зло, а да пре тога не повредимо себе. Све што отрпимо и праштањем поравнамо даје нам снагу да победимо, било шта да је у питању. Блажени миротворци, јер ће се синови Божји назвати – рекао је Спаситељ наш

(Мт 5,9); а миротворци су сви људи великог срца који воле и који праштају. ивот је леп само када је прожет љубављу, а осмишљен је само онда када се са љубављу уносимо у туђи живот, када смо заједно са гладнима и жеднима, са сиромашнима и прогнанима, када смо и у тамници са осуђеницима. Љубав није само огољена реч. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог, за добро другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку. Докле год живот будемо схватали као служење себи, у свету ће владати сукоби, немири и ратови. Када човек прихвати да је позван да себе даје за опште добро свих људи, и да свој таленат умножава тиме што га раздаје за добро ближњег, и сваки пут када учини добро дело, он предокушамо

`

Царство Небеско у историји. великој и свеобухватној Тајни Божанске Љубави, прожете Васкрсењем Христовим, открива се и остварује Тајна Цркве Христове, у коју су позвани сви људи и сва створења Божја. Часни Крст, који је Равноапостолни Цар Константин видео на небу и под чијим знаком је пре 1700 година победио, својом вертикалом и хоризонталом укида све преграде међу људима и створењима, и сабира све човечанство у једну заједницу, јединствени живи организам који је призван на вечност и непролазност Царства Божјега. тој заједници, сабраној око Васкрслог Христа, нема Јелина ни Јудејина …, роба ни слободњака, него је све и у свему Христос (Кол 3,11). Зато ми православни Хришћани исповедамо Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, један Божји Народ

u

u

сабран око Христа са свих крајева земље, из свих народа у свим временима. з овог произилази да је неопростив грех темељити Цркву, у овом и у оном свету, било васељенску било помесну, на било чему или било коме другом, изузев на Васкрслом Христу и Његовом Часном Крсту. Црква је утемељена на Христу као крајеугаоном Камену, на Пророцима, Апостолима и Светим Оцима, и испуњена је светим Тајнама и светим врлинама. Своје устројство и историјски поредак заснива на тој својој унутарњој Тајни, призивајући свеземаљске народе да се крсте у име Оца, Сина и Светог Духа, и да држе све што је Господ заповедио Својим ученицима (Мт 28,19-20). Посебно наглашавамо да се Црква темељи само на Васкрслом Спаситељу; јер, нажалост, и у наше време поједини

i

5

људи – у незнању или у злоумљу – покушавају да утемеље Цркву на себи, а тако разарају живи организам Цркве Божје, одводећи појединце у пропаст „Земље недођије“. Чувајмо се, браћо и сестре и децо духовна, старих и нових идола! Живимо вечном истином Саборне Цркве Божје, која једина даје слободу од греха, ђавола и смрти! тврдимо свој живот у Цркви на љубави и праштању! Имајмо на уму да ће Бог свима бити последњи Судија, и да ће Он мерити искључиво по мерилима добра, Богољубља и човекољубља. Ове вредности је неопходно следити у нашим животима – и то без изузетка, без оправдања и без изговора на лаке или тешке животне околности –

МАГАЗИН

5.5.2013.

u

6

уколико желимо да се сврстамо међу децу Божју. Последња реч неће бити људска, већ Божја. Овај наук наших светих предака никада не заборавите ни ви, децо Светог Саве, који сте расејани вољно и невољно по свим меридијанима, од Аустралије и Америке до Европе и Азије. озивајући вас све на Богољубље и човекољубље, децо наша духовна, позивамо вас и да свагда останете уз Онога Који је победио сва страдања и искушења, Који је на крају победио смрт као нашег највећег непријатеља; да, остајући уз Њега, останемо душом и срцем и уз наш страдални народ на Косову и Метохији, и у свим крајевима земаљским где православни страдају

p

због свог имена и своје вере у Христа, Који је рекао: Не бојте се, Ја сам победио свет (Јн 16,33). мрћу и Васкрсењем Господ је победио нашу смрт и подарио је људима непобедиву и неуништиву снагу, којој не могу одолети никакве силе овог света. Та се снага не испољава као зло – саморекламом и светском буком. Напротив, она се пројављује у миру, трпљењу, у привидним слабостима деце светлости. Он Који је победио свет дарује снагу онима који су Његови, да и они побеђују миром и трпљењем страх у себи, као и своје неверје и маловерје; да побеђују сва насиља која се врше над децом Божјом; да одолевају насиљу, опет

s

миром и трпљењем, сигурни да је Божја сила свевремена, а људска привремена; да су све силе овога света долазиле и пролазиле док је Бог остајао, и светиња Његова остајала, усправно и непоколебиво. Тако је било, тако јесте, и тако ће бити. Ову истину из тамнице сведочи и Архиепископ охридски и Митрополит скопски Господин Јован, коме упућујемо речи љубави, утехе, охрабрења и наде да ће Васкрсли Христос отворити очи и његовим прогонитељима. ерујући у Васкрсење Христово, ми верујемо у непрекидно обнављање људског достојанства. Верујући у Васкрсење Христово и уопште васкрсење, ми верујемо у могућност васкрсења људског морала, стида и

v

доброте! Само вера у Васкрсење може обновити веру и верност несебичној љубави. Само вера у бесмртност спаљује својим пламеном саможивост као лажно начело живота, откривајући да је у саможртвеној љубави према Богу и ближњем излаз и спас из наше таме и свих наших безизлаза! раћо и сестре, децо наша духовна, радујмо се Васкрсломе Господу! Радујући се Њему, ми се радујемо самима себи јер постајемо вечни и бесмртни. Клањајући се Њему Васкрсломе, ми се клањамо вечном животу! Причешћујући се Телом и Крвљу Његовом, постајемо једно са Њим и задобијамо живот вечни. У Васкрсломе Христу откривамо све наше претке. Све што је добро у историји света и у

b

историји нашега рода налази се у Њему, и постаје непролазно и неуништиво. У Васкрсломе Христу ми смо у заједници са нашим Светима и они су са нама! У Васкрсломе Христу правда увек побеђује! Њиме и у Њему она ће победити и у наше дане! Ако је Васкрсли Христос са нама и ми са Њим, онда – ко ће против нас? Са овим мислима и жељама, ми вас поздрављамо најрадоснијим поздравом: Христос васкрсе – ваистину васкрсе! Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2013. године.

7

2

МАГАЗИН 5.5.2013.

Краљевачки

МАГАЗИН

2

10

МАГАЗИН 5.5.2013.

Првомајски уранак

БЛЕДА СЕНКА ПРОШЛОСТИ Фото: М. Радовановић

И

овогодишњи 1. мај, Међународни празник рада, протекао је у Краљеву без синдикалних и радничких окупљања, али и раније уобичајених славља, a није било ни већег броја првомајских уранака, логорских ватри и других свечаности на традиционалним местима. Једино је дувачки оркестар „27. септембар“, праћен малом групом оних који се још сећају првомајских уранака, уз музику кренуо од Ватрогасног дома према центру града па даље улицама краља Милана, Војводе Путника, Југ Богдановом и Октобарских жртва поново до центра града. Првомајска будилица привлачила је пажњу малобројних Краљевчана који су се узмеђу 7,30 и 8,00 нашли на улицама града и оних малобројних које су звуци труба измамили на терасе. После краткотрајног концерта испред споменика на Тргу српских ратника, и још једног фотографисања за успомену, дружење је настављено у башти Ресторана „Париз“. Т. Радовановић

11

12

МАГАЗИН 5.5.2013.

13

14

МАГАЗИН

ПРВИ МАЈ У СР

5.5.2013.

РБИЈИ ...

15

16

МАГАЗИН 5.5.2013.

... И У СВЕТУ

17

МАГАЗИН

5.5.2013.

Политички барометар за април

18

НАПРЕДЊАЦИ С - Први пут после мајских избора прошле године Демократска странка на трећем месту после СНС и СПС. - Скоро 40 одсто испитаника верује да би непотписивање споразума Београда и Приштине довело до економске изолације Србије, а петина да би довело до теже ескалације сукоба и рата на Косову и Метохији. - Више од 60 одсто грађана Србије обузето је тугом, четвртина осећа бес, а 17 одсто разочарање. - Олакшање је осетило 64 одсто, седам процената је обузето радошћу, а код 59 одсто присутна нада у бољитак

Ф

актор плус у склопу редовних месечних активности врши испитивање јавног мњења под називом Политички барометар. Испитаницима се најчешће постављају стандардна питања, али и она везана за актуелне теме које се у одређеном периоду налазе у центру пажње јавности. Дешавања везана за крај преговора у Бриселу, и парафирање споразума о нормализацији односа Београда и Приштине, била су у центру интересовања јавности током априла, па се и највећи број питања, што иначе

није случај, везивао за овај догађај. Како је истраживање извршено непосредно по парафирању споразума, свежи подаци на узорку од 1180 пунолетних грађана Србије без територије Косова и Метохије, сматрају се довољно релевантним. Истраживање је подељено на три дела, први се односи на постизање споразума Београда и Приштине, други на актуелну ситуацију у Војводини везано за доношења спорне Декларације о заштити уставних права Војводине, док је трећи део општег ка-

рактера и односи се на рејтинг странака и евентуалне парламентарне изборе. Постизање споразума између Београда и Приштине изазвало је велику пажњу и бројна нагађања о томе шта би био следећи корак, па су истраживачи настојали, не желећи да истраживање буде имитација референдума, реалније сагледају став грађана о актуелној ситауцији. Резултати анкете потврђују да 57 одсто грађана подржава постизање споразума, 29 је против, а 15 нема

Фото: М. Радовановић

ВЕ СТАБИЛНИЈИ 19

5.5.2013.

МАГАЗИН

20

тачно дефинисан став по том питању. Релативно је висок проценат оних који подржавају постизање споразума, али су мотиви за такво размишљање различити. Са друге стране они који не подржавају потписивање било каквог споразума за такав став имају јединствен мотив. На питање које се односило на карактер споразума издвојила су се три доминантна одговора. Пречесто истицана тврдња учесника у преговорима да је постигнут максимум утицала је на 55 одсто испитаника да потврди такав став. И док 16 одсто сматра да је договор бољи него раније, али и даље недовољан за Србију, а 17 одсто верује да представља издају националних интереса, 12 одсто испитаника нема јасно дефинисан став о овом питању. Број оних који сматрају да је споразум повољан и да га треба потписати и оних који сматрају да је то максимум у овом тренутку који Србија може да добије је приближно исти. Често се поставља питање шта ће,

након потписивања споразума, бити са грађанима Србије који живе на Косову и Метохији. Највећи број испитаника мисли да ће живети исто као и до сада, иако не сматрају да су то неки идеални услови живота, а споразум није нешто што треба да донесе бољи, него да спречи гори живот. У сваком случају извесно је да се споразум рефлектује на цео регион, а грађани српске националности са Косова и Метохије према мишљењу већине живеће исто као што су живели и до сада. И док четвртина анкетираних сматра да ће живети и боље, сличан је број оних који сматрају да ће бити лошије и оних који сматрају да је чин потписивања споразума раван издаји националних интереса. Истарживачи верују да, генерално посматрано, грађани не осећају толико задовољство постизањем споразума колико су страховали од непотписивања. Тако скоро 40 одсто испитаника верује да би непотписивање довело до

економске изолације Србије. Петина анкетираних верује да би довело до теже ескалације сукоба и рата на Косову и Метохији, а три одсто и до рата на територији целе Србије. Нешто мало мање од петине сматра да се стање не би битно мењало, а само два на сваких сто испитаника да би прузроковало враћање институција Србије у јужну покрајину. Седам одсто грађана прижељкује укључивање Русије, а 10 од сто Уједињених нација у преговарачки процес. На основу свега аналитичари извлаче закључак да би главни мотив за постизање споразума могао бити страх од онога што би се могло десити. У контексту претходног сасвим је логично и питање како се грађани осећају након постизања споразума. Више од 60 одсто испитаника обузето је тугом, четвртина осећа бес, а 17 одсто разочарање. Олакшање је осетило 64 одсто испитаних, а седам процената обузето радошћу. Нада је присутна код 59 одсто, а нешто друго код 11 проце-

ната оних који су учествовали у истраживању. Интересантан је закључак аналитичара да ово питање на најбољи начин одражава расположење грађана. И поред тога што реалност у последњих 15 година није сјајна, кад је Косово у питању, грађани и даље осећају тугу за оним што се тамо дешавало, посебно за оним што се сада дешава, и очигледно да никоме није пријатно због тога. У исто време доминира и одређена доза олакшања, јер је све што се дешавало у последњих 20 година изазвало много потешкоћа у свакодневном животу и егзистенцији, а код неких и по питању опстанка. Можда и најсветлија тачка у целој причи је нада да неће више бити нових условљавања и да ће Србија кренути ка бољем животу. И поред тога што постоје подељена мишљења о уласку у Евопску унију он не траба да буде сам себи циљ, већ само средство за неки бољи живот. Три четвртине грађана верује да се бриселски споразум неће битније

одразити на квалитет живота у Србији коју више муче економски него проблеми са Косовом. На сваких сто испитаника 16 је потврдило да би могло бити боље, а 4 да ће бити лошије. Да ће после потписивања споразума Србија делимично бити ближа Европској унији верује 43 одсто анкетираних. И док скоро трећина верује да ће то бити у великој мери петина верује да се неће ништа битније променити, а 6 одсто да ћемо бити још даље. Грађани сматрају да је ово значајан корак ка Европској унији и да је то био један од услова да јој Србија буде ближа. Иако то није био лајт мотив нити политичарима који су постизали споразум, нити грађанима, такав чин је допринео да земља буде ближа уласку у ову организацију, а све у циљу остваривања услова за бољи живот. Истраживање рејтинга странака вршено је само на територији Војводине, а резултати указују на значајну разлику у односу на последње изборе.

Значајан скок остварила је Српска напредна странка о чему сведоче и резултати локалних избора у појединим војвођанским срединама. Супротан тренд бележи се код поверења грађана у Демократску странку чији је рејтинг спао на нешто изнад 17 одсто. Очигледно је да однос снага није као пре непуних годину дана, а на то дефинитивно утиче оно што се дешава у Војводини, па се верује да ће у наредном периоду однос снага у покрајини бити једино мерило пред расписивање евентуалних избора. Интересантно је да однос снага, иако разлике постоје, никад није било сличније односу снага на територији целе републике. Рејтинг Социјалистичке партије Србије је незнатно испод десет процената, док су све остале партије слабије, Лига социјалдемократа Војводине 7,5, Српска радикална странка 3,1, Демократска странка Србије 4,5, ЛДП 3,2, УРС 2, а странке мањина и неки други 16,7 одсто. Такво стање утицало је да чак 46

21

МАГАЗИН

5.5.2013.

одсто испитаних тврди да не осећа дух сепаратизма у Војводини. Да га има у великој мери осећа 11, а да је то само код појединих странака скоро трећина испитаних. На основу расположења грађана изводи се закључак да не може доћи до одвајања Војводине од Србије што не значи да поједини политичари то не желе. Сигурно је да у покрајини постоји довољно заједништво и да грађани не осећају све тензије у смислу свакодневног живота, међунационалних и унутарполитичких односа колико је то приметно на нивоу странака. Декларација о уставној заштити Војводине изазвала је доста пажње у јавности и буру међу политичарима и грађанима, а мишљења су доста поде-

22

љена, а код грађана у највећој мери доминира став да би она могла да донесе личну корист појединим политичарима који желе да прикрију криминалне активности и махинације. И док нешто више од петине сматра да је једини циљ да се ослаби преговарачка позиција Србије у Бриселу 16 одсто верује да представља искрену борбу за аутономију исказану у погрешном тренутку. Да је она исказана у правом тренутку верује 10 одсто испитаних док је читавих 17 одсто сматра чистим сепаратистичким актом. Преовладава закључак да највећи број грађана не мисли ништа добро о декларацији. Како су се о овом питању изјашњавали грађани са целе територије Србије дозвољава се могућност да

би резултати који би обухватили истраживање само на територији Војводине били другачији. Ванредне изборе у северној покрајини у овом тренутку подржава више од 40 одсто испитаних, док нешто више од петине сматра да је јесен погодније време. Трећина грађана не сматра да је то потребно док је тек сваки петнаести без одговора на ово питање. Питање је упућено само грађанима Војводине, а готово 65 посто упитаних сматра да би изборе требало обавити у овој години. Више од четири петине грађана не очекује ескалацију насиља у Војводини док је број оних који дозвољавају такву могућност два пута мањи од оних који немају дефинисан став по том питању.

Политичка борба је дозвољена, а грађани на изборима треба да покажу какав је њихов став, али без обарања власти на силу, или одржавања власти на силу. Аналитичари верују да смо као друштво сазрели да неке ствари решавамо на начин различит од оног од пре десетак и више година. Последњи блок питања односи се на рејтинг странака и поверење на евентуалним изборима уколико до њих дође до краја недеље. Истраживање показује да је дошло до незнатних промена поверења бирача, а незнатно је порастао и рејтинг национално опредељених странака које се противе потписивању споразума са Приштином. Српска напредна странка као најза-

служнија и најодговорнија за споразум задржала је рејтинг од скоро 39 одсто поверења грађана. Од октобра прошле године то поверење бележи константан раст, док га СПС задржава уз повремене падове у време афера које су биле везиване за ову партију. Са друге стране Демократска странка бележи не тако оштар али константан пад који је само у једном тренутку био заустављен услед стабилизације стања у партији. Недовољно јасан став по питању и Косова и Војводине, па чак и различита мишљења унутар странке, довели су до тога да се први пут нашла на трећем месту иза СНС и СПС. Дешавања везана за бриселске преговоре донекле су у страну потиснули неке друге аспекте живота, пре

свега борбу против корупције и организованог криминала, па је истраживачима било интереснтно мишљење грађана по овом питању. И док скоро половина верује да ће се наставити истим темпом око петине испитаних сматра да ће то бити спорије. Ванредне изборе у овој години прижељкује четврина грађана док нешто више од трећине не дозвољава такву могућност, а 38 одсто верује да би то ипак могло да се догоди. Иако се у јавности повремено помињу и нове странке које су настале после прошлогодишњих избора оне још нису у толикој мери препознатљиве да би се на значајнији начин појављивале у резултатима истраживања. Т. Радовановић

23

24

Велимир Илић

МАГАЗИН 5.5.2013.

Велимир Илић, председник Нове Србије

- Бриселски преговори су потиснули у други план значајне инфраструктурне пројекте. - До краја године изградња давно започетих станова на Ратарском имању. - Радови на повећању енергетске ефикасности могу да ангажују и до 100 хиљада људи. - Узрок тешког стања лоша приватизација.

- У свакој породици бар једна добра плата

П

олитичка сцена Србије обилује странкама дневне политике и тренутне популарности, а да би се до краја спровеле реформе и привредни напредак потребна је чврстина, храброст и истрајност коју, како потврђује председник Нове Србије Велимир Илић, има управо његова странка. Нова Србија је јака и стабилна организација спремна да настави да води Србију путем привредног препорода, а као странка визије креира и намеће теме и има храбрости да се бори за остварење

својих циљева. Уз констатацију да су од 18 лидера некадашњег ДОС-а на политичкој сцени Србије остали само још он и Војислав Коштуница, Велимир Илић подсећа да су многи тврдили како ће Нова Србија бљеснути и брзо се угасити. Угасили су се управо они, јер су иза себе имали само агенције и медије. Иза Нове Србије је увек стајао само народ а то јој је омогућило да увек када је потребно буде у првом реду и завршава најосетљивије државне проблеме. Нова Србија je,

подсећа Илић, странка чији рејтинг расте, пред којом је будућност, и која ће политичку афирмацију наставити радећи и градећи нову, бољу, европску Србију. У време када је Србији потребно отварање нових фирми, много радних места и изградња инфраструктуре циљ Нове Србије је да ради и остварује нове резултате.

- Лако је продавати јефтину политичку причу, треба запослити људе, обезбедити плате, направити инвестиције. Иако Нова Србије успешно учествује у власти нисмо се много

Фото: М. Радовановић

НОВА СРБИЈА ЛИДЕР ПРИВРЕДНОГ ПРЕПОРОДА

25

5.5.2013.

МАГАЗИН

26

експонирали, али смо много радили и резулати ће тек доћи. Коридор 11 је највеће градилиште у држави на коме људи раде и редовно примају плату, а ниједна фирма која је са нама није у стечају и није отпустила раднике. Ми не водиме јефтине кампање да обећамо и почнемо, а поставимо само камен темељац. Оно што почнемо ми и завршимо. У општини Краљево највише се радило у време кад сам ја био министар. Градили смо инфраструктуру, путеве, обновили регионалне путеве, а и сад радимо колико можемо – каже Илић. Бриселски преговори мало су потиснули у страну значајне инфраструктурне пројекте, али се радови настављају, пре свега на аутопуту од Љига до Прељине који води према Пожеги и даље према Црној Гори. Поред настојања да се добрим аутопутевима југоисточна повеже са централним делом Европе циљ је и да свака породица у Србији добије асвалт до своје куће, да има воду, канализацију, добру трафостаницу, а да сељак оно што произведе прода и добро наплати. Коалициона влада водила је тешку борбу на међународном плану након чега мора да се окрене другим проблемима. Очекује се реализација кредита од 340 милиона евра који обезбеђује Кина, а Министарство грађевинарства и урбанизма, на чијем челу се налази Велимир Илић, реализује инвестицију вредну милијарду и 500 милиона евра. О томе се, потврђује Илић, није много причало јер се много радило.

- Прича око Косова се приводи крају, а Србија мора да живи, да ради и гради. Сви на Косову знају шта је договорено, и кад је договорено, и знају да смо водили рат који смо изгубили. Окренули смо цео свет против нас и сад је доста тешко то испеглати и исправити. Та прича је завршена пре десет година, а пре пет година дефинитивно кад је у претходној влади све прецизирано, Европа тражи да се испоштује континуитет претходних влада и председника, а ми не можемо рећи да смо држава од јуче – објашњава Илић и наговештава дугу борбу за

јужну покрајину која је у саставу Србије само на папиру. За интересе грађана са територије Косова и Метохије Србија може да се избори само као економски јака и стабилна држава иза које ће стати моћни савезници. Слаба, понижена, изгажена и на коленима нема никаву шансу да било шта учини. Краљевачки одбор Нове Србије оптерећен кризом распуштен је у октобру прошле године када се најужем руководству странке учинило да је изгубио идентитет. Политику су почели да воде минорни људи који су заборавили основно правило, да буду уз народ. Закопани у своје кабинете и фотеље заборавили су на хитне проблеме које је требало решавати. Велимир Илића најављује инвестицију вредну између 600 милиона и милијарду динара на Голији у наредних четири до пет месеци са циљем да се подстакне економски развој читавог краја, али и скори завршетак цркве Светог Саве у Жичи. Интензивиране су активности око прикупљања средстава како би била завршена пре устоличења новог владике. Краљеву предстоје радови на обилазници око града, али и изградња још једног моста преко Ибра и развој на десној обали реке. Међу доста оптимистичке планове до краја године спада и завршетак давно започетих станова на Ратарском имању у које би требало уселити социјално угрожена домаћинства и породице са више деце.

- Моје министартсво води пројект који ће запослити стотине људи у Краљеву и Чачку, а то је највећи карго и дистрибутивни центар у држави. У првој фази се гради 30 хиљада квадрата, пројекти и планска документација се приводе крају, а инвеститори су већ пронађени. То ће бити изузетно значајно за ову регију, јер ће сав извоз у Русију и Европу ићи из Лађеваца. Ових дана морамо обезбедити посао за неке младе људе који су засновали породице и очекују принове, па морамо да их збринемо. У Краљеву изузетно много људи нема посла. Фирме су пропале, српски гиганти нестали и то се мора вратити и ставити на ноге.

У Србији је најпотребнији посао и за почетак бар једна добра плата свакој породици. Без две добре плате нема живота породици, као ни без крова над главом – изричит је Велимир Илић. Окосница развоја Краљева у наредном периоду треба да буде грађевинарство. Отуда и апел онима који су преузели одговорност за развој града да почну да размишљају о градњи, али не само у најужем центру града где је толико нових зграда којима тешко може да приступи санитет или ватрогасно возило. Пример доброг и домаћинског рада је, каже Илић, министарство на чијем се челу налази, а које од када га је преузео не дугује ни један динар било ком извођачу, путару или грађевинару. Тако није било за време мандата претходне владе када је и настало 17 милијарди динара дуга који треба враћати. Било је у време претходне владе и других промашених пројеката.

- Мост на Ади нам није требао, јер је аутопут прешао на контра страну реке, а на њега се улаже стотине милиона евра. Уместо да се одвија саобраћај на мосту у који је уложено 460 милона евра деца возе ролере. Ових дана морам да уговарам нови мост узводно, јер постојећи не одговара локацији, а држава мора опет да плати. То све кошта и исцрпљује Србију, али и све наше градове јер мора да се заврши нешто што је започето. Државу су уништиле политичке инвестиције. Не можемо од Старе планине да направимо зимски центар, јер неће људи да иду да скијају на Старој планини. Хоће на Голији, а ми нећемо да правимо Голију него Стару планину и то мора да се заустави. Не можемо из буџета да платимо субвенцију да неко купи Фиатово возило, а да у болници нема лекова и не можемо да лечимо децу. Пре неки дан су у целој држави радила само два скенера. Ако правиш возило направи оно које ће народ да купи и пустимо тржиште да то реши – каже Илић убрајајући у бројне промашаје студију изводљивости за градњу електрана. Уместо тога, каже, боље је било ус-

27

5.5.2013.

МАГАЗИН

28

мерити средства на заштиту енергије и енергетску ефикасност грађевинских објеката на којима би могло да се запосли и до 100 хиљада људи. Уз дугорочне бескаматне кредите за промену столарије и фасадерске радове, поред грађевинара знатан део посла био би обезбеђен и за произвођаче грађевинског материјала. Проблем Србије је и што у бројним институцијама места писмених, школованих и добрих младих кадрова заузимају приучени људи. Овај проблем на најбољи начин решава Велимир Илић довођењем у Министарство грађевинарства и урбанизма осам младих људи са овог подручја.

У веома тешкој економској ситуацији у Србији, када нема довољно посла за све који би желели да раде, локална заједница треба да створи услове да бар један члан породице ради и редовно прима плату како би могао да обезбеди колико толико нормалне услове за живот. И док Нова Србија заступа ову идеју нису ретке сасвим супротне ситуације, поготово код оних који се налазе ближе властима и уживају све погодности које пружа партијска припадност.

- Неко прима три плате, допунске дневнице, трошкове, а неко не може да плати струју. Тражио сам да не може да се има више функција. То није

нормално јер не можеш данас да будеш на шест места, а неко да седи докон без посла. Дајте прво да правимо станове, али да их добију најугороженији. Ако породица има пуно деце нека остану деца у топлом дому. Кад решимо критичне решаваћемо ове друге. Хајде да се договоримо да сви инвалиди у колицима морају да имају стан. Хајде да од Рудна направимо добар центар, да управимо Мораву, наспемо оно где се вадио шљунак, да опшијемо каменом, да уредимо ток, направимо кеј. Може ту много људи да се запосли. Колико има немалтерисаних кућа које троше пет пута више енергије него што је по-

требно. Хајде да помогнемо сељаку. Убили смо га са млеком, увозом меса из Аргентине и Бразила преко Косова. Некад смо били здрави као народ, а сада смо први у Европи по карциному који хара по Србији. Не могу деца да нам једу труло месо из Аргентине где су забранили да се риба баца у море, а нама су је убацили преко Косова. Потроваше нам децу преко хамбургера и чизбургера и трулих пилића из Бразила која се распадају. Све смо затворили и немамо фарму пилади и кока носиља. Кроз лошу приватизацију дошли смо овде где смо – каже Илић. Изузетно добру сарадњу Рашког и Моравичког округа треба проширити

укључивањем Расинског и свих других. Томе треба да допринесе и саобраћајна повезаност коју треба да обезбеди Моравски коридор чију изградњу коче проблеми око техничке документације и просторног плана. Са друге стране радови на Коридору 11, под директном контролом Велимира Илића, иду изванредно. Протекле јесени започети су на територији општине Чачак, а почетком ове пут ће стићи до Прељине. Педесет километара дуг аутопут Љиг-Прељина биће пуштен у саобраћај после 38 месеци рада.

- Што се легализације бесправно подигнутих објеката тиче не можемо да чекамо годинама да се то заврши,

па сам желео да све уђе у регуларне токове као што се ради у Европи. Не можете да држите 40 година нелегалну кућу, јер власник нема пара да плати легализацију. Хтео сам да то буде бесплатно а где нема проблема са власништвом, што је случај код 90 посто објеката, да се то реши. За оних десет посто проблематичних власници имају рок од две године да реше проблем превода ако се плац води на другог власника. Закон налаже да сви морају да упишу имовину и они ће то уписивати, а ради се о милион и 300 хиљада објеката што је заиста много – каже министар урбанизма и грађевине. Т. Радовановић

29

Дугорочно решење потребе за пословним простором

МАГАЗИН

5.5.2013.

ЗНАЧАЈНА УШТЕДА БУЏЕТСКИХ СРЕДСТАВА

30

- Узимањем у закуп зграде Дома друштвених организација на 99 година локална самоуправа дугорочно решава проблем пословног простора директних и индиректних корисника буџетских средстава. - Закупац планира да на објекту изгради додатни пословни простор уз обавезу да изврши санацију зграде

31

МАГАЗИН

5.5.2013.

К

32

ада је почетком шездесетих година прошлог века донета одлука о изградњи Дома друштвених организација планирано је да он, поред места на коме ће бити смештене бројне друштвене организације, буде и својеврсни дом културе. Иако је власник зграде било Општинско веће Савеза синдиката у финансирњу изградње највећим делом је учествовао „Магнохром“ који је и користио део пословних просторија. Али, били су у Дому друштвених организација Међуопштинска организација Савеза комуниста, Општинска конференција Социјалистичког савеза радног народа, Савез удружења бораца Народоослободилачког рата, Општинско веће Савеза синдиката, Клуб самоуправљача и други. У приземљу зграде дуги низ година била је смештена библиотека, на првом спрату Културно-уметничко друштво „Абрашевић“, а велика сала била једино место организовања бројних културних манифестација и политичких скупова. Последњи спрат био је резервисан за просторије тада друштвеног предузећа „Ибарске новости“ у оквиру кога је, поред локалног листа, од седамдесетих година веома успешно програм емитовао Радио Краљево. Са развојем регионалне телевизије ово здање је удомило и студио Дописништва Радио-телевизије

Србије, а повољан положај врло брзо су увидели и други медији. Адаптацијом просторија и инсталацијом опреме створени су услови за рад прве локалне телевизије на овом подручју, а онда су истим путем кренули Телевизија Мелос и Краљевачка телевизија. Мењали су се временом корисници пословног простора и док су једни одлазили долазили су други. Од свих друштвених организација почетком последње декаде прошлог века у згради је остало само седиште синдиката који је дуго водио судски спор о утврђивању власништва над зградом које су хтели да присвоје и други чиниоци. И поред свега већи део површине зграде Дома друштвених организација данас се не користи. Зато је Веће савеза синдиката општине Краљево, као актуелни власник зграде, како није у ситуацији да одржава овај велики објекат, локалној самоуправи понудило у закуп пословни простор који се налази у згради по цени од 80 евро центи по квадратном метру нето корисне површине. Град Краљево има потребу за пословним простором за директне и индиректне кориснике буџета, јер тренутно за потребе Дирекције за планирање и изградњу „Краљево“ месечно издваја 68 хиљада динара, за потребе Спортског центра „Ибар“ 70, а још три пословна простора додатних

133 хиљаде динара. По основу уговора закљученим са „Амигом“ за коришћење 685 квадратних метара које користи Уметничка школа сваког месеца се плаћа 7,92 евра по квадрату увећано за износ пореза на додату вредност. У овај износ укључени су и трошкови воде, струје, грејања, услуге изношења смећа и друге. Укупан износ средстава се тако креће око 740 хиљада динара месечно, а износ мења у зависности од курса динара. После земљотреса који је погодио Краљево у новембру 2010. године зграда Музиче школе „Стеван Мокрањац“ оштећена је до те мере да није могла да обезбеди сигурно одвијање наставе. Са власником зграде у улицу Топлице Милана закључен је уговор о коришћењу 1100 квадратних метара пословног простора за цену од 4 евра по квадрату увећану за одговарајући порез. У цену закупа нису урачунати трошкови електричне енергије, воде, грејања, грађевинско земљиште, као ни услуге изношења смећа и слично, па се износ закупа месечно увећава за додатних 150 хиљада динара. Кад се узме у обзир трошак за набавку нафте у процењеној количини од 18 тона по грејној сезони трошкови се повећавају за додатних 2,5 милиона динара, односно 220 хиљада сваког месеца, тако да достижу скоро милион динара ме-

сечно. На основу става 10 члана 27 Закона о јавној својини орган јединица локалне самоуправе одлучује о прибављању ствари и располагању стварима у њеној својини под условима прописаним законом. Градско веће је у овом члану и нашло правни основ да предложи Скупштини града усвајање Одлуке о узимању у закуп пословног простора у згради Дома друштвених организација и стицању јавне својине изградњом пословног простора на делу ове зграде. Тако су одборници Скупштине града на последњој седници подржали предлог одлуке да се, уз плаћање месечне закупнине, од Већа савеза синдиката узме у закуп зграда Дома друштвених организација на период од 99 година. Одлуком је овлашћен градоначелник Краљева Драган Јовановић да закључи уговоре о закупу и изградњи пословног простора на делу зграде којима ће се ближе уредити међусобни односи. Уговор поред закупа и изградње дела пословног простора треба да дефинише и обавезе према санацији зграде Дома друштвених организација. Скоро седамнаест година вођен је судски спор између Већа Самосталних синдиката Србије и радне организације Дом друштвених организација. Власништво над зградом није било

спорно, јер је Синдикат имао тапију, али је било спорно право управљања и коришћења зграде, па је Основни суд донео, а Апелациони потврдио, одлуку којом се Синдикату потврђују сва три права. Након тога Дом друштвених организације је уложио жалбу на коначну пресуду са захтевом за ревизију која је у току. Председник Већа Савеза самосталних сидниката Александар Илић потврђује да је по правоснажности пресуде директор Дома друштвених организација предао Већу у државину спорну зграду и покренуо поступак за ревизију који, како каже, нема основа. Такав став темељи на римском праву које дефинише својину, а како нема шта ново да се доказује и захтев за ревизију нема основа. Синдикат нема могућности да се бави издавањем зграде, и пословима којима се бавио Дом друштвених организација, па је зграду у закуп понудио Градској управи. У међувремену је Дом друштвених организација , као друштвено предузеће, у три наврата био предмет продаје, али су све три биле безуспешне баш због тога што није власник зграде којом управља. Према важећим законима већ одавно би требало да буде покренут стечај над овим предузећем које од имовине има само нешто мало инвентара. Издавањем у закуп на период од 99 година трајно се решава проблем

зграде Дома друштвених организација и простора за рад Већа Савеза самосталних синдиката. По преузимању зграде очекује се да она буде прикључена на градску Топлану, да се реконструишу ресторан и велика сала у којој би, поред конференција, биле одржаване позоришне представе и конвенције политичких странака. На део простора рачуна и Културни центар „Рибница“, али и две средње школе, Музичка и Уметничка. Да би се заштитио део зграде од атмосферских падавина на једном делу је планирана надоградња, а власништво би припало Градској управи. Према неким сазнањима у зграду би требало да се усели Правобранилаштво, Дечје одмаралиште „Гоч“, Комунална полиција и део органа Градске управе, а вишак простора ће бити издат другим лицима по тржишним условима без претходне сагласности власника зграде. Како се накнада од 80 евро центи односи на квадратни метар нето површине у току је процес њеног утврђивања након чега треба да уследи коначно дефинисање свих детаља и потписивање уговора. Читав поступак се одужио због административнх процедура које су подразумевале изјашњавање Градског већа и Скупштине града. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

33

Локалне заједнице у борби п

МАГАЗИН

5.5.2013.

ТЕЖАК И ДУГОТ

34

ротив трговине људима

ТРАЈАН ПРОЦЕС

- Циљ формирања мреже за подршку жртвама и превенцију трговине људима је откривање узрока због којих неко долази у позицију да буде експлоатисан како би меродавне особе могле правовремено, и на прави начин, да реагују у превенцији спречавања овог кривичног дела.

- У Краљеву се преплићу путеви бројних илегалних миграната, а у њему се, као посебно осетљива и рањива категорија, налази велики број избеглих и интерно расељених лица. – Брачни пар у Краљеву правоснажно осуђен на 6,5 односно 4 године због сексуалне и радне експлоатације. – У потрази за зарадом људи одлазе трбухом за крухом у републике бившег Совјетског савеза, а неретко завршавају на минским пољима у Чеченији

35

МАГАЗИН

5.5.2013.

К

36

раљево је сврстано међу седам градова у земљи у којима је у протекле три године идентификован највећи број жртава трговине људима, али и потенцијалних жртава. У граду се преплићу путеви бројних илегалних миграната, а у њему се, као посебно осетљива и рањива категорија, налази велики број избеглих и интерно расељених лица. Уз све то примећен је све већи број лица различитог узраста која се баве прошњом. Све то утицало је да Невладина организација Атина, која се десет година бави социјалним укључивањем жртава трговине људима у Републици Србији, започне реализацију пројекта под називом „Локалне заједнице у борби против трговине људима“. Програм спроводи са Новосадским хуманитарним центром, а у сарадњи са Тимом за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије уз финансијску помоћ Европске уније и Канцеларије за сарадњу са цивилним друштвом Владе Републике Србије. Пројекат предвиђа формирања мрежа за подршку жртвама и превенцију трговине људима у Суботици, Новом Саду, Сремској Митровици, Краљеву, Крагујевцу, Нишу и Врању. Мрежу ће чинити професионалци Одељења за друштвене делатности и Одељења дечје заштите Градске управе Краљево, Вишег Јавног тужилаштва, Центра за социјални рад, Здравственог центра „Студеница“, Одсека за странце Полицијске управе, Црвеног крста, Филијале Националне службе за запошљавање и Удружења Феномена и Кварт. Један од задатака мреже је да покуша да реши проблем прошње након што утврди да ли постоји као принудна или радна експлоатација.

- Морамо да правимо разлику између организоване, односно присиљене, и добровољне прошње за себе. Знамо да постоје организоване групе и да се деца повређују и доводе до тога да имају одређену врсту инвалидитета како би била пријемчивија људима кад им дају новац. Проблем није лако решити, али није ни немогуће. Ово је један од покушаја да загребемо

површину, пробамо да препознамо трговину људима, а да професионалци препознају суштину проблема и када је препознају да на њу адекватно реагују – каже координатор Невладине организације Атина Јелена Хрњак. Након усаглашавања планова и стратегије акција на националном нивоу следи конкретан рад са жртвама и потенцијалним жртвама трговине људима на локалном нивоу. Пре тога треба се ослободити многих заблуда, пре свих оне да се трговина људима као кривично дело процесуира само негде у суду. Искуства показују да људи често просе и зато што немају основна средства за живот. Просе деца која се уместо у школи налазе на улици, па се и од образовног система очекује укључивање у борбу против трговине људима, пре свега пријављивањем оваквих случајева Центру за социјални рад. Циљ формирања мреже је и откривање узрока због којих неко долази у позицију да буде експлоатисан како би меродавне особе могле правовремено, и на прави начин, да реагују у превенцији спречавања трговине људима. Искуства земаља које су решиле проблем трговине људима показују да је за тако нешто потребан изузетно дуг временски период. Мреже су пре Краљева формиране у Суботици, Новом Саду и Сремској Митровици, а сваки од ових градова је специфичан на свој начин. Суботица се налази у близини државне границе преко које према земљама Европске уније настоји илегално да прође велики број особа. Статистика показује да је највећи број жртава идентификован у Новом Саду не зато што има већи проблем од остатка Србије, него зато што систем идентификације најбоље одговара постојећим условима. Ситуација је крајње алармантна тим пре што су највећи број идентификованих деца, а систем није спреман да се на адекватан начин избори са проблемом. Не постоје адекватна склоништа, нити специјализовани програми за децу жртве трговине људима, па се она углавном смештају по домовима за незбринуту децу са осталим катего-

ријама вршњака. Искуство показује да је у последњих неколико година држава учинила помак напред у смислу да више не идентификује само жртве сексуалне, већ и радне експлоатације, приморавања на вршење кривичних дела, покушаје илегалног усвојења и остале типове експлоатације. Специфични су случајеви радне експлоатације који се процесуирају пред судовима, а у које су укључени људи који трбухом за крухом одлазе на рад у републике бившег Совјетског савеза, а не ретко завршавају у Чеченији на ископавању минских поља. Без докумената, хране и воде остављени су да се сналазе сами, а 95 одсто њих су држављани Србије. Истраживања показују да се у мањим градовима, а и селима, дешавају бројни случајеви експлоатације, не ретко и деце којој је потребна помоћ. Са друге стране ретки су случајеви правоснажног кажњавања починилаца, а у позитивном смислу је карактеристичан случај из Краљева у коме је осуђен брачни пар због сексуалне и радне експлоатације. Муж је осуђен на шест година затвора због трговине људима и још шест месеци за поседовање наркотика, а његова супруга на четири године.

- Редак је случај сензибилисаног тужиоца који није насео на провокације и претње трафикера, па тражио права и заштиту за жртву, а финансијску истрагу позивајући се на Закон о одузимању нелегално стечене имовине. Затворио је круг и показао колико је трговина људима комплексна јер садржи у себи многа кривична дела. Девојка је била експлоатисана као суштински роб одређених људи. Над њом је вршено насиље, била је закључавана у нехигијенску просторију, а услови у којима је живела не завређују да се говори од 21. веку. Ово сам издвојила као пример добре праксе, јер у нашој земљи немамо више од једне до две другостепене пресуде. Апелациони судови углавном враћају суђења на почетак што секундарно виктимизује жртву која сваки пут мора да излази на суђење и

Јелена Хрњак

37

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

5.5.2013.

суочава се особом која ју је злостављала – објашњава Хрњак. Иако постоји уврежено уверење да је након откривања кривичног дела и починиоца проблем решен испоставља се да је жртви потребно више година да преброди трауму. Показало се да траума никад не нестаје, а жртва мора да научи како да живи даље. Да би јој се помогло неопходно је економско оснаживање које је отежано чињеницом да највећи број њих нема завршену школу, често ни основну. Битан фактор у помоћи жртвама је Национална служба за запошљавање која може да побољша економско оснаживање што аутоматски значи бољи живот за жртву, и за њену породицу. Искуство Атине показује да жртве промене шест до седам послова док не пронађу онај на коме се задрже више од годину дана. До послова се најчешће долази у ресторанима где не долази у контакт са другим људима, а ако се сазна шта су преживеле често су посебно дискриминисане.Доказано је да се жртве трговине људима најчешће враћају у средине из којих

38

потичу а од којих се очекује да их прихвате и не осуђују за нешто што им се догодило кривицом некога ко је злоупотребио њихов тежак положај и експлоатисао их. Иако тужиоци најчешће инсистирају да оптужени остану у притвору до изрицања казне то није увек тако.

- Имамо велике проблеме када се особе осумњичене за кривично дело пусте на слободу, па прете и опструирају судски поступак. Тренутно радимо на највећем случају радне експлоатације 18 људи који су у Чеченији терани да копају минска пља. Адвокат осумњиченог за трговину људима поднео је кривичне пријаве против учесника у поступку због коментарисања судског поступка када смо уочили да се ради о секундарној виктимизацији жртава чија се права не штите на адекватан начин. Држава је ратификовала Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о трговини људима којом се обавезала да жртве на суду морају имати равноправан и коректан третман. Адвокат је проценио да смо коментарисали судски поступак у току, па врши

притисак на нас тако што је поднео кривичну пријаву. Исти адвокат је тужио и инспектора који је радио на том случају укључујући и кориснике који су инволвирани у случај. То је један од начина како осумњичени за трговину људима не престају да делују, да присиљавају и врше притисак на људе који желе да помогну онима који су, желећи да створе основу за породицу, били у најужаснијим условима и експлоатисани далеко од својих кућа – каже Хрњак. Већ је завршен нацрт нове Стратегије за борбу против трговине људима до 2018. године и одговарајућег Акционог плана до 2015, а пројекат који реализује Атина усаглашен је са том стратегијом која предвиђа да у сваком граду постоји особа која ће координисати активности у борби против трговине људима. Након иницијалног састанка у Краљеву са представницима државних институција крајем лета очекује се велика превентивна јавна акција у покушају да се подигне свест грађана о овом проблему.

T. Радовановић

У суботу и недељу традиционални „Дани јоргована“

МАГАЗИН

5.5.2013.

ОНИ ОСТАВИШЕ СПОМЕН РОДУ СРПСКОМ

40

- Ни после две деценије одржавања туристичке манифестације „Дани јоргована“ нису постигнути жељени ефекти. - Један од највећих светских вајара Зураб Церетели понудио Краљеву споменик Јелене Анжујске.

- У Краљеву амбасадори Француске, Италије, Белорусије и Канаде? - Све присутнија идеја о Краљевграду, у који би био уклопљен и Маглич, даје наду да би „Дани јоргована“ могли да постану целовитија европска прича која би знатно допринела развоју туризма на овим просторима

41

5.5.2013.

МАГАЗИН

42

Милан Глишовић

П

осле скромног почетка у последњој декади прошлог миленијума туристичка манифестација „Дани јоргована“ улази у трећу деценију постојања захваљујући пре свега изузетном ентузијазму пензионисаног новинара Милана Глишовића, председника Удружења српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“. На идеју да организује ову атрактивну манифестацију дошао је након боравка у Паризу где је тих година са екипом Радио-телевизије Србије истражујући породично стабло трагао за прецима француске принцезе Јелене Анжујске. Пут Париза кренуо је након дугог изучавања историје Немањића, културе и традиције средњег века, а прво место на коме је покушао да сазна нешто више био је Југословенски културни центар „Југо Франс“ на чијем се челу налазио историчар професор Мате Гранић. Још пре поласку у Француску Глишовић се потајно надао да би могао да сретне некога од Анжуја, велике француске династије која је владала половином Европе. Само два дана након првог сусрета са Гранићем зазвонио је телефон у хотелској соби на Авенији Републике. Срећи истраживача није било краја кад је сазнао да ће већ следећег дана бити гост Анрија, конта од Клермона, последњег принца из породице Анжуја. Целу ноћ је размишљао шта принцу да прича о Србији, Немањићима, Долини јоргована. Обузимала га је и трема због сусрета, подстакнута дилемом везаном за питања која би требало поставити. У замку у долини Лоаре, тридесетак километара јужно од Париза, сачекао је Анри госте са супругом Микаелом која потиче из шпанске краљевске породице. На столу је већ била карта породичног стабла Анжуја, од Карла Анжујског преко његове рођаке Јелене до породице последњег принца Анрија.

- Када је попустила трема почео сам да излажем шта знам и дотако се Јелене Анжујске која је преко Апенина, Барија и Дубровника дошла из француске Провансе у за њу непознату Србију да се уда за краља Уроша. Анри ме је, током тросатног разговора, фас-

цинирао са много више података. Знао је за легенду о Долини јоргована и поклонио ми нешто од литературе, а ја сам касније објавио књигу „Јелена Анжујска краљица српска“. У њој су, поред Анрија, многе друге значајне личности српско-француских веза од Средњег века до данашњих дана, од Виктора Игоа до књижевника Патрика Бесона који је прошлог месеца, као доказани српски пријатељ, примио највеће државно признање – прича Милан Глишовић. У авиону који је брзином од око 1000 километара на сат на висини од десет километара летео према Србији размишљао је Милан Глишовић о „Данима мимозе“ који се традиционално организују на црногорском приморју. Чињеница да поред цвета мимозе није имала никакву културно-историјску позадину утицала је на њега да донесе одлуку о покретању „Дана јоргована“ у част Јелене Анжујске која је, као веома образована и духовно јака жена, у Србију донела дах француске културе. Дошла је као католкиња коју је римски папа баш због образовања називао најдражом кћери. И уместо да на простору Србије шири католичанство Јелена је прихватила православну веру и обичаје, а уместо златних посуда јела хлеб из црепуље. Градила је у Србији православне и католичке манастире, а због њених дела и културе у српској средњовековној историји Српска православна црква ју је канонизовала као Свету Јелену, што је јединствен случај у историји две конфесије. После смрти краља Уроша управљала је добрим делом српске земље и васпитавала два најпознатија српска краља, Драгутина и Милутина, највеће ктиторе у српској средњовековној историји. Њих двојица су направили више од 60 манастира од Грачанице до манстира у централном делу Србије. У двору у Брњацима организовала је прву српску домаћичку школу на Балкану, неговала и васпитавала, а потом за властелу удавала, сиромашне српске девојке и бринула о њиховом потомству. Трагајући за новим подацима от-

крио је знатижељни новинар бројне чињенице о чудним средњовековним путевима који су се укрштали на Балкану. Чак је и Стефан Немања са западом одржавао контакте који су били повод да се европске принцезе радо удају за српске краљеве. Тако се византијска принцеза Симонида удала за краља Милутина, Кателина за другог сина Јелене Анжујске и Уроша Првог краља Драгутина, а бугарска принцеза Јелена за цара Душана. Прва српска краљица била је Млечанка Ана Дандоло, унука венецијанског дужда који је освојио Цариград и Византију. Жена о којој се мало зна била је мајка Уроша Првог и свекрва Јелене Анжујске. Донела је у Србију круну коју је папа Хонорије Трећи послао Стефану Немањићу, првом српском краљу Стефану Првовенчаном. Крунисањем у Жичи Србија је 1217. године добила пуну независност и међународно признање. Прва манифестација „Дани јоргована“ организована је 1992. године у центру Краљева у тешко време када људи много тога нису знали, па им је требало објашњавати. Није се знало за Градац, а око Маглича зараслог у коров и насељеног змијама пасла је стока.

- Дошла је прва краљица Јелена коју је играла студенткиња са Сорбоне. Почели смо скромно, са оним што смо имали. После тога се селимо и правимо велику манифестацију крај манастира Градац у који је долазило по неколико хиљада туриста из разних крајева Србије и Француске. Укључене су биле општине Краљево, Врњачка Бања и Рашка, а захваљујући Долини јоргована испричана је у историји Европе најлепша љубавна прича о двоје људи из краљевских породица. И док остали поклањају дворце и злато да би се допао својој невести један краљ сади јоргованима целу долину од Краљева до Рашке. Такав дар није забележен никада у историји – каже Глишовић. У Долини Јоргована, јединственом националном парку коме нико није посвећивао довољно пажње, налазе се манастири Жича, Студеница, Павлица,

43

5.5.2013.

МАГАЗИН

44

Градац, Сопоћани, Ђурђеви ступови, Брњак. Да би на овом простору заживепо туризам требало га је уредити, а разумевање није долазило ни од оних који се баве туризмом.

- Људи то нису схватали. Иако је прича превише лепа и убедљива имали смо несрећу да су неки људи из културе, уместо да подрже пројекат, покушавали малициозно да тврде како смо измисли причу о Урошу који је посадио јорговане. Да је и тако морали смо да добијемо највећа признања, јер је Долина јоргована постала позната и призната у Европи. Отпочела је дугогодишња борба са ветрењачама, а пара није било. Отворили смо Маглич јер смо осетили да у њему могу да се одржавају најлепше манифестације, да се учи српска средњовековна историја, негује баштина, развија ренесансна и етно музика. Истерали смо змије, говеда, овце, очистили простор и у тај Јеринин град увели културу. Довели

смо драмске уметнике, књижевнике, академике, песнике, ренесансну и етно музику и са том причом отишли у Европу. Очекивали смо да ће сви да притекну у помоћ са средствима како то раде у Европи и свету где људи враћају у некадашње стање старе објекте, отварају их за туристе и живе од прихода – прича Глишовић. Првих двадесет година постојања манифестације није дало жељене ефекте. На срећу јавила се италијанска организација Трентино и понудила помоћ у сређивању кула и балкона, а планира се и изградња приступне стазе. Француски амбасадор Габријел Келер понудио је изградњу гондола помоћу којих би се из подножја брда стизало у средњовековни град. Захваљујући покровитељству града Краљева, помоћи фондације Трентино и скромним средствима Удружења „Света Јелена Анжујска“ и ове године ће се, 11. и 12. маја, одржати манифе-

стација која почиње у суботу у манастиру Жичи, задужбини Урошевог оца Стефана Првовенчаног где ће госте дочекивати етно групе из Жиче, Рибнице и „Јелек“ из Чачка. Небесну литургију Николаја Велимировића говориће драмски уметник Момир Брадић, а очекује се да свечаности присуствује епископ шумадијски и администратор Епархије жичке Јован. У музичко-сценском програму на Тргу српских ратника под називом „Они оставише спомен роду српском!“ учествују глумци из Београда и Краљева који тумаче ликове Стефана Немање, Стефана Првовенчаног, Стефана Дечанског, цара Душана, краља Уроша, Јелене Анжујске и архиепископа Данила II. У програму учествују и Бојана Пековић, Јана Милишић, етно групе музичке школе, групе из Опланића, Чачка, Жиче, Рибнице, „Ризница“ из Краљева, фолклорне групе културноуметничких друштава „Абрашевић“,

„Магнохром“ и „Железничар“. Организатори очекују бројне госте, поред министра културе Братислава Петковића и амбасадоре Француске, Белорусије, Италије и Канаде. Након ходочашћа кроз Долину јоргована до манастира Градац следећег дана главни програм овогодишњих „Дана јоргована“ одржава се у средњовековном граду Магличу где ће се у улози цара Константина појавити Небојша Дугалић. Душана Силног игра Гојко Балетић, Јелену Анжујску Весна Павловић, Стефана Немању Момир Брадић, а краља Уроша Предраг Павловић. Манифестација се, по традицији, завршава великим народним весељем. Да би средњовековни град био доступнији посетиоцима неопходно је прво изградити стазу до њега, а затим уредити куле, цркву Светог Ђорђа, видиковац, сувенирницу, средњове-

ковни ресторан. У Удружењу „Света Јелене Анжујска“ верују да ће за неку годину бити изграђена и успињача са гондолама како би и старији посетиоци могли да уживају у лепоти читавог краја. У последње време све присутнија идеја о Краљевграду, у који би био уклопљен и Маглич, даје наду да би „Дани јоргована“ могли да постану целовитија европска прича која би знатно допринела развоју туризма на овим просторима. Цртеж средњовековног гада који је својевремено бивши директор Завода за заштиту споменика културе Слободан Ђорђевић понео на Дане Европе у Солуну побудио је велико интересовање стручне јавности. Био је то повод да на основу њега краљевачки сликар Стева Арсић Стив направи слику једне варијанте обновљеног града. Да Маглич и „Дани јоргована“ по-

буђују пажњу светске јавности најбоље потврђује један од највећих светских вајара Зураб Церетели, који је градио монуметналне споменике од Аљаске до Аустралије, а изразио жељу да направи споменик Јелени Анжујској у подножју средњовековног града. Церетели је председник руске Академије лепих уметности и аутор споменика Петра Великог у Москви, Шарл де Гола у Паризу, Черчила, Стаљина и Рузвелта на Јалти, Музеју холокауста у Јерусалиму. У настојању да на што бољи начин афирмише Дане јоргована у Европи Милану Глишовићу помажу људи из дијаспоре, Мићо Алексић председник дијаспоре у Француској, бизнисмен Зоран Милановић и власник филмске продукције „Никопс“ Пјер Николић из Париза. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

45

46

Живко Буњак

МАГАЗИН 5.5.2013.

Необичан животни пут Живка Буњака

КРАЉЕВАЧКИ

БУЊАЦИ - Када је 1938. године као петнаестогодишњек пошао у Београд на школовање Живко Буњак је плакао као киша. - Као да је још тада судбина одредила да више никад неће да се врати у Краљево. - У лето 1941. године пошао је осамнаестогодишњи Живко са два пакла цигарета према Столовима где је већ било седамдесетак волова и крава и небројано оваца којима су Буњаци хранили припаднике партизанског одреда „Јово Курсула“, али и четничких јединица. - Као двадесетогодишњак учествовао је током Другог светског рата у бројним борбама, од Сремског фронта , преко Босне до Словеније.

Фото: М. Радовановић

(2)

47

5.5.2013.

МАГАЗИН

48

К

ада се 1935. године деци солунских ратника из Краљева и Крагујевца пружила прилика да летњи распуст проведу у Француској и Живко је кренуо возом преко Италије до Гренобла. Срдачан дочек у земљорадничкој породици посебно је одушевљавао несуђеног борца за права афричког народа који је већ имао богато искуство у раду на економији. Још од најранијег детињства углавном је током лета помагао при купљењу шљива из буњачких воћњака. Имали су Буњаци у то време пекмезару чија је комплетна производња била намењена извозу. Чести одласци ван града допринели су да добро упозна околину, али и начин живота у селу које је настојао да пореди са француским.

- Толико сам био одушевљен пријемом у тој породици која је имала стоку и краве, а синови газдарице су

ме примили као да сам дошао у своју кућу. Кад сам дошао на село био сам у прилици да видим како живи француски сељак. Видео сам да има аутомобила док је моја богата породица имала коњска кола и фијакер. То ме је толико одушевило да сам, мислећи на сељаке у околини Краљева, постао левичар и касније се дружио се свима који су били левичари. Током три месеца у Француској водили су ме до Париза и Марсеја у време када се обележавала прва годишњица погибије краља Александра – прича са нескривеним одушевљењем Живко. Задојен левичарским идејама у трећем разреду гимназије је дошао до брошуре Васе Пелагића „Умовање здравог разума“. Није то била одговарајућа литература за неког ко је потицао из богате породице, па је морао да је крије у школским књигама. Тако се

једном приликом нашла и у читанци коју је с намером да нешто цитира узео професор. Када је испала из читанке овај није пропустио прилику да обавести Живкове родитеље, па су опет уследиле батине какве се дуго памте. Сећа се Живко да је 1938. године, када је као петнаестогодишњек пошао у Београд на школовање, плакао као киша. Ових дана му се чини као да је још тада судбина одредила да више никад неће да се врати у Краљево. Пошао је на школовање у Трговачку академију у којој су предавали еминентни професори и доктори наука. Имала је и своју банку чији су акционари били и Буњаци. Због тога је ваљда и Живко имао задатак да изучава банкарство, па је од самог доласка у Београд волонтирао у Дисконтној банци коју су на Зеленом венцу и у Чу-

мићевој улици држали Јевреји. Буњаци су још с краја деветнаестог века били чланови акционарских друштава у Краљеву и другим српским градовима, а уз Петра Богавца сврставали се у ред најозбиљнијих. Па иако се и Живко припремао да буде банкар долазећи рат је много утицао на промену амбициозних планова његових родитеља. Од Краљева па све до на домак Жиче, одмах уз имање познатог индустријалца Мите Радовановића, имали су Буњаци 105 хектара земљишта са шталама у којима су гајили говеда за извоз. У пет обора било је по сто свиња које су гајили у четири турнуса годишње, а са обе стране пута њиве које су обезбеђивале довољно хране за стоку. Још пре 1939. године подигнут је магацин са бурадима са по хиљаду литара ракије, а одмах до њега пекме-

зара где се још од 1890. године производио пекмез. Причали су Живку да је тада први пут у Краљево дошао Јеврејин из Вуковара и од Буњака закупио простор за пекмезару. Пекмез од шљива пакован је у бурад од по 200 килограма и товарен на теретне вагоне који су возили ка Европи.

- Чак се сећам и сваког коња које смо имали. Најстарија Линдра је имала ћерку Ружу која је била мало луцкаста. Имала је и унуку која се звала Васка, јер се ождребила на Ускрс, а покошена митраљезом код Варварина кад је један наш Краљевчанин 1941. године са уздигнутом сабљом јуришао на тенкове – прича Живко. С почетка пролећа Буњаци су истеривали огромна стада стоке на Столове. У пролеће 1941. године учинили су то због Немаца. Према буњачким бачијама на слободној територији

пошао је у лето те године и осамнаестогодишњи Живко, са два пакла цигарета прошао поред Немаца, срео успут ватрогасце и продужио према шуми. Горе је већ било седамдесетак волова и крава и небројано оваца којима су Буњаци хранили припаднике партизанског одреда „Јово Курсула“, али и четничких јединица. После трагичних догађаја у октобру исте године упутио се преко Жељина, Врњачке Бање, Александровца и Крушевца према Београду да заврши школу. Отац који је био опозициони одборник већ је био ухапшен на основу дојаве да је његов син отишао у партизане. Вероватно би, прича Жико, завршио у Матхаузену да ускоро из београдске школе није стигла потврда да је његов син редован ученик Трговачке академије.

- Животно сам везан за Краљево,

49

5.5.2013.

МАГАЗИН

50

волим град у коме сам провео детињство, чак сам у књизи записао сећања ко је држао који дућан у главној улици. Зато ми је и жао што чаршија није сачувана. И док сви градови у Европи чувају традицију ми у Краљеву то нисмо успели. Била је то дивна чаршија, у њој хотели „Европа“ и „Београд“, доле код Мусе „Ловачка кафана“ где су се сви састајали, а Алекса Трбоња кувао шкембиће и увече служио госте. Увек је било весеља занатлија, ловаца и других боема, а Краљево су звали Мали Париз. Нико није пропуштао да изађе на чувени корзо, певало се напољу, а град је живео је јер је имао фабрику вагона и авиона. Никад се није престајало до 11 сати увече за разлику од градова са запада у којима у 7 увече нема човека на улици – каже Живко. Иако је од времена док је живео у Краљеву прошло много деценије још се са сетом сећа долазака Француза и просперитета града који је заустављен већ почетком пете деценије прошлог века. И ма колико је све то тадашњем тинејџеру тешко падало најтеже је преживљавао трагедију која је задесила његове најближе. Средња сестра Деса је била у браку

тек девет месеци кад је њен супруг, ваздухопловни капетан и обавештајни официр, убијен уочи рата 1940. године. Никада се после тога није удавала, ау њеном стану је остала салонска гарнитура коју је Живко одлучио да поклони Народном музеју. У Краљево су тих година стизали и бројни фолксдојчери од којих је један у октобру 1941. године стрељан само зато што није хтео да призна да је Немац. Буњаци су одувек живели у задрузи на чијем челу се све до смрти 1928. године налазио Живков деда, власник Хотела „Интернационал“ и човек по коме је унук и добио име. Он је још 1863. године изучио терзијски занат, а кад је постао калфа послат у Београд да постане мајстор. Ту се нашао у време у историји Србије познатих демонстрација које су довеле до убиства код Чукур чесме. Много година касније у демонстрацијама у Београду марта 1941. године учествоваће и његов имењак, унук Живко. На челу породичне задруге наследио га је син Светозар истакнути банкар и лидер Напредне странке који је у српском парламенту делио мандат са колегом из Ивањице. Крајем деведе-

сетих година деветнаестог века Светозар је са Петром Богавцем и Милутином Веснићем основао Матарушку Бању у којој се после поплаве Ибра појавила минерална вода. Три године је трајала изградња Виле „Буњак“ иза Хотела „Жича“ која је касније добила име Вилотијевић. Када је 1939. године Светозар умро задругу је преузео Живков отац. Крајем 1944. године формиран је Сремски фронт који је био значајан за све зараћене стране. И док је штитио једини пут за извлачење Армијске групе Е преко Сарајева и Славонског Брода у Панонију, за савезнике је имао значај као лево крило продора Трећег украјинског фронта Црвене армије у југозападну Мађарску. Међу тек мобилисаним борцима нашао се двадесетједногодишњи Живко Буњак. Учествовао је у бројним борбама у Босни у саставу јединица које су гониле непријатеља све до Цеља. Одмах после демобилизације уследио је наставак школовања на Економском факултету у Београду, али и запослење у Индустрији мотора Раковица због потребе да се подмирују трошкови школовања. Земљи која је

тек изашла из рата били су неопходни стручни кадрови, пре свих они млађи, па је тек стасали економиста наставио професионалну каријеру у статистичком уреду Планске комисије која је радила на изради Првог петогодишњег плана Демократске федеративне Југославије.

- Добио сам изузетну награду за рад и све похвале Андрије Хебранга који је био председник комисије. Унапредио ме је за неколико чиновничких разреда, а онда сам после даноноћног рада 1948. године, док су бројне многочлане породице живеле у малим становима, добио на Варош капији комфоран стан са централним грејањем. По завршетку петогодишњег плана постао сам члан екипе која је градила Филмски град у Београду, а пре тога био у Комитету за кинематографију у коме је био и књижевник Александар Вучо. Знали су да долазим из Планске комисије и да ћу обезбеђивати све што је потребно за градњу и снимање филмова. Једног дана дође решење па ме из „Звезда филма“ врате у онај комитет чији је председник био Владислав Рибникар са којим сам изванредно сара-

ђивао – прича Буњак. Како се пре рата школовао за бављење трговином стална жеља била је да се запосли у неком од спољнотрговинских предузећа. И док је покушавао да пронађе место које би му одговарало стигао је позиви из Управе међународног споразума Министарства трговине. Коначно се нашао у Одељењу за Енглеску и Доминион. После реорганизације у министарству и постављења на место шефа плана за извоз и увоз коначно ће се скрасити у спољнотрговинском предузећу „Универзал“. Читавих 37 година је, до пензионисања, Живко Буњак провео у међународној трговини, дуго и као представник у Москви одакле се вратио када је његов син стасао за факултет. Данас, на прагу десете деценије живота, активно проводи пензионерске дане међу стотинак чокота винове лозе у Брестовику. Између имања које поседују његови пријатељи протеже се Ибарска улица која заувек подсећа на Краљево, а када после обимнијих киша крене поток као да је кренуо Ибар. Три месеца у години проводи у Београду, остатак у селу. Још на Срем-

ском фронту је, каже, од руских војника научио да пуши, а већ више од седамдесет година није престајао. И сада по који пут запали по коју „Дрину“ без филтера. У Улици Милоша Великог Живко и његов брат наследили су три дућана и два стана, али је све срушено приликом градње нових стамбенх зграда. Никада није за то добио никакву надокнаду, па се нада да би по основу Закона о реституцији могао да оствари право на повратак бар дела имовине. Драже би му било, каже, да објекти постоје и да могу да га подсећају на младост коју је провео у Краљеву. Поносан на своје претке Живко пише књигу о њима, а последње дотеривање завршава син Петар, редовни професор београдског Филолошког факултета. Очекује да књига изађе из штампе већ следећег месеца када ће поново доћи у Краљево. Има, каже, још две мисије - да поврати имовину и организује изложбу својој покојној супрузи Ђурђини, која је за живота излагала слике по целом свету. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

51

52

Коста Гарић

МАГАЗИН 5.5.2013.

НОВИНАРСТВО ЗАНАТ КОЈИ СЕ УЧИ ЦЕО ЖИВОТ (2) - Националне дневнике отварамо са сликама крви што показује колико смо као друштво изгубили нормалне вредности. - Интернет унифицира новинарство, па нема разлике између дневника на електронским медијима. - Док год издавач, или емитер, прима било каква средства од било кога тешко да може говорити о независном новинарству. - Приватизација медија донела је нелојалну конкуренцију, драстично срозавање цена услуга и додворавање политичким моћницима од којих у неком будућем времену може да зависи егзистенција.

- У писаном новинарству је теже протурити плагијат и преписати нечије речи, јер остаје траг за разлику од електронских медија у којима се информације брзо смењују и то не може лако да се примети. - Онај ко дубоко загризе јабуку која се зове новинарство мора да буде свестан да неће престати да је једе целог живота

Фото: М. Радовановић

Људи из медија: Коста Гарић

53

МАГАЗИН

5.5.2013.

У

54

краљевачком Дописништву Радиотелевизије Србије у време када је из Приштине стигао данашњи уредник Коста Гарић били су запослени само Милан Глишовић и двојица сниматеља. Сви остали радили су хонорарно очекујући да једног дана заснују стални радни однос. Време се, каже Коста Гарић који је постао четврти радник Дописништва, у многоме разликовало од данашњег, а месецима и годинама се пекао занат пре него се изађе пред камеру. Остаје доста нејасно да ли су данашње генерације оних који ступају у ред телевизијских извештача много способније, или је нешто друго у питању, али је чињеница да већ неколико дана по израженој жељи да то буду добијају шансу да се појаве пред камером. Текст најчешће препишу са интернета, или других издања, узму микрофон и стану испред камере стварајући глобалну слику неконтролисаног стања у медијима. Изостанак контроле ауторства, и онога што се узима са интернета, омогућава појаву све већег броја оних који се баве новинарством. Са друге стране све је мање новинара који ће сами поћи од идеје, истражити и направити нешто што бар личи на некадашње истраживачко новинарство. Човеку са дугогодишњим искуством у послу треба веровати кад каже да већина младих колега настоји да посао одради на што бржи начин и буде што ексклузивнији како не би каснио за другима. Рад у дописништвима јавног сервиса широм земље има својих чари јер се прави теренски рад много разликује од такозваног салонског новинарства. Дописник је у обавези да прати све, од добрих до лоших ствари, од политике преко економије и културе до спорта, па мора да буде добро упућен у све области да би урадио посао онако како треба. И док, како каже Гарић, салонски новинар долази на посао у изгланцаним ципелам, искварцован у неком козметичком салону, дописник из унутрашњости је најчешће у прљавим патикама са лицем потамнелим од сунца, не од кварцовања. У време свеопште београдизације основ информисања су збивања у главном граду везана за политику, активности скупштине и државног врха. У

медијима је превише информација из Београда, а све мање прилике да се сазна по нешто о животу и дешавањима у малим местима из провинције. Са друге стране оних који прате медије најмање је у Београду, па највише људи посматра „Фарму“ и „Великог брата“. Велика је то брука за медије, каже Гарић, али даје општу слику о медијима и ономе што су временом направили од посматрача.

- Кад сам почео да радим куповао сам „Новости“. Добро се сећам времена кад сам на првим странама могао да нађем нешто од изузетно важних дешавања у свету, или држави. Онда се долазило до културе, а црне хронике су биле на крају испред спорта. Данас исте те новине, „Политика“ и „Новости“ али и маса других штампаних дневних издања, црне хронике стављају на насловне стране. То се одржава и у електронским медијима, а националне дневнике отварамо са сликама крви. Све показује колико смо као друштво изгубили нормалне вредности, и потпали под утицаје за које мислим да су добрим делом увезени из западних медија – каже Гарић. И док се маса становника Србије везује за разноразне риалити шоу програме типа „Фарме“ и „Великог брата“ они су забрањени чак и у земљама из којих потичу. Гарић закључује да све подсећа на време хлеба и игара из римског доба како би се народ забављао и мање размишљао о суморној стварности која га окружује. Медији су доведени у ситуацију да се за зараду боре на тржишу у настојању да привуку што већи број гледалаца, слушалаца или читалаца. Зато се све чешће у информисању окрећу ка ексцесним ситуацијама, а борба за тржиште са републичког се полако премешта и на локални ниво.

- У статутима свих медија пише да је оно чиме треба да се баве објективно информисање јавности о ономе што се дешава, а одмах затим неговање традиције, културе, историје, обичаја српског народа што или не видимо или све мање видимо. Када се свему дода интернет новинарство видимо да нема помака у позитивном смислу. Ма колико да је интернет добар за брзи проток информација и размену обавештења но-

винарству је донео много лошег. У сусрету са колегама, а одлазећи у друге редакције, видим да новинарство креће од интернета али не у позитивном смислу да се пронађе податак и сазна нешто ново на основу чега се гради прича. Интернет најчешће служи да се види шта други пишу, од свих узме по нека реченица и тако прави прича. То нам унифицира новинарство, па ако погледате дневнике на електронским медијима видећете да међу њима нема разлике. Кад би неко имао времена да погледа сва дневна издања, и определи се за једну вест, видеће ако се иоле разуме у новинарство или језик, да је то иста реченица преписана са обрнутим распоредом речи. Ако је вест мало дужа онда је то измењен редослед реченица. Види се да једна рука писала, а други преписали – каже Гарић изражавајући бојазан да би такво новинарство једног дана могло изгубити сваки смисао. Све локалне средине настоје да пресликају живот из великих, а таквом тренду није одолело ни информисање, што се на најбољи начин манифестује у локалним медијима. Чињеница је да свако место са више од педесет хиљада становника има бар три или четири телевизијске и два пута више радио станица, неретко и више штампаних медија. У таквој ситуацији предстоји беспоштедна борба за освајање тржишта. У посебно незавидној ситуацији су телевизијске станице. Телевизија је скупа играчка и ретко која може да живи само од маркетинга и реклама, поготово у мањим срединама у којима је привредна активност ако не потпуно замрла онда бар на издисају. У таквој ситуацији мора да се живи од средстава која се на кашичицу издвајају из градског буџета, а енергија усмерава према ономе ко даје паре. Све доводи до парадоксалне приче о независном новинарству које као такво не постоји нигде у свету. Док год издавач, или емитер, прима било каква средства од било кога тешко да може говорити о независном новинарству. Много шта се у новинарству променило у последње две деценије.

- Кад сам се као млад новинар најављивао неком директору са циљем

55

56

МАГАЗИН 5.5.2013.

да правим причу о фирми он се плашио да ли ћу наћи нешто што му не одговара, што ће фирму или политичку каријеру осликати у лошем светлу. Данас смо дошли у ситуацију да се новинар плаши шта да пита јер је свестан да није тотално независтан, и да његову плату даје неко ко га контролише. И то даје слику новинарства. Кад сам дошао у Краљево основ новинарства биле су „Ибарске новости“ при којима је био и радио и телевизија. Знао сам за „Ибарске новости“ и раније, а знао сам и за квалиет програма Радио Краљева. Слушали смо и у Приштини програм са добром музиком и добрим документарним емисијама као један од најквалитетнијих радија у ондашњој Југославији. Без обзира што није био дневни лист „Ибарске новости“ су биле читана новина. Телевизија, посебно њена централна информативна емисија, била је у то време званично оцењена као једна од најнеутралнијих и најобјективнијих у Србији – каже Гарић. Уследило је време великих промена и појаве нових телевизијских станица. Кад нису могле да привуку гледаоце квалитетом и обимом нове телевизије су програм претрпале турбо фолком који је превладао Србијом и уништио српски мелос, а јефтине увозне телевизијске серије имале једини задатак да привуку гледаоце. Приватизација медија донела је нелојану конкуренцију, драстично срозавање цена услуга и додворавање политичким моћницима од којих у неком будућем времену може да зависи егзистенција. Медији су се брзо прилагођавали новој ситуацији што се неминовно, у негативном смислу, одражавало на објективност.

- Правили су неку врсту самоцензуре и то је слика наших медија. Недостатак пара које диктирају тржишни услови све више утичу на губитак квалитета информисања и то је општа слика медија, али и новинарства. Сећам се фабричког листа „Фабрике вагона“ који је, уз „Ибарске новости“, био озбиљан лист и имао

редакцију из које је произашла плејада новинара који су се доказали и као дописници београдских редакција. Данас се све мање људи опредељује за писано новинарство, јер ту мораш да будеш комплетан новинар, а ако не знаш основна правила то не можеш да радиш. Друга ствар је што ово новинарство слабо пролази на тржишту и ретко где постоји лист који може да извуче само трошкове штампе – каже Гарић уверен да је у писаном новинарству теже протурити плагијат и преписати нечије речи, јер остаје траг за разлику од електронских медија у којима се информације брзо смењују и то не може лако да се примети. После пуне три године искуства у штампаном медију и неколико година на телевизији рад у приштинском „Јединству“ подразумевао је озбиљну припрему чак и пијачног барометра, ма како се чинило да је то најједноставнија ствар. Дуго се у то време пекао занат и није могло да се догоди да се већ први текстови младог новинара нађу на првим страницама листа. Реткост је била и да буде снимљен, а још теже да се уживо појави у програму телевизије. Данас, потврђује Гарић, људи који улазе у медије врло брзо прихватају ствари које још нису довољно испекли што се неминовно одражава на квалитет, а то се у програмима и види и чује. Само коју десетину година раније то нису дозвољавали ни уредници програма. Свака рубрика урађена у краљевачком Дописништву Радио-телевизије Србије после прегледа уредника пролазила је бар још две контроле у Београду. Није ништа неуобичајено да, у данашње време, прилог буде емитован, или одштампан, пре него што га је неко искуснији и погледао и указао шта би евентуално могло да се исправи. У визуелном новинарству су све присутнији презентери, некадашњи спикери, који почињу емисију а да не знају шта ће у њој бити емитовано. За разлику од њих некада је уредник сваки прилог видео пре него уђе у монтажу, а и сам знао дословце шта ће рећи.

- Оно где новинарство можда највише губи због изостанка контроле је чињеница да може да прође и лажна информација, или дезинформација. Када сам, игром случаја добијао неке новинарске награде питали су ме шта је било најбитније у шест, седам месеци колико сам провео на граничним прелазима Јариње и Рудница. Рекао сам да је било најбитније одвојити информацију од дезинформације. Искусан новинар неће лако да прихвати прво што је чуо док све не провери. Нажалост, данас је много оних који прво што чују баце у етар, па и они који желе да пренесу информацију наседају. Све то уништава новинарство, а мислим да је сензационализам резултат борбе за тржиште. Уз мало неистине се направи сензација да би био први, а неке куће знају то лепо да стимулишу. Онда се не гледа ни на новинарски кодекс, а ми се претварамо у оне који јуре за зарадом а не оне који треба да ради свој посао. Млађе колеге не треба никад да буде срамота да питају оно што не знају. Они то не раде јер мисле да су богом дани, да новинарство почиње од њих – каже Гарић. Из дугогодишег искуства следи и порука онима који заиста желе да се баве овим послом. Онај ко дубоко загризе јабуку која се зове новинарство мора да буде свестан да неће престати да је једе целог живота.

- Ја сам завршио факултет а никад се нисам бавио оним што сам учио, јер сам за време студија загризао ту јабуку, гризем је и данас. Претпостављам да ћу, ако бог да, иако је занимање једно од стреснијих и ретко ко доживи пензију, ипак доживети пензију. Млађима поручујем да иду стопама којима су прошле старије генерације новинара, да пеку лагано занат да би једног дана могли да буду квалитетни. Мислим да је много боље трајати дуго и бити познат по ономе што си добро радио него врло кратко потрајати сензацијом па да за неколико месеци, или годину дана, паднеш у заборав – каже на крају Коста Гарић, уредник краљевачког дописништва Радио-телевизије Србије. Т.Р.

57

Светски дан медија

ПЕТ МИНУТА ГРОМОГЛАСНЕ ТИШИНЕ ПРОГЛАС

МАГАЗИН

5.5.2013.

И

58

ако је Србија слободна земља која је протекле године напредовала на светској ранг листи политичких слобода и грађанских права (по међународним организацијама Фридом хаус и Репортери без граница), новинари и новинарство у Србији су у најтежем економском положају у својој новијој историји. Зато и данас, на Светски дан слободе медија, можемо само да кажемо да је слобода медија у Србији угрожена и да се за слободу медија нисмо изборили. Удружење новинара Србије (УНС) пре свега захтева да реторичку спремност нове власти да се држава повуче извласништва у медијима прате и законске гаранција да ће новац пореских обвезника којим држава сада финансира јавна информативна предузећа, бити и даље доступан медијима кроз независно пројектно финанасирање (најмање у висини од два одсто буџета локалних самоуправа). Према последњем истраживању УНС-а, 49,2 одсто наших чланова одговорило је да новинари притиснути немаштином прибегавају аутоцензури у страху од губитка посла или хонорарног статуса, а да 27,4 одсто прибегава самоцензури у великој мери. УНС протестује што нова власт крши обећање које је дала новинарима, оклевајући да на дневни ред

Владе Србије коначно стави две године стари извештај Верице Бараћ и Савета за борбу против корупције о српским медијима. Добро је што је клевета декриминализована и што у медијима има више плурализма, односно што данас, за разлику од пре годину дана, међу водећим медијима у Србији има и опозиционих. Ипак, упозоравамо да политичке газде беспризорно користе медије, а нарочито таблоиде, као главно оруђе политичких обрачуна, газећи притом моралне и друштвене норме, као и начело самосталности уређивачке политике и аутономије главних уредника. Поред тога, новинари и уредници у највећим медијима све чешће полажу рачуне маркетинг менаџерима, стручњацима за односе с јавношћу, како не би угрозили пословне интересе својих компанија и политичких патрона. Недостатак истраживачког новинарства последица је чињенице да су контролори тржишта реклама надјачали новинарску професију. Више него икада од свог оснивања судбина јавних сервиса Србије и Војводине је у рукама власти. Одлагањем решавања наплате претплате и најавом преласка на буџетско финансирање, власт је на себе преузела одговорност због даљег пада прихода од

претплате и растуће зависности јавних сервиса од извршне власти. На Светски дан слободе штампе УНС даје подршку Комисији за истраживање убистава новинара сматрајући да ће, све док се не расветле злочини над новинарима и медијским радницима, слобода медија у Србији и даље бити угрожена. УНС позива Специјално тужилаштво за ратне злочине да покрене истраге убистава и киднаповања новинара српских редакција у време ратова на простору бивше Југославије. УНС подсећа медије да су одговорни својим читаоцима, гледаоцима и слушаоцима и да ће се етички стандарди у српском новинарству унапредити уколико и сами медији прихвате да су одговорни за поштовање Кодекса новинара Србије. Спремност да поштују етичка правила професије штампани и онлајн медији ће на најбољи начин доказати прихватањем надлежности Савета за штампу, као и објављивањем одлука овог саморегулаторног тела надлежног за праћење поштовање Кодекса новинара Србије. УНС позива новинаре и медијске раднике да без обзира на међусобне разлике буду професионално и економски солидарни.

- Поводом Светског дана слободе медија који се обележава 3. маја акцијом Пет минута громогласне тишине, Удружење новинара Србије објављује проглас и упутило позив колегама да од 11.55 до 12 сати прекину програм у електронским медијима, прочитају Проглас или га објаве на екранима, а да у онлајн и штампаним медијима прекину рад, прочитају и објаве га

59

Сведочанство о НАТО бомбардовању

ЗАПИС О НЕМОГУЋЕМ

МАГАЗИН

5.5.2013.

(6)

60

Среда, 7. април 1999. Дан петнаести

У

7,40 ме буди једноличан звук сирене која оглашава престанак опасности од напада из ваздуха. Одлука Југославије да једнострано прекине борбена дејства није довољна за престанак ваздушних удара, изјављује Хавијар Солана. Милошевић мора да прихвати план за аутономију који му је предложен као и трупе за реализацију тог плана. Шта ли је ноћас уништено? Шта је следеће на реду? Нервозан сам због свега што ми се јуче дешавало. Вичем на децу и покушавам да их натерам да нешто раде како не би изгубили везу са оним што су учили у школи. Верујем да ово не може бесконачно да траје и да ће се школска година убрзо наставити. Време је лепо. Топло је. Не укључујем више ни пећ, јер се трудимо да мало уштедимо на струји. Кад се све ово заврши мораће неко све то и да плаћа. Или можда неће? Ко то зна. Жељко је дошао кући. Још је у Рашки. Није нико од његових ангажован у борбеним дејствима. Иде на пумпу да чека у реду за бензин. Јуче сам прошао поред места на коме се деле бонови и видео да је гужва прилично велика. Не знам зашто се не отвори више пунктова за расподелу бонова. И на пумпама је гужва, али ипак некако иде. Немам времена да чекам за гориво, а нисам ни бонове узео. Владимир је коначно почео да свира. У кући одавно нисам чуо звук клавира. Етида, па Менует... Није баш најбоље, али је важно да се ради било шта. Милица покушава да вежба математику, дељење са остатком. Исправљамо грешке из последњег домаћег задатка. Већ је 13,20, а нисам ни приметио да је још око 11,00 дат знак за почетак опасности. Остало ми је да урадим још десет фотографија формата 50x75 цм. До сада сам урадио педесет комада. У 17,00 престала је опасност објављена

у 11,40. У време кад ми је то најмање било потребно пукла је сајла за квачило на ауту, па сам имао велике проблеме док је нисам наместио. Успели смо да набавимо један оригинални болнички кревет за смештај тешких болесника, јер је веома тешко оваквог болесника неговати у кућним условима. Најтеже је одржавати хигијену непокретне особе која је уз све проблеме и поприлично тешка. Уз то много о томе треба научити. Све је ово ново. Много ми је помогао Раде. Сутра треба да дође др Јовашевић да стави ногу у гипс и постави тегове. Нога је услед прелома кука скраћена, па треба настојати да се доведе у положај што приближнији првобитном. Постоји и могућност срастања, али то ћемо знати за шест до седам недеља. Само да ово престане. Двојица наших суграђана су извршили самоубиство. Један је унук нашег Комшије Живка. Поново се зачула сирена у 20,20. Грчки часопис Атинаити је објавио да је до сада у борбеним дејствима живот изгубило 88 војника НАТО снага од којих су 44 Американци, 11 Немци, 8 Французи, 7 Британци и 18 војника различитих националности. Девет стотина тона помоћи из Русије, Белорусије и Украјине креће према нашој земљи и прећи ће нашу границу на Ускрс. Заспао сам. Из сна ме буди јака детонација. Скачемо и узимамо децу. Владимир чврсто спава, па како не могу да га пробудим морам да га носим. У журби, преврнуо сам Миличин пулт за ноте. Непосредно за првом и друга детонација. Идем по кући и отварам прозоре и врата. Чују се још четири детонације, али примећујем да су даље. Излазим из куће и гледам према југу. Она мало светлија тачка другачије боје од осталих звезда и нешто интензивнијег сјаја, која у раним вечерњим часовима сигурно није била на овом месту, док сам паркирао кола у гаражу, као да се померила мало удесно према југозападау у односу на јучерашњи положај. Испод ње видим светлу тачку која се креће с лева у десно. Видим још једну. По први

пут видим ракете. Јесу ли то ракете? Зовем Љиљу да изађе пред кућу. Гледамо у небо. Светле тачке се гасе. Чујемо и детонације у даљини. Је ли то гађан Јарчујак? Можда Чачак? Било је сигурно више од десет детонација. После двадесетак минута поново је завладао мир. Почело је тачно у 00,30. Већ је 1,10. Гледам вести на ТВ у нади да ћу сазнати шта је гађано. Мирно је. Деца још спавају у фотељама у приземљу. Они ништа нису чули. Ништа и не схаватају. То је једина лепа ствар у свему што се догађа.

Четвртак, 8. април 1999. Дан шеснаести Концерт са Трга Републике у Београду сели се у току ноћи на Бранков мост. Ту су грађани, гости, партијски лидери, уметници... У току претходне вечери гађани су објекти у Немањиној улици у Београду. Објављен је и податак да је 1500 немачких војника из НАТО снага у Македонији побацало оружје и побегло у Грчку. Јуче је и у Македонији било детонација и то на различитим местима. Приказани су и делови неких уређаја који су пали тамо где су се зачуле детонације. Не зна шта је то. Личи на некакав лансер. У Авијану демонстранти су напали једног америчког војника. Гледам снимак. Двојица демонстраната везало се ланцима и катанцима за ограду ваздухопловне базе, а све више људи у свету залаже се за мировно решење. Кинеска војска мора бити спремна за рат, говоре у Кини. Данас Косметсутра Тибет? Мирно је. Излазим на терасу. Само она тачка на југу изазивачки светли. Чини ми се да је мало мања. Шта је то уствари? Руска Дума је усвојила Резолуцију којом се од председника Јељцина тражи да пошаље најсавременије оружје у Југославију. На ТВ Краљево сазнајем да су ове ноћи гађани Лађевци, Богутовац и Јовац. На Лађевце је испаљено 11 пројектила, на Берановац 2. Противваздушна одбрана је обо-

61

5.5.2013.

МАГАЗИН

62

рила један који је пао негде у Жичи. Јављено је да је стовариште Беоптерола у Богутовцу нестало у нападу. Срушена је и зграда основне школе која се налази у непосредној близини. Пронађено је и неколико радио локатора на територији града. Радио локатори су бацани и на територију општине Врњачка Бања. На Чајкином брду становници их и даље траже. На територију општине Врњачка Бања до сада су пале две ракете. Читав дан је доста миран. Готово да постаје необично када не свирају сирене. Има доста посла и једва стижем све да урадим. У поподневним часовима ме зову из Здравственог центра. Стигла је група хуманитарних радника са Кипра. Донели су некакву помоћ болници, а нико не зна шта. Видеће се тек сутра. Обилазимо нови Хируршки блок. Доктор Станко Барлов гостима објашњава како је организован рад у Центру. Немам много времена да седим са њима. Гости би желели да мало обиђу град, али им се не препоручује да иду сами,јер су грађани ових дана посебно осетљиви и неповерљиви према странцима. Завршио сам постављање фотографија у Галамесу. Остаје још нешто мало да се заврши у току преподнева сутра. Др. Јовашевић не може да дође како је обећао, па и то морамо да оставимо за сутра. Јавио се поново Славомир из Италије и оставио е-маил адресу да га обавештавамо о овоме што се дешава у Краљеву. У 21,35, кад смо већ помислили да тога више неће бити, поново сирене најављују могућност ваздушних удара. Читава ноћ је прилично мирна. Нисам чуо никакву пуцњаву. У дневном боравку је прилично топло, поготову ако се спава у оделу. Будим се од врућине око 3,00 и слушам најновије вести. Ништа ново. Не могу дуго да заспим. У 4,00 поново вести. Опет ништа ново. У маси информација којима смо изложени не сећам се више ни шта сам чуо. У току дана нисам због презаузетости стигао да одем и примим вакцину. Мораћу то да учиним ујутру чим Центар почне да ради.

Петак, 9. април 1999.

17. дан После оних вести јутрос рано заспао сам ни сам не знам када. Пробудио ме звук сирене која је огласила крај опасности негде око 7,30. Морам да одем до Галамеса и залепим још неколико фотографија. У 10,00 сам већ код куће и чекам лекара. Доћи ће тек за један сат. Користим време да одем код Весне за вакцину. То је прилика да са њом и сестрама које ту раде измењам информације. Сви се питамо колико ће ово да траје. Љубиша је долазио и ставио ногу у гипс. Остало је да сутра, када се гипс довољно стегне, поставимо један тег. Долазио је и Љиљин отац. Прича о причињеној штети коју је приметио уз пут долазећи из Биљановца. Миљан и Мира су се са децом такође вратили из села. Упутио сам Славомира на www.трон-интер.нет за све информације из Краљева. Љубиша нам је препоручио да пронађемо неког физиотерапеута који би нам показао како да најбоље бринемо о болеснику. Треба да нам покаже и вежбе за ноге као и начин дисања и померања у кревету. Микијев брат је физиотерапеут у Агенсу па ће доћи током дана да нам помогне. У току дана нема времена да пратим информативне програме. Већ је 15,30, а сирене се не оглашавају. У току претходне ноћи гађана је Застава у Крагујевцу, Југопетрол у Смедереву, Дивчибаре. Јуче је оборена још једна беспилотна летелица. Акција одбране београдских мостова се наставља. Песмом и упаљеним свећама се изражава протест. Обележени циљ НАТО пројектила је и зграда РТС-а, па Управни одбор Савеза новинара Југославије позива све новинаре да својим телима бране зграду. Председник Русије подржао предлог Думе о приступању СРЈ савезу Белорусије и Русије. О предлогу је Скупштину Белорусије обавестио Александар Лукашенко. О томе је Јељцина обавестио председник Думе Генадиј

Сељезнов. Брод Лиман из Јадранског мора непрекидно шаље информације штабу црноморске флоте у Севастопољу. Шеф италијанске дипломатије Ламберто Дини тврди да је Милошевић једини саговорник за решавање проблема на Косову. Тврди да последња верзија споразума из Рамбујеа потпуно удаљује од решења проблема. Није му познат ни текст споразума које су потписали чланови делегације Шиптара са Космета, а који је био непосредан повода за нападе на нашу земљу. Данас сам срео и Мацана. Успоставио је контакт са БКТВ, али је остало да се о детаљима сарадње поразговара када се ситуација мало стабилизује. Био је на конференцији за штампу у Рашком округу на коме се говорило о штети начињеној на објектима на територији округа. Цифра се креће око неколико стотина милиона долара. Вашингтон Пост јавља да су Американци забринути због осовине Београд-Париз, а група осам најразвијенијих земаља света разматра нове мировне иницијативе. Очекује се да ће ускоро доћи до прекида ваздушних удара. НАТО није спровео агресију зато што је у праву већ зато што је моћан, тврди се у Кини. На територији Југославије срушено је, или знатно оштећено, 80 основних, 40 средњих школа и 25 универзитетских зграда. У нападу на „Заставу“ у Крагујевцу лакше и теже повређено 124 радника који су својим телима бранили фабрику. У једном налету НАТО је срушио све оно што су радници Заставе градили 146 година. Велика количина нафте излила се у Дунав при ракетирању погона НИС-а у Новом Саду. Нафтна мрља је дугачка око 15 километара а широка 400 метара. Са територије Албаније извршен артиљерисјки напад на караулу Кошаре, а пешадијски напад успешно је одбијен. Русија не намерава да се војно умеша у рат ако је Америка не присили. Надлежна Министарства у Русији и Белорусији су добила задатак да припреме текст изјаве о савезништву Русије, Белорусије и Југославије. После потписивања изјаве руске трупе

63

Фото: М. Радовановић

5.5.2013.

МАГАЗИН

64

би дошле у Југославију, а руска морнарица у југословенске воде. Упитан да ли би после тога напади на Југославију били схваћени како напади на Русију, Игор Иванов одговорио да ће се ваздушни напади на Југославију завршити пре потписивања поменуте изјаве. Главни стратешки циљ Русије у овом тренутку је да се ствари у Југославији доведу у мирни ток. Американци очекују да се Русија неће мешати у ово као што је обећала, тврди ТВ Краљево.

8000 НАТО војника у Албанији треба да помогну избеглицама, а не да упадају у Југославију, тврди Робин Кук. Кофи Анан je позвао НАТО да прекине нападе кад СРЈ испуни захтеве који су пред њу постављени. Док чита текст саопштења, за које се тврди да су му га написали Американци, иза њега стоји човек који контролише на папиру који држи у руци, да ли је Анан прочитао

све како је написано. Оне ужарене наранџасте тачке које смо видели прекјуче највероватније су инфрацрвени мамци за противваздушну одбрану. Милан Милутиновић је поводом Ускрса упутио честитку Српској православној цркви. Заседање португалског парламента прекинуто због реакције грађана који су седели на галерији и на себи носили мете. У досадашњим нападима на Југославију ангажовано је 600 авиона од којих су 450 борбени. Они су извршили 3000 летова. Ангажовано је и 20 борбених бродова са још 20 транспортних и 2 носача авиона, а испаљено 450 крстарећих ракета. Спирос Кипријану je обишао рушевине у Алексинцу где је у ракетирању од пре неколико дана живот изгубило 13 цивила. Посетио је и Ћуприју. Један француски генерал изјавио да ће

уништити РТС. Упитан да ли је зграда РТС војни или цивилни циљ Хавијар Солана није хтео да коментарише шта су војни а шта цивилни циљеви. НАТО, незадовољан начином извештавања РТС-а тражио да му се омогући да у Југославији емитује шест сати свог програма дневно. РТС ће дозволити да се емитује тих шест сати програма ако чланице НАТО савеза емитују у својим земљама толико нашег програма. Било би нам довољно, кажу, и шест минута дневно. Акција одбране београдских мостова наставља се. По први пут у историји имамо безличног, невидљивог непријатеља. Не знамо чак ни шта хоће од нас, каже Миша Јанкетић. Проширене су и поделе у НАТО-у тврди Фајненшел Тајмс. Ако постоје лажи, проклете лажи и статистика онда су сада на сцени про-

клете лажи, тврди Индипендент. На једној страни су САД и Велика Британија, а на другој сви остали. Објављена је и листа највећих лажова на којој се налазе Џејми Шеј, Тони Блер, Робин Кук и Весли Кларк. Највећи је по тврдњама стране штампе Робин Кук. О тврдњама НАТО-а да они гађају само војне циљеве ,а да су све цивилне порушиле снаге Војске Југославије, штампа тврди да ни један Србин не би могао да креира такву сцену за неколико сати успут научивши све Србе да о томе причају исту причу. Руска Дума ће упутити оштру критику приватној ТВ станици НТВ због начина извештавања из Југославије. Споразум из Рамбујеа је кршење Бечке конвенције по којој се не сме од једне државе претњама изнуђивати било какав пристанак. Где су нестале, за само неколико сати, силне избег-

лице, пита се Вашингтон Пост. Настављају се и протести у свету. Софија (5000), Јоханезбург, Боцвана (2000)... На Тргу Републике одржан 13. по реду концерт „Песма нас је одржала“. У Македоније је забрањено окупљање грађана који и даље изражавају протест гашењем светла у становима и паљењем свећа. Протести су и у Средачкој Жупи на Космету, Ковину, Јаши Томићу, Алибунару... У току дана у Приштини су се састали РаткоМарковић, Никола Шаиновић и Ибрахим Ругова. На данашњи дан пре педесет година рођен је Нови Београд. У 20,30 сирене су поново огласиле опасност. И у Чачку грађани чувају телима мост на Западној Морави. Исто је и у Шапцу. Телима се брани мост преко Саве који значи живот свим становни-

цима овог дела земље. Си-Ен-Ен уз одговарајуће снимке руских нуклеарних ракета изражава сумњу у вест да је Јељцин наредио њихово размештање и окретање према земљама НАТО савеза. У Немачкој се ова претња узима веома озбиљно. Главна сестра Здравственог центра Студеница, Милосија Богуновић, дошла касно после знака за почетак опасности да нам помогне и посаветује како да негујемо болесну мајку. У Народном позоришту у Београду прва ратна премијера - Персиjанци. И кипарски хуманитарци су сумњиви. Понашају се шарлатански. Јесу ли заиста лекари? Чује се да припадају организацији Лекари без граница са којима имамо врло лоша искуства из прошлости. Т. Радовановић

65

66

МАГАЗИН 5.5.2013.

СКЕЛЕТИ УЖИВО - До 25. маја пред Краљевчанима 134 експоната скелета различитих животиња. Сваки се састоји од више делова тако да јединичних експоната има око 200. – За само два месеца у Београду изложбу посетило више од 30 хиљада посетилаца. – Већ пет година изложба путује по градовима Србије. – Природњачки музеј једна од најстаријих институција овог типа у земљи

Фото: М. Радовановић

Природњачки музеј у краљевачком Народном музеју

67

МАГАЗИН

5.5.2013.

И

68

зложба „Скелети уживо“ коју је приредио музејски саветник мамиолог београдског Природњачког музеја мр Милан Пауновић припада класичном концепту природњачких изложби којима се обрађује и расветљава једно од основних интересовања некада, у време настанка савремене зоологије, медицине и ветерине, веома популарно, а које у последње време упоредо са снажним развојем генетичких приступа, доживљава своју ренесансу на пољу биолошких наука. На изложби су приказани скелети различитих врста животиња, различите таксономске припадности, величина и облика. Посетиоцима је представљена практична улога скелета неког организма, његови типови и делови, таксономске специфичности, а ученицима и студентима се пружа прилика да директно сазнају и виде детаље који су саставни део њиховог школског градива. Сви скелети су монтирани у природним покретима или ситуацијама које би животиње имале у природи. Међу изложеним експонатима комплетни скелети сивог делфина, афричког ноја, мајмуна гверезе, скелет вука, срндаћа, папагаја, фламинга, јазавца и многих других заслужују епитет ексклузивних. Посебан део представља упоредан приказ лобања различитих животињских врста – тигра, лава, шимпанзе, сове утине, леопарда, дабра, шљуке остригара и др. Мали, али интересантан сегмент чине полне кости сисара, посебан део чине модели скелетних делова који говоре о томе шта се налази у самим скелетима, у костима, зглобовима, вилицама, зидовима лобања. Изложба је премијерно приказана у фебруару 2008. године у Галерији Природњачког музеја у Београду, а већ пет година путује по градовима Србије у којима наилази на велико интересовање посетилаца. За само два месеца по отварању у Београду изложбу је видело више од 30 хиљада посетилаца што ју је сврстало у ред најпосећенијих. Мр Пауновић потврђује да изложбе оваквог типа због кртости експоната, и опасности којима су изложени током транспорта, не би смеле да се организују ван седишта матичног музеја. Али, како Природњачки музеј има само стотинак квадрата изложбеног простора, а више од два милиона експоната густо збијених у депоима, једини начин да буду доступни јавности представљају гостовања.

- Један од постулата Природњачког музеја, и музеја уопште, је да се експонати приказује публици. Изложба оваквог типа је пре свега за сталну поставку коју би посећивале генерације људи и по окојима би музеј био познат, а наше су принуђене да путују. Скелети су најпосећенији делови природњачких изложби свуда у свету зато што је скелет нешто чега се људи плаше и нешто што не познају довољно – каже Пауновић објашњавајући изузетно велико интересовање посетилаца.

Мр Милан Пауновић

Природњачки музеј у Београду који је као институција основан 1895. године спада у ред најстаријих у Србији. У својим депоима чува експонате који припадају живим и неживим деловима природе, а потичу из Србије и околних балканских земаља, па чак и неких прекоокеанских, Аустралије и Јужне Америке. Живим деловима поред биљака припадају препарати неких протозоа, гљива, лишајева и других живих организама, укључујући и оне најсавршеније и углавном се не чувају у живом стању, ако се искључи веома интересантна изложба змија добијених од колекционара и љубитеља животиња.

- Што се тиче неживог света имамо метеорите који су падали на простор Србије, минерале Трепче и других делова Косова и Метохије, разне палеонтолошке материјале и фосиле бескичмењака и кичмењака различите геолошке старости, од пре пар милиона година све до данашњих дана – каже Пауновић. До експоната се долази на различите начине, најчешће донацијом грађана који их доносе у музеј. И док се један мали део од власника откупи скромним средствима ресорног министарства далеко највреднији је теренски рад који финансирају институције са више разумевања за ову врсту делатности. За разлику од запослених у другим музејима природњаци су прнуђени да изађу у природу, да разумевају природне појаве и сакупљају све за шта процене да би могло бити интересантно за публику која посећује изложбе, али и за науку. У Природњачком музеју стичу се и обједињују неколико делатности, култура, просвета и наука. Како приступ Европској унији подразумева и многе промене у области заштите природе и документи који се односе на ову област чувају се у Природњачком музеју, а у музејским збиркама обједињују подаци који укључују географске координате станишта, јединке, заштићена подручја и слично. У току је и израда електронске базе података који ће, у складу са Законом о јавном информисању до одређеног нивода бити до-

ступна свим грађанима, а потребне податке могу да пронађу и научни радници. Поред два сектора, биолошког и геолошког, Природњачки музеј има и педагошку службу која ради са студентима, ученицима, децом, посебно оном ометеном у развоју. За разлику од готово свих музеја чији су експонати заштићени од додира посетилаца, посетиоци изложби Природњачког музеја сваки могу добро да опипају. Већина запослених у музеју су стручњаци различитог профила са научним звањима магистара, специјализаната и доктора наука. Ускоро се очекује враћање статуса научне институције коју је музеј изгубио у тренутку када није имао довољан број доктора наука. Сврставање у ред научних институција омогућиће учешће на конкурсима за финансирање научних пројеката као што је то било у неком ранијем периоду. Иако је активност на терену углавном везана за територију Србије рад се одвија и у околним земљама, али и на бројним конгресима и научним скуповима у иностранству у земљама које много више пажње поклањају улози науке у заштити природе. Пред Краљевачанима ће у Народном музеју до 25. маја бити изложена 134 експоната од којих се сваки састоји од више делова тако да јединичних експоната има око 200. Тако инсталација лисице у трку има осам, а кретање пацова 15 експоната. Изложбу прати и богат каталог који може много да помогне ученицима који у програму биологије изучавају анатомију и морфологију животиња.

- Имамо лобању слона, тешку око 150 килограма која захвата један кубни метар, скелет питона дугачак 4 метра склупчан на 2 метра, али и 3,5 метра дугачак скелет делфина. Поред слона имамо и лобању још једног сисара, патуљастог слепог мишића величине нокта на малом прсту. Свака лобања је прича за себе. Имамо лобању шимпанзе који долази из циркуса у којима се нажалост животиње укрштају у сродству, па се на лобањи и костима може видети низ генетичких проблема који су последица тог укрштања. На ло-

69

МАГАЗИН

5.5.2013.

бањи мужјака видре старе осам година, што представља изузетну старост ове животиње, може да се види да су и зуби почели да отпадају. О старости говори и сама структура лобање – објашњава Пауновић Поред скелета шарана састављеног од изузетно танких и нежних костију које чине нежну структуру пред посетиоцима су кости гргеча, али и окоштала лобања јужноафричког кајмана који, иако риба, подсећа на крокодила. Слепи миш је једини сисар који лети, а скелет му се састоји од дугих и танких костију. Његова крила представљају издужене прсте предњих екстремитета између којих је разапета мембрана. Скелет је изузетно еластичан па слепи миш може да се провуче свуда где му прође лобања. Изложени су и скелети разних птица, од фламинга до детлића, и сви су специфични јер представљају адаптивну радијацију што значи да су оне, иако различите, веома сродне због прилагођености на начин живота у одређеним условима.

- Имамо скелет кртице која живи

70

испод земље, слепог миша који лети и делфина који живи у воденој средини. Имамо мајмуна који је стигао из зоолошког врта и чији скелет подсећа на скелет човека. Нисмо усмртили ниједну животињу иако су сви скелети оригинални и потичу од животиња које су угинуле или нађене у природи. Птице и ловне врсте потичу из ловног одстрела, па се на скелетима виде и рупе од метака – каже Пауновић и објашњава различите поступке скидања свих меких делова мишића и унутрашњих органа од костију скелета. Када се механичким путем оголи све што може на сцену ступа колонија буба које једу меке делове ткива. Развој колонија буба чије ларве се хране меким деловима се контролише, а процес скидања ткива прекида у тренутку кад достигне најповољнију фазу. Из костију је потребно одстранити и масну коштану срж након које следи избељивање. Дебеле кости се због тога буше, а унутрашњост одмашћује уз помоћ специјалних детерџената. Након тога избељују се потапањем у водоникпероксид чије се дејство

појачава излагањем високим температурама и светлости. Колико је процес комплетирања било ког скелета компликован говори податак да су експонати за ову изложбу прикупљани пуних петнаест, а да се на самој припреми радило читаве две године. Посебан проблем представља транспорт због кога је потребно све делове добро заштитити од вибрација. Они који се евентуално оштете пре него дођу пред посетиоца морају посебно да се поправе. Па иако су сви експонати осигурани код осигуравајућих друштава ситније поправке врше сами радници музеја. Посебна пажња посвећена је положају сваке животиње посебно, јер се настоји да свака буде у положају који дочарава природни покрет како би животиња изгледала што верније. Поред сваког експоната постоји одговарајуће објашњење, а поред појединих написано и Брајевом азбуком како би о њима нешто више, и на што лакши начин, могле да сазнају слабовиде и слепе особе. Т. Радовановић

71

72

Душан Савић

МАГАЗИН 5.5.2013.

Душан Дуле Савић некадашњи југословенски и српски фудбалер, данас фудбалски тренер (1)

- Душан Савић је 21. марта 1972. године на Звездину Маракану стигао као члан Јединства из Уба да би одиграо пробну утакмицу након које је одмах укључен у подмладак београдског тима. Само две године касније постао је првотимац Црвене звезде, а у 19. години дебитовао за југословенску репрезентацију. Одиграо је преко 400 званичних утакмица за Црвену звезду после чега је провео шест сезона у француској Првој лиги, две у ФК Лил и четири у ФК Кан. Шест месеци играо је и у шпанској Првој лиги за Спортинг из Хихона без временски ограниченог уговора

Фото. М. Радовановић

МОМАК ИЗ ЏАЈИНОГ ДВОРИШТА

73

МАГАЗИН

5.5.2013.

П

74

оловина прве декаде друге половине двадесетог века остаће заувек у сећању свих чланова породице Савић из Уба по догађају од 1. јуна 1955. када је постала богатија за два нова члана, близанце Душана и Драгана. Прошло је тек десет година од најстрашнијег рата у историји земље, а бројне генерације тек рођених од најранијег детињства суочаване су са оскудицом и сиромаштвом. Одрастали су у таквим околностима и двојица младих Савића којима је, као уосталом и највећем броју деце у Југославији, главна разонода било трчање за лоптом која је била и једина играчка. У малим местима као што је у то време био Уб било је још довољно слободног простора, паркова, школских и дворишта испред стамбених зграда, који су омогућавали безбрижну игру. Таквих услова је и у оваквим срединама све мање, па Душан Савић са поносом говори о привилегији какву су имали он и остали вршњаци. Били су Душан и Драган добри ђаци, па никада није било проблема око тога да ли ће родитељи дозволити да се довољно дуго играју испред зграде или не. Једини проблем је, прича Душан Савић, било то што због лошијег материјалног стања скоро свих вршњака у крају није било довољно чисте гардеробе која би заменила ону у којој се трчало за лоптом. Остале су у сећању њему, а вероватно и осталим припадницима блиских генерација, по једна тренерка за игру и чисте кошуља и панталоне за по кући уз обавезну плаву блузу која се облачила при поласку у школу. У најнеповољнијем положају биле су мајке, поготово ако су имале два сина приближних година заљубљених у фудбал, јер су највећи део времена проводиле у прању и крпљењу поцепаних делова одеће. Све остало је, сведочи Савић, нормални део одрастања и детињства. После на брзину урађених домаћих задатака највећи део времена, посебно у месецима када су то временске прилике дозвољавале, био је резервисан за фудбал.

Фудбалски клуб „Јединство“ из Уба био је одувек расадник добрих фудбалера, па су му са 14 година приступили и браћа Савићи, страствени Звездаши који су се потајно надали да би могли да крену стопама земљака Драгана Џајића. И легендарни Џаја је прве фудбалске кораке учинио у „Јединству“ из Уба да би касније, као најбоље лево крило света, а службено-најуспешнији фудбалер Југославије у прошлом веку и рекордер по броју наступа за националну селекцију, постао директор и председник ФК „Црвена звезда“, под чијим су вођством Београђани освојили Куп европских шампиона и постали светски клупски првак. Савићи су имали посебну привилегију у чињеници да су одрастали у истом дворишту из кога се у свет славних отиснуо Драган Џајић.

- То је такозвано Џајино двориште. Било је нас шесторица другова, тројица су били Звездаши, а тројица Партизановци тако да смо свакодне-

вно имали дерби Звезда - Партизан. Играли смо три на три по цео дан, ишли заједно у школу, становали кућа поред куће. Било је то много лепо детињство иако се мало имало. Већина је имала мало, а нису били ни неки велики прохтеви, јер смо јели хлеб, маст, црни лук и парадајз, играли лопте и били задовољни. То је тако ишло до момента док се нас петорица из тог друштва нисмо укључили да тренирамо у „Јединству“ – сећа се Душан Савић који је већ са 16 година постао првотимац у екипи која се такмичила у јакој Колубарско-подрињској лиги, само степеницу испод Српске лиге. По завршетку првог дела првенства 1971/72. године, које је провео на позицији левог крила, Душан се већ на пролеће обрео на проби у Црвеној звезди. Иако је и Џајић већ био надалеко познат Савићу није била потребна никаква посебна препорука с обзиром да је само дошао на пробу. Искусном Томи Мишићу није промакао капацитет какав се крио у лику

шеснаестогодишњег Убљанина.

- У фудбалу могу да вам буду и тата и мама председник државе, или Уједињених нација, али на терену не можете да се сакријете ни иза ког, јер се све види. Наравно, касније сам због висине прекомандован на место центарфора, давао голове и посто први голгетер. Нисам имао никаву привилегију, јер није било никаквог разлога, али претпостављам да је у главама људи из клуба било присутно сазнање да сам и ја из Џајиног дворишта, ако ништа друго да сам бар можда и стварно талентован. Можда је било довољно сазнање да долазим са парчета планете са кога долазе добри играчи – прича о првим корацима у великом клубу Душан Савић. Врло брзо је постао стандардни првотимац млађе Звездине селекције, а на прилику да заигра за први тим није дуго чекао. У пролеће 1974. године прослављени центарфор и голгетер Црвене Звезде Војин Лазаревић је стекао услов да каријеру настави у

75

76

МАГАЗИН 5.5.2013.

иностранству, Зоран Филиповић је имао мању саобраћајну несрећу, а Панајотовић се није појавио у клубу. Тако је девет кола пре краја пролећног дела првенства, у години када се очекивао почетак Светског првенства у Минхену, Црвена Звезда остала без најистуренијег нападача. Миљан Миљанић је припремао репрезентацију за Светско првенство, а Миљенко Михић који је преузео кормило Звезде послушао је савет генералног секретара клуба Слободана Ћосића да шансу пружи „малом“. Тај „мали“ био је Душан Савић. До краја првенства остало је још девет кола што је довољно да новајлија покаже колико је спреман и колико на њега клуб може да се ослони у наредном првенству.

- Ја сам у тих девет утакмица дао седам голова. Прва утакмица била је у Београду против Бора који смо победили са 5:0. Чињеницу да нисам постигао погодак схватио сам као трагедију. Био сам љут и критиковао себе што као центарфор нисам постига гол. Мала утеха ми је било то што сам наместио три друга. Како да играм даље ако Бору кога добијемо са 5:0 не дам ниједан гол? Већ на следећој утакмици у Скопљу победили смо Вардар са 3:1, ја сам дао први гол, а други наместио Пижону. После тога добили смо Радничког из Ниша са 4:0, а ја сам дао два гола, па смо отишли у Сплит где сам дао гол Хајдуку. Било ми је лепо кад сам дао први гол, па иако је то било давно и не сећам се свих детаља, сигурно је био остварен дечачки сан да постигнем гол за Црвену Звезду – прича Савић. Након заслуженог одмора и припрема за следећу првенствену сезону новопечени голгетер је требало да се избори за место у тиму поред већ искусних првотимаца Звезде Филиповића и Панајотовића. И управо у таквој конкуренцији успео је да заврше-

так првенства дочека као први стрелац Југославије. Онда је, сећа се Савић, каријера кренуло незадрживим током. Играјући за Црвену звезду постигао је више од стотину голова, био међу пет најбољих стрелаца у историји бивше Југославије, освојио бројне трофеје, а у тадашњој националној репрезентацији одиграо 12 утакмица и дао 4 гола. Сматра да је због борбености и агресивности и постао лик Звездаша по укусу и критеријумима навијача. Највећу радост приређивао им је крајем седамдесетих година прошлог века, када се Звезда пласирала у финале Купа УЕФА, у којем је изгубила од Борусије из Менхегладбаха. Време из прве половине седмдесетих година, каже Дуле, тешко да може да се пореди са данашњим.

- Звезда је без обзира на кризу резултата, а то значи да није освојила првенство или куп Југославије, била велики и организован клуб у коме је било мало људи запослених у администрацији, али су обављали лавовски део посла. Имали смо годишње пет утакмица са по 82 хиљада гледалаца, пет са 50 до 60 хиљада, а о другим и да не говорим. Све је функционисало, ишли смо на турнеје по читавом свету, чак до Аустралије. Радило се врло професионално и није било шансе да се нешто не испоштује, или крене непредвиђеним током. Тренери су били посвећени свом послу, и поред тога што је било мало запослених свако је знао шта треба да ради у свом сектору. Данас имате маркетинг, меилове, интернет, чуда, 200 запослених, а немате пет утакмица по 30 хиљада људи – каже Савић. Председник Црвене звезде годинама је био Никола Бугарчић, генерални секретар Слободан Ћосић, а шеф стручног штаба Миљан Миљанић, три моћна човека у смислу знања, професио-

налности и посвећености послу. Као стуб Црвене звезде живели су за Звезду која је имала изузетно добар тим. Генерација Драгана Џајића је већ почела да одлази у иностранство, а Миљан Миљанић је, поред искусног голмана Огњена Петровића, шансу пружао и младим фудбалерима из Звездине школе, па су у првом тиму један за другим почели да играју Никола Јовановића, Сушић, Новковић, Богићевић, Филиповић, Пижон, Савић. Сем Баралића који је дошао из Чачка сви су потекли из Звездине школе. То је ваљда и један од разлога што је тешко поредити ондашњи фудбал са данашњим. Био је, каже Савић, далеко квалитетнији, а тон су му давали фудбалски асови из свих делова велике земље који су долазили из сплитског Хајдука, загребачког Динама, мостарског Вележа, сарајевских клубова Жељезничара и Сарајева. Квалитету фудбала у знатној мери су доприносили и прописи Фудбалског савеза Југославије који играчима нису дозвољавали одлазак у иностранство пре навршене двадесет осме године живота. Искусни фудбалери у најбољим годинама остајали су у земљи, а тек пред крај каријере добијали прилику да зараде нешто више у иностранству - То је предност коју данашњи фудбал нема, нити ће је имати, јер је систем УЕФЕ окренут према Европској унији у којој владају закони тржишта повољни само за велике. Играч је слободан по истеку уговора, а нико од талентованих из Енглеске, Француске и Шпаније неће долазити у Србију. Са друге стране играчи из малих земаља ће увек користити прилику да оду у веће фудбалске државе за већи новац. Те предности фудбала више нико не може да надокнади – сигуран је Савић.

- наставиће се Т. Радовановић

77

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Агенција за визуелне комуникације „АРТ“, 36000 Краљево, Пионирска 19 Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs