Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година VI * Број 351 * 2. септембар 2018. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

У овом броју: Обуком до победничке војксе Успешна и снажна Србија Отшкринута врата нових тржишта Рудно без Рудњана Градилиште као апотека Најпознатији српски мегданџија Трећа аустроугарска офанзива

МАГАЗИН

2.9.2018.

Град Краљево подржава реализацију пројекта „Краљево јуче, данас, сутра“ којим се остварује јавни интерес у области јавног информисања

2

10 18 22 30 42 52 60

Чувар сећања на Николу Теслу Тајне војних архива Опасност од комараца Акварел давног доба Краљевски како доликује На репертоару Биоскопа „Кварт“ Чаролија у кофи воде Времеплов

66 72 78 80 86 90 92 102

3

4

МАГАЗИН 2.9.2018.

Локална самоуправа помогла читање овог броја МагазИНа са 7692,3 динара

5

6

МАГАЗИН 2.9.2018.

7

8

МАГАЗИН 2.9.2018.

9

Кадети војне академије на полигону Берановац

МАГАЗИН

2.9.2018.

ОБУКОМ ДО ПОБ

10

ЕДНИЧКЕ ВОЈСКЕ

- На полигону Берановац током ове године обуку зс стицање возачке Б категорије успешно савладао 101, а планирано је да се до краја године за полагање возачког испита оспособи још шеснаест кадета Војне академије. - У последње две године у полигон уложено осам и по милиона динара. - Зановљено и поправљено 1.150 метара жичане ограде, 537 метара заштитног браника поред саобраћајнице и хоризонтална сигнализација. - У овој години два милиона и 200 хиљада динара за оправку расвете не комплетном објекту и 380 хиљада за реновирање пријавнице за улазак на полигон

11

акон година намерног занемаривања обуке Војска Србије ће појачано улагати у квалитет својих центара за обуку баш као што улаже у квалитет саме обуке. Ово је приликом посете полигону Берановац, на коме се кадети 140. класе Војне академије обучавају у стицању возачке категорије Б, потврдио министар одбране Александар Вулин уз обећање да ће у наредном периоду бити уложено још више новца и енергије да сви центри за обуку повећају капацитете како би могли да приме већи број полазника. У исто време значајном се сматра потреба да им се обезбеде одговарајуће техничка средства која би помогла да обука буде подигнута на виши ниво. - Обука је оно што мора да разликује успешну, победничку војску од неуспешне и војске која губи ратове, војске која је поражена. Обука је и оно што мора да разликује и нашег војника - нагласио је Вулин и подсетио на бројне повољности које ће Војска Србије пружити свима који у наредном пери-

МАГАЗИН

2.9.2018.

Н

12

оду буду дошли да добровољно служе војни рок. Најзначајнијом се оцењује могућност да, поред овладавања војним вештинама које су потребне војсци, стекну вештине које ће им бити корисне и у цивилству, баш као што је војска то чинила некада. - Свако улагање у војску је улагање у квалитет живота сваког нашег грађанина. Што наша обука буде боља, што наши полигони буду бољи, што наша техника буде боља, што будемо имали више практичних курсева и практичних вештина које ћемо понудити цивилству, сигуран сам да ћемо тиме учинити и већу услугу држави Србији, јер већи број обучених људи значи сигурнију Србију - истакао је Вулин. Батаљон за обуку саобраћајне службе Центра за обуку логистике намењен је за реализацију индивидуалне специјалистичке обуке саобраћајних специјалности, а сходно томе обучавају се различите категорије лица. Међу њима су кадети Војне академије, Војно медицинске академије и ученици

Војне гимназије, али и војници и професионални војници који се оспособљавају за војне возаче, возаче вучних возова борбених возила и инжињеријских машина, возаче „хамера“, новопримљених моторних возила ФАП и „фиат пунто 500Л“. Посебни курсеви намењени су кандидатима који се припремају за учешће у мултинационалним операцијама и лицима из цивилних структура, а по одобрењу министра одбране. На полигону Берановац реализује се практични део обуке за возаче свих категорија у систему одбране, а на њему су тренутно кадети 140. класе Војне академије. У време посете министра Вулина на неколико различитих локација увежбавали су полигонске радње, кочење и заустављање, полукружно окретање возила са највише три маневра на простору ширине две саобраћајне траке, вожњу напред са променом степена преноса и уназад са променом саобраћајне траке, паркирање возила под правим углом и паралелно са коловозом, као и

заустављање и полазак на путу са успоном. Обука се реализује на моторним возилима типа „фиат пунто“ старости седам година која су, у складу са правилником и законом, потпуно обележена и означена. Возила имају дупле команде и ретровизоре, као и одговарајућу светлосну и звучну сигнализацију у кабини. Према закону, и правилницима који дефинишу обуку возачи за стицање возачке категорије, кандидати се прво обучавају на полигону да би се, након што успешно савладају све потребне радње а инструктор оцени да су способни, укључили у јавни саобраћај. Процењено је да је за савладавање полигонских радњи довољно петнаест мото часова, а до полагања возачког испита још 25 у јавном саобраћају. До стицања возачке категорије Б, обавеза кандидата је да покажу потребан ниво знања из три додатна предмета, познавања прописа о безбедности саобраћаја, познавања и одржавање моторних возила и прве помоће. Командант Батаљона за обуку сао-

браћајне службе потпуковник Горан Добрић подсећа да је током ове године обуку успешно савладао 101, а планирано је да се до краја године за полагање возачког испита оспособи још шеснаест кадета. Током обуке није било значајнијих проблема, а квалитету доприноси податак да је реализују предавачи са одговарајућим лиценцама Агенције за безбедност саобраћаја. - Неколико последњих година није било значајног улагања у овај полигон, а у последње две године је уложено осам и по милиона динара. Са тим новцем успели смо да зановимо и поправимо 1.150 метара жичане ограде, поправимо 537 метара заштитног браника поред саобраћајнице и зановимо хоризонталну сигнализацију. У овој години је уложено два милиона и 200 хиљада динара за оправку расвете не комплетном објекту Берановац и 380 хиљада за реновирање пријавнице за улазак на полигон - каже потпуковник Добрић уз подсећање да је јединица у овој години, од издавања полигона, приходовала милион динара.

Прошлогодошњи приход је за 250 хиљада премашио два милиона динара, а остварен је обуком кандидата запослених у систему Нафтне индустрије Србије. Да ове и наредних година буде увећан треба да допринесе планирана обука са возачима Центра за моторна возила. Податак да батаљон од 2011. године функционише без четири командира вода повод је за жељу да проблем буде решен пријемом у радни однос новопроизведених потпоручника са Војне академије. Иако старост возила ТАМ 5000, која се користе у оспособљавању за Ц1 категорију, премашује 45 година сва су исправна што омогућава да се обука реализује у склану са плановима. Иако је доста учињено у поправљању стања полигона на Берановцу очекује се санација оштећења насталих као последица земљотреса из новембра 2010. године кад је дошло до оштећења потпорног зида на делу са серпентинама.

13

14

МАГАЗИН 2.9.2018.

15

Центар за обуку логистике

МАГАЗИН

2.9.2018.

Центар за обуку логистике намењен је за обуку кадрова логистичких специјалности, техничке, интендантске, саобраћајне, санитетске и ветеринарске службе, за потребе система одбране а његове јединице размештене су на три локације, у касарнама „Цар Лазар“ у Крушевцу, „Књаз Михаило“ у Нишу и „Рибница“ у Краљеву. У саставу Центра су команда, командно одељење, Батаљон за обуку саобраћајне службе, чета за обуку интендантске службе, чета за обуку техничке службе, чета за обуку санитетске службе и чета за обуку во-

16

дича паса, узгој и дресуру паса. Командант пуковник Драган Љубић подсећа да се на знак за мобилизацију Центар за обуку логистике расформира и формира две јединице, вод за транспорт и чету за обуку логистичких специјалности за потребе територијалних снага. - Мисија Центра за обуку логистике је доградња способности за извођење обуке логистичких специјалности и достизање стандарда индивидуалне оспособљености. Други део мисије је помоћ цивилним властима у случају природних непогода техничко технолошких и других несрећа. Од формирања јединице 2007. године, закључно са

прошлом годином, Центар је обучио 28.018 лица, а од тог броја 1.705 кадета Војне акдемије је стекло право на управљање моторним возилом. У току ове године обучили смо 1.528 лица од чега су 96 кадети Војне академије који су стекли право на управљање моторним возилом Б и Ц1 категорије. Тежишни задатак који тренутно реализујемо је обука 97 лица у 27 наставних група каже пуковник Љубић. Тренутно се реализује основни курс за подофицире са 12 полазника у седам специјалности, обука кадета Војне академије у две наставне групе за Б и Ц1 категорију возачке дозволе. За вој-

нике на служењу војног рока управо је завршена друга фаза првог периода обучавања, а професионални војници се додатно оспособљавају за допунски ВЕС. У Центру посебно истичу трећи ниво курса прве помоћи коме међународни карактер даје податак да се реализује са припадницима оружаних снага Египта, Алжира и Босне и Херцеговине. Два специјалистичка курса ветеринарске струке у чети за обуку водича паса трају по шест месеци, а посебан вид обуке намењен је четворици официра који учествују у мултинационалним операцијама.

- До краја године нас очекује реализација планских садржаја обуке и курсева по плану школовања и усавршавања. Преостала нам је реализација 44 од 117 планираних курсева, ангажовање 38 лица из Центра за обуку за припрему и учешће на војној паради и припрема за редован и делимични инспекцијски надзор функционалних способности од стране Инспектората одбране који се реализује од 5. до 15. новембра - каже пуковник Добрић Основни задаци Центра за обуку логистике су обучавање, усавршавање и оспособљавање кадрова техничке,

интендантске, саобраћајне, санитетске и ветеринарске службе, за све профиле – војнике, војнике по уговору, кандидате за подофицире, подофицире и цивилна лица и друга лица по одлуци министра одбране, стручноспецијалистичка обука војника на добровољном служењу војног рока и професионалних војника, организација и реализација курсева ради додатног оспособљавања за потребе служби логистике, сертификација обучености војника, пружање интелектуалних услуга из своје делатности и лицима и институцијама изван Војске Србије и Министарства одбране. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

17

2.9.2018.

МАГАЗИН

18

Александар Вулин

Александар Вулин: Србија гарант мира и стабилност на читавом Балкану

УСПЕШНА И СНАЖНА СРБИЈА рватска је била у првом реду кад је требало признати независност Косова, када је требало раскомадати Србију и када је требало мењати границе на Балкану. Сада се боји да ће Србија договором, а не некаквим сукобима, решити своје проблеме и да ће Србија наставити да јача. Хрватска не би требало да се боји успешне и снажне Србије јер успешна и снажна Србија је гарант мира и стабилности на читавом Балкану и на читавом простору Југоисточне Европе. Онај ко се боји сигурне и успешне Србије нема добре намере према Србији. За разлику од Хрватске нећемо своје проблеме решавати ратовима, нећемо разбијати државе. Ми, за разлику од Хрватске, нећемо покушати да протерамо никога, нећемо никоме сметати, нећемо ниједном другом народу говорити шта и како треба да ради. Пустите Србију да сама одлучује, пустите нас да се договарамо, пустите нас да и за вас сачувамо мир и стабилност, оно што ви никада нисте могли ни за себе ни за друге.

Фото: М. Радовановић

Х

19

20

МАГАЗИН 2.9.2018.

21

22

МАГАЗИН 2.9.2018.

Привредна делегација Ирана у Краљеву

ОТШКРИНУТА ВРАТА НОВИХ ТРЖИШТА - Делегација Српско иранске пословне коморе и Иранског трговинског центра за Балкан посетили „Радијатор инжењеринг“ и „Евротехну“. - Краљевачким привредницима упућен позив да посете Иран. - Тржиште од 85 милиона становника са утицајем на скоро пола милиона. - Србију током прошле године посетило седам хиљада иранских туриста, тренутно их у Београду има 24 хиљаде. - Пуни авиони на линији Београд - Техеран. - Иран на другом месту у свету по резервама природног гаса, а трећем по резервама нафте. - Највећи је произвођач пистаћа, кавијара и шафрана, први у свету по резервама цинка, девети по производњи гвожђа, а располаже значајним количинама руде бакра и злата

23

аједнички проблеми добра су основа за боље разумевање међу партнерима, а они какве су имали Србија и Иран повод су за жељу за успостављање чвршће сарадње у различитим областима како би били превазиђени на што лакши начин. Један од начина за то је формирање Српско иранске пословне коморе 2015. године, уз пуну подршку Амбасаде Исламске Републике Иран у Београду, са циљем успостављање пословних веза и развој привредне сарадње између две земље. Оснивање Коморе уклапа се у оквир нових тенденција у односима Ирана и света који се испољавају кроз скидање санкција наметнутих овој земљи. Дугогодишња изолација је у значајној мери утицала на привреду земље са великом површином, 85 милиона становника и великим резервама природног гаса и нафте која очекује даљи и бржи привредни развој. У таквим околностима формирање Српско иранске пословне коморе отвара могућност да се компаније из Србије укључе у тржишну утакмицу која почиње на територији Ирана и понуде своје производе на овом великом тржишту, а иранским инвеститорима да што шта понуде српској привреди. Жеља да се и на краљевачком крају пронађу партнери за сарадњу повод је за долазак председника Коморе др Саида Хосеинија који подсећа да су у кратком периоду од оснивања већ постигнути видљиви резултати у успостављању пословних веза. Они се огледају у повезивању привредника две земље, организацији посета једних другима, али и сајмовима у Србији и Ирану, а својим члановима пружа потребне податке о привредним приликама, ресурсима и законској регулативи која би могла да се одрази на даље пословање. Чланство у комори свакој од српских компанија, које желе да раде и послују на територији Ирана, обезбеђује бројне бенефиције и у знатној мери поспешује пословање. Прилика за то су редовна обавештења о привредним активностима између две земље и активностима Коморе, као и информације о стању по-

МАГАЗИН

2.9.2018.

З

24

нуде и потражње производа циљне групе за производе који су предмет интересовања. Позитивни резултати у повезивању привредника повод су за формирање Иранског трговинског центра за Балкан, уз подршку министарстава трговине две земље и других институција, са циљем да надогради оно што је зачето у комори, а значајном се оцењује жеља да се до окончања послова испрати понашање сваког од партнера. Трговински центар на чијем је челу др Хосеини формиран је са жељом да у привредну сарадњу укључи земље настале распадом Југославије. Искуство показује да је фирмама са овог подручја иранско тржиште готово непознато, а ништа није боља ситуација ни кад је у питању познавање прилика у земљама насталим након распада Југославије. Прилику за боље упознавање и остваривање заједничких интереса подједнако пружају и комора и трговински центар, а начин за то пронађен је у бројним изложбама које свакој од заинтересованих страна треба да приближе потенцијале и потребе друге. - У Ирану већ знају где је Србија, и где иду, које потенцијале има за сарадњу, па нам је лакше па доста фирми долази да ојачамо економске и провредне односе, јер је Србија јако лепа земља са лепом и богатом природом. У Србији наилазимо на научнике, поготово у области пољопривреде, због чега су Иранци одушевљени, а сарадњу остварујемо кроз ресор за трансфер технологија и знања. Први резултат се огледа у реализацији пројекта за термоелектране где су, поред екипа из Кореје и Шпаније, српски стручњаци доказали да су најбољи и најјефтинији. Са инжењерима сам био на састанку код министра где смо сазнали да су понудили најбоља решења за модернизацију термоелектрана. То важи и за друге области, нарочито за област пољопривреде, јер Србија има доста искусних и успешних инжењера и научника који веома добро раде, а надамо се да ће их доследно пратити и генерације млађих који треба да их замене - каже др Хосеини.

Податак да је током прошле године Србију посетило седам хиљада иранских туриста, а да их тренутно у Београду има 24 хиљаде, добра су основа за уверење да би их нередне године могло бити и два пута више. Интензивирању туризма у значајној мери доприноси укидање виза за становнике једне и друге земље, али и директна авионска линија између Београда и Техерана. Колико је одлука о успостављању овог вида саобраћаја била исправна најбоље потврђује податак да на београдски аеродром сваке недеље слети четири до пет авиона пуних Иранаца. Добра потврда је и податак да посете Србији више нису везане само за летњи период године, па се повећање броја туриста из ове земље бележи од почетка јануара. Иранци су заинтересовани за српске бање, које сматрају најбољим на подручју Европе, а неке од њих су посетили уз нескривену жељу за улагањима како би побољшали услове за боравак туриста из своје земље. Да се међусобни односи развијају у позитивном смеру показује сарадња у области спорта и све више иранских спортиста који у Србију долазе на припреме и кампове.

Др Саид Хосеини

25

26

МАГАЗИН 2.9.2018.

Разлог за овакву ситуацију др Хосеини види у сличностима два народа, како менталитета тако и културе, што је довољно за став да се једни код других не осећају странцима. Посете иранских туриста Београду прилика су за потврду нескривеног одушевљења подстакнутог чињеницом да у овој средини нико од њих није доживео било какву непријатност, што даје довољно повода за уверење о још бољој будућности. Томе треба да допринесе и све израженија тежња иранских бизнисмена за инвестирање у Србији која је једног од њих, и представнике коморе, довела у Краљево. Претходио је први контакт у Београду само неколико дана раније и жеља иранског инвеститора да пронађе партнера на простору Балкана, а одлучујућом да изабере Србију сматра се улога Српско иранске пословне коморе. - Данас смо посетили ваш град и ја сам био врло позитивно изненађен обиласком „Радијатор инжењеринга“ и „Евротехне“ код којих је констатовано доста заједничких интереса. Власницима остаје да се договоре о модалитетима сарадње, јер је ирански инвеститор показао жељу за неким видом производње у овој средини. Већ је договорено да неки производи одавде крену пут Ирана, а значајније од тога што има 85 милиона становника је податак да има велики утицај на регион са 450 милиона становника, због чега верујем да боље тржиште од

овога не може да постоји - каже др Хосеини. Краљевачким привредницима је упућен позив да посете Иран и на лицу места се упознају са потребама овако великог тржишта у различитим областима производње. Прва посета председника Српско иранске пословне коморе Краљеву добра је основа за жељу да ускоро дође поново, верује у знатно већем друштву након што својим земљацима пренесе позитивне утиске кратког боравка. Биће то прилика за упознавање са потенцијалима и капацитетима других краљевачких привредника.

Иран Као највећа земља у региону Иран се простире на 1.745.150 квадратних километара југозападног дела Азије, на Блиском Истоку. Геополитички и геостратешки положај земље сматра се изузетно значајним што потврђује податак да се на западу граничи са Ираком, не северозападу са Турском, на северу са бившим републикама Совјетског Савеза – Јерменијом, Азербејџаном и Туркменистаном, а на Каспијско језеро излази у дужини од 940 километара. Источни суседи Ирана су Пакистан и Авганистан, на југу излази на Омански и Персијски залив, а на мору има границе са Кувајтом, Саудијском Арабијом, Бахреином, Катаром, Оманом и Уједињеним Арапским Емирати-

ма. Укупна дужина копнених граница је 5.440 километара, док дужина иранских обала износи 2.440 километара. На захтев Владе, 21. марта 1935. године, дотадашњи назив Персија замењен је називом Иран, што значи „Земља Аријеваца“, а исламска Револуција 1979. године донела је велике промене у земљи чији је званични и пун назив Исламска Република Иран. Значај Ирана огледа се у чињеници да се налази на другом месту листе земаља по резервама природног гаса, а трећем по резервама нафте. Највећи је произвођач пистаћа, кавијара и шафрана, први у свету по резервама цинка, девети по производњи гвожђа, а располаже значајним количинама руде бакра и злата. Значајну област индустрије представља производња аутомобила, поред иностраних марки, реноа, пежоа, ситроена, и оригинално домаћих модела због чега је у земљи све израженија потреба за великом количином резервних делова. Појачан притисак Сједињених Америчких Држава у Ирану не доживљавају као новост, јер је то проблем са којима се земља суочава годинама уназад. Иако богатством којим располаже, и пријатељским односима са Руском Федерацијом, Кином и Индијом, Иран успева да се одупре притисцима не јењава жеља да, превазилажењем проблема, притисак ослаби на обострану корист. Т. Радовановић

27

МАГАЗИН

2.9.2018.

www.radijator.rs radijator@radijator.rs

28

29

Милошевићи перјаница сеоског туризма на Рудну

МАГАЗИН

2.9.2018.

РУДНО БЕЗ РУДЊАНА?

30

- Ограничавајућим фактором за интензивнији развој сеоског туризма у овом крају сматрају се обавезе према држави. - Радно време у сеоском туризму отпочиње пре него се пробуди први гост, а завршава након што и последњи оде на починак. - Свему што је на Рудну ружно, пре свега у центру места, допринео је човек. - Зграда Дома културе без крова од половине деведесетих година прошлог века. - Највећи број становништва бави се пољопривредом, а не раде само пијанице и болесни. - Нема куће без трактора, комплетне беле технике и аутомобила. - Свако друго домаћинство са Рудна има кућу у Краљеву, највише у Чибуковцу, Јарчујку и Кованлуку. - Од кад нема „Аутотранспорта“ нема ни редовне аутобуске линије, па аутобус долази три пута недељно преко Студенице.

31

2.9.2018.

МАГАЗИН

32

а крајњем југозападном делу територије града Краљева сместила се Месна заједница Рудно коју чине четири планинска села, најудаљенији Бзовик, у централном делу Рудно и суседна Река и Дражиниће. Рудњанска висораван се налази на обронцима планина Радочела и Голије, на надморској висини од 1.100 метара, између два манастира, Градац и Студеница. Заталасана зараван по просторности подсећа на Златибор од кога се знатно разликује јер није гола, већ украшена јеловим, смрчевим и буковим шумама које као букети оживљавају предео и доприносе његовој живописности. Небројано пута је изречена констатација да се велики потенцијали територије града Краљева налазе у туристичкој понуди коју на посебан на-

Н

чин допуњава Рудно са околином. Прва асоцијација при помену имена Рудно упућује на ваздушну бању која, због присуства специфичних елемената у ваздуху, условљава да читав крај буде идеално место за ваздушно – климатски третман различитих болести и стања. Томе доприносе ваздушне струје које из столетних чамових шума доносе пријатан мирис озона, а због негативне јонизације ваздуха и обиља кисеоника природно прорачуната и одмерена ружа ветрова, која допире са Медитерана, омогућава чаробно искуство боравка у овом планинском месту. У непосредној близини села су три планинске реке, Бревина, Изубра и Врело, богате поточном пастрмком, а на територији села има тридесетак извора здраве пијаће воде. До Рудна се стиже из правца Кра-

љева, а на седамдесет шестом километру у Брвенику скреће према 12 километара удаљеном Манастиру Градац одакле се асфалтираним путем, дугим још толико, наставља до центра села. У Руднo се уз падине планине Радочела стиже и из правца Студенице, а укупна дужина пута који укључује 15 километара макадама износи 70 километара. А горе, у пејсажу који с правом називају рајем на земљи, неколико туристичких објеката који, поготово у летњим месецима, дочекују све већи број посетилаца. Међу најпознатије се убраја Угоститељско туристичко домаћинство Вила „Селена“ у власништву породице Милошевић, а домаћин Растко у виђеније људе овог краја. Као дугогодишњи председник Месне заједнице Рудно, својевремено најмла-

ђи у Србији, од половине шездесетих година прошлог века организатор је бројних акција чији је циљ био да задржи што више становника у овом крају. Од времена кад је на овом локалитету, пре пуних двадесет пет година, Дечје одмаралиште Гоч почело да прима прве кориснике разумљива је била жеља родитеља да их посете, бар током викенда. Податак да нису имали где да преноће био је повод да Милошевићи опреме једну собицу, потом другу па трећу до данашњег капацитета од седамнаест лежајева. Пре десет година регистрована је фирма под називом Вила „Селена“ а потом, у складу са изменама закона, угоститељско туристичко домаћинство под истим именом. У истом статусу су и оближња Домаћинство Шеклер и Пансион Небо

као носиоци развоја сеоског туризма у овом крају. Колико се сеоски туризам сматра значајним потврђује локална самоуправа која током последње три година издваја значајна средства на која право полаже више од двадесет корисника. Колико се озбиљно баве туризмом требало је да потврди други по реду Сајам сеоског туризма на коме се очекивало присуство сваког од њих, Милошевић каже бар двадесет два штанда. Податак да није тако оцењује се као жеља многих да само узму позамашну суму којом локална самоуправа подстиче развој сеоског туризма. Да средства по кориснику нису безначајна потврђује податак да су, уз половину сопствених, Милошевићима омогућила увођење централног греја-

ња и стварање могућности за већи комфор, посебно током хладнијег дела године. И поред тога присутно је уверење о проблемима које најбоље осећа мали број оних који се озбиљно баве сеоским туризмом. Значајним фактором за промоцију делатности сматра се интернет као могућност да први контакт са Милошевићима успостави чак осамдесет одсто корисника услуга. Ограничавајућим фактором за интензивнији разој сеоског туризма у овом крају сматрају се обавезе према држави у које је, уз трошкове боравишне таксе, укључено пет одсто прихода намењених туристичкој организацији и десет за порез. Како готово све намирнице за исхрану гостију туристички радници обезбеђују са сопствених поседа посебно иритира десет одсто пореза које морају да плаћају за

33

34

МАГАЗИН 2.9.2018.

35

2.9.2018.

МАГАЗИН

36

њих. Године рада потврђују да у овој области радно време не постоји као категорија, па у домаћинству Милошевића отпочиње пре него се пробуди први гост а завршава након што и последњи оде на починак. Највећи део посла, каже Раско, пада на супругу Драгицу којој помажу син Драган и снаха Радина, током лета и унука Селена, студент завршне године одсека за туризам на Економском факултету од које се очекује да настави породичну традицију. Настојање да се максимално удовољи сваком госту најбоље потврђује оцена од 9,8 на званичном веб сајту преко кога се врши пријављивање. Добра потврда је да се велики број гостију враћа на ову дестинацију, неки и осам пута заредом. - Гост је увек гост, а чини ми се да су мало захтевнији домаћи јер су слободнији и разумемо се. Са странцем што успемо да се договоримо успели смо, што нисмо није ни битно, а користимо и услуге преводиоца на интернету па се лако успостави веза. Кинескиње су уместо штапића тражиле нож и виљушку, а кад смо сервирали вечеру десет минута су само гледале док не објаснимо шта је шта. Колико су задовољне најбоље потврђује податак да су нам, након четири дана боравка, дале чисту десетку. Слично је и са младим Турцима школованим на западу са којима смо пронашли велики број заједничких речи - каже Милошевић. Угостили су Милошевићи до сада велики број гостију из различитих крајева света, међу њима и оне из Шкотске, Сејдињених Америчких Држава, Аустралије, Филипина, Румуније, Руске Федерације, Кореје... Свима њима Рудно се показало као изузетно привлачна дестинација на 1.100 метара надморске висине пријатна за особе различитог узраста, од најмлађих до најстаријих. И док странцима одговара локација подједнако удаљена од манастира Градац и Студеница, бројни историјски споменици и добро обележене стазе за шетњу према све четири стране света, домаћи долазе због добре хране и ваздуха као терапије за обољења дисајних органа. Међу њима је највише Војвођана и Београђана уз значајан број крагујевачких извиђача који су годинама уназад редовни посетиоци ових предела. Свима њима пружа се прилика да

наберу дивљих малина и боровница, од гљиве лисичарке и вргање, али и различитих врста чајева које је, каже Милошевић, умивала само роса. Настојање да се створе повољни услови за одмор основа су за формирање цена смештаја и исхране. Колико су повољне потврђује податак да смештај у већој брвнари, без обзира на број особа, кошта само 3.300 динара, а три оброка дневно 1.300 по једној. - На доручку се договарамо за ручак, на ручку за вечеру и времену кад ће да једу. Служимо мекике, сир, кајмак, гибаницу, проју са сиром и кајмаком уз сваки оброк, јаја, домаће кобасице, слатко и кисело млеко, јогурт а све домаће производње, па само со и сирће морам да купим у продавници која је добро снабдевена као свака друга у граду. Иако није лако радити са људима, јер мораш да се смејеш и кад ти се не смеје, први да устанеш а последњи да легнеш, задовољан сам. Гости буду пет до седам дана, а кад почињемо једни другима да будемо досадни долазе нови, са њима нови разговори и нове приче. Уз госте стекнеш много нових искустава, чујеш нових идеја, а они који долазе поново потврђују да код нас сваки пут виде нешто ново. Радимо породично и ангажовани смо сви у домаћинству. Не запошљавамо никога јер то подразумева контролу, радно време, годишњи одмор, доприносе, стално праћење прописа. Овако, нити шта закључавамо нити шта пописујемо, према држави испуњавамо обавезе, а што остане то је наше - каже Милошевић очекујући да у септембру буде асфалтиран центар села јер гости, кад дођу, прво питају где је чесма да оперу ципеле. Иако је током зимског периода године мање гостију у време новогодишњих и божићних празника сви капацитети су попуњени, а радује податак да се путеви који воде до Рудна редовно одржавају тако да мештани не памте кад је последњи пут дошло до застоја у одвијању саобраћаја. И поред тога велики проблем представља пут до Студенице о коме, каже Милошевић, мештани годинама причају као папагаји, па се све чини да приче добијају призвук покварене плоче. Мала је утеха свест о томе

37

МАГАЗИН

2.9.2018.

да град нема довољно могућности за постављање асфалта на петанестак километара пута, а незадовољство појачава податак да су околне локалне самоуправе, Рашка, Нови Пазар и Ивањица, у овој области одмакле знатно даље. Недавно постављени кочићи на овој траси наговештавају реконструкцију пројекта из 1964. године и појачавају наду да би део средстава за радове могао да се обезбеди из европских фондова. Иако оптимистичнији становници овог краја верују да не треба увек чекати само на помоћ републичких и органа локалне самоуправе, као највећа кочница сваки пут се, по правилу, потврди неслога. Да није увек било тако сведоче бројне акције из ранијег периода чији се учинак огледа у 27 километара електричних вода од Баљевца, телефонске линије које су до Рудна, преко Студенице, овај крај повезале са остатком света кад их није било ни у

38

Конареву надомак Краљева. Крампом и будаком прокопан је пут до Студенице, изграђени спортски терени, зграде поште и амбуланте, канализациона мрежа, јавна расвета. Међу становништвом овог краја преовладава уверење да је свему што је на Рудну ружно, пре свега у центру места, допринео човек. Најбоља потврда је зграда Дома културе која је још 1996. годне откривена са намером да се промени кров, а онда је дошло до промене власти па посао није завршен. У међувремену су се урушили зидови, поиспадали зидови и врата, а опасност се надвија и над оним што је преостало. Мало наде да ће даље пропадање бити заустављено подгрева локална самоуправа и информације да би део могао бити претворен у спортску дворану што отвара нове могућности за развој туризма, првенствено што Рудно пружа изузетно повољне услове за припреме спортиста. Мештани прижељкују и ме-

сто на коме би могле да се одржавају породична весеља, по који пут и скупови друге врсте. Иако нема превише ђака четворогодишње школе у овом крају још раде, за ученике виших разреда обезбеђен је редован превоз до Студенице, а они који заврше факултете углавном се не враћају. Погрешним се сматра укидање задруге која је, сем запошљавања одређеног броја људи, била добра прилика за откуп и пласман пољопривредних производа. Становништву које се углавном бави пољопривредом значајну помоћ представљају субвенције које обезбеђује локална самоуправа, посебно у области сточарске производње у коју је укључен највећи део локалног становништва а не раде, каже Милошевић, само пијанице и болесни. Да се рад исплати најбоље потврђује податак да у овом крају нема куће без трактора, комплетне беле технике и аутомо-

била. Уз то свако друго домаћинство има кућу у Краљеву, највише у Чибуковцу, Јарчујку и Кованлуку, а посебно значајним оцењује се податак да највећи број старијих становника овог краја прима пољопривредне пензије. Неповољне метеоролошке прилике, и велике падавине током већег дела лета, негативно су се одразиле на одвијање пољопривредних радова. Иако је ранијих година сезона кошења завршавана у првој недељи јула ове године до краја месеца није ни почела, због чега је све израженија бојазан за судбину 650 уматичених крава. Још је неповољниа ситуација са пшеницом која је стигла за жетву, а већ су видљива знатна оштећења зрна које је почело да црни. Половина рода малине сврстана је у класу ниже, а кромпир не може да се одбрани од пламењаче па је почео да прска и трули. Киша је у знатној мери покварила путеве, али недаће нису поколебале оптимизам

становника овог краја који памти и веће недаће. Просечна старост становника није на завидном нивоу, па се увек са посебном радошћу гледа преко плота према двориштима у којима се на жици забеле пелене и чује жагор деце. Најтеже је ипак у засеоцима где је остало још само по двоје или троје старих људи. - Буде ми жао кад видим да је кућа зарасла у коприве, а становници отишли у град. Не знам да ли се тамо муче, али верујем како би се вратили да им није лепо. Шеснаест домаћинстава је сасвим затворено, а рођаци дођу само кад је нека сахрана, па се мало испричамо. Од кад нема „Аутотранспорта“ нема ни редовне аутобуске линије, па аутобус долази три пута недељно преко Студенице. Имали смо пошту сваки дан, а сада поштар долази два пута недељно, па ако се претплатим на новине

добијем их са три дана закашњења каже Милошевић. Много тога обесхрабрујуће делује на оне који би и помислили да се озбиљније позабаве сеоским туризмом, а Раско Милошевић не губи наду да ће их бити више и не посустаје у убеђивању мештана, посебно у периодима кад је, због попуњености капацитета, принуђен негде да смести све госте за које нема места у сопственим капацитетима. Искуство потврђује да је највећа сметња укључивању већег броја особа у ову привредну делатност то што доноси бројне обавезе које нису сви спремни да прихвате. И док одлив локалног становништва не јењава у последње време је приметно повећано интересовање за куповину плацева и градњу викендица. То је један од података на коме Милошевић заснива став да би кроз десет година на овом простору могло бити доста народа, али све мање Рудњана. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

39

40

МАГАЗИН 2.9.2018.

41

2.9.2018.

МАГАЗИН

42

Милош Раденковић

После дванаест година ћутања експлозија осећања (4)

- Лично учешће власника „Грађевинара“ Милоша Раденковића у градњи храма посвећеног спаљивању моштију Светог Саве премашило пола милиона марака. - Крст на храму усред бомбардовања 1999. године. - Гориво за дизалицу на црном тржишту средствима од продатог џипа. - Орден Светог Саве првог реда у знак признања за допринос градњи. - Поклон цркви полијелеј састављен од 660 елемената вредан седамнаест и по хиљада марака. - „Грађевинар“ се профилисао као најбоља фирма на пробирљивом београдском тржишту, а четири стотине комфорних станова годишње потврђују да сваког дана тржишту нуди више од једног. - На градилишту сваког дана шест стотина радника

Фото: М. Радовановић

ГРАДИЛИШТЕ КАО АПОТЕКА

43

2.9.2018.

МАГАЗИН

44

ве до последње деценије двадесетог века тешко се могло и замислити да би и мало озбиљнији грађевински објекат у Краљеву могао да изгради било ко други сем „Каблара“. А онда, кад је на врата земље закуцала транзиција, и једна по једна почела да посустају и много јача предузећа, опасностима које су запретиле није могао да се одупре ни некадашњи грађевински гигант иза кога су остале бројне значајне грађевине широм земље, по која и ван ње. Да предузеће није само добро име, већ и људи који у њему раде, потврдило се након што су сви који су нешто вредели дошли до запослења у редовима приватних предузећа која су настојала да достигну бар део онога што је деценијама уназад красило „Каблар“. Да може и више и боље потврђује „Грађевинар“ који ће у наредним годинама достићи домете какве није ни једно друго краљевачко предузеће у овој области.

С

Истакнуто место у лепези објеката различите врсте и величине заузима краљевачки Храм спаљивања моштију Светог Саве, колико као грађевински објекат толико и по личном доприносу власника „Грађевинара“ Милоша Раденковића у финансирању. Први наговештај да ће бити расписан тендер за избор извођача радова по пројекту Александра Дерока јавио се почетком 1994. године у време освештавања камена темељца за градњу Аутоцентра Миликић. Присуство свештеника Епархије жичке прилика је за потврду жеље за учешћем у реализацији изазовног пројекта, а да је схваћена озбиљно показало се после мање од два месеца кад се појавио архитекта Александар Лукић са документацијом као основом за понуду према пројекату направљеном пре Другог светског рата, кад је и започет темељ на месту где је касније изграђено рукометно игралиште. Задатак новог архитекте је био да до коначног извођења задржи исти об-

лик цркве како би, уз додатак галерије, могла да прими три и по хиљаде верника, а градњу прилагоди савременим материјалима. Чини се да се при доношењу коначне одлуке, поред реално исказаних трошкова градње, примамљивом учинила спремност извођача радова да сам финансира све што буде могао. Сат пре поднева 1. августа одржана је молитва за почетак градње храма, чинодејствовао је епископ жички Стефан уз присуство краљевачких свештеника и значајног броја верника, а за првог старешину постављен је протојереј ставрофор Мирољуб Јосифовић. Следећег дана су освештани темељи, а радоваи настављени током наредне године да би међу поодмаклим зидинама 10. маја била прослављена прва храмовна слава. Радови су настављени, а до краја грађевинске сезоне изливена четири главна поткуполна стуба на висини од једанаест метара колики су били и бочни зидови, осим западног.

Од следеће године, после завршетка грубих грађевинских радова, градња је успорена због недостатка средстава. - Усред бомбардовања 1999. године крећемо са куполом коју градимо из два слоја, јер не смемо да оптеретимо оплату и скелу пуним пресеком бетона. Зато прво радимо један слој, после недељу дана други, а кад веже да прихвати оптерећење следећег ангажујем дизалицу из „Магнохрома“ за дизање крста на висину од 35 метара. Али, нема нафте па одлазим код начелника Рашког округа Мирка Рајичића за помоћ. Иако је био велики комуниста каже да нема никаквих проблема, па добијем потврду да у Беопетролу узмем осам стотина литара колико је потребно за дизалицу. Одлазим код директора, чекам пола сата да ме прими да бих сазнао како од нафте нема ништа, јер га не интересује никаква потврда. Не да он нафту, а ја немам пара да купим поред пута по цени од две и по немачке марке за литар.

Имао сам џип „пајеро“ па одлучим да га продам и купим нафту, напуним дизалицу па 10. маја 1999. завршимо куполу, а ја добијем Орден Светог Саве првог реда. Два месеца касније гледам емисију на Телевизији Краљево и сазнам да је Орден Светог Саве трећег реда за помоћ цркви добио и онај који ми није дао нафту - прича Раденковић уз подсећање на потпуну посвећеност послу свима који су били ангажовани на градњи. Најбоља потврда је податак да је свима наложено да се склоне са грађевине чим зачују звук сирене која најављује ваздушну опасност. Успротивио се само мајстор Перо, у то време најбољи тесар у Југославији, што је потврђивао победама на такмичењима из струке јер није био спреман да на сваки знак ваздушне опасности силази са скеле и враћа се на висину од 35 метара, чак и по цену да буде жртва неког од пројектила НАТО авијације. Прецизна евиденција потврђује да

лични допринос Милоша Раденковића градњи цркве за пет хиљада премашује пола милиона марака у које су укључени и трошкови полијелеја за чију куповину у цркви није било пара. Најпримеренијим за простор у коме треба да буде постављен оцењен је полијелеј састављен од 660 елемената вредан чак седамнаест и по хиљада марака, а податак да такав постоји у Грчкој повод за ангажовање цветачког проте Петра Гавриловића да га донесе. Да је црква у сваком тренутку могла да рачуна на помоћ Милоша Раденковића потврђује податак да се није много двоумио кад је требало обезбедити новац за куповину, помоћ око истовара и монтаже. Сем што је за учињено изостало интересовање краљевачких медија никада није постављена ни већ изгравирана плочица којом се потврђује да је црква даривана за здравље чланова породице. И пре почетка радова знало се да градња храма у Доситејевој улици

45

46

МАГАЗИН 2.9.2018.

47

2.9.2018.

МАГАЗИН

48

представља крупан залогај за грађевинара који би лако могао да се заглави у грлу. Храбрији од осталих био је „Грађевинар“ који је уградњом огромне количине бетона потврдио грађевинско умеће, а потом препустио мање компликоване радове другим извођачима. Податак да се објекат ове врсте пројектује да траје знатно дуже него било која стамбена зграда један је од повода да буде предвиђена одговарајућа изолација и облагање тридесет сантиметара дебелим слојем камена. Даљи ток радова показаће да је замењен са три реда неквалитетне цигле којој током зиме прети опасност од распада и слојем изолационог материјала дебелим само пет сантиметара. Искусном грађевинару није могла да промакне чињеница како би ово у значајној мери могло да се одрази на постојаност иконописачких радова, понајвише због влаге која не може да се ослободи. Управо то је један од разлога за препоруку да се, пре него приступи реализацији замашних разлога на осликавању храма, изврше одређене пробе на делу

зида и провери понашање боје при различитим временским условима. Почетком новог миленијума „Грађевинар“ се профилисао као најбоља фирма на пробирљивом београдском тржишту, а четири стотине комфорних станова годишње, потврђују да сваког дана тржишту нуди више од једног. О величини градилишта од којих ни једно није било мање од петнаест хиљада квадрата најбоље сведочи податак да је на реализацији, не рачунајући подизвођаче, сваког дана било ангажовано шест стотина људи чији се рад огледа у три хиљаде станова и великој површини пословног простора за гиганте какви су Лукоил, Инвестбанка, Беопетрол и друге. - Највише радника који данас чине грађевинску оперативу у Београду прошли су кроз „Грађевинар“, а међу њима је велики број Краљевчана, Горанаца, Чачана, Ужичана и других. Добро сам их плаћао и никад никоме нисам остао дужан. Десило се да исплата касни због инвеститора, али сви су знали да ће бити исплаћени кад им је обећано.

Имали смо добре услове, по принципу како је то некада организовао „Каблар“, своју мензу и пет аутобуса за превоз радника до градилишта одмах након доручка. У 12 сати стиже ручак и пола сата одмора, а после рада вечера и смештај. Данас то више не раде, него дају раднику паре да купи паштету. Тако се не ради, јер грађевинац не може без кашике да пружи никакав учинак каже Раденковић. Значајним чиниоцем за постизање врхунских резултата, уз врхунске мајсторе свих профила, сматра се и одговарајућа опрема а „Грађевинар“ је и у овој области предњачио у односу на друга грађевинска предузећа. Таквом се сматрају нови камиони и миксери за бетон, али и најсавременија и најбоља оплата немачког произвођача вредна око девет стотина хиљада марака. Захваљујући њој, али и дисциплини и организацији рада, градилишта „Грађевинара“ су, каже Раденковић, личила на апотеке и по правилу привлачила пажњу, како људи из струке и оних који су са нестрпљењем очекивали усе-

знао да су чисти мафијаши. Иако све време тврде да нема проблема, и да је све у реду, Хипо банка региструје фирму „Вијадукт“ у Порторожу са два запослена човека и без референци, јер је регистрована месец дана после тендера. Долазе два човека, по препоруци конзула траже састанак у Бањалуци, и предлажу да концесију преузме „Вијадукт“, а да „Грађевинар“ има одређени проценат. Добро сам проучио документацију и прописе и знам да носилац посла не може да буде испод двадесет посто. Кажем да нема никаквих проблема али моје учешће у изградњи мора да буде веће, а онда почиње развлачење и разводњавање. Иако су хтели да ме елиминишу из посла највећи проблем је стварало удружење зелених због кога још нису почели радови, а питање је да ли ће и да почну. „Вијдукт“ тужи Републику Српску за огроман новац иако није ни учествовао на тендеру, а ја сам носилац концесије која још траје јер није ни избрисана ни расписана нова. Усаглашавање и препу-

цавање је трајало скоро две године па сам чак добио и један судски позив, јер су тужили Владу Републике Српске а укључили и „Грађевинар“. Одговорио сам на тужбу па ме више нису звали, а ако некад буду неке концесије могу да се јавим и тражим штету за трошкове које сам имао - каже Раденковић сигуран како је пропуштен посао огромних размера на коме би упослио пола механизације. У време док је Раденковић неуморним и самопрегорним радом, и свакодневним путовањима на релацији између Ужица, територије Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, учвршћивао темеље неког новог гиганта неко је из прикрајка посматрао шта се дешава и чекао најповољнији тренутак да, уз помоћ политике, присвоји оно што му не припада. Имена ће, каже Раденковић, бити обелодањена кад за то дође време, а до тада преостаје да их душа помиње приликом обилазака православних светиња на просторима Грчке, Румуније, Молдавије, Руске Федерације и других земаља.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

љење тако и случајних пролазника. Уверење да му нема равног на домаћем тржишту повод је за жељу да се докаже и на иностраном а, после вијадукта у Либији, изузетна прилика требало је да буде градња две бране на акумулацијама за хидроцентрале снаге 45 и 48 мегавата на простору Републике Српске за које је расписан међународни тендер вредан 190 милиона марака. Тендер је прилика за проверу способности предузећа да одговори постављеним захтевима, а образложење свих појединости у две подебеле фасцикле и понуђени износи цена радова били су довољни да се понуда „Грађевинара“ оцени као најбоља. Изненађењем посебне врсте сматра се податак да је победа извојевана у конкуренцији по једне италијанске и аустријске фирме. - У врме кад о овоме почињу да пишу новине почиње да се меша политика, а Хипо банка организује састанак у Бечу, јер хоће да укључи Пор. На том састанку прихватам, али да седнемо и договоримо се. Хипо банка је њихова банка тамо, а и моја овде, али нисам

49

50

МАГАЗИН 2.9.2018.

51

Двеста пет година од смрти Јована Курсуле

МАГАЗИН

2.9.2018.

НАЈПОЗНАТИЈИ СРПСКИ МЕГДАНЏИЈА

52

- Славу великог непобедивог мегданџије Јован Петровић Курсула је стекао 1810. године после победе над црним Арапином пред Бој на Варварину. - Није волео да командује, али ни да му неко командује, па је ратовао сам за себе. - У борбу је као изузетно добар коњаник ишао најрадије само са сабљом, а није имао ни кубуру ни пушку. - Иако није имао диплому великог војводе Јована Курсулу је изузетно ценио и сам Карађорђе. - Шанац на Великој ливади изнад Карановца имао је 300 војника који су чували границе од напада из Новопазарске нахије. - По један шанац били су у Брезни и на Столовима еснаестог августа 1813. године по старом, или тринаест дана касније по новом, календару у Цветкама је од рана задобијених у боју преминуо најпознатији мегданџија Првог српског устанка Јован Курсула. Двеста пета годишњица смрти повод је за парастос на гробу прослављеног јунака у порти цветачке цркве у присуству представника локалне самоуправе, Друштва за чување традиције ослободилачких ратова Србије које носи име прослављеног јунака, мештана и поштоваоца дела најпознатијег српског мегданџије. Овај дан је и прилика да се још једном подсети на

Ш

најзначајније детаље из његовог живота започетог четрдесет пет година раније у Доњој Горевници код Мрчајеваца. Иако се поуздано зна да му се мајка звала Магдалена, а отац Велимир, неки историчари сматрају да је његово име било Петар јер је Јован, у народу познат као Курсула, носио презиме Петровић. Славу великог непобедивог мегданџије стекао је 1810. године после победе над црним Арапином коју је у песми Бој на Варварину опевао професор београдске Велике школе Јован Драгашевић. Јован Курсула је одрастао у родном

месту, а у Цветке се преселио касније са мајком која се преудала после смрти мужа. Већ на почетку Првог српског устанка придружио се коњичкој јединици војводе Лазара Мутапа, учествовао је у ослобођењу Чачка исте и Карановца следеће године, а учесник је Боја на Мишару у коме су се посебно истакли Мутап и Рака Левајац. Историчар Милољуб Арсић, пензионисани архивски саветник Историјског архива у Краљеву, сведочи да је Јован Курсула био веома развијен, проћелав човек беле пути који је најчешће био одевен у гуњ, беле вунене чарапе и сељачке опанке. Као изузетно добар

53

54

Милољуб Арсић

МАГАЗИН 2.9.2018.

коњаник у борбу је најрадије ишао само са сабљом, а није имао ни кубуру ни пушку. Кад су га на самрти упитали чега се ужелео признао је да није ничега, јер се најахао добрих коња, наносио лепог оружја и насекао многих непријатељских глава, а посебно се истакао 1809. године у биткама на Црном врху и касније Варварину. Арсић подсећа да је 1813. година била изузетно тешка за Србију након што је годину дана раније њену заштитницу Русију напао Наполеон Бонапарта. Био је то разлог због кога су повучене трупе са Дунава, из Молдавије и Влашке, а кад је Србија остала без заштите то су искористили Турци и напали је са три стране, најжешће из Босне одакле су војском командовали Дерен делија и Сулејман Скопљак паша. Устаници су направили план одбране земље одбијајући предлог врховног вожда Карађорђа који је знао да без помоћи Русије неће моћи да пружи већи отпор, па је предлагао да се српске јединице повуку са граница док Русија заврши рат са Наполеоном, напусте утврђења и из планине пруже герилски отпор. Већина војвода у војном савету сагласила се са предлогом погрешне тактике војводе Младена Миловановића да се брани у утврђењима као што су Делиград, Неготин и Шабац што је имало негативне последице, јер устаници нису могли фронтално да се супроставе огромној турској војсци. Након 1809. године и пораза српске војске на Каменици код Ниша, где је погинуо војвода Стеван Синђелић, већ наредне су уследиле битке на Варварину, Штубику и Малајници. У борби на Варварину учествовала је и руска војска под командом генерала Орука, а српском је командовао вожд Карађорђе. - У бици на Варварину између две војске појави се црни Арапин изазивајући на двобој српске јунаке. Како нико није смео да му изађе на двобој Карађорђе љутито крене кроз логор да тражи Курсулу који је био наглув и не превише комуникативан. Није волео да командује, али ни да му неко командује, па је ратовао сам за себе. Ка-

рађорђе га је нашао да седи на неком ораховом пању и пуши лулу. „Брат Јово“, каже њему Карађорђе, „видиш ли ти оног црног Арапина. Из наше војске не сме нико да изађе и подели мегдан са њим“. Јово изађе на шанац, стави руку изнад очију, па каже: „Господару, ја га нисам ни видео. Зар оном трти нико не сме да изађе на мегдан? Опрости, сад ћу ја да идем да ућуткам тог пса“. Онда је лепо узјахао своју кобилу, која је била зелена као трава а звао ју је Стрина јер га је, као џандрљива, подсећала га на стрину која је била баш таква. Полако би узјахао коња и пошао пред мегданџију, стао, истресао лулу, ставио је у чибукчију и онда се латио сабље која му је била на леђима. Видевши да српски војник иде без пушке и кубуре Црни Арапин се зачуди, па није чекао да му се приближи него опали са велике даљине. Промаши Јову, овај мамузне Стрину и полети, а црни Арапин почне да бежи ка турском логору. Пред самим логором га је Јова стигао и одсекао главу, сишао са коња, узео главу, ставио у зобницу и донео у српски логор – прича Арсић подсећајући да су Турци поздравили храброг Курсулу тврдећи да Арапин и није био неки јунак. Професор Велике школе Јован Драгашевић испевао је песму Бој на Варварину која је била толико популарна да су је деца рецитовала приликом пригодних школских свечаности, а старији знали напамет, јер је подизала борбени морал и распиривала родољубље. У Варварину је подигнут споменик Јовану Курсули, а нема града у Србији у коме нема улице да његовим именом. Курсула је био посебно популаран све до Другог светског рата након кога побеђује нова идеологија, а српски јунаци се заборављају тако да омладина данас врло мало зна о Курсули. Колика је била његова популарност сведочи и назив првог партизанског одреда у овом крају који је, након подизања устанка 1941. године, понео његово име. Мегдани су се у то време водили по правилима аристократске Европе. Двојица мегданџија би се налазили на коњима на пристојном растојању и један

на другог пуцали из кубуре, а настављали мегдан сабљама. Јован Курсула се од осталих издвајао по томе што је побеђивао психички јер је пре сваког мегдана мирно пушио лулу, а потом се хватао за сабљу. Било је у Србији тог времена још чувених мегданџија који су се често служили различитим лукавствима. Након што би дошли на одређено растојање и нанишанили према противнику испуштали би дим из луле како би противник помислио да је „слагала“ кубура, а кад би Турчин кренуо према српском мегданџији овај би га лако сравнио са земљом. Пре сваке битке Турчин мегданџија би излазио на бесном хату изазивао неког из српског табора да изађе, а исход мегдана имао је психичке последице на даљи ток битке. Мегдан се завршавао одсецањем главе, а поражени сахрањиван без ње. Турци су посечене главе набијали на коље око шанца, а овај обичај задржао се све до српско-турског рата 1876. и 1878. године. Након битке код Самокова, у којој је изгинуо велики број српских војника, Турци су им одсекли главе и набили на коље постављено око цркве у Куршумлији. Када је пре неколико година вршена реконструкција цркве пронађене су 32 лобање Срба који су побијени за време те битке. Непосредно пред турски напад са три стране у Србији је мобилисано свега шездесет хиљада војника који су се распоредили углавном на граници према Дрини. Војском су командовали војводе Сима Кнежевић и Милош Обреновић, а Зека Буљубаша је командовао „голаћима“, голим синовима које су чинили бећари добровољци. Након пораза у борби на Засавици, која је описана у роману Хајдук Станко, устаници су морали да се повлаче. Почеле су јесење кише, закисао је барут и пушке нису могле да дејствују, па су се војводе Милош Обреновић и Сима Марковић повлачили са војском док су им одступницу чували војводе Зека и Шишо који су у борби и погинули. Бранећи Неготин на истоку земље, 1813. године је погинуо Хајдук Вељко Петровић кога је погодило турско ђуле. Са југоисточне стране највећи од-

55

2.9.2018.

МАГАЗИН

56

брамбени бедем био је делиградски шанац пред којим су још 1805. године вођене крваве борбе. По Карађорђевом наређењу карановачки војвода Антоније Ристић Пљакић извршио је мобилизацију свих људи који су могли да носе оружје и са војском Крушевачке нахије држао шанац у Делиграду. Слутећи да ће Србија пропасти препустио је команду малим војводама Новчићу и Димитрију Парезану, а он се вратио у Карановац. На несрећу и Карађорђе се разболео и није могао успешно да командује па је на, предлог руског представника у Србији Родофеликина, прешао у Срем са великим бројем других војвода. - Карановачка војска, а са њом и Курсула, била је на Делиграду. Курсула једног дана изађе из малог у велики шанац код војвода Новчића и Парезана да се договоре о начину одбране. Стрину је оставио неком сеизу Љаље-

вићу из Милочаја, и док се консултовао Турци изненада ударе на мали шанац. Он изађе да би се дочепао кобиле, али допадне 17 рана, а један Турчин га погоди копљем које се заломи у бедру. Војници га спасу, однесу у велики шанац, направе носила и допреме у Цветке, опијајући га успут љутом ракијом да не би осећао болове. Живео је само још неколико дана пре него је преминуо од последица рањавања у 45. години живота и сахрањен у Цветкама у гроб мајке Магдалене. На споменику код цркве брвнаре пише „Овде почива војвода Курсула који је умро 16. августа 1813. године“ – каже Арсић. Иако није имао диплому великог војводе Јована Курсулу је изузетно ценио и сам Карађорђе. Поред великих војвода, као што су били Антоније Ристић Пљакић, Станоје Главаш, Милош Поцерац, Младен Миловановић, Хај-

дук Вељко, Петар Добрњац, Миленко Стојковић, Стојан Чупић, који су командовали великим јединицама, постојале су и мале војводе. Међу њима су били војвода Горњег Ибра Радослав Јелечанин, команданти Јошанице Димитрије и Коста Којунџија, Јаћим Сућир из Грачаца, Јован Курсула и други. У дипломама које је издавао Карађорђе тачно је дефинисана територија под командом војводе, а кад се изда наређење да се купи војска војводе би мобилисале све који могу да носе оружје. Тако је 1813. године војска Рудничке, Пожешке, Јошаничке, Крушевачке нахије и Горњег Ибра кренула у Бој на Делиграду, а исти случај је био и са нахијама оријентисаним према Дрини чији су војници у Засавици бранили шанац који је ишао од Саве. Шанац је било земљано утврђење испред кога су побијани палисади од дрвета и зашиљено коље да турска ко-

њица не би могла да прескочи, а кроз посебне отворе пуцало се према непријатељу који је нападао. Земљано утврђење имало је дрвену оплату и земунице у којима се чувао барут и храна. Милољуб Арсић говори о шанцу на Великој ливади изнад Карановца за коју у Карађорђевом протоколу пише да је имао 300 војника који су ту били стално и чували границе од напада из Новопазарске нахије. По један шанац били су у Брезни и на Столовима. - Турска је продирала у Србију са свих страна, порушен је Делиград, заузета Неготинска крајина, а огромна војска продрла у Мачву. Почели су масовно да убијају становништво које је бежало са стоком у планине, а само 1813. године босански турци су преко Дрине отерали 15 хиљада грла стоке. Настала је масовна пљачка, а од војвода у земљи остао само Милош Обре-

новић са народом. Поједине војводе су се осамосталиле и престале да слушају оболелог Карађорђа који је морао да протера из Србије Петра Добрњца и Миленка Стојковића који су му пружили отпор па нису ни били у одбрамбеним позицијама. Овај период представља црни и најтежи период историје у 19. веку кад је Србија доживела масовно истребљење становништва. Турци су пљачкали све до чега су долазили, палили куће и терали народ у збегове, а чувен је био збег у Брезни који су напали и све што је било у њему побили. Ситуација се мења већ следеће године када је комплетан простор земље под влашћу Турака, а главни везир у Београду Сулејман Скопљак паша који је хтео да успостави бившу власт па се враћају јаничари, уводи се спахијски систем и све што је било пре Првог српског устанка. Раја је могла да изгуби главу на сваком кораку, а Турци су

постали неограничени владари Београдског пашалука. Док је Карађорђе био у земљи војска је била под чврстом руком, а кад су видели да пружање отпора не даје резултате војници су се разбежали кућама да би заштитили породице – прича Арсић. И војвода Милош Обреновић је породицу одвео на скровито место да би 1814. године ступио у контакт са Скопљак пашом и Марашли Али пашом са којима је већ 1815. године направио споразум. Пре него је дигнут Други српски устанак угушена је Хаџи Проданова буна, а Милош је касније, захваљујући оружаном отпору и вештој дипломатији, успео да земљи обезбеди аутономију. Потпуна аутономија добијена је тек 1833. године када је Србија постала аутономна кнежевина. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

57

58

МАГАЗИН 2.9.2018.

59

Војска Краљевине Србије у Првом светском рату (27)

МАГАЗИН

2.9.2018.

ТРЕЋА АУСТРОУГАРСКА ОФАНЗИВА (3)

60

- Аустроугарска команда сматрала је да српска војска није способна ни за одбрану, камоли за противудар. - Колубарском битком завршене су операције које је аустроугарско командовање замишљало као „војничку шетњу до Ниша“. - Операције аустроугарске војске у 1914. години завршене су тешким поразом и великим губицима који се само у Колубарској бици процењују на око 100 хиљада војника. - Аустроугарски губици 1914. године у рату против Краљевине Србије и Црне Горе износили су, према њиховим службеним подацима, 7.592 официра и 266.212 војника и подофицира. - Србија је изгубила око 132 хиљаде војника и старешина, од чега око 22 хиљаде погинулих, око 91 хиљаде рањених и 19 хиљада заробљених

61

Друга фаза Колубарске битке, противнапад

МАГАЗИН

2.9.2018.

У тренутку када су европске телеграфске агенције очекивале вести о слому српске војске, и када је 5. аустроугарска армија приређивала свечану параду у Београду, након снажне артиљеријске припреме у седам сати 3. децембра 1914. отпочео је српски напад и велика противофанзива целокупне српске војске. Аустроугарске трупе биле су у потпуности изненађене, јер је командовање сматрало да српска војска није способна ни за одбрану, камоли за противудар, а само током почетних борби заробљена су три аустроугарска официра, четири стотине подофицира

62

и војника и четири топа са хиљаду граната. Због повољног развоја ситуације ђенерал Живојин Мишић наређује продужетак напада на 16. корпус, који није имао никакве резерве и био је у сталном повлачењу, а циљ је био овладавање гребенским масивом Проструга – Рајац – Сувобор. За то време остале српске армије бивају задржане јаким отпором на почетним положајима, због чега Врховна команда 4. децембра наређује ђенералу Мишићу да, по освајању Сувобора, обустави офанзиву док се не рашчисти ситуација на осталим фронтовима. Око подне 5. децембра српска Прва армија избија на гребен Проструге, до краја дана га у потпуности заузима и ту се зауставља. Дунавска дивизија првог

позива успева да пресече одступницу аустроугарским трупама на Сувобору и Маљену и сат пре поноћи избије на Конџулско брдо и Чугуљ. Успесима Прве армије 5. децембра је био пробијен фронт 16. корпуса аустроугарске војске, па је отпочело гоњење непријатеља, иако су остале армије и даље биле на почетним положајима, док је Тимочка дивизија првог позива, из састава Друге армије, послата као појачање Одбрани Београда. Генерал Оскар Поћорек увиђа потпуни пораз и пробој аустроугарског фронта због чега 6. децембра наређује Шестој армији да се повуче на леву обалу Колубаре, 16. корпус северно од Ваљева, 15. на линију Словац – Лајковац, а 13. корпус да што је могуће дуже задржи положаје код Лазаревца. Истог

дана Прва армија избија на линију Гугоши – Медник – Баћенац – Рудо – Маљен, што омогућава Трећој армији успех на свом фронту и почетак гоњења непријатеља који је био приморан на повлачење, како би сачувао сопствене бокове, јер Ужичка војска излази на обалу Дрине. Друга армија, ослабљена изузимањем Тимочке дивизије првог позива из њеног састава, обуставила је офанзиву држећи се одбрамбених дејстава. У раним јутарњим часовима истурени делови Дунавске дивизије првог позива из састава Прве армије, улазе у Ваљево које је до краја дана било ослобођено, а 16. аустроугарски корпус се за то време, у покушају пружања последњег отпора, утврђује на позицијама северно од Ваљева.

Трећа армија избија на реку Колубару и наставља да гони непријатеља на простору између Љига и Топлице а Дринску дивизију другог позива упућује као појачање Другој армији, која након тога прелази у напад. Генерал Оскар Поћорек 8. децембра наређује 5. армији да обустави напад, повуче се и утврди на линији Степојевац – Толобас – Градац – Парцански вис –Ковиона – Лина – Крајкова Бара – Мостиње на Дунаву. Међутим, 16. корпус је следећег дана потпуно разбијен северно од Ваљева, због чега је 15. и остацима 16. корпуса наређено да се повуку ка Шапцу, а 13. корпусу да помогне Петој армији у покушају да одржи положаје на линији Раља – Степојевац – Обреновац, дужине шездесет километара. Ова линија фронта

била је предугачка за 5. армију, тако да она 10. децембра заузима нове положаје, Дубоко (на Сави) – Сремчица – Цветков гроб – Авала – Мостиње дужине 32 километра. Српска Врховна команда истога дана наређује Првој армији да се заустави у Ваљеву и обезбеди бок и позадину осталих армија које ће отпочети пробој фронта 5. аустроугарске армије, а да истовремено делом снага настави протеривање 15. и 16. корпуса који су се у нереду повлачили ка Босни и Срему. Према наредби Врховне команде завршна офанзива за ослобођење Београда отпочиње 11. децембра у 5 сати снажним ударом српске војске на аустроугарске положаје на целој линији фронта.

63

МАГАЗИН

2.9.2018.

Аустроугарски 15. корпус је, повлачећи се пред Дринском дивизијом првог позива, у року од само 27 часова прешао четрдесет километара и код Шапца напустио територију Краљевине Србије. Итовремено су се ка Шапцу пред Дунавским дивизијама првог и другог позива повлачили остаци 16. корпуса, а њиховим пребацивањем у Срем 12. децембра окончане су операције у Колубарској бици. Остале непријатељске трупе су се, након пораза на Авали, повукле ка Београду, а у подне 14. децембра издата им је наредба да се са првим мраком повуку преко Саве. Током ноћи аустроугарске трупе су напустиле Београд који је 15. децембра ослобођен, тако да је и последњи аустроугарски војник протеран са територије Краљевине Србије чиме су окончане борбе на балканском ратишту током јесени 1914. године. Колубарском битком завршене су

64

операције које је аустроугарско командовање замишљало као „војничку шетњу до Ниша“. Операције аустроугарске војске у 1914. години завршене су тешким поразом и великим губицима који се само у Колубарској бици процењују на око 100 хиљада војника, од чега је заробљено 323 официра и 42.215 војника и подофицира. Међутим, целокупни аустроугарски губици те године у рату против Краљевине Ср-

бије и Црне Горе износили су, према њиховим службеним подацима, 7.592 официра и 266.212 војника и подофицира. Насупрот њима српски губици су износили око 132 хиљаде војника и старешина, од чега око 22 хиљаде погинулих, око 91 хиљаде рањених и 19 хиљада заробљених. Највећи значај Колубарске битке је у томе што аустроугарска војска није успела сама да уништи војску Краље-

вине Србије, због чега су Централне силе и током 1915. године биле приморане да се боре на три фронта, а Немачка да пошаље помоћ у људству на Балкански фронт, чиме су ослабљене њене снаге на преостала два. Неочекивана и убедљива победа српске војске одложила је улазак у рат Бугарске, која се спремала да се придружи Централним силама, рачунајући да је српска војска поражена и да ће тако без борбе доћи до територија око којих је против Краљевине Србије годину дана раније водила Други балкански рат. Победа српске војске у Колубарској бици допринела је одлуци Краљевине Италије да уђе у рат на страни сила Антанте. За успешно командовање и вођење операције током Колубарске битке ђенерал Живојин Мишић је унапређен у чин војводе, док је у исто време командант аустроугарске балканске војске генерал Оскар Поћорек смењен са

дужности. Колубарска битка ушла је у историју ратовања као јединствен пример успешног командовања и вођења операција са војском којој је био предвиђен, и свакога часа се ишчекивао, потпуни слом. Српска војска је, захваљујући вештини командовања, успела да се за врло кратко време опорави, прегрупише, пређе у контраофанзиву и нанесе непријатељу одлучујући пораз. Вештина прегруписавања Прве српске армије и тактика концентрисаног удара на 6. аустроугарску армију, коју је планирао и извео ђенерал Живојин Мишић, ремек дело је српског командовања и српске војне мисли која и данас завређује пажњу и изучавање на престижним светским војним школама. Колубарска битка је значајна и по томе што ни једна од две војске у току извођења операција, није имала стратегијске резерве са којима би могле да

ојачају своје линије тамо где је то неопходно, већ су то постизале пребацивањем снага са једног на други део фронта. После Колубарске битке на територији Краљевине Србије више није било непријатељских војника, осим ратних заробљеника. Цена, коју је војска Краљевине Србије платила током три неуспеле офанзиве аустроугарске војске током 1914. године, а посебно током Колубарске битке, била је превисока. Поред неповратних војничких губитака у људству, наоружању и осталој војничкој опреми, предели на којима су вођене операције током ове три офанзиве беспримерно су опустошени и осиромашени. Аустроугарске окупаторске снаге починиле су масовне злочине над цивилним становништвом, уништиле су сточни фонд и порушиле многе српске домове, села, вароши и градове. Р. Вукосављевић

65

Знаменити Краљевчани: Вилијем Тербо (1930-2018)

МАГАЗИН

2.9.2018.

ЧУВАР СЕЋАЊА НА НИКОЛУ ТЕСЛУ

66

МагазИН 174 од 17. маја 2015. - Никола Тесла за живота био један од најпознатијих људи у целом свету због чињенице да је много више него било ко други допринео просперитету човечанства. - Стицајем различитих околности име Николе Тесле готово да није помињано деценијама након смрти 1943. године у Њујорку. - Акција за прикупљање средстава којима би био обновљен торањ у Ворден клифу вођена је преко интернета, а у њу се ситним прилозима укључило више од 35 хиљада људи. - Највећи прилог од 33 хиљаде 333 долара уплатио је један од богатијих Срба због симболике бројева који се везују за Теслино име, а чије значење никад није у потпуности разјашњено. - У Холивуду постоји бар шест идеја за снимање филма о Тесли

Вилијем Тербо

67

Фото: М. Радовановић

68

МАГАЗИН 2.9.2018.

уго је у српском народу присутно уверење да је човек оданде одакле му је супруга. Вођени том логиком са довољно самоуверености многи Краљевчани суграђанином сматрају последњег живог рођака Николе Тесле који овамо долази кад год му то дозволе прилике. Иако због поодмаклих година за то има све мање могућности Вилијем Тербо је, приликом последње посете у априлу ове године, потврдио да и са 85 година има више енергије него многи двадесетогодишњаци. Вилијем Тербо је унук Ангелине Трбојевић, најстарије сестре Николе Тесле, која је због превелике везаности за брата и свом сину дала име Никола. Поред Вилијема Никола је имао још једног сина који је преминуо као тринаестогодишњак, а тада шестогодишњег Вилијема овај догађај много година касније посебно везао за Теслу који је доживео сличну судбину. Рођен у центру америчке аутомобилске индустрије Детроиту Вилијем је одрастао у породици познатог проналазача који је дао значајан допринос развоју појединих склопова који се и данас користе у аутомобилима. Мада у детињству о томе није посебно размишљао кренуо је очевим стопама и након дугогодишњег школовања, а каже да је трајало до 25. године живота, постао инжењер који ће после само годину и по рада у Детроиту кренути према западној обали Америке и Лос Анђелесу. Некако у то време у Калифорнији се све интензивније развијао свемирски програм, а Тербо дуго радио на ракетама и програму чији је циљ био да пошаље прву ракету на Месец. Управо то, и тајност програма на којима је радио, била је препрека да путује, поготово не у земље Источног блока, па је у Југославију први пут стигао тек 1979. године. Пријатан разговор после две године, колико је прошло од последње посете Краљеву, још једна је прилика за подсећање да је Никола Тесла за живота био један од најпознатијих људи у целом свету због чињенице

Д

да је много више него било ко други допринео просперитету човечанства. У време Другог светског рата кад је пажња целог света била усмерена на питање преживљавања, опстанка држава, појединих народа и милиона појединаца Тесла је 1943. године преминуо у Њујорку потпуно заборављен. Стицајем различитих околности, Вилијемова супруга Бојана верује и због тога што је Србин и православац, име Николе Тесле готово да није помињано деценијама. Интерес је полако почео да расте пре пуних 45 година, а Вилијем верује да је и он у знатној мери допринео томе током готово четири деценије напора да укаже на значај улоге свог деде у развоју цивилизације. - Американци су се пробудили, али не и држава. Стручна јавност и народ су схватили шта је Тесла урадио и колико човечанство лакше живи због њега, па су почели да га цене и све више помињу – објашњава Вилијем, а Бојана додаје да ни један Американац није раван Тесли што је и разлог да се о њему мало говорило. Значајно место у животу једног од највећих светских проналазача има Ворден Клиф на Лонг Ајленду где је била смештена лабораторија у којој је Тесла дошао на идеју о дистрибуцији електричне енергије. Велики поштоваоци његовог дела, а таквих је све више, годинама покушавају да прикупе довољно новца како би обновили велики торањ и друге просторије и ту отворили музеј као место трајног сећања на Николу Теслу, а власник компаније за производњу електричних аутомобила који носе Теслино име издвојио је за ову сврху више од милион долара. Од укупно два милиона долара колико је прикупљено милион и по је потребно за откуп земљишта на коме се налазила лабораторија. Остатак је довољан тек за почетак радова на обнови надалеко познатог Теслиног торња. У време кад се барата са вредношћу пројекта између сто и двеста милиона долара илузорно је говорити

о роковима у којима би нешто значајније могло да буде урађено. Зато се размишља о фазном раду, прво реконструкцији торња као места на коме би посетиоци могли ближе да се упознају са радом Николе Тесле, а научни радници имали у виду преостали историјски материјал. Изградња музеја се чини много захтевнијим пројектом, а зависи једино од новца који би могао да буде прикупљен. Због тога су у овом тренутку очи упрте у неког од значајнијих донатора како би уопште могло да се приступи изради коначног пројекта. Вилијем Тербо је укључен у рад Тесла центра који одржава сећање на великог проналазача и добро је упознат са свим активностима које се планирају. Сусрет са бројним значајним личностима из целог света повод је за ширење истине о Николи Тесли али и сазнање да је овај научник посебно цењен у Русији, а према информацијама које долазе из Москве питање времена је кад ће и председник Владимир Путин примити последњег изданка породице која још носи Теслину крв и јединог живог сведока који је познавао Николу. Акција за прикупљање средстава којима би био обновљен торањ у Ворден Клифу вођена је преко интернета, а у њу се ситним прилозима укључило више од 35 хиљада људи. Највећи прилог од 33 хиљаде 333 долара уплатио је један од богатијих Срба због симболике бројева који се везују за Теслино име, а чије значење никад није у потпуности разјашњено. Један од повода за последњи долазак у Србију је промоција филма о Николи Тесли у београдском Сава центру, а други судбина урне са његовим пепелом за коју се припрема посебно место у Храму Светог Саве на врачарском платоу. И поред кратког времена за рекламу пројекцији филма сниманог у Њујорку и на Лонг Ајленду присуствовало је 1.600 гледалаца. Први двадесетпетоминутни део посвећен је изградњи торња у Ворден Клифу, који за Теслиног живота није завр-

69

2.9.2018.

МАГАЗИН

70

шен због недостатка пара, а други прикупљању средстава за откуп земљишта и реконструкцију. Редитељ и продуцент Роберт Серковски је заљубљеник у рад Николе Тесле што је и био повод да сними филм који је пре Београда премијерно приказан у Њујорку и Торонту. Филм није намењен приказивању на редовном биоскопском репертоару, а о местима где би у будућности могао бити приказан још нема довољно сигурних података. Вилијем Тербо, који је учествовао у снимању, потврђује жељу да као једини живи крвни сродник објасни везу са Николом Теслом, да ову тему приближи што већем броју људи и привуче пажњу филмске индустрије и стваралаца који би евентуално направили целовечерњи играни филм о животу славног научника. Више од чињенице да недовољан број људи зна о Тесли бар онолико колико је неопходно значајна је она којом се потврђује да су сазнања о њему код већине других углавном погрешна, а Вилијем признаје да му је јединствени циљ да изношењем сопственог мишљења разјасни бројне недоумице и погрешна сазнања о Николи Тесли. У овом тренутку постоје информације да у Холивуду постоји бар шест идеја за снимање филма о Тесли. Чињеница да је за ангажовање познатог глумца који би тумачио лик српског научника било потребно бар милион долара, а за целу продукцију и сто пута више, доводи продуценте у ситуацију да добро меркају и процењују у којој би мери уложена средства могла да се врате. - Мислим да смо данас много ближи реализацији филма него пре десет или петнаест година, јер има више врло познатих режисера који имају идеју за снимање филма о Николи Тесли. Само се процењује да ли ће филм донети новац онима који су инвестирали у њега, или ће изгубити. Током боравка у Београду срели смо се са многим значајним људима, председником Србије Томиславом Николићем, патријархом Иринејом, градским менаџером Гораном Весићем који има интересантне идеје да Музеј

Николе Тесле буде комфорнији, јер је садашња зграда мала и не одговара величини знаменитог проналазача – каже Тербо подсећањем да је о његовом лику говорио приликом посете редакцијама Вечерњих новости, Политике и листа Данас, приликом гостовања у Жикиној шареници на програму Радио-телевизије Србије, Телевизији Коперникус, Матици Српској у Новом Саду. Двадесетак интервјуа за само десет дана боравка у Србији осамдесетпетогодишњаку се чини напорним, али је дуг према Николи Тесли довољна мотивација да не одбије никога ко би пожелео да сазна још по који детаљ из његовог живота. Иако је циљ посете патријарху Иринеју био судбина урне са пепелом Николе Тесле, о којој је током претходне године било много полемика у јавности, Вилијем није спреман да много говори о овој теми, тим пре што коначна одлука још није донета. Много је говорљивија Бојана која објашњава да коначну реч о даљој судбини ипак треба да донесе њен супруг. Значајним се чини и став патријарха Иринеја који је, као човек модерних схватања, показао приврженост модернијем схватању религије. - Времена су тешка, а он то не схвата јер на све гледа другачије. Србија је пала на дно, а Тесла почиње да се диже и једина је нада да спасе ово мало Срба што је остало јер ће због њега свет да дође да нам се поклони – каже Бојана. Четрдесет година упорног рада са циљем да се широм света утемељује сазнање о значају Николе Тесле је обавеза коју је прихватио Вилијем који тврди да она ипак није толико тешка како би могло да изгледа. И ма колико да има и тешких тренутака све у доброј мери у заборав потискује задовољство због сазнања да је учинио нешто добро. Краткотрајни боравак у Србији скоро сваке године довољан је за све чвршћи став о тешкој економској ситуацији. И поред тога Београд се чини као космополитски град много више него пре само двадесет година. Иако је до првог долака у Србију током

1979. о историји земље знао тек по нешто, а у каснијим годинама сазнавао много више, признаје да и даље не може мериторно да суди о њој, јер и даље нема довољно података. Јасно је једино да има много жеља и планова, а мало могућности због економије која се срушила у време велике инфлације. То би, каже Вилијем, била катастрофа и за много јачу земљу него што је икада била Србија. Иако се на основу онога што види на улицама не стиче утисак о величини кризе депресивно делује сазнање о изостанку енергије потребне да се земља издигне из ње и подигне стандард становништва. Још поразнијим се чини сазнање да те енергије нема ни код младих људи што се сматра погубним за сваку земљу. Криза је у великом делу света, и у Сједињеним Америчким Државама, с том разликом што администрација обезбеђује довољну количину новца за преживљавање оних који остају без посла. - То не може да траје вечно. Разлика је и у томе што су Американци стално радили веома напорно, а то овде не видим. Некада су Европљани долазили у Америку, радили тешко и стварали за себе и државу, а сада долази шљам. Америка је задужена, нема довољно новца, а велико је питање шта може да уради Србија. Зато су млади разочарани, како они са школом тако и они без ње, па напуштају земљу. Ја не могу да их саветујем. Лако је саветовати људе који имају амбиције и хоће нешто да учине, али је тешко саветовати оне који неће и које ништа не занима – каже на крају Тербо уз потврду да у Србију није дошао да би говорио о политици. У низу пријатних утисака које ове године носи из Србије је онај о дочеку какав је брачном пару у Хотелу Москва приредио Миле Драгић. Београдски хотел Тербо сматра врхунским и пореди са њујоршком Валдорф Асторијом. Посебно импонује однос власника према последњем носиоцу гена Николе Тесле због кога је један апартман у хотелу од ове године понео име славног научника. Т. Радовановић

71

Значајна историјска грађа на сигурном месту

МАГАЗИН

2.9.2018.

ТАЈНЕ ВОЈНИХ АРХИВА

72

- Др Милоје Пршић први Србин на челу Архива оружаних снага СФРЈ који су до тада водили искључиво Хрвати. - Уместо докторат „Компаративна анализа циљева рата НОП и покрета под вођством Драже Михајловића“ само у форми елабората. - Притисак Министарства одбране атак на аутономију универзитета. - Увид у фондове архивске грађе открива многе непознате детаље о активностима војске Краљевине Србије у деветанестом и почетком двадесетог века од најнижих облика организовања до врховне команде, као и детаље о ратовима вођеним у том периоду. - Архивском грађом могла би да се напуни железничка композиција дуга неколико километара

Др Милоје Пршић

73

74

МАГАЗИН 2.9.2018.

бележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата прилика је за преиспитивање учешћа бројних чинилаца у њему, па и улога Краљева током првих месеци аустроугарске окупације у јесен 1915. године. Једна од активности, подстакнутих жељом да се значајни датум из српске историје обележи на адекватан начин, је опсежно истраживање које је спровео артиљеријски мајор у пензији Раде Вукосављевић а резултате спаковао у три књиге које би ускоро требало да буду представљене јавности. Значајан истраживачки подухват пре објављивања захтева озбиљну проверу свих извора и података, а најмероваднијим да то учини оцењен је пуковник др Милоје Пршић. Довољно компетентним чини га податак да је поред Војне академије и Филозозског факултета на овој високошколској установи стекао звање доктора историјских наука. Др Пршић је обављао дужност начелника Архива оружаних снага СФРЈ Војно-историјског института, а у периоду између 1969. и 1988. године извео осам генерација студената у Задру. Аутор је десетина стручних књига и публикација, историјских дела, на стотине војно-експертских чланака, полемика, коментара. Био генерални секретар Међународне комисије за упоредну војну историју, али и уредник Међународне библиографије са војном тематиком. Половином осамдесетих година прошлог века, у време превасходног утицаја једне идеологије у земљи и поштовања само једне личности, неуспешним је оцењен покушај да до докторског звања стигне на основу детаљно обрађене теме под називом „Компаративна анализа циљева рата НОП и покрета под вођством Драже Михајловића“. Податак да у то време још није било довољно услова да се о овој теми говори озбиљније основни је разлог што су резултати истраживања добили форму елабората због чега је било неопходно окренути се времену примеренијој теми. Таквом је оцењена „Штампа НОП-а у Југославији 194143 до АВНОЈ-а“ која је довела до циља, али не на начин како је било нормално

О

очекивати. Потврда је захтев Министарства одбране упућен на адресу Филозофског факултета да се Пршићу забрани одбрана рада. Трочлана комисија за оцену на чијем челу је био академик Андреја Митровић, а чланови Бранко Петрановић и Ђорђе Станковић, одбила је приговор оценивши захтев Министарства непримереним због мешања у аутономију универзитета. - Оно што су написали у захтеву не стоји, а писало је да оспоравам ауторитет вође револуције, циљеве рата и све што је до тада било. То није било тачно јер интерпретирам оно што налазим у садржајима новина, а ради се о неколико стотина цивилних издавача и војних листова. Непристрасно сам их анализирао, интерпретирао и говорио о ономе што стварно јесте, а суштина НОП и његове штампе је апсолутна доминација пропагандног деловања која је у огромном раскораку са праксом рата и оним што се дешавало - каже др Пршић. Податак да је одбрана првог доктората спречена повод је да се обавештење о другом постави само на огласној табли факултета, а избегне евентуално поновно уплитање ресорног министарства, факултета на коме је био шеф катедре али и других институција. Значај теме, и све што се до тада везивало за име Милоја Пршића, на најбољи начин је потврдило присуство великог броја заинтересованих за емотивно излагање аутора и потврду компатибилности два опсежна истраживања. Први пут су на аргументован начин обелодањени улога и циљ Југословенске војске у отаџбини да очува земљу и династију и спречи промену система владавине. Отуда и разлаз са Народноослободилачким покретом који је инсистирао на потпуној промени система власти, формирању националних држава, конфедерације, лабилне федерације ... Иако је рад завршен две године раније одбрана се поклопила са периодом хаоса у земљи и распада Југославије 1991. што се одражава и на универзитет који ради у најтежим могућим условима.

Избор методе квантитативно квалитатативне обраде података условљен је количином грађе која је била на располагању, а одбрана рада потврдила како се развијала штампа и врста технике, која је структура сарадника и садржаја штампе и у којој мери одражава стање на југословенском ратишту и светским ратиштима, али и у оквиру комунистичког покрета. Током више од пет сати Пршић је са успехом одговарао на питања чланова комисије о свим појединостима истраживања обрађеног на хиљаду и четири стотине страница. - Архив је институција од изузетног националног значаја, покрива активност од половине 19. века до данашњих дана, а међу документима највећег ранга за државу од њеног постојања доминира структура садржаја штампе војничког карактера Србије и оних који су ратовали против Србије на југословенском ратишту. Имао сам проблем на послу кад се у штампи појавила брзојавка о Курту Валдхајму штампана половином 1985. године. Неко је у архиву дошао до изгледа брзојавке, нашао празну, у њу укуцао текствове о Курту Валдхајму и пустио у штампу. Кад се појавила то је изазвало скандал, а цела држава се дигла на ноге јер се радило о његовој улози на југословенском ратишту у времену од 1941. до 1945. године. Валдхајм је на југословенско ратиште дошао 1942. године са Источног фронта. Танушан, висок поручник снажног ауторитета и наглашеног умећа да придобије људе говори четири светска језика и добро познаје прилике на Балкану, а за време операције на Козари 1942. био је задужен за организацију позадине и чишћење терена. На подручју Козаре је у два месеца борбених дејстава убијено 69.500 људи, десетине хиљада отерано у логор Јасеновац, а прво мушко дете са овог простора стасало за војску рођено је 1972. године. О догађајима на подручју Козаре постоји документарни филм који је он радио, али је нестао. Да није председник Скупштине Уједињених нација је, као учесник рата и фашистичког покрета, требало да буде опту-

75

2.9.2018.

МАГАЗИН

76

жен за злочине и геноцид. Оно што сам истраживао је класична хрватска усташко домобранска операција у којој учествује и гардијски пук поглавника Независне Државе Хрватске Анте Павелића и добар део немачких снага које су биле присутне на том терену. Тада сам на леп начин померен са дужности начелника и отишао на ратиште, а по повратку добио задатак да истражим све што је везано за Курта Валдхајма - прича др Пршић. Много тога што је скривено од очију запослених у архивима високог ранга доступно је начелнику у шта се др Пршић уверио кад је именован на ову дужност. Увид у документацију Независне Државе Хрватске о убијању српског народа, списковима убијених у логорима, основ је за покретање акције о прекиду ћутања о свему што се дешавало.

Иако је до половине осамдесетих година прошлог века било појединачних покушаја да се истраже злочини са елементима геноцида није се далеко одмакло све док, у периоду између 1986. и 1988. није извршено инвентарисање архиве НДХ и покренута идеју о штампању зборника докумената о злочинима које су починиле формација и усташких и домобранских снага. Жеља младог и амбициозног доктора историјских наука, који је уз то завршио високе војне школе, претопљена је у предлог пројекта упућеног релевантним институцијама. Према њему требало је објавити документа о злочинима и гениоциду на југословенском ратишту, а повод су сазнања о структури система логора у НДХ, од Бјеловара, Вировитице, Јастребарског, Удбине, Пага до Јасеновца где су се свакодневно убијали људи.

Као и много пута пре и овога пута се највећа кочница потврдила структура Научно наставног већа Војно историјског института, у чијем је саставу и Архив оружаних снага СФРЈ, састављеног од представника свих република и покрајина. Предлог пројекта је одбијен са образложењем да ће бити прилике за објављивање, а исту судбину доживео је и други да тема буде допринос Хрватске победи снага НОП у југословенском рату. - Теме из периода Народноослободилачког рата су врло сложене, а неће дуго проћи да ће људи почети да причају јер апослутно много тога не знамо из тог периода. Истражујући архивску грађу на молбу директора Архива Крушевца наиђем на прелепа документа и податак да је командант четничког Расинског корпуса Кесеровћ делио помоћ народу. Кад поменемо четнике

прва асоцијација је злочин, клање, малтретирање, браде, а ја нађем документа која говоре о људском деловању и бризи за народ у ратном амбијенту. Кад сам показао начелнику архива он издваја документ који говори афирмативно о људима за које смо знали само да су ригидни - каже др Пршић, први Србин на челу Архива оружаних снага СФРЈ који су до тада водили искључиво Хрвати. До именовања је дошло изненада након афере коју је изазвало објављивање у штампи текста о Курту Валдхајму, а поклопило се са интензивним истраживањима у оквиру припреме докторског рада и дужношћу главног и одговорног уредника часописа Војноисторијски гласник. Наређење генерала Симеуна Бунчића да направи програм рада употпуњено је додатним по коме не сме бити

грешака којима се баца љага на оружане снаге. Увид у фондова архивске грађе открива многе непознате детаље о активностима војске Краљевине Србије у деветанестом и почетком двадесетог века од најнижих облика организовања до врховне команде, као и детаље о ратовима вођеним у том периоду. Др Пршић посебно истиче улогу у српском народу заборављеног Јована Драгашевића, ентузијасту који је написао песму „Јека од гусала“ и у њој испричао историју српског народа до 1860. године. Песма је настала у време бурних дешавања на старом континенту, превирања и борби за стварање самосталних држава Италије и Немачке. У време кад национално осећање буја и у српском народу Драгашевић пише песму и први пут истиче да га само слога спашава, а значајним се чини и по-

датак да је први покренуо питање организације, формирање и сређивање архива да би након 5. фебруара 1876. године, кад је од врха државе добио одобрење да формира војни архив, написао прва упутства о томе како се сређује архивска грађа. - Други огроман фонд је војска Краљевине Југославије до 1941. године, затим архиве НОР-а, јединица бугарских, немачких, мађарских и италијанских агресора, Независне Државе Хрватске и њених савезника, владе Милана Недића. Посебан фонд представља развој оружаних снага од 1945. на даље, а садржи структуру оружаних јединица у Југославији и њихове архиве до данашњих дана - каже др Пршић уз нагласак да би се архивском грађом могла напунити железничка композиција дуга неколико километара. Т. Радовановић

77

Нове жртве грознице Западног Нила

МАГАЗИН

2.9.2018.

ОПАСНОСТ ОД

78

- Појачана форма епидемиолошког ширења грознице Западног Нила јавља се у циклусима од по 5 година, а први такав циклус у Србији је забележен 2013. када су регистрована 303 случаја оболевања, укључујући 35 смртних исхода који се могу довести у везу са овом болешћу. - Ширењу болести погодовали су климатски услови, високе температуре током пролећних месеци и велики број падавина током јуна. - Посебно угрожено становништво старије животне доби са хроничним болестима или стањима. - Најлакшим и најефикаснијим начином превенције болести изазване вирусом Западног Нила сматра се спречавање убода комараца оследњи извештај Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ о епидемиолошкој ситуацији грознице Западног Нила потврђује да је у Србији до 28. августа ове године регистровано 213 случајева оболевања, а 21 смртни исход доводи се у везу са оболевањем. Само у последњој извештајној недељи на територији земље је регистрована 54 случајева од којих шест са смртним исходом који се односе на особе оболе-

П

ле од неуроинвазивног облика болести а имале су најмање једну придружену хроничну болест. Према последњем извештају Европског центра за превенцију и контролу болести до 23. августа ове године, у земљама Европске уније регистровано је укупно 410 случајева оболевања од грознице Западног Нила, при чему је највећи број пријављен у Италији 183, Грчкој 106, Мађарској 58, Румунији 56, Француској 5 и Хрват-

ској 2. Према истом извору највећи број од 60 пријављен је у Италији, потом у Грчкој 31, Румунији 25, Мађарској 19 и Француској два, док је ван територије Европске уније Израел регистровао 49 случајева, а Србија 33. Када су у питању смртни исходи највећи број од седам регистрован је у Грчкој, у Румунији пет, Италији три, а у Србији четири. Надзор над грозницом Западног Нила са усвојеним Стручно-методоло-

Д КОМАРАЦА

шким упутством, израђеним према препорукама Европског центра за превенцију и контролу болести, у Републици Србији се спроводи од 2012. године, у сарадњи са свим релевантним секторима укљученим у одговор земље на превенцију и контролу оболевања од грознице Западног Нила. Према епидемилошким подацима, појачана форма епидемиолошког ширења грознице јавља се у циклусима од по 5 година, а први такав циклус у Србији је забележен 2013. када су регистрована 303 случаја оболевања, укључујући 35 смртних исхода који се могу довести у везу са овом болешћу. У овој години, први случајеви оболевања регистровани су две недеље раније у односу на претходне сезоне надзора над грозницом Западног Нила, чему су погодовали климатски услови, високе температуре током пролећних месеци и велики број падавина током јуна. Из Института за јавно здравље апелују на грађане да примењују мере личне заштите у циљу спречавања убода комараца, који су нарочито неповољни код становништва старије

животне доби са хроничним болестима или стањима. Најлакшим и најефикаснијим начином превенције болести изазване вирусом Западног Нила сматра се спречавање убода комараца. То се постиже ношењем комотне одеће светлих боја, дугих рукава и ногавица, јер комарци убадају кроз припијену одећу. Стручњаци као заштиту препоручују коришћење репелената, лако испарљивих природних или синтетичких једињења која одбијају инсекте, на откривеним деловима тела током боравка на отвореном простору и дању и ноћу. За коришћење је неопходно поштовање упутства произвођача а репелент се, само на откривене делове тела, наноси после креме са заштитним УВ фактором. Потпуно безбедним се сматра коришћење регистрованих репелената који су уписани у „Привремену листу биоцидних производа“ Министарства за заштиту животне средине. Како се средства ове врсте не користе код новорођенчади млађе од два месеца неопходно их је обући у одећу дугих рукава и ногавица, а колица, кре-

веце и носиљке прекрити мрежама које штите од комараца. Добром заштитом од уједа комараца сматра се боравак у климатизованим просторијама са затвореним вратима и прозорима, или просторијама са постављеним комарницима. Коришћење заштитне мреже око кревета препоручује се када просторија није климатизована, нема комарнике или се спава на отвореном. Поузданом превентивном мером сматра се избегавање боравка на отвореном у време интензивније активности комараца, у сумрак и зору, али и избегавање подручја са великим бројем инсеката, као што су шуме и мочваре. Стручњаци препоручују да се најмање једном недељно испразни вода из саксија за цвеће и посуда из које се хране кућни љубимци, а из дворишта уклоне непотребне посуде које се пуне кишницом као што су аутогуме, боце и лименке. У исто време све посуде са водом на отвореном морају да буду затворене поклопцем, јер комарци легу јаја у стајаћим водама. Т. Радовановић

79

Карановац у српској штампи 1835-1867

МАГАЗИН

2.9.2018.

АКВАРЕЛ ДАВ

80

- Књига Славољуба Маржика омогућава да се сазна колико је карановачка варош била видљива у српској јавности, али и да се упозна са разним облицима живота у Србији прве половине деветанестог века. - Анализа података које је прикупио и објавио аутор омогућава заинтересованом истраживачу да реконструише привредне прилике у насељу и околини и стекне сазнања о кретању и пореклу становништва, брачним и породичним односима, друштвеним обичајима и таксама. - Књига показује да је Карановац био веома присутан у српској јавности прве половине деветнаестог века. - Велика заступљеност у јавности била је условљена двема веома важним чињеницама, постојањем панађура у вароши и близином Манастира Жиче

НОГ ДОБА

81

ознато је да се о историји неког краја може закључивати на основу различитих извора, а да то могу бити и новине на најбољи начин потврђује књига Славољуба Маржика „Карановац у српској штампи 1835-1867“ која се наслања на претходну названу „Карановац Краљево у српској штампи 1868 - 1903“ објављену 2014. у издању Народне библиотеке. Податак да је у периоду обрађеном у последњој књизи у Србији излазило само пет новина не умањује значај истраживања и труда уложеног да се од заборава отргну сви текстови из овог периода који се односе на Карановац. Иако аутор по образовању није историчар то није било сметња да на квалитетан начин припреми грађу за књигу исписану савременом азбуком како би текстови из тог периода били читљивији савременим читаоцима. Стручњаци процењују да примењена лексика верно уводи читаоца у ондашње културне прилике, омогући му да сазна што је о Карановцу писано, али и да осети време у коме је то писано, начин на који су људи јавно комуницирали и на који се власт обраћала становништву. Књига Славољуба Маржика омогућава да се сазна колико је карановачка варош била видљива у српској јавности, али и да се упозна са разним облицима живота у Србији прве половине деветанестог века, колико варошана толико и сељака среза коме је Карановац био центар. Рецензент књиге, виши научни сарадник београдског Историјског института, др Бојана Миљковић-Катић ставља акценат на прилоге о оставинским расправама и јавним продајама, али и на огласе о продајама и оставинама који се подједнако односе на градско и сеоско становништво. Баш то их и чини значајним јер су једини подаци о сеоском становништву карановачког среза који говоре о економском положају села, обавештавају о величини имања сеоских домаћина, њиховом сточном фонду, квалитету и изгледу стоке, међусобним позајмицама новца и другим односима, пословним односима с варошким привредницима,

МАГАЗИН

2.9.2018.

П

82

присуству и пословању сеоских трговаца и другим приликама на селу. На основу података објављених у књизи пажљивијем посматрачу пада у очи податак да су имања често остајала без наследника у првој наследној линији, из чега је лако закључивати о великој смртности сеоског становништва и учесталом затирању кућа. - Ако бисмо сељаке из околине Карановца назвали анонимусима, јер појединачно нису играли значајнију улогу у друштвеном или привредном животу кнежевине, вароши па и среза у коме су живели, ипак се мора признати да су у посебним приликама излазили из анонимности, и као кокус и појединачно, и привлачили пажњу најшире јавности. Оне су створене приликом формирања школског фонда као кредитне институције која је требало да финансира не само школе него и да буде кредитна установа привредницима који би, позајмљујући новац и плаћајући камату, повећавали основна средства у том фонду. Обнова Манастира Жиче је била толико крактеристичан повод да је у штампи заузело заиста видљиво место. Становници карановачког, трнавског, моравског и црногорског среза прикупили су за обнову манастира толико велике прилоге да им је одато посебно признање на тај начин што су имена приложника објављена у листу „Шумадинка“. Прилоге нису дали само сеоски кметови, обично богатији део сеоског становништва, већ и остали сељаци што јасно показује њихова верска и национална осећања и патриотизам - каже др Миљковић-Катић. И док се остали прилози из штампе односе на варошко становништво значајно место заузимају званична обавештења централне и локалне управе о постављењима чиновника, изборима посланика, времену одржавања вашара, као и различите уредбе централних и наредбе локалних власти. Највећи број прилога односи се на рад судова, а у том контексту помињу се и карановачки са подацима о оставинским расправама, лицитацијама, стечајевима... Резултат истраживања Славољуба Маржика огледа се у откривању лич-

ности на које су се односиле различите наредбе и обавештења, али и техника спровођења различитих поступака власти и институција у овој средини. Он указује на начин на који се снабдевао локални гарнизон, како су издавана у закуп државна добра, привредни објекти Манастира Жиче у које се сврстава њихова механа, какве су биле технике превођења прелаза преко река и разне друге детаље који показују да је техничко фунционисање у различитим приликама у великом степену било ослоњено на локално становништво. Изводи из новина објављени у периоду између 1835. и 1867. године сведоче где је, и како, продавана роба презадужених дућанџија, како су преко књижара у Карановцу продавани уџбеници, школски прибор и друга штампана издања. Читаоцу се пружа прилика да сазна под којим су условима склапани ортаклуци међу привредницима, али и међу супружницима, који су трговци чешће а који ређе долазили у Београд, какве су пословне аранжмане имали са београдским колегама. - Подаци прикупљени у овој књизи откривају и многе детаље из свакодневице вароши и њених становника, када су издаване у закуп касапнице и како је промењено па поново враћено одржавање карановачког панађура, колико је стоке продато на панађуру, која је била цена робе у Карановцу и околини, како је мењан курс новца и тако даље. Анализа података које је прикупио и објавио Славољуб Маржик омогућава заинтересованом истраживачу да реконструише привредне прилке у насељу и околини и стекне сазнања о кретању и пореклу становништва, брачним и породичним односима, друштвеним обичајима и таксама. Чланци о друштвеним и политичким питањима, о којима је бар један садржај био повезан са Карановцем, били су веома ретки у српској штампи. Ауторских чланака на те теме готово да и нема изузимајући неколико чији су се аутори потписали криптограмом, па се њихово ауторство данас не може реконструисати.

др Бојана Миљковић-Катић

83

2.9.2018.

МАГАЗИН

84

Међу чланцима који се баве неком друштвено релевантном темом требало би истаћи три. Један је чланак о пловидби Моравом са критичким тоновима према влади која је мало времена и новца посветила реалној пловидби, а аутор сматра да је то изузетно важно за економско повезивање различитих региона Србије и успешнији извоз пољопривредних производа. Други је о сувоземним путевима, њиховом значају и степену изграђености у Србији, а трећи једини чланак са историјском тематиком о опсади Карановца у Првом српском устанку. Као што се види економски, а не политички, проблеми били су тада у фокусу интересовања образоване јавности, бар када је Карановац у питању. У ову групу прилога о Карановцу спада и неколико опширних и врло сликовитих чланака о посети кнеза Александра и његове породице вароши и Манастиру Жича, белешка о преносу моштију светог краља Стефана Првовенчаног и говор новопостављеног председника Окружнног суда у Карановцу из 1856. године чиновницима и другим званичницима. Веома занимљив и необичан прилог који осликава атмосферу у локалној чиновничкој средини и залаже се за међусобно разумевање и сарадњу руководилаца и извршилаца. То је врло значајан сегмент због тога што су били нарушени односи у чиновничком слоју честим сменама чисткама - каже др Миљковић-Катић. У новинама тога времена ни из Карановца ни из других вароши у унутрашњости земље није било вести сличних онима које у данашње време пуне странице, а ако их је и било односиле су се на неуобичајене временске прилике, погибије или изненадне смрти. И поред свега књига показује да је Карановац био веома присутан у српској јавности прве половине деветнаестог века. За перцепцију вароши у јавности пресудним се сматра

интересовање које је за њу показивала престоничка културна и политичка елита. О томе сведочи аутор који већ у предговору наглашава да је Карановац у српској штампи помињан скоро сваке године, изузев четири, и скренуо пажњу да је овако велика заступљеност у јавности била условљена двема веома важним чињеницама, постојањем панађура у вароши и близином Манастира Жиче. Обе, а посебно ова друга, издвојиле су Карановац из локалног амбијента и привукле пажњу и на друга локална догађања. Књига добија на значају ако се има у виду да је знатан део архивске грађе о српском народу пропао у похарама, погромима, туђим злоделима и небризи оних од којих се очекивао адекватнији однос према њој, али и да мале вароши прве половине деветнаестог века нису имале сталне дописнике а није било ни честих догађаје који би заузели место у новинама са тек два листа. И баш због тога сматра се да је Маржик учинио додатни напор како би направио историјски мозаик и сложио га у слику вароши. - Маржик је од новинских чланака направио акварел давног доба ове вароши. У његовим двема књигама тонови се преливају, слике се појаљују у ведрим тоновима, али са јаким

акцентима, преплићу се имена људи и околних места, ври живот који је препун лицитације имовине нестабилних дужника и путовања трговаца који стичу први капитал у малој вароши аутономне кнежевине. То је слика без оштрих ивица, али препуна боја живота које ни једног читаоца неће оставити равнодушним, књига порекла, трајања и нестајања многих овдашњих породица. Биће много оних који ће на страницама ове књиге потражити своје претке, оних који ће у њој налазити податке за прилоге српској повести и оних који ће у њој препознати мотиве и заплете својих будућих стихова. Постигао је Маржик још нешто што је у овој књизи препознатљиво. То је постављање координате истраживачке упорности прегаоца који не припада струци, али који је заронио и из ње изашао са медаљом доброг пливача. Садржај и природа, и посебно регистар имена на крају књиге, исправно и с разлогом наводе на то да овде нема главног јунака као што то често имају историографске монографије или романи. Ипак, ова књига има свог главног јунака, а то је њен приређивач - каже уредник издања др Љубодраг П. Ристић. Није то због тога што се прихватио, пипавог, мукотрпног, заментног, дугорочног посла, у годинама када његови вршњаци не раде ни много мање тешке, већ зато што се прихватио посла кога не би ни многи историчарске струке. То је, каже др Ристић, још један од јаких разлога због којег заслужује дубоко поштовање. Све то препоручује књигу као занимљиво штиво и користан извор за боље познавање прошлости града и његовог значаја у Србији прве половине деветнаестог века. Разлог више је уверење да представља прави рудник података за професионалне истраживаче друштвене и привредне историје Кнежевине Србије. Т. Радовановић

Др Љубодраг П. Ристић

85

Почео шести Краљевски филмски фестивал

МАГАЗИН

2.9.2018.

КРАЉЕВСКИ КА

86

- Прва два дана премашили очекивања. - Фестивал отворила јунакиња анимираног филма. - У Краљеву филмски аутори из Бразила, Швајцарске, Француске, Македоније, Хрватске, Руске Федерације... На пет локација у граду више од седамдесет филмова из преко четрдесет земаља са свих континената. - Мастер клас из филмске монтаже Јов тер Борга окупио више од педесет аутора различитих специјалности. - Киша преселила публику из Француске куће у Народну библиотеку „Стефан Првовенчани“. - У Библиотеци преподневна пројекција за најмлађе Краљевчане. - Данас пројекције пет локација. - Фестивал се завршава сутра свечаношћу проглашења победника

АКО ДОЛИКУЈЕ

87

2.9.2018.

МАГАЗИН

88

а првих пет година озбиљног рада није потрошено узалуд потврђује шести по реду Међунардни фестивал краткометражног филма назван „Краљевски филмски фестивал“. Упркос злобницима који су свих ових година пребројавали посетиоце како би доказали да је само то мерило квлатета пуна велика сала Мултимедијалног центра „Кварт“ последњег дана августа избила им је из руке и тај аргументи. Поред филмских стваралаца из свих крајава света, а да их има и са других континената овом приликом су показали гости из Бразила, свечаност отварања овом приликом показала је још један куриозитет. Није уобичајено да манифестације овог типа отварају јунаци цртаних филмова, а да је и то могуће потврдиала је Ленка Симовић која позајмљује глас главном јунаку анимираног филам „Ехо“ који је на фестивалу у Краљеву доживео српску премијеру. Аутори филма су Бориша Симовића

Д

и Коста Ракичевића, недавно награђен на фестивалу One Reeler за најбољи у категорији кратког анимираног филма, а „Ехо“ је добио и награду за изванредно достигнуће на месечном издању Berlin Flash Film FesSval-а. Прве вечери приказан је филм „Мачка која доноси“ срећу грчког редитеља Манолиса Мавриса, норвешки „Извините, тражим салу за пинг-понг и своју девојку“ Бернхарда Венгера и домаћи „Исти“ Дејана Петровића. Шесту годину заредом домаћин касне вечерње пројекције је Културни центар „Евергрин“ у коме је првог дана фестивала приказано седам филмова, анимирани „Граница алхемије“ аутора Стејси Стиерс, норвешки документарац „Слободан сам“ Едварда Каријорда, аустријски „Победа милосрђа“ Алберта Мејзла и „Интервенција Томан“ Хадас Еме Кедар, „Пеги“ Розариа Капоцоле и „Урамљен“ Марка Јемоле. Да су у богат програм фестивала

укључене и друге манифестације ове године потврђује концерт београдског ВИС „Лимунада“ који је на обали Ибра окупио више стотина посетилаца и омогућио им да на посебан начин обележе крај сезоне забаве на овој локацији. И поред богатог филмског програма на три локације следећег дана централни догађај је мастер клас филмске монтаже који је у великој сали краљевачког биоскопа окупио педесетак аутора пристиглих специјално за ову прилику. Предавач је један од најпознатијих светских монтажера Јоб тер Бург последњих десет година ангажован на филмовима који су се нашли у такмичарским селекцијама најзначајнијих светских фестивала. Међу њима су „Она“ и „Црна књига“ редитеља Пола Ферхофена, „Боргман“ Алекса ван Вармердама, „Пакао на земљи“ Мартина Куловена. Јоб тер Бург је председник и кооснивач Холандске асоцијације монтажера, а као гостујући предавач ради

на Холандској академији за филм и телевизију у Амстердаму. Мастерклас је одржао у оквиру Berlinale Talents програма на фестивалу у Берлину и Rutger Hauer Film Factory у Ротердаму, а гост фестивала и модератор разговора био је потпредседник Холандске асоцијације монтажера Петер Алдриестен. Пуна четири сата разговора, прекинутих само на кратко због паузе за ручак, протекли су у упознавању са новим трендовима у области филмске монтаже, а мастер клас је оцењен једни у ретким у светским размерама који се бави овом проблематиком. Прву поподневну пројекцију обележили су „Врхунац комунизма“ Георгија Болдугерова, „Последња црквена звона“ младог македонског редитеља Николче Поповског, документарни „Мој брат на осамнаест точкова“ Милоша Љубомировића, „Последњи запис Леонида Шејке“ Златка Стојиловића и „Збогом девичанство“ Пјера Буланжеа.

Велики број филмова селектованих за приказивање на фестивалу основни је разлог што је проширен број места за пројекције. Изненадно невереме онемогућило је приказивање филмова у дворишту Француске куће, па су се гледаоци преселили на трећи спрат Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ која је у преподневним сатима истог дана угостила најмлађу краљевачку публику награђену од стране организатора са атрактивним избором анимираних филмова. Међу шест приказаних у вечерњем програму били су „Волим Еву Марш“ Реми Ондо, „Риот“ Франка Тернијеа, „Нисам убио Џеси Џемса“ Софи Болиу, „Они који могу умрети“ Шарлот Кајо, „Деда Валрус“ Лукре Андрее и „Каламити“ Северин Де Страјкер и Максима Фејерса. Друго вече у „Евергрину“ обележили су пољски „Господар шума“ Матеуса Мотике, „Аинхоа“ Ивана Семспадра, „Кукурузиште“ Мишел Гуереза, „Дете и

ноћ“ Клаудије Руиз и „Љубав“ Душана Зорића. Фестивал се наставља данас, на програму су пројекције на четири локације, а на до завршетка посетиоцима је намењена радионица специјалних ефеката за средњошколце и представље истраживања фрагментарног наратива кроз генеративни филм и другачију врсту филма. Као техника алгоритамског склапања кадрова у филм укључује једну девојку, једну зграду, шест редитеља и један сценарио, а ауторка пројекта води кроз све фазе овог филма, од идеје преко проблема, решења и оптимизација до реализације. Разматрање аспеката генеративног филма и програмирања је у функцији монтажног стола, а разматра формирање затворених фрагмената нарације и форма као инвенција. Т. Радовановић Фтото: М. Радовановић

89

На репертоару Биоскопа „Кварт“ Краљевски филмски фестивал

ције, а у првој која почиње у 11 сати у малој сали биће приказани „Артем Силенди“, „Унутрашња страна“, „Јулулу“, „У времену“ и „Нада“. Два сата касније на истом месту су „Аднанов отац“, „Кастинг“, „Кућа на дрвету“, „Храст“, „Мајка“ и „Документа, молим“. Пројекција у великој сали почиње у 17 сати, а на репертоару су филм „По сунцу хода“ Стефана Красића, „На слепом колосеку“ Жарка Јоксимовића, „Петља“ Матије Глушчевића, „Унитравел“ Николе Мајдака Млађег и Ане Недељковић, и „8. јуни 76“ Ђанија Сапонаре. Улаз на све програме је слободан.

Локо Лофранко и Кели Престон. Филм се приказује до 5. септембра, а пројекције почињу у 20 сати.

Плишани гадови

МАГАЗИН

2.9.2018.

Живот и смрт Џона Готија

90

У петак 31. августа у Мултимедијалном центру „Кварт“ је отпочео шести по реду Међународни фестивал краткометражног филма који је отворен анимираним филмом „Ехо“ Борише Симовића и Косте Ракичевића. Филм је недавно награђен на фестивалима One Reeler и Berlin Flash Film FesSval, а у Србији је премијерно приказан на Краљевском филмском фестивалу. Данас су на програму две пројекције, прва од 15 сати у оквиру које ће бити приказано пет филмова. На репертоару су „Продавница изгубљених ствари“ аутора Заиде Кутаи и Кристел Серано, „Жудња“ бразилског ауторског пара Адриан Барбоса и Бруно Мело Кастањо, „Друга класа“ Џими Олсона, „Фебруар“ Младена Минића, „Бобо“ Андреја Рехака и „Завет“ Пауле Густафсон. Први у пројекцији која почиње у 18 сати је филм руског редитеља Игора Марченка „Рука“, а следе „Позив“ Милоша Љубомировића, „Невидљива рука Адама Смита“ Слободана Максимовића, „Жмурке“ Огњена Петковића и „Риски“ Ота Ројшела. Сутра су на програму три пројек-

Живот и смрт Џона Готија је биографска драма о италијанско-америчком лидеру криминалне породице Гамбино из друге половине прошлог века. Причу приповеда Готијев син Џон Џуниор, а радња прати његов живот од детињства у сиромаштву до успеха у подземљу Њујорка. По сценарију који су написало Лио Роси и Лем Добс филм је режирао Кевин Коноли, а у главним улогама наступају Џон Траволта, Спенсер

Брајан Хенсон је спојио најлуђе од „Улице Сезам“ и „Мапет Шоуа“ како би дошао до добитне комедије црног хумора. Радња филма смештена је у криминално подземље Лос Анђелеса у којем лутке и људи живе заједно, али се лутке сматрају грађанима другог реда. Посрнули бивши полицајац и порочни приватни детектив Фил Филипс, одлучан је у откривању серијског убице који је убио његовог брата, а сада убија чланове популарне серије из осамдесетих година прошлог века. Како би решио случај удружује се с детективком Едвардс, бившом партнерком коју не подноси. Акциону крими комедију чије трајање за минут премашује сат и по Брајан Хенсон је режирао по сценарију Тода Бергера, а главне улоге тумаче Мелиса МекКарти, Елизабет Бенкс и Маја Рудолф. Филм се приказује до средине наредне недеље, а пројекције почињу у 22 сата.

91

МАГАЗИН 2.9.2018.

ЧАРОЛИЈА У

92

КОФИ ВОДЕ

93

94

МАГАЗИН 2.9.2018.

95

96

МАГАЗИН 2.9.2018.

97

98

МАГАЗИН 2.9.2018.

99

100

МАГАЗИН 2.9.2018.

101

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 2. ДО 8. СЕПТЕМБРА

МАГАЗИН

2.9.2018.

2. септембар

102

338. п. н. е. — Македонска војска предвођена Филипом II је поразила удружену атинску и тебанску војску у бици код Херонеје, осигуравши тако македонску превласт у Грчкој и Егејском мору. 216. п. н. е. — У бици код Кане Ханибал је нанео највећи пораз римској војсци у историји. 461. — Западноримског цара Мајоријана свргао и после пет дана погубио војсковођа Рицимер. 1492. — Кристифор Колумбо је испловио из Лисабона ка Индији према западу. Открио је Бахаме, Америка 10. октобра 1492. 1552. — Договором у Пасауу поништен је Аугсбуршки Интерим из 1548., а лутерани (протестанти) су добили слободу вероисповести у Немачкој, што је озакоњено на сабору у Аугсбургу 25. септембра 1555. 1802. — Наполеон Бонапарта проглашен је „доживотним конзулом“ Француске, што му је дало право да именује наследника. 1830. — Француски краљ Шарл X Бурбонски абдицирао је под притиском Јулске револуције у Паризу. 1858. — Британски парламент усвојио је закон (India Bill) којим је индијска влада стављена под управу британске круне. 1877. — Завршен шаховски турнир „Франкфурт 1887.“ победом Џорџа Хенрија Мекензија. 1903. — У Македонији започео је Илинденски устанак за ослобођење од турске власти. 1928. — Италија је потписала 20-го-

дишњи уговор о пријатељству са Етиопијом. 1934. — После смрти немачког председника Паул фон Хинденбург, Хитлер је себе прогласио фирером (вођа) и преузео апсолутну власт. 1935. — Уједињено Краљевство је донела закон према којем је реформисан систем управљања у Индији, одвојени су Бурма и Аден од Индије, гарантована већа локална самоуправа у провинцијама и формирано централно законодавство у Њу Делхију. 1939. — Алберт Ајнштајн упозорио је америчког председника Рузвелта да немачки научници раде на производњи бомбе са уранијумом, после чега су у САД почели (почетком 1940.) истраживачки радови за производњу нуклеарне бомбе. 1945. — Завршена је Потсдамска конференција на којој су совјетски вођа Стаљин, председник САД Труман и премијер Велике Британије Атли постигли договор о демилитаризацији и денацификацији Немачке и њеној подели на окупационе зоне после Другог светског рата. 1964. — Северновијетнамски патролни чамци су наводно отворили ватру на амерички разарач Медокс. 1970. — Британски војници су у Северној Ирској први пут употребили гумене метке ради смиривања нереда. 1980. — У експлозији на железничкој станици у Болоњи погинуло је 85 и рањено више од 200 људи. 1990. — Ирачка војска је напала Кувајт и окупирала га за један дан. Овај догађај је био повод за остварење аспирација САД, корз Заливски рат, о стационирању великог броја војника на Блиском истоку зарад очувања до-

минације над производњом и дистрибуцијом нафте. 1992. — Алжирске снаге безбедности ухапсиле су 50 наоружаних исламских екстремиста и одузеле њихово складиште оружја у којем је пронађено 150 бомби. 1994. — Под претњом пооштравања међународних санкција СР Југославији, влада Србије позвала је вође Републике Српске да прихвате мировни план Контакт групе за Босну и упозорила их да ће у супротном бити одговорни за злочин против сопственог народа. 1997. — Вођа најјаче либеријске герилске фракције Чарлс Тејлор проглашен је председником Либерије, чиме је после седмогодишњег грађанског рата окончана борба за власт у земљи. 1999. — У судару два воза у источној Индији погинуло је 285, а рањено око 300 људи. 2001. — Србин, генерал Радислав Крстић осуђен је у Хагу на 46 година затвора због масакра над босанским муслиманима у Сребреници 1995. 2005. — Авион Ер Франса, Ер Франс лет 358 је слетео са писте у Торонту, Канада. Сви путници су преживели несрећу а авион је тотално изгорео.

3. септембар 1347. — Енглески краљ Едвард III заузео је у Стогодишњем рату француски град Кале, који је остао под енглеском влашћу до 1558. 1571. — Турци су, након једанаестомесечне опсаде, заузели град Фамагусту на Кипру и извршили масакр становништва. 1675. — Французи су победили холандску и шпанску флоту код Палерма и заузели Сицилију. 1858. — Енглески истраживач Џон Спик открио је Викторијино језеро, извориште реке Нил. 1881. — Британске трупе окупирале су египатски град Суец, што је Уједињеном Краљевству омогућило да 1883. постане власник читаве зоне Суецког канала. 1884. — Завршен је железнички мост у Београду на реци Сави, а наред-

ног месеца пуштена је у саобраћај пруга Земун-Београд. Мост је разаран у оба светска рата и потом обнављан. 1903. — Македонски устаници у Крушево су прогласили Крушевску републику, која је потрајала десет тана. 1904. — Британци су напали Тибет и заузели главни град Ласу, а верски вођа далај лама је побегао у монголску престоницу Ургу (Улан Батор). 1914. — Немачка је објавила рат Француској, Белгија је одбацила захтев Немачке да њене трупе уђу у ту земљу, а Велика Британија је упозорила Немачку да би инвазија на Белгију значила општи рат у Европи. 1936. — амерички атлетичар Џеси Овенс је скоком у даљ 8,06 метара освојио прву од четири златне медаље на олимијским играма у Берлину. 1940. — Литванија је формално постала део СССР под називом Литванска Совјетска Социјалистичка Република. 1940. — Италија је започела инвазију Британског Сомалиленда. 1958. — Под командом Вилијама Андерсона, америчка нуклеарна подморница „Наутилус“ је прва прошла испод леда на Северном полу. 1996. — Уједињене нације су саопштиле да је војска племена Тутси у Бурундију побила хиљаде Хуту цивила у серији покоља извршених између априла и јула.

4. септембар 1578. — Покушај Португалије да заузме Мароко пропао је поразом у бици код Алказаркивира, у којој су погинули португалски краљ Себастијан, краљ од Феза и маварски претендент на престо. 1704. — У Рату за шпанско наслеђе, енглеско-холандске снаге су заузеле шпански град Гибралтар. 1789. — Парламент Француске је, током Француске револуције, укинуо све привилегије феудалаца. 1791. — Потписан је Свиштовски мир којим је одређена граница између Аустрије и Отоманског царства. 1870. — Завршен шаховски турнир у Баден-Бадену, Немачка победом Адолфа Андерсена.

103

2.9.2018.

МАГАЗИН

104

1914. — Немачке трупе напале су Белгију, Уједињено Краљевство је објавило рат Немачкој, а САД су прогласиле неутралност. Почетак опсаде Лијежа. 1916. — Данска је за 25 милиона долара уступила САД део Западноиндијских острва, укључујући Девичанска острва. 1936. — Премијер Грчке Јоанис Метаксас је суспендовао парламент и устав и упоставио Четвртоавгустовски режим. 1944. — У скровишту у Амстердаму Гестапо је ухапсио породицу Франк и још четворо Јевреја и депортовао их у концентрациони логор. После рата откривен је дневни 14-годишње девојчице Ане Франк, који представља један од најпотреснијих докумената о страдању Јевреја у Другом светском рату. 1954. — Британски суперсонични борбени авион „Електрик Лајтнинг П1“ извео је свој први лет. 1983. — Бетино Кракси је, као први социјалиста, преузео дужност премијера Италије, постигавши рекорд у дужини опстанка једне италијанске владе после Другог светског рата. 1992. — Милиони црнаца окончали су дводневни генерални штрајк против владе белаца у Јужној Африци, током којег је убијено 30 људи. 1993. — Јапанске власти извиниле су се званично женама које су током Другог светског рата служиле као сексуалне робиње јапанским војницима. 1993. — Снаге Војске Републике Српске су освојиле све кључне положаје на планини Игман изнад Сарајева и затвориле обруч око града. 1994. — Након што је Скупштина Републике Српске одбила мировни план Контакт групе за Босну, СР Југославија је прекинула политичке и економске односе са Републиком Српском и затворила границу на реци Дрини. 1995. — Хрватска војска је, у операцији „Олуја“, ушла у српску енклаву (Република Српска Крајина), зону под заштитом УН. Око 250.000 Срба напустило је своје домове и кренуло, у највећем избегличком таласу у Европи од Другог светског рата, према Босни и СР Југославији.

1999. — У катастрофалним поплавама у Кини погинуло је више од 400 људи, а два милиона остало је без домова. 2000. — Британска краљица мајка Елизабета прославила је у Лондону 100. рођендан, као прва личност из краљевске породице која је проживела цео један век. 2001. — Палестина је издала званично саопштење о обустави оружаних напада на Израел. Овај позив без преседана указао је на неслагање између палестинских званичника и милитантне палестинске струје око освете због израелских напада. Председници Северне Кореје и Русије, Ким Џонг Ил и Владимир Путин, потписали су декларацију по којој се Северна Кореја мора придржавати мораторијума о ракетним пробама до 2003. године.

5. септембар 1552. — Турска флота под командом Синан-паше поразила је ђеновљанску флоту у бици код Понтиских острва. 1583. — Хемфри Џилберт основао прву енглеску колонију у Северној Америци, у Сент Џонсу на Њуфаундленду. 1716. — Аустријски принц Еуген Савојски са армијом од око 83.000 војника у бици код Петроварадина нанео тежак пораз турској војсци од 120150.000 људи под командом Дамада Али-паше. У бици погинуло око 3.027 аустријских и око 5-6.000 турских војника. Годину дана касније Еуген Савојски освојио Београд, који је остао под аустријском влашћу до 1739. 1824. — Грчка флота под командом Константина Канариса је поразила османску флоту у бици код Самоса. 1895. — Почиње шаховски турнир у Хејстингсу. 1914. — Црна Гора објавила рат Аустроугарској. Куба, Мексико, Уругвај и Аргентина прогласиле неутралност у Првом светском рату. Први електрични саобраћајни сигнали за регулисање различитих сао-

браћајних праваца постављени у авенији Еуклид и Источној 105. улици у Кливленду, у америчкој држави Охајо. 1915. — Немци у Првом светском рату окупирали пољску престоницу Варшаву. 1940. — Летонија ушла у састав СССР под називом Летонска Совјетска Социјалистичка Република. 1941. — Окончана је битка за Смоленск предајом око 300.000 совјетских војника. 1943. — Плотунима из 222 артиљеријска оружја у Москви су, у Другом светском рату, обележене победе над немачким трупама на Источном фронту. Совјетска армија ослободила градове Орел и Бјелгород. 1949. — У земљотресу јачине 6,7 степени Рихтерове скале у Еквадору погинуло око 6.000 људи, а око 100.000 остало без домова. 1960. — Буркина Фасо, која се тада звала Горња Волта, је добила независност од Француске. 1963. — СССР, САД и Уједињено Краљевство потписали у Москви споразум о забрани нуклеарних проба. 1974. — председник САД Ричард Никсон признао да је учествовао у прикривању афере „Вотергејт“ и блокирању истраге о упаду у седиште Демократске странке у пословном центру „Вотергејт“. Поднео оставку 9. августа. 1994. — Авиони НАТО бомбардовали положаје Војске Републике Српске око Сарајева, пошто су припадници Војске Републике Српске узели део наоружања из складишта мировних снага УН на планини Игман. 1995. — САД и Вијетнам успоставили дипломатске односе после вишедеценијског непријатељства и заложили се за унапређење међусобне сарадње. 2001. — Талибанска влада у Авганистану затворила осам страних хуманитарних радника под оптужбом да су ширили хришћанство међу муслиманима.

6. септембар 1661. — Португал и Холандија потписали споразум према ком је Порту-

гал задржао Бразил, а Холандија Цејлон. 1796. — На Цетињу је Скупштина црногорских старешина изгласала „Стегу“, као први писани законски акт у Црној Гори. 1806. — Цар Франц I Хабзбуршки одрекао се титуле светог римског цара и прогласио се царем Аустрије, чиме престало да постоји Свето римско царство. 1807. — Српски просветитељ Доситеј Обрадовић прешао из Земуна у устаничку Србију, где је као први Карађорђев министар просвете остао до краја живота, 1811. 1825. — Боливија прогласила независност после готово три века шпанске владавине. 1890. — У њујоршком затвору Обурн погубљен убица Вилијам Кемлер. То је било прво извршење смртне казне на електричној столици. 1903. — Србија Дан рудара установљен је у знак сећања на 6. август 1903. када су се рудари Сењског рудника, код Деспотовца, штрајком изборили за повратак на посао тројице отпуштених колега, за скраћење радног времена и бесплатно уље за лампе за осветљавање јама, које су до тада сами плаћали. 1914. — Аустроугарска објавила рат Русији, а Србија и Црна Гора Немачкој у Првом светском рату. 1918. — Завршена је немачка офанзива на Марни. Последњи велики напад немачке војске у Првом светском рату завршен поразом, а око 100.000 немачких војника погинуло и повређено. 1926. — Америчка пливачица Гертруда Едерле постала прва жена која је препливала Ламанш. Пивање трајало 14 часова. 1932. — Отворен први Венецијански филмски фестивал. 1940. — Естонија ушла у састав СССР под називом Естонска Совјетска Социјалистичка Република. 1941. — Усташе су убиле око 600 становника села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца. 1945. — Бачена је атомска бомба на Хирошиму, што је прво кориштење нуклеарног оружја у рату.

105

2.9.2018.

МАГАЗИН

106

1962. — Јамајка је стекла пуну независност од Уједињеног Краљевства, више од 300 година пошто су је Енглези преотели од шпанских колониста 1655. 1965. — Амерички председник Линдон Џонсон је потписао Закон о праву гласа, чиме је он ступио на снагу. 1991. — Председништво Југославије једногласно усвојило одлуку о проглашењу потпуне и безусловне обуставе ватре на територији Републике Хрватске. 1995. — Хрватски авиони и артиљерија гађали српске избеглице које су у колонама напуштале територију Хрватске после офанзиве хрватске војске на Книнску Крајину. 1996. — Амерички научници објавили да су пронашли доказ да је на Марсу давно постојао живот, на основу испитивања остатака метеора пронађеног на Антарктику. 1997. — „Боинг 747“ „Коријан ерлајнса“ срушио се на путу из Сеула у близини аеродрома Гвам. Погинуло 228 путника и чланова посаде, а 26 их преживело. 1999. — Председник Русије Борис Јељцин затражио од Парламента да укине смртну казну у тој земљи. 2000. — Око 1.400 Литванаца признало да су као агенти или доушници радили за бившу совјетску тајну и обавештајну службу, КГБ. Литванија била под управом Совјетског Савеза од Другог светског рата до 1991. 2001. — Врховни суд Калифорније донео одлуку да произвођачи ватреног оружја не подлежу законској одговорности за криминалну употребу њиховог оружја. 2003. — Суд у Мадагаскару осудио је бившег председника Дидијера Рацирака на 10 година тешког рада због проневере јавних фондова вредних осам милиона америчких долара. 2008. — Војска Мауританије извела је државни удар против председника Сиди Мухамеда Абдулахија. Након хапшења председника и премијера сву власт је преузео Мохамед Улд Абдел Азиз. 2011. — Протестни марш због смрти Марка Дагана у лондоској четврти

Тотенхем се окончао немирима, који су следеће четири ноћи изазвали талас насиља широм Енглеске.

7. септембар 1830. — Француска скупштина изабрала је Луја Филипа за краља Француске, након што је Шарл X био присиљен да абдицира у Јулској револуцији. Нови краљ је постао познат као „краљ грађанин“. 1858. — Краљица Викторија је за престоницу британског доминиона Канаде одабрала Отаву. 1912. — Русија и Јапан су потписали споразум о подели интересних сфера у Монголији и Манџурији. 1942. — Искрцавањем америчких поморско-десантних снага на острво Гвадалканал почела је битка за Гвадалканал на Пацифику у Другом светском рату. 1947. — Експедиција норвешког етнолога Тора Хејердала на сплаву „Кон Тики“ стигла је, након 101 дана пловидбе од Перуа, на архипелаг Туамоту у Полинезији. 1959. — Амерички сателит Експлорер 6 лансиран је из Кејп Канаварела. То је био први сателит који је послао фотографије Земље из свемира. 1960. — Кубански премијер Фидел Кастро објавио је одлуку о национализацији свих америчких компанија на Куби. 1990. — Афрички национални конгрес Нелсона Манделе одустао је, после 29 година, од оружане борбе против власти беле мањине у Јужној Африци, а заузврат је влада те земље прихватила разговоре о окончању система апартхејда. 1995. — Најмање 20 људи погинуло је у експолозији бомбе коју је у згради владе у Коломбу, у Шри Ланки, активирао један тамилски побуњеник, бомбаш-самоубица. Отворен је Варшавски метро 1996. — У Атини су се састали председници Србије и Хрватске Слободан Милошевић и Фрањо Туђман и постигли договор о нормализацији односа између СР Југославије и Хрватске. Споразум је озваничен 23. августа 1996.

1997. — Камбоџански министар иностраних послова Унг Хуот је формално преузео дужност првог премијера, заменивши збаченог принца Нородома Ранарита. Илегална организација косовских Албанаца Ослободилачка војска Косова преузела је одговорност за низ оружаних напада на полицијске станице на Косову и Метохији и позвала је Албанце у покрајини да подрже оружану побуну против српске власти. 1998. — У експлозији два аутомобила-бомбе у америчким амбасадама у Кенији и Танзанији погинуло је најмање 215 људи у Најробију и 11 у Дар ес Саламу, а рањено је више од 5.000 људи. Одговорност је преузела до тада непозната група Исламска армија за ослобођење светих места. 1999. — Исламске међународне бригаде стациониране у Чеченији су напале суседну руску републику Дагестан. 1999. — У Брчком, у Босни и Херцеговини, одржан је „Рок маратон ‘99“ на којем су се први пут од распада бивше СФРЈ и тиме узрокованог рата, окупиле рок групе из бивших југословенских република. Концерт је најављен као „скуп високог ризика“, али инцидената није било. 2000. — Група америчких и швајцарских научника саопштила је откриће девет нових планета које се крећу у орбити изван нашег сунчевог система, што је од значаја за напоре научника да открију живот на неком другом месту у свемиру. На Корзици убијен је из заседе оснивач главне герилске групе на том острву Жан-Мишел Роси и његов сарадник Жан-Клод Фратачи. 2001. — Филипинска влада и муслиманска сепаратистичка група, Исламски ослободилачки фронт Моро, потписали су примирје, што је корак напред у правцу окончања борби које трају декадама у јужним Филипинима. 2008. — Грузија је покренула офанзиву на сепаратистичку област Јужну Осетију, започевши шестодневни Руско-грузијски рат. 2008. — Наступом олимпијске фудбалске репрезентације у мечу са Ау-

стралијом (резултат 1:1) започело учешће Србије на XXIX Олимпијским играма у Пекингу, прво самостално учешће Србије још од VI Олимпијских игара у Стокхолму 1912. године.

8. септембар 870. — Западнофраначки краљ Карло Ћелави и источнофраначки краљ Лудвиг Немачки склопили су Мерсенски споразум о подели Средње Франачке после смрти Лотара II. 1539. — Турци су преотели Херцег Нови од Шпанаца. Посредовањем Француза Млечани су се због свега тога издвојили из Светог Савеза. 1570. — Француски краљ Шарл IX и вођа хугенота Гаспар де Колињи су потписали мир из Сен Жермена којим је окончан Трећи хугенотски рат. 1588. — Енглеска флота под командом лорда Хауарда и сер Франсиса Дрејка поразила шпанску Непобедиву армаду код Гравелена. 1918. — Почела је битка код Амијена која је означила почетак савезничка Стодневне офанзиве на Западном фронту у Првом светском рату. 1929. — Немачка летелица Граф Целепин започела је пут око света. 1881. — Основана је Гимназија „Бора Станковић“ у Врању. 1945. — Склопљен Лондонски споразум о Међународном војном трибуналу. 1949. — Бутан је постао независна држава. 1963. — Петнаесточлана банда је украла 2,6 милиона фунти из воза који је ишао од Глазгова ка Лондону. 1967. — Индонезија, Малезија, Филипини, Сингапур и Тајланд су основали Удружење држава југоисточне Азије. 1974. — Амерички председник Ричард Никсон је у телевизијском обраћању нацији најавио да ће сутрадан поднети оставку због афере Вотергејт. 1986. — Премијера дугометражног цртаног филма Трансформерси. 2008. — У Пекингу су отворене XXIX. летње олимпијске игре.

107

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs