MagazIN 277 by Kraljevski MagazIN

Краљевски

Година V * Број 277 * 23. април 2017. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

23.4.2017.

У овом броју: Потврђена победа Александра Вучића Заокружена прича о краљевском граду Од понедељка озбиљније Креативна индустрија најбпљи бренд Друштво као институција Музика из срца и душе Шест и по деценија дружења са хармоником Успешно реализовани сви задаци

8 10 18 22 28 36 42 50

Дама године 2017 Суфлер као ватрогасац Краљево у срцу Култура сећања и забораа „Бура“уиса Марера Златни сунцокрети На репертоару Биоскопа „Кварт“ Времеплов

56 58 68 74 84 88 92 94

МАГАЗИН 23.4.2017.

Проглашени званични резултати председничких избора

ПОТВРЂЕНА ПОБЕДА А

МАГАЗИН

23.4.2017.

епубличка изборна комисија је 20. априла на 44. седници, утврдила Извештај о коначним резултатима избора за председника Републике. Према коначним резултатима избора одржаних 2 .априла, и поновљених 11. априла на осам бирачких места, односно 17. на још три, Републичка изборна комисија је, у складу са освојеним бројем гласова, утврдила коначан редослед кандидата за председника. На изборима за председника Републике гласало је 3.654.014 бирача или 54,34 одсто уписаних у јединствени бирачки списак, а натполовично поверење од 55,8 одсто добио је Александар Вучић кога је подржало 2.012.788 изашлих на изборе. Са 597.728 гласова, што чини 16,36 одсто гласача, на другом месту је Саша Јанковић, а одмах за њим Лука Максимовић са 344.498 гласова или 9,43 одсто. Следе Вук Јеремић са 206.676 гласова, или 5,66 одсто, и др Војислав Шешељ чијих 163.802 гласа подршке у укупном резултату учествује са свега 4,48 одсто.

Кандидат Покрета Двери Бошко Обрадовић је добио 83.523 гласа, или 2,29 одсто, Саша Радуловић са 51.651 глас или 1,41 одсто а др Александру Поповићу поверење је указало 38.167 бирача, или 1,04 одсто изашлих на изборе. Један одсто бирача премашили су Милан Стаматовић са 42.193 и Ненад Чанак са 41.070, а листу кандидата затвара Мирослав Паровић чијих 11.540 гласова чини трећину једног процента бирача изашлих на изборе. На основу коначних резултата, Републичка изборна комисија утврдила је да је, у складу са чланом 18. Закона о избору председника Републике, за председника изабран Александар Вучић који је добио већину гласова бирача. Председник Републичке изборне комисије Владимир Димитријевић честитао му је у своје и у име комисије и пожелео успех у раду уз захвалност на сарадњи свима који су учествовали у изборном процесу. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

АЛЕКСАНДРА ВУЧИЋА

Сто тридесет пет година имена града

МАГАЗИН

23.4.2017.

ЗАОКРУЖЕНА ПРИЧА О

- Жеље и припреме Карановчана за крунисање краља Милана нису остварене, због међународних околности, али су им помогле да га дочекају са припремљеним предлогом о промени имена приликом прве посете Карановцу. – Жича је „приготовила мало оног светог уља истекшег из раке светог Симеона Мироточивог, са којим је Свети Сава брата свог Првовенчаног Стефана на Краљевство помазао“. - На манастирској цркви су отворена нова врата, па је Жича уместо седмоврата постала осмоврата. - И поред покушаја да се граду наметне ново име Краљевчани су се 1955. определили за Краљево и тако поред Жиче, вековног чувара српске духовности и државности, поново прихватили да буду баштиници славне прошлости династије Немањић

О КРАЉЕВСКОМ ГРАДУ

23.4.2017.

МАГАЗИН

раљево се сврстава у ред градова који су током дуже или краће историје, у складу са друштвеним приликама, више пута мењали име. Први познати називи од формирања насељеног места на овом локалитету потврђују да се око 1476. године помиње име Руда Поља, а педесетак година касније Рудо Поље. Двојни назив Рудо Поље или Карановац присутан је 1540. да би се 32 године касније усталило име Карановац које је варош носила све до 1882. кад добија данашње име Краљево. У кратком периоду између 1949. и 1955. оно је преименовано у Ранковићево, а потом поново враћено старо име града. Историчари потврђују да су за континуирано истраживање и правилно тумачење прошлости од битног значаја сазнања о свим именима, али и условима, значењима и разлозима промена због којих су вршене. Од формирања места у скромним кућама је живео велики број Турака, а у време ратова против Аустрије граница између два царства се повремено поме-

рала да би у једном периоду била на простору данашњег Краљева. Повремени путописци помињали су мањи број дрвених кућа и сеобе током којих је хришћанско становништво одлазило ка северу. Виши кустос историчар Народног музеја у Краљеву Мирјана Савић указује на различите претпоставке о настанку имена Карановац. И мада неки верују да је то по црној руди каран, вероватнијим се сматра да је то по оцу муслиманског велепоседника Шоботе Карану. Значајан чин, и важан догађај за промену имена Карановац у Краљево 19. априла 1882, имао је припремну фазу која се везује за Закон од 22. фебруара исте године кад је Кнежевина Србија проглашена наследном Краљевином Србијом, а кнез Милан Обреновић краљем Миланом I. После стицања независности, на Берлинском конгресу четири године раније, изразито аустрофилска политика напредњачке владе манифестовала се кроз трговински уговор, железничко питање и

потписивање Тајне конвенције. Овај период је обележен бројним аферама кроз које су се провлачила имена већине чланова владе, на челу са кнезом Миланом, због чега је била у стању блокаде. Криза је продубљена након заједничког изласка опозиционих радикала и либерала из Скупштине ,па је запретила опасност од оставке владе и распада Напредњачке странке и оставке кнеза Милана. Да би се превазишла криза, и вратио пољуљани углед владара и владе у народу, председник владе Милан Пироћанац је видео решење у „Уздизању Србије на степен Краљевине“. Спасоносна идеја за опстанак режима је дуго чувана у тајности све док Пироћанац није дипломатским активностима обезбедио сагласност великих сила на челу са Аустријом, па је 22. фебруара 1882. године краљ Милан објавио проглас „Драги мој народе“ и разгласио промене којима је постигнут жељени циљ. Атмосфери одушевљења у којој су краљу и влади из свих крајева земље

упућивани бројни телеграми честитања, и поздравне адресе, придружили су се и Карановчани. Прво је депутација виђенијих грађана отишла да поздрави краља и честита краљевину са изјавом да је проглас произвео највеће одушевљење и неописану радост у њиховим душама због уверења да је Србија овим чином доживела стару славу Немањића. У обраћању краљу Милану чаругџијски еснаф је пожелео да доживи „дан када ће сваки Србин забележити у историји као дан по цело српство срећан и сјајан, да види Краљевску Круну на Вама као Првом Краљу Србије после славних Немањића, јер манастир Жича, где се толики Краљеви крунисаше, жељно изгледа да Те с Круном поздрави...“ Директор краљевачког Народног музеја Драган Драшковић подсећа да је честитке упутио и терзијско-трговачки еснаф Карановца уз потврду да „перо није у стању описати радост коју ми делимо кад после пет векова смо срећни доживети да видимо Круну на Глави по-

томка Душановог Ваше Величанство! У манастиру Жича, гди се крунисаше седам Краљева, радује се, да поздрави Вас као Првог Краља српског, а ми из дубине душа наших кличемо: Живео Први Краљ Српски Милан“. - Карановчани су проглас доживели и као обавезу да се слава Немањића и значај Манастира Жича досегне обновом чина крунисања па су краљу Милану упутили позив да у Жичи буде миропомазан. За ту свечаност припреме су биле већ при крају, а Жича је већ „приготовила мало оног светог уља истекшег из раке светог Симеона Мироточивог, са којим је Свети Сава брата свог Првовенчаног Стефана Краљевство помазао“. На манастирској цркви већ су била отворена нова врата, па је Жича уместо седмоврата постала осмоврата. Жеље и припреме Карановчана за крунисање су остале неостварене, пре свега због међународних околности, али су им помогле да краља Милана дочекају са припремљеним предлогом о про-

мени имена приликом прве посете Карановцу, у оквиру једномесечног краљевог путовања, Шабац, Обреновац, Ваљево, Пожега, Добриња, Карановац, Крушевац, Куршумлија, Прокупље, Лесковац, Ниш, Књажевац, Зајечар и Неготин у улози предизборног политичког агитатора – каже Драшковић. Краљ Милан је из правца Чачка у Карановац стигао 15. априла дочекан народним одушевљењем уз грмљавину топова, јеку звона, бацање венаца и цвећа. Свечано је дочекан у карановачкој цркви, а у среској кући где му је био опремљен стан, обавио пријем првих депутација. Карановчанима које је предводио кмет Јован Новаковић потврдио је да ће „у овој општини која је тако патриотична, тако вредна, тако сложна и отресита“ бити отворена ратарска школа. Народно весеље у Карановцу је трајало цео дан и целу ноћ, а новине извештавале да ће 19. април остати знаменит у историји места и краја овога, јер је представништво општине поднело краљу пи-

23.4.2017.

МАГАЗИН

смену молбу да се Карановац, зато што му је име турско, друкчије назове. Краљ је услишио молбу, и на полеђини акта ставио својом руком решење у коме се каже: „Примајући са највећим задовољством молбу Карановчана да име „Карановац“ другим заменим, наређујемо, да се у спомен нашег доласка у Њихову варош „Карановац“ у будуће назива „Краљево“. У Краљеву 19 априла 1882. год. МИЛАН с. Р. Новине су известиле да је уз решење које је пред подне саопштио грађанима, и предао оригинал на чување, изговорио: - Молба, коју Ми је поднело представништво ове вароши да јој ново име наденем у Мојим је очима јасан и светао доказ да Карановчани, задахнути чистим родољубљем, хоће да избришу и последњи траг оног тешког стања, под којим су они а с њима и српски народ, толико векова патили и мучили се.

Ја се молби Мојих милих Карановчана одазивам са не мањом љубављу према њима, са не мањим родољубљем према отаџбини својој. Ваш Краљ, драга браћо, а сада кум ваше вароши, од свега срца жели, да ова нова свеза између њега и вас буде за вас знамење што већег, што постојанијег, што чвршћег напредовања, а то напредовање постигнућете несумњено, гајећи од сад као и до сад у вашим срцима осећаје љубави према Краљу и отаџбини, одликујући се духом реда и законитости. Ваш Краљ, Ваш кум, баш за то и хоће да вашу будућност стави под окриље оне значајне народне тековине, која је земљи придобила нов углед, нову славу; Ваш Краљ, Ваш кум, баш за то хоће да Вас прве и најближе старој седмовратној Жичи поздрави данас именом које вам приличи, именом које одговара данашњим земаљским околностима, именом грађана краљевског града „Краљево“ – извештавале су бројне новине о догађајима у

Краљеву уз потврду да су грађани били усхићени краљевим решењем и именом које им је наденуо. Хроничар је записао да усклицима радости и одушевљења није било краја а да је међу мештанима, који су и до тада били радосни и весели, ово весеље узело сасвим друге размере. Сав свет, и мушко и женско, и старо и младо, поврвело је на улице, пред краљев конак да га радосно поздрави, и ту се непрестано играло и певало. Исте вечери Краљево је припремило сјајну бакљаду, коју су носили први грађани, а краља је у име свију грађана поздравио члан општинског суда Михајло Чебињац. Потврђено је да се ватромет који је уследио ретко могао видети и у Београду а Краљево је, да би показало љубав своју према краљу, подигло велелепне тријумфалне капије, окићене прозрацима, а град био окићен венцима, цвећем, заставама и лампионима како ни на једном другом месту. - И на кућама, и на дућанима, и на

Од 1882. године до почетка Првог светског рата Краљево доживљава привредни замах, отварају се бројне занатске радње, гради пруга и путеви. После рата отпочиње најпрогресивнији период, поред индустријског у културном и просветном смислу. Изглед града се нагло мења после рата, посебно након 1928. године кад је градња Фабрике авиона довела у ову средину око две стотине француских породица које су донеле нове навике у исхрани, облачењу, музици, спорту, а због њих је изграђена и католичка црква. Ресторани и локали добијају имена по француским градовима, у Краљеву се игра тенис а град сврстава у ред малоборојних ове величине у којима се свира џез. После Октобарске револуције у Краљеву је уточиште пронашао велики број веома образованих Руса од којих су многи нашли запослење у гимназији која је почела да ради још 1909. године. Деци из имућнијих породица давали су часове

клавира, а она школована у иностранству доносила у град увек свеже идеје. Други светски рат је негативно деловао на Краљево колико и на друге градове у Србији. Непосредно након ослобођења отпочела је изградња „Магнохрома“, и обновљен рад „Фабрике вагона“, што је интензивирало миграцију становништва јер се град чинио све атрактивнијим и мештанима околних села. Све популарније су техничке школе, а због сигурнијег посла родитељи све више усмеравају децу према њима. И поред покушаја да се граду наметне ново име Краљевчани су се 1955. определили за Краљево и тако поред Жиче, вековног чувара српске духовности и државности, поново прихватили да буду баштиници славне прошлости династије Немањић. Данас обележја града, грб и застава са седам круна и Дан града 7. октобар – Краљевдан са именом Краљево чине заокружену и јединствену причу о краљевском граду.

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

прошћу, и на дрвећу, тако да је нестало платна за заставе, па су га морали куповати у оближњим варошима. Сву драгу ноћ играло је коло, орила се свирка и попевка. Осветљена је била не само варош, него и сама брда према конаку Краљевом. Краљево је заиста краљевски дочекало краља својега! Слава му! – записано је у новинама. Краљ је са свитом напустио Краљево већ следећег дана од када почиње нов период у историји града. Током исте године, већ 29. јуна отворена је прва средња школа за чијег је управника именован др Ђорђе Радић, обновљен је манастир Жича, отворена прва фабрика пољопривредних справа и почела градња пута према Рашки. Наредних година „Грађани вароши Краљева честитали су Његовом Величанству дан 19. април, као дан када је Његово Величанство благоволело највишим решењем својим одобрити да се њихова варош назове Краљево у спомен посете првог Краља Србије“.

МАГАЗИН 23.4.2017.

23.4.2017.

МАГАЗИН

Почело раслојавање у редовима радника

ОД ПОНЕДЕЉКА - У кабинету начелника Рашког управног округа јавила се дилема по питању валидности споразума који су радници потписали са послодавцем приликом напуштања предузећа. – Страх од преваре како би се избегло плаћање обавеза из споразума потписаног са радницима. – Првих 180 радника прихватило помоћ из Фонда солидарности. - Код већине преовладава уверење да треба инсистирати на стриктном поштовању свих одредби споразума који су потписали са послодавцем, а то је у време одласка из „Фабрике вагона“ била држава

А ОЗБИЉНИЈЕ? П

рошло је више од три недеље од дана када су, након уобичајног окупљања, бивши радници „Фабрике вагона“ и других краљевачких предузећа која у процесу реструктурирања нису успела да се одрже у животу, упутили протест директору краљевачке филијале Фонда за пензијско и инвалидско осигурање. Да труд није био узалудан потврдило се у тренутку кад је Александар Ерац успео да договори још један у низу састанака представника радника, окупљених у Удружењу „Иницијатива за права радника“, са представницима једног од

министарстава. Овога пута то је било Министарство за рад, запошљавање, социјална и борачка питања где их је примио заменик министра Зоран Лазић појачан трочланом екипом правника. Председник Удружења Драган Митровић потврђује да је то, ако се изузме министар Александар Вулин, тренутно најјачи састав преговарачког тима овог министарства које је показало спремност да се упусти у решавање проблема. Иако се непосредно пре одласка у Београд у кабинету начелника Рашког управног округа јавила дилема по пи-

тању валидности споразума који су радници потписали са послодавцем приликом напуштања предузећа у министарству је потврђено да нема основа за страх. Да је он оправдан указују наговештаји могућности ретроактивне примене стечајног поступка на раднике који су споразуме потписали пре него је он покренут. Епилог надмудривања између представника државе и радника још није на видику, мада у редовима ових других преовладава уверење да се прибегава својеврсној превари како би се избегло плаћање обавеза из спора-

МАГАЗИН

23.4.2017.

зума потписаног са радницима. - Кад су видели да сам писао Међународном монетарном фонду и канцеларији Европског комесара, и тражио да нас заштите од правног насиља, пустили су једну информацију са циљем да нас поделе и наводно крену у решавање питања радника „Фаброке вагона“. Из Фонда солидарнсти су понудили три или шест минималаца, три радницима који су прихватили социјални програм у првом кругу, а шест онима у другом па, формално правно, задовољавају критеријум за решавање питања радника од којих је нешто више од 180 поднело захтев за исплату. Онима који још нису остављен је додатни рок да се пријаве, а кад смо тражили појашњење шта то значи добили смо одговор како ће да нам исплате тај део. У мом примеру то значи да из Фонда солидарности добијам 128 хиљада динара од 133 из првог исплатног реда за колико се умањује основно потраживање. До краја ове или почетком

наредне године ћу добити преосталих пет хиљада а већи део дуга од милион и нешто у трећем усплатном реду из стечаја, ако буде имало пара. С обзиром да сам био запослен у концерну, у коме је априла прошле године проглашено банкротство, значи да у трећем исплатном реду нећу имати ништа – објашњава Митровић. Иако је радницима предочено да у том случају могу очекивати исплату из буџета над главом им се надвија опасност при суочавању са чињеницом да 2019. године, или три године по проглашењу банкрота, потраживања застаревају. Да држава није поуздан партнер у преговорима показало се у тренутку кад њени представници нису прихватили предлог анекса споразума којим се његова важност продужава до измирења потраживања у целини. Из визуре представника радника одбијање се чини разумљивим јер су државни службеници добили задатак да у преговорима што јефтиније прођу, а ова-

кав предлог држави не одговара. Додатни страх изазива уверење да би исплатом одређеног износа из Фонда солидарности били испуњени услови за признавање стечаја и свих негативних последица које из њега проистичу. - Рекао сам радницима да немам право никога да одвраћам јер смо формирали удружење да се боримо за наплату по споразуму и те активности настављамо. Ко хоће нека узме из Фонда солидарности нека узме а онда ћемо, у понедељак у десет сати, да видимо са којом војском располажемо. Моје је овлашћење да разговарам о споразуму, а о свему што је мање од тога одлучује сваки радник за себе – каже Митровић. Чињеница је да сви нису упознати са детаљима, различити савети у складу са различитим интересима пред сваког појединца стављају доношење тешке одлуке. У ситуацији кад агонија траје више месеци, током којих су различите групације заступали различити адвокати, свакоме од радника се оста-

вља могућност да се додатно консултују са својим и донесу одлуку за прихватање варијанте коју оцени најповољнијом. Прва група која је прихватила понуду већ у четвртак је могла да очекује решење којим се дефинишу услови исплате. У име оних који се још двоуме, а до понедељка донесу одлуку о прихватању, требало би да се поднесе захтев ресорном министарству о продужењу рока за још 45 дана. Код већине бивших радника преовладава уверење да треба инисистирати на стриктном поштовању свих одредби споразума који су потписали са послодавцем, а то је у време одласка из „Фабрике вагона“ била држава. Инсиситирање на томе темељи се на ставу да би стечајни поступак могао да потраје годинама током којих најмање шанси за наплату заосталих потраживања имају бивши радници Концерна „Фабрика вагона“ у коме је проглашен банкрот, а у трећем исплатном реду прети опасност од застаривања потра-

живања. Улога начелника Рашког управног округа у преговорима свела се на обезбеђење превоза за чланове преговарачког тима, а директора филијале Фонда за пензијско и инвалидско осигурање на немо посматрање све до тренутка док није схватио да је, због погрешних информација, био у заблуди. Чланови преговарачког тима „Иницијативе за права радника“ задовољни су током и исходом последњег састанка у Министарству за рад, запошљавање, социјална и борачка питања. Импонује им и признање заменика министра да током последњих година са супротне стране стола није имао толико спремне преговараче који знају шта хоће и то спроводе на прави начин. Колико се далеко отишло у рововској борби сведочи спремност да се у инсистирању на испуњењу сваке ставке споразума са послодавцем иде до краја по цену да се не добије ништа.

Такав став подржава највећи број оних који се месецима уназад боре за остварење права уверени да се у супротном оправдано поставља питање разлога за потписивање споразума. Након што о току последњих разговора буде упознат и министар Александар Вулин у Краљеву очекују још један састанак након чега би се, уколико ефекти не буду видљиви, могла очекивати радикализација протеста. Сличних најава је било и раније, а до радикализације ипак није дошло. Зато се са великом неизвесношћу очекује понедељак кад би свако требало да потпише изјаву о спремности да инсистира на исплати потраживања по споразуму. У удружењу наговештавају могућност да на придруживање позову и друге грађане, чиме би протести попримили озбиљнију црту од оне какву су имали до сада. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Брендирање и развој локалних туристичких понуда

МАГАЗИН

23.4.2017.

КРЕАТИВНА ИНДУСТР

РИЈА НАЈБОЉИ БРЕНД

- Конкурентност градова огледа се у привлачењу креативне заједнице младих, технолошки писмених професионалаца, који размишљају глобално. - Концепт „паметних градова“ је повод за позив локалним самоуправама да размотре најбоље начине за његову примену како би, уз релативно мала улагања, добре идеје, сарадњу градске управе, локалних компанија и грађана, међународна искуства прилагођена нашим условима, био убрзан пут ка таквима у Србији и бољем позиционирању на туристичкој и економској мапи

МАГАЗИН

23.4.2017.

време кад се готово сви градови такмиче да атрактивном понудом привуку што више туриста, студената, међународних компанија и страних инвестиција све је присутније уверење да се конкурентност огледа у привлачењу креативне заједнице младих, технолошки писмених професионалаца, који размишљају глобално. Ово и став да су креативци нова нарастајућа класа, као покретачка снага економског развоја градова кроз иновације, главне су поруке са радионице под називом „Паметни градови – брендирање и развој локалних туристичких понуда“. Изрекла их је директорка за стратегију развоја туризма града Тел Авива Шерон Ландес Фишер и помогла представницима локалних самоуправа и туристичких организација да сазнају како да своје градове и општине учине атрактивнијим местом

за живот и рад и приближе туристичку понуду младим генерацијама и предузетницима. Искуство Тел Авива сведочи да успех лежи у повезивању пословне и туристичке понуде града, представљене кроз брендове Tel Aviv Start-Up City и Tel Aviv Non-Stop City, које је град је покренуо у циљу стварања снажне старт-ап заједнице. Резултат се огледа у највећем броју оваквих фирми у свету о чему сведочи податак да постоји једна на сваких 290 становника. Податак да у 84 хабова и иновационих центара, што је више него у Лондону, Паризу или Берлину, у којима фирме могу да раде и расту, потврђен је податак да више од 44 одсто радне снаге у главном граду Израела ради управо у креативним делатностима. Развој старт-ап заједнице град је помогао уступањем на коришћење општинских

просторија без надокнаде, а понудио је и бројне пореске олакшице. Уз све то омогућио је овој заједници приступ својим базама података како би их креативни предузетници користили при осмишљавању идеја за решавање конкретних проблемa. У таквим околностима ни велике мултинационалне компаније, као што су Фејсбук, КокаКолa, Дојче телеком и сличне, не развијају своје истраживачке центре у Тел Авиву већ ангажују локалне предузетнике. Главни град Израела је ангажовао овај иновативни потенцијал на плану туризма, старт-ап компаније су развиле бројне апликације и технолошка решења која олакшавају организовање догађаја, обезбеђивање смештаја, обиласке културних и забавних садржаја и све друго што је важно за пријатан боравак туриста, а нова решења

допринела су снажном расту туристичке индустрије. Да је радионица, коју су организовале Амбасада Израела и Национална алијанса за локални економски развој, први у низу догађаја поводом обележавања 69. годишњице независности те земље, као и 25 година дипломатских односа Израела и Србије, подсетила је и амбасадорка Алона Фишер-Кам и потврдила да ће ови значајни датуми бити обележени кроз нови концепт у оквиру којег ће дубоко пријатељство и поштовање две земље бити још видљивији. Обраћање цивилном сектору је пут ка проналажењу најбољих начина за размену знања и искустава на обострану корист, па током маја и јуна предстоји рад на јачању сарадње са различитим секторима српског цивилног друштва. Амбасадорка је потврди-

ла да се значајни јубилеј у односима две земље дочекује са растућом сарадњом у бројним областима, од науке, образовања и културе до високих технологија и агротехнологија. Став да су високе, еколошке и агротехнологије, као и промоција туризма, приоритети амбасаде води ка жељи да се оствари драматичан раст броја израелских туриста у Србији ради бољег међусобног разумевања заједничке историје, вредности и интереса. Због тога се инсистира на јачању културних активности широм Србије уз жељу за већим укључивањем у хуманитарне активности ка људима са специјалним потребама. Национална алијанса за локални економски развој и Амбасада Израела годинама сарађују на јачању капацитета локалних самоуправа, а резултат се огледа у могућности да велики број службеника из локал-

них администрација у Израелу похађа програме професионалног усавршавања у различитим областима. Да је сарадња јавног, приватног и невладиног сектора, уз спремност да се прихвате новине, напредне технологије и иновације, принцип на коме је заснован рад Националне алијансе потврђује и члан управног одбора ове организације и директор за југоисточну Европу компаније САП Војислав Генић. Он подсећа да се сличан принцип види у концепту „паметних градова“ што је повод за позив локалним самоуправама да размотре најбоље начине за његову примену како би, уз релативно мала улагања, добре идеје, сарадњу градске управе, локалних компанија и грађана, међународна искуства прилагођена нашим условима, био убрзан пут ка таквима у Србији и бољем позиционирању на туристичкој и економској мапи. Т. Радовановић Фото: НАЛЕД

МАГАЗИН 23.4.2017.

МАГАЗИН

23.4.2017.

Свечана седница Завичајног друштва Краљево

ДРУШТВО КАО - Краљево се на симболичан начин трајно спаја са Манастиром Жичом као крунидбеним местом српских владара. - Привилегија је одрастати у краљевском граду и имати Краљево за завичај из кога се носи основна животна лекција. - Љубав према универзуму отпочиње љубављу према свом граду, свом месту рођења, свом дворишту, а тај простор одређује и обликује људе без обзира на све касније промене које доноси живот. На иницијативу завичајаца 19. април се од 2012. године, као имендан Краљева, налази у календару манифестација од значаја за град. - Одсуство представника локалне самоуправе потврда односа какав имају према овој асоцијацији грађана

ИНСТИТУЦИЈА З

авичајно друштво Краљево, основано 19. априла пре пуних двадесет шест година, најзаслужније је што се овај датум од 2012. обележава и као имендан града који ово име, са кратком паузом у периду од 1949. до 1955, носи пуних 135 година. Овај датум се обележава као Дан завичајног друштва што је повод за одржавање свечане седнице на којој је председница Скупштине Драгана Типсаревић подсетила на бајковитост свечаности после које је дотадашња варошица Карановац прерасла у град. И док бројне промене у турбулентним временима једва успевају да буду забележене у летопису града добијање краљевског

имена остаје један од најзначајнијих белега. Разлог лежи у чињеници да се, са историјског, духовног и државотворног становишта, Краљево на симболичан начин трајно спаја са Манастиром Жичом као крунидбеним местом српских владара. Краљевски низ је пре пуних оам векова отпочео први крунисани владар Стефан Првовенчани због чега ова година у Краљеву протиче у знаку тог јубилеја. Уверење да мало градова има имендане и тако лепа и ретка имена води ка ставу да је привилегија одрастати у краљевском граду и имати Краљево за завичај из кога се носи основна животна лекција. Она потвр-

ђује да љубав према универзуму отпочиње љубављу према свом граду, свом месту рођења, свом дворишту, а да тај простор одређује и обликује људе без обзира на све касније промене које доноси живот. - Управо зато је пре 26 година група ентузијаста, угледних привредника, доктора наука, уметника, друштвенополитичких радника основала Завичајно друштво Краљево, удружење Краљевчана и свих оних који воле наш град. Удружени племенитом намером да буду од користи своме граду, схватајући то као неку врсту завета и аманета, чинили су оно што су могли и колико

МАГАЗИН

23.4.2017.

су прилике дозвољавале. Борећи се са хроничним недостатком средстава и услова за рад поседујући једини, додуше најзначајнији, капитал, жељу да се помогне завичају, друштво је у протекле две и по деценије покретало бројне иницијативе, многе хуманитарне, културне и, пре свега, завичајне активности, настојало да окупи Краљевчане све и свуда. На иницијативу завичајаца 19. април се од 2012. године, као имендан Краљева, налази у календару манифестација од значаја за град и обележава низом програма – истакла је Типсаревић. На свечаној седници је представљено последње издање гласила Завичајног друштва које се под називом „Завичајац“, упркос свим проблемима, пред члановима појавило четрдесет осми пут. Свих ових година гласило излази са уверењем да се човек рађа са осећањем завичајне припадности у средини од које очекује да препозна све којима се поноси, а због којих се

важним осећају сви који у биографији значајних уметника, научника, спортиста и других значајних особа прочитају да су рођени у Краљеву. Подсећање да се неко сећа Краљева само у мислима, и кроз носталгију, а да најдаровитији љубав према завичају трансформишу кроз уметност и стваралаштво налази потврду у чињеници да и у далекој и хладној Канади професор универзитета Небојша Васовић пева о тополама крај Ибра. Слично осећање у поезију преноси др Драган Хамовић који у књизи „Меко језгро“, ове године овенчане Змајевом наградом коју додељује Матица српска, у лирским сећањима на своје двориште и орахе крај Рибнице ствара дивну метафору која се односи на завичај и детињство. - У овом на понос Краљеву дугом низу посебно је име Новице Неговановића кроз чију музику је у последњих педесет година жуборила Морава на свим континентима света, а он се опет

увек враћао у своје Адране, у свој завичај. Као уметник стигао је да компонује, пише текстове наступа, као завичајац да буде један од најактивнијих чланова друштва. Концерт у његову част поводом педесет година уметничког рада, одржан у сали Пословног центра Мелос, показао је колико колеге и завичајци цене Новицу и колико воле Краљево. Уз Лепу Лукић, Снежану Ђердан, Рашу Павловића, Ранка Стојанића, Радоша Бајића, Вању Мијатовић, уз Тозовца, Ацу Софронијевића и Владу Пановића, били смо престоница праве народне музике. Било је довољно чути само надсвиравање два уметника на хармоници, Мише Мијатовића и Новице Неговановића, па да овај догађај буде незабораван. И поред сјајне музике највећу лепоту овог концерта представљала је огромна количина љубави и поштовања на позорници међу извођачима и поруке љубави према завичају – истакла је Типсаревић уд подсећање да је у На-

родној библиотеци „Стефан Првовенчани“ поводом имендана, а у оквиру серијала Краљевчани, представљен песник, публициста и новинар Миломир Краговић. Да је током 26 година остварена визија оснивача Завичајног друштва подсетио је председник Управног одбора др Бранко Паштар. У том периоду друштво је прерасло у институцију и заузело значајну позицију и ван локалних оквира што на најбољи начин потрђује податак да траје више од четврт века. Свечана седница Завичајног друштва прилика је за подсећање да је прошле године, поводом четвртвековног јубилеја, захвалност исказана истакнутим члановима др Милану Матијевићу и Василију Туцаковићу. Дан друштва ове године прилика је за подсећање на знамените Краљевчане, прим. др Мићка Дукића, др Михајла Поповића Муја, Александра Шалинића и посебно недавно преминулог Томислава Шћекића.

Као и претходних и ове године је постављено озбиљно питање да ли друштво у постојећим условима, посебно финансијским, може да опстане. Фиксни трошкови закупа просторија других материјалних трошкова месечно износе тридесет хиљада динара што на годишњем нивоу достиже значајну суму од које локална самоправа кроз суфинансирање пројеката удружења грађана може да покрије мање од трећине. У тренутку кад је, због значајног дуга, доведена у питање реализација бројних активности још једном се потврдила солидарност оних који у овом друштву виде једину везу са завичајем. То је допринело да друштво настави са радом и планирањем бројних нових активности од којих неке, потврђује др Паштар, немају увек реалну потврду. То завичајце не спречава да маштају уз наду да би у будћности могле да их реализју неке нове генерације. Значајним за рад Завичајног дру-

штва Краљево оцењују се активности београдске подружнице која је, након стагнације новосадске, носилац бројних активности током целе године. Једна од њих је и постављање спомен плоче Мири Траиловић у Краљевачком позоришту којом је испуњен дуг према позоришној и националној величини. Сјај овогодишњег обележавања дана Завичајног друштва унеколико је умањило одсуство представника локалне самоуправе што је оцењено као права потврда односа какав имају према овој асоцијацији грађана. Имендан Краљева годинама уназад је повод да представници Завичајног друштва посете краљевачко породилиште како би уручили пригодне поклоне мајци и беби рођеној тог дана. Ове године је букетом цвећа и пакетом Апотеке Краљево са беби козметиком обрадована Катарина Јаковљевић из Ковача која је родила здравог дечака Јакова тешког 3.550 грама. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Круна активности којима се обележава имендан Краљева

МАГАЗИН

23.4.2017.

МУЗИКА ИЗ С

- Величансвеним концертом у сали Пословног центра Мелос обележено пет деценија уметничког рада Новице Неговановића. – Захваљујући Новици Неговановићу Ибар и Морава су зажуборили на свим континентима. - Један народ треба да се поноси све док има уметнике и народне певаче, ствараоце који су све оно најлепше из народа пренели у прелепе песме и стихове. – На концерту амбасадори српског народног стваралаштва. - И поред неспорног талента Новицу Неговановића ни у једном тренутку каријере није напуштала жеља да све више ради и учи од свих са којима се сретао

Фото: М. Радовановић

СРЦА И ДУШЕ

23.4.2017.

МАГАЗИН

музичком свету је уобичајено да се значајни јубилеји обележавају пригодним концертима, а пет деценија уметничког рада Новице Неговановића повод да се на једном таквом у Краљеву окупе значајна имена из света народне музике. Јубилеј истакнутог уметника, ове године посебно обогаћен орденом председника Србије поводом Дана државности, повод је за пријем код градоначелника др Предрага Терзића коме су присуствовали и истакнути чланови Завичајног друштва „Краљево“. Јубиларни концерт је прилика да се, као никада раније, на једном месту окупе пре свих уметници који су потекли из ових крајева, и на тај начин искажу поштовање према слављенику захваљујући коме су Ибар и Морава

зажуборили на свим континентима. Новица Неговановић се сврстава у ред ретких који су међународну каријеру подредили родном крају у који се вратио после пуних петнаест година проведених на тлу Сједињених Америчких Држава. Повратак из Америке пре више од десет година прилика је за активно учешће у раду Завичајног друштва „Краљево“ које окупља значајна имена из различитих области друштвеног живота. У музичкој је најзначајније баш име овогодишњег слављеника чија су два наступа у сиднејском Опера хаусу, трећи пут од када постоји, ову дворану испунила до последњег места. Стигао је Новица Неговановић у сваки кутак на земљиној кугли на коме

МАГАЗИН 23.4.2017.

живи неко из ових крајева, а уз тринаест гостовања у Аустралији, безброј наступа широм Европе и Сједињених Америчких Држава, значајним се чине наступи у Русији где је као војник, заједно са Недељком Билкићем, српску народну музику приближавао припадницима црноморске флоте у Одеси, Севастопољу и Измаилу. Ништа мање значајно у музичком свету није ни Краљево као јединствен град из кога су, током полувековне традиције, потекла чак четири победника такмичења за Прву хармонику Југославије. Концерт Новице Неговановића представља круну активности којима се обележава имендан Краљева као града које је те вечери, захваљујућим гостима из Крушевца, Пожеге, Чачка, Сјенице, Смедерева, Чајетине и других места још једном представљао Србију у малом. Уз оркестар Мише Мијатовића пред посетиоцима у препуној дворани Пословног центра „Мелос“ појавили су се Лепа Лукић, Радош Бајић, Лидија Вукићевић, Снежана Ђердан, Вања и Катарина Мијатовић, Раша Павловић, Ранко Стојанић, Мића Стојановић и водитељ емисије Музичка апотека Горан Милошевић. Бројне друге обавезе спречиле су многе да допутују у Краљево, и искажу поштовање уваженом колеги, па су поруке путем видео бима упутили Влада Пановић и Александар Софронијевић. Раме уз раме са оцем наступио је и млађи Новица Неговановић који је, као ученик Музичке школе „Стеван Мокрањац“ недавно победио на међународном такмичењу у Београду. Кратак наступ Лидије Вукићевић био је прилика за подсећање на основношколске дане у Краљеву и потврду специфичног расположења које је, сваки пут кад дође у родни град, другачије од свих осећања која производи током глумачког посла. Велико поштовање према слављенику исказао је и Радош Бајић стављајући посебан нагласак на потребу да се уметнику таквог калибра, великом композитору и народном певачу, искаже много више поштовања од оног које се исказује. - Један народ, а поготово из Шумадије и Поморавља, треба да се поноси све док има такве уметнике и народне певаче, ствараоце који су све оно најлепше из нашег народа пренели у прелепе песме и стихове. Систематски смо уништавани, убијани, и сваки дан постајемо све мање оно што би требало да будемо, а Новица се величан-

ствено бори против тога и остаје вечно. Иако су у земљи у којој се не поштују многе ствари ауторска права потпуно погажена, у колоплету дивних тонова не може се занемарити прави и изворни српски народни мелос. Србија је велика само у народној песми, а ми се у главу познајемо ко је, шта је, какав је, од ког је оца и мајке. Ако тај народ знамо, значи да ћемо опстати. Кад српски народ остане без Лепе Лукић, кад сви одемо тамо одакле се нико није вратио, ми ћемо остати без ичега. Погледајте шта се емитује на српским телевизијама иако постоји велико богатство, српско народно стваралаштво чији су амбасадори ови људи - устврдио је Бајић. Професионална каријера Новице Неговановића отпочела је далеке 1966. године кад су његови квалитети препознати у Културно-просветној заједници општине Краљево која је створила неопходне услове за прве концерте у граду и околини. Колико су од других били супериорнији Лепа Лукић и Новица Неговановић на најбољи начин потврђује податак да су на почетку каријере, између две стотине кандидата на новосадској аудицији за певаче кроз густо сито прошли само њих двоје. Значајним за њих, али и бројне друге естрадне уметнике са простора бивше Југославије, чине се напори Миће Стојановића који је организовао мамутске турнеје у бројним местима између Триглава и Ђевђелије. Трајале су и по више од стотину дана током којих је, у два не превише удаљена места, одржавано по два концерта у једном дану. Најинтресантнијим у том периоду сматра се онај за затворенике на Голом отоку на који је одабрана група извођача пристигла милицијским бродићем. Новица Неговановић се безброј пута доказао као најбољи сведок времена у коме је народ овог краја живео и мењао се, а док је народна музика грабила живот овог краја Морава је његове становнике повезивала са целим светом. И поред неспорног талента Новицу Неговановића ни у једном тренутку каријере није напуштала жеља да све више ради и учи од свих са којима се сретао. Кад је проговорио из срца и душе преко ноћи је препознат на широком простору и омогућио многим генерацијама да одрастају уз препознатљиву музику са ових простора. Т. Радовановић Фото. М. Радовановић

Краљевачка музичка сцена: Новица Неговановић (1)

МАГАЗИН

23.4.2017.

ШЕСТ И ПО ДЕЦЕНИЈА ДРУЖЕЊА СА ХАРМОНИКОМ

- Већ у петој години живота уз помоћ оца и стрица Новица је савладао прву композицију „Три ливаде нигде лада нема“. - Чим је научио сва слова чекао је четвртком у два испред радио апарата са свеском и оловком у руци не би ли записао стих које песме. - Најчешће би успевао да запише тек једну строфу, а потом чекао следећи четвртак стрепећи да ли ће бити емитована иста песма. – Још као петнаестогодишњак Новица Неговановић је знао близу две хиљаде песама од којих је највише научио од оца и стрица. – За нову „далапу“, какве су купили отац и стриц за по 320 хиљада ондашњих динара требало је продати добру краву, или ливаду у време кад је вредела више него данас. – Стриц је на леђима, као ранац, носио појачало тешко тридесетак килограма, а отац две хармонике Новица Неговановић

23.4.2017.

МАГАЗИН

Међу бројним звездама које су се икада појавиле на краљевачком музичком небу чини се да најсјајније, и најдуже, сија она која је прве године по ослобођењу Краљева у Другом светском рату почела да светлуца у дому Милице и Драгише Неговановића из Адрана. Деда Радивоје Никетић који је много година раније пешице прегазио Албанију био је пресрећан што ће, кад унук порасте, имати коме да прича о свему што се дешавало у његовом животу. Ваљда због тога никоме није ни сметало што су све четворо прве године живота боравили у маленој жутој кући са само једном просторијом у којој се све одвијало око шпорета. Само једна кућа делила је ову од оне у којој је живео Драгишин брат Драган Јеремић који није имао деце. Мало то, а мало сазнање да би са одрастањем кућица била премала за све, и касније рођеног брата Предрага, била је добар повод да се Новица са навршене две године пресели у стричев дом, а и данас се, иако седамдесетогодишњак, добро сећа дана када га је мајка предала стрини. Драгиша, познатији као Гиле, и Драган били су надалеко чувени хармоникаши које су сви више него по именима препознавали као Митовце. Не оспоравајући очеве заслуге у васпитању Новица са прилично самоуверености тврди да је баш стриц најзаслужнији за све што се касније дешавало у његовом животу, а није имао ни пуне четири године кад су се Митовци чудно загледали један у другог, и насмешили, при сазнању да Новица тако рано показује таленат за музику. Било је то у време док су упорно покушавали да што боље увежбају Левачко коло, а Новица нетремице гледао у њих претворивши се у ухо у настојању да запамти сваки детаљ композиције. Толико пута ју је чуо да је истог дана био у ситуацију да целу отпевуши, од почетка до краја. Показао је то на путу према стричевој кући, а није ни био свестан шта се од њега очекује кад су затражили да понови. Кад је још једном беспрекорно отпевушио коло било је кристално јасно да поседује изузетан таленат који је упућивао на потребу за озбиљнијем при-

ступу музици. Већ у петој години живота уз помоћ оца и стрица Новица је савладао прву композицију „Три ливаде нигде лада нема“. - Стриц је славио Ђурђевдан, а пракса је била да сваке године један музичар дође на славу и забавља госте. Те године је један свирао виолину, а ја настојао да запамтим што више тонова пре него одем у другу собу и пронађем их на малој хармоници „хонер“. Онако мали некако сам успео да донесем хармонику пред њега и одсвирам коло пред свима. Он је био зачуђен, одбацио виолину, загрлио ме и почео да љуби. Кренули су даље да ме уче, ја сам ојачао и у првом разреду основне школе први пут наступио у Дому културе у Адранима кад сам одсвирао и отпевао песму „Шумадијо шумовита земљо моја мила“ – прича Новица видно обрадован сазнањем да са још неким може да подели радост првог наступа. У време кад још није било озвучења певало се и свирало, како то музичари имају обичај да кажу, на суво што је још више појачавало узбуђење због првог наступа пред публиком. Много касније је Раде Арсовић купио прво појачало снаге једва 25 вати, какво је у то време производила краљевачка „Механика“. Једно такво чекало је Новицу на приредби у Жичи на коју га је после непроспаване ноћи повео стриц Драган. Несаницу је подгревало сазнање о новим техничким могућностима, јер није могао да замисли себе испред микрофона који ће помоћи да га добро чују сви у великој сали. Свирали су Митовци по свадбама, мобама, комишањима, прелима, поселима на које су од малена водили и Новицу у чијој је свести јачало сазнање о томе да све више воли да чује аплауз, поготово након што је онако мали и атрактиван уз свирање на хармоници све више почињао да певуши. Да би запевао требало је научити текстове песама до којих се долазило посебно тешко, а јединствена прилика били су радио апарати каквих није било много у Адранима. Стриц је имао детекторски радио апарат који је више личио на телефон,

а само једна особа могла да слуша звук који долази из слушалице након што се, уз помоћ кружне скале и кристала, пронађе одређена таласна дужина. Новица се сећа да је у то време Радио Београд четвртком у два поподне емитовао народну музику, а чим је научио сва слова чекао је у то време испред радио апарата са свеском и оловком у руци не би ли записао стих које песме. Најчешће би успевао да запише тек једну строфу, а потом чекао следећи четвртак стрепећи да ли ће бити емитована иста песма. Кад је Драган први у селу купио нов радио апарат марке „филипс“ Новица му се обрадовао бар онолико колико и цело село чији су се становници окупљали у дворишту сваке недеље око осам увече кад је почињало емитовање култне емисије Радио Београда „Весело вече“. Стриц најчешће није имао довољно столица и клупа за све госте који су, знајући за то, долазили са столицом у рукама само да би са радија, који би за ту прилику био посебно изнет из куће, слушали „Весело вече“. Много година касније Новица Неговановић признаје колико је срећан због сазнања да је живео у том периоду и почео да се бави музиком баш на такав начин, а то није било ни мало лако. - Стриц је као старији харомикаш свирао на некој дијатонској хармоници на којој је исто дугме производило два различита тона у зависности од тога са које му се стране прилази. Учио сам да свирам, али ми прсторед није много одговарао, па почињем да резонујем и закључим како су ми неки прсти више запослени, а неки мање, због чега сам почео да тражим неки свој прсторед. Тата је свирао мало другачије, али се стриц више ангажовао око мене, јер је желео да научим што боље, па ме је водио код бољих музичара од себе. Одлазио сам у Матарушку Бању код Добривоја Ивановића, који је свирао фантастично и компоновао лепа кола, а касније сам сазнао да је код њега учио и Владета Кандић познатији као Бата Канда – каже Новица. Иако се сматрало да као петнаестогодишњак изузетно добро свира пока-

МАГАЗИН 23.4.2017.

зало се да увек може да се научи нешто више, а то више могао је да пружи Драган Матић Жилић из Бошњана код Варварина. Овај изузетан хармоникаш је далеке 1963. године победио на такмичењу за Прву хармонику Србије, а две године касније понео титулу најбољег у Југославији. Имао је апсолутни слух и био врло познат, и изузетно цењен, у музичким круговима. Две хармонике на којима су свирали Митовци разликовале су се у клавијатурама. Очева је била тврђа и служила за вежбу да прсти ојачају, а стричева меканија и дозвољавала поигравање које је водило ка широкој лепези најлепших тонова. Да би што боље савладао оно што је показивао Жилић Новица је пожело да то сними како би по повратку у Адране могао да преслушава све док не увежба да свира исто толико добро. У време кад није било приступа техничким помагалима која би то омогућавала шанса се изненада појавила након сазнања да нешто старији друг из Адрана има нов магнетофон марке „телефункен“. Као припадник мировних снага Уједињених нација провео је део војног рока у Египту и отуда донео магнетофон који није био спреман да позајмљује било коме у селу, а камоли да га Новица носи у Бошњане. Много је времена прошло у убеђивању док коначно није попустио под притиском и сазнањем од колике је то важности за даље напредовање младог хармоникаша. Пут је возом од Адрана преко Краљева и Крушевца водио до Мрзенице одакле је до Бошњана требало ићи пешице, а тежина магнетофона није представљала посебну сметњу поред сазнања да ће му знатно помоћи кад се врати у село. До Бошњана је преко Западне Мораве требало прећи скелом која, због ниског водостаја, није могла да приђе до места на коме су је чекали, па је требало прескочити блатњави део до уласка у њу. - Ја скочим и испустим магнетофон, а он падне у блато тако да ни-

сам знао шта ћу да радим. Прво не могу да снимим оно због чега сам дошао, треба да вратим исправан магнетофон, а не знам како. Блато се осушило, па смо га полако очистили и он некако проради. Жилић је био земљорадник и радио тежачке послове, па смо га сачекали док се врати из њиве. Кад је стигао кући, узео хармонику а кад је почео да свира светске нумере као „Тико, тико“, „Хоро стакато“ и „Очи чорније“, помислио сам да је ванземаљац, да не причам како је свирао српска кола и песме. Гледам и мислим да ли је могуће да тако нешто излази испод прстију. Свирам и ја, стриц каже да ми је показивао а да сам и ја нешто петљао и проналазио, па замоли да провери да ли је то применљиво. Одсвирам на један, па на други начин, а Жилић се обрати стрицу и каже да ми више ништа не показује и да ме пусти самог да свирам. Као гром из ведра неба деловало је на мене кад је упитао да ли бих желео да свирам са њим, а у прво време нисам могао да верујем да ме то пита – каже Новица уз потврду да је од Жилића много научио, долазио стално у овај крај на свадбе и друга весеља где су, признаје, правили хаос. Није у то време било много певача, а међу водеће су се убрајали Заим Имамовић, Сафет Исовић, Нада Мамула, Беба Селимовић... Већ у то време Новица Неговановић је знао близу две хиљаде песама. Доста тога је научио од оца, добар део и од стрица, а срећи није било краја кад су Митовци у време кад је имао тек седам година купили нове „далапа“ хармонике од којих је свака коштала пуних 320 хиљада ондашњих динара. За те паре требало је продати добру краву, или ливаду у време кад је вредела више него данас. Након четвртог разреда основне школе пут је водио ка градским „4. краљевачки батаљон“, потом „Светозар Марковић“, а викендом према Гружи где су свирали отац и

стриц. Није било тешко пешачити од станице до неког од суседних села у коме су свирали, јер је посебна сатисфакција било сазнање да ће се појавити пред публиком. Школска другарица Живка Четровић била је задужена да до куће у Адранима однесе торбу са књигама док је Новица првим возом хитао на неко од весеља. Све што се заради на равне делове су делили отац и стриц, а Новица добијао тек колико му је требало за школовање. Весеља су се знатно разликовала од данашњих јер првих година није било ни шатора за госте ни озвучења. Кад су Митовци купили прво појавио се проблем како носити појачало са два уграђена звучника тешко тридесетак килограма. Стриц је на леђима као ранац носио појачало, а отац две хармонике. Било је то време кад је и бицикл представљао луксуз, па су као превозно средство до Мрсаћа, у коме је организована забава, једне зиме биле санке. - Идемо у Мрсаћ на забаву, мраз а не знамо како све да однесемо пешице па ставимо на санке, а пред зору кад се све заврши враћамо се кући. Имао сам неке цокулице које кад замрзне изгледају као две санте леда, па не могу ни да их распертлам. Стрина прво заложи ватру, отопи лед, па ми отпертла и скине цокуле. Било је напорно, али ми је представљало задовољство, а чак је и до школе сваког дана требало пешачити два сата у једном смеру. Ретко који камион је пролазио, а кад наиђе неки Бранко, кога су звали Суљо, био сам сигуран да ће да ме повезе. Касније је било и аутобуса, али није било пара, па сам опет ишао пешице. Трајало је то све до завршетка Шумарске школе у коју сам се уписао 1960. године кад је из Чачка пресељена у Краљево – прича Новица Неговановић. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић Објављено у МагазИНу број 158 од 25. јануара 2015.

МАГАЗИН 23.4.2017.

Дан Војске Србије у Касарни Рибница

МАГАЗИН

23.4.2017.

УСПЕШНО РЕАЛИЗО

ОВАНИ СВИ ЗАДАЦИ

- Друга бригада Копнене војске успешно реализовала све планиране садржаје како активног тако и лица из резервног састава. - Посебно значајна реализација командно-тактичке вежбе „Морава 2016“ на полигону Пештер и здружена тактичка вежба „Словенско братство“ на полигону Пасуљанске ливаде. – Припадници бригаде пети на тенковском биатлону у Руској Федерацији. – Успешно извршен одабир, припрема, обука и припрема пешадијске чете и вода за заштиту снага за ангажовање у мултинационалној операцији „Унифил“ под окриљем Уједињених нација

МАГАЗИН

23.4.2017.

вечаном смотром, полагањем венаца на Споменик српским ратницима у центру Краљева и пригодном свечаношћу, припадници Друге бригаде Копнене војске су у касарни у Рибници обележили Дан Војске Србије. Пригодној свечаности присуствовали су официри, подофицири, цивилна лица и остали припадници јединице којима су у госте дошли представници Рашког управног округа, Одељења за ванредне ситуације, Полицијске управе Краљево, Жандармерије, Војно-безбедносне агенције, Удружења учесника ратова 1991-1999. године, Удружења родитеља погинулих од 1991-1999, Удружења ратних и мирнодопских војних инвалида и Удружења војних пензионера. Након постројавања јединице, поздрава застави и интонирања државне химне начелник Штаба Друге бригаде пуковник Мухарем Фазлић је подсетио да је 23. април одређен за Дан Војске Србије у знак сећања на дан када је 1815. године на Цвети донета одлука о

почетку Другог српског устанка за ослобођење земље од Отоманске империје. Са државног и војног аспекта овај датум је препознат као једна од историјских прекретница која је довела до стварања савремене државе и омогућила стварање ефикасне и модерне војске. Други српски устанак иницијално представља војни сегмент српске историје након кога су уследиле дипломатске и политичке активности којима је Србија ослобођена врховне турске власти. Због тога се сматра да представља темељ за стварање самосталне српске државе и војске. Уједно представља сплет догађаја вођених вером у солобођење Србије употребом постојећих војних ефектива и организације војске који је довео до коначног ослобођења и признавања модерне Србије на Берлинском конгресу 1878. године као државе са пуним ингеренцијама и међународно правним субјективитетом, Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76

младића „по стасу и угледу“ из најбољих сеоских кућа. Како је стварање стајаће војске, најпре од „уписника“ а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, Народна скупштина је озваничила назив „солдати“. Следећи корак је увођење регрута којима рок службе није био одређен, па су у војсци остајали до десет година. Стајаћа војска је живела у касарнама и примала плату, а установљене су униформе „мундири“. Због чињенице да је српска војска настала из устаничких чета, из народа који се латио оружја да би изборио слободу, сматра се да у овој чињеници леже корени дубоке повезаности народа и војске која негује ову суштинску везу, па и у условима професионализације остаје привржена грађанима и помаже им кад год је то потребно. Прве формације регуларне српске војске биле су уређене по угледу на аустријску војску што потврђује да су се и у том периоду користила искуства страних армија. - Ове године прослављамо 201 годину од Другог српског устанка и постоја-

ња наше војске. Поносни смо на резултате постигнуте захваљујући пожртвовању, залагању и професионализму помоћу којих смо успели да успешно реализујемо све постављене задатке и тиме значајно допринесемо подизању угледа професије у земљи и иностранству. Успешно смо реализовали све планиране садржаје како активног тако и лица из резервног састава, а посебно истичемо реализацију командно-тактичке вежбе „Морава 2016“ на полигону Пештер и здружену тактичку вежбу „Словенско братство“ на полигону Пасуљанске ливаде –истакао је пуковник Фазлић. Припадници бригаде успешно су реализовали све задатке у Копненој зони безбедности, у саставу екипа Војске Србије учествовала на међународним војним играма у Руској Федерацији где су у тенковском биатлону заузели пето место. Ангажовањем у Другој мисији Војске Србије припадници су успешно извршили одабир, припрему, обуку и припре-

мили пешадијску чету и вод за заштиту снага за ангажовање у мултинационалној операцији „Унифил“ под окриљем Уједињених нација. Крајем маја и почетком јуна ове године предстоји њихово упућивање у Либан на задатак током чије реализације ће представљати Другу бригаду, Војску Србије и државу Србију. - Са задовољством могу да истакнем да у протеклој години није било потребе за великим ангажовањем припадника бригаде у пружању помоћи цивилним властима у отклањању последица елементарних непогода. Поменуо бих само ангажовање на водоснабдевању општине Сјеница у јануару ове године, отклањању последица поплава у општини Косјерић и ангажовање припадника 210. инжињеријског батаљона на реконструкцији пута у селу Вишевићи, општина Нова варош, према кући славног војводе Петра Бојовића – каже пуковник Фазлић. Другу бригаду Копнене војске до краја године очекују бројни одговорни задаци који се, пре свега, односе на одр-

жавање и унапређење оперативних способности, наставак ангажовања бригаде у реализацији задатака у Копненој зони безбедности, упућивање пешадијске чете и вода за заштиту у мултинационалној операцији у Либану, реализацију планираних задатака обуке професионалних припадника бригаде и резервног састава. У планиране задатке спада редовно праћење обавештајно-безбедносне ситуације у зони обавештајног интересовања, оптимизација и праћење функционисања логистичке подршке у складу са додељеним мисијама и припрема за инспекцијски надзор по оперативним способностима од стране Инспектората одбране Министарства одбране. Пред постројеним припадницима јединице пристигле су честитке упућене поводом Дана Војске Србије, као и наредбе о унапређењу официра и подофицира и стимулативним мерама. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

23.4.2017.

МАГАЗИН

МАРИЋ

овлашћени продавац и с Прогорелица 74/а, 363 www.mariccentar.rs, prodaja@ ma

Продаја нових возила Продаја половних возила Ауто дијагностика Ауто механика Ауто лимарија Ауто фарбање Сервис ауто клима Баласнирање и моната пнеуматика Продаја ауто приколица и ЕУ кука Дигитална реглажа трапа Маркет

ЦЕНТАР

сервисер HYUNDAI возила 340 Конарево, Краљево ariccentar.rs, servis@ mariccentar.rs

Четврти избор најуспешнијих припадница лепшег пола

МАГАЗИН

23.4.2017.

ДАМА ГОД

- Удружење „Дете у срцу“ четврти пут организује доделу Оскара популарности под називом „Дама године“. - За престижно признање номиноване атлетичарка Ивана Шпановић, глумица Сузана Петричевић, новинарка Весна Дедић, композитор Леонтина Вукомановић, уредница и водитељка телевизијске емисије Практична жена Наташа Павловић, потом др Тања Раденков, Наташа Прпић,, Ксенија Милошевић и друге. - На догађај затвореног типа у ексклузивном простору београдског клуба City Hall позвано је две стотине најзначајнијих особа из свих сфера друштвеног живота, естраде, културе, бизниса, политике...

О 56

скар популарности „Дама године“ је признање установљено од стране агенције за организа-

цију дешавања Eventus Team које је први пут одржано 2014. године у дворани београдском Дома синдиката, а

представља годишњу доделу награда најуспешнијим женама из свих сфера живота за рад, допринос и стварала-

ДИНЕ 2017.

штво, а уједно подржава и промовише идеју родне равноправности. Поред уверења да успешност у послу не одређује пол већ квалитет, посвећеност, таленат и личне особине, у Србији су још присутне предрасуде и стереотипи по којима жене не могу бити једнако успешне као мушкарци. Насупрот томе недвосмислена је чињеница да се на лидерским позицијама налази све више жена које упорношћу и снагом нижу успехе на свим пољима. Најбољи доказ су досадашње добитнице овог значајног признања међу којима су Тања Бошковић, Драгана дел Монако, Татјана Војтеховски, Снежана Дакић, Љиљана Стјепановић, Весна де Винча, Јелена Томашевић, Драгана Катић, Сања Маринковић, Та-

ња Анђелковић, Славица Ђукић Дејановић, Неда Украден и друге. Како је догађај посвећен дамама у програму учествују џентлмени са музичке сцене који им поклањају најлепше стихове, а признања уручују они из света културе, спорта, моде, медија, бизниса и слично. До сада су у оваквим догађајима учествовали Легенде, Џенан Лончаревић, Ален Славица, Борис Бизетић, Срђан Марјановић, Тропико бенд и многи други, а организатори и за овогодишњи Оскара популарности „Дама године“ у ексклузивном простору београдског клуба City Hall најављују нова изненађења. На догађај затвореног типа позвано је две стотине најзначајнијих особа

из свих сфера друштвеног живота, естраде, културе, бизниса, политике... Организатор је непрофитно Удружење грађана „Дете у срцу“ које је више пута награђивано за рад, између осталог и наградама Хумано срце године и Најбоље удружење у југоисточној Европи. За престижно признање ове године су номиноване атлетичарка Ивана Шпановић, глумица Сузана Петричевић, новинарка Весна Дедић, композитор Леонтина Вукомановић, уредница и водитељка телевизијске емисије Практична жена Наташа Павловић, потом др Тања Раденков, Наташа Прпић, Ксенија Милошевић и друге. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Нада Станков

МАГАЗИН 23.4.2017.

Краљевачка позоришна сцена: Нада Станков (2)

- Алтернативни Театар „Сунце“, који је са групом ентузијаста пре двадесет година основао свестрани уметник Зоран Савковић Џери, био је много познатији у другим градовима него у Краљеву. - Греши свако ко мисли да је суфлирање само шапнути нешто. - Оптерећеност приватним проблемима на позоришној сцени је видљивија него у било ком другом окружењу, па може да доведе до потпуне блокаде глумца која га онемогућава да изговори текст. - Кад се нађу у неприлици глумци прибегавају различитим методама којима настоје да покажу да им је потребна помоћ. – Рад на комедији је много тежи јер се стално нешто дешава, радња је убрзана и мора да буде у темпу, а ако гледаоцу попусти пажња онда је готово и више није смешно. - Професионализам донео квалитет у уметничком смислу, али су међуљудски односи и дружење далеко од оних из аматерског периода позоришта

Фото: М. Радовановић

СУФЛЕР КАО ВАТРОГАСАЦ

МАГАЗИН 23.4.2017.

но што као глумица није остварила на сцени формалног позоришта Нада Станков је успела у алтернативном Театру „Сунце“ које је са групом заљубљеника пре двадесет година основао Зоран Савковић Џери да би се, после пар краћих представа класичног репертоара, определио за алтернативну сцену. Театар се од почетка суочавао са великим проблемима, пре свега финансијске природе, због чега су пробе по правилу одржаване у приватним становима чланова али ни то није могло да угрози квалитет верификован победама на бројним фестивалима. Податак да је окупљао младе људе, претежно оне који су волели позориште а нису могли да се искажу у формалном, а да је који пут била потребна и женска особа зрелијег доба отворио је пут Нади Станков као реткој у тим годинама која појаву на сцени није сматрала срамотом. Џери се показао као свестран уметник који је највећи део послова током припреме нове представе углавном радио сам. Поред тога са члановима трупе реализовао је бројне радио и телевизијске емисије и филм о легенди краљевачког глумишта Сретену Степићу у коме је Нади додељена улога његове животне сапутнице Зоре. - Ако сам оно што сам научила о позоришту могла негде да пласирам, било је у представама са којима смо гостовали на различитим сценама, али и старачком дому, пред пензионерима и болеснима у Горњој Трепчи. Сва велика позоришта имају и алтернативну сцену, али се показало да то у овој средини тешко може да прође. На фестивалима у Панчеву и Суботици, на којима су гостовала и алтернативна позоришта из Мађарске, имала сам прилику да упознам многе значајне људе из ове области стваралаштва. Била сам у прилици да видим представе какве не бих могла у овој средини и схватла да је Театар „Сунце“ био много познатији у свим местима где смо гостовали него у свом граду – признаје Нада. После изненадне смрти оснивача Зорана Савковића Театар „Сунце“ тавори изводећи представе по његовим текстовима, а искорак са пута који је

зацртао у највећој мери ограничава уверење да нови не би били на нивоу по коме је препознаван у алтернативом окружењу. Ограничавајући фактор је и чињеница о све мањем броју ентузијаста спремних да се у авантуру алтернативног позоришта упусте а да за то не добију адекватну новчану надокнаду. У таквим околностима потреба за присуством у позоришту своди се на шапутање којим се помаже глумцима кад нису сасвим сигурни да могу дословце да интерпретирају текст улоге коју тумаче. Вишегодишње искуство потврђује да различито реагују на начин који им повећава сигурност на сцени и док једни негодују други су претерано захвални сваки пут кад уз помоћ суфлера успеју да приведу представу крају. Нада демантује уврежен став да суфлер све време седи на једном месту и тек по који пут, по потреби, дошапне по коју реч која треба да помогне како би се одржао континуитет представе. У патикама које не стварају шумове, по правилу обучена у црно, током представе све време настоји да пронађе право место са кога би на најбољи начин извршила поверен задатак. Након завршетка увек се најпријатнијим чини признање глумца о значају присуства чак и ако није изговорила ни једну реч. Баш због тога Нада верује да је суфлер исто што и ватрогасац, треба да постоји а најбоље је ако никада не дође у ситуацију да интервенише. У припрему представе укључена је од прве пробе кад добије текст као и сваки од глумаца. За разлику од њих који уче само свој део текста обавеза суфлера је да до премијере савлада у потпуности најмање четири петине комплетног. - Ако глумац погреши, а деси се да одлута унапред у сасвим другу сцену, мораш да га вратиш на начин да даље не збуњује себе, али ни остале учеснике у представи. Треба да знаш где можеш да га вратиш, јер је глупо да дође у ситуацију и понови текст који је већ рекао, па мора да каже нешто што је најближе а да не збуни остале. Ако пропусти да каже нешто то није опасно као ако каже нешто из другог

чина, па остали не могу да одговоре. У случају да прескочи нешто што је јако битно, и без чега нема радње, мораш да га вратиш а то је најтеже. Због тога увек мораш да имаш целу представу пред собом јер постоје критичне тачке, или реченице, које су глумцу проблематичне, или му не одговарају. Ако је нешто заборавио на почетку онда то остане до краја, па спорну реченицу подвучеш и црвеном и црном бојом и кад дође на ред та реплика пазиш да каже исправно. У деведесет одсто случајева грешке са почетка припрема остају до краја, па мораш да суфлираш не чекајући да глумац затражи помоћ. Греши свако ко мисли да је суфлирање само шапнути нешто, јер то није ни лако ни једноставно – каже Нада. Оптерећеност приватним проблемима на позоришној сцени је видљивија него у било ком другом окружењу, па може да доведе до потпуне блокаде глумца која га онемогућава да изговори текст. Суфлер то мора да осети и пре него почне престава чак и у ситуацијама кад глумац не тражи помоћ. Није необично да са годинама слаби слух па посебно треба обратити пажњу на оне који припадају категорији старијих, али у мери да се то не осети у гледалишту. У ситуацији кад се нађу у неприлици глумци прибегавају различитим методама којима настоје да покажу да им је потребна помоћ. И док неко само бојажљиво погледа према месту на коме се налази суфлер, није необично да покретом руке покаже да се налази у невољи, а по који пут промени место на коме треба да буде како би био ближе суфлеру. Због тога се посебно важном сматра потреба да се пажљиво посматрају све кретње, али и што детаљније познавање текста без гледања у оно што је записано. Карактеристичном се оцењује ситуација из представе „Девојка модре косе“ током које је главни глумац неочекивано још у првом чину почео да изговара за радњу веома значајну деоницу текста који разрешава ситуацију тек у трећем. Опасност да се извођење уведе у критичну фазу повод је за Надину реакцију много гласније не-

МАГАЗИН 23.4.2017.

23.4.2017.

МАГАЗИН

го обично, а присутни потврђују да се опаска чула и у трећем реду гледалишта. Дугогодишње искуство је основа за довољну дозу сигурности при решавању сваког проблема, а Нада потврђује да се у досадашњем раду никада није десило да не прати представу са довољно пажње потребне за контролу онога што се дешава на сцени. Честа гостовања на различитим сценама потврђују да се однос суфлера према послу разликује. Надин се потврдио као далеко квалтетнији због чега је добијала бројне похвале, посебно ако је уз овај паралелно радила и веома одговоран посао инспицијента као у представи „Пиџама за четворо“ насталој у кооперацији са позориштем из Крагујевца. - Одговорно тврдим да је комедија много тежа јер се стално нешто дешава и не сме да се деси пауза. Радња је убрзана и мора да буде у темпу, а ако гледаоцу попусти пажња онда је готово и више није смешно. После толико година најрадије се сећам сарадње са Јеленом Бартуловић и Ружицом Степановић. Јела је дивна и племенита жена на коју би већина млађих требало да се угледа, а и ја сам увек маштала да у њеним годинама будем таква особа. За разлику од већине глумаца она је увек мислила да је суфлерски посао леп и да треба имати довољно воље и љубави према позоришту да би се радио. Радила сам многе представе са Сретеном Степићем који се безброј пута доказао као човек чисте душе и срца са неописивом количином љубави према позоришту. Да би један аматер био толико добар глумац он мора стварно да воли позориште, а Степић је био човек који га је обожавао. Било је у позоришту и људи којима сам се дивила из прикрајка. Миша Марић је био глумчина којој сам се дивила колико и Нецу Цвијовићу који је много тога урадио у позоришту, био запослен, глумио у многим представама, а помагао и у „Сунцу“ – каже Нада. Крај пете деценије рада у позоришту прилика је за потврду да су представе са актуелог репертоара Краљевачког позоришта знатно захтевније него некадашње. И док је у неким ранијим периодима репертоар са лакшим и разумљивијим представама био оријентисан према широким народним масама у последње време су присутне неке друге. Због тога је код оних који су позоришту провели бројне деценије по који пут присутан жал што на репертоару нема више дела домаћих писаца, посебно комедија. У складу са развојем позоришта све већи захтеви се постављју пред све учеснике у реализацији представе. Ма колико се чинило да су они већи пред делом који се не појављује на сцени неспорна је чињеница да је данас много теже бити глумац него пре две деценије па су, због све оштријих критерију-

ма и већих захтева које се пред њих постављају, глумци принуђени да раде ствари које су тада биле назамисливе. Припадницима генерација које су упозоришту провеле више деценија највише недостаје дружење какво је обележило аматерски период рада. Нестало је у тренутку кад је новац постао примаран, па су првенствено глумци настојали да добију што више улога. - Посебно ми је тешко пало што је мање заступљен колективни рад па је свако окренут само себи, због чега сам се у новим оквирима осећала лоше. Глумци су добили статус, звање и плате, па се уздигли за шест степеника горе а техника спуштена за три. Одједном смо постали нико и ништа као да нисмо ни потребни ни важни. Односи су се променили у негативном смислу да ми је по некад жао што волим да идем, а није тако лепо. Можда је професионализам донео квалитет у уметничком смислу, али су међуљудски односи и дружење далеко од онога што је било. И поред тога мислим да је позориште на правом путу, и да ће бити јако успешно, јер има потенцијала и доста младих који су га заволели уз нас. Проблем је што немамо услове које би требало да имамо, јер су постојеће просторије премале – каже Нада која овог месеца навршава пуних пет деценија рада на даскама које живот значе. Уобичајено је да сличне јубилеје на сцени обележавају само глумци, а ни уверење да актуелни директор Краљевачког позоришта неглумачком делу екипе придаје много више значаја него његови претходници, не даје довољно наде да би нешто овако могло да се догоди. Ма колико да међу глумцима има оних који верују како сами могу да изнесу читаву представу, и да су сами себи довољни, искренији признају да им због сигурности много значи присуство суфлера. Колико се његова улога цени у другим срединама на најбољи начин потврђује искуство са гостовања Краљевачког позоришта у Лиону где је изведена представа „Школа за жене“. Била је то прилика за потврду да по завршетку представе са глумцима на сцену излази и суфлер како би се поклонио гледаоцима. Неизоставно питање докле, у уској је вези са представама у којима је ангажована, а Нада потврђује да ће помагати глумцима све док и последња од њих не буде скинута са репертоара. Велики део живота проведен у позоришту довољно је за потврду о великом задовољству упркос мишљењима да је понижавајуће бити иза сцене. Нада признаје да се никада није покајала што је прихватила ову обавезу уверена да би јој живот био знатно сиромашнији да није толико времена провела у позоришту. Т. Радовановић

Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 23.4.2017.

Имендан у Библиотеци

МАГАЗИН

23.4.2017.

КРАЉЕВО У СРЦУ

Фото: М. Радовановић

- Вишедеценијским разноврсним књижевним и новинарским радом Миломир Краговић се уврстио у ред драгоцених ретких изузетно марљивих посленика српске културе и јавне речи. - Краговић успешно поетски спаја свакодневно и вечно, обично и необично, опште и појединачно, нетрајно и трајно. - Краговић припада групи људи која посебну пажњу придаје раду што је повод за закључак да је, по сопственој оцени, у досадашњој књижевној и новинарској каријери урадио више него што је мислио у време кад је одлучивао да крене тим путем. - До данашњег времена пирамида вредности је окренута наглавачке, па образовани често губе битку у поређењу са оним другима. - Новинарство само на филму делује фино и симпатично

23.4.2017.

МАГАЗИН

раљево је један од ретких градова који има привилегију да сваке године, уз бројне друге, слави и два значајна датума, 19. април кад се обележава дан на који је 1882. године град добио данашње име и Дан Краљева Краљевдан који се обележава 7. октобра. У дугој историји град је у више наврата мењао име а садашње, са кратким прекидом од неколико година после Дргог светског рата, носи већ 135 година. Најзаслужнијим за то сматра се први српски краљ у ововековној историји Милан Обреновић који је, путујући по Србији те године, удовољио захтеву грађана вароши карановачке да се архаично име града преименује и назове Краљево. Носилац бројних активности којима се обележава имендан Краљева и ове године је Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, а једна је пригодан про-

грам посвећен овом датуму и књижевнику, новинару, уреднику и издавачу Миломиру Краговићу. У програму означеном као свечаност учествововали су градоначелник града др Предраг Терзић, писци Миломир Краговић, Милоје Радовић и Милош Милишић и ученици Музичке школе „Стеван Мокрањац“. Миломир Краговић је српски књижевник који се школовао у Рашкој, Краљеву и Београду, а након стицања звања дипломираног економисте био дугогодишњи уредник Омладинских новина, Борбе, Осмице, Верзал-преса и Вечерњих новости, да би се последњих двадесетак година професионално бавио издаваштвом. Књижевни опус Миломира Краговића чини више књига поезије за децу и одрасле, и неколико романа, а заступљен је у домаћим и страним антологијама поезије. Његова дела

превођена су на италијански, шпански, енглески, кинески, руски, чешки, немачки, македонски и словеначки језик. Од прве збирке поезије „Толико сам мртав“ објављене 1971. до друге „Писак“ прошло је пуних четрнаест година. Кад је ова област књижевног стваралаштав у питању најплоднијом се оцењује 1989. година када су из штампе изашле три збирке песама, „Леденице“, „Директан пренос“ и „Шатори од коже“. До 2000. године објављене су још „Свето место“, „Кућни активиста“ и „Ново склониште“, а после тога „Аритмија“, „Скупљачи прашине“ и „Српске утопије“. Опус поезије за децу чини четрнаест књига, „Срце иште градилиште“, „Смешна сећања“, „Трапаве речи“, „Петао у опери“, „Победиће деца“, „Крупне ситнице“ „Лево крило“ и „Угојио се миш“, настале у прошлом веку. У првој години новог миленијума настале су

збирке „Главате дилеме“, „Ко те шиша“ и „Бесне глисте“ а након тога, до 2014. „Цимни ме“, „Туђе ципеле“ и „Азбука паса“. Краговић се сврстава и међу прозне писце о чему сведоче збирка кратких прича „Шведски сто“, приче за децу „Причаоница“ и „На метли која светли“, потом романи „Бумеранг“, „Свлачење душе“ и „Деца олује“. Од 1985. године кад је награђен Златном значком Културно просветне заједнице Србије уследио је низ других међу којима су најзначајније, Годишња награда „Борбе“, Гашино перо, Франц Кафка, Златна ружа, Змајева награда, Доситејева награда, Масарикова награда и последња недавно добијен Златни беочуг за допринос култури Београда. Говорећи о књижевном стваралаштву за децу вршилац дужности директора Народне библиотеке „Стефан

Првовенчани“ песник Милоје Радовић је потврдио да се, вишедеценијским разноврсним књижевним и новинарским радом, Краговић уврстио у ред драгоцених ретких изузетно марљивих посленика српске културе и јавне речи о коме су писали истакнути српски критичари и писци. На основу њих изводи се закључак да Краговић успешно поетски спаја свакодневно и вечно, обично и необично, опште и појединачно, нетрајно и трајно. - Чедомир Мирковић за његово песништво каже: „Оно може да упозорава, да разјашњава, да узнемирава или бар да упућује на дубоке противречности света у коме живимо“. Ова најтачнија критичарска оцена о песништву за одрасле Миломира Краговића могла би се готово у целости применити и на његово песничко и књижевно стваралаштво за децу о којем је, упркос чињеници да га нису заобишле лектира,

читанке, књижевне награде и наше најзначајније антологије дечје поезије, знатно мање писано него о другим писцима његове генерације. Он је прве две књиге за децу и младе „Срце иште градилиште“ и „Смешна сећања“ објавио далеке 1984. године. Оне су српској књижевности за децу донеле још један особен друштвено ангажован по свему само свој за дечју књижевност нов и драгоцен поетски глас. Та његова књижевна посебност се потврђивала и нарастала из књиге у књигу. Оне су се, тематски потпуно различите, саме сједињавале у једну широм отворену велику Краговићеву књигу за децу која се, од случаја до случаја, назива другачије. Његове песме за децу су попут песама Душка Радовића, игриве, загонетне и премудре. Са мало речи он тачно казује све о нашој породици, о нашем друштву и о целом узаврелом, ни мало лепом и за-

23.4.2017.

МАГАЗИН

чуђујуће много накострешеном свету – потврдио је Радовић. Сећање на Краљево из младости враћа у време када се у Улици хероја Маричића играо фудбал, а новинарски узори били припадници посебно талентоване генерације, или се то млађима само чинило. Међу њима су новинар Политике Воја Благојевић, Радио Београда Марко Марковић, Новости Драги Петровић и Милан Глишовић, као и локална звезда и хроничар Краљева Мија Сарић. Пре тачно пола века припадници талентоване генерације су покренули књижевни часопис „Октобар“ као асоцијацију на стрељање и део страшне трагедије које је задесила град. Главни уредник је био Богдан Мрвош, секретар редакције Михајло Жутић, а чланови у то време највећи књижевни таленат Драган Илић Нишки, потом Петар Вулић који се тек вратио из Париза, па сликари Ђорђе Симић и Мића Маравић као технички уредници који су настојали да часопису дају европски изглед. Почетак издавачке делатности означила је књига поезије краљевачког конобара Радисава Милошевића Диса да би уследиле друге међу којима и Краговићева „Толико сам мртав“. Добром познаваоцу књижевних прилика тога времена није било тешко да потврди како је „Октобар“ био знатно квалитетнији часопис него крушевачка Багдала, Ново стварање из Лесковца и многи други. Годинама уназад Краљево је расадник бројних талената у различитим областима уметничког изражавања. Одавде су потекла многа значајна имена српске књижевности, а све је почињало у време кад је прве књижевне кораке правио Миломир Краговић. Најталентованијом из генерације оцењује се Драгиња Урошевић, ништа мање ни краљевачки новинар Предраг Марковић за кога се верује да није на прави начин искористио таленат који чини тек један одсто фактора који воде кауспеху. Преосталих 99 чини рад који је код бројних талентваних изостао, па се често чини да су бројне активности биле усмерене против талента. Добра потврда је велики број

талентованих у различитим областима, не само у култури него и другим областима, чак и политици, који су сматрали да је то довољно. Краговић припада оној групи људи која посебну пажњу придаје раду што је повод за закључак да је, по сопственој оцени, у досадашњој књижевној и новинарској каријери урадио више него што је мислио у време кад је одлучивао да крене тим путем. Новинарска каријера започела је у „Ибарским новостима“ које су у то време биле тиражни и моћни лист са великим бројем квалитетних новинара чији је рад профилисала уредница Љиљана Ђорђевић. Новинарство се чинило посебно атрактивним младим људима, посебно онима који су више читали и због тога уживали већи углед у својој средини. Можда и због тога поразно делује чињеница да је до данашњег времена пирамида вредности окренута наглавачке, па образовани често губе битку у поређењу са оним другима. Нема много разлике ни када је у питању новинарство које у Србији, а посебно у Краљеву, живи најтеже дане. - Новинарство само на филму делује фино и симпатично. То је рударски посо где човек кад год пише, пише нов текст јер не може да препише онај који је већ објавио. Данас у време шунда све је на првој страни новина, а ми смо учили неко друго новинарство. И тада је било ствари које се не помињу, Тито, братство и јединство, а не дираш несврстане и никога из ЦК. Вештина је била да се поруке саопштавају између редова, па у првом читању немаш утисак да је то критика. Због цензора из Градског комитета Савеза комуниста било је балансирања, наслови нису били такви да скрећу пажњу, поднаслови су изгледали како тако, а унутар текста смо балансирали да не бисмо добијали казне – сведочи Краговић о искуству уредника Новости које представљају најтиражнијег српског издавача. О томе сведочи податак о око седам милиона и пет стотина хиљада продатих књига чиме се разбија стереотип о томе да Срби не воле да читају. Вишедеценијско искуство у издава-

штву потврђује да добар наслов, уз квалитетну рекламу и коректну цену, увек налази пут до читаоца. Од 2004. године, кад је постао уредник издавачке делатности компаније Новости, Миломир Краговић је потписао хиљаду и 600 наслова. Највећи тираж достигла је књига Жарка Лаушевића „Година прође, а дан никако“, која је продата у 325 хиљада примерака, а следе „Лаке приче“ Нелета Карајлића и „Смрт је непроверена гласина“ Емира Кустурице од којих је свака нашла пут до сто хиљада читалаца. Допринос Новости ширењу популарности књиге огледа се и у поклонима бројним библиотекама, а краљевачка је захваљујући овој компанији богатија за шест и по хиљада књига. Колико је књижевна продукција значајна потврђује податак да се у Србији између два сајма књига објави око девет хиљада нових наслова, а популаризацији читања је у знатној мери допринела доступност књига које се, сем бензинских пумпи, могу купити и на киосцима. Ову праксу прве су започеле Новости, а Краговић енергично демантује да овако изабран пут до читаоца представља киоск издаваштво. То што су се књиге појавиле на киосцима само је начин да до ње дођу и љубитељи писане речи из средина у којима не постоје књижаре. Означеног као град младости, у који је из Рашке стигао у осмој години живота, Краговић доживљава Краљево и као симбол отвореног града који се шири у свим правцима, а посебно значајном оцењује се књижевна делатност. - Краљево је увек имало дух у култури. Морам да признам да је у српском менталитету да ми, као писци и ствараоци, много више носимо у срцу Краљево него што се Краљево сећа нас. Једне године сам био аутор сценарија за Краљевачки октобар, а одрекао се хонорара, и од те године више никад нисам био позван на те манифестације, па мислим да је то грешка свих власти у Србији – потврдио је Краговић као припадник генерације која врхуни у књижевности посебно кад је поезија у питању. Т. Радовановић

МАГАЗИН

23.4.2017.

Народни музеј у сусрет имендану Краљева

КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЗАБОРАВА - Изложбу „Друг Тито и друг Марко у посети Ранковићеву и Краљеву“ од аутентичних фотографија из Историјске збирке Народног музеја, Историјског архива и приватних колекција приредила музејски саветник Силвија Крејаковић. - Дочеци председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, кратко време и Александра Ранковића, сматрају се својеврсним спектаклима јер су, као метафора апсолутне власти, представљали најважније догађаје у презентацији моћи тадашњег система

МАГАЗИН 23.4.2017.

МАГАЗИН

23.4.2017.

раљевачки Народни музеј се серијом пригодних изложби укључио у обележавање имендана Краљева, а након изложбе посвећене члановима породице последње руске династије Романов посетиоцима је пружена још једна прилика да се врате коју деценију уназад. То је изложба „Друг Тито и друг Марко у посети Ранковићеву и Краљеву“ коју је специјално за ову прилику, од аутентичних фотографија из Историјске збирке Народног музеја, Историјског архива и приватних колекција, приредила музејски саветник Силвија Крејаковић. Много деценија након настанка фотографије представљају драгоцено сведочанство о времену социјализма на овим просторима, његовог државног механизма, његових вредности, свеукупне иконосфере и сличних симбола. Међу експонатима су извештаји дневних гласила, који су помно пратили свечане дочеке чланова најужег државног послератног руководства, документујући догађаје и њихове акте-

ре. Посебно значајним за тај период чини се симболичност имена у званичном називу града Ранковићево у периоду од 8. јула 1949. до 8. јануара 1955. године. Фотографије сведоче о присуству Александра Ранковића приликом агитације за Народни фронт 1950. године, посети граду у пратњи председника државе 1951. и 1959. када је свечано открио Споменик отпора и победе и посетио „Магнохром“. Свечани дочеци највиших представника државног руководства представљали су манифестације које су, у првим послератним годинама, изазивале велику пажњу локалне јавности. Тадашње Краљево је било активни учесник у изградњи социјалистичког пројекта који се на најбољи начин манифестовао у промени имена у Ранковићево, промени имена улица и тргова. Дочеци председника СФРЈ Јосипа Броза Тита, кратко време и Александара Ранковића, сматрају се својеврсним спектаклима јер су, као метафора апсолутне власти, предста-

вљали најважније догађаје у презентацији моћи тадашњег система. Промена друштвено историјских околности средином шездесетих година кад су, после IV седнице Централног комитета Савеза комуниста Југославије на Брионима, Ранковићеве слике поскидане са зидова а ратне и послератне фотографије на којима је његов лик фалсификоване, одлучујуће је утицала да падне у заборав, а у једној монографији из тог времена уопште се не помиње да се Краљево звало Ранковићево. У публикацијама и јавности, од 1966. до почетка осамдесетих година прошлог века, избрисано је сећање на Ранковићево, и посете Александра Ранковића, а тиме и колективно памћење. - Ова изложба проблематизује поље парадокса памћења које је најочигледније са такозваним колективним памћењима. Дакле, како памтимо, зашто памтимо, како заборављамо све што иде у прилог чињеници да је прошлост један отворени конструкт и да

се из њега увек изнова интервенише у пољу садашњости. Оно што се данас памти жеља је садашњости, а не реалног историјског конструкта. Прошлост се увек брише у корист новог почетка. Колегиница Силвија на овој изложби проблематизује и инетрпретира причу о разлици и начину на који су догађаји забележени на фотографијама, који су се на нивоу спектакла десили у Ранковићеву 1951. Краљеву 66. и 73, и каснијој интерпретацији ових догађаја. Њу занима култура сећања, или прецизније култура заборава. Њу занима широко поље тема и текстова који се очитавају на овим фотографијама. Дакле, све оно што се употребило и злоупотребило током времена и, како је она дивно приметила у свом тексту, захваљујући овим фотографијама и њиховом читању увиђамо колико су се успон и пад носилаца политичке моћи одражавали на процесе селекције историје, на процесе заборава, брисања, на процесе цензуре и антицензуре односно ауто-

цензуре – истакла је историчар уметности Народног музеја Сузана Новчић. Изложба на посебан начин покреће веома важну тему културе сећања на епоху социјализма. Иако фотографија као медиј изгледа потпуно прозирно, јасно и свима разумљиво, она је условљена техником снимања, технологијама које су важиле у то време, али и културом као скупом сродних симбола који одликују једно време, епоху и схватање живота. На овој изложби то је социјализам у коме спонтана ствар није била дозвољена, па ни спонтана фотографија која је углавном репрезнетовала оно што је тадашња власт желела. Краљево је посебан случај због тога што је једно време носило име Ранковићево због чега је долазак друга Александра Ранковића имао исти статус као и долазак друга Тита. Због свега што се десило у наредним деценијама, и прекида социјалистичког поретка у целом свету, дошло је до заборава овог периода као и личности

које су обележиле читаву епоху, а једна је несумњиво био и Александар Ранковић, у круговима комуниста познатији као друг Марко. Изложба скида вео тајности са фотографија које су након 1966. смештене у музејске депое, тако и у заборав, а у недељи пред обележавање имендана Краљева поново оживљавају. У припреми изложбе из музејских депоа и заборава извучене су многе фотогафије које омогућавају једно ново читање. Због тога изложба фотографија „Друг Тито и друг Марко у посети Ранковићеву и Краљеву“ није само документарна изложба, већ и анализа конструкције прошлости у доба социјализма, потврдио је отварајући изложбу историчар музејски саветник у Народном музеју Чачак Милош Тимотијевић који се бави овим проблемима и тумачењима односа прошлости и садашњости. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 23.4.2017.

Јединствен издавачки подухват Народног музеја Краљево

МАГАЗИН

23.4.2017.

„БУРА“ ЛУИСА МАРЕРА

- Књига „Бура“ Луиса Марера обилује мало познатим детаљима из окупираних Краљева, Врњачке Бање и Трстеника који осветљавају ратне појаве и дешавања у редовима окупираног становништва, али и немачке војске. - Поред бележења историјских догађаја, сусрета са значајним и обичним људима чије судбине осликава, књига садржи аутентичне описе улица, тргова, башта, кафана, вила, господских и сиротињских кућа. - Историчарима и љубитељима прошлости књига даје смернице за откривање и употпуњавање нових чињеница и догађаја из не тако давне прошлости. - Пред читаоцима је оживео добри дух голобрадог војника немачког Вермахта који је, као и милиони његових вршњака са једне друге стране ровова, био принуђен да носи пушку

МАГАЗИН

23.4.2017.

здавачка делатност краљевачког Народног музеја само је једна из широке лепезе активности, а четири значајне књиге објављене прошле године сврставају ову установу у ред озбиљних издавача. После књига „Мија“, „Путовање данским краљевским возом“ и „Краљево од вароши до града“ пред читаоцима је „Бура“ Луиса Марера први пут објављена 1947. године непосредно по завршетку Другог светског рата. Тема књиге, преведене на српски језик уз сагласност ауторовог сина мр Волфганга Марера и кћери Еве Рихтер Марер, су ратне успомене пуне набоја које нису имале времена да чекају. Књига прати судбину ауторовог друга Герхарда Шмила, политичког истомишљеника јасно лево оријентисаног опредељења, који је већ при првом сусрету придобио Марера. „Бура“ говори о младом војнику Вермахта Алфреду Кронеку који се, још у Бечу

пред почетак Другог светског рата, упознаје са комунистичким идејама, почетком рата мобилисан и, по казни, прекомандован у Србију и стациониран у Врњачкој Бањи, касније у Краљеву. Преко пријатеља Шмила, коме је и

посвећена ова књига, ступа у контакт са партизанима, постаје њихов обавештајац и до краја рата сарађује са њима. Врњачка Бања, Краљево и Трстеник су места у којима се највећим делом одигравају догађаји описани у књизи која обилује лепим описима, а за издање Народног музеја употпуњена је Мареровим фотографијама. У њој су приче из војничког живота, највише главних јунака, Луиса Марера у лику Алфреда Кронека и Герхарда Шмила, затим осионог и бахатог војника Ериха који је, због страха да не буде откривен у трговачким махинацијама, побегао код локалних четника. Књига обилује мало познатим детаљима из окупираних Краљева, Врњачке Бање и Трстеника који осветљавају ратне појаве и дешавања у редовима окупираног становништва, али и немачке војске. Писана је са несумњивим симпатијама према срп-

ском народу, а поред бележења историјских догађаја, сусрета са значајним и обичним људима чије судбине осликава, књига садржи аутентичне описе улица, тргова, башта, кафана, вила, господских и сиротињских кућа у Врњачкој Бањи, Краљеву и Трстенику. По обиму није велика, али је садржајна и лако се чита, а историчарима и љубитељима прошлости даје смернице за откривање и употпуњавање нових чињеница и догађаја из не тако давне прошлости. Представљајући књигу директор Народног музеја Драган Драшковић је подсетио на интересантност теме бежања немачких војника у партизанске и четничке јединице што заслужује посебно истраживање. Први немачки војник који је на овом подручју побегао у партизане, а јула 1941. се обрео у љубићком одреду, био је Аугуст Хелер који је, у борбама за мост на Камиџори приликом

борби за ослобођење Краљева, као партизан погинуо 14. октобра 1941. године. - Луис Марер је поседовао изузетну моћ запажања, па је оставио сведочанство о раслојеном Београду, и

унутар Срба и унутар немачке војске, о Циганкама и цурама из војничих бордела, партизанима тим божјим проклетницима који су немачким војницима покварили уживање у овој топлој земљи богатој винима, ракијом

МАГАЗИН

23.4.2017.

шљивовицом и другим радостима, о расположењу војника који иду кући на одсуство, деморалисаности немачке војске пред крај рата, све већој подели за и против Хитлера. Идеолошки истомишљеници, убеђени комунисти Алфред и Герхард, у ратном вихору у Србији постали су пријатељи, другови који су, нашавши се у улози коју нису желели, један другом постали исповедници причајући и поверавајући се о ономе што су раније били. У жељи да помогну партизане излагали су се опасностима достављајући им податке и шифре пожелевши да дођу у планину у прву партизанску јединицу. Кад је правник из поште у Краљеву обезбедио партизанске исправе, и послао Герхарду у Трстеник, дошло је до провале и убиства актера у Краљеву, а хапшења Герхарда и његовог погубљења агуста 1944. године што је и покретач за писање ове књиге „Бура“ – подсетио је Драшковић. Поред чланова породице аутора представљању књиге су присуствовали преводилац Гордана Тимотијевић и др Љубодраг П. Ристић који подсећа да

је у вртлогу и кошмару рата у овом крају настала књига у којој је забележена опијеност победом и миром. Након првог објављивања у Кремсу у Аустрији 1947. године вратила се у место настанка у периоду кад су други догађаји запретили да време њене радње буде прекривено утисцима и ожиљцима неких потоњих догађаја. Садржај књиге оставља два снажна и неизбрисива утиска који заокупе сваког читаоца. Први ствара фотографија голобрадог Алојза Марера под немачким шлемом којим се заклања његово лице и потпуно крије његове зреле мисли. Други је песма под називом Србија и њен последњи стих који наговештава кобну смрт која се спушта на земљу. - Овом песмом на почетку, као и неким каснијим описима, Марер је показао вештину да кроз описе природних појава најави нека дешавања у тешком ратном вихору. Јунаци Марерове приче нису били у првим борбеним редовима, али су били на веома важним задацима. Као радиотелеграфистима било им је сигурно лакше,

али то не умањује њихову улогу у рату, ни величину поруке његове књиге. Уместо да користе погодности свог положаја они, обузети вестима о ужасима рата који се фрагментарно одвија и пред њиховим очима, предузимају оно што је у њиховој моћи. У искреној вери да иду добрим путем, свесни да се на том путу може изгубити живот, они верују да доприносе крају рата и победи оне стране за коју су убеђени да је права. Кроз књигу, наше симпатије према Мареровом главном лику Алфреду Кронеку расту превасходно због њихове акције у коју његов друг и он улазе свесно, и са уверењима које само младост може да носи. Могли бисмо се беспотребно упитати да ли би наше симпатије биле идентичне да су два јунака ове књиге, Кронек и Шмил, били у првим борбеним редовима под експлозијом граната и фијуцима метака. Они су из релативне удобности радиотелеграфске кабине ушли у опасност да буду изведени пред стрељачки строј. Дубока моралност Алфреда Кронека, односно ауторева приврженост ви-

соким људским вредностима, потврђује се вишеструко у овом роману. Главни ликови Кронек и Шмил осуђују немачке злочине, презиру разуздане четнике, осуђују али сажаљевају саборце Ериха Милера кога је рат сломио и претворио у пијаницу, лопова и насилника. Све то се слива у једну симболичну слику. Када види свог друга Шмила како у српској кући коју претресају отвара теглу пекмеза он га подсећа да то није његово и да на то нема право. У Мареровој имагинацији ова тегла, која није била Шмилова као што није био ни рат у коме се нашао, има два симбола, симбол ратом уништеног мира у србијанском селу и симбол чежње аустријског војника за таквим истим миром. Правдољубивост и сурова судбина одвешће тог истог аустријског војника пред стрељачки строј. Он ће се тада одрећи припадности немачкој солдатесци. У његовом одбијању писац Марер није порекао своју војничку заклетву Вермахту, већ се одрекао свега нељудског што је тај систем носио – објаснио је др Ристић. Захваљујући преводу Гордане Тимотијевић пред читаоциме је оживео

добри дух голобрадог војника немачког Вермахта који је, као и милиони његових вршњака са једне друге стране ровова, био принуђен да носи пушку. Аутор књиге, као и његов главни јунак, имао је срећу да преживи апокалипсу рата захваљујући чему је настао драгоцен писани споменик који је подигао свима онима који су били принуђени да ратују и били свесни да то није рат једних против других, већ општи рат против човечности. Као што је после сваког рата немогуће пребројати мртве тако је немогуће сазнати колико је било оних који су мислили као аутор ове књиге и чинили много шта у знак протеста и отпора. - Читајући ови књигу читалац се са сасвим исправним утиском може запитати шта преовлађује у преплитању сећања на истинске догађаје и имагинације изазване преживљеним. Не верујем да је документима доказиво оно што је Марер ставио у корице своје књиге, али је његова нарација сувише убедљива да бисмо макар и на трен посумњали у истинитост његове приче. Треба рећи да је Марер написао

и објавио књигу кратко време после краја рата. Ангажујући се на помоћи партизанима, са којима је био у контакту само преко једног илегалца, ни Кроник ни Шмил нису могли знати о каквом се покрету ради. У општем ослободилачком замаху и они су у имену њиховог команданта видели оличење слободе. Ако је та опијеност понегде занела Марера не треба је мерити аршинима које држимо у рукама седамдесет година касније. Као што је имао право да увиди погрешан пут којим је ишла војска којој је невољно припадао, тако је имао право на опијеност оних којима је, бар је тако мислио, својим човекољубљем такође припадао – каже др Ристић Посебно значајним оцењује се допринос чланова породице Луиса Марера захваљујући којима је створена могућност да се рат сагледа из перспективе оних који су, упркос својој младости, знали да његове страхоте сагледају из угла универзалне правде и човекољубља. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

Дечји фестивал фолклора

МАГАЗИН

23.4.2017.

ЗЛАТНИ СУ

УНЦОКРЕТИ дана, поред намлађих чланова првог и другог дечјег ансамбла Културно уметничког друштва „Краљевачка ризница“, наступила су и друштва из Ниша, Звечана, Скопља, Котора, Мајиловца, Ваљева, Врчина, Ранилуга, Рашке, Адрана, Змајева и Новог Пазара. Програм другог дана отвара припремни ансамбл „Краљевачке ризнице“, а настављају чланови културно уметничких друштава из Трстеника, Новог Пазара, Новог Сада, Ниша, Краљева, Чачка, Златибора, Скопља, Ужица, Земуна, Косова Поља и Рековца. Т.Р.

Фото: М. Радовановић

ести по реду дечји фестивал фолклора под називом „Златни сунцокрети“ отпочео је свечаним дефилеом учесника и великим заједничким колом на Тргу српских ратника. У два такмичарска дана, током којих достигнућа најмлађих чувара народне традиције оцењују кореограф Дејана Костић, етнолог Иван Терзић и професор музике Владиммир Милићевић, очекује се да пред Краљевчаним наступи око 1.500 учесника из 34 културно-уметничка друштва. Међу њих седамнаест на програму првог

МАГАЗИН 23.4.2017.

На репертоару Биоскопа „Кварт“ Мали шеф

МАГАЗИН

23.4.2017.

DreamWorks Anima\on и редитељ филма „Мадагаскар“ Том МекГрат позивају гледаоце да, у деведесетосмоминутној анимираној авантури у 2Д и 3Д формату, упознају најнеобичнију бебу. Мали шеф је урнебесна, универзална прича о томе како на породицу утиче долазак нове бебе која носи одело, актн ташну и понаша се као шеф. Испричана је из угла непоузданог наратора, маштовитог седмогодишњег Тима који је био центар универзума својих родитеља све до тренутка док се није појавио нови члан њихове породице. Љубоморан на новог брата креће у мисију да поврати пажњу родитеља и сазнаје да он и није баш обичан дечак. Аутори оригиналног сценарија су Мајкл МекКалерс и Марла Фрези, а у главним улогама наступају Алек Бол-

двин, Стив Бушеми, Лиза Кудроу и Џими Кимел. Филм се приказује до 26. априла у пројекцијама које почињу у 18 сати,

Паклене улице Док су Дом и Лети на меденом месецу, Брајан и Миа се повукли из игре, а остатак екипе ослобођен свих оптужби, тим који вечито путује по свету почео је да води нешто налик нормалном животу. Кад мистериозна жена заведе Дома у свет криминала, из ког не може да побегне, и кад изда оне најближе њему, екипа ће се сусрести с најтежим изазовом који ће их довести пред тест какав никад пре нису имали. Од обала Кубе и улица Њујорка, преко ледених равница код Баренцовог мора, елитна јединица ће прећи цео свет не би ли спречила анархисту да покрене хаос на светској сцени... и вратила кући човека који је од њих направио породицу. По сценарију Криса Моргана и Гери Скот Томсона филм је режирао Гери Греј, а у главним улогама наступају

Двејн Џонсон, Шарлиз Терон и Ван Дизел. Филм се приказује до 26. априла, а пројекције почињу у 19,45.

Изгубљени град З Британски археолог Перси Фокет је 1925. године кренуо у истраживање амазонске прашуме како би пронашао античку цивилизацију и открио једно од најважнијих открића икада, јер су Европљани вековима веровали да џунгла крије краљевство Ел Дорада. Истраживачи су најчешће умирали од глади и болести, или су их убили Индијанци, и тако оставили човечанство у уверењу да је Амазон стварно ненасељена територија. Али, Фокет се годинама припремао за тај пут. Иако је град „З“, наводни Ел Дорадо, опсесија многих истраживача, археолога, пустолова свака експедиција која је покушала да га пронађе окончана је катастрофом. По сопственом сценарију филм је режирао Џејмс Греј, а улоге главних ликова тумаче Чарли Ханам, Том Холанд, Роберт Патисон и Сиена Милер.

Филм се приказује до 26. априла у пројекцијама које почињу у 22 сата. Т. Радовановић

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 23. И 29. АПРИЛА

МАГАЗИН

23.4.2017.

23. април

1014. — Брајан Бору је у бици код Клонтарфа поразио ленстерско-викиншку војску, али је и он сам убијен у бици. 1660. — Мировним уговором из Оливе, Пољска је препустила Шведској Ливонију с градом Ригом. 1728. — У пожару уништен велики део Копенхагена. 1815. — Подигнут Други српски устанак под вођством књаза Милоша Обреновића. 1913. — Турци у Првом балканском рату Скадар предали Црногорцима. Одлуком великих сила 14. маја Црногорци се повукли, а Скадар припао Албанији. 1938. — Судетски Немци тражили, уз подршку Хитлера, пуну аутономију у оквиру Чехословачке. Минхенским споразумом у септембру исте године Хитлер Судете припојио Немачкој, а 1939. окупирао Чехословачку. 1941. — Грчка војска капитулирала пред трупама нацистичке Немачке, а краљ и Влада напустили земљу. 1945. — Совјетска армија у Другом светском рату ослободила нацистичке логоре „Захсенхаузен“ и „Равензбрик“. 1975. — Последња јужновијетнамска влада поднела оставку, а председник САД Џералд Форд признао пораз у Вијетнамском рату. 1990. — Премијер Кине Ли Пенг допутовао у Москву. То је била прва посета једног кинеског премијера СССР-у после 26 година. 1997. — Председници Русије и Кине Борис Јељцин и Ђанг Цемин потписали декларацију којом су се успротивили доминацији једне супер-

силе у постхладноратовској ери. 1998. — У Србији, на референдум о страном посредовању у решавању проблема на Косову и Метохији, изашло 73,05 одсто гласача, а против учешћа страних представника изјаснило се њих 94,73 одсто. 1999. — Тридесетог дана ваздушних напада НАТО-а на Југославију погођена зграда државне телевизије. Погинуло 16, повређено 18 радника. Уништено и више репетитора Радиотелевизије Србије. 2003. — Светска банка одобрила кредит од 80 милиона долара за подршку реформама социјалног сектора у Србији. У Пекингу одржани први директни преговори САД и Северне Кореје после признања Северне Кореје да је тајно радила на унапређењу нуклеарног оружја и тиме прекршила међународне обавезе. 2009. — Откривен је бљесак гама зрака GRB 090423 који је потицао од најудаљенијег познатог астрономског објекта.

24. април 1792. — Француски капетан Клод Жозеф Руже де Лил компоновао је „Марсељезу“, која је касније постала химна Француске. 1815. — На скупу у Такову донета је одлука да се подигне Други српски устанак против турске власти под вођством Милоша Обреновића. 1877. — Русија објавила рат Отоманској империји. 1898. — Шпанија објавила рат САД као одговор на ултиматум америчке администрације да се шпанска власт

повуче са Кубе. 1916. — У Даблину почео антибритански устанак за независну Ирску Републику. Британске трупе угушиле су устанак за шест дана. 1950. — Формирана држава Јордан спајањем краљевине Трансјорданија и Палестине под јорданском окупацијом. 1967. — У Београду је отворена прва дискотека у Југославији и једна од првих у Европи. 1970. — Кина је лансирала први вештачки сателит. 1975. — Троје људи погинуло у нападу немачке терористичке групе Бадер-Мајнхоф на амбасаду Немачке у Стокхолму. 1987. — Слободан Милошевић, тадашњи председник Председништва Савеза комуниста Србије, посетио је Косово Поље и дао подршку Србима са Косова који су се жалили на све агресивнији национализам косовских Албанаца. Та подршка, симболично изражена реченицом „Нико не сме да вас бије“, означила је почетак српског популистичког таласа на чијем ће челу у наредних 13 година бити Слободан Милошевић. 1991. — Влада Јужне Африке саопштила да је постигла договор с Афричким националним конгресом Нелсона Манделе да до 30. априла 1991. ослободи све политичке затворенике. 1992. — Герилски лидери у Авганистану договорили су се да Савет од 50 чланова преузме власт после рушења комунистичког режима Наџибулаха. 1996. — Палестински парламент у избеглиштву је из повеље Палестинске ослободилачке организације избацио одредбу о уништењу Израела. У Пекингу, председници Русије и Кине Борис Јељцин и Ђанг Цемин договорили су се о новим односима две земље. 2003. — Министарство унутрашњих послова Србије поднело је Окружном тужилаштву у Београду кривичну пријаву против бившег председника Југославије Слободана Милошевића и још осам лица осумњичених за умешаност у убиство бившег председника Председништва Србије Ивана Стамболића.

Јужноафрички суд осудио је хероину антиапартхејда Вини МадикизелаМандела, бившу супругу некадашњег председника Нелсона Манделе, на шест година затвора због преваре и крадје. Након жалбе казна јој је смањена на три и по године затвора. 2004. — Папа Јован Павле Други поставио је једну опатицу на одговорну позицију у Римокатоличкој цркви, треће место у конгрегацији која руководи верским редовима. То је највише место које је једна опатица икада заузела у админситрацији Римокатоличке цркве. САД су ублажиле економске санкције Либији, пошто је напустила програм производње оружја за масовно уништење. Санкције су биле на снази од 1986. године. Кипарски Грци су двотрећинском већином на референдуму одбили уједињење са кипарским Турцима и тиме спречили да цео Кипар уђе у Европску унију. 2013. — 1.129 особа је погинуло, а око 2.500 је повређено у урушавању зграде у месту Савар у Бангладешу. 2016. — На ванредним парламентарним изборима у Србији владајућа Српска напредна странка освојила убедљиву већину посланичких места.

25. април 1512. — Турски султан Селим I ступио на престо. 1644. — Збачена је кинеска династија Минг када је цар Чонг Џен извршио самоубиство током сељачког устанка који је предводио Ли Зиченг. 1792. — На погубљењу друмског разбојника Жака Пелетјеа на Тргу Де Грев у Паризу у Француској први пут употребљена гиљотина. 1859. — Почело је копање Суецког канала према пројекту конзула Француске у Александрији Фердинанда де Лесепса. 1915. — Искрцавањем британских, француских, новозеландских и аустралијских војника на полуострво Галипоље почела је Галипољска операција, једна од највећих битака у Првом светском рату.

23.4.2017.

МАГАЗИН

1920. — Пољске трупе упале у Украјину, брзо напредовале и 6. маја заузеле Кијев. Миром у Риги 12. марта 1921. Пољска добила од Совјетске Русије територију с више милиона Украјинаца и Белоруса. 1945. — Совјетске и америчке трупе среле се, први пут у Другом светском рату, код места Торгау у Немачкој. У Сан Франциску 45 земаља антихитлеровске коалиције, укључујући Југославију, почело оснивачку конференцију Уједињених нација. 1974. — У Португалу у Револуцији каранфила оборен је аутократски режим Марсела Каетана. 1975. — На првим слободним изборима после пола века победила Социјалистичка партија Марија Соареша. 1980. — Мисија командоса САД, која је требало да спасе 53 члана амбасаде САД у Техерану, држане као таоце, пропала у иранској пустињи после погибије осам Американаца у судару хелокоптера са авионом. Срушио се дански „боинг 727“ који је превозио британске туристе на линији Манчестер-Тенерифе. Погинуло свих 146 путника и чланова посаде. 1982. — Последњи израелски војници напустили Синај, окончавши петнаестогодишњу окупацију тог египатског полуострва. 1993. — У присуству мировног посредника, лорда Овена, председници Југославије, Србије и Црне Горе Добрица Ћосић, Слободан Милошевић и Момир Булатовић покушали да убеде лидера Републике Српске Радована Караџића да потпише коригован ВенсОвенов мировни план. Наредног дана Скупштина Републике Српске одбила план, рат у Босни настављен, а Југославији пооштрене санкције међународне заједнице. 1994. — У Лондону формирана Контакт-група за координацију дипломатских акција САД, Русије и Европске уније у рату у Босни. 1999. — Авијација НАТО срушила друмско-железнички Жежељев мост, већ оштећен у три напада претходних дана. Нови Сад тако остао без последњег од три моста на Дунаву. 2000. — У Београду убијен дирек-

тор „Југословенског аеротранспорта“ Жика Петровић. 2002. — Русија саопштила да су руске трупе убиле Катаба, једног од најтраженијих људи у земљи, чеченског лидера арапског порекла, за којег се сумњало да има блиске везе са Ал Каидом. 2004. — За председника Аустрије изабран кандидат Социјалдемократске партије Хајнц Фишер. 2006. — Тужилаштво за ратне злочине Србије је подигло оптужницу против осам особа за убиство 48 цивила у Сувој Реци, на Космету, 26. марта 1999. године.

26. април 1532. — У походу на Беч турска војска под командом султана Сулејмана II ушла у Мађарску. 1607. — Капетан Џон Смит у Кејп Хенри у Вирџинији довео прве колонисте који су основали прво стално британско насеље у Северној Америци. 1717. — У олуји код Масачусетса потонула гусарска галија Уида са око четири тоне злата. 1828. — Русија објавила рат Турској у знак подршке Грчкој у борби за независност. 1915. — Италија тајно потписала Лондонски уговор с Великом Британијом, Русијом и Француском и, у Првом светском рату, прешла на страну сила Антанте уз обећање да ће добити Тирол, Трст, Горицу, Истру, делове Далмације и Албаније. 1933. — Основана је тајна полиција нацистичке Немачке, Гестапо. 1937. — Луфтвафе је бомбардовао Гернику током Шпанског грађанског рата. 1942. — У највећој несрећи у историји рударства, у кинеском руднику угља у Бенксију, тада под окупацијом Јапана, погинуло најмање 1.540 људи. 1945. — Ухапшен маршал Анри Филип Петен, шеф француског колаборационистичког режима, са седиштем у Вишију, у Другом светском рату. Осуђен на смрт због издаје, али му је због ранијих заслуга и старости казна преиначена у доживотну робију.

1945. — је одржано треће и последње засједање Земаљског антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине (ЗАВНОБиХ) у Сарајеву. 1954. — У Женеви почела конференција о Индокини којом је окончана француска доминација у том делу света. САД нису прихватиле резултате скупа, па је у јуну 1954. диктатор Нго Дин Дијем, уз подршку САД, постао премијер Јужног Вијетнама. 1962. — Британија лансирала први сателит „Ариел I“. 1964. — Тангањика, Занзибар и Пемба основале Уједињену Републику Тангањике и Занзибара, која је 29. октобра 1964. променила назив у Танзанија. 1986. — Експлодирао је четврти блок нуклеарне електране Чернобиљ изазвавши најтежу радиоактивну несрећу у историји. 1994. — У Јужној Африци одржани први избори на којима су учествовали и црнци и белци, а који су означили крај режима апартхејда. 1999. — Током ваздушних удара НАТО на Југославију Европска унија забранила улазак у земље-чланице Уније председнику Југославије Слободану Милошевићу, члановима његове породице, званичницима Југославије и Србије и увела ембарго на увоз нафте. 2003. — На заседању Комисије Уједињених нација за људска права озваничен крај мандата специјалног изасланика за људска права у Србији и Црној Гори. 2005. — Сирија је под међународним притском повукла последњу групу од некадашњих 14.000 војника стационираних у Либану, окончавши тако 29-годишње уплитање у унутрашње прилике у тој земљи.

27. април 1594. — Спаљене мошти Светога Саве 1521. — Урођеници са филипинског острва Мактан убили португалског морепловца Фердинанда Магелана, који је предводио експедицију на првом путовању око света.

1830. — Јужноамерички војсковођа и први председник Колумбије Симон Боливар, оптужен за диктаторске амбиције, поднео оставку. 1830. — Београд добио прво улично осветљење, фењере са свећама. 1909. — Група „Младотурци“ оборила са власти турског султана Абдула Хамида. 1941. — У Атину, у Другом светском рату, ушли немачки тенкови. 1945. — Ухапшен италијански диктатор Бенито Мусолини. Стрељан наредног дана у месту Донга, на језеру Комо. 1950. — Уједињено Краљевство је признало Израел. 1956. — Роки Марчано се повукао из бокса као једини непобеђен светски шампион у „тешкој“ категорији. 1960. — Проглашена независност афричке државе Того, бивше француске колоније. 1961. — Сијера Леоне стекао независност од Велике Британије. 1978. — Авганистанске војне снаге преузеле власт у земљи и успоставиле владу. Председник Мохамед Дауд Кан убијен, нови председник Нур Мохамед Тараки прогласио Демократску Републику Авганистан. 1992. — По распаду СФРЈ, проглашена Савезна Република Југославија, заједничка држава Србије и Црне Горе, која је трајала непуних 11 година. СРЈ проглашена на основу Устава донетог истог дана. Посланици у Савезном већу Скупштине СФРЈ претходно усвојили Декларацију о стварању СРЈ. Русија и 12 бивших совјетских република постале чланице Међународног монетарног фонда и Светске банке. 1993. — Еритреја стекла независност од Етиопије после три деценије дугог грађанског рата и референдума на којем су њени грађани гласали за независност. Фудбалери репрезентације Замбије су погинули у паду авиона у Атлантски океан код Габона на путу да одиграју квалификациону утакмицу за Светско првенство 1994. против Сенегала. Представници Кине и Тајвана у Сингапуру почели разговоре, прве од завр-

23.4.2017.

МАГАЗИН

шетка кинеског грађанског рата 1949. 1997. — У Хонгконгу званично отворен најдужи висећи друмско-железнички мост на свету, који је повезао град с новим аеродромом. 1999. — У ваздушним нападима НАТО на Југославију погођен центар Сурдулице. Погинуло 17 људи, рањено 11, око 300 цивилних објеката срушено или оштећено. 2001. — Русија потписала уговор са Северном Корејом о побољшању квалитета оружја које је та комунистичка земља добила током совјетске ере. 2003. — На председничким изборима у Парагвају победио Никанор Дуарте Фрутос, чиме је настављен континуитет педесетпетогодишње владавине његове партије Колорадо, која је у свету најдуже на власти. 2015. — Припадник вахабијског покрета уз поклич „Алаху екбер“ напао полицијску станицу Зворнику. У размени ватре један полицајац убијен, двојица рањена, а нападач ликвидиран.

28. април 1789. — Побуњена посада енглеског брода „Баунти“ оставила капетана брода Вилијама Блаја и његових 18 присталица у водама код Тахитија. Блај после 48 дана драматичне пловидбе и више од 3.500 миља успео да се домогне острва Тимор, близу Јаве. 1804. — Током Првог српског устанка у Земуну одржан састанак српских устаника и Турака, уз посредовање Аустрије. После неуспелих преговора о успостављању мира српски преговарачи се вратили у Остружницу и почели припреме за напад на Београд. 1919. — На Версајској мировној конференцији у Паризу, 32 државе, укључујући Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, прихватиле пакт о оснивању Лиге народа. 1939. — Адолф Хитлер одбацио немачко-пољски пакт о ненападању из јануара 1934. и немачко-британски уговор из јуна 1935. 1941. — Алојзије Степинац позвао

свештенство да брани НДХ 1952. — Јапану враћен суверенитет који му је, после пораза у Другом светском рату, одузет мировним уговором из Сан Франциска 1951. 1969. — Председник Француске Шарл де Гол дао оставку после референдума о регионализацији земље и реорганизацији Сената, на којем је већина Француза гласала против његових предлога. 1977. — Чланови немачке левичарске терористичке групе „Бадер-Мајнхоф“ осуђени на доживотне робије. 1980. — Државни секретар САД Сајрус Венс поднео оставку после неуспеле мисије командоса за спасавање америчких талаца у Ирану. 1992. — Прокомунистичка влада у Кабулу предала власт исламским герилцима, чиме је окончан четрнаестогодишњи грађански рат у Авганистану. 1995. — У експлозији гаса погинула најмање 103 становника јужнокорејског места Тегу. 1999. — Влада Југославије Међуна-

родном суду правде у Хагу поднела тужбу против земаља НАТО-а због неовлашћене употребе силе у ваздушним ударима који су почели 24. марта. Лидер Српског покрета обнове Вук Драшковић смењен са места потпредседника Владе Југославије због критика на рачун власти током ратног стања. 2001. — Бизнисмен из САД, Денис Тито, први човек који је платио лет у свемир (20 милиона долара), отпутовао је, с руском посадом, на Међународну свемирску станицу. 2002. — У паду хеликоптера у Русији погинуо губернатор сибирске области Краснојарск, генерал Александар Лебед, бивши саветник председника Русије Бориса Јељцина за безбедност, својевремено и председнички кандидат. 2004. — Снимци америчке ТВ ЦБС о злостављању ирачких заробљеника у ирачком затвору „Абу Граиб“, под контролом војске САД, изазвали шок у свету. Председник САД Џорџ Буш упутио јавно извињење ирачком народу

за понижење које су претрпели ирачки затвореници и њихове породице.

29. април 1429. — Јованка Орлеанка, је стигла са војском у Орлеан са циљем да прекине вишемесечну енглеску опсаду. 1770. — Британски истраживач Џејмс Кук је стигао до залива Ботани Беј код данашњег Сиднеја. 1862. — Снаге Уније под водством Дејвида Фарагута освојиле су Њу Орлеанс. 1892. — У Београду је основана Српска књижевна задруга. 1945. — Америчке трупе су у Другом светском рату ослободиле немачки концентрациони логор Дахау. Снаге нацистичке Немачке у Другом светском рату капитулирале су у северној Италији, Аустрији, Штајерској и Корушкој. Адолф Хитлер се женио својом дугогодишњом партнерком Евом Браун и одредио адмирала Карла Деница за

свог наследника. 1974. — Основан је Универзитет Црне Горе у Подгорици. 1975. — Последњи амерички војници евакуисани су из Сајгона, дан уочи уласка северновијетнамских снага у град. 1991. — У земљотресу у совјетској републици Грузији погинуло је више од 140 људи. 1992. — Јединице Територијалне одбране и полиције Босне и Херцеговине блокирале су касарне Југословенске народне армије у Сарајеву. 1995. — У Шри Ланки, тамилски побуњеници оборили су војни авион у којем су погинуле 52 особе. 1998. — Контакт група у Риму усвојила је пакет санкција против СРЈ због погоршања ситуације на Косову. 1999. — У ваздушним ударима НАТО-а на СР Југославију срушен је телекомуникациони Авалски торањ. 2011. — Венчали се Вилијам, војвода од Кембриџа и Кејт Мидлтон.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs