MagazIN 278 by Kraljevski MagazIN

Краљевски

Година V * Број 278 * 30. април 2017. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

30.4.2017.

У овом броју: Утврђене цене такси превоза Заједнички празник свих земаља За регрес до краја новембра Континуитет историјског сећања Недовољна координација у систему заштите Сусрет са ликом из маште

8 14 24 28 38 44

Краљевчанке оправдале очекивања Кобни први сусрет Презимена као сведочанство судбина На репертоару Биоскопа „Кварт“ Прожимање савременог и традиционалног Потврда креативности најмлађих Времеплов

52 60 70 78 80 90 94

МАГАЗИН 30.4.2017.

Двадесет трећа седница Градског већа

УТВРЂЕНЕ ЦЕНЕ

МАГАЗИН

30.4.2017.

- Извештаји о раду и финансијском пословању јавних установа приказани на 399 страница. – Најобимнији извештај Дома здравља, а најскромнији Завода за заштиту споменика културе. – Богатији списак награда и признања које додељује град Краљево. - Утврђена такси тарифа је јединствена за дневне и ноћне вожње, као и за све дане у недељи, рачунајући и државне празнике. - На предложене цене такси превоза, такси превозници не смеју да дају никакве попусте као ни бесплатне вожње. – Усвојени Програм подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја у овој години и Правилник о условима, поступку и начину коришћења средстава за подстицаје инвестицијама у примарну пољопривредну производњу

ТАКСИ ПРЕВОЗА

30.4.2017.

МАГАЗИН

ајвећи број од 24 предложене тачке дневног реда за двадесет трећу редовну седницу Градског већа посвећен је разматрању извештаја о раду и финансијском пословању јавних установа чији је оснивач град. Тако су се пред члановима већа нашли извештаји о раду и финансијским ефектима у прошлој години које су одговарајућим одлукама током фебруара и марта потврдили управни одбори Народног музеја, Историјског архива, Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“, Краљевачког позоришта, Културног центра „Рибница“ , Дома културе „Студеница“ Ушће, Завода за заштиту споменика културе, Спортског центра „Ибар“, Предшколске установе „Олга Јовичић–Рита“, Дечјег одмаралишта „Гоч“, Јавне установе „Туристичка организација Краљева“, Центра за социјални рад, „Апотеке Краљево“ и Дома здравља „Краљево“. Активности четрнаест установа

описане су на 399 страница, а најопширнији су били у Дому здравља јер им је за то било потребно пуних 99, што чини четвртину од укупног броја. Све оно што се у Центру за социјални рад радило током протекле године стало је на 54 странице док су у осталим јавним установама, ако је судити по извештајима, били много скромнији. Извештаји библиотеке и Дечје установе „Олга Јовићић Рита“ по броју страница једва да премашују трећину најобимнијег, док је у Заводу за заштиту споменика културе било довољно свега осам страница да се опише све што је рађено у прошлој години. Једну страницу више садржи извештај Историјског архива док је свим осталим, ако се изузму музеј са 25 и Спортски центар „Ибар“ са 22, било довољно мање од 19 страна. Разматрање одлуке којом се установљавају јавна признања и награде града Краљева за рад и дела која за-

служују посебно признање и истицање одлучено је да се уз постојећу Октобарску награду, звања почасног грађанина Краљева, захвалница и диплома заслужног грађанина, предузећа и установе, убудуће додељују дипломе заслужне спортске организације, образовне установе и удружења грађана, као и посебна Специјална награда за подстицај хуманости ,,Миломир Главчић“. Предвиђено је да се она додељује грађанима, предузећима, установа ма, удружењима, организацијама или месним заједницама за хумана дела и подстицај хуманости у различитим областима друштвеног и јавног живота. Специјална награда се може доделити и грађанима, предузећима, установама, удружењима, организацијама или месним заједницама чије пребивалиште, односно седиште није на територији Краљева, као и страним држављанима, предузећима, установама, удружењима или организација-

да просечна вожња једва премашује 180 динара. Утврђена такси тарифа је јединствена за дневне и ноћне вожње, као и за све дане у недељи, рачунајући и државне празнике. На предложене цене такси превоза, такси превозни ци не смеју да дају никакве попусте као ни бесплатне вожње. Чланови Градског већа дали су подршку предлогу годишњег Програма подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја у овој години и Правилнику о условима, поступку и начину коришћења средстава за подстицаје инвестицијама у примарну пољопривредну производњу. Уједно су се сагласили са предлогом решења о образовању Комисије за давање предлога скупштинске одлуке о непосредном прибављању у јавну својину пословног простора за потребе рада Месне заједнице „Хигијенски завод“, и решења о давању сагласности краљевачком

огранку „ЕПС Дистрибуција“ д.о.о. за установљење права службености пролаза на једној катастарској парцели. Отуђењем две катастарске парцеле стварају се услови за формирање грађевинских за потребе двоје грађана, а Основној школи „Браћа Вилотијевић“ је потврђена сагласност за издавање у закуп балон хале са пратећим садржајима. До крај седнице чланови већа су разматрали један приговор на локацијске услове, пет жалби изјављених на Одлуку Комисије за доделу стипендија студентима и једну на решења и закључке донете у првостепеном поступку од стране Центра за социјални рад. На решења Одељења за друштвене делатности уложене су две жалбе, Одељења за инспекцијске послове пет, а разматрана је и једна информација поводом захтева странке за извршење надзора због неспровођења мера за заштиту од буке.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

ма, уколико је утврђен њихов допринос од значаја за град. Градско веће је утврдило да минималну цену такси превоза у оквиру такси тарифе чини збир појединачних динарских цена за старт, вожњу по једном пређеном километру, чекања по једном часу, доласка на адресу по позиву и превоза пртљага тежег од 30 килограма по комаду. Тако ће од објављивања у Службеном гласнику, после усвајања на седници Скупштине града, старт износити 50 динара, а накнада за сваки пређени километар 53 динара. Долазак на адресу по позиву се не наплаћује, али ће чекање кориснике услуга коштати 400 динара по сату. Ценовником је утврђено да се сваки комад пртљага тежи од 30 килограма тарифира са додатних 50 динара. При доношењу ове одлуке имало се у виду да укупни фиксни трошкови такси превозника премашују три хиљаде, а оперативни две хиљаде дневно, и

МАГАЗИН 30.4.2017.

Први мај Међународни празник рада

МАГАЗИН

30.4.2017.

ЗАЈЕДНИЧКИ ПРАЗН

НИК СВИХ ЗЕМАЉА - Штрајкашки покрети доживели су највећи замах у Сједињеним Америчким Државама, а 1. маја 1886. године у Чикагу је протествовало око 40 хиљада радника који су истицали захтеве симболизоване у три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања. - Прво у Сједињеним Америчким Државама а касније и у свим земљама света, Међународни празник рада обележавао се великим парадама и демонстрацијама, које су најчешће организовали социјалистички, комунистички, анархистички и други лево оријентисани покрети. - Као знак мучеништва убијених у Чикагу каранфил је прихваћен за симбол радничког бунта. - Након 50 година комунистичке владавине, током које је 1. мај слављен као велики државни празник у СФРЈ, становништво ових простора и даље није у потпуности упознато шта овај празник представља

МАГАЗИН 30.4.2017.

рви мај, или Међународни празник рада, је празник којим припадници и симпатизери радничког покрета обележавају сећање на достигнућа, односно жртве које су њихови припадници поднели како би се изборили за већа права. Празник има корен у догађањима који су започели 1. маја 1886. кад су водећи амерички синдикати, инспирисани победом канадских другова две године раније, захтевали доношење закона којим би се установило максимално осам сати рада дневно. Повод за изражавање протеста је податак да је закон требало донети до 1. маја, али се то није догодило. Цели 19. век обележен је искоришћавањем радника које је манифестовано ниским надницама и вишесатним дневним радом од 12, чак и 18 сати за одрасле па и децу. То је исцрпљивало запослене који су, у свим земљама развијеног капитализма, штрајковима захтевали достојније услове рада и живота. Штрајкашки покрети доживели су највећи замах у Сједињеним Америчким Државама, а 1. маја 1886. године у Чикагу је протествовало око 40 хиљада радника који су истицали захтеве симболизоване у три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања. Полиција је интервенисала оружјем и убила шест, а ранила око 50 радника, док је велики број демонстраната ухапшен, а вође штрајка изведене су пред суд. Страх од насилних класних сукоба обузео је Чикаго. Насиља није било у суботу и недељу, 1. и 2. маја, али је у понедељак 3. маја у Мек Кормик Риперу избила туча. У њој су учествовале стотине радника чланова синдиката који су спречени да дођу на посао и оних који нису припадали синдикату а Мек Кормик их је запослио као замену. Многобројна и добро наоружана полиција брзо се умешала како би палицама и ватреним оружјем повратила ред, а током интервенције су убијена четири члана синдиката, док је велики број повређен. Након инцидента, група анархиста, предвођена Августом Спајсом и Албертом Парсонсом, позвала је раднике да

се и наоружају и у уторак увече 4. маја учествују у масовним демонстрацијама на Тргу Хејмаркет на коме су се појавиле хиљаде радника са захтевом за опште прихватање осмочасовног радног дана. Чикаго је у то време био центар радничког покрета. Радници су тамо месецима агитовали за осмочасовно радно време а по неким подацима уочи 1. маја њих 50 хиљада је већ било у штрајку. Нових 30 хиљада придружило им се следећег дана што је довело до застоја већег дела чикашке производње. Демонстрације су почеле као мирно окупљање у знак подршке радницима у штрајку и као реакција на погибију неколико радника које је полиција убила дан раније. У уторак 4. маја у Чикагу је падала кишица, а процењује се да је у поворци која се кретала улицама града било до три хиљаде мирних демонстраната. Маса је била огорчена јер је полиција, дан раније, пуцала на раднике окупљене око чикашке фабрике пољопривредних машина МекКормик, кад је убијено најмање двоје, а према неким тврдњама и шест демонстраната. Вође протеста позивале су на очување прибраности и ненасиље, а тако је и било кад се поворка приближила Тргу житне берзе. Градночелник Чикага Картер Харисон Старији слободно је стајао уз поворку која је мирно пролазила и на тренутке се заустављала да би им вође упутиле кратке говоре. У време десетоминутног говора британског социјалисте Семјуела Фиелдена поворка се полако разилазила кад је полиција око 10,30, уз упозорење да се демонстранти разиђу, на масу извела напад у формацији којом је желела да разјури скуп. У том тренутку је неко према полицајцима бацио свежањ динамита са упаљеним фитиљем након чега су они узвратили паљбом. Већ при првој салви убијено је четворо демонстраната, а након петоминутне пуцњаве преостали су се разбежали остављајући педесетак убијених. Каснији подаци сведоче о више од седамдесет рањених, а новине су извештавале о шездесет рањених полицајаца. Леци које је полиција запленила у рацији на редакцију

МАГАЗИН 30.4.2017.

Фото: М. Радовановић

30.4.2017.

МАГАЗИН

социјалистичког радничког листа Арбајтер-Цајтунг били су повод за хапшење седморице активиста. У судском поступку који је привукао међународну пажњу, осам анархиста је било осуђено за заверу, а доказ је био да је један од оптужених можда направио бомбу, али је утврђено да је нико од оптужених није бацио. Седморо је осуђено на смрт, а једна особа на 15 година затвора. Смртне казне двојици оптужених је гувернер Илиноиса Ричард Џ. Оглзби преиначио у доживотни затвор, а један је извршио самоубиство да не би био изведен на вешала. Преостала четворица су обешена 11. новембра 1887. а нови гувернер Илиноса Џон Питер Олтгелд је 1893. критиковао је суђење и помиловао преостале осуђенике. Четворица, укључујући Парсонса и Спајса, погубљени су 11. новембра 1887. јер су заговарали оружану борбу и насиље као револуционарне методе, иако њихови тужиоци нису нашли никакве доказе да је ико од њих стварно бацио бомбу. Док је Парсонова по-

гребна поворка пролазила градом, 250.000 људи постројило се дуж улица Чикага како би изразили солидарност са погубљеним радницима. Истраживања историчара потврђују да је бомбаш био Рудолф Шнаубелт кога је полиција два пута хапсила и пуштала

након чега је побегао из земље, а показало се да је био провокатор у интересу оних који су желели да разбију раднички покрет. Хејмаркет је постао симбол потпуне неједнакости и неправде капиталистичког друштва, а афера везана за ово

место сматра се поводом за обележавање Празника рада. Поприште инцидента је 1929. проглашено за знаменитост Чикага, а 2004. тамо је постављена скулптура. Пред тога, Споменик хејмаркетским мученицима на гробовима осуђеника у оближњем Форест Парку је 1997. проглашен за Националну историјску знаменитост. На стоту годишњицу Француске револуције на првом конгресу Друге радничке интернационале у Паризу 1889. једногласно је одлучено да Први мај буде заједнички празник свих земаља на којима радничка класа треба да манифестује јединство захтева и класну солидарност. Од тада се сваке године обележава трагични Хејмаркетовски догађај као дан међународне радничке солидарности у виду демонстрација, а као знак мучеништва убијених у Чикагу каранфил је прихваћен као симбол радничког бунта. Прво у Сједињеним Америчким Државама а касније и у свим земљама света, Међународни празник рада обележавао се великим парадама и демонстрацијама, које су

најчешће организовали социјалистички, комунистички, анархистички и други лево оријентисани покрети. Након Октобарске револуције, Први мај је постао државни празник у Совјетском Савезу, а потом и у другим комунистичким државама па се, због комунистичких конотација, раднички покрет у Сједињеним Америчким Државама одрекао Првог маја, па као Празник рада слави први понедељак у септембру. Радници су у западним земљама, уз посредовање синдиката и споразумевање с послодавцима односно државом, постигли запажене успехе у борби за своја права, па су с временом социјалне тензије смирене. У источним земљама радничке покрете су надзирале комунистичке партије које су формално заговарале социјалну правду иако су радници били више искоришћавани него на Западу. Ниске наднице, присилни и продужен рад због наводних државних интереса, уз строго дириговане синдикате, биле су основне карактеристике демократије

и сваког радничког самоорганизирања у тим земљама. Прославе празника рада временом су претворене у државне приредбе и параде којима је требало показати свету како радничка класа даје пуну подршку државно-партијским бирократизованим структурама, а тежње за променом и бољим социјалним статусом сузбијане су државном присилом, чак и тенковима. Потпуну деградацију празник рада доживио је укључењем војних парада у прославе чиме се и у тој пригоди изражавала моћ социјалистичке државе, док су радничке поворке служиле као декорација режиму. Упркос свему, 1. мај и данас остаје светла традиција међународног радничког покрета. Након 50 година комунистичке владавине, током које је 1. мај слављен као велики државни празник у СФРЈ, становништво ових простора и даље није у потпуности упознато шта овај празник представља. Т. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Значајна помоћ пољопривредним произвођачима

МАГАЗИН

30.4.2017.

ЗА РЕГРЕС ДО КРАЈА НОВЕМБРА

- Од 8. маја подношење захтева за подстицајне мере у пољопривреди, регрес за вештачко осемењавање и регрес премије за осигурање усева, плодова вишегодишњих засада, расадника и животиња. – Рок за подношење захтева до 30. новембра. - Захтеви, документација, период за који се подносе захтеви и рокови за подношење постављени су на огласној табли званичног сајта града Краљева. - Подстицајним мерама у пољопривреди, регресу за вештачко осемењавање и регресу премије за осигурање усева, плодова вишегодишњих засада, расадника и животиња намењено 12 милиона динара

МАГАЗИН

30.4.2017.

радско веће града Краљева донело je Програм подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја у 2017. години који обухвата подстицајне мере, регрес за вештачко осемењавање и регрес премије за осигурање усева, плодова вишегодишњих засада, расадника и животиња. To je повод за подсећање носиоца пољопривредних газдинстава са територије града, уписаним у Регистар пољопривредног газдинства са активним статусом, да ће преузимање и подношење захтева за наведене мере са пратећом документацијом почети 8. маја, а обављаће се на шалтеру број 5 Градске управе града Краљева, радним даном од 8-12 сати. Ради боље информисаности носилаца пољопривредних газдинстава

Програм подршке за спровођење пољопривредне политике и политике руралног развоја у 2017. години на територији града Краљева, захтеви, документација, период за који се подносе захтеви и рокови за подношење постављени су на огласној табли званичног сајта града Краљева. Према попису пољопривреде у 2012. години сточни фонд града Краљева чинило је 23.396 говеда, од чега 12.480 крава, па се сточарство сматра значајном граном пољопривреде које значајно утиче на чињеницу да се у сектору млекарске производње и производњи меса показује тенденција раста. Значајним се чини и податак да се производња одвија на малим фармама, односно пољоприведним газдинствима, због чега је током последње четири године из средстава буџета гра-

да вршено регресирање трошкова вештачког осемењавања. Право на коришћење средстава за прво вештачко осемењавање 7.001 уматичене краве и јунице у прошлој години је остварило 1.712 носилаца пољопривредног газдинстава за шта је утрошено 10.5 милиона динара. Право на коришћење средстава у овој години има правно лице-предузетник и физичко лице носилац пољопривредног газдинства са подручја града Краљева уписано у Регистар пољопривредног газдинства са активним статусом. Уз захтев за коришћење средстава за регрес за репродуктивни материјал који се на прописаном обрасцу подноси Одељењу за привреду и финансије Градске управе града Краљева до 30. новембра потребно је приложити потврде о активном статусу

регистрованог пољопривредног газдинства и извршеној услузи вештачког осемењавања, потврду одговорне организације о уматиченом грлу и број наменског рачуна носиоца пољопривредног газдинства. Одељење за привреду и финасије ће након спроведеног поступка оцене испуњености услова за остваривање права на коришћење средстава донети решења којима се утврђује право и износ средстава и доставити га надлежном одељењу ради исплате, а за ову сврху планиран је износ од 12 милиона динара. Кредитна подршка за суфинансирање камата за пољопривредне кредите одобраваће се за куповину нове пољопривредне механизације, машина, опреме и репроматеријала у сточарству, воћарству, повртарству и ратар-

ству, куповину стоке, живине, пчела и рибље млађи, изградња пластеника и куповина садног материјала у повртарству и воћарству, средстава за заштиту биља, система за наводњавање и изградњу бунара. Град Краљево и банка закључују уговор за субвенционисање дела камате код одобравања банкарских кредита носиоцима пољопривредних газдинстава под условом да рок отплате кредита буде највише три године, да се кредит одобрава и исплаћује у динарима и да ануитети могу бити месечни, квартални или шестомесечни. Као крајњи корисници означени су физичка лица носиоци комерцијалних породичних пољопривредних газдинстава, осим физичког лица које је привремени носилац пољопривредног газдинства, и предузетник и правно лице уписано у Регистар

пољопривредних газдинстава који пољопривредну делатност обављају на територији града Краљева. Општи критеријум предвиђа да је корисник уписан у Регистар пољопривредних газдинстава у складу са Правилником о упису у Регистар пољопривредних газдинстава и обнови регистрације, као и о условима за пасиван статус пољопривредног газдинства, да има пребивалиште и производњу на територији града Краљева и да је у целости измирио обавезе по основу коришћења средстава у складу са Одлуком о финансијској подршци пољопривредним произвођачима и доспеле обавезе по основу коришћења средстава у складу са Програмом рада Фонда за развој пољопривреде за 2013, 2014, 2015. и 2016. годину. Т. Радовановић

Ново лице Алеје носилаца споменице 1941. године

МАГАЗИН

30.4.2017.

КОНТИНУИТЕТ ИСТО

- Захваљујући средствима Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Завод за заштиту споменика културе отпочео реализацију пројекта вредног милион и 800 хиљада динара како би Алеју носилаца споменице 1941. довео у првобитно стање. - Пројектом санације предвиђена је рестаурација свих површина споменичке композиције и бетонских зидова са бронзаним медаљоном и натписима, партерно уређење са елементима инфраструктуре и рестаурација пешачких стаза, као и уређење зелених површина са увођењем потребних елемената мобилијара. - Осим на овом комплексу, конзерваторско-рестаураторски радови биће изведени и на меморијалном простору Ружића брда код топа у Дракчићима, као и на Споменику жртвама фашистичког терора у Конареву

ОРИЈСКОГ СЕЋАЊА

МАГАЗИН

30.4.2017.

артизанска споменица је високо одликовање Социјалистичке Федеративне Републике Југославије које је додељивано свим првоборци ма, борцима и руководиоцима Народноослободилачког покрета који су ступили у Народноослободилачку борбу у току 1941. године. Од завршетка Другог светског рата живим борцима је додељено укупно 27.629 споменица, док је породицама погинулих додељивана Споменица палих бораца. Пре пуних четрдесет година на краљевачком гробљу је, према пројекту архитекте Михајла Димитрића, изграђена Алеја носилаца споменице 1941. у оквиру које су похрањени посмртни остаци 38 припадника партизанског покрета овога краја који су били носиоци високог признања. Они су сахрањивани у појединачним гробницама,

а на сваком бетонском надгробнику исписано је име и презиме умрлог, као и његова година рођења и смрти. Међу њима се налазе и посмртни остаци Олге Јовичић-Рите која је за народног хероја проглашена 1951. године. Најпре је почивала у селу Дуге, потом пренета у Краљево у породичну гробницу Јовичића на Градском гробљу, да би коначно била смештена у Алеји носилаца споменице 1941. На улазу у Алеју, на два бетонска стуба поставњен је бетонски медаљон на чијој је спољној страни натпис Алеја споменице 1941. док је са унутрашње стране аплициран приказ ордена Партизанска споменица 1941. Алеја је као пространа композиција смештена у југозападном делу гробља непосредно до саобраћајнице, а сагледива је са улазног платоа са паркингом испред

управне зграде гробља. Mонументал них димензија, пројектован и направљен у време када старо краљевачко гробље није било толико претрпано гробницама, овај комплекс представља простор који је сачуван планираној намени. Од изградње монументалног комплекса 1976. године на њему није било заштитних радова, а како је читав комплекс поприлично запуштен Завод за заштиту споменика је, захваљјући средствима добијеним од Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања отпочео реализацију пројекта вредног милион и 800 хиљада динара како би алеју довео у првобитно стање. Пројектом санације предвиђена је рестаурација свих површина споменичке композиције и бетонских зидо-

ва са бронзаним медаљоном и натписима, партерно уређење са елементима инфраструктуре и рестаурација пешачких стаза, као и уређење зелених површина са увођењем потребних елемената мобилијара. Пројектом је предвиђено да се натур бетон од кога је изграђена споменичка композиција доведе у првобитно стање и да се на њему санирају сва оштећења настала услед утицаја саобраћаја и метеоролошких услова, а делом и небриге. Када радови на рестаурацији буду завршени очекује се да Јавно комунално предузеће „Чистоћа“, у оквиру кога као посебна организациона јединица функционише и Градско гробље, обезбеди континуално оржавање читавог комплекса. Чињеница да се налази унутар овог локалитета добра је основа за постављање видео надзора и

МАГАЗИН

30.4.2017.

осветљења унутар Алеје носилаца споменице 1941. што би требало да допринесе и да однос грађана према овом споменику буде другачији. После завршеног поступка јавне набавке најповољнијом је оцењена понуда Грађевинског предузећа „Дробњак инжењеринг“ из Младеновца, коме је поверено извођење радова који треба да буду завршени за двадесет дана. Као установа културе формирана са задатком да се бави заштитом непокретног културног наслеђа Завод за заштиту споменика културе је прошле године конкурисао за средства код Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања које је препознало значај конзерваторских радова и одобрило средства за радове на неколико локација од којих је једна и Алеја носилаца споменице. - Завршили смо техничку документацију и сада улазимо у грађевинске

радове. Очекујемо да ћемо веома брзо санирати сва оштећења и да ћемо одрадити све механичке и хемијске интервенције како бисмо вратили стари сјај споменику на коме је медаљон дело чувеног југословенског вајара Антуна Аугустинчића. Споменик је био девастиран највише атмосферским утицајима и небригом, па очекујемо да ће и Јавно комуналнио предузеће „Чистоћа“ и Управа гробља у будућем периоду више водити рачуна о одржавању овог значајног меморијала за град који обележава један период Другог светског рата и после њега – каже директор Звода за заштиту споменика културе Иван Милуновић. Осим на овом комплексу, конзерваторско-рестаураторски радови биће изведени и на меморијалном простору Ружића брда код топа у Дракчићима, као и на Споменику жртвама фашистичког терора у Конареву.

На Ружића брду у селу Дракчићи 1964. године је, на иницијативу Савеза бораца и гарнизона ЈНА из Краљева, постављен спомен-топ на месту са кога је у октобру 1941. дејствовала партизанска артиљерија са намером да ослободи град који је био под влашћу немачког окупатора. У непосредној близини спомен-топа Општински одбор СУБНОР-а Краљево 1952. открио је спомен-обележје са спомен-плочом, а натпис је посвећен другој Чибуковачкој чети партизанског одреда „Јово Курсула“. Око спомен-обележја је постављен амфитеатар који заједно са спомен-топом чини уређен споменички комплекс. Споменик жртвама фашистичког терора у Конареву подигнут је 1971. године са спољне стране дворишта Основне школе „Ђура Јакшић“ у овом месту. Иницијативу су покренули мештани Конарева и Прогорелице, а меморијални комплекс изграђен по

пројекту архитекте Слободана Ђорђевића посвећен је стрељаним и палим борцима Чибуковачке чете и жртвама фашистичког терора. Основа је изведена од бетона, а споменик зидан правилно резаним каменим елементима од црвеног трахита и пешчара састоји се од пет квадера различите висине и димензија засведених каменом „капом“. Слободнијом интерпретацијом споменик подсећа на композицију међусобно испреплетаних крајпуташа чији су продори наглашени употребом камена различитих боја. У горњем левом углу главног квадера налази се представа црвене звезде петокраке, а на десном, нижем квадеру, представа која може да представља разбуктали пламен или стилизовану представу сунца. Приметно је и да недостаје доста слова израђених од месинга. У Заводу за заштиту споменика културе значајним сматрају чињеницу да је министарство препознало значај ме-

моријалних споменика чије је стање прилично неповољно, а условљено чињеницом да се последњих деценија посвећивало мало пажње не тако далекој историји. Сем што подсећају на догађаје из периода Другог светског рата ови споменички комплекси представљају значајна архитектонска и урбанистичка решења, а то је разлог више да им се посвети потребна пажња и доведу у стање какво заслужују. Очекује се да паралелно са реализацијом пројекта рестаурације отпочне и процес анимирања месних заједница на чијим се територијама налазе споменици како би, кад засијају пуним сјајем, наставиле да брину о њима и не дозволе да поново дођу у ситуацију у каквој су данас. Какав је однос према споменицима из периода Другог светског рата довољно сведочи податак о стању у коме се налазе, али и чињеница да нема пројектне документације потребне да

се адекватније приђе поступку рестаурације. Због тога је пред стручњацима Завода за заштиту споменика културе био захтеван задатак да направе нову квалитетну, према условима Републичког завода за заштиту споменика културе, што треба да допринесе да се ова обележја што пре ставе у првобитну функцију, осим меморијалне и образовну. Готово сви споменици који су предмет рестаурације грађени су седамдесетих година прошлог века, а иако је градња била квалитетна основни разлог што се налазе у стању које захтева озбиљне интервенције је људска небрига. Уверење да историјско сећање мора да постоји због континуитета у животу народа основни је мотив за озбиљне рестаураторске радове пре чијег завршетка се очекује да буде установљен титулар са задатком да у наредном периоду поведе више рачуна о њима. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Пред почетак примене Закона о спречавању насиља у породици

МАГАЗИН

30.4.2017.

НЕДОВОЉНА КООРДИНАЦ

- Од тренутка када жена пријави насиље не постоји јасна порука друштва о спремности да га санкционише. - Од државе се очекује да свим женама жртвама насиља обезбеди адекватну помоћ и несметан приступ ефикасној заштити. - Због недостатка одговарајућег знања и обука, поступајући службеници не препознају на одговарајући начин да одређено поступање представља насиље у породици и партнерским односима. - Подаци о броју жртава који се објављују у медијима и нису званични, јер ни држава нема јасну слику о томе колико је жена жртава било ког облика насиља у породици. - Од укупног броја пријављених случајева насиља који су дошли до тужиоца процесуирано тек десет одсто. – Судски процеси трају годинама, а казне су најчешће условне

Фото: М. Радовановић

ЦИЈА У СИСТЕМУ ЗАШТИТЕ

30.4.2017.

МАГАЗИН

Гордана Стевановић

а насиље у породици, пре свега према женама и деци, представља све већи друштвени проблем на најбољи начин потврђују бројни скупови на ову тему који су последњих месеци одржавани и у Краљеву. Последњи у низу, само месец дана пре почетка примене Закона о спречавању насиља у породици, у Краљеву је округлих столова на тему заштите жена и деце од насиља у породици и партнерским односима, који је организовала заменица заштитника грађана за права детета и родну равноправност Гордана Стевановић. Нови закон почиње да се примењује од 1. јуна, а сусрет Заштитника грађана са представницима центара за социјални рад, полиције, здравствених установа, судова и тужилаштава, посвећен је питању спремности надлежних установа и институција у систему заштите женa и деце да спрече и супротставе се насиљу. Округли столови на тему „Заштита жена од насиља у породици и партнерским односима и заштита деце од злостављања и занемаривања у породици“, пре Краљева одржани су у Новом Саду, Петровцу на Млави, Врању и Ужицу, а на њима су учествовали представници надлежних органа и институција са територија Јужнобачког, Браничевског, Златиборског и Пчињског округа. Бројни извештаји Заштитника грађана, који се годинама бави овим проблемима, потврђују присуство недоста така чијим би се елиминисањем побољшало стање у овој области, а измена закона се сматра само једним од начина. Алармантним се чини податак да од тренутка када жена пријави насиље не постоји јасна порука друштва о спремности да га санкционише. Зато се посебно значајном сматра потреба да сви у систему подрже жртву насиља, да је оснаже и припреме да се пред тужиоцем и судијом појави довољно јака са довољно чврстих материјалних доказа на основу којих могу да се донесу одговарајуће одлуке. У супротном се јавља оправдан страх да то дестимулативно утиче и на будуће потенцијалне жртве насиља у породици.

Искуство Заштитника грађана потврђује да нема двосмерних информација између различитих система заштите што у значајној мери отежава адекватан однос како према жртви тако и према ономе ко врши насиље у породици. Начелница Одељења за родну равноправност Борјана Перуничић потврђује да последњих десетак година, колико се институција Заштитника грађана бави питањима унапређивања заштите жена од насиља у породици и партнерским односима, као и заштитом деце од злостављања и занемаривања, све активности подржава Мисија Организације за европску безбедност и сарадњу. Ратификацијом конвенције Уједињених нација о елиминисању свих облика дискриминације жена Србија се обавезала да сваке четири године извешптава о предузетим активностима у овој области. Приликом представљања државног извештаја 2013. године, и дијалога државне делегације са експертима надлежног комитета, изражена је озбиљна забринутост због повећаног броја жена које су страдале као жртве породичног насиља, али и оних које су жрве других облика који укључују психичко, физичко, економско и сексуално насиље. Уз све то изражена је забринутост због ограниченог приступа Ромкиња, жена са инвалидитетом и жртава силовања, здравственим установама и другим системима подршке. Комитет је изразио забринутост и због значајних препрека са којима се, тражећи заштиту, суочавају жене из осетљивих група, па је препоручио Србији да их подстакне на пријављивање случајеве породичног и сексуалног насиља, обезбеди ефикасну истрагу таквих случајева, кривично гони и адекватно казни починиоце санкцијама које су сразмерне тежини ових кривичних дела. Уз све то од државе се очекује да свим женама жртвама насиља обезбеди адекватну помоћ и несметан приступ ефикасној заштити. Држави је препоручено да успостави сарадњу свих релевантних органа у систему, да унапреди систем прикупља-

ња података и да подржава истраживања у овој области, а да подаци истраживања буду доступни јавности и представницима органа у систему. Све оно што је утврдио комитет потврдила је пракса Заштитника грађана и истражиивање како надлежни органи спроводе обавезе општег и посебних протокола за заштиту жена од насиља. Утврђено је да не постоји одговарајућа сарадња између надлежних органа у систему па, због недостатка одговарајућег знања и обука, поступајући службеници не препознају на одговарајући начин да одређено поступање представља насиље у породици и партнерским односима. Због тога га квалификују као брачни, или породични, сукоб због чега се не предузимају одговарајуће мере, или се не предузимају благовре мено него кад ситуација измакне контроли и када се неколико пута пријављивано насиље понавља. Податак да се, у складу са обавезама из општег и посебног протокола, сви органи у систему не обавештавају о ситуацији насиља води ка уверењу да би бар неке од трагичних последица биле спречене да су благовремено реаговали. Није редак случај да жртве, поготово оне са нижим степеном образовања, нису у могућности да се на прави начин снађу у целом процесу па одустану од свега што је добра основа надлежним органима да одустану од процесуирања. - Када би сваки орган, укључујући и здравствене установе, након што им се обрати жртва, на одговарајући начин извршио евидентирање повреда у складу са обрасцем одређеним посебним протоколом у великој мери би било омогућено да се случајеви насиља докажу на одговарајући начин. Нажалост, не само да се у здравственим установана ретко попуњавају ти обрасци, и поштује обавеза, већ и не обавештавају надлежне органе о ситуацијама насиља које су идентификовали и са којима су се у пракси суочили, а утврдили смо да чак наплаћују издавање потврде о томе да се насиље догодило.

МАГАЗИН

30.4.2017.

Можемо сматрати да је то последица чињенице да је само 14 одсто здравствених радника прошло одговарајуће обуке, па нису у довољној мери упознати са обавезама из општег и посебног протокола. Заштитник грађана је, осим поменутих из 2013. и 2014. године, 2015. радио истраживање о одлукама поступајућих службеника како би правовремено и адекватно деловали на ситуације насиља у породици и партнерским односима, пре свега како би препознали насиље и предузели ефикасне и благовремене мере. Том приликом смо установили да је број обука у системима уједначен и да није велики број поступајућих службеника у свим системима обухваћен обукама. Убедљиво најгора ситуација је у здравственом систему, а ни од Министарства здравља нису могле да се добију одговарајуће информације већ неки извештај који је рађен у друге сврхе. Оно до чега смо дошли је поражавајуће, а дешава се да многи ситеми приликом оцењивања државних

службеника, и описа радног места, не воде рачуна о томе које су обуке прошли и шта им је још потребно како би на најбољи начин обављали послове у опису радног места – потврдила је Перуничић. Недостаци су утврђени у пракси приликом контроле правилности и законитости рада надлежних органа у 14 случајева феницида од којих су се неки догодили за време трајања брачне заједнице а неки непосредно након што је она окончана. Посебно брине податак да су насилници од стране средине у којој живе оцењени као врло мирни и тихи, па није било основе за поступање надлежних органа. Током надзора, а на основу података из документације центара за социјани рад, потврђено је како је било основа за поступање, али није препозната хитност ситуације па надлежни органи нису на прави начин и благовремено размењивали информације како би дошли до закључка колико је ситуација озбиљна.

Истраживање доказује да нема координације нити могућности да се кроз све институције система прати пут жртве о тренутка пријаве до евентуалног процесуирања насилника. Отуда и уверење да подаци о броју жртава који се објављују у медијима и нису званични, јер ни држава нема јасну слику о томе колико је жена жртава било ког облика насиља, па ни могућност да планира политику у овој области. Поражавајуће делује податак да је од укупног броја пријављених случајева насиља који су дошли до тужиоца процесуирано тек десет одсто, а није редак случај да тужиоци потврде како жена одустаје од учешћа у поступку доказивања кривице. Индикативно је и понашање полицајаца од чијег субјективног осећаја зависи како ће кроз записник тужиоцу представити случај, па најчешће долази до минимизирања и свођења очигледног насиља над женом на породичну чарку без осврта на генезу која показује да се понавља десетинама пута.

На округлом столу се чуло да се на овај начин шаље јасна порука насилницима како друштво није спремно да санкционише њихове поступке, али и да поступци пред судом, ако до њега и дођу, без обзира на потребу да се, у складу са законом, решавају по хитном поступку, трају и по неколико година. Искуство показује да се и тада најчешће изричу условне казне чиме се шаље порука како се овакво понашање толерише. Посебно значајним чини се податак да се у случајевима насиља у породици најчешће занемарује њихов утицај на децу коју систем готово да не препознаје. Насиље додатно стимулише блага казнена политика, а анализа 14 случајева насиља у породици потврђује да је у дванаест било пропуста. То не доказује да се феницид не би десио да су сви у систему предузели оно што дефинишу прописи и одговарајући протоколи, али је присутно уверење да би последице биле мање трагичне. Како се жртва са евидентним повредама прво јавља здравственим

установама није мали број случајева да оне о томе не обавештавају друге системе, али и да кад центар за социјални рад упути одговарајућу информацију полицији нема повратне о предузетим активностима. Искуство показује да се комуникација одвија једино између полиције и тужилаштва, а да остали остају изван система и немају повратне информације о било чему што се дешава. Заштитник грађана верује да би, ако здравствени систем добро документује све последице а центар за социјални рад генезу насиља у породици, уз адекватан извештај полиције било довољно података да тужилаштво са јаким аргументима изађе пред суд без обзира на изјаву жртве. Посебно значајним чини се податак да здравствене установе најчешће евидентирају само последице физичког занемарујући психичко и све друге видове насиља. Из Градске управе стиже подршка одржавању оваквих скупова уз указивање на неопходност доношења зако-

на о бесплатној правној помоћи како би жене жртве насиља имале једнаку правну заштиту без обзира где живе. Потврђено је и да забрана запошљавања значајно отежава, па и онемогућава, успостављање услуга које би обезбедиле брзу и ефикасну заштиту и оснаживање жена жртава, као и њихово економско осамостаљивање од извршиоца насиља. На округлом столу је изражено очекивање да ће слични скупови допринети бољем и сврсисходнијем повезивању надлежних органа и стручњака у поступцима заштите жена од насиља и заштите деце од злостављања и занемаривања, иако и даље не постоји адекватан одговор друштва и државе на насиље над женама и децом. Доношење новог Закона о спречавању насиља у породици представља значајан помак напред, али ће кључни напредак уследити тек правилном и доследном применом прописа и стандарда у поступцима превенције, сузбијања и спречавања насиља над женама и децом и поступцима њихове заштите и рехабилитације. Т. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Јарчујак, Јована Дерока 101 036 /338-444 069/36000-03 Прогорелица 74а 036 824 444 ili 069/36000-02

Auto control doo je ћерка фирме Марић центар овлашћена да се бави техничким прегледом возила. Поседује две најсавре меније линије за технички преглед од којих је једна у Прогорелици, а друга у Јарчујаку. На обе локације можете завршити комплетну регистрацију возила на одложено плаћање и без одласка у Полицијску управу добити регистрациону налепницу.

На новој локацији промотивно: Уколико закључите регистрацију возила добијате бесплатну помоћ на путу у Србији са трајањем од једне године.

Лице са фотографије: Др Никола Крпић

МАГАЗИН

30.4.2017.

СУСРЕТ СА ЛИК

КОМ ИЗ МАШТЕ

- Дан пре него је у Краљево стигао Јосип Броз Тито изабраним ученицима је наложено да сутрадан дођу у школу окупани и лепо обучени, а да свако према могућностима донесе цвеће. - За основце је сусрет са Титом био својеврсна сензација, јер је његова слика била у свакој учионици и на првој страници књига. - Поглед на фотографију са каталога који прати изложбу у Народном музеју враћа сећање на школске другове, одличне ђаке који су касније постали врхунски стручњаци у областима којима су се бавили, а добар део живота поклонили Краљеву. – Основношколски период у знаку рибљег уља, млека у праху и качкаваља из пакета Црвеног крста

30.4.2017.

МАГАЗИН

Др Никола Крпић

Милана. За нас је сусрет са другом Титом био својеврсна сензација, јер је његова слика била у свакој учионици и на првој страници наших књига. У то време још није било телевизије, па ни могућности да га видимо, а камоли будемо поред човека који је за све нас представљао имагинарну личност из дечје маште о коме смо само слушали. Гледали смо према њему и питали се да ли је то онај човек са прве стране буквара. Гледамо, јесте Тито. Били смо мали и нисмо се бавили политиком, али по народном одушевљењу које је било присутно у граду чини ми се да није било куће која није остала празна. У народу се само причало о Титу, али није било шансе да га видимо, сем можда неко ко је читао новине а ми то нисмо – сведочи др Крпић. Свечана бина са које се очекивало обраћање председника окупљеном народу била је постављена на месту чесме испред данашњих просторија Туристичке организације Краљева на Тргу српских ратника на коме је било толико света да се десетак ђака са учитељицама једва пробијало према одредишту. Тито је, у маршалској униформи, дошао из Улице „4. краљевачки батаљон“ у друштву најближих сарадника међу којима су били Александар Ранковић, Коча Поповић, Павле Јакшић и друге значајне личности државног врха. Дочекали су га председник општине Добрица Ристовић и први човек локалног комитета партије Милан Студуковић, носилац Партизанске споменице 1941. који је сматран најзначајнијим у граду. Поглед на фотографију враћа сећање на школске другове, одличне ђаке који су касније постали врхунски стручњаци у областима којима су се бавили, а добар део живота поклонили Краљеву. Међу њима је и др Крпић који је, и поред примамљивих понуда из Беграда и Марибора, остао веран родном крају. У име краљевачких пионира високог госта је поздравила Споменка Јовановић, а из редова пионира који су те године имали привилегију да га дочекају Мирослав Глишић који је касније

постао директор „Магнохрома“, и Верица Марић, удата Ерцег, професор књижевности која је краљевачкој Гимназији поклонила хиљаду и четири стотине књига. - Иза ње је кћерка чувеног краљевачког зубара Николе Поповића Даница, врхунски стручњак у спољној трговини, а ту је Матеја Марковић један од професора Агрономског факултета у Београду. Са заставом поред Тита је Александар Срећковић, син тетка Стојанке пекарке, касније пуковник Југословенске народне армије, а у групи су још сликар Ђорђе Симић, па бивши директор предузећа Робне куће „Београд“, директор Јасена и председник београдске општине Стари град Ратко Марић. Венко Трифуновић је био син адвоката са којим је касније отишао да гледа утакмицу у Италији одакле се није вратио, а разлог лежи у сукобу са сином начелника СУП-а Мијата Јовановића коме је приликом мачевања закачио око, па овај више није видео на њега. Са нама је био Момо Радосављевић који је завршио технологију и остао да ради у Београду, а интересантно је да су сви из групе завршили факултете и били врхунски стручњаци – објашњава др Крпић. Привилегија најбољих ученика да присуствују једном од ретких тренутака у историји града није била тема разговора у дому Крпића, бар не са најмлађим сином који се дуго поносио чињеницм да је био близу маршала. Интересантним се чини податак да ни после скоро четири године чланства у пионирској организацији они из омалене делегације нису носили пионирске мараме које су, објашњава др Крпић, тек касније постале обавезни део гардеробе, али само у свечаним приликама. Враћање у детињство прилика је за подсећање на школске дане кад су сви ученици, уз топли оброк, добијали и рибље уље. Са позиције лекара др Крпић сведочи колико је то било корисно, ма колико сваком од ученика било непријатно да у реду чека своје следовање. Током великог одмора, после другог часа, на почетку реда стаја-

Фото: М. Радовановић

зложба краљевачког музеја „Друг Тито и друг Марко у посети Ранковићеву и Краљеву“ јединствена је прилика да се старији суграђани подсете догађаја старих више од пола века, а млађи да на нов начин сагледају неколико из историје који се везују за полувековну владавину комуниста. Насловна страница каталога који прати изложбу повод је за разговор са др Николом Крпићем, у време прве посете председника Југославије Јосипа Броза Тита Краљеву учеником четвртог разреда основне школе. Прилику да се нађу у близини председника имало је само двадесетак ученика Основне школе „4. краљевачки батаљон“ међу којима је био и др Крпић, а да је то забележио један од двојице краљевачких фотографа тог времена у породици се сазнало тек после неколико година. Др Крпић освежава сећање на период прве две године школовања након којих је учитељицу Ружицу Давидовић заменила Душанка Ђорђевић чији ће лик из октобра 1951. године бити трајно забележен на једној од две фотографије из приватне колекције уступљене музеју. Само дан пре него је у Краљево стигао Јосип Броз са сарадницима изабраним ученицима је наложено да сутрадан дођу у школу окупани и лепо обучени, а да свако донесе онолико цвећа колико може. - Тада није било цвећа колико сада, али су ђаци успели да понесу онолико свежег да је могао да се направи један букет. Претходног дана сам рекао мајци Мили да сутра морам у школу лепо окупан, лепо обучен и очешљан. Имао сам белу блузицу на закопчавање и кратке панталоне јер је, иако половина октобра, било топло. Отац Миливоје у 38. години као кондуктер на железничкој станици одведен је у лагер и стрељан 1941. а мајка остала са четворо деце од којих сам ја, као најмлађи, имао тек четири месеца. Са нашом и другом учитељицом Јелом Јовановић десетак одличних ђака, постројени у колону по двоје, пошли смо према згради Општинског комитета Савеза комуниста у Улици Топлице

30.4.2017.

МАГАЗИН

ла би учитељица са кашичицом у руци којом је сваком од ученика давала дневну дозу. Ритуал је подразумевао да свакоме једном руком затвори нос и држи све док не прогута рибље уље богато витамином Д које се у тим временима показало веома значајним за окоштавање, па нико од припадника те и сличних генерација није имао проблема са рахитисом. Деца рођена пред рат и током њега дочекала су ослобођење земље неухрањена, па се значајном за одрастање сматра ужина која се у школи служила на великом одмору. У близини куће др Крпића, код изласка Сарајевске на Улицу војводе Степе, живела је тетка Цана која је са Косом Кочовић, из неколико десетина метара удаљеније куће, обављала помоћне послове у школи. Оне су биле задужене да припреме млеко које је ђацима великом кутлачом сервирано у лончиће донете у посебној платненој врећици везаној за ташну. Уз млеко и

погачицу редовно је служен качкаваљ пристигао у пакетима из иностранства преко Црвеног крста, од којих је на малишане прилично одбојно деловала његова наранџаста боја. - Ми смо из рата изашли неухрањени, а и на фотографији се види да нико није буцмаст. Рибље уље је поспешивало апетит па смо јели и качкаваљ, а теткице су биле толико љубазне да су давале и репете, јер је првих година после рата пола литра млека по једном у кући са више деце било немогуће. У то време се назив Краљева променио у Ранковићево, а 1955. кад је Србија почела да се окреће против Русије, и није прихватала идеологију да се градовима дају имена по живим људима, поново враћен првобитни назив – каже др Крпић. Недовољно школског простора за све ученике чији се број повећавао са убрзаном индустријализацијом земље одлучујуће је утицао на потребу да и у оквиру једне школе буду смештени у

више различитих зграда.Тако је Никола Крпић са друговима до завршетка четвртог разреда свакодневно одлазио у школу која се налазила на Тргу Јована Сарића да би већ од петог почело сељакање, прво до зграде данашњег музеја, потом у ону у којој је Јавно предузеће за управљање грађевинским земљиштем, па повратак на прву локацију. Свих година основна играчка је била лопта, а најдража разонода фудбал на мале голове, чак и на одморима између часова. Један такав показао се кобним по Крпића кад након јачег шута друг из одељења Трипко Бандовић није успео да задржи лопту која је уз застрашујућу ломљаву завршила у прозору. И пре него је учитељица то изричито захтевала знао је уплашени основац да ће мајка, кад тад, морати да дође и надокнади штету. Мало због сазнања да за то нема могућности, а више због страха да не буде кажњен, крио је од ње ову информацију све док

је то било могуће. - Био сам одличан ђак па су ми мало гледали кроз прсте и нисам добио укор ни разредног старешине ни Школског одбора, па ми је овај догађај остао само драга успомена. И друга је везана за фудбал из периода кад је у Краљеву први пут гостовала Црвена звезда. Били смо већ у шестом разреду и нас четворица другова одлучили да по сваку цену одемо на утакмицу како би видели фудбалске звезде какве су били Митић и Мркушић. На несрећу те недеље смо ишли у школу после подне, а поред дежурног наставника са ташнама нисмо могли да изађемо из школе док се не заврши настава. Ми се договоримо да изађемо и бацимо торбе са спрата на улицу која је тек била раскопана због увођења канализације. Иако у каналу није било воде имали смо муке да извадимо ташне које су пале баш тамо. Одемо на утакмицу па после првог полувремена Слободан Ђуровић и ја

одлучимо да се вратимо у школу, а Драган Јакшић Тујац и Љубомир Пајкић остану. Док смо се вратили клинци су већ испевали песму о нама четворици: „Нине, Тујац, Пајка, Лобе побегли из школе, њима следе јединице нове“. Кад смо се појавили зове нас секретар са поруком да обавестимо мајке и сутрадан се јавимо директору. Лобе је становао у близини школе па се договоримо да кажемо како смо ишли до њега да узмемо мастило за писмени задатак, а како нас је његова мајка задржала на ручку закаснили смо да се вратимо. Код директора један потврдио да смо јели пасуљ а други сарму, па нас ухвате у лажи – каже др Крпић кога на тај дан још подсећају добре батине које је добио од мајке. Сећање на те догађаје не бледи, јер се и у данашње време при сусрету са било ким од остале тројице понављају стихови које су испевали другови из разреда.

Ко зна да ли би ове приче и било да неко случајно није дојавио мајци да у излогу радње месног фотографа Вукашиновића годинама после Титове посете нису стајале две фотографије на којима се види Никола са друговима из школе. Док нису завршиле у њиховом дому прошло је три или четири године јер су фотографије то време биле реткост за највећи број вршњака, а поред једне годишње читавог одељења мало ко је имао још по коју. Почетком педесетих година у Краљеву су била само два фотографа, а прва озбиљнија портретна фотографија каснијег др Крпића потиче из периода кад је пошао у војску. Због свега тога са посебним одушевљењем доживљава изложбу у Народном музеју која после толико времена подстиче на размишљање о давно прошлом времену које је тешко поредити са садашњим. Т. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Такмичење „Вешта жена“ први пут у Србији

МАГАЗИН

30.4.2017.

КРАЉЕВЧАНКЕ ОПРА

АВДАЛЕ ОЧЕКИВАЊА

- Манифестација „Вешта жена“ и у Србији. – На квалификационом такмичењу у Краљеву пет учесница. – На завршно такмичење у Лешочком манастиру код Тетова, у друштву представница 20 македонских градова и Швајцарске, Краљевчанка Марија Продановић. – Циљ да се Македонке које живе изван Македоније приближе матичној држави. - Такмичење се одвија у седам дисциплина које укључују постављање свечаног стола за четири особе, аранжирање цвећа и салвета, декорацију и укус главног јела и декорацију десерта уз посебан нагласак на општем утиску

МАГАЗИН 30.4.2017.

МАГАЗИН

30.4.2017.

анифестација „Вешта жена“ више од две деценије окупља жене различитих националности, занимања, узраста и политичких опредељења са жељом да покаже како су, и поред различитости све једнаке због чега током низа година чине нераскидив мост међу женама у Македонији. Организатор је истоимено мултиетничко и мултикултурално удружење чија је председница Снежана Стојановска Жана пре нешто више од месец дана, као гост краљевачког Удружења македонске националне мањине за Рашки округ „Кирил Пејчиновић“, изразила жељу да манифестацију прошири ван Македоније. Тада је најављено да ће 29. априла бити организовано квалификационо такмичење у Краљеву, а да ће победница стећи право учешћа на завршној манифестацији у Лешочком манастиру код Тетова где ће заједно са женама из македонских градова знање и вештине укрстити и представнице Швајцарске.

Такмичење се одвија у седам дисциплина које укључују постављање свечаног стола за четири особе, аранжирање цвећа и салвета, декорацију и укус главног јела и декорацију десерта уз посебан нагласак на општем утиску. Као што је најављено у Краљево је пред крај априла пристигла група учесница овог надметања из Скопља, Штипа, Велеса, Струмице, Прилепа и Куманова како би присуствовале првом надметању ван Македоније, ако се изузме оно у Швајцарској где већ пет година окупља жене македонске националности. Такмичења се по македонским градовима одржавају током читаве године, а победнице учествују на заврш ном на коме ће 13. маја ове године први пут вештину у припремању стола за четворо приказати и једна Краљевчанка. Менче Костовска из Прилепа је један део живота провела у Краљеву, а у ову средину дошла поново као чланица жирија и двострука победница

такмичења под називом „Вешта жена“. Строге пропозиције детаљно прописују услове под којима једна жена може да учествује у такмичењу, а број је ограничен на максимално три пута. Сем овог нема других ограничења, па се прилика да покажу умеће пружа свима које сматрају да сто за четворо могу да припреме боље од осталих. Један о основних мотива за организацију манифестације је дружење и настојање да се Македонке у дијаспори приближе матичној држави. Једно такво прошле године у Хотелу „Бреза“ у Врњачкој Бањи било је прилика за контакт са Удружењем „Кирил Пејчиновић“ након кога је председница Марија Продановић изразила жељу да ово такмичење организује на простору Србије. Прво је одржано у Краљеву, а позиви из Аранђеловца и Београда потврђују да интересовање постоји и у другим срединама што је повод за размишљање о масовнијем присуству на територији Србије. Умеће у припреми амбијента за до-

чек гостију показало је пет Краљевчанки које су настојале да на најбољи начин обраде једну од задатих тема као што су фејсбук, љубав, добродошлица или слатки сто за дочек гостију на славу. С обзиром да се такмичење организује први пут све учеснице су постављене задатке решавале на једном месту, а под будним оком Костовске која је настојала да им укаже на евентуалне пропусте који доносе негативне поене. Општи утисак потврђује да су задаци решени успешно, а искуство из других градова потврђује да се квалитет наступа након првог знатно повећава. Председница Удружења „Кирил Пејчиновић“ верује да ће такмичење већ у наредним годинама бити проширено на целу земљу и да ће Македонке које живе у Србији у великом броју прихватити изазов и појавити се на неком од њих. Након сумирања резултата жири је проценио да су у категорији декораци-

је десерта подједнако успешне биле Марија Продановић и Мелита Перић, да је декорацију стола најбоље урадила Снежана Илић, главног јела Бојана Продановић, а цвећа Славица Перић. На завршно такмичење у Тетово одлази Марија Продановић, а посебан стимуланс онима који још размишљају да ли да се следеће године пријаве

за такмичење треба да послужи податак да су свих пет овогодишњих учесница награђене петодневним боравком на јадранском приморју. Друштво ће им правити и једна од особа посматрача која је ово право стекла на лутрији. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Краљевачка позоришна сцена: Радослав Пајић (1)

МАГАЗИН

30.4.2017.

КОБНИ ПРВИ СУСРЕТ

- Ни један глумац који је први пут стао на даске које живот значе не уме да објасни који је то магнет који уоквири човека па га, кад одигра представу, веже да више нема шансе да се оде. - Позоришни живот у Краљеву одвијао се у троуглу на чијим су теменима били аматерско позориште и драмске секције „Фабрике вагона“ и „Магнохрома“ који је издвајао значајна средства за рад културно-уметничких друштава у оквиру којих су функционисале. - На челу тима који је трасирао пут ка данашњем статусу позоришта све време је био Василије Туцаковић. – Љубав према драмском стваралашту наслеђена од деде Павла, једног од оснивача Културно-уметничког друштва „Абрашевић“. – После пробе, у позоришту до раних јутарњих сати и одласка на посао

Радослав Пајић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

страживање о стању на краљевачкој позоришној сцени од најранијих дана до данас открива бројне непознате детаље о дешавањима која су обележила више од шест деценија стваралаштва у овој области. Посебно интересантним чине се разлози који су одлучујуће деловали да неко приступи позоришној дружини. И док је највећи број саговорника склон веровању да је од најранијег детињства гајио симпатије према позоришту било је и појединаца који су у ову средину доведени на силу. Радослав Пајић припада групи која се у пробној сали аматерског позоришта у Краљеву појавила случајно, а већ при првом сусрету привукао је пажњу редитеља Александра Ковачевића који је у то време бирао глумце за представу „Покојник“ по тексту Бранислава Нушића. Много година касније потврдиће се да то можда и није било случајно и да су корени интересовања за рад у позоришту много дубљи. Све до тада, ако се изузму посете позоришту из ђачких дана за које везује сећање на „Ђида“ и прве сусрете са великим именима краљевачког глумишта Сретеном Степићем, Мишом Марићем, Јеленом Бартуловић, Радиво јем Кандићем, Димитријем Глушцом и другима, Пајић је свакодневно обављао професионалне обавезе електротехничара у „Магнохромовој“ Фабри ци електротермичких производа, а слободно време у бројним активностима омладинске организације у коју се укључио још као средњошколац. У то време није ни знао да у „Магнохрому“, у коме је био запослен, годинама уназад успешно ради драмска секција чији су чланови глумачко умеће потврђивали на бројним смотрама драмских аматера. Од тренутка када је, након кратког периода после Другог светског рата, у Краљеву престало да постоји професионално позориште заљубљеници у овај вид уметничког стваралаштва наставили су традицију под будним оком секретара Културно-просветне заједнице општине Краљево Василија Туцаковића, а резултат година упорног рада огледа се у темељима поставље-

ним данашњем Краљевачком позоришту. Упоредо са аматарским позориштем успешне драмске секције постојале су и у два највећа краљевачка предузећа „Магнохрому“ и „Фабрици вагона“, а чланови сваке од њих учествовали и у реализацији заједничких пројеката. У време кад се профилисала позоришна сцена Пајић није имао готово никаквих контаката са позориштем можда и због чињенице о честим сељакањима из једног дела града у други. Детињство започето у Југ Богдановој улици после само петнаестак дана настављено је у Кидричевој, данас Доситејевој, у једној од зграда оштећених у земљотресу новембра 2010. чији станари годинама очекују почетак урбане регенерације. Овај крај се наслања на надалеко познату Пицмалу чије територијално одређење никада није прецизно дефинисано, иако влада уверење да се простирала на много ширем простору него што је онај између зграде краљевачке Гимназије и Улице проте Ненадовића. Деца овога краја су од кад постоји била усмерена према Основној школи „Димитрије Туцовић“ која се у то време налазила на месту недавно срушене зграде Музичке школе „Стеван Мокрањац“. У време кад се уобичајеним сматрало добијање стана од предузећа у коме је радник запослен и четворочлана породица Пајић је са нестрпљењем очекивала пресељење у нов на локацији Улице Зелена гора, а неминовна последица био је прелазак ђака у ближу школу, овом приликом „Светозар Марковић“. Током последње две године у њој код Радослава се учвршћивала жеља за упис у тек отворену електротехничку школу, али се као највећа препрека показао недовољан број бодова у конкуренцији са одличним ђацима из других. Чврсту одлуку да се бави баш овим послом није могла да спречи ни чињеница о потреби да школовање настави на нижем степену Школе ученика у привреди у којој су се образовали будући електри чари. Као најбољем ученику првог раз-

реда нове генерације електричара понуђено му је да, уз полагање једног испита разлике, оствари пробитну жељу за упис у другу генерацију нове школе из које су, након четири године, излазили електротехничари. За то је требало жртвовати лето 1971. године, али се труд исплатио. Половином седамдесетих година Фабрика електротермичких производа у саставу Индустрије „Магнохром“ пружала је могућност за запослење одмах по завршетку средње школе. И поред жеље да настави студије Пајић је принуђен на то јер родитељи нису били у ситуацији да школују два студента, а избор је пао на млађег брата који је показвао знатно боље резултате у учењу. Само петнаестак дана након стицања звања електротехничара отпочела је професионална каријера у контроли производа ове фабрике, потом у лабораторији одакле је 2000. године прешао у Краљевачко позориште где је запослен и данас. Повратак из војске у којој је, као један од ретких, провео период из три календарске године био је прилика за свакодневне вечерње изласке у град од којих се један показао одлучујућим за даљи животни пут, посебно онај везан за позоришни живот. Случај је хтео да баш у марту те године на простору између некадашњих продавница „Муња“ и „Вартекс“ сретне пријатељицу која се упутила према позоришту на поделу улога за нову представу. Како се сигурнијом осећала у друштву позвала је Пајића који се тек срео са другом из детињства Драганом Лазареви ћем познатијим као Чкаља. - Улазимо у малу салу позоришта у коме су одржаване читајуће пробе и видим да седи човек кога нисам познавао, а касније сазнао да је редитељ Александар Ковачевић. Како сам ушао на врата обратио ми се речима: „Ево мени Милана Новаковића“. У првом тренутку сам помислио да ме помешао са неким ко се тако зове, а онда ми је објаснио да је то лик из представе „Покојник“ за коју до тада није могао да пронађе одговарајућу особу. Раније нисам познавао никога у позоришту сем Зорана Дамјановића а

МАГАЗИН 30.4.2017.

МАГАЗИН

30.4.2017.

ту сам упознао Неца Цвијовића, Животија Савића, Бранку Закић, Бојану Пантић, Драгана Лешкиновића, Љупчета Крунића... Почну читајуће пробе а редитељ тражи да читам улогу Милана Новаковића нормално, не да глумим, па како буде. Главну мушку улогу играо је Жељко Станков, а женску Бранка Закић. Одиграо сам како треба и то ми се свидело мада нисам умео да објасним зашто, а мислим да ни један глумац који је први пут стао на позоришне даске не уме да објасни који је то магнет који уоквири човека па га, кад одигра представу, веже да више нема шансе да се оде. Од тада сам знао само за посао, позориште и девојке које су увек чекале до завршим пробу – прича Пајић. Прва премијера је догађај који остаје у трајном сећању сваког глумца, а приближавање дана кад је требало први пут да се појави пред препуном позоришном двораном било је повод за жељу да посебно расположење по-

дели са још неким. Избор је пао на професорку српског језика из средње школе за коју га је, иако је важила за веома строгу, везивало уверење да гаји посебан однос према гафовима по који пут демонстрираним на часовима. Затворени коверат са две улазнице за премијеру, и непотписаном поруком од неколико реченица са израженом жељом да присуствује овом догађају, уручен је уз помоћ једног од ученика млађих генерација. - Пред први излазак на сцену мало прошештам до просценијума да видим да ли је дошла. Знам да сам јој послао карте за прва два седишта у шестом реду, па ме интересовало да ли је тамо. Кад сам видео да је нема за тренутак ми је било криво, а кад сам током представе погледао још једном видим да седи на крају реда уз зид. Успешно сам одиграо улогу, без и једне грешке, и док су сви примали честитке добијем информацију да једна госпођа жели да ме види. Померим црвену завесу и изађем, она прилази,

пружи руку, честита ми, пољуби ме и изговори реченицу: „Нисам имала појма о коме се ради и ко ми је послао карту. Од свих сам ово могла да очекујем, али од тебе никада да ћеш да се бавиш глумом“ – сећа се Пајић. Александар Ковачевић је врло брзо почео да припрема представу „Столица која се љуља“, потом „Несахрањени мртваци“, „Јулије Цезар“ и друге, а свака је све више везивала за позориште новајлију који је постајао све сигурнији у себе што је била довољна потврда редитељима да пред собом имају особу способну да изврши сваки задатак. Позоришни живот у Краљеву одвијао се у троуглу на чијим су теменима били аматерско позориште и драмске секције „Фабрике вагона“ и „Магнохрома“ који је издвајао значајна средства за рад културно-уметничких друштава у оквиру којих су функционисале. Позоришне представе су по правилу биле намењене неком од фестивала, или смотри драмског ства-

ралаштва, али се никада није дешавало да две најјаче драмске секције раде истовремено што је било добра прилика за чвршћу сарадњу и гостујуће учешће глумаца из једне у представама друге секције. Тежња за разноврсношћу погледа на драмско стваралаштво основни је разлог што је управа аматерског позоришта настојала да ангажује што више различитих редитеља па су, поред Александра Ковачевића, представе краљевачких аматера уобличавали Синиша Ракић, Драган Јаковљевић, Јован Булајић, Петар Говедаревић, Веља Митровић и други. На челу тима који је трасирао пут ка данашњем статусу позоришта све време је био Василије Туцаковић који је, као и сви, функцију управника обављао волонтерски што му није сметало да држи под контролом рад ове установе. И поред тога десило се да превиди по који детаљ што је на најбољи начин осетио Пајић кад се, у жељи да види што већи број представа, пред једно извођење „Ко-

штане“ упутио према позоришној сали на чијим се вратима испречио корпулентни управник. Убеђивање да ли може да уђе у салу без карте или не потрајало је све до тренутка док један од старијих чланова није потврдио да је Пајић нови глумац у „Покојнику“. - Тешко је описати колико смо сви били радосни кад чујемо да ће да се спрема нова представа, колико радосни кад нас редитељ изабере да играмо, јер смо се због тога осећали некако важни. Резерву према позоришту имао је једино отац, и увек ме питао шта тражим тамо, можда и због тога што није знао да је мој деда Павле, који је стрељан овде у октобру 1941. године, био један од оснивача Абрашевића 1926. године и да је био члан драмске секције. У књижици коју је издао „Абрашевић“ прочитао сам да је био један од оснивача културно-уметничког друштва, а сазнао да је као члан драмске секције врло често играо женске улоге јер је био нежног изгледа. Монографију сам однео оцу и рекао да

одатле потичу гени који ме везују за позориште – каже Пајић. Сем аплауза на отвореној сцени највеће задовољство свим члановима позоришта пружала су честа путовања као посебна прилика за учвршћивање пријатељстава склапаних током рада на припреми представа. Онима који су у позоришту провели дуже време у незаборавном сећању су заувек остала гостовања у Врању, Пироту, Горњем Милановцу, по војвођанским градовима Кули, Црвенки, Зрењанину, Бачкој Паланци, Сремској Митровицу, Вршцу, посебно Кикинди и Кули са чијим је аматерима успостављена најчвршћа сарадња. У данашње време тешко је објаснити каква је енергија везивала све који би се након завршене пробе, често и сат пре поноћи, нашли у просторијама позоришта да би ту остали до раних јутарњих сати. Пајић је само један од оних који потврђује како се уобичајеном сматрала чињеница да се на посао оде право из позоришта. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

Неуобичајено велико интересовање за књигу Салиха Селимовића

МАГАЗИН

30.4.2017.

ПРЕЗИМЕНА КАО СВЕД

- На простору Сјеничко пештерске висоравни презимена имају много већи значај него у другим деловима земље, а на основу њих се од вајкада знало каква је која девојка или момак, ко најбоље баца камен, ко су школовани, ко на вашару најбољи играчи. - У недостатку писаних извора аутор се ослањао и на казивања старијих људи, а ови извори су му често били веома драгоцени ма колико у појединим ситуацијама наилазио на неразумевање и одбијање сарадње. - Чињенице које су врло смишљено прикриване нанеле су огромну штету и Србима и муслиманима. - Исељавање српског становништва настављено је до 1912. године, а међу исељенима има и сјеничких муслимана који су дошли на простор Краљева где су примили православну веру. - Настављено је и после Другог светског рата, а убрзано шездесетих година посебно после Брионског пленума 1966.

Фото. М. Радовановић

ДОЧАНСТВО СУДБИНА

30.4.2017.

МАГАЗИН

„Презимена и њихово порекло на Сјеничко пештерској висоравни“ је нова књига Салиха Селимовића којом аутор наставља да се бави историјом краја који је у периоду немањићког успона до 13. века био државно средиште Србије. До данашњих дана сачувано је у називима Рас, Стара Рашка, Рашка област, а после 1912. Стара Србија. Прошлост Сјенице и целе области Рашке до појаве Салиха Селимовића није била предмет озбиљнијих и целовитијих научних истраживања и поред чињенице да је историја овог подручја постала слојевитија и интересантнија након доласка Турака. Управо у њој огледа се вредност истраживачког и научног приступа у обради тема којима се бави аутор ове књиге, посебно демографских. Као при истраживањима везаних за претходне књиге Селимовић је прихватио све изазове које захтевају овакве теме, па је темељним и научно заснованим приступом обради привукао пажњу шире јавности која се манифестује колико у бодрењу толико и у негирању које се граничи са озбиљним проблемима. Они су се на најдрастичнији начин манифестовали приликом изласка из штампе књиге „Сјеница 1“ кад је комплетан тираж 2000. године био заплењен. Ни овако драстичан однос према истраживачком раду није могао да поколеба аутора чија су упорност и жеља за историјском истином омогућиле да постане специјалиста за проучавање простора Рашке области. Најављујући госте на представљању књиге у просторијама Народног музеја, која у сличним ситуацијама никад нису биле пуније, директор ове установе Драгана Драшковић је подсетио да се то потврђује кроз десетине објављених књига овог аутора и осамдесет радова публикованих у зборницима и годишњацима научних и културних институција. Учешће на бројним домаћим и међународним научним скуповима и округлим столовима омо-

гућило је Селимовићу да стекне толико потребно искуство за обраду тема којима се бави и епитет признатог научног радника који је истраживао порекло, исламизацију, миграционе и демографске процесе на Сјеничко-пештерској висоравни, у целој Старој Рашки и шире. На овом локалитету презимена имају много већи значај него у другим деловима земље, а на основу њих се од вајкада знало каква је која девојка или момак, ко најбоље баца камен, ко су школовани, ко на вашару најбољи играчи. По њима су се људи препознавали више него по имену или чему другом током дугог периода у коме је колективизам братства значио много више него данас. На ову чињеницу је указао др Новак Недић и потврдио да је тема презимена посебно важна за подручје Сјенице која се у многим временима показивала као својеврстан „проточни бојлер“. Смењивали су се на овим просторима православци, муслимани и католици, у не тако ретким ситуацијама прелазили из једне вере у другу, пролазиле и различите војске а све битно утицало на демографску слику читавог краја. И баш због тога се значајном сматра књига која се бави презимени-

ма на Сјеничко-пештерској висоравни. - Оно што мене прво асоцира на аутора је истина, извори на које се позива, личности које препознаје спреман да то каже било где што је данас највећа вредност једног аинтелектуалца каквих нема много, поготово не у живљу муслимана. Друго, његов прилаз је правда и поштење, а то се рефлектује у поштовању стандарда. Свако презиме је урађено по стандарду, у обиму, садржају и унифицираности, а без обзира да ли је неко Србин или Муслиман извори које користи су истог типа, што је веома значајно. Салих Селимовић је Србин муслиманске вере, као што је и већина муслимана српског порекла иако мало њих то хоће да кажу. И баш због тога ће његова храброст донети добро и српском и муслиманском становништву. Недостаци ако и постоје резултат су чињенице да немамо изворе који су комплетни, јер има различите литературе са подацима који нису потпуни тачни – каже др Недић са посебним нагласком на упорност, уложено време и храброст које је аутор успео да споји у једно. Кроз презимена књига сведочи о судбинама људи на овим турбулентним балканским просторима, а помињање њих 741 на најбољи начин потврђује ко је чији, одакле потиче, какав је и шта је. Од 1987. године кад је стигао у „српски Сибир“ Селимовић упорно трага за истинама које се скривају или бар прећуткују, не без разлога. - Са именом Салих, које на арапском језику значи добар, породичан, и презименом Селимовић, које је настало од турског имена Селим а на арапском језику значи здрав, неокаљан, није му било тешко да нађе своје мјесто у новој и здравој средини у којој ће временом, попут родне воћке, историјској науци доносити здраве и крупне плодове. Један такав здрав и крупан

Салих Селимовић

30.4.2017.

МАГАЗИН

плод, који носи наслов „Презимена и њихово порекло на сјеничко пештерској висоравни“, вечерас промовишемо у овом дивном амбијенту, у овој духовној ризници града Краљева. Име и презиме му дадоше задатак да тежи ка вишим циљевима, да ствара добра и здрава дјела која ће наћи своје мјесто међу бесмртним добрима. Овај споменик сваког језика, како аутор у свом уводном дјелу назва ово епохално дјело, плод је његове стваралачке енергије а знамо добро да је од свих стваралачких енергија најјача енергија духа. Нема те силе која ће зауставити стваралачку мисао која, ношена бујицом живота, тежи ка вишим циљевима снагом воље јер онај ко је вољан судбина га води, а онај који није судбина га вуче. У животу постоје двије стазе којима

можемо ићи, стаза страха и стаза љубави, а којом ћемо ићи зависи од нас. Аутор ове књиге је изабрао ову другу јер као племенит и хуман човјек зна да је љубав главни састојак сваког успјеха. Животно искуство је показало да се истина не може сакрити. Она кад тад, попут воде, исплива на површину – потврдио је рецензент књиге Велибор Величковић. Етнолошка студија професора Салиха Селимовића резултат је вишегодишњег истраживања на терену, по архивима и по музејима. У недостатку писаних извора аутор се ослањао и на казивања старијих људи, а ови извори су му често били веома драгоцени ма колико у појединим ситуацијама наилазио на неразумевање и одбијање сарадње. Податак да су се њихове

истине по који пут разликовале од научних пред аутора је постављао посебан задатак да их, што је могуће више, помири па и то доказује колико је рад на овој значајној студији био компликован, посебно у времену у коме су духовне вриједности потиснуте у страну а на њихова места дошли кич и шунд. Аутор сведочи да је при првом уласку у архиве схватио колико су неке чињенице врло смишљено прикриване што је нанело огромну штету и Србима и муслиманима. Многе старе породице и братства са ових простора одавно су нестали, поготово после ратова пред крај деветнаестог века кад су села са српским становништвом испражњена због учешћа на страни Србије. Исељавање српског становништва настављено је све до 1912. године, а међу исељенима има и сјеничких му-

брда од Колашина, лимске долине, Пљеваља и Бијелог Поља. Морате имати корен, јер ако нема корен народ не може да претендује да буде народ. Код дела муслиманског народа, као и код православног, старе сјеничке породице су сачувале презимена, па њих је било лакше пратити. Проблем је што је велики број муслиманских породица желео да повеже порекло са Турцима, а то не одговара истини. За време турске владавине муслиманско становништво се, из политичких разлога, пописивало као Турци, па су стари људи тако и преносили, а нису никад говорили да је турски паша у Сјеници морао да има преводиоца да би комуницирао са народом. Најчешће је био постављан из Истамбула, и није био домаћи човек, а кад су Турци шта им треба преводилац – каже Сели-

мовић. Код сећања породица врло проблематичним су се показале честе промене презимена, било по деди или оцу, па је истраживачу било врло тешко да повеже све што је било потребно, поготово што су временом мењали и славе. Велибор Величковић потврђује како је аутор ову етнолошку студију писао објективно не подлежући ника квим утицајима и не додворавајући се никоме, а требало је имати довољно храбрости, смелости и мудрости да у томе истраје. Да мисија буде успешна у највећој мери допринеле су истина и чињенице којима барата, па ни неразумевање средине није могло да га спречи „да нас не дарује једним оваквим духовним благом и да себи не донесе велику радост“.

Т. Радовановић

слимана који су дошли на простор Краљева где су примили православну веру. Успореним темпом је настављено и после Другог светског рата, а интензивирано шездесетих година прошлог века, посебно после Брионског пленума 1966. године када се српско становништво осећало несигурним због догађаја везаним за смену Александра Ранковића. - Што се тиче муслиманског становништва морало се једном рећи ко су и шта су. Отпор се појавио, а ја сам остао упоран јер то мора да се уради свиђало се некоме или се не свиђало. Нашао сам за 90 одсто муслиманског становништва у Сјеници, у делу Кладнице према Јавору, Тријебинама и западном делу сјеничке општине, да су искључиво српског порекла јер су дошли из Босне и Херцеговине или црногорских

На репертоару Биоскопа „Кварт“ Смисао живота једног пса

МАГАЗИН

30.4.2017.

Многи се више пута запитају шта њихов кућни љубимац мисли док их замишљено гледа у очи. Кроз овај филм се можда може схватити што је то у његовој глави, како животиње размишљају и како схватају људске поступке према њима. Прича почиње када једанаестогодишњак Итан и његова мајка спасу златног ретривера заробљеног у аутомобилу на великој врућини. Упркос противљењу његовог оца, породица усвоји пса и даје му име Баилеи. Од тога момента њих двојица су нераздвојни, а када Итан оде у други град због фудбалске каријере, мораће да остави љубимца код куће... По сценарију Бруса Камерона и Кетрин Мајкон филм је режирао Ласе Халстром, а у главним улогама наступају Брит Робертсон, Денис Квејд, К.Ј. Апа, Џулијет Руланс и други.

Ова стоминутна породична трагикомична авантура приказује се до 3. маја у пројекцијама које почињу у 16 сати.

Мали шеф DreamWorks AnimaOon и редитељ филма „Мадагаскар“ Том МекГрат позивају гледаоце да, у деведесетосмоминутној анимираној авантури у 2Д и 3Д формату, упознају најнеобичнију бебу. Мали шеф је урнебесна, универзална прича о томе како на породицу утиче долазак нове бебе која носи одело, актн ташну и понаша се као шеф. Испричана је из угла непоузданог наратора, маштовитог седмогодишњег Тима који је био центар универзума својих родитеља све до тренутка док се није појавио нови члан њихове породице. Љубоморан на новог брата креће у мисију да поврати пажњу ро-

дитеља и сазнаје да он и није баш обичан дечак. Аутори оригиналног сценарија су Мајкл МекКалерс и Марла Фрези, а у главним улогама наступају Алек Болдвин, Стив Бушеми, Лиза Кудроу и Џими Кимел. Филм се приказује до 3. маја а пројекције почињу у 18 сати,

Козје уши Ова узбудљива прича говори о борби за опстанак. Главну јунакињу баба Стојанку, коју је живописно дочарала Горица Поповић, живот је стицајем различитих околности из града и студија вратио у родно село. Сада, у шездесетим годинама живота, у јужном Банату одгаја унуке, четрнаестогодишњу Софију и осмогодишњег Стевана чији су родитељи, трбухом за крухом, отишли у иностранство. Са ћерком, ко-

ја је давно отишла у Америку, баба Стојанка нема контакт већ годинама и пати због тога. Иако рођена у селу, она се не уклапа у типичан сеоски миље, па ће њен карактер у судару са средином у којој живи дати много повода за смех. Филм чини низ занимљивих ситуација, јер Стојанка покушава да преживи како зна и уме. Син и снаха не шаљу паре, а и ретко се јављају, па баба Стоја, кроз низ трагикомичних ситуација, покушава да купи унуци нове патике, унуку жељени бицикл, поправи кров на кући који прокишњава, заради гледајући у шољу, намештајући ишчашене руке и ноге, постављајући замке за зечеве у шуми... Ова дирљива прича прати борбу једне баке са суровом дашањицом и свим притисцима друштва у којем живимо… У филму, као и роману, место ће наћи и Стојанкина непрежаљена љубав из младости, сеоски свештеник, ловац, одбегла

деца, али и „Битлси“, јер од човека са којим је остала трудна, као успомену, има само једну поломљену сингл плочу. По сценарију Владиславе Војновић филм је режирао Марко Костић, а у водећим улогама наступају Горица Поповић, Слободан Ћустић, Никола Којо, Милица Спасојевић, Сергеј Трифуновић, Бранислав Трифуновић, Горан Радаковић, Анђелка Прпић, Павле Марковић. Филм се приказује до 3. маја, а пројекције почињу у 20 сати.

Паклене улице Због великог инетересовања публике на репертоару биоскопа је и даље акциони крими трилер Паклене улице 8. Док су Дом и Лети на меденом месецу, Брајан и Миа се повукли из игре, а остатак екипе ослобођен

свих оптужби, тим који вечито путује по свету почео је да води нешто налик нормалном животу. Кад мистериозна жена заведе Дома у свет криминала, из ког не може да побегне, и кад изда оне најближе њему, екипа ће се сусрести с најтежим изазовом који ће их довести пред тест какав никад пре нису имали. Од обала Кубе и улица Њујорка, преко ледених равница код Баренцовог мора, елитна јединица ће прећи цео свет не би ли спречила анархисту да покрене хаос на светској сцени... и вратила кући човека који је од њих направио породицу. По сценарију Криса Моргана и Гери Скот Томсона филм је режирао Гери Греј, а у главним улогама наступају Двејн Џонсон, Шарлиз Терон и Ван Дизел. Филм се приказује до 3. маја, а пројекције почињу у 22 сата. Т. Радовановић

Пети Међународни салон графике

МАГАЗИН

30.4.2017.

ПРОЖИМАЊЕ САВРЕМЕНОГ И ТРАДИЦИОНАЛНОГ

- На Међународном салону графике, који из године у годину представља све озбиљнији културни догађај, заступљене су све графичке технике високе, дубоке и равне штампе, као и комбиноване технике. – Од седамдесет аутора четрдесет заслужило да учествују у равноправној конкуренцији за награде. - Салон прилика за популаризацију и афирмацију графике, размену искустава међу графичарима, али и стручно усавршавање као перманентни процес, едукацију грађана из области визуелних уметности и туристичку промоцију града. - Организовање овакве изложбе у Краљеву представља значајан искорак у децентрализацији културе и допринос интернационалној сарадњи и размени искустава сагледавањем различитих културних и друштвених традиција на једном месту

МАГАЗИН

30.4.2017.

петој години постојања краљевачки Међународни салон графике има чврсто обележје традиционалне престижне ликовне манифестације што потврђује учешће

најистакнутијих графичара из деветнаест земаља, поред домаћина још из Мексика, Словачке, Бугарске, Украјине, Босне и Херцеговине, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Немачке, Белгије,

Канаде, Јужне Кореје, Јапана, Кине, Шведске, Грчке, Италије и Француске. За разлику од бројних других медија графика је доказала да је најдубље продрла у светску уметничку сцену о

Прва награда

Друга награда

Трећа награда

чему сведочи податак да је доступна свима без обзира на географску удаљеност, а краљевачки Салон и ове године потврђује да мешање различитих култура на једном месту даје глобалну слику светске графичке сцене. На овогодишњем Салону, који из године у годину представља све озбиљнији културни догађај, заступљене су све графичке технике високе, дубоке и равне штампе, као и комбиноване технике. На конкурс објављен на свим релевантним веб сајтовима у земљи и иностранству одазвало се више од седамдесет аутора од којих је четрдесет заслужило да уечствују у равноправној конкуренцији за награде. То сведочи о заинтересованости за догађаје сличне овом, али и о квалитету који је проистекао из квантитета. Сваки наредни салон сведочи о квалитативном помаку у односу на претходни чиме се потврђује постизање

циљева организатора, популаризација и афирмација графике, размена искустава међу графичарима, стручно усавршавање као перманентни процес, едукација грађана из области визуелних уметности, туристичка промоција града... Основни циљ Салона је да унапреди културну понуду Краљева, Србије и ширег региона, а разлог да избор падне на графику као медиј резултат је сазнања да се она доказала комуникативнијом од осталих јер, за разлику од слика и скулптура, лако путује и не захтева ангажовање значајнијих финансијских средстава. Организовање овакве изложбе у Краљеву представља значајан искорак у децентрализацији културе и допринос интернационалној сарадње и размени искустава сагледавањем различитих културних и друштвених традиција на једном месту.

Председник краљевачког Удружења ликовних и примењених уметника Иван Милуновић потврђује да висок уметнички ниво графика брише стеротипе о конвенционалности овог меди-

Специјално признање

МАГАЗИН 30.4.2017.

ја, а заступљеност свих графичких техника од равне, дубоке, високе и индустријске штампе, пружа широк спектар могућности графичког израза. У времену нових медија традиционална графика се меша и преплиће са дигиталном и на тај начин потврђује тезу о прожимању савременог и традиционалног. Задатак графике као традиционалног средства у времену дигиталне ере и експанзије нових медија није једноставан, па је коришћење класичног медија савременим језиком императив који међусобним комбинаторикама превазилази конвенционалност. Комуникација са светом преко графике поставља Краљево у центар ликовних дешавања, а у Удружењу ликовних и примењених уметника Краљево, које је покренуло Интернационални салон графике, потврђују да је комуникација са графичарима у земљи и иностранству значајна јер брише границе као административне линије и поставља графику као јединствен језик разумљив свима. Одржавајући корак са савременим догађањима, организујући изложбе и салоне, Удружење препознаје и представља афирмисане ауторе, али и оне који тек крећу путем истраживања уметности па, кроз излагачки програм, промоцију и презентацију пројеката и уметника, омогућава директну комуникацију са публиком и критиком. Графички језик се као језик уметности реализује кроз широк спектар могућности класичне, традиционалне и савремене графике, а више од медија и језика битна је чињеница да се ове области међусобно прожимају па озбиљан савремени уметник може да се бави класичним медијем, а да његов језик уметности буде савремен, али и да се бави и савременим медијем а да језик његове уметности буде класичан.

У таквим околностима Салон графике третира питања којима се повезује савремено и традиционално. Победник петог по реду Међународног салона графике је Београђанка Сузана Вучковић која је, након дипломирања и одбране магистарског рада стекла и највише академско звање на одсеку графике Факултета ликовних уметности у Београду. Друга награда припала је јужнокорејском уметнику Сохи Киму, који предаје графику на Уметничком универзитету Тама у Јапану, а трећа Виктору Уго Риос Олмосу из Мексика, актуелном професору литографије на ФАД, УНАМ и координатору Атељеа за продукцију и истраживање графике „Карлос Олачеа“. Жири овогодишњег Салона одлучио је да специјално признање додели грчком уметнику Манолису Јанадакису који је графичку уметност студирао на Атинском технолошком факултету, бакропис, штампу и илустрацију књига у Атинској ликовној школи, а од 1986. је професор цртања и бакрописа у Школи визуелне и примењене уметности на Аристотеловом универзитету у Солуну. Сви награђени стичу право на организацију самосталне изложбе у просторијама галерије Удружења у следећој календарској години што је прилика да Краљево обогати ликовну понуду новим квалитетним програмима. Поред локалне самоуправе значај овог догађаја препознало је Министарство културе и информисања Републике Србије и финансијском подршком омогућило реализацију Салона. Покретањем Међународног салона графике, због популаризације визуелних уметности, Краљево даје значајан допринос ликовним дешавањима који доприносе да галерија буде препознатљива на културној мапи Србије. Т. Радовановић

МАГАЗИН 30.4.2017.

30.4.2017.

МАГАЗИН

Четрдесет треће издање Дечјег мајског ликовног салона

ПОТВРДА КРЕАТИВНОСТИ Н А Ј М Л А Ђ И Х 90

- На основу квалитета идејног и креативног решења, ликовних и естетских вредности, као и формално-техничких елемената, од пристиглих 532 за излагање изабрао 230 радова ученика из петнаест основних школа са подручја града Краљева. - Главну награду Дечјег мајског ликовног салона, која носи име оснивача манифестације Милорадa Михајловићa, добио је ученик VI2 разреда Основне школе „IV краљевачки батаљон“ Андрија Барловац. - Салон препознаје таленат, креативност и опредељеност детета да се у будућности бави ликовним стваралаштвом

МАГАЗИН 30.4.2017.

Галерији краљевачког Народног музеја отворен је 43. по реду Дечји мајски ликовни салон који, као једина изложба која се у континуитету приређује од 1974. године са основном мисијом зацртаном у то време, препознаје надарену децу, вреднује и фаворизује њихов рад у оквиру ликовног образовања и за даљи мотивише њихове креативне потенцијале. Уз то Салон има циљ да вреднује квалитет рада основношколских установа у овој области, као и ликовних педагога који обављају ову делатност, а манифестација је прилика да се, и ван учионица, препознају појединачни, рад, труд, енергија и стручно знање које улажу на часовима ликовне културе. Кустос Народног музеја историчар уметности Надица Лишанин подсећа на обавезу стручног жирија да од неколико стотина пристиглих за излагање одабере око две стотине најбољих радова. Висок квалитет приспелих радова, и податак да је за излагање одабрано мање од половине, добра је потврда става о престижу који се остварује самим избором за присуство у поставци. Друга фаза жирирања подразумева избор девет који су се као најуспешнији издвојили у креативном и техничко формалном смислу, а најтежи део доношење одлуке о додели главне награде. Стручни жири у коме су били академски сликар Матија Марковић и историчари уметности Надица Лишанин и

Јасмина Дражовић је, приликом селекције радова за излагање и награде, осим идејног и креативног решења, ценио и квалитет ликовних и естетских вредности, као и формално-техничких елемената. На основу ових критеријума од пристиглих 532 за излагање је изабрао 230 најуспешнијих радова из 15 основних школа са подручја Краљева, а главну награду Дечјег мајског ликовног салона, која носи име оснивача манифестације Милорадa Михајловићa, добио је ученик VI2 разреда Основне школе „IV краљевачки батаљон“ Андрија Барловац, чији се рад издвојио као најуспешнији због зрелог преношења аутентичног ликовног доживљаја, задовољавајући у потпуности формално естетске критеријуме. Осталих девет равноправних добили су Тамара Савић и Милица Митровић из Основне школе „Светозар Марковић“, Андреа Лазаревић, Тамара Рашовић и Мина Босић ученице Основне школе „Свети Сава“ из Рибнице, Бранислав Јовановић и Невена Филиповић из школе „IV. краљевачки батаљон“, Жељко Мајсторовић који похађа школу „Ђура Јакшић“ из Конарева и Андрија Андрић из школе „Драган Ђоковић Уча“ из Лађеваца. Награда за најбољу селекцију ученичких радова намењена је ликовном педагогу који је ентузијазмом и радом успео да најбоље образује и мотивише на рад своје ученике, а таквом је прогла-

шена Анђелка Милојчевић из Основне школе „Ђура Јакшић“. Посебна награда намењена је школи која је током школске године на часовима ликовне културе остварила најбоље резултате, а стручни жири је проценио да је то „IV краљевачки батаљон“. Иако се у више наврата награда за најбољу школу поклапала са оном која припада педагогу овогодишњи Салон потврђује како то не мора да буде правило. Награђени радови постају део збирке уметничких дела Уметничког одељења Народног музеја и чувају се као културно добро. Због жеље да се надареним ученицима пружи прилика за слободно изражавање талента и креативности у области ликовног стваралаштва на наградном конкурсу ни ове године није било тематског ограничења. Једини услов био је да ликовни педагози одаберу најбоље радове ученика од петог до осмог разреда, настале на часовима ликовне културе током школске године свим техникама на папиру. Дугогодишње искуство у раду прилика је за потврду како је свака година карактеристична по нечему. - Ове је било јако пуно талентоване деце, па чак ни они који нису изабрани за излагање не значи да нису довољно добри. Пракса показује да се сваке године двоје или троје, углавном из редова награђених, определе за упис у Уметничку школу, а историја показује да су многи од награђених постали професионалци у сфери уметничког стваралаштва, било као професори на факултетима и ликовним школама, као графички дизајнери и слично – каже Лишанин уз потврду да Салон препознаје таленат, креативност и опредељеност детета да се у будућности бави ликовним стваралаштвом. Иако је током вишедеценијске традиције било и тематских салона ове године није било таквих ограничења, па су пристигли радови које су ликовни педагози оценили најуспешнијим у оквиру програма и плана усаглашеним од стране Министарства просвете. Разлог је уверење како је то најбољи начин да се одмери ко је најуспешнији у одређеној техници или задатој теми. Т. Радовановић

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 30. АПРИЛА И 1. МАЈА

МАГАЗИН

30.4.2017.

30. април

73. — Римљани заузимају тврђаву Масаду чиме је окончан јеврејски устанак (Јудејски рат). 1346. — Српски краљ Душан Стефан Немањић у Скопљу крунисан за цара. Проглашена српска патријаршија с првим српским патријархом Јоаникијем. 1520. — У Шпанији почиње побуне у Кастиљи и Валенци против Карла V, цара Светог римског царства. 1521. — Мартин Лутер, протестантски реформатор, дошао је у град Вормс да би био саслушан пред сабором у Вормсу. 1582. — Шпански конквистадор Хернандо де Лерма основао је насеобину Салта у Аргентини са циљем да буде испостава између Буенос Ајреса и Лиме (Перу). 1746. — Британска војска у бици код Калодена је поразила јакобитске побуњенике, чиме су отклоњене тежње династије Стјуарт на британски престо. 1780. — Основан је универзитет Минстер у Минстеру, Немачка. 1818. — Сенат Сједињених Америчких Држава је ратификовао споразум Рус-Багот и тиме је одређена граница са Канадом. 1854. — Јосиф Панчић добија српско држављанство након дуго очекиваног отпуста из аустроугарског. Тако стиче услов да постане стални професор у Лицеју у Београду. 1856. — Усвојена Париска декларација о поморском праву за време рата. 1910. — По први пут отворена је, најстарија, затворена арена за хокеј на леду која се и данас користи, отоворена је у Бостону и носи име Метјуз Арена.

1912. — Харијет Квимби постаје прва жена која је прелетела авионом преко Ламанша. 1917. — Владимир Лењин се вратио у Петроград после изгнанства у Швајцарској. 1922. — Немачка и Русија су потписали Рапалски уговор којим је Немачка признала совјетску Русију и којим су обновљени дипломатски и трговински односи. 1944. — Савезничка авијација је бомбардовала Београд у Другом светском рату. 1945. — Црвена армија је започела коначни напад на немачке снаге око Берлина, са скоро милион војника који су се борили у бици за Зеловске висове. 1945. — Америчке трупе у Другом светском рату ушле у немачки град Нирнберг. 1945. — Совјетска подморница је потопила немачки избеглички брод Гоја са 7000-8000 путника, што је преживело 183 особе. 1947. — У граду Тексас у истоименој држави САД погинуло више од 580 људи у експлозији брода са 2100 метричких тона амонијум-нитрата. То је једна од највећих не-нуклеарних експлозија. 1948. — У Паризу основана Организација за економску сарадњу и развој. 1964. — Девет људи у Британији осуђено на казне затвора од 25 до 30 година због учешћа у великој пљачки воза 1963. Један од главних актера „пљачке века“ Роналд Бигз успео да побегне из затвора и стигне у Бразил, где је живео до маја 2001, када се предао „Скотланд јарду“. 1970. — Под снежном лавином која је затрпала дечји санаторијум у месту Саланш у француским Алпима

погинуле 72 особе. 1982. — Британска краљица Елизабета прокламовала нови канадски устав на основу којег су прекинуте последње колонијалне везе Канаде с Британијом. 1992. — Кошаркашки клуб Партизан освојио Куп европских шампиона. 1996. — Бившег премијера Италије Бетина Краксија италијански суд, на основу оптужнице која га је теретила за корупцију, осудио у одсуству на осам година и три месеца затвора. Кракси побегао у Тунис. 2001. — Бивши председник Филипина Џозеф Естрада предао се антико-

рупцијском суду пошто је тај суд издао налог за његово хапшење због корупције и лажног сведочења. Естрада се повукао са места председника 20. јануара под притиском уличних демонстрација и војске. 2002. — Влада Холандије и начелник Генералштаба војске те земље поднели оставке због званичног холандског извештаја о Сребреници, у којем је оцењено да холандске мировне трупе и Уједињене нације сносе део одговорности за пад те енклаве, у јулу 1995, у руке Војске Републике Српске и масакр око 7.500 Муслимана. 2003. — У Бечу ухапшен Драган Николић и изручен властима у Србији. Николић у одсуству осуђен на 15 година затвора као саизвршилац у убиству Жељка Ражнатовића. 2012. — Почело је суђење Андерсу Берингу Брејвику у Ослу, Норвешка. Он је осуђен на 21 годину затвора за убиство 69 особа на острву Утоја. 2012. — Добитници Пулицерове награде су објављени и то је први пут

да од 1977 године ниједна књига није освојила награду за Фикцију. 2013. — Земљотрес јачине 7,8 је погодио покрајину Систан и Белуџистан у Ирану, најјачи земљотрес у последњих 40 година у Ирану који је убио најмање 35 особа.

1. мај 305. — Римски цар Диоклецијан и његов савладар Максимијан добровољно се повукли са власти и препустили положај августа Галерију и Констанцију I Хлору 1707. — Ступили на снагу Закони о Унији којом су се краљевине Шкотска и Енглеска ујединиле у Велику Британију. 1778. — У Сомбору отворена прва српска учитељска школа. 1858. — Црногорци су у битка на Грахову, потукли знатно јаче турске трупе. После те победе, уз подршку Француске, међународна комисија је 1860. одредила границе између Османског царства и Црне Горе, којој су припојени Грахово, Рудине, Никшићка Жупа и Горњи Васојевићи. 1866. — У Србији пуштене у промет прве поштанке марке. Истог дана 1874. прве поштанске марке пуштене су у промет у Црној Гори. 1876. — Британски парламент усвојио Закон о краљевским титулама на основу којег је краљица Викторија I проглашена царицом Индије. 1886. — У Чикагу је 50.000 радника ступило у штрајк, захтевајући боље услове рада, изражене у пароли „три осмице“ - по осам сати рада, одмора и културног уздизања. У сукобу с полицијом убијено је 6 и рањено око 50 радника. Од 1889. овај дан се слави као Међународни празник рада. У Србији је први пут прослављен 1894. 1925. — Кипар званично постао британска колонија. Велика Британија је 1878. Кипар преузела од Турске, а 1914. је извршила анексију острва. 1931. — Званично је отворен „Емпајер стејт билдинг“, 102 спрата висок њујоршки облакодер, тада највиша зграда у свету. 1945. — Јозеф Гебелс и његова су-

пруга Магда су отровали цијанидом своје шесторо деце, а затим извршили самоубиство. 1960. — На територији Совјетског Савеза оборен амерички шпијунски авион „U-2“. Пилот Френсис Пауерс, који се спасао искакањем, заробљен је и у фебруару 1962. размењен за једног совјетског шпијуна. 1978. — Јапански истраживач Наоми Уемура постао први човек који је сам стигао на Северни пол, прешавши 950 километара на санкама с псећом запрегом. 1979. — Гренланд је добио ограничену самоуправу од Данске, са својом скупстшином са седиштем у Нуку. 1982. — У Пољској, 50.000 присталица „Солидарности“ демонстрирало против војне власти. Ратно стање у земљи уведено је 13. децембра 1981, када је генерал Војћех Јарузелски суспендовао цивилне власти. 1985. — У Гњилану, на истоку Косова и Метохије, извршено је насиље најмање три Албанца, над Ђорђом Матриновићем, радником Дома ЈНА у Гњилану. 1991. — На Полачи, код Книна, убијен је српски младић Васо Пећер. 1991. — У Бршадину, поред Вуковара, убијене је старац Стеван Инић, железнички пензионер, од свог хрватског комшије Михајла Мије Геленчира, члана странке ХДЗ. 1993. — Бомбаш самоубица из редова Тамилских тигрова је убио председника Шри Ланке Ранасингхеа Премадасу током првомајске прославе у Коломбу. Објављен је банкрот Дафимент банке. 1994. — У трци за „Велику награду Сан Марина“ погинуо бразилски аутомобилски ас Аиртон Сена један од најбољих возача формуле 1. 1995. — Артиљеријским нападом на Пакрац почела је офанзива хрватских снага на западну Славонију под називом „Бљесак“. Неколико дана касније Хрватска је заузела цело подручје, а десетине хиљада Срба избегло је у Босну и Србију. 1997. — Лабуристичка партија Тонија Блера победила на парламентар-

30.4.2017.

ним изборима у Великој Британији, након 18 година владавине конзервативаца. 1999. — У ваздушним ударима НАТО на СР Југославију погођен путнички аутобус на мосту у Лужанима. Погинуло је најмање 60 људи. 2001. — Македонци у Битољу спалили су и каменовали око 40 кућа, фирми и продавница чији су власници Албанци у знак одмазде због погибије осам припадника македонских снага безбедности у нападу албанских терориста код тетовског села Војце. 2001. — Председник САД, Џорџ Буш затражио је измену уговора који су 1972. САД склопиле са Москвом о антибалистичким ракетама, што би отворило пут ка новом одбрамбеном плану САД. 2003. — У земљотресу у Турској погинуло 176 особа, међу којима и 25 ђака током спавања у интернату који се срушио. 2004. — Европска унија проширена је за десет нових чланица, чиме се број земаља које чине ту највећу економско-социјалну интеграцију попео на 25 са 450 милиона становника. Пуноправне чланице ЕУ званично су постале: Мађарска, Пољска, Чешка, Словачка, Словенија, Кипар, Малта, Естонија, Летонија и Литванија. То је највеће проширење ЕУ од оснивања 1957. године. 2016. — Код града Форт Макмари у канадској провинцији Алберта букнуо је пожар који је уништио 1800 домова и изазвао евакуацију више од 80.000 особа.

МАГАЗИН

2. мај

1885. — Белгијски краљ Леополд II прогласио се за краља нове Слободне државе Конго. 1902. — премијерно је приказан први научнофантастични филм, Пут на месец 1933. — Канцелар Немачке Адолф Хитлер укинуо синдикате. 1945. — Совјетске трупе освојиле Берлин, у Другом светском рату. 1951. — Савет Европе прихватио Западну Немачку као пуноправног члана.

1953. — Краљ Хусеин званично постао краљ Јордана. 1953. — Краљ Фејсал II званично преузео власт у Ираку. 1960. — Извршена смртна казна над Американцем Керилом Чесменом, осуђеним за отмицу и силовање. Чекајући извршење пресуде, које је осам пута одлагано захваљујући упорној и вештој одбрани, у затвору написао три књиге које су постале бестселери. 1965. — У употребу ушао први комуникациони сателит за пренос телевизијске слике. 1967. — У Стокхолму почео рад Међународни суд за ратне злочине, који је касније пресудио да су САД криве за агресију на Вијетнам. 1970. — Америчка Национална гарда на универзитету Кент је пуцала у студенте који су протестовали против Вијетнамског рата и убила њих четворо. 1990. — Афрички национални конгрес Нелсона Манделе и Влада Јужне Африке у Кејптауну почели разговоре о окончању власти беле мањине у тој земљи. 1992. — Окупација Хрватске војске српског села Нос Калик у Далмацији. 1993. — Председник Републике Српске Радован Караџић у Атини потписао Венс-Овенов план за Босну под условом да га прихвати Скупштина РС. Скупштина РС касније одбацила план, оценивши да су мапе разграничења с босанским муслиманима и Хрватима крајње неповољне за Србе у Босни, а босански рат настављен. 1994. — Нелсон Мандела и његов Афрички национални конгрес победили на изборима у Јужној Африци. 1995. — Шест особа погинуло, а 176 рањено када су пројектили крајишких Срба погодили центар Загреба. 1999. — Авијација НАТО у нападима на Југославију употребила „графитне бомбе“ које су изазвале распад електроенергетског система у Србији. Око 70 одсто територије Србије остало у мраку. 2000. — У Сијера Леонеу побуњеници Уједињеног револуционарног фронта заробили 500 припадника мировних снага Уједињених нација. За-

твореници у наредном периоду пуштани у мањим групама, а 15. јула, после војне интервенције мировних снага, коначно сви ослобођени. 2001. — Ронилац Живадин Ђорђевић изјавио листу „Тимочка крими-ревија“ да је у пролеће 1999. из реке Дунав извучена хладњача с 50 тела која су касније тајно закопана у масовну гробницу. У наредним месецима полиција Србије открила неколико масовних гробница у којима су, како се претпоставља, закопани албански цивили убијени током сукоба на Косову. 2001 - Бивши припадник Кју-клуксклана Томас Блантон осуђен на доживотну робију због постављања бомбе у цркви у Бирмингему, у америчкој држави Алабама 1963, која је за последицу имала смрт четири црнкиње. 2003. — Председник САД Џорџ Буш саопштио да је главни део борбених

операција у Ираку завршен, чиме је званично окончан рат у Ираку. 2004. — Милорад Улемек, бивши командант Јединице за специјалне операције и првооптужени за убиство премијера Србије Зорана Ђинђића, предао се београдској полицији после 14 месеци скривања. 2014. — У пожару у згради Дома синдиката у Одеси, на југоистоку Украјине, погинуло је 48 проруских демонстраната док је више од 200 рањено док су припадници украјинских радикалних десничасрских организација убацивали молотовљеве коктеле, а неке су од њих палицама ударали.

3. мај 1494. — Шпански морепловац Кристифор Колумбо открио острво касније названо Јамајка.

1500. — Португалски морепловац Педро Алвареш Кабрал на путу ка Индији открио Бразил и прогласио га поседом Португала. 1791. — Пољски краљ Станислав II Аугуст Поњатовски потписао либералан Устав којим је успостављена парламентарна монархија. То је био други писани Устав у свету, после Устава САД. 1814. — Француски краљ Луј XVIII вратио се, под заштитом савезника, у Париз после безусловне предаје и абдикације цара Наполеона I 1841. — Нови Зеланд проглашен за британску колонију. 1895. — Територије у поседу Британске јужноафричке компаније, јужно од реке Замбези добиле назив Родезија. 1921. — Основана провинција Северна Ирска. 1922. — У Паризу основана Међународна железничка унија, међу оснивачима и представници „Југословенске железнице“. 1936. — У Јагодини у организацији Народног фронта слободе одржане најмасовније антифашистичке демонстрације у Поморављу између два светска рата. 1939. — Смењен совјетски министар иностраних послова Максим Литвинов, нов министар постао Вјачеслав Молотов, који је крајем августа потписао пакт о ненападању с нацистичком Немачком. 1945. — Британци у Другом светском рату заузели Рангун, главни град тадашње Бурме, данас Мјанмара, ослободивши га од јапанске окупације. 1946. — У Токију заседање почео Међународни војни суд за Далеки исток, који је судио јапанским ратним злочинцима из Другог светског рата. У процесу који је трајао до новембра 1948, од 28 окривљених седам осуђено на смрт, 16 на доживотну робију, а пет на временске казне. 1968. — Жестоким сукобима с полицијом у Паризу почеле студентске демонстрације и штрајкови због оклевања власти да спроведе реформе универзитета. Студентски протести убрзо захватили и друге европске зе-

мље, а протест прерастао у револт против грађанског друштва. 1971. — Валтер Улбрихт се повукао са места генералног секретара Комунистичке партије Источне Немачке. Заменио га Ерих Хонекер. 1991. — У родно село Лелић код Ваљева из САД пренете мошти епископа Српске православне цркве Николаја Велимировића. 1992. — Муслиманске снаге у Сарајеву напале колону возила ЈНА која се повлачила према касарни у Лукавици. Убијено и повређено више официра, војника и цивила. 1996. — Делегати 55 земаља сагласили се, на конференцији Уједињених нација у Женеви, о новим правилима коришћења нагазних мина, али нису прихватили њихову потпуну забрану. 1999. — Током ваздушних удара НАТО на Југославију погођен путнички аутобус код Пећи на Косову. Погинуло 20 људи, 43 повређено. У Новом Саду погођена зграда ТВ Нови Сад. У седишту НАТО у Бриселу саопштено да је за 42 дана ваздушних напада на СРЈ изведено 14.000 летова. 2003. — Конгрес САД, већином гласова, изгласао буџет са скоро 80 милијарди долара намењених рату у Ираку, а део савезницима и борби против тероризма.

4. мај 1493. — Папа Александар VI, Шпанац, издао едикт о подели Новог света између Шпаније и Португала, према којем све новооткривене земље западно од Азора треба да припадну Шпанији. 1626. — Индијанци продали Менхетн холандском трговцу Петеру Минојту за тканине и ђинђуве у вредности од око 24 долара (око 600 долара из 2006). 1780. — У Епсому у Енглеској одржане прве коњичке трке. 1886. — У експлозији бомбе која је бачена на полицајце који су покушавали да растерају скуп радника у Чикагу, погинуло је осам особа, а рањено 60. 1919. — Почеле демонстрације кинеских студената против одлуке Вер-

30.4.2017.

МАГАЗИН

сајскеске мировне конференције да немачки поседи у провинцији Шандунг буду предати Јапану. Демонстрације „Покрет 4. маја“ прерасле у национални покрет, који је покренуо преко 10 милиона људи. 1938. — Даглас Хајд постао први председник Ирске на основу новог Устава, којим је прокламована њена независност. 1970. — Америчка национална гарда је убила четири и ранила 11 студената Универзитета „Кент“ у држави Охајо, који су демонстрирали против Вијетнамског рата. 1979. — Вођа конзервативаца Маргарет Тачер после победе над лабуристима на парламентарним изборима постала је прва жена-премијер у историји Велике Британије. 1990. — На првим вишестраначким изборима после Другог светског рата, у Хрватској убедљиво победила Хрватска демократска заједница Фрање Туђмана. 1992. — ЈНА се повукла са дубровачког ратишта, чиме је угашена трећа Дубровачка република. 1994. — Израел и Палестинска ослободилачка организација потписали споразум о почетку примене ограничене палестинске аутономије у Гази и Јерихону. 1994. — Емитовањем првог сервиса вести Београдска независна новинска агенција, Бета, почела рад. 1996. — Лидер конзервативаца Хосе Марија Аснар постао премијер Шпаније, чиме је окончана тринаестогодишња владавина социјалиста. 2001. — Подигнута оптужница против Радомира Марковића, који је у време режима Слободана Милошевића био начелник Државне безбедности Србије. По оптужници за одавање државне тајне, Марковић 6. јула 2001. осуђен на годину дана затвора, а по тужби за умешаност у убиство четири функционера Српског покрета обнове на Ибарској магистрали, у октобру 1999, 30. јануара 2003. осуђен на седам година затвора. 2001. — САД гласањем избачене из Комисије за људска права при Уједи-

њеним нацијама, што је први пут у историји те међународне организације.

5. мај 533. — У византијској престоници Константинопољу почео Пети васељенски сабор. 1260. — Кублај-кан постаје владар Монголског царства. 1789. — Почело је заседање Скупштине државних сталежа у Француској први пут после 175 година. 1855. — Црногорски кнез Данило I Петровић донео Општи земаљски законик, у који су унете имовинске и пореске реформе. 1860. — Италијански револуционар Ђузепе Гарибалди са својих 1.000 црвенокошуљаша испловио из Ђенове према Сицилији, коју је освојио крајем јула. 1904. — На брду Волујица код Бара постављена радио-телеграфска станица Марконијевог система, прва на Балкану. 1930. — Британске власти у Индији ухапсиле Махатму Гандија због његове кампање грађанске непослушности. 1936. — Италијанске трупе под командом фелдмаршала Пјетра Бадоља окупирале Адис Абебу, престоницу Етиопије. 1941. — У ослобођену Адис Абебу, главни град Етиопије, ушао цар те земље Хаиле Селасије I. 1945. — Совјетске трупе у Другом светском рату ушле у место Пенеминде, одакле су Немци испаљивали ракете „V-1“ и „V-2“. Трупе САД ослободиле нацистички концентрациони логор Маутхаузен-Гусен. 1954. — Генерал Алфредо Стреснер војним ударом оборио председника Парагваја Федерика Чавеса, почевши тако тридесетчетворогодишњу диктатуру. 1955. — Одлуком савезника Савезна Република Немачка поново стекла суверенитет. 1961. — Из Кејп Канаверала лансиран космички брод „Меркјури“, прва космичка летелица САД с људском посадом, којим је управљао Ален Ше-

пард. 1978. — Терористичка организација „Црвене бригаде“ саопштила да је убила бившег премијера Италије Алда Мора, отетог у марту 1978. Његово тело нађено два дана касније у једном аутомобилу у центру Рима. 1981. — Боби Сендс, први од 10 припадника ИРА, умро у затвору „Мејз“ у Северној Ирској од последица штрајка глађу. 1996. — У присуству шпанског краља Хуана Карлоса, конзервативни лидер, нови премијер Хосе Марија Аснар, положио заклетву, после 13 година владавине социјалиста. 1999. — Индонезија и Португал потписали документ којим је призната независност Источног Тимора. 2001. — Припадници побуњеничке

групе „Унита“ у Анголи киднаповали 51 дечака и 9 девојчица из интерната за ратну сирочад изван Каксита, североисточно од Луанде. Погинуло око 200 цивила. 2003. — Хашки трибунал подигао оптужницу против бившег начелника Државне безбедности Србије Јовице Станишића и бившег команданта Јединице за специјалне операције Франка Симатовића, којом се терете за учешће у заједничком злочиначком подухвату уклањања несрба у Хрватској и Босни и Херцеговони, од 1991. до 1995. Ухапшени 13. марта у полицијској акцији „Сабља“ а после подизања оптужнице изручени суду у Хагу. 2003 - Руанда ослободила више од 22.000 затвореника, углавном умешаних у масакр који је 1994. починила

Хутска милиција, када је убијено око 800.000 етничких Тутсија и умерених Хутуа. У затвору остало око 80.000 људи, где већина чека суђење.

6. мај 1237. — У манастиру Милешева сахрањене су мошти Растка Немањића – Светог Саве, првог српског архиепископа, који је умро 27. јануара 1235. у Великом Трнову у Бугарској. Турци су 1594. извадили мошти и спалили их на Врачару у Београду. 1527. — Војска бурбонског војводе Карла опустошила је и опљачкала Рим и побила око 4.000 његових становника. 1626. — Холандски насељеник Петер Минојт купио је од Индијанаца острво Менхетн, на којем је касније изграђен Њујорк, за бижутерију у вредности од 60 гулдена. 1757. — У Седмогодишњем рату пруски краљ Фридрих II освојио је Праг, који су браниле аустријске трупе. 1804. — У Остружници код Београда одржана прва Скупштина представника целог побуњеног народа у Београдском пашалуку - Скупштина у Остружници. 1840. — Пуштене су у промет прве поштанске марке у Великој Британији од једног и два пенија с ликом краљице Викторије I. 1919. — На Версајској мировној конференцији Немачкој су одузете колоније у Африци. 1932. — Француског председника Пола Думеа у Паризу је убио руски емигрант. 1937. — Немачки цепелин Хинденбург је изгорео у пожару док је покушавао да пристане у морнаричку базу Лејкхерст у Њу Џерзију, одневши животе 36 особа. 1974. — Западнонемачки канцелар Вили Брант поднео је оставку због шпијунске афере у којој је откривено да је његов блиски сарадник Гинтер Гијом био источнонемачки шпијун. 1979. — На изборима у Аустрији победила је Социјалдемократска партија Аустрије Бруна Крајског. 1981. — САД су протерале све ли-

бијске дипломате, тврдећи да влада Либије подржава међународни тероризам. 1991. — У Сплиту су избиле демонстрације против ЈНА у којима је убијен војник Сашко Гешовски. 1993. — Народна скупштина Републике Српске на Палама одлучила је да се о Венс-Овеновом мировном плану за Босну изјасни народ. На референдуму 15. и 16. маја против плана је гласало 96 % бирача. 1994. — Отворен је тунел испод Ламанша. 1996. — Влада председника Гватемале Алвара Арсуа и вође левичарске гериле су потписали споразум о окончању 35-годишњег грађанског рата. 1999. — Министри иностраних послова седам најразвијенијих земаља Запада и Русије (Група 8) договорили су се на састанку у Бону о принципима за окончање рата на Косову. 2000. — У близини Нанта на југу Француске у изгорелом аутомобилу „фијат уно“ пронађено је тело папараца Жан-Пола Андансона, који је последњих десет година фотографисао краљевске породице и филмске звезде. Он и његов ауто довођени су у везу са саобраћајном несрећом у Паризу када је погинула принцеза Дајана и њен пријатељ Доди ел Фајед. 2001. — У Ирану, на фудбалском стадиону у Сари, два лица су погинула, а око 300 повређено, када се током утакмице, коју је посматрало око 30.000 гледалаца, срушио кров на стадиону. 2003. — Савет безбедности УН продужио је санкције уведене Либерији 2001. због њене наводне помоћи побуњеницима у Сијери Леонеу. Њима је укључен и ембарго на увоз оружја, као и на извоз дијаманата. 2004. — Суд у Либији осудио је пет медицинских сестара из Бугарске и једног палестинског лекара на смрт због наводног инфицирања око 400 либијске деце верусом Сиде у педијатријској болници у Бенгазију. ОЕБС је упутио Либији апел да не погуби осуђене, а резолуција истог садржаја достављена је парламентарцима из 50 земаља-чланица те организације.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs