MagazIN 332 by Kraljevski MagazIN

МАГАЗИН Година VI * Број 332 * 22. април 2018. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

Краљевски

МАГАЗИН

22.4.2018.

У овом броју: Краљевско Краљево Краљевско име града Примерено значају празника Четврт века „Дана јоргована“ Краљево ближе свету? Зелени иновациони ваучери Други балкански рат Позориште повукло ногу

10 14 20 24 32 40 46 56

Окончана епидемија малих богиња Шеснаест година наде Булевар женских тајни Углед без премца Књига спашава и отвара свет Прича о колективном другарству Лакше до правог избора На репертоару Биоскопа „Кварт“ Трешњар центар мото спорта Времеплов

60 66 74 82 88 92 98 104 106

МАГАЗИН 22.4.2018.

Свечана академија поводом имендана Краљева

МАГАЗИН

22.4.2018.

КРАЉЕВСКО

- Величина једног града се не мери бројем квадратних километара, бројем становника који живе у њему, већ произилази из броја људи који су задужили место, који су пронели славу града у оквиру земље, а и широм планете. - О историјским околностима у којима је име Карановца промењено у Краљево говорила је историчарка Весна Милојевић. – У уметничком делу програма песници Милоје Радовић и Радослав Премовић говорили по једну песму посвећену граду, а свечаност је увеличао наступ Хора Свети архиђакон Стефан који је извео две композиције Исидора Бајића

Фото: М. Радовановић

О КРАЉЕВО

22.4.2018.

МАГАЗИН

ентрални догађај обележавања 136. годишњице имендана Краљева и ове године је била академија у Свечаној сали Градске управе названа „Краљевско Краљево“. У присуству бројних званица, највиших представника локалне самоуправе и Рашког управног округа, Скупштине града, Војске Србије, Полицијске управе Краљево, Епархије жичке, Школске управе и гостију отпочела је химном Боже правде у извођењу Хора Свети архиђакон Стефан под руководством Милене Стојановић. Као што и приличи оваквом догађају присутнима се прво обратио градоначелник Краљева др Предраг Терзић и подсетио да Краљево није мали град. - Величина једног града се не мери бројем квадратних километара, бројем становника који живе у њему, већ величина града произилази из броја људи који су задужили место, броја људи који су пронели славу града у

оквиру земље, а и широм планете. Краљево је по том параметру сигуно један од највећих градова у земљи. Његово име произилази из обнове краљевине 1882. године и симболизује напредак овог града за читавих 136 година, али и напредак и раст ове земље. Морамо да да будемо свесни историје нашег града, али и да гледамо у будућност. Надам се да ћемо сви ми који смо данас овде заједничким снагама настојати да пронесемо име овог града, да побољшамо живот у њему и да наша деца имају бољу и светлију будућност - рекао је он честитају ћи имендан. Краљево је и град песника, двојица од њих су Милоје Радовић и Радослав Премовић који су говорили по једну песму посвећену граду, а свечаност је увеличао наступ Хора Свети архиђакон Стефан који је извео две композиције Исидора Бајића. После пуних 136 година и даље је

присутна недоумица да ли се имендан Краљева обележава правог датума. Иако се и мишљења историчара разликују због разлике у рачунању времена између Јулијанског и Грегоријанског календара у Краљеву је уобичајено да се догађај обележава 19. априла, јер је на тај дан започето а потом и настављено. О историјским околностима у којима је име Карановца промењено у Краљево говорила је историчарка Весна Милојевић. - Из срца Србије, са Косова и Метохије, ка нама тече река Ибар, уз чије су корито кроз векове настајале многобројне богомоље, рудници, утврђена места и градови. У том бисерном низу поникао је и наш град. Његова историја се може пратити још од далеког XIII века, када су Немањићи, Стефан и Сава, синови Симеона Мироточивог, основали и изградили манастир Жичу. Близина Жиче одредила је и историју града, који се од Рудо

Поља, па преко Карановца, развијао и постао Краљевски град. Било је то у време владавине Милана Обреновића, од 1868. до 1889. године. Између ова два датума Србија је имала велика постигнућа. Стекла је државну независност и територијално проширење за четири округа 1878. године на Берлинском конгресу. Нешто касније, кнез Милан Обреновић је Законом од 22. фебруара 1882. године Кнежевину Србију прогласио Краљевином Србијом, а себе краљем. Истога дана објављен је и Проглас: „Драги мој народе“. Из дворишта седмоврате цркве, а уз речи да је Србија доживела славу Немањића, Карановчани су позвали краља Милана да буде миропомазан у Жичи. Обилазећи српске градове краљ Милан и краљица Наталија у Карановац су стигли 15. априла, уз величанствени дочек народа.

Делегација општине Карановац поднела је писану молбу краљу Милану да Карановац „зато што му је турско име, другачије назове“. Указом краља Милана Обреновића од 19. априла 1882. године Карановац је променио име у Краљево, као успомену на проглашење Краљевине Србије и долазак првог крунисаног владара после Косовске трагедије у ову варош. Карановачка општина је проглашена Краљевском општином, а Карановачки срез Краљевским срезом. Житељи вароши били су поносни на свог краља, свог кума и саму варош јер су први у читавој држави даривани краљевским именом. За све њих овај догађај био је велики благослов. Тако, крајем XIX века наш град који је имао око 5.000 становника, са важним геостратешким положајем, окружен рекама, са изузетним урбанистичко-архитектонским решењима, украшен Господар Васиним ко-

наком, Ратарском школом, црквом Св. Тројице и многобројним трговачким и занатским радњама, постао је културна метропола Краљевине Србије. У својој историји наш град је имао светлих момената, успона и напредка, али и моменте мрака, пропадања и страдања. Но никада, никада моменте срамоте. Данас овај град, треба чувати, волети и изграђивати у један савремени центар српске традиције и духовности. Прадедовски завет обавезује све садашње и будуће генерације да остану у своме граду, да својим радом и знањем покажу колико је Србија снажна и моћна. Зато сачувајмо Србију у Краљеву, док векови теку Ибарском долином и у њој стражаре српске светиње. Наш Краљевски град на славној прошлости гради своју модерну будућност!!! – потврдила је Милојевић. Т. Радовановић

Краљево у време краља Милана

МАГАЗИН

22.4.2018.

КРАЉЕВСКО

О ИМЕ ГРАДА

- Изложбом под називом „Краљевско Краљево“ Историјски архив на седамнаест паноа на сликовит и упечатљив начин доноси причу о владавини краља Милана Обреновића у периоду између 1868. и 1889. године када је Србија направила велики искорак у правцу прогреса и приближавања модерним европским државама. - Краљево је смештено на извору српске државе и њене аутокефалне цркве. - Иако често оспораван, Милан Обреновић спада у ред најзначајнијих српских нововековних владара због заслуга за увођење многих модерних тековина у земљу. - Краљ Милан је створио независну државу Србију, подигао је на ниво краљевине, основао Српску краљевску академију и Народну банку, успоставио динар као националну валуту, донео први закон о удружењима, омогућио настанак модерних политичких партија, донео закон о штампи и Устав из 1888. године

бележавање 136. годишњице од дана када је турска касаба Карановац преименована у Краљево повод је за изложбу под називом „Краљевско Краљево“ којом Историјски архив на седамнаест паноа на сликовит и упечатљив начин доноси причу о владавини краља Милана Обреновића у периоду између 1868. и 1889. године када је Србија направила велики искорак у правцу прогреса и приближавања модерним европским државама. Изложба даје приказ друштвено-политичких прилика у земљи у време када је књаз Милан Кнежевину Србију 1882. године прогласио краљевином, а себе краљем, његова путовања по Србији, посете Карановцу, Студеници и Жичи, променио име Карановац у Краљево, доне одлуку о отварању Ратарске школе као и низ занимљивих детаља из тадашње штампе о животу вароши и њених становника. На време које на овим просторима траје дуже од осам векова подсећа историчар др Драгољуб Даниловић и указује да је Краљево смештено на извору српске државе и њене аутокефалне цркве. Након прекида у време турске окупације континуитет је успостављен у деветнаестом веку, тачније на почетку 1882. године, кад је кнез Милан Обреновић одлучио да Србију прогласи краљевином, себе краљем, а кнегињу Наталију краљицом. - Њих двоје су на једном путовању од 10. до 19. априла походили места као што су Ивањица и Чачак и стигли до Жиче. Краљ Милан се 19. априла обратио Карановчанима тако што им је, као венчани кум, даривао једно од најлепших имена у Србији. У краљевском граду имамо част и обавезу да живимо као потомци и славних Немањића, Обреновића и Карађорђевића. Краљевски град треба увек да буде оно што је био од 19. века до наших дана и зато сам срећан што је приређена ова изложба – истакао је др Даниловић. Посебно срећни 19. априла 1882. године били су становници Краљева, изложба је још једно сведочанство о начину на који су промену имена до-

МАГАЗИН

22.4.2018.

живели као посебан благослов за себе и за своју варош, а то се на крају 19. века види јер ће варош заиста израсти у биће тадашње краљевине. Част да отвори изложбу указана је градоначелнику Краљева др Предрагу Терзићу који је искористио прилику да истакне значај краља Милана Обреновића за развој земље од ступања на власт до абдикације на истеку деветнаестог века. Иако често оспораван, Милан Обреновић спада у ред најзначајнијих српских нововековних владара због заслуга за увођење многих модерних тековина у земљу. Будући српски краљ је, као син Милоша Обреновића и румунске аристократкиње Елене Марије Катарџи, рођен ван територије Србије у Влашкој и прве године живота провео у Молдавији која је била у саставу Румуније. Милан је имао тешко детињство поготово кад је у шестој години остао без оца, а његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић.

Краљ Милан Обреновић

Годину дана је провео у Паризу учећи од познатог француског филозофа Хиета који му је подарио значајне идеје из филозофије и других класичних наука. „Топчидерска катастрофа“ у којој је убијен кнез Михаило затекла га је усред школовања кад му је Хиет наговестио кандидатуру за владу којом је, пошто је био малолетан, управљало трочлано намесништво у коме су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Милан Обреновић је преузео власт 1872. године и током владавине се ослањао на војску, а под притиском јавности четири године касније објавио рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је победила у следећем после кога јој је, на Берлинском конгресу, призната независност а у састав земље ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, кнез Милан се у спољној политици ослањао на Аустроугарску, а тајном конвенцијом склопљеном 1881. са овом земљом стекао подршку проглашењу Србије за краљевину, што се и догодило наредне године. Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат, који је 1885. почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне Румелије Бугарској, знатно је ослабио његов положај у земљи, па је три године касније донео либералнији устав, познат као Радикалски устав, а потом абдицирао, оставио власт сину Александру и напустио земљу у коју се вратио 1897. као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године, јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. На њега су извршена чак четири неуспела атентата позната као Теразијска бомба, Смедеревски намештај, Илкин

22.4.2018.

МАГАЗИН

атентат и Ивањдански атентат, од којих за један никада није разјашњено да ли је био атентат или само несрећни случај. Милан Обреновић је преминуо у Бечу крајем јануара 1901. године од упале плућа. - Био је једини српски владар који се декларисао као атеиста, иако је током посете Јерусалиму 1899. у њему пробуђена религијска црта. Био је усмени интелектуалац, човек јако велике интелигенције, али човек који није много читао. Основне поставке добијао је у разговору са умним људима, на првом месту са блиским пријатељем Чедомиром Мијатовићем и Владаном Ђорђевићем који је остао упамћен као оснивач Црвеног крста, Санитета у Србији и председник владе за време Кримске кризе 1897. до 1900. године. Ако владавину кнеза, а касније кра-

ља, Милана поделимо на период намесништва и самосталне владавине схватићемо да је три године владао под намесништвом, а касније као самостални владар. Кад говоримо о облику владавине знамо да је била монархија у којој је почео да влада док још није била међународно призната. И нешто о чему историчари ретко говоре. Милан је после абдикације имао још један период владавине. Као бивши краљ био је саветник свом сину краљу Александру и у том периоду је модернизована српска војска. Постала је чврста стајаћа војска са школованим официрима који се више нису школовали три, него две године – истакао је др Терзић. Сем што је запамћен као човек који је угушио Тимочку буну краљ Милан је значајан због чињенице да је створио независну државу Србију, подигао

је на ниво краљевине, основао Српску краљевску академију и Народну банку, успоставио динар као националну валуту, донео први закон о удружењима, омогућио настанак модерних политичких партија, донео закон о штампи и Устав из 1888. године. Био је способан да напише добар устав, али није желео да по њему влада, па је 1889. године напустио власт. Изложбу прати скромна публикација која потврђује чињеницу да се историја Краљева прати од далеког 13. века када су синови Стевана Немање, Стефан и Сава, основали и изградили Манастир Жичу, а она одредила даљу историју вароши која је од турске касабе прерасла у краљевски град. Било је то у време владавине Милана Обрновића од 1868. до 1889. године кад је Србија стекла државну независност и те-

риторијално проширење. Законом од 22. фебруара 1882. године, кад је објављен и проглас под називом „Драги мој народе“, кнез Милан је Кнежевину Србију прогласио за Краљевину Србију, себе за краља, а кнежевића Александра за краљевића престолонаследника Србије. Вест о проглашењу краљевине изазвала је талас одушевљења широм земље, а телеграм честитке краљу су упутили и изасланици карановачке вароши. Уз уобичајену славу и хвалу владара, изјавили су да је Србија доживела славу Немањића и позвали краља Милана да буде миропомазан у Жичи. Проглашење краљевине дуго није могло да потисне суштинске проблеме у држави, па је влада припремила једномесечно краљево путовање по Србији започето 8. априла 1882. Краљ је са свитом приспео у Карановац 15. апри-

ла дочекан грмљавином топова, јеком звона и народом који је пред њега бацао цвеће. Након што се помолио у карановачкој цркви краљ је одсео у среској кући, где је примао различите депутације, а Карановчанима које је предводио кмет Јован Новаковић потврдио да патриотична, вредна, сложна и отресита општина заслужује школу за ратарство. Након народног весеља које је трајало читав дан и ноћ краљ се упутио ка Студеници, а 18. априла увече вратио у варош где му је дан касније делегација општине Карановац поднела писану молбу да турско име Карановац замени другим. Краљ је прихватио молбу и наредио да се у спомен његовог доласка у ову варош Карановац убудуће назива Краљево, а након што је саопштио одлуку Карановчанима предао оригинал решења

на чување. Током посете краљ је посетио разрушени Манастир Жичу, с религиозном поштом дивио се остацима живописа, с узбуђењем читао записе Стефана Првовенчаног и наредио да се разрушени манастир обнови. По повратку у Краљево дочекан је бакљадом, а у име свих Краљевчана поздравио га је члан Општинског суда Михаило Чебинац. Према писању тадашње штампе сви објекти у граду били су богато украшени државним заставама, цвећем и лампионима, а приређен је и ватромет какав се ретко могао видети и у знатно већим срединама. Дан након великог славља краљ је напустио Краљево и са свитом се упутио према Трстенику, Крушевцу и новоослобође ним крајевима. Т. Радовановић

Богат програм обележавања имендана

МАГАЗИН

22.4.2018.

ПРИМЕРЕНО ЗНА

- Десет програма у част обележавања 136. годишњице промене имена турске касабе Карановац у Краљево. – Обележавање отпочело програмом под називом „Музички таленти граду“ завршава се првом меморијалном бициклистичком трком у част Радоша Чубрића. – Централни део обележавања имендана Свечана академија под називом „Краљевско Краљево“. – Двадесет пети „Дани јоргована“ у организацији Дрштва српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“

АЧАЈУ ПРАЗНИКА

астојање да се на примерен начин обележе значајни датуми из даље и ближе историје града повод су за тражење оригиналних решења којима би се нагласио значај сваког од њих. Податак да се у овој навршава 136 година од промене турског назива вароши Карановац у Краљево у значајној мери је утицао на жељу установа културе да осмисле програм какав одговара значају овог датума. Резултат је десет различитих програма од којих се сваки сматра својеврсним испитом за установе културе у настојању да докажу како су кадре да на одговарајући начин одговоре изазовима ове врсте. Свечарска атмосфера у граду траје од 13. априла кад је у вечерњим часовима у Дому Војске Србије изведен програм под називом „Музички таленти граду“ уз учешће ученика Музичке школе „Стеван Мокрањац“ и Балетске групе „Траг“. Већ следећег дана, један сат иза

МАГАЗИН

22.4.2018.

поднева, у Галерији Маржик је отворена изложба слика насталих у Студеничкој ликовној колонији, а у раним вечерњим часовима, у просторијама Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ у оквиру програма под називом „Песници завичају“, краљевачки писци Верослав Стевановић, Душан Стојић, Милоје Радовић, Александар Марић, Милош Милишић и Радослав Премовић говорили су стихове посвећене граду. Уочи празника је, у холу испред Свечане сале Градске управе, отворена изложба Историјског архива под називом „Краљевско Краљево“, а на седамнаест паноа сликовито и упечатљиво испричана прича о времену владавине краља Милана Обреновића у периоду између 1868. и 1889. године када је Србија направила велики искорак у правцу прогреса и приближавања модерним европским државама. Изложба даје

приказ друштвено-политичких прилика у земљи у време када је књаз Милан Кнежевину Србију прогласио краљевином, а себе краљем, његова путовања по Србији, посете Карановцу, Студеници и Жичи, промени имена Карановац у Краљево, отварању Ратарске школе као и занимљивих детаља из тадашње штампе о животу вароши и њених становника. Централни догађај овогодишњег обележавања имендана Краљева је свечана академија под истим називом на дан кад се навршава 136. година од краљевског указа којим је турско име касабе замењено примеренијим. У програму састављеном од беседничких, поетских и музичких детаља, о значају овог датума говорио је градоначелник др Предраг Терзић, а о историјској прошлости града, са акцентом на дане и време када је Карановац преименован у Краљево, историчарка Весна Милоје-

вић. У уметничком делу програма учествовали су песници Милоје Радовић и Радослав Премовић, а свечаност је извођењем химне Боже правде и две композиције Исидора Бајића обогатио наступ Хора Свети арханђел Стефан, под управом Милене Стојановић. У касним поподневним часовима истог дана у Народном музеју је представљен рад и дело београдског Историјског института, а богат програм је припремљен и за следећи када је, 25. пут узастопно, организована манифестација „Дани јоргована“ чији је носилац и овога пута Друштво српскофранцуског пријатељства „Света Јелена Анжујска“. Већ од поднева 20. априла ученици краљевачких основних школа су на Тргу српских ратника присутнима делили јорговане, а сат касније у Свечаној сали Градске управе почела свечана академија под називом „Двадесет пет пролећа Дана јоргована“. Манифеста-

ција „Дани јоргована“ отпочела је садњом нових јоргована првог дана априла, а настављена две недеље касније представом Краљевачког позоришта „Љубичаста бајка“ посвећене Јелени Анжујској и краљу Урошу. Светковина се наставља још једним ходочашћем до задужбине Јелене Анжујске Манастира Градац, а завршава у јуну у Скадарлији, испред куће Ђуре Јакшића, у оквиру манифестације „Кајмак бал“ коју организује београдска подружница завичајног друштва „Краљево“. Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ је за поподне 20. априла припремила изложбу слика Перице Данкова, а програм обележавања имендана Краљева се исцрпљује данас одржавањем прве по реду меморијалне бициклистичке трке назване по имену прошле године преминулог бициклистичког аса Радоша Чубрића. Организатор трке Бициклистички клуб

„Металац“ подстакнут је жељом да окупи бициклисте са простора бивше Југославије. У клубу потврђују како велико интересовање за масовно учешће у трци подгрева наду да би Краљево поново могло да буде центар бицикли стичког спорта. Организатори подсећају да траса у првој години није превише амбициозна, а од старта на Тргу српских ратника један сат пре поднева води према манастиру Жичи и даље до Матарушке Бање одакле ће колона наставити до Врдила да би се, на повратку према Краљеву, зауставила на Ружића брду. Очекивано учешће великог броја рекреативаца повод је за хомогенизацију колоне на овоме месту пре него што, преко Опланића и Сирче, настави пут до Шумарица где је ново прегруписавање учесника увод у такмичарски део до Краљева и циља испред Храма Светог Саве у Доситејевој улици. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Јубилеј културно туристичко еколошке манифестације

ЧЕТВРТ ВЕКА „ДАНА

МАГАЗИН

22.4.2018.

- Краљево се у пролеће сваке године, скоро четврт века, подсећа француске принцезе и српске краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша и мајке два најзначајнија српска владара Драгутина и Милутина. - Централни догађај овогодишње манифестације Свечана академија под називом „Двадесет пет пролећа Дана јоргована“. – Пригодне захвалнице уручене појединцима и институцијама које су помагале манифестацију од настанка до данашњих дана. - Поред проблема који по који пут врате организацију по коју степеницу назад ентузијасти окупљени око манифестације верују да ће неке млађе генерације смоћи снаге да је наставе и да ће трајати још дуги низ година

ЈОРГОВАНА“

МАГАЗИН 22.4.2018.

22.4.2018.

МАГАЗИН

ише од седам и по векова пријатељства српског и француског народа започетог 1250. године, када се принцеза Јелена Анжујска удала за краља Уроша Првог, било је повод да пре 24 године удружење које носи њено име покрене манифестацију „Дани јоргована“. Краљево се тако у пролеће сваке године, скоро четврт века, подсећа француске принцезе и српске краљице Јелене Анжујске, супруге краља Уроша и мајке два најзначајнија српска владара Драгутина и Милутина. Иницијатор идеје о покретању манифестације је Друштво српскофранцуског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, а жеља да се сарадња између Србије и Француске подигне на виши ниво пре две године је била повод да се у организацију укључе Одељење за миграциону политику,

дијаспору и социјалне споразуме Министарства иностраних послова, Амбасада Републике Француске и Скупштина дијаспоре Срба Јужне Француске, а манифестација добила нов назив „Мостови сарадње Србије и Француске кроз векове“. Кад се у Краљеву очекивало да организација „Дана јоргована“ следеће године буде подигнути на још виши ниво уследило је разочарање због уверења да су многи заборавили да су мостови пријатељства и сарадње стварани од половине тринаестог века преко периода Првог светског рата до данашњих дана. Друштво „Света Јелена Анжујска“ већ двадесет пет година организује ову културно туристичку еколошку манифестацију, последњих година под покровитељством локалне самоупра-

ве и Туристичке организације Краљева. Славље је ове године отпочело првих дана априла новим засадима јоргована у подножју древног града Маглича и у долини реке Ибар, а настављено 20. априла кад су се већ од поднева тога дана на Тргу српских ратника, уз пригодан програм Културно-уметничког друштва Чукојевац, окупили ученици основних школа из Краљева и околине са гостима из Марибора, Беча и Сремске Митровице. Централни догађај овогодишње манифестације је Свечана академија под називом „Двадесет пет пролећа Дана јоргована“ у Свечаној сали Градске управе током које је приказан део архивског материјала о догађајима организованих током прве четвртине века, а пригодне захвалнице уручене су

појединцима и институцијама које су помагале манифестацију од настанка до данашњих дана. Идеја о организацији манифестације зачела се у време кад је екипа краљевачког Дописништва Радио-телевизије Србије током снимања у Француској била у ситуацији да упозна потомке Анжуја. Нова сазнања о Јелени Анжујској и легенди о краљу Урошу били су довољни да новинар Милан Глишовић врло брзо покрене манифестацију посвећену француској принцези касније супрузи краља Уроша и мајци српских краљева. Током четврт века манифестација је доживљавала трансформације у складу са временом и могућностима да се организује на начин како су желели иницијатори идеје о њеном покретању, а до последњих неколико година

није престало лутање у покушају да се дође до концепције која би на најбољи начин помирила жеље и могућности. - Покушавамо да променимо концепцију и у наше програме укључимо што више успешне и паметне деце коју желимо да промовишемо. Времена су се променила а идејни творац Милан Глишовић, који је имао невероватну енергију и ауторитет, више не може много да помогне, па се плашим да више никада нећемо успети да радимо на начин како је то било у његово време. Трудимо се да одржимо традицију и обележавамо „Дане јоргована“, некада мало боље а некада скромније, у зависности од материјалних средстава и добре воље људи и институција из града. За то су пре свега потребне добра воља и ентузијазам који је четврт

века одржавао манифестацију уз ограничена средства – каже чланица Друштва „Света Јелена Анжујска“ Славка Симовић. Да може боље показало се 2015. године кад је подршку манифестацији пружила држава и прогласила је мостом сарадње између српског и француског народа. Помогла је материјално и логистички и допринела да „Дани јоргована“ изгледају онако како је то замишљено у Друштву „Јелена Анжујска“. И поред проблема који по који пут врате организацију по коју степеницу назад ентузијасти окупљени око манифестације верују да ће неке млађе генерације смоћи снаге да је наставе и да ће трајати још дуги низ година. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

Захтев за отварање Аеродрома Морава

МАГАЗИН

22.4.2018.

КРАЉЕВО БЛ

- Градоначелник Краљева упутио позив председнику Републике Србије Александру Вучићу и премијерки Ани Брнабић да дођу у Краљево и кажу шта је потребно заједнички урадити на изградњи приступних саобраћајница, инфраструктурних прикључака и доградњи полетно слетне стазе како би Аеродром „Морава“ коначно прорадио. - Краљевчани заслужују да имају цивилни аеродром због потреба привреде широког региона са скоро два милиона становника, али и развоја туризма

ЛИЖЕ СВЕТУ?

д времена кад је пред ванредне изборе 2012. године објављено да је завршена аеродромска зграда, а отварање Аеродрома Морава за цивилни саобраћај и градња карго центра у његовој близини питање дана, са протоком времена чинило се да је то све мање вероватно. И поред повремених изјава високих државних званичника да ће се то догодити ускоро све наде потонуле су након доласка председнице Владе Србије Ане Брнабић која је приликом посете Краљеву

почетком друге половине марта потврдила да то више није приоритет, а да би се конверзија аеродрома и цивилни саобраћај могли очекивати након завршетка аутопута између Прељине и Појата коме се још ни не наслућује почетак. Податак о одобравању концесије за коришћење Аеродрома „Никола Тесла“, и наслућивање шта би могло да буде предмет уговора који никада није објављен, повод су за бројне спекулације и потврду да развој других

аеродрома у Србији није у интересу концесионара. Ствар је додатно закомпликована након предлога да држава преузме нишки Аеродром „Константин Велики“ што је довело до великог узбуђења у овом граду и протесте због којих је, на неодређено време, одложено изјашњавање у Скупштини града. Колико су информације контрадикторне потврђује не тако давна најава министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Зоране Михајловић да Аеродром „Морава“

МАГАЗИН

22.4.2018.

поново постаје предмет интересовања. У тренутку кад је из Кабинета градоначелника Краљева др Предрага Терзића медијима упућен изненадан позив за конференцију са темом обавијеном велом тајни мало ко је могао и претпоставити да има било какве везе са аеродромом. Мало више светла на неизвесност бацио је градоначелник кад се, иако то није уобичајено, појавио сам пред представницима медија и потврдио како је у оквиру расправе око титулара својине над аеродромима у Србији, која се води претходних неколико недеља, пожелео да позове председника Републике Србије Александра Вучића и премијерку Ану Брнабић да дођу у Краљево и кажу шта је потребно заједнички урадити на изградњи при-

ступних саобраћајница, инфраструктурних прикључака и доградњи полетно слетне стазе како би Аеродром „Морава“ коначно прорадио. - Ми ћемо као град учествовати у трошковима, дати све што можемо из нашег буџета и ако треба задужити се само да би овај аеродром прорадио, а онда ћемо све што смо уложили дати држави јер држава треба да управља овим аеродромом, што је интерес Краљевчана. Ми хоћемо да људи долазе у Краљево, да туристи из иностранства посећују Врњачку Бању, Гоч, Копаоник, да виде наше манастире Жичу и Студеницу, да посете средњовековни град Маглич, да можемо да продамо наше шљиве и јабуке, а нашу малину извеземо у иностранство. Да коначно фабрике које ће настати у Краљеву после деценија економске стагнације, Тај гру-

па и Леони, могу да извозе своју робу преко Аеродрома „Морава“ у Лађевцима. Мене не занима ни град Ниш, ни то шта Нишлије мисле о преносу својине на републику. Ја знам да Краљевчани хоће да имају аеродром и знам да је најбољи начин за управљање аеродромом да га држава води, да га води професионални менаџмент, људи који знају да увећају број путника на неком аеродрому, који знају како аеродром функционише, а не да овде изаберемо неког партијског мољца и поставимо га тамо да прима велику плату, а да цео аеродром стагнира. Ако Нишлије не желе Краљевчани желе аеродром и молим вас да ту нашу молбу узмете у разматрање. Мене не занимају различита мишљења која се истичу из месеца у месец, из године у годину, а да

МАГАЗИН 22.4.2018.

22.4.2018.

МАГАЗИН

аеродром остаје затворен. Смета ми кад видим да се у неким другим градовима буне што државна својина треба да пређе у државну својину. Ми хоћемо да наш аеродром ради и уопште ме не занима на који начин. Технички услови постоје и ми више нећемо да чекамо – изрекао је др Терзић пред прилично изненађеним представницима седме силе. Чињеница да су у градњу модерне аеродромске зграде уложена знатна материјална средства, да годинама стоји неискоришћена уз могућност да пропада а да се ништа не дешава, повод је за тврдњу да Краљево већ дуго чека прилику да оствари циљ док други пропуштају шансе. То је и мотив за захтев да медији пренесу како Краљевчани заслужују да имају цивилни аеродром због потреба привреде широког

региона са скоро два милиона становника, али и развоја туризма. Након бројних различитих информација о будућем статусу аеродрома у Лађевцима, између осталих и изјаве премијерке да у овом тренутку није приоритет, др Терзић потврђује како користи сваку прилику за промоцију активности које су у интересу грађана Краљева због чега верује да би председница Владе Србије могла да промени мишљење. - Не знам да ли је то дефинитивно али хоћу да искористим сваку, макар и полуприлику, да поентирамо и да добијемо нешто за шта се боримо годинама. На свакој конференцији за штампу, када су долазили министри, питање је било када ће бити отворен аеродром у Краљеву и када ће Лађевци коначно да прораде. Хајде сада да

кажемо да све време чекамо и имамо шансу да ову прилику искористимо, да сви будемо срећни зато што смо нешто урадили а не да се радујемо зато што неко није успео да уради нешто од општег интереса за цео град. Хоћемо и ми коначно да будемо свет, а ако други не желе ми желимо – одлучан је градоначелник. После бројних информација да аеродром није под ингеренцијом локалне самоуправе др Терзић потврђује да је и до сада о овоме разговарао са свима који би имали било какве везе са том темом, а први пут јавно истиче захтев и потврђује спремност локалне самоуправе да, у стварање услова за почетак цивилних летова, уложи знатна материјална средства. Неспорно је да жеља за тим постоји, али је спорно то што Краљево нуди поготово кад се

зна да је држава до сада у овај објекат уложила десет милиона евра а град ништа, да локални парламент нема овлашћења за доношење одлука овакве природе, а да се добар део писте налази на подручју Чачка. Све што се чуло представнике медија подсећа на још једну политичку игру са бројним недовољно познатим елементима. Процене из свих претходних година да се, чак и да су испуњени сви други услови, о количини новца потребног да се аеродром стави у функцију цивилног саобраћаја најчешће зависе од тога који их министар изговара. И то је један од разлога за жељу да се утврди коначна сума и сагледају могућности локалног буџета да одвоји потребну количину средстава како би реализација коначно кренула са мртве тачке, макар након тога објекат прешао у вла-

сништво државе. - Да ли је нешто власништво града или републике за мене је потпуно небитно. Суштина је како ће се управљати аеродромом, односно да ли ћемо добити професионално руководство аеродрома, људе који знају, а не неког партијског апаратчика коме је једино искуство у управљању аеродромом то што се као дете играо са макетама авиона, онда схвати да је аеродром играчка па настави да се игра. Град Ниш је определио одређена средства за аеродром, а ови сада желе да пренесу титулара на Републику. Имају лопту на зицеру и веома лако могу да дају кош. Ја мислим да ми имамо шансу да са девет метара шутирамо тројку, па хоћу да добијемо прилику да шутирамо и са девет метара. Краљево не може да уложи десет

милиона евра зато што су то превелика средства за наш буџет, који износи нешто преко три милијарде динара. Али, можемо да дамо све што је вишак у нашем буџету, да се стрпимо да две или три године и приштедимо да бисмо помогли отварање овог аеродрома јер је то, уз изградњу дела аутопута Прељина – Појате, највећи развојни пројекат града – каже градоначелник уз потврду да отварање аеродрома са истим жељама очекују челни људи околних градова. И управо због тога цивилни летови са Аеродрома „Морава“ није само интерес Краљева већ доброг дела централне Србије и Шумадије. Податак да то добро зна председник Србије довољно је за уверење о потреби да испуни реалне, искрене и поштене жеље. Т. Радовановић

МАГАЗИН

22.4.2018.

Значајан подстицај малим и средњим предузећима

ЗЕЛЕНИ ИНОВАЦ - Малим и средњим предузећима 90 одсто покрића трошкова услуга истраживања и развоја који не прелазе двадесет хиљада евра. - Јавни позив отворен половином марта траје до половине априла. – Услов да послују мање од две године, имају између 10 и 249 запослених, а остварују годишњи промет мањи од педесет милиона евра. - Реализацији пилот пројекта намењено пола милиона евра. - Српски факултети рангирани међу првих педесет у свету. - Иновативност привреде на 110. месту вропска банка за обнову и развој покренула је прошле године програм доделе бесповратних средстава малим и средњим предузећима за покривање 90 одсто трошкова услуга истраживања и развоја у износима

који не прелазе двадесет хиљада евра по једном. Банка је фокусирана на развој зелене привреде чији раст се не остварује на штету животне средине и друштва, па подржава пројекте који подстичу ефикасније коришћења ре-

сурса и енергије као и смањење емисије штетних гасова, угљендиоксида и метана. У оцењивање које врши интернационални тим стручњака укључен је широк спектар пројеката који се ранги-

ЦИОНИ ВАУЧЕРИ рају на основу три значајна критеријума од којих се најбитнијим сматра допринос резултата пројекта ефикаснијем коришћењу ресурса и смањењу емисије штетних гасова. Други критеријум је иновативност производа или услуга које би биле нове бар на тржишту Србије, а очекује се и да резултати буду рефлектабилни на друга предузећа. У току је други позив пријављивања за неповратна средства на шта имају право мала и средња производна предузећа заинтересована за развој нових технологија са циљем ефикаснијег коришћења ресурса ако су у приватном и домаћем власништву, послују мање од две године, имају између 10 и 249 запослених, остварују годишњи промет мањи од педесет милиона евра, финансијски су

стабилна, немају активне судске спорове и нису повезана са пружаоцем услуга породичним везама, заједничким власништвом, опремом, финансијским интересима, управљањем и слично. Предузећа треба да испуњавају све ове услове, а не могу припадати банкарском или другом финансијском сектору, војној индустрији, индустрији игара на срећу, производње дувана или алкохолних пића. Први позив, отворен средином децембра прошле године а трајао до краја јануара ове, потврдио је велики одзив заинтересованих о чему сведочи осамдесет пријава о потребама предузећа за услугама истраживања и развоја које нуде домаћи факултети и институти. Други позив за средства пилот про-

јекта коме је намењено пола милиона евра, отворен је половином марта, траје до половине априла а размишља се и о покретању трећег најдаље до краја јуна. У Привредној комори очекују да се реализација настави и након лета што ће зависити само од интересовања предузећа за услуге факултета и института као и квалитета услуга на пројектима који су већ одобрени. Последњи извештај Светског економског форума потврђује да су српски факултети рангирани међу педесет првих на свету што се не може рећи за иновативност привреде која заузима 110. место. Због велике разлике међу њима програм зелених иновационих ваучера има за циљ да побољша сарадњу између привреде и науке, посебно у

22.4.2018.

МАГАЗИН

домену заштите животне средине и енергетске ефикасности. Привредна комора Србије - Регионална привредна комора Моравичког и Рашког управног округа, у сарадњи са Европском банком за обнову и развој, организовала је у Краљеву промоцију Програма зелених иновационих ваучера у Србији са циљем да се побољша процес иновација у мала и средња предузећа у области ресурсне ефикасности, на тај начин подржи дугорочна конкурентност привреде и смањи њен утицај на климатске промене. Предузећима ће бити омогућено да ваучерима покрију већи део трошкова услуга истраживања и развоја које ће им помоћи да развију иновативне производе, услуге или процесе у циљу смањења потрошње ресурса и оптимизације производних процеса. Зелене технологије и ресурсна ефикасност су један од кључних елемената неопходних за креирање зелене привреде која привредни раст види у хармонији са друштвом и животном

средином. Ресурсна ефикасност се односи на ефикасно и одрживо коришћење природних ресурса, као што су енергија, материјали и воде, кроз читав животни циклус, од екстракције, преко дистрибуције, трансформације и потрошње до одлагања отпада, уз минималан утицај на животну средину. Европска банка за обнову и развој покреће Програм зелених иновационих ваучера у Србији како би поспешила процес увођења иновација у мала и средња предузећа у области зелених технологија и ресурсне ефикасности и уједно побољшала њихову сарадњу са истраживачко-развојним организацијама која ће им омогућити да смање утицај на животну средину и повећају своју конкурентност. Програм зелених иновационих ваучера финансира аустријски DRIVE програм, а имплементацију подржава Централно-европска иницијатива. Једном предузећу може бити додељен један ваучер док у оквиру истог

пројекта предузеће може сарађивати са највише три истраживачко-развојне организације. Предузећа не би требало да имају постојећи уговор са изабраном истраживачко-развојном организацијом за исти или сличан пројекат са којим се пријављују за иновациони ваучер и да су спремна да финансирају део трошкова истраживачко-развојних пројеката.

Услуге истраживања и развоја Услуге истраживања и развоја треба да буду у области зелених технологија и ресурсне ефикасности и тиме допринесу заштити животне средине. Такве услуге могу обухватити проверу концепта, развој, израду прототипа, тестирање, сертификацију новог производа, услуге или процеса, иновативно унапређење постојећег производа, услуге, или процеса, циљану обуку или саветовање у области управљања иновацијама и заштите интелектуалне сво-

јине. Примери развоја новог производа, услуге или процеса обухватају технолошки или индустријски дизајн новог производа, услуге или процеса и њихово прилагођавање за нове клијенте, а примери тестирања материјала или производа, опреме, инсталација или процеса, коришћење прецизних мерних инструмената за тестирање и упоредну процену. Сертификација се односи на добијање било ког домаћег или међународног сертификата за метеријал, производ, услугу, технички процес који омогућава предузећу да имплементира зелену технологију и повећа удео у тржишту са својим сертификованим зеленим производом, услугом или процесом. У исто време добијање сертификата за управљање системима, као ISO 9000 или ISO 14001, не може бити покривено зеленим иновационим ваучерима. Саветовање у области интелектуалне својине обухвата пријаву за и реги-

страцију патената, процену интелектуалне својине, проналажење најподобнијих метода за заштиту интелектуалне својине, домаћу и међународну заштиту интелектуалне својине. Листа дозвољених услуга није коначна, па уколико предузеће приложи одговарајући доказ да пројекат може значајно допринети заштити животне средине као резултат неких других услуга, могуће је да и такве услуге буду финансиране. Зеленим иновационим ваучерима се не могу покрити трошкови услуга које се не односе на истраживање и развој као што су активности у области продаје, маркетинга, увоза и извоза, саветовања у области права, рачуноводства, људских ресурса, пореза, информационих технологија, израде пословних планова, стратегија, анализе трошкова, саветовања у пословању, услуга које могу бити понуђене од стране организација које се не баве истраживачко-развојном делатношћу,

као ни трошкови услуга које су већ завршене или су у току.

Пружаоци услуга истраживања и развоја Почетна листа истраживачко-развојних организација које могу понудити услуге у оквиру Програма зелених иновационих ваучера направљена је на основу њихове стручности у области ресурсне ефикасности и зелених иновација. Друге домаће истраживачкоразвојне организације, укључујући и предузећа, се могу пријавити да постану пружаоци услуга у оквиру програма након слања преквалификационог обрасца на inovacionivauceri@ebrd.rs. Предузеће може бити или корисник ваучера или пружалац услуга, а не обоје чак ни за различите пројекте. Физичка лица не могу пружати услуге у оквиру програма, а Европска банка за обнову и развој ће редовно ажурирати листу пружалаца услуга истраживања и развоја. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

ДРУГИ БАЛК

Војска Краљевине Србије (9)

КАНСКИ РАТ

- Најзначајније одредбе Лондонског уговора о миру биле су да Краљевина Србија мора да се повуче са Јадранског мора, Албанија добије независност, Грчкој буде присаједињен Крит, Новопазарски Санџак буде подељен између краљевина Србије и Црне Горе, а Бугарска добије део Тракије. – Други Балкански рат дао је шансу Бугарској да присвоји целу Македонију и да, као најјача регионална војна сила, доминира Балканом. - За Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и спречавање бугарске премоћи на Балкану. – Рат је резултат лошег Лондонског мира после Првог балканског рата

акон завршетка Првог балканског рата у Лондону је 30. маја 1913. закључен Уговор o миру између Краљевине Србије, Бугарске, Грчке и Црне Горе са једне и Османског царства које се одрекло свих европских провинција западно од линије Енос–Мидија. Тако је Балкански савез, који су чиниле Краљевина Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка, практично избацио Османско царство из Европе, са изузетком Чаталџе и Галипољског полуострва. Најзначајније одредбе Лондонског уговора о миру биле су да Краљевина Србија мора да се повуче са Јадранског мора, Албанија добије независност, Грчкој буде присаједињен Крит, Новопазарски Санџак буде подељен између Србије и Црне Горе, а Бугарска добије део Тракије. У Лондону није донета коначна одлука о статусу Македоније, која је остала у српском поседу, а како је Краљевини Србији одузет излаз на Јадранско море преко Албаније, као држава која је поднела највећи терет у Првом балканском рату потраживала је од Бугарске делове Македоније. Пре него што је потписан овај спо-

МАГАЗИН

22.4.2018.

разум Грчка и Краљевина Србија су створиле војни савез који је имао за циљ да се Бугарска војно примора на поделу спорних територија у Македонији. Међутим, Бугарска је мислила да су њена територијална проширења недовољна, јер је желела да после Првог балканског рата постане водећа сила на Балкану. Иако је Лондонским уговором о миру била предвиђена руска арбитража око спорне територије Руси нису желели да изгубе ни једног од савезника на Балкану, ни Краљевину Србију ни Бугарску, па је арбитража споро напредовала. У том периоду у Македонији су настављени сукоби ниског интензитета, углавном између српских и бугарских војника. За време преговора око поделе спорних територија Бугари су приступили груписању снага према Србима и Грцима у намери да реше спор оружаним путем, а како би ојачала преговарачки положај своје владе у арбитражним преговорима Врховна команда бугарске војска је између 29. и 30. јуна 1913. године наредила нападе на положаје српске војске. Нови Балкански рат дао је шансу Бугарској да присвоји целу Македони-

ју и да, као најјача регионална војна сила, доминира Балканом. За Краљевину Србију и Грчку рат је значио могућност поделе Македоније и спречавање бугарске премоћи на Балкану па је, као резултат лошег Лондонског мира после Првог 1913. године избио још гори Други балкански рат.

Војска Краљевине Србије у Другом балканском рату Српска војска мобилисана на почетку Првог балканског рата по завршетку није демобилисана, већ је и даље држана на положајима и у стању пуне борбене приправности, јер су тадашње процене државног и војног врха указивале су да би, због незадовољства Лондонским мировним споразумом, Бугарска могла да покрене нови рат против Србије. Организацијска, формацијска и командна структура војске Краљевине Србије почетком Другог балканског рата показује да је врховни командант био краљ Петар I Карађорђевић, начелник Штаба Врховне команде војвода Радомир Путник, а његов помоћник

ђенерал Живојин Мишић. На челу Прве армије, у чијем су саставу биле Моравска дивизија другог позива, Шумадијска и Дунавска дивизија првог позива и Коњичка дивизија, био је престолонаследник Апександар I Карађорђевић. Другом армијом састављеном од Тимоке дивизије првог позива са пет пешадијских пукова командовао је ђенерал Степа Степановић, а Трећом у чијем су саставу биле Тимочка дивизија другог позива, Моравска и Дринска дивизија првог позива, ђенерал Божидар Јанковић. Шумадијска дивизија другог позива и три пешадијска пука трупа Тимочке дивизијске области су, као Тимочка војска, стављени под комадну ђенерала Вукомана Арачића, трупе према Албанији састављене од Дринске дивизије другог позива и Моравске дивизије првог позива под комадну команданта приморског кора ђенерала Петра Бојовића, а стратегијска резерва, коју су чиниле Црногорска дивизија и Добровољачка бригада, под команду дивизијара Јанка Вукотића. Поред свих недаћа, које су пратиле српску војску у Првом рату, појавила се

и зараза од колере коју су пренели турски војници, што је довело до масовног умирања војника. Краљевини Србији је Други балкански рат непотребно наметнут од Бугарске као савезнице из Првог балканског рата, а оружани сукоби ниског интезитета претворили су се у прави рат.

Тиквешка оружана побуна Тиквешка оружана побуна избила је против нове српске власти у Јужној Србији само дан пре почетка Другог балканског рата, а организована је посредством ВМРО, бугарских комитских четовођа и официра бугарске војске, са циљем спречавања успоставе српске административне и војне власти у тиквешком крају. Децембра 1912. године српски командант Кавадараца распустио је општинску управу, која је функционисала пре Првог балканског рата, и образовао нову која је имала да управља градом по законима Краљевине Србије. Тада Бугарска, посредством централног комитета ВМРО, шаље у Кавадарце свог члана Петра Чаулева који

организује тајни састанак на коме је решено да се започну припреме за побуну против нове српске власти, те да се организује и наоружа месна милиција. Током априла и маја 1913. године ужурбано се спроводе припреме за оружану побуну, па у Тиквешком крају већ има формираних десетак чета побуњеника и бугарских комита, спремних за оружане нападе на органе нове власти и војску Краљевине Србије. У селу Ваташа је 27. јуна изабран револуционарни штаб са задатком да руководи оружаном побуном и решено да, у време када бугарска војска крене од Штипа, Радовиша и Струмице на Брегалницу, комитске и милицијске чете ВМРО подигну обласни устанак у Тиквешком крају. Циљ им је био да ударе у леђа трупама 3. српске армије, конкретно 13. и 15. пука Тимочке дивизије другог позива, вежу их за себе и утврде се на десној обали Вардара у брдским пределима села Пепелиште и Мужанци. Тако би обезбедили трупама радовишко-струмичке групе бугарске војске да несметано избију на полазне положаје у долину реке Крива Лакавица и одатле из покрета

МАГАЗИН

22.4.2018.

продуже напад на одбрамбене положаје Тимочке дивизије другог позива. Дан касније отпочели су спорадични сукоби побуњеника са српском војском а наредних, са почетком Другог балканског рата, побуњеничке чете свом силином нападају српску војску, протерују малобројне српске снаге из Неготина на Вардару и у вароши заводе бугарску управу. Побуњеници наступају ка Кавадарцима и заузимају град 2. јула, а одатле крећу ка Велесу са намером да га заузму, али им то не полази за руком. После бугарског пораза на Брегалници српска војска ослобађа Кавадарце 7. јула, а наредног дана и Неготино на Вардару чиме је у потпуности сло-

мљена оружана побуна и угушен Тиквешки устанак. Том приликом побуњеници су претрпели велике губитке, убијено је 633 а ухапшено око две хиљаде учесника у побуни. Кад су поражене све побуњеничке групе у Тиквешкој области је поново заведен ред и српска управа.

Почетак Другог балканског рата Бугарска војска је у ноћи између 29. и 30. јуна 1913. године, без претходне објаве рата, извршила општи напад на положаје војске Краљевине Србије дуж демаркационе линије у Вардарској Македонији и тиме започела Дру-

ги балкански рат. Бугари су пре почетка рата на положајима према српским снагама груписали 4. армију, којом је командовао генерал Ковачев, и распоредили је у три групе. На десној страни Македонско-једренска група, састављена од петнаест батаљона и девет батерија, под командом генерала Генева распоређена је на линији: Китка–село Пасаџиково са задатком да заузме Царев врх и Ретке буке и обезбеђује десни бок армије. Седма рилска дивизија без 3. бригаде, и 2. бригада из преславске дивизије, под командом генерала Тодорова биле су распоређене на линији село Бунеш–Рајчански рид–Горица, са предњим деловима на Злетовској ре-

ци до ушћа у Брегалницу, са задатком да заузму Шаренковац и Рујан и садејствују централној групи у продирању према Овчјем Пољу. Централна група састављена од 8. тунџанске дивизије и 1. бригаде 3. дивизије, под командом генерала Киркова, била је на положајима око Штипа, од села Купиништа до ушћа реке Криве Лакавице, са задатком да заузме Богословец на Овчјем Пољу. У саставу леве групе биле су 2. тракијска дивизија и 3. бригада 7. дивизије, под командом генерала Гешова, у рејону Радовиша и Струмице са предњим деловима у долини Криве Лакавице и према Валандову, са задатком да продре у долину Вардара и пресече везу

између српских и грчких снага. Армијска резерва 2. бригада 6. дивизије, у тренутку напада је била на маршу од Петрича ка Радовишу, а Пета армија под командом генерала Тошева налазила се у рејону Ћустендила са задатком да садејствује 4. армији на криворечком правцу.

Брегалничка битка Целом дужином демаркационе линије Патарица–Рујен–гребен Осоговске планине–Злетовска река–Брегалница до ушћа Криве Лакавице–гребен Плавуша–Дојранско језеро учестали су оружани инциденти. Бугарске комите, њих око 400, у ноћу

између 25. и 26. јуна извршиле су два неуспела напада на положаје српских трупа на Злетовској реци и на Ретким букама. Ценећи да би скорије могао да уследи изненадни бугарски напад, српска Врховна команда је наредила трупама 1. и 3. армије да се помере ближе демаркационој линији. Увече 29. јуна 1913. Трећа армија, којом су командовали ђенерал Божидар Јанковић и начелник штаба пуковник Душан Пешић, била је распоређена тако што је код Ђевђелије лоциран 2. батаљон 5. пешадијског пука трећег позива. Тимочка дивизија другог позива под командом пуковника Драгутина Милутиновића распоредила је 1. батаљон 14. пешадијског

22.4.2018.

МАГАЗИН

пука испред железничке станице Удово, 14. пешадијски пук на маршу кроз Демир Капију ка селу Пепелишту, 13. и 15. пешадијски пук на гребену планине Серте од Развалине Шеобе до села Драгоева, са предстражним деловима на десној обали Криве Лакавице. Дринска дивизија првог позива, којом је командовао пуковник Стеван Хаџић, заузела је положај на правцу село Тестемелци–Сушево–Лозјански рид– Јежево–Доњи и Горњи Трогерци–Шаренковац–Рујан са предстражним деловима на десној обали Брегалнице, а 17. пешадијски пук у резерви код села Срчиова. Моравском дивизијом првог позива је, у армијској резерви на десној обали Светониколске реке код села Црнилишта, командовао ђенерал Илија Гојковић, док се армијска коњица, са пет 5 ескадрона из дивизијских коњичких пукова, налазила код Срчиова. Првом армијом је командовао престолонаследник Александар I Карађорђевић, а начелник штаба је био ђенерал Петар Бојовић. Шумадијска дивизија првог позива, под комадом пуковника Божидара Терзића, распоређена је по пуковима на простору Градишке, Асаница, Грамада, а са 19. пуком на предстражи са по два батаљона на Црном врху и десној обали Злетовске реке. Моравска дивизија другог позива, са командантом пуковником Милованом Недићем, распоређена је на положајима код Поникве, селима Близанци и Дренак, са 1. батаљоном на положају Ретки Буки и дивизијском коњицом на предстражи на десној обали Злетовске реке. Дунавска дивизија првог позива, којом је командовао ђенерал Павле Јуришић–Штурм, распоредила је Осми пешадијски пук на простору Царев врх–Каменита чесма, седми у Кратову, девети код Криве Паланке и осамнаести на Страцину. Ђенерал Михаило Рашић је надгледао положаје Дунавске дивизије другог позива на положају код Страцина, северно од друма Куманово–Крива Паланка. Са 7. пешадијским пуком на гра-

ници према Големом врху, Коњичка дивизија је била код села Барбарева, а стратегијска резерва састављена од Црногорске дивизије и Добровољачке бригаде лоцирана је у Скопљу. Са оваквим борбеним распоредом трупа бугарске и српске војске, обострани предстражни делови били су у непосредном додиру. На фронту Треће армије битка је почела у 2 сата ноћу 30. јуна изненадним нападом ојачане бугарске 8. дивизије преко реке Брегалнице на центар и десно крило Дринске дивизије првог позива. Сат касније и 7. бугарска дивизија је кренула у напад на лево крило Дринске дивизије првог позива преко Злетовске реке. Под притиском надмоћнијих бугарских снага предстражни делови Дринске дивизије су се повукли на главни положај, а иако су Бугари покушали да са коњичким одељењима их одсеку од осталих у томе нису успели. У 2,30 српски пукови су успели да на левом крилу и центру поседну главне положаје, на десном крилу је предстражни батаљон 6. пешадијског пука, уместо да прихвати предње делове и створи време главнини, прешао у противнапад и био разбијен, због чега су бугарски 12. и 23. пешадијски пук изненадили српски 6. пешадијски пук и принудили га да се око 7 сати часова повуче на прихватни положај, око 2,5 километара позади основних положаја. Четврти пешадијски пук српске војске је успешно одбио нападе делова 24. пешадијског пука на Лозјански рид, 10. и делова 12. и 30. пешадијског пука на Јежево, и принудио Бугаре да се око 10 сати задрже на око километар источно од српских положаја. На Средњи рид, који није био брањен, избио је бугарски 30. пешадијски пук и запленио шест топова двеју српских батерија у моменту кад су излазиле на положај. Противнападом дивизијске резерве, коју је чинио17. пешадијски пук, и подршку дивизијског коњичког пука заузет је Средњи рид повраћена су изгубљена артиљеријска оруђа, а 30. бугарски пук око 7,30 одбачен на леву обалу реке Бре-

галнице. Напад бугарске 7. рилске дивизије на Шаренковац и Рујен одбио је 5. пешадијски пук, а због тешке ситуације код Дринске дивизије првог позива, командант 3. армије јој је у помоћ, из армијске резерве, упутио Моравску дивизију првог позива. Шеснаести пешадијски пук је добио задатак да преко села Богословеца прихвати 6. пешадијски пук, а потом да заједнички поврате изгубљени положај. Трећем пешадијском пуку је наређено да, преко села Врсакова, појача 4. пешадијски пук, а 1. и 2. пешадијски пук преко села Мустафина продру у Судик и појачају 5. пешадијски пук. Пукови Моравске дивизије првог позива стигли су на положај између 10 и 12 сати и одмах били ангажовани у борби. Због неактивности команданта 16. и велике растројености 6. пешадијског пука, на десном крилу није повраћен изгубљени положај, па су се оба задржала на прихватном положају, а 3. и 4. пешадијски пук извршили противнапад и одбацили Бугаре од Лозјанског рида и Јежева према Брегалници. Поподне су Бугари поново, без успеха, напали 4. пешадијски пук, а око 17 сати 24. бугарски пешадијски пук је разбијен и одбачен ка Брегалници. Захваљујући доброј подршци артиљерије Бугари су у међувремену избили на Шаренковац, одакле српски 5. пешадијски пук није успео да их одбаци ни са три узастопна јуриша, али је интервенцијом 1. и 2. пешадијског пука спречено бугарско напредовање. Предвече се борба утишала на целом фронту Дринске дивизије првог позива и Моравске дивизије другог позива, а због велике заморености и претрпљених губитака у току дана Бугари током ноћи више нису нападали. Како је Моравска дивизија првог позива била уведена у зону дејства Дринске дивизије првог позива, команду над 3. 4. 6. 16. и 17. пешадијским пуком, од Богословеца до Средњег рида, преузео је командант Дринске дивизије првог позива, а од Средњег рида до Рујна, где су били 1. 2. и 5. пешадијски пук, командант Моравске дивизије првог позива. Р. Вукосављевић

МАГАЗИН 22.4.2018.

Прикупљање средстава за градњу војничке спомен капеле на Чемерну

МАГАЗИН

22.4.2018.

ПОЗОРИШТЕ П

- Сав приход од извођења представе „Пиџама за шесторо“ Краљевачко позориште наменило фонду из кога ће бити финансиране активности Одбора за обележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата. – Све улазнице за позоришну представу продате по цени знатно вишој него кад је на редовном репертоару. – На просторима Столова, Гоча, Јелице, Троглава и Чемерна током Великог рата вођене су значајне борбе у којима је погинуло око две хиљаде припадника војске Краљевине Србије. – Друштво историчара Рашког округа носилац активности на формирању регионалног центра за истраживање историје двадесетог века на овим просторима

Фото: М. Радовановић

ПОВУКЛО НОГУ

амбициозни програм Одбора за обележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата уврштен је низ значајних активности са циљем да се ода дужно поштовање жртвама ослободилачких ратова Србије вођених почетком двадесетог века. Податак да се у новембру ове године навршава сто година од потписивање примирја између највиших представника сукобљених страна у Великом рату повод је трагања за новим чињеницама које бацају мало више светла на дешавања у Краљеву у том периоду. Озбиљног задатка прихватили су се чланови одбора у који је укључено више од тридесет представника различитих предузећа, установа и организација, а бројне активности током прве половине године увод су у обележавање три значајна догађаја, пробој Солунског фронта, ослобођење Краљева и крај Првог светског рата. Поштоваоци и потомци страдалих на овим просторима у јесен 1915. године и ове године ће се окупити на планини Чемерно где би до почетка августа требало да буде изграђена војничка спомен капела. Уверење да би средства предвиђена буџетом града за ову године могла бити довољна за стављање објекта под кров води ка ставу да их треба обезбедити и за друге активности током године, због чега је упућен позив донаторима да помогну у реализацији планираних активности. У акцију се међу првима укључило Краљевачко позориште, а сав приход од извођења представе Пиџама за шесторо наменило фонду из кога ће бити финансиране активности Одбора за обележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата. Колико су сви којима је упућен позив схватили значај активности потврђује податак да су продате све улазнице за представу, иако знатно више него кад је на редовном репертоару. Пре почетка представе председник Одбора Радоје Томашевић је подсетио присутне да су на просторима Столова, Гоча, Јелице, Троглава и Чемерна током Великог рата вођене значајне борбе о којима нема довољно података, што је повод за озбиљно истраживање које

МАГАЗИН

22.4.2018.

потврђује да је на овом потезу погинуло око две хиљаде припадника војске Краљевине Србије. То је један од основних мотива за градњу војничке спомен капеле на Чемерну са циљем да се, истицањем свих познатих имена, од заборава трајно сачува успомена на борце који су положили животе у одбрани отаџбине. Пројекат за градњу је готов, обезбеђене су потребне сагласности и значајна финансијска средства, а она од представе намењена су бројним активностима планираних да се реализују у наредних неколико месеци. Једна од њих укључује издавање три тома незаборава којима се откривају бројни до сада непознати детаљи из овог периода српске историје, посебно Краљева и околине. Значај догађаја везаних за балканске и Први светски рат, и недовољно историјских података који бацају више светла на њих, повод је за активности на формирању регионалног центра за истраживање историје двадесетог века на овим просторима. Носилац активности је Друштво историчара Рашког округа, а начин да се дође до дела средстава донаторско вече које се планира почетком маја са циљем да се анимирају кра-

Радоје Томашевић

љевачка предузећа како би помогла у реализацији ове идеје. - Имамо четири доктора историјских наука, а сматрамо и довољно потенцијала да отворимо истраживачки центар где би млади људи могли да се едукују о дешавањима у Првом светском рату, да ова прича иде даље и да се не заустави само на овој години – каже председник Друштва др Драгољуб Даниловић. Представа Краљевачког позоришта је прва у низу сличних активности намењених прикупљању средстава за обележавање стоте годишњице од завршетка Првог светског рата, а у Одбору најављују и хуманитарни концерт у новој спортској дворани у Рибници половиним јуна, уз учешће бројних естрадних звезда у пратњи оркестра Александра Софронијевића. Разиграни водвиљ „Пиџама за шесторо“, настао по тексту француског писца Марка Камелотија, у драматуршкој адаптацији Горане Баланчевић и Ненада Гвозденовића постаје весела прича о брачним и ванбрачним страстима, лажној породичној срећи, политици и осталим преварама, у коме заплет настаје када независни председнички кандидат Бернар Лижије у јеку кампање реши да у викендицу надомак Париза доведе љубавницу старлету Сузан и позове кума који треба да послужи као покриће пред очима гласача. Све би било у реду да Робер није љубавник Бернарове жене, будуће прве даме Жаклин, која напрасно одлучује да остане у викендици, а ситуација ће се додатно закувати када упадне Жорж, муж кетеринг куварице доведене специјално за ову прилику. У представи насталој као резултат копродукције Краљевачког позоришта и Књажевско-српског театра из Крагујевца, поред гостију Милоша Крстовића и Николе Милојевића, наступају домаћи глумци Милена Јовашевић, Биљана Костантиновић, Горица Динуловић и Предраг Павловић. Сценографију потписује Миливоје Штуловић, костимограф је Ана Колбјанова а аутор музике Драгослав Танасковић, сви из Крагујевца. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

Актуелна епидемиолошка ситуација у Краљеву

- После четири месеца упорне борбе у оквиру примарне и секундарне заштите у Краљеву окончана епидемија малих богиња. – Последњи случај забележен 27. фебруара. - Статистика потврђује да је највећи број од 240 оболелих у Краљеву у старосној групи између 25 и 50 година. – На болничком лечењу педесетак оболелих. – До почетка епидемије око хиљаду невакцинисаних млађих од осамнаест година. - Хистерија која влада на интернету, и у неким медијима у потрази за публицитетом, довела до пољуљаног поверења и код здравствених радника. - На позив за вакцинацију одазвао се највећи број родитеља, а обављен је и озбиљан разговор са онима који су се томе, из различитих разлога, противили

Фото: М. Радовановић

ОКОНЧАНА ЕПИДЕМИЈА МАЛИХ БОГИЊА

22.4.2018.

МАГАЗИН

Др Владан Шапоњић

пидемијом малих богиња на територији Србије је, од друге половине октобра прошле године, захваћено безмало пет хиљада особа различите старости. Најмлађа оболела особа имала је само петнаест дана, настарија 71, годину а због компликација на плућима борбу против ове болести изгубило је петнаест оболелих. Према последњем извештају Института за јавно здравље „Др Милан Јовановић Батут“ у Краљеву је регистровано 255 оболелих особа, а у Заводу за јавно здравље потврђују да је, у складу са параметрима у оцени и процени епидемиолошке ситуације, у фебруару проглашен крај епидемије. Др Владан Шапоњић потврђује да је и после овог датума било појединачних случајева заразе, али код особа које су у контакт са вирусом дошле на територији Београда и Новог Пазара. Приметно је да епидемија јењава и у другим деловима земље, посебно у већим местима где је број пријављених случајева заразе све мањи. Као што се и очекивало Краљево је било на удару у три таласа од којих је најјачи био уочи Нове године. Након тога је дошло до смиривања, и последњег пријављеног случаја пред крај фебруара, након чега је процењено да више нема разлога за страх од појаве масовније заразе. Здравствени радници се слажу у оцени да једини разлог за појаву болести лежи у чињеници о недовољном захвату вакцинације као најефикасније заштите од узрочника ове потенцијално веома опасне болести. Најугроженији су и овом приликом били припадници маргинализованих група који, и поред свих активности здрвствених радника да допру до њих, током претходних година из различитих разлога нису могли да буду уведени у ситем заштите. Значајном се сматра и чињеница да су родитељи у Краљеву мање подлегли негативним медијским утицајима, а како је обухват вакцинисане деце у вртићима и школама био велики није било епидемије као у неким другим срединама,

првенствено у Београду. Ово је посебно важно кад се зна да је ризик од обољевања највећи на том узрасту. Ништа мање важно од чињенице да није било смртних случајева није податак да је, захваљујући изузетном раду примарне и секундарне заштите, сваки грађанин који је имао сумњу добио хитну и адекватну помоћ и лечење према индикацијама. То је основни разлог што је, у поређењу са другим градовима, број болнички лечених у односу на број оболелих мали и на нивоу светског просека. Посебно значајним оцењује се податак о тек педесетак лечених у болничким условима у којима се, каже др Шапоњић, вирус веома лако шири. Од педесетак тежих случајева највећи број компликација везан је за упалу плућа, мањи за пролив и инфекцију средњег ува, а потпуним оздрављењем окончан је и најтежи случај обољења које је изазвало компликације на плућима и бубрезима. Статистика потврђује да је највећи број оболелих у Краљеву у старосној групи између 25 и 50 година који нису били вакцинисани, или су примили само једну дозу вакцине па је код њих током времена имунитет опао. Уд укупног броја оболелих 240 је са територије града Краљева, остали из општина Врњачка Бања и Рашка. - Епидемија се, као и свуда, ширила у делимично вакцинисаној популацији, а оболевала су искључиво невакцинисна деца и млађи одрасли вакцинисани једном дозом. Било је и оних који су примили две дозе, што је очекивано јер вакцина никад не штити сто посто. ММР вакцина након прве дозе доводи до стварања имунитета у 95 до 98 посто случајева, а друга од 98 до 100 посто. Битно је да се код оваквих инфекција, које се изузетно лако шире, што већи број људи вакцинише, да се створи бедем и да вирус не може да дође до оних који су осетљиви, било да су вакцинисани или нису могли из било којих разлога. Колективни имунитет је изузетно важан, а ми успевамо да га држимо на задовољав

ајућем нивоу за разлику од неких који то нису. Ова епидемија је била отрежњење за све нас, чак и за здравствене раднике, јер је хистерија која влада на интернету, и у неким медијима у потрази за публицитетом, довела до пољуљаног поверења и код њих. Ако хиљаду пута чујете да је вакцина ово или оно, почињете да сумњате у своје знање, а истовремено не виђате те болести. Епидемија је показала да је болест стварна, а ако се не вакцинишемо она се враћа јер су вируси много отпорнији него људи, много способнији за преживљавање и врате се чим им дозволимо. Зато су довели до смртних случајева и компликација код великог броја људи који су морали да се лече у болницама, а све због тога што смо подлегли пропаганди и престали да верујемо у доказе које деценијама, о томе колико је вакцина корисна, безбедна и јефтина, медицина годинама пружа у ваљаним студијама – каже др Шапоњић. Последњи случај малих богиња у Краљеву забележен је 27. фебруара, а током марта и три појединачна због заражавања у другим срединама. Епидемија је завршена на територији Новог Пазара и Тутина, а како у Београду, Нишу и неким другим местима још траје могуће је уношење вируса са тих територија због чега је и даље на снази појачан надзор. Здраствени радници нису спремни да коментаришу разлоге за одбијање вакцинације али, на основу картотеке за сваку генерацију, знају тачан број невакцинисане деце. Са првим случајем појаве малих богиња пред крај прошле године извршена је детаљна ревизија свих картона и потврђено да у популацији до осамнаест година старости има око хиљаду таквих особа, уз напомену да је највећем броју тек следовала вакцина. На позив за вакцинацију одазвао се највећи број родитеља, а обављен је и озбиљан разговор са онима који су се томе, из различитих разлога, противили. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

22.4.2018.

МАГАЗИН

Миле Стојковски

Упорност инвалида без граница (2)

- После шеснаест година у инвалидским колицима Миле Стојковски стао на ноге. - Први осећај у ногама након шест месеци упорног вежбања по посебном режиму, уз смањење телесне тежине од пуних тридесет килограма. - Тајна успеха у упорности током индивидуалних вежби, делом код куће а делом у теретани, и природним лековима које је било могуће набавити на простору Балкана. – Тридесет секунди као вечност. - Секунд или два на ногама после шеснаест година довољно да подгреје наду да је и чудо могуће, а да није сан. – Од преко пет хиљада инвалидних особа са којима је остварен контакт код четири стотине је приметан напредак. - Све што је проживео током шеснаест година везаности за инвалидска колица повод је за мотивационе говоре у школама, старачким домовима, спортским клубовима, рехабилитационим центрима и другим местима

Фото: М. Радовановић

ШЕСНАЕСТ ГОДИНА НАДЕ

ва неуспела покушаја да у инвалидским колицима стигне до Олимпијских игара у Атини и Пекингу нису битније утицале на одлуку да Миле Стојковски из Прилепа то, четири године касније, покуша и трећи пут. Прилика за то била је Олимпијада у Лондону, а повољност да је удаљеност од главног града Велике Британије два пута краћа него до Пекинга. Оптимизам је подгревао позив британске амбасаде у Скопљу за сусрет са једним чланом краљевске породице у јануару 2012. године, а посебно охрабрујуће деловало сазнање да је о напорима Стојковског да укаже на неадекватан став према инвалидима знао више него македонски званичници. Скупу на високом нивоу присуствовала су четири члана македонске владе, цео дипломатски кор и представници пословног сектора, што је прилика за једнодушну потврду спремности да се подрже напори Стојковског. На уверење да ће добити адекватну подршку утицао је и позив британског званичника да буде његов гост и

МАГАЗИН

22.4.2018.

из специјалне ложе заједно прате отварање Олимпијских игара. Након позитивног пријема у британској амбасади није деловао чудно ни позив из македонског Министарства иностраних послова и спремност да се помогне у трећем покушају. Негативна искуства из претходна два, и уверење да на путу до Лондона нису неопходне ни велика екипа ни значајна финансијска средства, утицали су на захтев за три британске визе и продужена за останак на простору Европске уније због чињенице да путовање траје дуже од три месеца. Уверење да захтеви нису претерано велики добра је основа за обећање ресорног министарства о препоруци амбасадама из земаља на траси пута да изађу у сусрет јединственој експедицији. - Тако се охрабрим да кренем иако сам био у тешкој финансијској ситуацији јер нисам успео да нађем камп приколицу за пут, већ само један ауто који сам добио уз услов да платим кад обезбедим паре. Неколико дана пре него што смо кренули ја-

вио се један бизнисмен из Америке, фан Тошета Проеског, који је пожелео да нам донира неке паре. Очекивали смо сто до двеста долара, а он пошаље две и по хиљаде, па се спремимо и кренемо. Добра ствар је што су моји бајкери били поред мене и хтели да ми помогну, а да логистика буду бајкери у свим земљама. Кренули смо из Крушева до Прилепа, Велеса, Скопља и Куманова корз Србију где су ми логистика били „Ноћни вукови“ и њихови пријатељи тако да не потрошим ни цент. Једем, пијем, спавам у хотелима и мотелима и овде сам цар – прича Стојковски. Сусрет са македонским амабасадорима у Мађарској и Аустрији, и њихова подршка настојањима да стигне до Лондона, позитивно утичу на јачање самопоуздања на путу кроз Хрватску, Словенију, Италију на путу до Швајцарске и Француске. Шест дана чекања у Швајцарској било је потребно за потврду како је пут до Лондона само неостварен сан, понајвише због процене да количина новца којом располаже није довољна за једно-

месечни боравак у Великој Британији, а нико се није јавио да буде домаћин. Тако су коначно распршени снови о спремности још по неког да помогне, а нешто прилога Македонаца на раду у Швајцарској било је довољно тек за сусрет са двојицом лекара са којима је Стојковски од 2004. био у сталном контакту преко интернета пуних осам година. Два дана у рехабилитационом центру резултат су жеље да што боље упозна функционисање ове установе због потребе да слична, у складу са могућностима, буде основана на Балкану. - Имао сам срећу да ме још у Београду интервјуише дописник Ројтерса који је причу превео на све светске језике, па ме је преко медија сваки дан пратило преко милијарду људи у свету. То је допринело да ме примете из Параолимпијског комитета у Бону и предложе да недељне извештаје са путовања објаве на официјелном веб сајту. После тога нас је сваки дан пратило скоро две милијарде људи што је омогућило да центри за рехабилитацију пожеле да будем њихов гост и да се ре-

кламирају преко мене. Лекари су проценили како моје здравствено стање може да се побољша и да самостално функционишем – каже Стојковски. Процена да једномесечни боравак у приватној клиници кошта око шездесет хиљада евра довољна је да распрши све снове о стајању на сопствене ноге, али не и жељу да, по повратку кући уз посебну бригу о исхрани, интензивно настави са препорученим вежбама које би могле да доведу до побољшања стања. Да су чуда могућа нагосвестио је први осећај у ногама након шест месеци упорног рада уз смањење телесне тежине од пуних тридесет килограма. Тајна успеха огледа се у упорности током индивидуалних вежби, делом код куће а делом у теретани, и природним лековима које је било могуће набавити на простору Балкана. Циљ главне вежбе на једној од справа уз асистенцију пријатеља била је да се, дозирањем тежине, утиче на истезање кичмених пршљенова. Три месеца је

Стојковски то радио без проблема, а онда се догодило нешто што и данас тешко може да објасни. - У једном тренутку, како сам почео да вежбам да се истегнем, нешто је прошкрипело и крцнуло на кичми, па сам осетио као да имам неки вакум у телу. Био је то недефинисан осећај бола и ја полако побледим. Пријатељ ме прати очима па покуша да полако узме шипку, а ја не пуштам јер ме је страх због кога се једном руком држим за справу да не пустим тежину тела на кичму. Укочим се, не могу да пустим шипку, пребледим, а тридесет секунди траје као вечност. Полако се стабилизујем и замолим да ме пренесу на колица са анатомским јастучетом које ми омогућава да се осећам мало пријатније. Изведу ме до свлачионице, отворе прозор да се освежим, направе лимунаду и дају аналгетик тако да се мало повратим, али још имам неки чудни осећај на кичми. То је било у понедељак, а код куће до петка нисам могао да се саберем. Имао сам недефинисане болове, нисам ни ве-

МАГАЗИН 22.4.2018.

жбао, па сам по цео дан лежао јер ми је и седење представљало проблем. У суботу и недељу почели су да се јављају жмарци кроз ноге и да ме много боли. Са једне стране сам се радовао, јер поново имам осећај, а са друге велики бол ме је мучио два дана и две ноћи. Покушавао сам да померим палац на нози, али није било реакције. У понедељак ујутру останем сам код куће, осећам бол али се ништа не дешава. Како стискам бутине престане бол, а осетим где пипам. Већ сам у еуфорији, знам да ово осећам и, пошто сам рутински радио, дам команду да се помери палац и он се помери. Почнем да покрећем стопало и полако савијем ногу, помажем са рукама, а кад дам команду да се врати она се врати. Легнем на кревет, узмем један сточић и вежбам да подигнем задњицу. Вежбао сам три сата, знојио се али био упоран, а кад подигнем једном до два пута одморим се мало. Уморио сам се до пред колапс, али се саберем па продужим, а не знам одакле ми снага – прича Стојковски. Шеснаест година у инвалидским колицима довољан је мотив за жељу да стане на ноге, посебно након првих наговештаја да се у њима јавила пре много година изгубљена осетљивост. У првом покушају трајало је то секунд или два али довољно да подгреје наду да је и чудо могуће, а да није сан. Поновљени успех повод је за нову еуфорију, излив емоција и неконтролисани плач због уверења да не зна шта му се дешава. Сваки успех у животу повод је за адекватно славље, а Миле је пожелео да се почасти топлом купком у сали али му нарасла количина адреналина, због жеље да потрчи, није дозволила да се ту задржи предуго. Уверење да добре вести код укућана могу да изазову шок колико и лоше довољан је разлог за опрез и жељу да радосну вест прво подели са пријатељем који га је пратио на пут до Дамаска и на путу према Лондону. - Он почне да плаче а кад се саберемо одемо аутом да узмемо моју мајку. У међувремену се и супруга вратила са посла и не реагује, јер не може да верује шта се дешава. Исплаче се добро, скува кафу и долази тацном на којој шољица игра, а она још плаче јер је постала све-

сна шта се десило. Пошто сам био познат међу људима позвали су ме да то поделим са јавношћу, па сам на Каналу 5 испричао све и при поздраву устао из колица да се види да ово није само прича. Од тог трена почели су да ми се јављају људи који су желели да поделим са њима своје искуство, највише из Србије, Бугарске, Грчке, Албаније и Црне Горе, и то радим до дана данашњег. Од њих затражим медицинску документацију коју проследим лекарима да размотре и за сваког појединачно потврде да ли могу да помогну или не – каже Стојковски уз потврду како је остварио контакт са више од пет хиљада особа од којих је код четири стотине приметан напредак. Код неких је третман завршен, код других још траје а коначни успех зависи искључиво од упорности да се истраје током напорних вежби којима је Стојковски изгубио 30 кила телесне масе, а достигнуту тежину одржава пуне четири године што у значајној мери олакшава кретање. Како међу онима који су пожелели да крену истим путем има доста сличних судбина, које у појединим случајевима знатно утичу на депресију и помањкање жеље за животом, посебно значајним чини се успех у мотивацији квадриплегичара да промени став према даљем животу, да се креће и после година исхране на сламчицу покуша да употреби прибор за јело. У посебно тешким случајевима ово се сматра већим успехом од онога који је остварио Стојковски. Све што је проживео током шеснаест година везаности за инвалидска колица повод је за жељу да пружи моралну помоћ свима који су се у животу сретали са сличним проблемима. Прилика за то су мотивациони говори у школама, старачким домовима, спортским клубовима, рехабилитационим центрима и другим местима. Искуство и истраживања стања инвалида везаних за колица оцењени су добром основом да им понуди тренинг центар за проходавање. Податак да у свету има 70 милиона инвалида у колицима, од којих три до пет милиона има исту шансу као Стојковски, повод је за жељу да им се кроз рад помогне да побољшају здравствено стање у неком од

бањских лечилишта кроз заједнички рад у трајању између два и три месеца. - Нашао сам у Бугарској четири адекватна хотела којима сам изнео предлог, а кад се неко јави идем да договорим термин и вежбамо уз коришћење минералне воде и посебан режим исхране док не стекну довољно искуства за самосталан рад. Имао сам две презентације у Мађарској и Бугарској и пренео њиховим организацијама понуду за сарадњу. Свако може да ми се обрати и пошаље документацију а да ништа не плати док доктори не дају позитивно мишљење. Већ се јавило скоро две хиљаде људи у колицима спремних да дођу, али нису од оних којима може да се помогне. Желим да до свих дође информација да је Миле после 16 година успео да стане на своје ноге, да то није чудо и да њима може да се оствари напредак у здравственом стању. Миле је спреман да сарађује са сваким ко жели да побољша стање, у границама могућности и њихове издржљивости. Најбитније је да желе, да буду упорни и издрже све време напорних вежби – прича Стојковски у просторијама краљевачког Удружења грађана македонске националне мањине „Кирил Пејчиновић“ као места преко кога може да се успостави контакт са њим. Лекари још нису спремни да прихвате чињеницу да је неко после такве дијагнозе, и толико година везаности за инвалидска колица, успео да стане на ноге. Прилику да се увери имао је лекар код кога је Миле лечен у Македонији, што је било повод за предлог за нове прегледе и евентуалну операцију. Негативно искуство свих претходних довољно је за чврсто опредељење да не пристане ни на какву хируршку интервенцију која би, верује, допринела да лекари негирају сами себе. Иако чврсто стоји на ногама Миле још није у могућности да направи први корак, а уверење да је и то могуће појачава оптимизам у настојању да истраје у напорним вежбама. До 2013. године кад му се вратио осећај у ногама Стојковски је возио аутомобил са ручним командама, од тада као и сваки други возач. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

МАГАЗИН

22.4.2018.

Како креирати најбољу верзију себе?

БУЛЕВАР ЖЕНСКИХ ТАЈНИ

Фото: М. Радовановић

- „Булевар женских тајни“ као начин да се жене инспиришу и мотивишу да живе како желе, постигну своје циљеве и на путу до успеха буду срећне, настао пре два лета инициран ставом како се у медијима пласира увек иста прича, а знатан простор уступа женама које немају ни занимање ни професију нити имају шта да кажу, а сви их знају. - Женама је приоритетан изглед који одговара њиховим годинама, понајвише због уверења да утиче на самопоуздање. - Краљевчанкама је понуђен скромни део наизглед богате понуде везан за стицање самопоуздања и савете за успоравање старења са уверењем да баш то занима сваку жену

уго је Савет за родну равноправност града Краљева, као једну од значајних активности у овој години, најављивао „Булевар женских тајни“ са Сањом Маринковић и Весном Дедић као начин да се жене инспиришу и мотивишу да живе како желе, постигну своје циљеве и на путу до успеха буду срећне. Булевар је замишљен као сусрет жена које живе на територији града, а баве се различитим пословима од пољопривреде, предузетништва до медицине, просвете, политике... са циљем да свака учесница добије подстрек и осећа се привилеговано због живота који води. Као гошће двосатног програма најављене су власнице Конфекције „Елипса“ Божана Пантовић, Млекаре за производњу краљевачког сира, кајмака и млечних производа Љупка Јанић, фирме „Индира колачи“ и прва предузетница за производњу торти и колача у Краљеву Индира Јевтовић, специјалиста козметологије и терапије за успоравање старења лица и тела Тања

МАГАЗИН

22.4.2018.

Курчубић и тренер за лични развој Синиша Убовић, а да манифестацији да посебан значај потрудио се градоначелник Краљева Предраг Терзић. „Булевар женских тајни“ је само једно у низу дешавања ове врсте које позната телевизијска лица организују по градовима Србије са идејом да сугеришу женама да само ако препознају

сопствене вредности могу да поштују вредности оних са којима живе и раде. Сусрети ове врсте у градовима Србије усмерени су ка откривању тајни за јачање самопоуздања и оптимизма, добијању медицинских савета од врхунских доктора којима се верује, учењу како се припремају рецепти за правилну исхрану, дегустацији специјалитета најбо-

љих мајстора кухиње, упознавању са најновијим трендовим за негу и стилизовање косе, учењу потеза професионалних шминкера, уживању у демонстрацијама нехируршких третмана подмлађивања, али и добијању савета за унапређење каријере и рад на себи. Краљевчанкама је понуђен скромни део наизглед богате понуде

везан за стицање самопоуздања и савете за успоравање старења са уверењем да баш то занима сваку жену. После два сата у атмосфери која се може оценити пријатном није познато колико ће оно што су сазнале утицати на даљи ток живота присутних жена. Пре би се рекло да је Булевар женских тајни добро осмишљена естрадна

представа и прилика за сусрет са препознатљивим лицима са малих екрана, а то има цену. Колику никада неће бити познато. Актери ове манифестације потврђују да је идеја о организацији настала пре два лета иницирана ставом како се у медијима пласира увек иста прича, а знатан простор уступа женама које немају ни занимање ни професију нити имају шта да кажу, а сви их знају. Добро оправдање је потврда противљењу централизацији културе што би ваљда требало да потврди како је „Булевар женских тајни“ културна манифестација, радионица, естрадна представа јер су све то термини који су се чули у препуној Свечаној сали Градске управе. Уверење двеју водитељки како би свака од присутних жена могла да буде гост на телевизији и исприча своју причу до сада није доживела потврду ни у емисијама чије су оне аутори што доводи у сумњу мотиве да из анонимности извуку бар оне жене које су у професионалној, или некој другој сфе-

22.4.2018.

МАГАЗИН

ри, заслужиле више пажње од других које, како се чуло, немају ни занимање ни професију нити имају шта да кажу, а сви их знају. Жеља да се у директном сусрету поприча о начинима како креирати најбољу верзију себе у тренутку сусрета са највећим проблемима води ка ставу да се често, баш у таквим моментима, изроде највеће идеје које воде ка промени живота у потпуности. Најбољим да помогне у таквим тренуцима оцењен је мотивациони говорник Синиша Убовић, највећем броју женске популације познат као конобар и службеник осигурања из телевизијске серије „Породично благо“, лажни кум на венчању у „Казненом простору“, Чаба млађи у „Јесен стиже дуњо моја“, адвокат Матија Кнежевић у „Јелени“, Марко у „Сељацима“, а Алекса у серији „Заустави време“. Жене га памте као Душана у неколико епизода телевизијске серије „Грех њене мајке“, Марка Кораћа из „Мириса кише на Балкану“ а Богдана у

„Звездари“. Чини се ипак да му, у последње време, највише популарности доносе мотивациони говори тренера за лични развој на семинарима, предавањима и радионицама са женама. Кад је као први пре десет година открио, и на ове просторе донео, нов на-

чин размишљања 99 одсто присутних на семинарима биле су жене, а да се ситуација мења потврђује чињеница да им присуствује све већи број мушкараца па би се ускоро могао изједначити што се не би могло закључити по структури посетилаца краљевачког „Булева-

ра женских тајни“. Убовић подсећа Краљевчанке да им много тога недостаје у животу, највише да се посвете себи и себе ставе на прво место. Дошло је време, каже, да жене схвате да су вредне пажње, љубави и свега што им је потребно, а прво саме себи дају дозволу да крену тим путем. Када је у питању нешто што је потребно срцу, нема изговора, па не постоји тридесет минута због којих треба пропустити нешто што им је важно и спречити да буду на месту које им је важно. Отуда порука да, кад је нешто потребно, не треба чекати да неко чита мисли већ то гласно и јасно изговорити, а тек онда видети шта могу саме да учине за себе. Редовни учесник свих програма под називом „Булевар женских тајни“ је Краљевчанка Тања Курчубић, специјалиста козметологије и терапије за успоравање старења лица и тела која потврђује колико је женама приоритетан изглед који одговара њиховим го-

динама, понајвише због уверења да утиче на самопоуздање. - Захваљујући изгледу постајемо свесне себе, сигурне у себе, а много пута нам је тај изглед вратио изгубљено самопоуздање. Захваљујући изгледу схватимо да није све завршено, да није све прошло. Негујући своју спољашњост негујемо и своје унутрашње биће, па ћемо бити интересантне и свом партнеру и пробудити његову нежност – порука је пре него је указано на рекламне флајере који потврђују да се до тога долази у њеним салонима. Да је са самопоуздањем повезано самопоштовање потврђују и друге учеснице овог скупа уз подсећање да у Србији баш оно недостаје. Да нису имале по један микрофон стекао би се утисак како би се главне актерке по који пут повукле за косу у тренуцима кад једна од друге нису могле да дођу до речи, што у великој мери подсећа на музичаре који снагом појачала настоје да прикрију недостат-

ке у извођењу. Пажљивијем посматрачу није могла да промакне ни чињеница о настојањима главних актера да мобилним телефонима направе по који снимак што, и поред настојања да се покаже лежерност и успостави приснији контакт са присутнима, појачава уверење о извесној дози неозбиљности. Неспорна је чињеница да су присутни, ако је ценити по аплаузима и нескривеном расположењу, задовољне шетњом „Булеваром женских тајни“ баш као и након било какве позоришне представе, концерта или сличне манифестације. Да ли су научиле нешто што ће им помоћи да остваре циљеве на путу до успеха и среће, и значајно утичу на корените промене и заокрет у животу, то би свака могла да закључује у наредном периоду, ако већ нису заборавиле све о чему је било говора током још једне шетње „Булеваром женских тајни“. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Краљевачка кошарка између успона и падова (2)

МАГАЗИН

22.4.2018.

УГЛЕД БЕЗ ПРЕМЦА

- Краљево никад није било међу градовима који су били превише издашни према спорту. – Победа над прваком Европе са двадесет кошева разлике. – Краљевачка „кутија шибица“ најтоплији терен на простору Југославије. – Опстанак у лиги, извођењем слободних бацања, Гордан Марковић обезбедио у последњим секундама утакмице против Црвене звезде. - Управа клуба се није најбоље снашла у ситуацији кад је за велике клубове у земљи све интересантнији постајао Владе Дивац. - Дивац је био велики таленат и са осамнаест година играо као да је имао десет година искуства. - Кошарка је била прилика да се изађе из анонимности и буде препознатљив. - О угледу који је уживала краљевачка кошарка сведочи податак да је у Краљево долазио и генерални секретар Светске кошаркашке федерације Вилијем Џонс

Драган Савић

оком непуних седам деценија, од оснивања 1949. године, Кошаркашки клуб Слога је пролазио кроз различите фазе, доживљавао врхунске успоне, али и тешке падове. Најновији на крају последње такмичарске сезоне, кад су краљевачки кошаркаши приморани да се још једном преселе у нижи ранг такмичења, повод је за подсећање на успехе генерације која је први пут у историји клуба успела да се пласира у елитно такмичење. Успех је још већи ако се зна да је остварен у лиги клубова са простора на коме се данас простире шест независних држава. До успеха се не стиже ни лако ни брзо а разлог су препреке различите природе, не ретко неспоразуми између играча и руководства тима. Да на ову бољку нису биле имуне ни генерације из златног доба краљевачке кошарке сведочи Драган Савић, бивши играч, судија и делегат, који је због сукоба са тренером Бошком Домазетом био близу одлуке да заувек напусти овај спорт. Одсуство са тренинга од неколико месеци није могло да прође без последица по клуб, а заслужним за наставак спортске каријере у старом јату најзаслужнији је ветеран Слоге, дугогодишњи првотимац и спортски радник, Десимир Ковачевић. Дешавало се то у време кад је Савић тек на тренутак свратио до просторија клуба како би затражио исписницу због жеље да каријеру настави у крагујевачком Радничком. Припреме на Копаонику пред гостовање у Пољској, под вођством младог тренера Милована Богојевића, биле су прилика да се поправи крвна слика, и побољша опште стање организма, а по повратку донесе коначна одлука о даљој судбини. Случај је хтео да на турниру у Зеленој Гори Савић буде један од кључних играча који су допринели освајању првог места, што је било најава доласка нове генерације кошаркаша која је претходну практично „одувала“ са сцене. Основни разлог је што одлазећи, због обавеза на факултетима, нису тренирали редовно и потребним интензитетом а то је отварало простор физички већ формираним матурантима краљевачких средњих школа. Значајним за тај период оцењују се промена у управи клуба и долазак људи из света бизниса који су променили од-

МАГАЗИН

22.4.2018.

нос према раду. Најзаслужнијим се чине Циле Трипковић и Мијо Јеремић – Лула, а није без значаја ни чињеница да је почела исплата првих стипендија. - Краљево је било међу у двадесетак најразвијенијих градова у Југославији, озбиљан град са озбиљном привредом. Сад смо дошли до нивоа да нема кошарке јер Краљево није ни међу педесет градова у остатку који се зове Србија, а то је драстичан пад. У оно време средства су обезбеђивана преко Самоуправне интересне заједнице физичке културе, било је помоћи појединих фирми и све је функционисало. Није било превише новца, али су се играчи запошљавали, а гледало се да се некоме обезбеди стан. Краљево никад није било међу градовима који су били превише издашни према спорту. Највише се издвајало за фудбала, а како су се дизали одбојка и кошарка ситуација се мењала јер су постали главни спортови по којима је град био познат. Ми смо са 22 и 23 године били озбиљни играчи да смо све около побеђивали, чак и прволигаше, а нико није ни размишљао о Првој лиги. Почело је, тек кад је стигла нова генерација која је могла да замени нашу и кад смо већ били при крају каријере али, било је и раскорака. Милован Богојевић који је формирао генерацију Дивца, Мијаиловића, Бабића, Кусмука, Дробњака и других имао је идеју да нас склони као маторе, а то је била велика грешка. Као екипа смо врло брзо прерасли ниво и клуба и града и то је био основни разлог што нисмо пре направили више, иако смо то квалитетом заслуживали. Једно време је председник куба био Раша Мачужић, а после је дошао Циле са идејом о покушају за улазак у Прву лигу – каже Савић. Слоги је то успело након успеха у сезони 1983/4 па је следеће две наступала у најелитнијем такмичењу бивше Југославије. Право наступа у Првој лиги стицали су победници сваке од две групе Б лиге, а Слогу је до врха довео ентузијазам генерације у којој су носиоци игре били Андрић, Марковић, Савић, Кривокапић, Поповић, Дашић, Стефановић, Белоица и други. Интересантним за тај период чини се податак да је у екипи наступао и Рака Радовић, касније народни посланик и препознатљива личност политичког жи-

вота у земљи. Кроз клуб је касније прошло много мање или више значајних играча, јер је у време уласка у Прву лигу већ била формирана екипа квалитетних појединаца. Било је то време кад су тек по који пут место на клупи могли да обезбеде млађи Дивац, Бабић или Мијаиловић. Да се Краљево сматра најкошаркашкијим градом у земљи потврдиле су бројна значајна имена у овом спорту, а са каквим се еланом улазило у сваки окршај најбоље потврђује убедљива победа над загребачком Цибоном са двадесет поена разлике непосредно након што је против Макабија у Тел Авиву успела да постане првак Европе. Да је терен краљевачке „кутије шибица“ топлији и од великих светских кошаркашких дворана сведочио је у то време и ас Цибоне Дражен Петровић уз потврду како му је увек драго да дође у Краљево. Југословенском кошаркашком сценом доминирали су Цибона са браћом Александром и Драженом Петровићем, Накићем и Кнегом и Партизан са Драженом Далипагићем и Драганом Кићановићем. Црвена зведа је преживљавала кризу а после једногодишње паузе из Б лиге се враћала Југопластика са Шолманом, Крстуловићем и Јерковом који су се вратили из војске. Колико је била надмоћна, а Слога жилавија од осталих најбоље потврђује податак да је једина изгубила од Сплићанаа са мање од двадесет поена разлике. - У првој години смо почели траљавао и изгубили пет утакмица заредом, једину победу извојевали против љубљанске Олимпије. Кад је репрезентација Југославије отишла на турнеју по Америци била је пауза у првенству, играчи су били против тренера Богојевића, а од њих девет је то пред њим јавно казало. Клуб уради једну паметну ствар и откачи играче а он се, какав је демагог знао да буде узме, шатро наљути па је месец дана радио најбоље што може, добили смо Задра и Босну и кренуло је. Кад смо добили Радничког у Београду дошла је одлучујућа утакмица за опстанак у лиги против Звезде коју је водио Ранко Жеравица. На полувремену смо водили са седамнаест кошева разлике, а победили са пола коша након слободних бацања Гордана Марко-

МАГАЗИН

22.4.2018.

вића у последњим секундама утакмице. Тада је кулминирао раскорак између играча и тренера, па је тим преузео Копривица а ни данас не знам да ли је то била добра опција јер је остала хипотека из претходног периода да треба да се мења наша генерација. Он није имао неког великог интереса за то, а нико га није ни притискао. Ја сада другачије размишљам него у то време из простог разлога што свако од играча гледа свој интерес. Зато увек треба да се направи неки баланс, да клупска политика омогући да играч добије што је договорено, а да пружи максимум на терену – каже Савић. Уз уверење да су велики ентиузијасти одлучујуће утицали да екипа прерасте ниво града преовладава уверење да се управа клуба није најбоље снашла у ситуацији кад је за велике клубове у земљи све интересантнији постајао Владе Дивац који је успео да у првој утакмици првенства против Црвене звезде постигне 28 поена. Одлучујућим за даљу каријеру сматра се то што је добру игру показао у Београду, а не неком другом месту, па су

један за другим за њега почели да се интересују Црвена звезда, Партизан, Цибона, Шибенка и други. У предности су били клубови из Србије због чињенице да крути прописи нису дозвољавали слободан прелаз у клубове из друге републике бивше Југославије па су играчи, који су то желели, били приморани да паузирају по једну сезону што су најбоље искусили Далипагић и Даниловић. Са дистанце од неколико деценија и даље провејава став да Слога није била спремна за нову сезону у мери колико је то потребно, јер се тренирало опуштено и без великог оптерећења. - Дивац је био велики таленат и са осамнаест година играо као да је имао десет година искуства, па никад нисам успео да провалим да ли је то последица његове лежерности, луцидности или неозбиљности па му је било свеједно и ако погреши. И Бабић је био јако велики таленат па је одмах после те сезоне, у којој је други део одиграо боље него Дивац, отишао на колеџ. Играо је добро у Сплиту и другим местима, али не у Београду који је био центар свих збивања у кошар-

ци. У то време почиње таква јурњава и помама, разни притисци и утицаји на чланове клуба да ли ће Дивац у Звезду или Партизан. Било је премного притисака па се више водило рачуна о томе и то је била катастрофална грешка због које смо испали. Дошло је до пада јер се руководство више бавило тиме где ће Дивац, а испали смо из лиге иако смо објективно по квалитету били међу осам најбољих екипа. Убрзо је дошло до цепања а Слога је, после две сезоне у великој земљи, годинама била прволигаш у остатку Југославије – каже Савић. Играчки крај једне генерације по правилу утиче на осипање тима. У Слоги се то осетило кад је Марковић, након повреде Ахилове тетиве, био принуђен да се опрости од активног играња, а такву одлуку донео и Савић. Разлог је била жеља да се у потпуности посвети судијском позиву јер је годинама пре тога, паралелно са наступима у прволигашком дресу, као судија савезног ранга судио утакмице Прве Б лиге. У клубу су имали довољно разумевања за то, а повољност је била и

чињеница да утакмице нису игране у истом дану. Много година касније признаје да је то била тешка одлука након толико година проведених у кошарци и времену које се по много чему разликује од данашњег. Кошарка је била прилика да се изађе из анонимности и буде препознатљив а таквим се, поред Савића, оцењују Андрић и Марковић који су обележили најбољу генерацију у историји краљевачког лигаша. Реална процена стања у дугогодишњој историји клуба потврђује да нису најбољи које је Слога изнедрила, али засигурно најбољи у генерацији која је остварила најзначајније резултате. Они су, подсећа Савић, плод изузетног ентузијазма и љубави у време кад није било великог професионализма. Све је било другачије, а у недостатку новца игачи су били задовољни и ако добију посао у неком предузећу а на коришћење стан најмање површине. Плаћање играча прво се појавило на западу земље, у клубовима као што су Олимпија, Југопластика, Цибона, Босна, Шибенка, Задар... У повлашћеном поло-

жају су били и Чачани, јер су играчи добијали веће стипендије и били запослени у предузећима која су толерисала одсуство са посла. Краљево је по правилу тапкало у месту, и заостајало за другима понајвише због другачијег начина размишљања. - Не воле људи кад се појави неко ко зна много и може много да уради, јер има ових који би да се питају па бољи морају да се повинују. Био сам спреман и, да нисам судио, могао да играм бар још пет до седам година. Али, увек сам био савестан а како ми се објективно ближио крај водио сам се мишљу да треба отићи још док нешто вредиш. Било је пуно притисака од стране клуба да останем у Слоги, а да ми обезбеде да судим западну групу Прве Б лиге. Пресекао сам и једну годину играо у ваљевском Студенту који су основали млади момци у време кад је Металац био у експанзији. Направили су фино место окупљања за кошарку, дружење и песничке вечери, а за то време се везује једина победа Студента над Металцем у историји. Играо сам једну годину Другу српску лигу за Машинац, судио сам Дру-

гу српску лигу, потом Прву српску лигу и Прву Б лигу, а кад је Слога играла у њој морао сам да се определим – каже Савић као један од ретких озбиљих играча у највишем рангу такмичења који је постао међународни судија, касније делегат на утакмицама. Интересовање за судијски позив поклопило се са периодом неспоразума са тренером Слоге Бошком Домазетом и могућности да се одрекне даље играчке каријере, а податак да у то време није било довољно кошаркашких судија пресудно је утицало на жељу регионалних савеза да за то мотивишу млађе играче. Колико је Краљево било значајан кошаркашки центар потврђује податак да је игралиште у центру града било место одржавања различитих дешавања, Турнира олимпијских нада и Балканског шампионата за јуниоре. О угледу који је уживала краљевачка кошарка сведочи податак да је у Краљево долазио и генерални секретар Светске кошаркашке федерације Вилијем Џонс. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

22.4.2018.

МАГАЗИН

Вредна донација школи у Поповићима

КЊИГА СПАШАВА - Крушевачки песник Љубиша Ђидић, син првог учитеља школе у Поповићима Максима, последњој генерацији даривао библиотеку са око две стотине књига за читаоце различитог узраста. - Бивши су се одувек са посебном пажњом и љубављу односили према овој школи, помагали да се купе нова учила а радни простор обнови и учини пријатнијим. - Пред крај шесте деценије прошлог века у четири разреда школе у Поповићима било је седамдесетак ученика са простора Поповића, дела Милочаја и Опланића. - Данас их има пет пута мање иако су услови за живот бољи него икада

ешко да би се могао наћи ико ко бар једном није чуо речи Бранка Радичевића које потврђују да је од колевке па до гроба најлепше баш ђачко доба, посебно оно проведено у првих неколико година за које се неминовно везује име првог учитеља. Један такав основни је разлог необичног скупа у истуреном одељењу адранске Основне школе „Драган Маринковић“ у Поповићима. Повод је најава крушевачког песника Љубише Ђидића да по ко зна који пут дође у школу у којој је први учитељ био његов отац Максим и последњој генерацији ученика дарује библиотеку од две стоти-

нак књига. Била је то прилика за окупљање представника неколико генерација ученика ове школе међу којима је најстарији др Душан Ристић, ученик прве коју је у свет одраслих повео учитељ Максим Ђидић. Били су ту Максимова кћи Мира, Слободан Павловић Бели, проф. др Томислав Тришовић, Љуба Лазаревић, др Томислав Симовић и као гост и човек који је, како рекоше у шали, увек имао комплекс Поповића. То је један од најпознатијих српских новинара, дописник Политике из Москве и Пекинга Борко Гвозденовић. Овом несвакидашњем скупу присуствовали су и ђаци који

тренутно похађају наставу у Поповићима и она која се тек припремају да постану ђаци. Искуство ранијих деценија показује да су се бивши ђаци одувек са посебном пажњом и љубављу односили према овој школи, помагали да се купе нова учила, а радни простор обнови и учини пријатнијим. Они који су достигли високе домете у професионалној каријери обезбедили су значајне донације, помогли да се препокрије школска зграда и купе нове клупе за све мањи број ученика, али и да се направе први осветљени спортски терени у школама из околине Краљева.

Фото: М. Радовановић

А И ОТВАРА СВЕТ 89

22.4.2018.

МАГАЗИН

Неспорна пажња и љубав бивших ученика према школи дуго су били у сенци невеселе чињенице да се школа свела на шест ђака због чега јој је претило затварање. Мало светлости у суморну слику уноси податак да Поповићи постају село младих, природни прираштај је позитиван а све је више породица са троје деце. Податак да се налази у својеврсном џепу између Ибарске магистрале и пута који од Краљева води према Крагујевцу сматра се основним разлогом што су се у овом крају цивилизацијски токови одвијали успорено. Иако не превише удаљеном од града до села дуго није било аутобуске линије, а ни продавнице, због чега је основна жеља бројних генерација била да заврше школу и побегну што даље. И у таквим условима пред крај шесте деценије прошлог века у четири разреда је било седамдесетак ученика са простора Поповића, дела Милочаја и Опланића. Данас их има пет пута мање иако су услови за живот бољи него икада. Иако је као мали отишао из села у коме је рођен веза са њим никад није прекинута што је повод да му се често враћа. Чврста веза је и добар разлог да Ђидић, иако песник, тешко проналази речи којима би опи-

сао осећање које га везује за овај крај и пријатеље са којима је везан посебном пупчаним врпцом - Ја сам тајно долазио у ово село где је мој отац као учитељ основао школу која је била горе у брдима и већ напуштена. Да бих понео нешто што би била успомена, и сећање на то да сам долазио, узео сам, једну малу браву од кованог гвожђа која је већ пропала и однео је. Кад сам направио просторије на својој кући уградио сам ту браву тако да ми је њом створена нека бајковита прича. Увек сам са њом улазио у чаробни свет свог детињства, а кад сам се тајно враћао у ово место да га доживим она је била моја материјална веза са оним што је била моја пупчана врпца. То је мала тајна која ме је везала, и кад го сам отварао та врата ја сам отварао врата Поповића и улазио у бајку из које сам потекао. То је однос према детињству, према ономе што осећате као жилу куцавицу унутар свога бића и оно што ме је пратило целог живота – каже Ђидић. Управо та нераскидива веза је повод за поклон библиотеку пуну прекрасних књига примерених узрасту ученика ове школе уз оне које је сам написао, уз по коју и за одрасле.

У веку електронике кад су бројна технолошка достигнућа атрактивнија од књига деци се шаље порука о потреби да је доживе на прави начин а то је ако завире у унутрашњост и оставе отиске прстију на њеним страницама. Да је то неминовност на најбољи начин су се увериле генерације одрастале без електронике, али уз књиге чији се садржај сматра ненадокнадивим богатством. - Само књига у коју можете ући може вас спасавати и отварати свет. Зато вас као писац, у име свих ових драгих људи који смо кроз књигу постали оно што јесмо,препоручујем да што више читате књиге, јер без тога не можете бити оно што су истинске праве личности. Све оно што пролазимо кроз друге медије је нешто пролазно, а са књигом живите у непосредном додиру и са њом сте у истинском и правом дијалогу – поручио је Ђидић ученицима школе у Поповићима од којих је сваки, специјално за ову прилику, припремио и одрецитовао једну његову песму. Др Ристић је најстарији живи становник Поповића и једини живи ученик првог учитеља Максима Ђидића. Стара изрека да старост није порок, нити је младост врлина,

добра је основа на којој носи своју старост као, како је то изговорио Милош Црњански, брод који тоне. Последњи долазак на ово место прилика је за подсећање на три неимара који су чинили одбор за градњу прве школске зграде. Били су то Симо Симовић, Љубисав Павловић и Добривоје Ристић који је уступио неколико ари земље да се исече сва цигла и почне изградња прве школске зграде. Песник, прозаист, есејист, путописац, дечји писац, антологичарЉубиша Бата Ђидић заступљен је у више антологија српске поезије, као и у антологијама на шведском, белоруском, португалском, литванском, руском, енглеском, словеначком, македонском језику. Његове књиге превођене су на грчки, француски, румунски, руски, шпански и македонски језик. За књижевни и културни рад Ђидић је одликован орденом са златним венцем, добитник је Вукове награде, Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Змајеве награде, Златног прстена деспота Стефана Лазаревића, Октобарске награде града Крушевца и других. Заступљен је у неколико енциклопедијских књига,био дугогодишњи директор и уредник Багдале,

њеног часописа, издавачке делатности и авангардних едиција, као и уредник часописа Багдала за децу. Аутор је збирки песама Подигнуте руке, Нагрижен прстен,Пролистало копље,Свраке воле сјајне ствари, Горионик, поеме Прометејева чинија, Северњача над Багдалом, Пакао за дневну употребу, Признајеш ли пепео светлости, Српски царски рез, Свети пољубац и путописа Чудесна Кина, Под Јужним крстом - Латинска Америка и Ружа Будимпеште. Ђидић је објавио ромене Дневник за Теу, Царска деца, Скраћенице, Мирис пролећа, Дневнички записи, монодраму Кнегиња Јелена Балшић. Поезија за децу нашла је место у збиркама С точковима од маслачка до облачка, Златне кочије, Заљубљиве песме, Заљубљиве реке, Како сања једна Сања и Огледалце нема данце. Љубиша Ђидић је приредио антологије Догодило се у Крушевцу,Крушевачка розета, Српска кућа - песници о Биду, Крфу и Зејтинлику, Бескрајни плави круг - педесет година модерног српског песништва, Хиландар у српском песништву и Духовница - православно српско песништво, аутор је монографије Крушевац и документарног филма Крушевац (1371-

1991), а јунак филма Микија Стамнековића Бард Лазарева града. Он је и аутор химне посвећене Крушевцу за коју је музику компоновао Мирољуб Аранђеловић Расински. О Љубиши Ђидићу и његовом стваралаштву писала су бројна значајна имена међу књижевницима и критичарима, међу њима Антоније Маринковић, Чеда Мирковић, Владета Јеротић, Дејан Медаковић, Добрица Ћосић, Срба Игњатовић, Матија Бећковић, Мома Димић, Драган Недељковић, Мићо Цвијетић, Братислав Милановић, Предраг Стефановић, Слободан Ж. Марковић и многи други што потврђује тезу Борка Гвозденовића да ниједан књижевник није имао такав свет који је писао колико је добро то што ради. Борко Гвозденовић подсећа на познанство са Ђидићем које датира из 1956. године кад је овај на студијама књижевности у Београду већ био познат као крушевачки писац. За то што није могао први да дипломира српску књижевност највећи кривац је Данило Киш. Одмах после њега дипломирао је Ђидић и потврдио како може да буде раван, а у неким стварима и бољи од Киша који представља значајно име у светској књижевности. Т. Радовановић

Републички сусрет домова – Домијада 2018

МАГАЗИН

22.4.2018.

ПРИЧА О КОЛЕКТИВ

- Домијаде догађаји који стварају нова познанства и пријатељства и места за ширење такмичарског духа. – Након такмичења у културно уметничком стваралаштву краљевачки Дом ученика средњих школа ће у мају угостити спортисте. – На сусретима 350 ученика из тридесет једног дома, са територије пет региона, који су се квалификовали за републичко такмичење. – Надметања на три локације, Дому ученика, Дому Војске Србије и Краљевачком позоришту

Фото: М. Радовановић

ВНОМ ДРУГАРСТВУ

раљевачки Дом ученика средњих школа је између 20. и 22. априла био домаћин 22. републичког сусрета домова у културно-уметничком стваралаштву – Домијада 2018. На завршно такмичење у Краљево допутовали су победници такмичења Региона Западне Србије, Шумадије, Поморавља и Браничева, Југоисточне Србије, Београда и Војводине, а око 350 ученика су одмеравали снаге у неколико дисциплина које најбоље осликавају младе. И док су једни настојали да покажу како су боље од осталих припремили драмски и сценски приказ, извођење популарне, кла-

МАГАЗИН

22.4.2018.

сичне, етно и народне музике, модеран плес и фолклор, други су представили достигнућа у области литерарног и ликовног ствралаштва Организатор се потрудио да, због ефикасности, обезбеди више локација за истовремене наступе у појединим категоријама, па су у Дому ученика средњих школа своје умеће показивали ликовни и литерарни ствараоци, у Дому Војске Србије наступили фолклорни и плесни ансамбли, а у сали Краљевачког позоришта изведени драмски и музички програми. Свечано отварање у великој сали До-

ма Војске било је прилика да се ученицима из тридесет једног ученичког дома обрате директор краљевачког Дома ученика средњих школа Драгутин Карановић, градоначелник Краљева др Предраг Терзић и начелнице Сектора за стандарде и студентска питања Министарства просвете, науке и технолошког развоја Марина Хасановић. - Кажу да је без пријатеља и најјачи човек несигуран. Због тога су наше домијаде догађаји који стварају нова познатства и пријатељства и места за ширење такмичарског духа. Такмичења код нас нису борба једних против дру-

гих, него прича о колективном другарству оних који под домским кровом сањају велике снове. Домијада је начин да покажу како је добро сањати или је још боље радити и сањати о бољој будућности. Јака воља, дефинисани циљеви и непобедива упорност могу да остваре скоро све, а ако амбиција и вредност корачају поред вас постаћете неко. Многе претходне генерације доказ су да су под кровом наших домова многи израсли у дивне, племените и успешне људе – нагласио је Карановић. Домијада је прилика за доказивање колико су васпитачи имали осећај да

препознају таленте и учествују у њиховом развоју и напретку током рада од почетка школске године, преко регионалних до републичког такмичења. Такмичења ученика који се школују ван места боравка, а смештени су у домове, одвијају се на спортском и културном плану, а домаћин такмичења у једној од ових области је сваке године друга средина. Случај је хтео да се ове године оба такмичења одржавају у Краљеву, у културном стваралаштву пред крај минуле недеље, а у спортским активностима између 11. и 13. маја. Руководилац Сектора васпитне слу-

жбе у Дому ученика у Краљеву Стево Новаковић потврђује да се припреми такмичења приступило озбиљно већ од почетка године, а укључени су сви запослени у овој установи. Краљевачки дом ученика на републичком такмичењу има четири представника који су се за регионално такмичење, уз помоћ једног од дванаест васпитача, припремали од почетка школске године. Након што су проглашени победници у свакој од категорија за све учеснике овогодишњег такмичења приређена је опроштајна журка. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.4.2018.

Спорт у Предшколској установи „Олга Јовичић Рита“

МАГАЗИН

22.4.2018.

ЛАКШЕ ДО ПР Р

РАВОГ ИЗБОРА

- Промоција спорта на тениским теренима поред Ибра. – Први тениски кораци за децу из Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“. – Пре недељу дана турнир у малом фудбалу, наредне успон на планину Каблар. - Почетком маја пролећни крос под покровитељством Министарства просвете у парку код Православног духовног центра „Владика Николај Велимировић. - Традиционална бициклијада на Дан изазова последњег дана јуна, током лета школа пливања на Градском базену и игре на води у време „Веселог спуста“. - Императив није резултат, ни победа, већ што масовније учешће деце у спорту и да што више њих буде активно

начај спорта за правилан развој најмлађих генерација никад није довођен у питање, као ни улога тренинга за које је утврђено да имају вишеструки значај у развоју сваког од њих. Осим што развијају добру кондицију и физичку спремност деца, уз бављење спортом, уче да граде поверење, смисао за тимски рад и дисциплину, а међу родитељима је при узрасту на коме треба донети одлуку често присутна дилема који спорт одабрати. Стручњаци верују да је избор за сваког родитеља велики изазов, па не препоручују прерано укључење све док моторичке способности не буду развијене у довољној мери. И док се у млађем узрасту и толеришу школице спорта препоручује се да првим тренинзима почне тек са поласком у школу, у првом реду са вршњацима.

МАГАЗИН

22.4.2018.

100

Задатак да најмлађима приближи поједине спортове прихватио се стручни сарадник за физичку културу у Предшколској установи „Олга Јовичић Рита“ Дејан Јеротијевић. Први лепши дани након неколико тмурних прилика је да са децом из неколико обданишта, Полетарац, Ратарска капија, Младост, Димитрије Туцовић, из Ратине и других група на тениским теренима поред Ибра настави оно што је започето у јесен претходне године. Тада је уз помоћ чланова Тениског клуба Краљево отпочела промоција белог спорта, а велико интересовање је повод да у програм буду укључене и нове групе деце. Основни циљ је, каже Јеротијевић, да савладају прве тениске кораке како би покушали да нађу своје место у широкој лепези спортова. Прва искуства указују на велико интересовање најмлађих за тенис, а клуб

користи прилику да изврши селекцију и онима који покажу више склоности за обављење овим спортом у наредном периоду препоручи организованији рад. Колико се промоцији спорта приступило озбиљно потврђује озбиљан приступ најмлађих у препознатљивим мајицама које се користе и приликом других активности Предшколске установе „Олга Јовичић Рита“. Да се подједнака пажња посвећује и другим спортовима сведочи пре само недељу дана организован турнир у малом фудбалу у сарадњи са Фудбалским клубом „Бубамара“, нешто раније промоција фудбала са клубовима „Аполон“ и „Кикер“. Колико се пажње посвећује физичкој активности најмлађих потврђује успон на планину Каблар на који ће већ наредне недеље поћи деца из вр-

тића Младост. Слична искуства претходне јесени на Стрменици и Ћави имала су и деца из других група ове установе, а све заједно 11. маја очекује пролећни крос под покровитељством Министарства просвете у парку код Православног духовног центра „Владика Николај Велимировић“. Традиционална бициклијада на Дан изазова заказана је за последњи дан јуна, а колона ученика као и ранијих година креће из истог парка да би се, након круга градским улицама, зауставила испред споменика на Тргу српских ратника. До почетка летње сезоне на градском базену, где најмлађи похађају школу пливања, следи завршна приредба којом се обележава крај једног периода у овој установи, а у време одржавања „Веселог спуста“ игре на води у сарадњи са Црвеним крстом

као још једна прилика да се дан проведе на здрав и користан начин. - Наша предшколска установа је под окриљем Министарства просвете, науке и технолошког развоја тако да се одређене акције, попут пролећног кроса, истовремено одржавају у школским и предшколским установама широм Србије. Императив није резултат, ни победа, већ што масовније учешће деце у спорту и да што више њих буде активно. Интересовање за бављење спортом је код деце велико, само треба више да се укључују у различите спортске активности. Ми им пружамо одређене услове, а даље мора да их усмерава породица. Добро је познат тренд све мањег кретања због цртаних филмова, грицкалица и другог, па само на овај начин свему томе можемо да се оду-

премо и да деца на здрав начин користе различите садржаје – каже Јеротијевић. Предшколска установа наставља сарадњу са различитим спортским клубовима у Краљеву, после фудбалских и тениским још са одбојкашким клубовима „4. краљевачки батаљон“ и „Техничар“, Пливачким ватерполо клубом Краљево, Атлетским клубом Краљево и другима. Досадашње искуство показује заинтересованост клубова за овај вид промоције спорта јер најмлађи чине широку базу из које се, након дуготрајног и озбиљног рада, регрутују будући шампиони. Јеротијевић потврђује интерес Предшколске установе да најмлађима представи предности и мане што већег броја спортова и тако помогне при избору оног који им, према афинитетима, највише одговара. Т. Радовановић

101

102

МАГАЗИН 22.4.2018.

103

МАГАЗИН

22.4.2018.

На репертоару Биоскопа „Кварт“

104

Цврле: Никад не летиш сам

Неће моћи ове ноћи

Последња жеља

Филм доноси дирљиву причу о авантури која ће забавити целу породицу. Главни јунак је Цврле који није научио да лети на време кад његова породица мигрира у топлије крајеве, па мора да нађе начин како би се изборио са зимом, непријатељима, али и самим собом. Да би у пролеће поново био са својом породицом Цврле креће у велику авантуру у којој ће му помоћи и пријатељи. Породичну анимирану авантуру у 2Д и 3Д формату, по сценарију Арни Асгирсона, у осамдесет пет минута филма спаковао је Фридриг Ерликсен. У верзији синхронизованој на српски језик, коју је режирала Душица Новковић, водеће улоге тумаче Драган Вујић и Никола Шурбановић. Филм се приказује до 25. априла, а пројекције почињу у 18 сати.

Када троје родитеља открију план њихових кћерки о губљењу невиности на матури, организоваће једновечерњу тајну операцију како би их зауставиле у њиховим намерама. Лесли Мен, Ајк Беринхолц и Џон Сина тумаче главне улоге у редитељском дебију сценаристкиње филма „Pitch Perfect“ Кеј Кенон. Продуценти ове комедије су Сет Роген, Иван Голдберг и Џејмс Вивер, под заставом њихове продуцентске куће „Point Grey Pictures“ која стоји иза филмова „Лоше комшије“ и „Апокалипса у Холивуду“. Сценарио за комедију у трајању од сто два минута написали су Брајан и Џим Кехо, а у главним улогама се појављују још Кетрин Њутн и Џералдин Индира Висванатан. Филм се приказује до средине недеље у пројакцијама које почињу у 20 сати.

У давној прошлости, један фотограф је одржавао традицију фотографисања умрлих чланова своје породице, а кад му је умрла супруга, сахранио ју је поред тела девице како би оживео њен дух у телу младе девојке. Непредвиђене околоности прекинуле су ритуал, што је довело да се оживела жена понаша чудно. У модерном добу, Настја и њен вереник Иван путују у породичну кућу његових родитеља, где планирају да одрже венчање. Међутим, Настја временом увиђа чудне догађаје у кући и схвата да је она заправо жртва чудних ритуала породице свог вереника. Сценарио за драмски трилер који је режирао Ели Рот написали су Џое Карнахан и Брајан Гарфилд, а главне улоге тумаче Брус Вилис, Винсент Д’Онофрио, Елизаабет Шу и Дин Норис. Филм се приказује до 25. априла, а пројекције почињу у 22 сата.

105

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 22. ДО 28. АПРИЛА

МАГАЗИН

22.4.2018.

22. април

106

1500. — Португалски морепловац Педро Алварес Кабрал на путу за Индију открио Бразил. 1529. — У Сарагоси потписан уговор којим су Шпанија и Португал одредиле границе интересних зона у Тихом океану. 1836. — Амерички Конгрес одобрио је ковање два цента, прве америчке кованице која је носила речи „In God We Trust“. 1838. — Британски брод „Сиријус“ први прешао Атлантски океан користећи искључиво парни погон. Путовање од британске луке Корк до америчке луке Њујорк трајало 19 дана. 1913. — Након дугих борби здружене снаге краљевина Црне Горе и Србије освојиле Скадар, чиме су окончане борбе у Првом балканском рату. 1913. — Бољшевичке новине Правда први су пут објављене у Санкт Петербургу у Русији. 1915. — Немачка војска у Првом светском рату на Западном фронту код Ипра први пут употребила бојни отров, касније назван иперит. 1930. — Француска, Италија, Јапан, САД и Уједињено Краљевство су потписале Лондонски поморски споразум којим се регулисало подморничко ратовање и ограничила градња ратних бродова. 1934. — У Београду основано Астрономско друштво „Руђер Бошковић“.

1944. — На аеродрому Бенина код Бенгазија у Либији у Другом светском рату формирана Прва ваздухопловна ескадрила НОВЈ. Ескадрилу чинило 16 борбених авиона „спитфајер“. 1945. — Партизанске јединице су ослободиле Бањалуку. 1969. — Британац Робин Нокс Џонстон упловио у луку Фалмут и тиме окончао прво путовање око света једрилицом. Путовање трајало 312 дана. 1970. — Први пут прослављен Дан планете Земље. 1975. — У Хондурасу војним пучем смењен председник, генерал Освалд Лопез Арелано. 1990. — На првим вишестраначким изборима у Хрватској победила Хрватска демократска заједница, а њен лидер Фрањо Туђман изабран за председника Председништва Хрватске. По проглашења независности Хрватске од СФРЈ 25. јуна 1991. Туђман постао председник Хрватске. 1992. — У серији експолозија у канализационом систему у мексичком граду Гвадалахара погинуло око 200 људи. 1995. — Војне снаге племена Тутси у Руанди напале избеглички камп „Кибехо“, у којем су били смештени припадници племена Хуту, и побиле око 2.000 људи. 1996. — Нападима ОВК на југословенске снаге безбедности, тихо отпочео Косовски рат. 1997. — Перуанска војска успела да уђе у резиденцију амбасадора Јапана у

Лими и да ослободи 71 таоца које су четири месеца држали герилци левичарског покрета „Тупак Амару“. У акцији погинули један талац, три војника и свих 14 герилаца. 1999. — У ваздушним ударима НАТО на Југославију погођена резиденција председника Слободана Милошевића, претходно испражњена. 2003. — КФОР ухапсио вођу расформиране илегалне Ослободилачке војске Прешева, Бујановца и Медвеђе Шефћета Мусљиуа.

23. април 1014. — Брајан Бору је у бици код Клонтарфа поразио ленстерско-викиншку војску, али је и он сам убијен у бици. 1660. — Мировним уговором из Оливе, Пољска је препустила Шведској Ливонију с градом Ригом. 1728. — У пожару уништен велики део Копенхагена. 1815. — Подигнут Други српски устанак под вођством књаза Милоша Обреновића. 1913. — Турци у Првом балканском рату Скадар предали Црногорцима. Одлуком великих сила 14. маја Црногорци се повукли, а Скадар припао Албанији. 1938. — Судетски Немци тражили, уз подршку Хитлера, пуну аутономију у оквиру Чехословачке. Минхенским споразумом у септембру исте године Хитлер Судете припојио Немачкој, а 1939. окупирао Чехословачку. 1941. — Грчка војска капитулирала пред трупама нацистичке Немачке, а краљ и Влада напустили земљу. 1945. — Совјетска армија у Другом светском рату ослободила нацистичке логоре „Захсенхаузен“ и „Равензбрик“. 1975. — Последња јужновијетнамска влада поднела оставку, а председник САД Џералд Форд признао пораз у Вијетнамском рату. 1990. — Премијер Кине Ли Пенг допутовао у Москву. То је била прва посета једног кинеског премијера Совјетском Савезу после 26 година. 1997. — Председници Русије и Кине Борис Јељцин и Ђанг Цемин потпи-

сали декларацију којом су се успротивили доминацији једне супер-силе у постхладноратовској ери. 1998. — У Србији, на референдум о страном посредовању у решавању проблема на Косову и Метохији, изашло 73,05 одсто гласача, а против учешћа страних представника изјаснило се њих 94,73 одсто. 1999. — Тридесетог дана ваздушних напада НАТО-а на Југославију погођена зграда државне телевизије. Погинуло 16, повређено 18 радника. Уништено и више репетитора Радиотелевизије Србије. 2003. — Светска банка одобрила кредит од 80 милиона долара за подршку реформама социјалног сектора у Србији. У Пекингу одржани први директни преговори САД и Северне Кореје после признања Северне Кореје да је тајно радила на унапређењу нуклеарног оружја и тиме прекршила међународне обавезе. 2009. — Откривен је бљесак гама зрака GRB 090423 који је потицао од најудаљенијег познатог астрономског објекта.

24. април 1792. — Француски капетан Клод Жозеф Руже де Лил компоновао је „Марсељезу“, која је касније постала химна Француске. 1815. — На скупу у Такову донета је одлука да се подигне Други српски устанак против турске власти под вођством Милоша Обреновића. 1877. — Русија објавила рат Отоманској империји. 1898. — Шпанија објавила рат САД као одговор на ултиматум америчке администрације да се шпанска власт повуче са Кубе. 1916. — У Даблину почео антибритански устанак за независну Ирску Републику. Британске трупе угушиле су устанак за шест дана. 1950. — Формирана држава Јордан спајањем краљевине Трансјорданија и Палестине под јорданском окупацијом. 1967. — У Београду је отворена пр-

107

22.4.2018.

МАГАЗИН

108

ва дискотека у Југославији и једна од првих у Европи. 1970. — Кина је лансирала први вештачки сателит. 1975. — Троје људи погинуло у нападу немачке терористичке групе Бадер-Мајнхоф на амбасаду Немачке у Стокхолму. 1987. — Слободан Милошевић, тадашњи председник Председништва Савеза комуниста Србије, посетио је Косово Поље и дао подршку Србима са Косова који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка, симболично изражена реченицом „Нико не сме да вас бије“, означила је почетак српског популистичког таласа на чијем ће челу у наредних 13 година бити Слободан Милошевић. 1991. — Влада Јужне Африке саопштила да је постигла договор с Афричким националним конгресом Нелсона Манделе да до 30. априла 1991. ослободи све политичке затворенике. 1992. — Герилски лидери у Авганистану договорили су се да Савет од 50 чланова преузме власт после рушења комунистичког режима Наџибулаха. 1996. — Палестински парламент у избеглиштву је из повеље Палестинске ослободилачке организације избацио одредбу о уништењу Израела. У Пекингу, председници Русије и Кине Борис Јељцин и Ђанг Цемин договорили су се о новим односима две земље. 2003. — Министарство унутрашњих послова Србије поднело је Окружном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против бившег председника Југославије Слободана Милошевића и још осам лица осумњичених за умешаност у убиство бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића. Јужноафрички суд осудио је хероину антиапартхејда Вини МадикизелаМандела, бившу супругу некадашњег председника Нелсона Манделе, на шест година затвора због преваре и крађе. Након жалбе казна јој је смањена на три и по године затвора. 2004. — Папа Јован Павле Други поставио је једну опатицу на одговор-

ну позицију у Римокатоличкој цркви, треће место у конгрегацији која руководи верским редовима. То је највише место које је једна опатица икада заузела у администрацији Римокатоличке цркве. САД су ублажиле економске санкције Либији, пошто је напустила програм производње оружја за масовно уништење. Санкције су биле на снази од 1986. године. Кипарски Грци су двотрећинском већином на референдуму одбили уједињење са кипарским Турцима и тиме спречили да цео Кипар уђе у Европску унију. 2013. — 1.129 особа је погинуло, а око 2.500 је повређено у урушавању зграде у месту Савар у Бангладешу. 2016. — На ванредним парламентарним изборима у Србији владајућа Српска напредна странка освојила убедљиву већину посланичких места.

25. април 1512. — Турски султан Селим I ступио на престо. 1644. — Збачена је кинеска династија Минг када је цар Чонг Џен извршио самоубиство током сељачког устанка који је предводио Ли Зиченг. 1792. — На погубљењу друмског разбојника Жака Пелетјеа на Тргу Де Грев у Паризу у Француској први пут употребљена гиљотина. 1859. — Почело је копање Суецког канала према пројекту конзула Француске у Александрији Фердинанда де Лесепса. 1915. — Искрцавањем британских, француских, новозеландских и аустралијских војника на полуострво Галипоље почела је Галипољска операција, једна од највећих битака у Првом светском рату. 1920. — Пољске трупе упале у Украјину, брзо напредовале и 6. маја заузеле Кијев. Миром у Риги 12. марта 1921. Пољска добила од Совјетске Русије територију с више милиона Украјинаца и Белоруса. 1945. — Совјетске и америчке трупе среле се, први пут у Другом светском рату, код места Торгау у Немачкој.

У Сан Франциску 45 земаља антихитлеровске коалиције, укључујући Југославију, почело оснивачку конференцију Уједињених нација. 1974. — У Португалу у Револуцији каранфила оборен је аутократски режим Марсела Каетана. 1975. — На првим слободним изборима после пола века победила Социјалистичка партија Марија Соареша. 1980. — Мисија командоса САД, која је требало да спасе 53 члана амбасаде САД у Техерану, држане као таоце, пропала у иранској пустињи после погибије осам Американаца у судару хелокоптера са авионом. Срушио се дански „боинг 727“ који је превозио британске туристе на линији Манчестер-Тенерифе. Погинуло свих 146 путника и чланова посаде. 1982. — Последњи израелски војници напустили Синај, окончавши петнаестогодишњу окупацију тог египатског полуострва. 1993. — На референдуму у Русији 62 одсто гласача подржало реформе председника Бориса Јељцина. У присуству мировног посредника, лорда Овена, председници Југославије, Србије и Црне Горе Добрица Ћосић, Слободан Милошевић и Момир Булатовић покушали да убеде лидера Републике Српске Радована Караџића да потпише коригован Венс-Овенов мировни план. Наредног дана Скупштина Републике Српске одбила план, рат у Босни настављен, а Југославији пооштрене санкције међународне заједнице. 1994. — У Лондону формирана Контакт-група за координацију дипломатских акција САД, Русије и Европске уније у рату у Босни. 1999. — Авијација НАТО срушила друмско-железнички Жежељев мост, већ оштећен у три напада претходних дана. Нови Сад тако остао без последњег од три моста на Дунаву. 2000. — У Београду убијен директор „Југословенског аеротранспорта“ Жика Петровић. 2002. — Русија саопштила да су руске трупе убиле Катаба, једног од најтраженијих људи у земљи, чеченског лидера арапског порекла, за којег се

сумњало да има блиске везе са Ал Каидом. 2004. — За председника Аустрије изабран кандидат Социјалдемократске партије Хајнц Фишер. 2006. — Тужилаштво за ратне злочине Србије је подигло оптужницу против осам особа за убиство 48 цивила у Сувој Реци, на Космету, 26. марта 1999. године.

26. април 1532. — У походу на Беч турска војска под командом султана Сулејмана II ушла у Мађарску. 1607. — Капетан Џон Смит у Кејп Хенри у Вирџинији довео прве колонисте који су основали прво стално британско насеље у Северној Америци. 1717. — У олуји код Масачусетса потонула гусарска галија Уида са око четири тоне злата. 1828. — Русија објавила рат Турској у знак подршке Грчкој у борби за независност. 1915. — Италија је тајно потписала Лондонски споразум с Великом Британијом, Русијом и Француском и, у Првом светском рату, прешла на страну сила Антанте уз обећање да ће добити Тирол, Трст, Горицу, Истру, делове Далмације и Албаније. 1933. — Основана је тајна полиција нацистичке Немачке, Гестапо. 1937. — Луфтвафе је бомбардовао Гернику током Шпанског грађанског рата. 1942. — У највећој несрећи у историји рударства, у кинеском руднику угља у Бенксију, тада под окупацијом Јапана, погинуло најмање 1.540 људи. 1945. — Ухапшен маршал Анри Филип Петен, шеф француског колаборационистичког режима, са седиштем у Вишију, у Другом светском рату. Осуђен на смрт због издаје, али му је због ранијих заслуга и старости казна преиначена у доживотну робију. 1945. — је одржано треће и последње засједање Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) у Сарајеву. 1954. — У Женеви почела конфе-

109

22.4.2018.

МАГАЗИН

110

ренција о Индокини којом је окончана француска доминација у том делу света. САД нису прихватиле резултате скупа, па је у јуну 1954. диктатор Нго Дин Дијем, уз подршку САД, постао премијер Јужног Вијетнама. 1962. — Британија лансирала први сателит „Ариел I“. 1964. — Тангањика, Занзибар и Пемба основале Уједињену Републику Тангањике и Занзибара, која је 29. октобра 1964. променила назив у Танзанија. 1986. — Експлодирао је четврти блок нуклеарне електране Чернобиљ изазвавши најтежу радиоактивну несрећу у историји. 1994. — У Јужној Африци одржани први избори на којима су учествовали и црнци и белци, а који су означили крај режима апартхејда. 1999. — Током ваздушних удара НАТО на Југославију Европска унија забранила улазак у земље-чланице Уније председнику Југославије Слободану Милошевићу, члановима његове породице, званичницима Југославије и Србије и увела ембарго на увоз нафте. 2003. — На заседању Комисије Уједињених нација за људска права озваничен крај мандата специјалног изасланика за људска права у Србији и Црној Гори. 2005. — Сирија је под међународним притском повукла последњу групу од некадашњих 14.000 војника стационираних у Либану, окончавши тако 29-годишње уплитање у унутрашње прилике у тој земљи.

27. април 1594. — Спаљене мошти Светог Саве. 1521. — Урођеници са филипинског острва Мактан убили португалског морепловца Фердинанда Магелана, који је предводио експедицију на првом путовању око света. 1830. — Јужноамерички војсковођа и први председник Колумбије Симон Боливар, оптужен за диктаторске амбиције, поднео оставку.

1830. — Београд добио прво улично осветљење, фењере са свећама. 1909. — Група „Младотурци“ оборила са власти турског султана Абдула Хамида. 1941. — У Атину, у Другом светском рату, ушли немачки тенкови. 1945. — Ухапшен италијански диктатор Бенито Мусолини. Стрељан наредног дана у месту Донга, на језеру Комо. 1950. — Уједињено Краљевство је признало Израел. 1956. — Роки Марчано се повукао из бокса као једини непобеђен светски шампион у „тешкој“ категорији. 1960. — Проглашена независност афричке државе Того, бивше француске колоније. 1961. — Сијера Леоне стекла независност од Велике Британије. 1978. — Авганистанске војне снаге преузеле власт у земљи и успоставиле владу. Председник Мохамед Дауд Кан убијен, нови председник Нур Мохамед Тараки прогласио Демократску Републику Авганистан. 1992. — По распаду СФРЈ, проглашена Савезна Република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, која је трајала непуних 11 година. СРЈ проглашена на основу Устава донетог истог дана. Посланици у Савезном већу Скупштине СФРЈ претходно усвојили Декларацију о стварању СРЈ. Русија и 12 бивших совјетских република постале чланице Међународног монетарног фонда и Светске банке. 1993. — Еритреја стекла независност од Етиопије после три деценије дугог грађанског рата и референдума на којем су њени грађани гласали за независност. Фудбалери репрезентације Замбије погинули у паду авиона у Атлантски океан код Габона на путу да одиграју квалификациону утакмицу за Светско првенство 1994. против Сенегала. Представници Кине и Тајвана у Сингапуру почели разговоре, прве од завршетка кинеског грађанског рата 1949. 1997. — У Хонгконгу званично отворен најдужи висећи друмско-желе-

знички мост на свету, који је повезао град са новим аеродромом. 1999. — У ваздушним нападима НАТО на Југославију погођен центар Сурдулице. Погинуло 17 људи, рањено 11, око 300 цивилних објеката срушено или оштећено. 2001. — Русија потписала уговор са Северном Корејом о побољшању квалитета оружја које је та комунистичка земља добила током совјетске ере. 2003. — На председничким изборима у Парагвају победио Никанор Дуарте Фрутос, чиме је настављен континуитет педесетпетогодишње владавине његове партије Колорадо, која је у свету најдуже на власти. 2015. — Припадник вахабијског покрета уз поклич „Алаху екбер“ напао полицијску станицу у Зворнику. У размени ватре један полицајац убијен, двојица рањена, а нападач ликвидиран.

28. април 1789. — Побуњена посада енглеског брода „Баунти“ оставила капетана брода Вилијама Блаја и његових 18 присталица у водама код Тахитија. Блај после 48 дана драматичне пловидбе и више од 3.500 миља успео да се домогне острва Тимор, близу Јаве. 1804. — Током Првог српског устанка у Земуну одржан састанак српских устаника и Турака, уз посредовање Аустрије. После неуспелих преговора о успостављању мира српски преговарачи се вратили у Остружницу и почели припреме за напад на Београд. 1919. — На Версајској мировној конференцији у Паризу, 32 државе, укључујући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, прихватиле пакт о оснивању Лиге народа. 1939. — Адолф Хитлер одбацио немачко-пољски пакт о ненападању из јануара 1934. и немачко-британски уговор из јуна 1935. 1941. — Алојзије Степинац позвао свештенство да брани НДХ 1952. — Јапану враћен суверенитет који му је, после пораза у Другом свет-

ском рату, одузет мировним уговором из Сан Франциска 1951. 1969. — Председник Француске Шарл де Гол дао оставку после референдума о регионализацији земље и реорганизацији Сената, на којем је већина Француза гласала против његових предлога. 1977. — Чланови немачке левичарске терористичке групе „Бадер-Мајнхоф“ осуђени на доживотне робије. 1980. — Државни секретар САД Сајрус Венс поднео оставку после неуспеле мисије командоса за спасавање америчких талаца у Ирану. 1992. — Прокомунистичка влада у Кабулу предала власт исламским герилцима, чиме је окончан четрнаестогодишњи грађански рат у Авганистану. 1995. — У експлозији гаса погинула најмање 103 становника јужнокорејског места Тегу. 1999. — Влада Југославије Међународном суду правде у Хагу поднела тужбу против земаља НАТО-а због неовлашћене употребе силе у ваздушним ударима који су почели 24. марта. Лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић смењен са места потпредседника Владе Југославије због критика на рачун власти током ратног стања. 2001. — Бизнисмен из САД, Денис Тито, први човек који је платио лет у свемир (20 милиона долара), отпутовао је, с руском посадом, на Међународну свемирску станицу. 2002. — У паду хеликоптера у Русији погинуо губернатор сибирске области Краснојарск, генерал Александар Лебед, бивши саветник председника Русије Бориса Јељцина за безбедност, својевремено и председнички кандидат. 2004. — Снимци америчке ТВ ЦБС о злостављању ирачких заробљеника у ирачком затвору „Абу Граиб“, под контролом војске САД, изазвали шок у свету. Председник САД Џорџ Буш упутио јавно извињење ирачком народу за понижење које су претрпели ирачки затвореници и њихове породице.

111

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs