MagazIN 265

Краљевски

Година V * Број 265 * 29. јануар 2017. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

МАГАЗИН

29.1.2017.

У овом броју: Јер пут је узак којим ходимо Светски путник и грађанин васељене Духовник, државник и учитељ Школска слава у Обрви Посвећеност која обавезује Ревија елеганције и отмености Унапређење духовног и материјалног живота Оно што је брзо, по некад је кусо

2

8 14 20 24 28 30 36 42

Између истока и запада Драгоцено искуство Краљева Књига натопљена сузама Лакше до самосталног живота Спашено 77 живота Повратак на аматеризам На репертоару Биоскопа „Кварт“ Времеплов

50 56 64 70 76 84 92 94

3

4

МАГАЗИН 29.1.2017.

5

6

МАГАЗИН 29.1.2017.

7

МАГАЗИН

29.1.2017.

Светосавска беседа: Проф. др Зоран Ђорђевић

8

ЈЕР ПУТ ЈЕ УЗАК КОЈИМ ХОДИМО - Свети Сава на путевима и раскршћима српске културе

9

Фото: М. Радовановић

зак је и кратак пут којим ходимо, забележио је тада монах, доцнији светитељ Сава на почетку свог Карејског типика. Имао је, наравно, у виду речи Исусове из „Беседе на гори“ „јер широк пут води у пропаст и много их је који иду њиме“. Само узак пут води у живот, али је мало оних који иду њиме. Трновити су, и често тегобни, путеви којима се кретала српска култура. Већ више од осам векова она траје и истрајава изложена многим искушењима. Пут српске културе будући тако дуг и обележен свим оним недаћама којима је наш народ био изложен ратовима, страдањима, робовањима, братоубилачким омразама. Пут наше културе, дакле, није био ни раван, ни праволинијски, ни поплочан, ни удобан. Многе су кривине на том путу, многе узбрдице и стрмине, многе странпутице. Много се умарало, застајкивало, саплитало и падало, а можда није баш увек морало тако. Требало се, наиме, само доследно водити оним првим који је тај пут прокрчио и утабао, њиме подвижнички кренуо и који је био, и остао, наш поуздан путовођа. Требало је имати његову подвижничку страст да се буде, како он рече, „свемиру светило, земаљски анђео, а небески човек“. Требало је сетити се његове опомене Хиландарцима: „Чувајте се себе о љубљени моји, јер се бојим и трептим и страх ме држи да не остане неко од вас ван двери божијих“. Требало је имати увек његове срчаности и снаге, па да се отворено о себи каже, да себи признамо као и он, „ја грешни и лењи и последњи од свију“. Требало је жртвовати своју љубав за најближе као он за своје родитеље и поновити грех блудног сина, али ради вишег позвања, ради веће мисије а да се при том увиди, његовим речима речено, „немоћ природе своје и умножење грехова својих“. И требало је најзад отиснути се у свет, отићи далеко од дома и отечества па макар то доносило по некад неизмерну тугу. Као што је и он у једном тренутку очајавао „покрила ме тама туђине јаднога“. Путеви наше културе, нашега духовног бића, могу бити само онакви каквим их је усмерио, и какве је утро, Свети Сава. Узани и тескобни и пуни искушења. Кад год смо то заборављали, кад год смо ода-

МАГАЗИН

29.1.2017.

У

10

бирали широк и наизглед удобан пут, а није у нашој традицији било ваљда ни једног раскршћа на којем неко не би понудио да се крене најпространијим могућим друмом, да се избегну узане и тесне стазе, да се лако и брзо стигне до одредишта. Није се, међутим, тад узимало у обзир да духовни, подвижнички пут једног народа и његове културе не може имати ни одморишта ни крајњег одредишта. Свако инсистирање на лаким решењима, једнозначним одговорима на савремене проблеме, у свим вековима од Светог Саве до данас, доводило је до слабљења српске културе и духовности. То би нам и данас поручио Свети Сава, „Мучно радите и трудите браћо, јер боље је имати разум и знање него ризнице блага и сребра“. Две су велике странпутице више пута, и по правилу, у најтежим временима нуђене нашој култури. Једна је потчињавање тренутним политичким, идеолошким и естетским обрасцима, често наметан споља али не мање нападно продукованим из редова српске народне интелигенције. У таквом виђењу српска културна политика увек се видела као негација а не, као што свака кутура у својој суштини јесте, афирмација. Из стране културне традиције, и источне византијске и руске, и западне, англосаксонске, германске и романске, нуђено је по некад овом народу често оно најповршније, најпролазније, најпомодније, усуђујем се рећи, најнекултурније. То је тај широк пут који нам је нудио рускословенски језик уместо српскословенског, па онда народног. Немачке и мађарске петпарачке романе уместо Лесинга и Петефија, бечку сликарску традицију онда кад су европски сликари већ увелико учили у Минхену и минхенску онда када су сви били у Паризу, Русију Побидоносцева уместо Русију Тургењева и Толстоја. Ни мање ни више у једном од најтежих тренутака за наш народ нацистичку Немачку као пример социјалног национализма у култури при чему се тадашњи српски пропагатори нису освртали на то што ту назови културу намећу у земљи коју су окупирали ти исти нацисти и нису се либили да у својој бесрамности, као тадашњи министар просвете, тврде како

је Гебелс извршио просветитељску мисију коју је код нас извео Свети Сава. Није нас, као што знамо, мимоишао ни широк друм идеолошког укалупљивања под будним оком једне партије и једног соцреалистичког културног обрасца. Друга странпутица која нам се нудила јесте инсистирање на некаквим коренима, а да нико не објашњава шта су и где ти корени, то негирање сваке интегративне српске културе, па се понекад додир са страним културама представљао као однарођивање, па се страни културни утицај осуђивао као епигонство. Развијао се ригидни индивидуализам и племенска и покрајинска себичност, а све је то чињено на штету целине српске културе од Лике и Далмације, преко Црне Горе и Босне, до Шумадије и Војводине. Тражило се од нас да останемо у окамењеном народњачком културном оквиру изглобљени из модерних токова. И тад се, наравно, није мислило на оне премудре Савине речи „Не будите као камен, но се стално крећите, идите, радите, будите творци да бисте проникнули у савршен закон слободе“. И није било у нашем народу, нажалост, мало људи, и то паметних, учених и образованих књижевника, научника и уметника, који су на сваком застанку, на сваком раскршћу, на свакој распутици, предлагали да се крене најширим могућим путем, а нису схватали да су у коренима наше културе који су, јер друго не могу бити светосавски, да се у њима налази темељ културолошке матрице која се заснива на хришћанско патријархалном обрасцу. А тај образац у својој бити, по својој божјој суштини, сав је у стваралачком и трагалачком немиру, преиспитивањима, синтези и интегративности. И само у тој светосавској матрици која види даље од себе, даље од скучених оквира, само у тој матрици српска култура је могла да опстане као самосвојна, а да у себе све време прима и да себе обогаћује најразнороднијим цивилизацијским обрасцима. Узак је то, наравно, пут и није њиме ни мало лако ићи. А ипак, ми данас видимо нашу културу као живу баштину. У стотинама хиљада редака и стихова у књигама, у хиљадама слика и скулптура, у музици, песми, најпосле у културним

Проф. др Зоран Ђорђевић

11

МАГАЗИН

29.1.2017.

институцијама као симболима наше модерне државности културе, библиотекама, архивима, музејима и позориштима. Не само опстанак но и развој и напредак српске културе омогућиле су управо оне личности које су, као и Свети Сава, бирале узак пут и због тога често трпели излажући се не само материјалним и животним неприликама, немаштини, беспарици, већ и оним далеко тежим које су трпели од својих сународника, неразумевању, игноранцији, презиру. Јер, није ли сам Свети Сава од својих родитеља после монашења доживљавао тешке оптужбе и прекоре. „Грчи си нам сад синко него кад од нас побеже. Како те не везасмо узама, па бисмо се ослободили ове смртне жалости“. Теодосије сведочи да ово, и много другог горег што не можемо изговорити, из горчине срца њему изговараше, па ипак се Свети Сава није поколебао. Нису увек много боље пролазили ни наши модерни просветитељи, неке од највећих личности српске културе и науке. Узак пут изабрао је Доситеј Обрадовић одрекавши се лагодног и

12

благодатног живота у манастиру ради науке и просвештенија. Он је заправо поновио до танчина подвиг Светог Саве. Сава је напустио благодати и раскош, удобност и сигурност племићког живота. Као најмлађи син чак не би носио ни одговорност власти и бриге за државу и народ. Па ипак је отишао на Свету гору, тамо где је могао да пронађе бога кроз знање, мудрост и поуку. У Доситејево време војвођански манастири нудили су релативно лак и удобан живот. Доситеј напушта тај мир и сигурност да би се образовао и потом радио на позив свога народа. Као што је познато Сава у једном тренутку напушта Хиландар и мир у богу те предузима политичку акцију најпре мирећи браћу, а онда се борећи, и успевши у тој борби, за аутокефалност српске цркве. А Доситеј, и он под старе дане, вољен и цењен не само од Срба већ од најученијих Европљана, напушта удобност свог тршћанског дома и долази у устаничку Србију да као први попечитељ просвештенија убеђује и Карађорђа и остале главаре да слобода извојевана оружјем неће вредети ништа

без школованих и, како он рече, европски изображених људи. Нису ли, дакле, и Сава и Доситеј ишли најужим и најтегобнијим стазама а ипак су их оне довеле циљу. И није ли светосавски подвиг поновио Вук Караџић који је, упркос многим противницима, просвећеност видео као народно право и тековину кад је и сам одлазећи у мрак туђине проносио српско име. Ако је Доситеј српски народ упознао са европском културом онда је Вук Европу упознао са српском. И као и Сава и Доситеј и он је подносио најтеже оптужбе да жели да однароди Србе. И он је, међутим, на тесном светосавском путу истрајао и победио. И није ли Илија Гарашанин, за кога је једном тачно речено да је наш најбриљантнији политички ум после Светог Саве, уместо да гради научну каријеру у Европи остао у Србији да као политичар ради и под Обреновићима и под Карађорђевићима, а све у тежњи да помири не ове две закрвљене породице већ две Србије знајући да је јединство народа прече од свега и да је то предуслов вели-

ком послу ослобођења и уједињења за који се Србија спремала. Али, схватио би понекад да због свог труда заузврат бива омрзнут и нападан и записао би „ а некад ми се, богами, чини да сам међу стоком која ништа не разуме“. Исте су то речи које с горчином у срцу, видевши хаос у који је Србија запала услед заваде његове браће Вукана и Стефана, записује Сава „помешах се са стоком неразумном“. Стојан Новаковић својом политичком и културном делатношћу уздигао је и унапредио најзначајније српске културне установе, Народну библиотеку, Народни музеј, Државни архив. Писао је десетак пута, десетак есеја, о Светом Сави али је светосавски дух и биће потврђивао својим делом и већ стар, и при крају животног пута, својом жртвом. Када је после аустроугарске анексије Босне српско јавно мњење неразумно захтевало рат за који Србија никако није била спремна шта је учинио Стојан Новаковић? Излажући се најгорим увредама и прекорима, а политичких амбиција више није имао, и када то нико други који су са тим политичким амбицијама руководи-

ли и надали није хтео на два дана је постао председник владе да би он потписао оно што се потписати морало да би Србија опстала, пристанак на анексију. Има ли ужег и и тежег пута за родољуба и човека културе и има ли светосавскијег геста од тога да се жртвује, не живот већ част за добро народа. Разумео је, међутим, Стојан Новаковић очигледно речи Светог Саве „јер ми смо браћо дужни не само живот свој него и душу своју полагати за ближње“. И нека последње подсећање буде на Надежду Петровић која је увек бирала теже и тескобније путеве. Ишла је за својом судбином и својим талентом, ишла је у Немачку и Француску да учи и да се остварује као сликарка, а да никад од своје државе није добила ни динар стипендије. И онда када је све било пред њом, успех, слава, све је оставила и вратила се у земљу захваћену балканским ратовима и светским ратом да лечи и да помаже, да бодри и да не одустаје. И да умре знајући да је оно што јој је, како сведоче њене сестре, једино тиштало, што у сликарству није стигла да пружи оно што је желела и могла.

На сву срећу Србија није оскудевала у оваквим личностима. Они су нас одржали, они су ову културу уздигли и предали нам. Сећајући се вечерас њих сећамо се Светога Саве. Сећамо га се, дакле, не у споменичком и патетичном панегирику већ у живом делу његовом, оном које је живело у свим побројаним и многим другим заслужним Србима и Српкињама. Сећамо га се јер се сећати морамо. Али, то сећање мора бити активно и делом потврђено. И мора бити сећање на будућност. Велики српски писац Борислав Пекић једном је записао: „Морамо се спомињати прошлости, али не смемо имати очи на затиљку. Морамо волети земљу дедова својих, али још више смо дужни љубити земљу деце своје“. И ево како из ових речи опет одјекују речи Савине „јер ходите право и гледајте само напред децо моја“. Ту, у тој даљини, на хоризонту на коме се губе обриси овог тесног пута, сусрешће се наша прошлост и наша будућност. Ту нас, као и на почетку, као и дуж целог пута, чека Свети Сава. Шта ћемо му рећи?

13

Светосавска академија у Дому Војске Србије

МАГАЗИН

29.1.2017.

СВЕТСКИ ПУТНИК И ГРАЂАНИН ВАСЕЉЕНЕ

14

- Српски народ је један од ретких који има привилегију, и част, да оснивачи и утемељитељи његове државе буду два светитеља, свети Симеон Мироточиви и Свети Сава. - Значај Светога Саве је у томе што је он свом народу дао и у наслеђе оставио програм предодређен да траје вековима, да буде светионик и путоказ док Срби буду постојали у историји. - Држави којој је Немања дао тело Свети Сава је дао душу.

- У целокупно српско средњовековно стваралаштво Свети Сава је дубоко утиснуо печат своје личности те тако постао наш континуитет, духовни флуид и нит која повезује све генерације Срба до данашњих дана.

– Свети Сава је отац највеће породице Српске православне цркве и целог српског народа, његове државе, културе, просвете, уметности, књижевности, медицине. - Источњак на западу и западњак на истоку.

- Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води

15

29.1.2017.

МАГАЗИН

16

предвечерје великог празника у Дому Војске Србије се сваке године одржава традиционална Светосавска академија, светковина Савиндана којој су ове године присуствовали претежно представници војске и Епархије жичке. Након интонирања државе химне, коју је извео Градски хор „Црвчанин“ под управом Радоша Гвозденовића, остатак Свечане академије био је прилика за подсећање да је Савиндан за Србе дан над данима, а академија распиривање неугасле ватре и прилика за подсећање чији смо и колико смо искрени на путу добрих дела и са Савом у срцу у времену свеколике туге.

- На данашњи дан се, по традицији, окупљамо у спомен на нашег светитеља, највећег Србина у роду нашему кога је бог подигао попут многих праведника међу свим народима ове земље. Ми имамо човека који је, уз свог оца Стефана Немању, утемељио и нашу државу и нашу цркву. Само божјом

У

силом, божјом благодашћу, светошћу коју му је бог подарио и мудрошћу он је успео да утемељи нашу државу, нашу цркву и наш народ. Уз велико његово дело и наш народ цени, поштује, годинама и вековима слави великог светитеља српског рода. Нека господ бог благослови и српску државу, и српску војску, и све нас – порука је војног свештеника пре него се присутнима, у име и уз благослов епископа жичког Јустина обратио његов изасланик Љубинко Костић.

Светосавска беседа Стајати пред Светим Савом велика је одговорност. Говорити о њему још је већа, а живети и деловати светосавски то је највећа и одговорност и обавеза. Српски народ је један од ретких народа који има ту привилегију, и част, да оснивачи и утемељитељи његове државе буду два светитеља, отац и син, свети Симеон Мироточиви и син му

Свети Сава. Најмлађи син родоначелника српске династије светородне лозе Немањића, Стефана Немање и Ане госпође свесрпске земље, принц Растко као шесто дете по реду дошао је као прави дар владарској породици. Брижљиво негован, узгајан, васпитаван у благочешћу и мудрости духа светога, Растко је стасао у прекрасног младића. Намењена му је била државна управа, владавина али ни његови родитељи нису слутили да је бог са Растком имао друге планове и друге намере. Његово срце је заволело, од најраније младости, јеванђељски подвижнички пут. Више од царске раскоши, и раскоши владарских дворова, млади Растко заволео је један нови идеал, а тај идеал био је да уздигне српски народ и српску државу, да га предодреди за трајање, да га препороди, да га охристови и онебеси и да га учини једним међу најзначајнијим народима на просторима на којима Срби живе.

Тако је Растко оставио земаљску владавину, земаљске дворе, и преселио се у Свету гору где ће примити монашки подвиг и узети монашко име Сава, јер му је узор био Свети Сава јерусалимски освећени. И ту, поучавајући се подвизима и искуствима светогорског монаштва, касније и палестинског монаштва, Свети Сава изграђује у себи снажну личност, снажну природу која ће успети да одреди будуће векове његовом народу. Из Хиландара после бројних подвига, куповине имања, подизања манастира и скитова по Светој гори, Сава долази у Србију, у Студеницу, као онај који је донео мир. Измирио је браћу, помогао је свом брату краљу Стефану Првовенчаном да учврсти државу, да је уреди, а затим је успео својом мудрошћу у правом тренутку, у склопу тешких ондашњих политичких и међународних прилика, да за српску цркву издејствује самосталност и независност. Тако српска држава и српска

црква почињу да живе у хармонији. Велики труд је Свети Сава уложио да, као први српски архиепископ и поглавар, уреди добро живот и унапреди живот и рад српске цркве. Основао је нове епархије, хиротонисао епископе, рукоположио многе свештенике и ђаконе и послао их у народ да поучавају, препорађају, да уздижу и граде један нови народ, нову државу, нову снагу. У чему је била тајна личности Светога Саве? Тајна је била у томе што је он био сав у Христу. На крају свога великог подвижничког труда земаљскога Свети Сава се мирно упокојио, уочи Богојављења, у цркви у Трнову, задужбини бугарског цара Јована Асена. Чувши за Савину смрт српски народ истока и запада, и сви који су га знали и чули за њега, силно су га оплакали. Нешто касније успео је краљ Владислав да пренесе нетрулежно тело Светог Саве у Милешеву, у Херцеговину. Херцеговину је напустио као Растко педесет година раније, а тада се вратио као

светитељ Сава. Манастир Милешева постао је поклоничко место за реке људи, место исцељења. На поклоњење светитељу долазили су и мислимани и неки католици из Далмације и Јевреји и није случајно Андрија Качић Миошић писао „Рад чудеса светитеља Саве, словенске га све државе славе“. У време турске окупације мошти Светога Саве спаљене су на Врачару. Тиме се слава и значај Светог Саве није умањила. Напротив, још више се увеличала и велико врачарско ватриште постало је велико српско огњиште за свако ново долазеће поколење. И данас знамо сви да се на том месту диже највелелепнији храм у спомен Светом Сави. Свети Сава је и школска, свесрпска, свенародна слава. Он као учитељ пута који води у живот вечни још за свог земаљског живота био је виђен као светитељ. Значај Светога Саве је у томе што је он свом народу дао и у наслеђе оставио програм предодређен да тра-

17

МАГАЗИН

29.1.2017.

је вековима, да буде светионик и путоказ док Срби буду постојали у историји. По речима истакнутог теолога и историчара Марка С Марковића држави којој је Немања дао тело Свети Сава је да о душу уређивањем и усклађивањем односа између државе и цркве. Црква освећује и просвећује државу у највећој могућој мери као што је то Свети Сава чинио, али истовремено и држава и црква морају знати своје границе. Свети Сава их је тачно обележио и подвукао. Савлађивање анархистичких тежњи јесте драгоцено светосавско наслеђе националне свести српског народа који се тада колебао између јелинског поимања национализма. Свети Сава је дао нову јеванђељску боју. Учио је Србе да своје чувају и поштују туђе. У целокупно српско средњовековно стваралаштво Свети Сава

18

је дубоко утиснуо печат своје личности те тако постао наш континуитет, духовни флуид и нит која повезује све генерације Срба до данашњих дана. Он као светски путник, и грађанин васељене са огромним искуством, са правом се назива богоносни отац наш, отац отаца наших, српски Мојсије и други Илија, првопастир, украс цркве, лепота архијереја, отац највеће породице Српске православне цркве и целог српског народа, његове државе, културе, просвете, уметности, књижевности, медицине. Каква је то била лепеза божјих дарова и људских врлина сажета у његовој личности. У чему је тајна његове личности? Свима је био све где год се налазио. Свој подвиг и труд са љубављу је принео као узглавље подвигоположнику Христу кога је свим срцем љубио. Био је човек равнотеже, велики

родољуб и истовремено стуб љубави према целом човечанству. Био је источњак на западу и западњак на истоку. Није био само оновремени. Он је уистину савремен, односно свевремен свечовек. Савина племенита жеља је била да од Срба начини свети народ. Зато га је духовно рађао и велико духовно наслеђе Свети Сава је оставио у залог нама. Светосавље то је наука и програм нашег живота. Пред иконом Светог Саве ми се огледамо и познајемо себе. То бисмо морали чинити чешће. Светосавље нас позива на одговорност. Сваког дана сваки од нас у својој одговорности коју извршавамо запитајмо себе да ли оним што чинимо бива угодно богу и Светом Сави. Шта Свети Сава очекује данас од нас? Да се препорађамо, да будемо мудрији, сложнији, духовнији и преци-

знији, да више волимо и државу и цркву, да у Србији љубимо и бога и ближњега свога, да усвојимо апостолски позив, јер то је граница нашег трајања и будућности како овог тако и оног очекивног новога века. Живећи данас у времену свакојаких криза питамо се хоће ли нас савремени светски процеси са својим изазовима прогутати и претопити? Хоћемо ли опстати? Хоћемо ли претрајати? Ако смо чврсто на путу Светога Саве, ако се будемо држали светосавског осећања мере и склада, опстаћемо и даћемо немерљив допринос светској стваралачкој ризници и култури и савременој тежњи слике света. Надносимо се сваког дана над собом знајући да је Свети Сава поставио свима нама високу меру. Загледајмо се у себе да видимо коју смо то меру раста и висину досегли и остварили.

Јесмо ли ми данас народ Светога Саве? Јесмо. Свегрешан смо народ божји, али господ жели да нас спасе. И данас, као и кроз потоње векове, по визији светог Николаја жичког Свети Сава на коленима пред господом клечи. И данас као некада куца на врата наших срца и позива нас светитељ, ходите децо послушајте мене. Немамо право да останемо глуви на овај свети позив и призив. И да завршим речима светог владике Николаја, „Благо мајци која Саву роди и Србима док их Сава води“. Глас о дану над данима који су судбоносно одредили ток и трајање српског народа симболизују сва исходишта и трајање као камени међаши, као временске токе са којих се рачвају путеви како се могло и како се морало. То су Видовдан и Савиндан као повод сретања са прецима кад по-

требно довољно свести о значају јединства и слоге, счувања светлих трагова предачких и поштовања како би били поштовани. Када се Савино име спомене, и рука на крст крене, помисли се на Бога, на Оца, духовника, државотворца, искушеника, градитеља, просветитеља, законодавца, писца, песника, учитеља, мудраца, исцелитеља, свеца у свему првог правог и највећег. Као и сваке године и ове је Савиндан био прилика да се обнови сећање на великог српског архиепископа и кроз истинско и културно уметничко путовање подсети на то ко смо шта смо и куда идемо. Говорити о Светом Сави је као да говоримо о апостолима, а говорити о апостолима вере је немогуће без извора вере о Исусу Христу и његовој јеванђељској науци. Т. Радовановић

19

20

МАГАЗИН 29.1.2017.

Свети Сава, први српски архиепископ и просветитељ

duhovnik, dr`avnik i u~iteq s

рпска павославна црква 14. јануара по старом, а 27. јануара по новом календару, слави првог српског архиепископа и просветитеља Светог Саву. Свети Сава је био најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање, светогорски монах, јеромонах и архимандрит Манастира Студенице, први архиепископ аутокефалне Српске архиепископије, дипломата, законодавац, књижевник и ходочасник. У ширем смислу сматра се једном од најзначајнијих личности српске историје, а православна црква га слави као свеца чији се култ вековима негује у српском народу. Растко Немањић је рођен око 1175. године као трећи син Стефана Немање и његове супруге Ане, а његови биографи у хагиографском стилу наводе да су га супружници добили после дугог прекида у рађању, па им је због тога најмлађи син био нарочито драг. Иако се о његовом раном животу не зна много зна се да је растао у време

великих спољнополитичких искушења за државу свога оца током кога се упознао са неким основним питањима њеног вођења. Заједно са старијом браћом Стефаном и Вуканом на двору у Расу је добио изванредно образовање, а од ране младости је показивао изузетну љубав према књизи. Иако су на његов духовни развој највише утицала житија јужнословенских пустињака, светог Јована Рилског, Јована Осоговског, Гаврила Лесновског и Прохора Пчињског, сматра се да се као мали највише одушевљавао житијем светог и равноапостолног Кирила, просветитеља Словена, које је често читано на Немањином двору. Када је напунио 15 година Стефан Немања му је поверио на управу Хумску област између Неретве и Дубровника исте године кад је Хум одузет његовом брату Мирославу. О конкретним делатностима на положају управника нема много података иако је имао двор на коме је био окружен вел-

можама, високим функционерима и одабраном локалном властелом. Поуздано се зна да Растко није стално боравио у области која му је поверена на управљање, већ да је тамо одлазио само повремено. И поред тога, управа у Хуму није била само почасна титула већ је представљала практичну школу државног управљања. Као владар био је кротак, благ и љубазан према свима, а као ретко ко други помагао је сиротињи и посебно поштовао монахе. Тежећи савршенијем животу Растко је као млад напустио родитељски дом, а већ писмен и упознат са делима анохришћанске, византијске и старословенске књижевности, са седамнаест година је отишао у Свету Гору где је у осамнаестој примио монашки чин и добио име Сава. Иако се поуздано не зна у ком манастиру се замонашио, сматра се да би могао бити у питању руски манастир Светог Пантелејмона или грчки Ватопед који је постао његов дом наредних седам година.

21

22

МАГАЗИН 29.1.2017.

Рани боравак на Светој гори имао је значајног утицаја у формирању Савине личности, јер је ту формирана његова религиозност и схватање хришћанства, а ту је пронашао узоре на основу којих ће касније организовати манастирски и црквени живот у Србији. Када се, мотивисан политичким и верским разлозима, 25. марта 1196. године повукао са власти Стефан Немања је управљање земљом препустио средњем сину Стефану Немањићу, да би после годину ипо дана у Студеници као монах Симеон одлучио да се придружи најмлађем сину на Светој гори. Сава се после више година са оцем срео 2. новембра 1197. године у Ватопеду где је долазак доскорашњег владара изазвало велико интересовање светогорског монаштва због чега су великодушно делили прилоге манастиру у коме су боравили. Врло брзо су Симеон и Сава обновили напуштен и опустошен Хиландар, који је Србима у власништво предао византијски цар Алексије III, па је све до XVIII века манастир био највећа српска школа и расадник духовности, просвете и културе. Четрнаест година касније Сава се 1207. у чину архимандрита са моштима Светог Симеона Мироточивог вратио у Србију и у очевој задужбини Манастиру Студеници помирио око власти завађену браћу Стефана и Вукана. Након помирења радио је на црквеном и културном просвећивању српског народа, говорио о хришћанском моралу, љубави и милосрђу и оснивајући епархије радио на организацији Српске православне цркве. Тако је Свети Сава у једној личности објединио просветитеља, духовника, државника и учитеља. На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји је патријарх Манојло Сарантен уз сагласност цара Теодора I Ласкариса, хиротонисао Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска православна црква постала аутокефална са благословом да њени архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабо-

ру у Манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава је од најбољих ученика изабрао и посветио неколико епископа и разаслао их у епархије широм земље у којој је градио многе цркве, манастире и школе. Приликом повратка у Србију Сава је боравио у Солуну, који се сматра значајним за развој српског црквеног права јер је ту организовао рад, а значајним делом и сам учествовао у стварању српске редакције византијског номоканона који ће постати познат под називом Номоканон светог Саве. Овај зборник је прворазредан извор права у средњовековној Србији, а оствариће утицај и на ширем подручју јер је постао основни устав бугарске и руске цркве. У Жичи као средишту нове Српске архиепископије Сава се посветио њеном организовању и основао око 11 епархија укључујући архиепископију у Жичи, а за епископе поставио своје ученике од којих су неки били управо стигли из Хиландара. На дугој проповеди у Жичи осудио је нека јеретичка учења, а у борби против јеретика помагале су му световне власти, пре свега брат Стефан Првовенчани. Успостављање самосталне Српске архиепископије, чије су три епархије биле издвојене из састава Охридске архиепископије, неминовно је морало довести до сукоба са охридским архи-

Име Светог Саве носе многи топоними на свим просторима где живе Срби, а нарочито у Србији и Црној Гори. Познато је да успомену на првог српског архиепископа у Црној Гори, чувају ови топоними: Савина, Савиница, Савина вода, Савина греда, Савина стопа, Савин извор, Савин поток, Савина страна, Савин кук, Савино почивало. Сасвим је извесно да овим није исцрпљен списак топонима који носе име нашег првог просветитеља.

епископом Димитријем Хоматијаном. Он је маја 1220. године Сави послао писмо у коме му пребацује због начина живота који је водио, али је главна тема писма било изузимање три епископије испод његове власти. Нема сазнања да му је Сава икада одговорио, па се сукоб сам по себи угасио, а аутокефалност Српске цркве за Савина живота признали су поглавари других православних цркава. Свети Сава је 1234. године кренуо на друго путовање у Свету земљу, а пре поласка на престо Српске архиепископије поставио оданог ученика Арсенија Сремца, човека духовног и христоликог живота. Процењује се да је то био мудар и промишљен потез, јер је знао да од личности наследника у многоме зависи даља судбина Српске Цркве и државе. Приликом повратка са поклоничког путовања Свети Сава се упокојио у Бугарској, у месту Трнову, на Богојављење 14. јануара 1235. године, а краљ Владислав је две године касније, уз највише црквено-државне почасти, пренео његове мошти у манастир Милешеву. Присуство светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, нарочито у време турског ропства, јер ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као Свети Сава. Пример за то су устаници у Банату са краја XVI века, на челу са вршачким владиком Теодором, јер је на устаничком барјаку била извезена икона Светог Саве. Убрзо је, након што су Срби устали против тираније турских власти, уследила одмазда, а 1594. године је на Врачару у Београду Синан паша на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље, и у све српске душе, и због тога су Срби, не само у српским земљама него и широм света, подигли многе свете храмове. На месту на коме су спаљене његове свете мошти, Срби са свих светских меридијана изградили су највећи, величанствени Спомен-храм Светог Саве. Т. Радовановић

23

Празник Светог Саве обележен у краљевачким школама

МАГАЗИН

29.1.2017.

ШКОЛСКА СЛАВА У ОБРВИ

24

- Осамнаест ученика истуреног одељења Основне школе „Драган Ђоковић Уча“ у Обрви, уз помоћ седам предшколаца, обележило школску славу. – Након сечења славског колача које је обавио парох Мирослав Јанковић свечани ручак који су, као домаћини, припремили родитељи ученика четвртог разреда. – У првом разреду само једна ученица, у другом разреду шест, трећем четири а четвртом седам ученика. – Наредне године седам првака авиндан је празник Српске православне цркве којим се обележава успомена на Светог Саву, принца династије Немањића, српског просветитеља и првог српског архиепоскопа. У црквеном календару је уписан црвеним словима као један од највећих хра-

С

мовних и породичних празника у српском народу који светкују многе занатлије, а проглашен је и за школску славу. Свети Сава је установљен за школску славу одлуком Совјета Књажества Србског 2. јануара 1840. године, а на

предлог ректора Лицеја из Крагујевца Атанасија Николића. У одлуци Попечитељског просвјештенија, представници државне и црквене власти прописали су да се Свети Сава проглашава за патрона свих наших школа и да се од тада 14/27. јануара има у свим школама

Немањића на његовом путу од монаха до архиепископа који је довео до самосталности српске цркве, самосталног и слободног српског краљевства. Он је Србима био први верски поглавар, први писац, први државник, први законописац, први дипломата, први просветитељ и лекар. По његовом делу српски народ се препознаје у својој држави, вери, језику, законима и правди. Свечано је на овај дан било и у Обрви, у издвојеном одељењу Основне школе „Драган Ђоковић Уча“ из Лађеваца, где је осаманаест ученика прва четири разреда основне уз помоћ седам предшколаца припремило пригодни програм. Најстаријима је припао задатак да изведу краћи дрмаски текст док су млађи, уз три песме, морали да се задово-

ље рецитацијама Обележавање школске славе отпочело је сечењем славског колача које је извршио парох Мирослав Јанковић, а родитељи ученика четвртог разреда као домаћини припремили свечани ручак. Истурено одељење школе у Обрви дели судбину сличних у још четири села која припадају матичној из Лађеваца. Број ученика је из године у годину мањи, али и даље на нивоу да настава за сва четири разреда још не мора да се изводи у једној учионици. Највише ученика је у четвртом разреду, седам, у трећем четири а иако је у првом само једна ученица учитељица трећег и четвртог Тамара Нацик указује на задовољство због чињенице ће већ наредне школске године бити седам првака. Т. Радовановић

Фото: М. радовановић

најсвечаније прослављати. Празник се прослављао као школска слава све до 1945. године, када је укинут одлуком власти, а после полувековне забране у комунистичком режиму, обележавање овог дана настављено је прослављањем Светог Саве као школског патрона који је знао да је истина већа од неба и светлија од сунца. Сава је, пишу тумачи његове генијалности, био српски разговор са светом, са највишим великодостојницима, царевима, патријарсима, краљевима, великим духовницима и чувеним филозофима, а разговоре у којима ће се решавати историјска и духовна српскога народа почео је као светогорски монах. У историји црквене и државне дипломатије тешко је наћи пример који се може упоредити са делима Саве

25

26

МАГАЗИН 29.1.2017.

27

Додељене традиционалне Светосавске награде

МАГАЗИН

29.1.2017.

ПОСВЕЋЕНОСТ К

28

- Најбољи ученици основних и средњих школа са територије града Краљева награђени књигама, онако како је заповедао Свети Сава, први верски поглавар, писац, државник, законописац, дипломата, просветитељ и лекар. - Свети Сава је био српски разговор са светом, с највишим великодостојницима, са царевима, патријарсима, краљевима, великим духовницима и чувеним филозофима. – Локална самоуправа ће настојати да створи потребне услове како би се по завршеном школовању сви ученици вратили у средину из које су потекли и баш ту, на добробит свих становника, применили стечена знања ан пред обележавање Савиндана, једног од највећих српских празника који је уједно и школска слава, Градска управа традиционално књигама дарује најбоље ученике са територије града Краљева. Ове године су, на пригодној свечано-

Д

сти у Свечаној сали Градске управе, књиге из руку председника Скупштине града Ненада Марковића и члана Градског већа задуженог за област образовања Александра Цветковића, примили најбољи ученици краљевачких основних и средњих школа. Уз че-

ститке награђенима потврђена је спремност локалне самоуправе да створи потребне услове како би се, по завршеном школовању, вратили у средину из које су потекли и баш ту применили стечена знања на добробит свих становника.

Срби славе Савиндан посвећен принцу Растку Немањићу, Светом Сави, сину Стефана Немање оснивача династије Немањића, брату првог српског краља Стефана Првовенчаног, првом поглавару Српске православне цркве, неуморном просветитељу, дипломати и државнику који се, према старим записима, никада није смејао, али је увек био насмејан. Растко је толико напредовао у учењу да је изазивао дивљење разумом, па су сви говорили да ће баш он бити неко ново знамење. Био је српски разговор са светом, с највишим великодостојницима, са царевима, патријарсима, краљевима, великим духовницима и чувеним филозофима. Зато је у историји црквене и државне дипломатије тешко наћи пример који се може поредити са оним што је чинио Сава Немањић на путу од монаха до архиепископа, а што је довело до самосталности српске цркве и слободног

српског краљевства. Он је Србима био први верски поглавар, први писац, први државник, први законописац, први дипломата, први просветитељ и лекар, па се по њему српски народ препознаје у својој држави, вери, језику, законима и правди.

- Данас обележавамо успомену на живот и дело Светог Сава, патрона свих школа у Србији, а прича о Светом Сави је најдужа прича која се прича у српском народу. Захваљујући Светом Сави знамо ко смо, како се зовемо и коме припадамо. Трагови Савине продуховљености, просвећености и посвећености нас обавезује да га славимо, а његове духовне следбенике да наградимо и подаримо. С тим у вези град Краљево је данас угостио најбоље међу најбољима, ђаке основних и средњих школа. За здраво друштво су потребни млади и образовани људи и ми данас такве награђујемо, а награда је потвр-

да да се труд увек исплати и да напорним радом можете да постигнете резултате. Данас су на вас поносни ваши наставници, учитељи, професори и родитељи, друштво у целини, сви ми заједно. Надам се да ће ове награде бити мотив више за вас да вас воде ка вашем циљу, а желим да верујем да ћете нас у будућности такође обрадовати, подарити нам радост и да ћете своје снове успети да остварите у својој земљи у свом граду – поручио је Цветковић. Онај ко жели да учи никад није беспослен, а то су потврдили и добитници овогодишњих награда уз обећање да ће сваки наредни дан бити добра прилика за даље усавршавање на светосавској стази која води ка бољем животу надахнутом љубављу и вођеним знањем. У уметничком делу програма учествовали су ученици Музичке школе „Стеван Мокрањац“. Т.Р.

Фото. М. Радовановић

КОЈА ОБАВЕЗУЈЕ

29

После 76 година обновљен официрски бал

МАГАЗИН

29.1.2017.

РЕВИЈА ЕЛЕГАНЦИ

30

ИЈЕ И ОТМЕНОСТИ

31

32

МАГАЗИН 29.1.2017.

33

29.1.2017.

МАГАЗИН

34

- Најзаслужнијим за организовање и одржавање официрских балова сматра се кнез Михајло Обреновић. - Први официрски бал је одржан 1852. године у Београду, а слични су, крајем 19. и почетком 20. века, организовани у свим већим гарнизонима у Србији укључујући и Краљево. - На балове који су се одржавали по строго утврђеној процедури позивани су пажљиво одабране личности елите тадашњег друштва међу којима су били министри и други високи државни чиновници, високи официри са супругама, дворске даме и стране дипломате. - У Краљеву су са супругама и пратиљама танцовали, играли и плесали официри Првог хаубичког и Другог коњичког пука Војске Краљевине Србије, касније и официри Краљевине Југославије ахваљујући команди Копнене војске и припадницима Друге бригаде овог рода оружаних снага у Краљеву је, после паузе од 76 година, обновљена традиција организовања и

З

одржавања официрских балова. У присуству припадника Војске Србије из Гарнизона Краљево, представника локалне самоуправе, Савеза резервних војних старешина, удруже-

ња бораца ослободилачких ратова, војних пензионера и гостију отварајући бал присутне је, у име Команде Копнене војске и начелника Генералштаба, поздравио генерал пот-

и пратиљама танцовали су, играли и плесали официри Првог хаубичког и Другог коњичког пука Војске Краљевине Србије, а то су чинили и официри Краљевине Југославије. Непосредно пре Другог светског рата та лепа традиција се угасила, а ни после рата у Краљеву није било официрских балова – нагласио је генерал Симовић. Официрска дружења нису изостала ни у послератном периоду, а најзаслужнијим за организовање у гарнизонима Краљево и Врњачка Бања сматрају се они који су били радно ангажовани на аеродрому у Лађевцима. Иако су дружења организована током низа година старији припадници оружаних снага још се сећају оних с почетка последње деценије двадесетог века познатих као плаве вечери. Последњи официрски бал у Краљеву одржан је почетком 1941. године, а први после пуних 76 година наговештава трајање које зависи само од

припадника ове јединице. Почетно расположење указује да интерес за одржавање постоји, а међу онима који су присуствовали балу после толико вемена преовладава уверење да ће трајати дуго. Након отварања бала уз пратњу Уметничког ансамбла Министарства одбране „Станислав Бинички“, познатом и ван граница земље, наступила је Плесна група „Тамо далеко“ из Гарнизона Ниш која је дух старих српских кола оживела играма, а Вокална група „Ибар“ из Краљева песмом. Једни поред других, са својим пратиљама, нашли су се официри Копнене војске, Ратног ваздухопловства, Војно безбедносне агенције, пензионери из Команде Копнене војске да би подсетили на вишедеценијску традицију за чије су обнављање у Краљеву ове године најзаслужнији припадници Друге бригаде Копнене војске. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

пуковник Милосав Симовић и подсетио на традицију организовања и одржавања официрских балова. Она је у Србији веома дуга, а најзаслужнијим за организовање и одржавање сматра се кнез Михајло Обреновић. Први официрски бал је одржан 1852. године у Београду, а слични су, крајем 19. и почетком 20. века, организовани у свим већим гарнизонима у Србији укључујући и Краљево. На балове који су се одржавали по строго утврђеној процедури позивани су пажљиво одабране личности елите тадашњег друштва међу којима су били министри и други високи државни чиновници, високи официри са супругама, дворске даме и стране дипломате.

- Војнички корак, официрска елеганција и отменост, беле рукавице, ешарпе, униформе, балске хаљине, све то чинило је да официрски бал буде престижан и радо дочекан културни догађај. Овде у Краљеву са супругама

35

Скупштина Савета епархијског Управног одбора православне Епархије жичке

МАГАЗИН

29.1.2017.

УНАПРЕЂЕЊЕ ДУХОВНОГ И

36

Фото: М. Радовановић

И МАТЕРИЈАЛНОГ ЖИВОТА

37

29.1.2017.

МАГАЗИН

38

рај календарске године је време кад се анализирају и сумирају резултати једногодишњег рада у свим областима живота, привреди, култури, науци, образовању, спорту... Јавности је мало познат податак да од оваквог начина рада не одступа ни Српска православна црква у којој анализе рада почињу на нивоу парохија, да би се преко намесништава и епархија резултати проследили до Патријаршије. Као највећа по територији која се простире од Дрине до Врњачке Бање и од Рашке до Љига, али и значају у оквиру Српске православне цркве, Епархија жичка предњачи у многим стварима. Једна од њих је исцрпан извештај на основу анализе активности из претходне и планова за наредну годину који се пре осталих упућује према вишој инстанци. Кад се до Савиндана заврше административни послови у оквиру па-

К

рохија и намесништава одржава се седница Савета епархијског Управног одбора православне Епархије жичке којој председава владика Јустин. Савет на почетку сваке године одржава скупштину на којој се анализира рад у претходној и планирају активности за текућу годину, а последње седнице Пленума и Епархијског Савета Епархије жичке биле су посебна прилика да се осврне на живот и рад у току 2016. године.

- Како сваки корак у нашем хришћанском животу почињемо и освећујемо молитвом, у храму Свете Тројице у Краљеву одслужен је молебан за почетак рада овог благословеног скупа. Овим молебаном је началствовао, а седницама председавао, његово преосвештенство епископ жички господин Јустин који је кропљењем освећеном водицом благословио све чланове Пле-

нума и Савета. Епархијски Управни одбор је поднео исцрпан извештај о раду епархије у години за нама, разговарало се како унапредити духовни и материјални живот у епархији, а анализиран је рад црквених јединица, манастира и црквених општина. Епархија жичка је једна од најугледнијих у Српској православној цркви, како историјски, тако и по значају и месту које данас заузима, а у њој врло жива изградња нових храмова и других објеката. Констатован је већи број опела него крштења и венчања, као и забрињавајући број развода црквених бракова. Наша епархија помаже удове супруге свештеника, поједине умировљене свештенике, скупа и захтевна лечења оболелих свештеника и цивила, као и све којима је помоћ неопходна.

Сумиран је материјално финансијски рад црквених јединица, а проучавање онога што се десило у историји и претходној години умудрује нас да што боље осмислимо планове и стратегију у 2017. години. Жичка епархија се припрема за велики предстојећи јубилеј осмовековне аутокефалности Српске православне цркве и државности који ћемо прославити 2019. године. У ту сврху потребно је обезбедити сва средства, сарадњу одговорних институција, а све треба да буде симфонија цркве и државе како је истакао епископ жички – објашњава службеник Епархије жичке Дејан Марковић. Сем председника свих намесништава скупштини су присуствовали представници свештенства и грађанских лица која учествују у црквеном животу а која се, на предлог месних пароха, бирају са мандатом од пет година. Цркве-

ни одборници су укључени у живот цркве као људи од угледа који су прошли строгу селекцију, а најчешће су десна рука свештеницима. Свака црквена општина, црквена јединица и манастир на територији епархије има обавезу да достави податке о ситуацији на територији коју покрива, пошаље их вишој инстанци која утврђује укупно стање у епархији а записнике доставља Патријаршији на преглед и одобрење. Сем завршног рачуна и великог броја цифара које потврђују финансијско стање од Патријаршије се тражи одобрење за пројектоване планове у текућој години. Искуство из ранијих година потврђује да Епархија жичка предњачи у достављању потребних података о раду за шта је више пута похваљивана, а 2000. године од патријарха Павла добила признање као најбоља у оквиру

Српске православне цркве која укључује отаџбину и расејање. Све оно што се везује за патријарха Павла довољан је доказ меродавног мишљења које због традиције вођења књига на најзавиднијем нивоу, и примера другима, пред свештенство и монаштво ставља посебну обавезу да настави истим путем. Црква је одавно доказала колико је жива, динамична и ван свих калупа. То је резултат озбиљног рада и планирања будућности коме се сваке године прилази на све озбиљнији начин. У настојању да се приближи верницима, и пружи им што више потребних информација, а користећи благодати нових технологија, Епархија жичка је установила веб сајт који на транспарентан начин сведочи о свим значајним дешавањима. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

39

40

МАГАЗИН 29.1.2017.

41

42

Драган Весовић

МАГАЗИН 29.1.2017.

Краљевачки посланици у Народној скупштини: Драган Весовић (3)

Судије Уставног суда морају да буду истакнути правници, а један од кључних фактора који их у томе детерминише је достојност. - Од осам кандидата које је председник Србије кандидовао за судије Уставног суда два имају индиректне или директне везе са највећом афером у српском правосудном систему, чувеном афером „Индекс“. - Тврдња да ће аеродром Лађевци бити отворен за пар месеци у супротности са оним што је на седницама одбора тврдио господин Илић. - Аеродром отварали и Борис Тадић и актуелна министарка. - У кабинету градоначелника Краљева седам партократски запослених особа

Фото: М. Радовановић

ОНО ШТО ЈЕ БРЗО, ПОНЕКАД ЈЕ КУСО

43

44

МАГАЗИН 29.1.2017.

8.12.2016. Пета седница Другог редовног заседања, Закон о буџету Републике Србије за 2017. годину Амандман који ћу да објасним за оне који нису можда прочитали о чему се ради, има нека три дела и био је мој покушај да у буџету нађемо линије које ће омогућити новчана средства за набавку још једног гама ножа, још четири магнетне резонанце, односно једног сајдер ножа, кога и немамо. Дакле, ради се о најсавременијим медицинским достигнућима која би могла да се употребљавају у земљи Србији са циљем побољшања и олакшања здравља наших грађана, а са друге стране да и уштеде одређена финансијска средства, јер интервенције које се раде по овим питањима често нас поприлично коштају из буџета, односно из фондова, а ја ћу то покушати да објасним. Дакле, од 2015. године Клинички центар Србије има употребу гама ножа. Ради се о могућности за спровођење три интервенције без отварања лобање, углавном у неурохирургији, дневно, а ја сам предложио да се омогуће средства за набавку још једног гама ножа, тако да наши корисници не би морали да иду и да ове интервенције плаћају у Турској, по цени од 7,5 хиљада евра или у Хрватској по цени од пет хиљада евра. За то стручне људе имамо, имамо могућност да на тај начин и људе из непосредног окружења привучемо. Слична ситуација је са сајдер ножем, где се интервенције спроводе у Турској по цени од 20.000 еура, четири магнетне резонанце које представљају уско дијагностичко грло у земљи Србији, би биле намењене за Нови Сад, Ниж, Ужице и још једну у Београду, а предложио сам и одакле да та средства повучемо, првенствено из оне канцеларије која усклађује системе спровођења програма Европске уније. Дакле, то јесте политика Српског покрета Двери, а можемо их набавити од оних потенцијалних инвеститора који знају да често дођу у земљу Србију попут скакаваца и исту да напусте као скакавци када земљу опусте. Хвала.

12.12.2016. Заједнички јединствени претрес о тачкама 1 до 11 дневног реда Шесте седница Другог редовног заседања Слушајући данашње дискусије, чуо сам да је врх пирамиде српског судства Уставни суд. Чуо сам и објашњење да судије које се бирају за судије Уставног суда морају да буду истакнути правници, а да је један од кључних фактора ко их у томе детерминише достојност. Зато ћу да прокоментаришем предлоге председника државе, господина Томислава Николића и његових кандидата које он кандидује за судије у Уставном суду. Од осам кандидата које је

председник кандидовао, два кандидата имају индиректне или директне везе са највећом афером у српском правосудном систему, чувеном афером „Индекс“. Нећу да коментаришем стручне карактеристике кандидата, јер нисам правник, а видео сам биографије и немам разлога да у њих сумњам, али ове везе које ћу сада да вам причам довешће у питање ово што сам малопре чуо као достојност. Без обзира што не волим да говорим о именима људи када дискутујем, немогуће је да ја сада не споменем имана људи о којима хоћу да дискутује. Дакле, реди се о господину Јовану Ћирићу и госпођи Снежани Марковић. Господин Јован Ћирић је директор Института за упоредно право, где је у звање научног сарадника изабрана другооптужена у афери „Индекс“, госпођа Драгана Петровић. Сви ћемо се сетити снимка када на том снимку полицијски прикривени иследник господин Спасић даје новац који госпођа Драгана Петровић прима. Тада је по оптужници у афери „Индекс“ госпођа Петровић примила 7.900 еура, 2.750 немачких марака, аутомобил БМВ, тип 320Д и уникатну златну наруквицу. Шта је и да ли је господин Ћирић предузео да она тада не буде примљена на место на које је примљена, а то је за време његовог директовања Институтом за упоредно право, јесте питање на које бих ја желео да добијем одговор. Што се другог кандидата тиче, госпође Снежане Марковић, мени заиста неће сметати ни то што је она рођака председника Николића и што је председник предложио своју рођаку, нити ће ми сметати то што јој је супруг другооптужени у афери „Индекс“, јер она има стручне квалитете, али ће ми сметати што на 22. страни оптужнице у афери „Индекс“, дозволићете ми да цитирам, стоји следеће, а ради се о случају проф. Света Пурића: „Дана 18.04.2005. године, у индекс студенткиње Наталије Секулић из Београда уписао је прелазну оцену без полагања испита, на тај начин што је отац наведене студенткиње своју ћерку упутио да се позове на своју колегиницу Снежану Марковић, која је наводно обећала помоћ да добије позитивну оцену од окривљеног Пурића и без полагања испита из економске политике, па јој је рекао да на дан полагања испита оде код окривљеног и да му каже по чијој препоруци долази, што је студенткиња и урадила, па је дана 18.04.2005. године отишла у кабинет, на шта јој је проф. Пурић рекао – дај ми индекс, што је Наталија и учинила, дала му је свој индекс број 04-521, у који је, дана 18.04, окривљени Пурић на страни 87. уписао оцену 6 итд, итд.“ Дакле, ове две чињенице које сам изнео и ситуација да афера „Индекс“ од тог времена до данашњег дана није разрешена, мени озбиљно бацају негативно светло на оно о чему сам слушао малопре од уважених колега. Тако да, ја као посланик Српског покрета Двери не могу да ове предлоге подржим. Хвала вам.

45

МАГАЗИН

29.1.2017.

14.12.2016. Заједнички претрес о тачкама 15 до 22 дневног реда Шесте седнице Другог редовног заседања

46

Уважена госпођо министарка, слушали смо различите приче, различите дискусије. Моја дискусија ће бити мало другачија. Ја бих вама поставио пар питања која сам поставио и на одбору, за која нисам добио одговоре, а ти одговори грађане града Краљева интересују. Претпоставимо солитер са 50 станова, претпоставимо солитер који нема скупштину станара, претпоставимо солитер који неће бити у стању да изабере свог управника. По Предлогу закона, њега ће, као принудног, морати да постави градска управа. Градска управа ће бити та која ће му одредити висину личног дохотка и сасвим је извесно да ће тај лични доходак који ће он морати да прими да обезбеди скупштина станара, односно станари те зграде. Реците ми на који начин мислите да обезбедите средства од људи који за то немају новац? Малопре сте рекли да велике инвестиције, типа сређивања и побољшања енергетске ефикасности ће да буду фондови у Градској управи који ће да буду предвиђени за такве случајеве. Дакле, ако сте пратили ово што сам рекао, ја, по нешто више од вас видим то је срећа дала или несрећа, ја овде видим извршитеље који ће морати узимају новац од људи пензионера старијих у зградама који за то неће имати новчана средства. Рећи ћете ми молим вас да ли сам у праву или сам у криву? Морам само још једном реченицом да прокоментаришем аеродром „Морава“ у Лађевцима. Малопре сте госпођо министарка причали о разликама између вас и Демократске странке. Ево једне ствари која је апсолутно идентична, аеродром у Лађевцима отварао је господин Борис Тадић, а аеродром у Лађевцу сте отварали и ви. Ја вас питам када ће аеродром почети да ради? Хвала.

20.12.2016. Шеста седница Другог редовног заседања, Закон о становању и одржавању зграда Уважена госпођо министарка, још један од мале серије амандмана који предлажу да се сва ова питања везана за експропријацију обришу и регулишу на начин што ће се брисати чланови. У образложењу сте дали да је то транспаретно, јавно. То можда вама изгледа, а ми имамо право да нама изгледа да тако није. Да тако јесте, постављамо питање – зашто се то ради подхитно, јер се закон доноси по хитном поступку? Често је у српском народу – оно што је брзо, понекад је кусо. Можда нисмо морали да радимо на тај начин подхитности, али би можда ми схватили ово што нам кажете да је транспарентно, а за нас није.

Уважене колеге не морају да се љуте када ми поднесемо амандман да се неки члан закона обрише, јер ако не видимо да можемо да избелимо зид који је начињен од блата и не знамо да не можемо да правимо резбарију од дрвета које је труло, морамо да предложимо да се то брише. Имамо један конструктиван савет. Малопре сте, госпођо министарка, спомињали улагање у аеродром у Нишу. Да ли знате да, када идете од Београда ка Нишу, од наплатне рампе „Наис“ нигде нема табле за аеродром Ниш? Проверите, ставите. Лично сам имао проблема. Моји пријатељи су имали проблема. То је конструктиван савет. Друго питање, малопре сте опет споменули аеродром Лађевци, плашим се да оно што рекли да ће бити за пар месеци отворен неће бити тачно, јер сам другачија објашњавања добијао од господина Илића на одбору. Неко од вас ми није причао идентично, али да не покрећемо ту тему. Хвала.

21.12.2016. Шеста седница Другог редовног заседања, Закон о транспорту опасне робе Иначе, по мишљењу Српског покрета Двери, један коректан закон који ћемо ми на гласању вероватно подржати, а овде смо имали идеју да после члана 52. допунимо члан 52. са чланом 52а где министарство надлежно за послове саобраћаја је дужно да пре издавања дозволе за транспорт опасних материјала, изврши контролу трасе кретања ради провере исправности железничке саобраћајнице. Мислили смо првенствено на опасне материје које могу да се транспортују железничким саобраћајем и пошто у осталим члановима закона нисмо видели то додатно обезбеђење, жеља нам је била да овим амандманом и то предвидимо. Толико.

27.12.2016. Седма седница Другог редовног заседања, Закон о изменама и допунама Закона о систему плата запослених у јавном сектору Уважени господо министри, обраћам се госпођи министарки Брнабић. Дакле, госпођо министарка, није све онако како говорите. Ја сам на једној седници пре вама причао о неким стварима, или нисте хтели да ме чујете или нисте имали вољу да ме чујете. Дакле, закон је исти. Промењен је рок његовог трајања. Зато то опозицији смета. Када кажете да стање више није како сте затекли, кажем вам, можда не знате госпођо министарка, пре 20 дана на седници у граду Краљеву формиран је кабинет градоначелника седам особа партократски запослених. Хоћете имена? Хоћете странке? Нема потребе. Проверите у Краљеву, чекам вас. Још једна ствар. Колега је рекао – један НАЛЕД министар. Не, два НАЛЕД министра. Да ли је зато, од онога што сте нам узели паре из буџета, сада град морао да плати и таксу од 250 хиљада НАЛЕД-у? Хвала.

47

48

МАГАЗИН 29.1.2017.

49

Србија на ветрометини: Др Зоран Чворовић (2)

МАГАЗИН

29.1.2017.

ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

50

- Југославија је, као један од стубова Покрета несврстаности, била НАТО тампон зона између Истока и Запада. – Покрет несврстаности створен да би спречио ширење Русије, а штитио америчке интересе.

- Приватно власништво у школству је нуклеарна бомба стављена под српски образовни систем. - Српска напредна странка и поред убедљиве већине у Народној скупштини није самостално могла да утиче на избор министара. – Независна регулаторна тела и агенције као средство за обесмишљавање изборне воље народа - О лажној војној неутралности Србије сведочи ИПАП споразум, али и улазак у борбену групу ЕУ „Хелброк“ - Степен интегрисаности и сарадње Србије са НАТО пактом далеко превазилази војну сарадњу са Руском Федерацијом тав да евентуално учлањење Србије у неку од наддржавних заједница треба да буде засновано на опипљивој безбедоносној, политичкој, економској и национално-идентитетској користи, у значајном делу наше јавности је аргумент против приступања Србије Европској унији. Јер, ма колико се заговорници идеје о приступању Србије ЕУ трудили да докажу економску корист од будућег чланства и даље је порисутан велики степен неповерења које подстичу опозиционо настројене политичке групације. Значајно место међу евроскептичним странкама припада Покрету Двери, чије ставове у оквиру одборничке групе у

С

Скупштини града подржава доцент др Зоран Човоровић. По Чворовићу, постпци премијера Вучића најбоље оповргавају његову вербалну евро-еуфорију према којој пут у ЕУ нема алтернативу, зато што води право у земаљски економски рај, као што оповргавају његову веру у неолебралну догму да приватна својина нема конкурента по ефикасности. Јер, Вучић за оздрављење привреде не тражи помоћ од приватних мултинационалних компанија из западне хемисфере, већ од кинеских банака и компанија у државном власништву. Политичка штета од чланства у ЕУ је још очитија, када се упореде традицио-

нално антисрпски интереси водећих земаља ЕУ, са традицијом братског савезништва које обновљена Руска Федерација, под руководством Владимира Путина, данас нуди Србији и српском народу у РС и Црној Гори. Уз то, инсистирање на чланству у ЕУ појачава страх да би Србија могла да остане последњи заточеник неолибералног концепта Европе без граница, који се руши пред нашим очима. Пројекат Новог светског поретка се руши захваљујући руској интервенцији у Сирији и Трамповој победи, а Србија због слепила свог вођства треба да брани његове бриселске остатке, уместо да као највећа жртва овог про-

Др Зоран Чворовић

51

Фото: М. радовановић

29.1.2017.

МАГАЗИН

52

јекта учествује у стварању нове суверенистичке и националне Европе. Онако како то чини Орбан у Мађарској. Податак да је Југославија од почетка шездесетих година прошлог века чинила један од основних стубова Покрета несврстаности, не може да умањи значај историјских чињеница које говоре да је несврстаност била само мимикрија за прикривање чланства СФРЈ у НАТО блоку. Прецизније, Југославија је, као један од стубова Покрета несврстаности, била тампон зона НАТО пакта између Истока и Запада. Својврсни прикривени „плацдрам“ на Јужном крилу НАТО пакта за евентуалну инвазију на Русију и за њену изолацију.

- Читав покрет несврстаности је направљен да би спречио продор Русије на простор Азије и Африке, те да би тамо заштитио неоколонијалне интересе западних држава и компанија. У том периоду су на српском националном простору посејани НАТО спавачи, али и бројне структуре корисних идиота који су се школовали на западним универзитетима и који су после марксистичко-титоистичких курсева прихватили неолибералну догму „Франкфуртске школе“. Прелазак са марксизма на неолиберализам Маркузеа и Хабреманса био је лак, јер су и једни и други водили рат против традиционалног морала, хришћанства, породице, јаке државе, руског и српског етатизма. Франкфуртска школа је изродила Драгољуба Мићуновића, оца Бориса Тадића, Љубомира Тадића, а после њих Зорана Ђинђића и друге видљиве и невидљиве НАТО спаваче. Водити озбиљну националну политику у Србији значи саплитати се о читаве структуре које је овде посејао Запад. То истовремено значи да промена државног курса није могућа одједном. Као нестраначки члан Политичког савета Двери немам илузију да је странка, ма која, решење за Србијине проблеме. Решење је озбиљна национална политика која почива на вредносној азбуци, кодексу светих начела, које кључни актери у политици и националној елити прихватају, спроводе и бране. За издају ових принципа следи казна у виду јавног жигосања и екскомуникације из јавног живота. Ко је данас у Срба довољно спреман и слободан, у од-

носу на обавезе које је преузимао од странаца, да изврши темељну, постепену и озбиљну промену Србијиног курса. Потенцијално се ова улога нуди садашњој гарнитури на власти, питање је да ли су одважни и да ли су слободни да предузму такав храбар, а национално животно нужан избор. Јер, Вучића и Николића и до сада нико није спречавао да изврше патриотску промену политике у оним ресорима који најмање боду очи странцима. У образовању, да зауставе тзв. Болоњски процес, да доведу министра који ће се борити против корупције и плагијата на универзитету, који ће спречити инфлацију и последичну девалвацију диплома и доктората, који ће да заштити државне универзитете, да формира образовни систем који ће да школује кадрове за домаће потребе, а не за потребе мултинационалних компанија. Славили смо увођење Болоњског процеса, јер омогућава упоредивост наших факултетских диплома и мобилност наших студената. Ради се о превари мултинациналног капитала, који кроз мобилност узима најбоље из једног образовног система. Интерс државе није мобилност и одлив мозгова, већ останак у земљи најбољих високошколаца. Нисам противник приватног власништва, али се у случају мале и правно неуређене Србије показало, да је приватно власништво било нуклеарна бомба стављена под српски образовни систем. Добили смо министра просвете који је пре две недеље промовисао заједничке уџбенике историје за бившу Југославију, Албанију, Румунију и Бугарску, написане на енглеском и финансиране парама Европске уније. Ко плаћа, он бира песму. Зато у тим уџбеницима стоје такве лажи, као што је она да се у Сребреници догодио геноцид, да су Срби опседали Сарајево хиљаду дана и извршили бројне злочине у њему, да је злочиначка акција Олуја била припајање отргнутх делова Независној Хрватској, да је Хрватска добила подршку међународне јавности због српског злочина напада на Вуковар, као да у Вуковару, гледано кроз бројке последњег пописа у Југославији, српска популација није имала релативну већину. Шта је спречавало Александра Вучића да постави министра који ће да води

озбиљну и национално одговорну политику и тако врати углед српском образовању. Поставио је у научним круговима потпуног анонимуса, за кога се зна само да је представник лобија приватних школа и универзитета, дакле гробара српског образовања – каже др Чворовић. Ништа бољом се не оцењује ни ситуација у Министарству правде, на чијем је челу, по многима, особа позната само по увођењу новог кривичног дела које се односи на негирања или умањивања геноцида или других ратних злочина, чиме је извршен противуставни атак на слободу мисли као једну од основних уставних слобода. Основни предуслов за озбиљну промену државног курса, по Чворовићу је раскид са Европском унијом склопљеног Споразума о стабилизацији и придруживању, с позивом на клаузулу о промењеним околностима, уз истовремено јачање привредног потенцијала земље кроз контакте са Кинезима и Русима. То није могуће док постоји ССП и аранжман са ММФ, који контролишу кључне полуге спољне, економске, монетарне и фискалне политике земље. Озбиљна промена економског стања у земљи је неомогућа са доминантним неолибералним концептом, у коме Народна банка представља институцију независну од државе Србије, а зависну од ММФ и Светске банке. Са стотинама агенција и регулаторних тела, који су створени да опструишу сваку озбиљну промену у држави,те да центар политичке моћи преместе на место које је ван домашаја изборног процеса. Након последњих парламентарних избора и конституисања Народне скупштине прошло је поприлично времена до формирања Владе Србије, што упућује на закључак да Српска напредна странка и поред убедљиве већине није самостално могла да утиче на избор министара. Доказ је избор два министра из састава Националне алијансе за локални економски развој, која се сматра картелом за заштиту интереса крупног капитала, хидром сатављеном од иностраних инвеститора, домаћих НАТО подобних тајкуна и тзв. независних стручњака, који су уствари агенти иностраног интереса. На политичке токове у земљи утиче и си-

53

54

МАГАЗИН 29.1.2017.

стем већ поменутих независних регулаторних тела и агенција, имуних од изборне воље бирача, али и од Владе и Скупштине Србије.

- Поставља се питање зашто нису сменили Сашу Јанковића и поред тога што је очигледно политички злоупотребљавао функцију. Нису зато што је постављен, као и што је сама установа формирана, да би се створио паралелан систем власти. Ни Александар Вучић није могао да се обрачуна са Сашом Јанковићем, него дозвољава да води председничку кампању са функције заштитника права грађана. Нечињењем Вучић постаје саучесник у разарању правног поретка, који се врши преко паралелног система власти формираног у време Вучићевих претходника. Тако се ствара беспоредак и опште незадовољство у Србији, које увек може да плане по жељи западног паликуће српске Отаџбине. Све то говори, да ће онај ко се буде усудио да промени досадашњи Србијин политички вектор заиста суочавати са огромним отпором оваквих структура за изазивање хаоса. Отуда промена не може да се изврши на начин како замишљају групе младих патриота – преко ноћи. Ако видимо да се у Министарству правде доносе другачији закони, да се води другачија образовна и културна политика, да се дају субвенције нашим пољопривредним произвођачима да би извозили у Русију, да заустављамо наше утапање у НАТО пакт, онда би то био реални, а не вербални сигнал промене политике. Поставља се питање да ли је закључивање споразума са Русијом о набавци наоружања (тачније руском поклону) предизборни трик Александра Вучића, да се задовољи патриотско бирачко тело и он представи као мали Броз који може да игра и са Западом и са Истоком. Прво да разбијемо стереотип о Брозу. Он није играо и са Западом и са Истоком. Он је био човек Запада, о чему говоре мемоари комунистичких челника. Светозар Вукмановић Темпо, у мемоарима „Револуција која тече“, каже да га је Броз 1947. послао у Москву. Руси су у то време затезали са закључењем уговора о економској сарадњи са Југославијом, зато

што је Стаљин већ имао податке о томе с ким ради Броз. То се у земљи представљало као незахвалност Руса да помогну братској држави. Насупро томе, Руси нису хтели економски и војно да помогну држави која ће сутра цеви да окрене према Москви. Када се вратио незавршеног посла, Темпо је прво отрчао код Броза и испричао му шта се десило у Москви, преневши му негативне утиске о томе како су их совјетски чиновници „завлачили“ и да од уговора нема ништа. Броз му је одговорио да он то већ одавно зна, а да га је послао у Москву да се сам увери и стекне праву слику о СССР. Дакле, Брозу догађаји из 1948. године нису били изненађење, јер је план за раскид односа са Русима направио одавно. Вероватно приликом сусрета са Черчилом и римским папом у Италији 1944. године. Дакле, Броз није био окренут мало ка Истоку, а мало ка Западу, него је у потпуности био агент западних интереса на Балкану – каже др Чворовић. Што се тиче набавке наоружања у Русији, она је за похвалу, али није довољна за успешну одбрану српског неба. Како ћемо да наоружањем добијеним од Руса самостално бранимо своје националне интересе, када смо у највишем степену за једну нечланицу интегрисани у НАТО пакт, преко ИПАП споразума. А интерес НАТО пакта је слабо и раскомадано Српство, а Велика Албанија и Велика Хрватска и уједињена Босна. За самосталну употребу оружја треба нам српска, а не НАТО стратегија и доктрина. У уској вези са овим је и Споразум о размени безбедоносних података, склопљен са Сједињеним Америчким Државама у време док је министар иностраних послова био Вук Драшковић. По њему се две стране обавезују да једна другој ставе на увид безбедоносно интересантне податке, што неминовно води ка закључку да је у овој размени Србија губитник, јер је наупоредиво безначајнији „играч“ безбедоносном сектору. Поред тога, Србије је прихватила противуставну одредбу по којој се обавезује да својим службеницима ускрати приступ подацима од интереса за другу страну, ако САД процени да би јој такав увид угрозио националне интересе. О лажној војној неутралности сведо-

че бројне вежбе са снагама НАТО пакта, али и улазак у оружану групу ЕУ „Хелброк“, са Грчком, Бугарском и Румунијом, као чланицама НАТО пакта. „Хелброк“ није ништа друго него савремена НАТО верзија нацистичке стратегијске формације Југоисток за напад на Русију.

- Војна неутралност је лажна, а степен интегрисаности, повезаности и сарадње Србије са НАТО пактом далеко превазилази фолклорну сарадњу са Руском Федерацијом. Ко нам је заиста истински партнер у одбрани националних интереса на Косову и Метохији, Републици Српској и Црној Гори, Вашингтон и Брисел или Москва. Ако је Москва, откуд онда овакав раскорак између безбедносног опредељења и националног интереса. Чиме се оправдава тако блиска сарадња са НАТО пактом, која неупоредиво превазилази војну сарадњу са Москвом. Какво је то шизофрено стање, хрлимо у брак са убицом? Наравно, убица је опасан, нећемо на убицу јуришати, али је патолошки говорити да је брак са убицом, који нас је убијао и још увек нас убија уранијумом посејаним по Србији, наш животни интерес. Наш интерес је да се не сукобљавамо са Сједињеним Америчким Државама и да у евентуалној промени политике, у Вашингтону пронађемо партнера на дистанци. Тај партнер никада не може бити проверени историјски савезник као што је то Русија. Државе и народи су проширене породице. Да ли можете да замислите породицу која каже да јој је најбољи пријатељ онај ко је покушао да уништи целу породицу, или убио неког њеног члана, или је пријатељ онај ко у сваком тренутку излази у сусрет не тражећи од вас ништа? Ако је то тако зашто је онда наша политика одбране усмерена на сарадњу са убицом, а не сарадњу са пријатељем. Убица може и понекад мора да буде са друге стране преговарачког стола, али он не сме да седи у Влади и управља српским државним бродом. Да ли је могуће да се нађе икакво оправдање за такво шизофрено стање, у коме Србија лети у загрљај убици, а не вековном савезнику– каже др Чворовић. Т. Радовановић

55

Водич за бољи одговор на елементарне непогоде

МАГАЗИН

29.1.2017.

ДРАГОЦЕНО ИСКУСТВО КРАЉЕВА

56

- Штета изавана поплавама на територији града Краљева достиже износ од осам милиона евра, а највећа је евидентирана на инфраструтурним објектима и пољопривредном земљишту. - Непуне три године након мајских поплава 2014. године седамнаест градова и општина из слива Западне Мораве формално правно успоставило сарадњу како би се у будућности што боље припремили за изазове какве носе елементарне непогоде. - Значајна достигнућа природних наука настала због страха од елементарних непогода. – Започета изградња осам мостова, реконструисана једна основна школа, изграђен потпорни зид на Гледићкој реци где се појавило клизиште, два локална водовода, реконструисана деоница пута Краљево-Ушће коју је угрожавало клизиште

57

Фото: М. Радовановић

ветска банка, у сарадњи са Канцеларијом за управљање јавним улагањима, спроводи студију случаја којом прикупља материјал за израду „Локалног оквирног водича за обнову након елементарних непогода“ од кога се очекује да пружи препоруке и искуства за актере на локалном нивоу како би што ефикасније планирали и спровели процес обнове. Успех који је Република Србија остварила у процесу обнове након поплава 2014. године један је од разлога због чега је изабрана за једну од земаља у којој ће бити спроведена студија чији је циљ прикупљање искустава, првенствено актера на локалу, на који начин су централне власти подржале активности, како је планиран и спроведен процес обнове. Драгоцено искуство Краљева у овој области, како становништва тако и локалне заједнице, повод је за посету Андре Стила, експерта кога је Светска банка ангажовала да спроведе студију у Србији. У Краљеву су тим поводом боравили заменица директора Канцеларије за јавна улагања Сандра Недељковић и Виолета Сретеновић, представници Светске банке ангажовани на Програму у Србији Дарко Милутин и Дубравка Станић као и менаџер Саветодавног центра Сталне конференције градова и општина Дарко Дрндић. Госте је, у име града, дочекала заменица градоначелника града Краљева Марица Мијајловић, а састанку су присуствовали помоћници градоначелника, чланови Градског већа, представници Градске управе и Одељења за послове цивилне заштите. Након састанка у фискултурној сали Основне школе „Светозар Марковић“, у организацији Одељења за послове цивилне заштите, организован је јавни час „Мала цивилна заштита“, а део је обухватио скеч из позоришне представе „Шта ако се деси?“. Прве активности на смањењу ризика од елементарних непогода отпочеле су након 3. новембра 2010. године кад је Краљево погодио катастрофални земљотрес магнитуде 5,4 степена Рихтерове скале у епицентру који је лоциран у непосредној близини центра

МАГАЗИН

29.1.2017.

С

58

града. Након њега је, у процесу смиривања тла, регистровано још седам стотина потреса мање јачине што је проузроковало додатну узнемиреност грађана. Интензитет разарања које се огледа у великој штети на више стотина стамбених објеката допринео је да процес обнове буде много компликованији него након поплава које је 2014. и прошле године изазвало изливање Западне Мораве. Процењена штета изазвана поплавама достиже износ од осам милиона евра, а највећа је евидентирана на инфраструтурним објектима и пољопривредном земљишту. Иако је у односу на 2014. годину прошле године била значајно мања и даље у укупним трошковима најзначајније место заузима она на инфраструктурним објектима. Одељење цивилне заштите у оквиру Градске управе пружа организационо техничу подршку Градском штабу за ванредне ситуације како у процесу ефикасног смањења и управљања ризицима тако и у делу који се односи на израду планских докумената. Начелник одељења Здравко Максимовић значајним сматра искуство стечено током последњих неколико година због чега је цивилна заштита постала препознатљива на ширем простору државе.

- Када су у питању обуке и тренинзи Цивилне заштите наше активности су усмерене у два правца. Прва компонента је обука, која је уследили након свих ових елементарних непогода, усмерена на усавршавање личних знања и вештина, а друга обуке и тренинзи грађана везане за процес смањења и управљања ризицима. Краљево је једини град у републици који је определио посебан објекат за обуке из области цивилне заштите, а препознати смо и као локална самоуправа која је радила са најосетљивијим и најугроженијим групама становништва, па имамо и прво женско доборовољно ватрогасно друштво на територији републике. Пре три године смо започели поступак израде карти ризика од елементарних непогода које су доступне у електронским форматима као интер-

активан начин комуникације са свим заинтересованим субјектима. Све су пропратила и одговарајућа софтверска решења тако да смо, у оквиру карата ризика, искористили исте апликације. Поред пресудне подршке града и руководства у изградње система цивиле заштите подршку су нам дали Канцеларија за управљање јавним улагањима, Програм за развој Уједињених нација, Стална конференција градова и општина, Светска банка и многе невладине организације – каже Максимовић уз подсећање да су све активности одељења на организацији обука и тренинга пратила и одговарајућа документа која су свим заинтересованим структурама доступна на званичном веб сајту града Краљева. Проблеми са којима се суочава Одељење цивилне заштите везани су како за људске и материјалне ресурсе тако и за недостатак законске регулативе и потребних знања која се стичу у основном образовању. Све активности усмерене су на припрему људи како би у одређеном моменту могли адекватно да реагују на изазове какве носе елементарне непогоде, посебно период обнове који следи након смиривања ситуације. Значај заједничког деловања огледа се у чињеници да је непуне три године после мајских поплава 2014. године седамнаест градова и општина из слива Западне Мораве званично формално правно успоставило сарадњу како би се у будућности што боље припремили за изазове какве носе елементарне непогоде. Колико је значајно адекватно понашање у оваквим ситуацијама на најбољи начин илуструје Хамурабијев законик, настао пре више од три хиљаде година, који у великом делу третира област заштите и смањења ризика од елементарних непогода па су за све који га не поштују предвиђене драконске казне, у појединим случајевима и смртне. Максимовић подсећа да су бројна значајна достигнућа природних наука настала због страха од елементарних непогода, а математика као потреба човека да пронађе законитости у одвијању различитих природних по-

Андре Стил

59

29.1.2017.

МАГАЗИН

60

Вукосав Коњикушић

јава. Допринос Градске управе у адекватнијем одговору на елементарне непогоде огледа се и у различитим документима и интерактивним картама постављеним на посебној страници у оквиру званичног сајта града. Међу њима је и План обнове након елементарних непогода урађен по посебној методологији. И поред значајних корака, и јединственом ставу према смањењу ризика, пред Одељењем цивилне заштите је велики посао у чијој се рализацији посебно важном сматра подршка свих којима је ова област блиска. Мајске поплаве 2014. године указале су на бројне слабости на целом току Западне Мораве кроз територију града Краљева где је поплава посебно угрозила значајне површине пољопривредног земљишта. Основни задатак је, пре појаве поплавног таласа огромних размера, било спасавање становника и животиња са угроженог подручја да би се, након стабилизације стања и повлачења воде, приступило дератизацији и дезинфекцији читавог подручја. Податак да је на овом подручју поплављен велики број бунара пред локалну самоуправу је донео обавезу да интервенише и обезбеди довољне количине здраве пијаће воде како за основне потребе становништва тако и значајног броја грла стоке, посебно оних на фармама са већим бројем јединки. Помоћник градоначелника задужен за организацију помоћи Вукосав Коњикушић подсећа да су у кратком периоду на територији осам месних заједница лоцирани угрожени бунари да би, у сарадњи са Заводом за јавно здравље, била извршена дезинфекција њих двадесет. У сарадњи са Организацијом за храну и пољопривреду Уједињених нација ФАО у првој фази је обезбеђен концентрат за исхрану животиња у 144 пољопривредна газдинства са поплављеног подручја. Податак о изливању великог броја септичких јама на простору од Тавника до Стубла води ка потреби изградње водоводне и канализационе мреже на целом под-

ручју како би се обезбедила довољна количина воде за становништво и животиње, а река и животна средина заштитиле од негативног утицаја. Допринос одговору на елементарне непогоде дали су и припадници Војске Србије постављањем лансирних мостова на местима где је бујица однела постојеће и тако омогућили везу са осталим деловима градског подручја и онима који су данима након поплава били одсечени од света.

- ФАО је спровео програм помоћи малим пољопривредним прозвођачима за коју је у два круга конкурисало око 1.500 домаћинстава из поплављеног подручја на територији града Краљева. Услове је испуњавало 1.304 домаћинства која су добила помоћ, а у двадесетак пакета најважнији су били пластеници, вештачка ђубрива, саднице, концентрати и техника за пољопривреднике у вредности од око 374 хиљаде евра. Новчана помоћ је, сем градске управе, ишла и преко других тако да немамо тачан износ укупног новца. Кроз два круга помоћи покривено је око 85 одсто пољопривредних домаћинстава, а сарадња је настављена тако да и данас имамо пројекат који ћемо спроводити и у наредном периоду. Захваљујући Канцеларији за управљање јавним улагањима обновљена су два моста на Мусиној реци и Лопатници у вредности 18 милиона динара, а фрустрирајуће је деловало сазнање да због нерешених имовинских односа нигде нису били уписани. Почели смо са изградњом осам мостова за које смо пројекте добили преко Канцеларије за управљање јавним улагањима, реконструисали једну основну школу, изградили потпорни зид на Гледићкој реци где се појавило клизиште, као и два локална водовода који су још за време земљотреса били оштећени па вода није могла да се користи. Реконструисана је деоница пута КраљевоУшће коју је угрожавало клизиште, а укупна вредност свих пројеката је достигла 187 милиона 645 хиљада – каже Коњикушић. О размерама непогоде сведочи податак да је локална самоуправа успе-

ла да обнови само део инфраструктуре. Завршена је пројектна документација за градњу још седам мостова оштећених у време поплава од којих шест 2014. и један прошле године. Ограничене могућности градског буџета у значајној мери утичу на кашњење почетка радова, а последице непогода одразиле су се и на монтажну зграду једне основне школе која је, иако није била директно погођена, због велике количине влаге доведена у стање које прети да настава буде обустављена. Током бројних елементарних непогода које су у значајној мери утицале на промену начина живота локалне заједнице не треба занемарити допринос Црвеног крста и јавних предузећа. Он би, каже Коњикушић, био и већи да сметње у појединим случајевима није стварао недостатак централног магацина за складиштење помоћи. Сврха водича, који по налогу Светске банке ради консултантска фирма, је да подржи локалне самоуправе у развоју планова за припрему и одговор на елементарне непогоде као и опоравак после њих. Водич је дизајниран на начин да међународним донаторима укаже на све што је потребно у оваквим ситуацијама, а оквир је развијен на искуствима Србије, Индонезије, Непала, Индије и Колумбије.

- Моја улога је овде да учим од вас. Пишем студију за Србију и желим да свету пренесем стручне поруке како најбоље да се у сличним ситуацијама припреми да би се урадило то што је урађено овде, а мој посао је да направим оквирни водич који ће помагати локалним актерима у елиминисању последица природних катастрофа – потврдио је Стил. Краљево се показало као одличан пример за стицање нових искустава посебно након недаћа које су задесиле град током неколико последњих година. Колико је одговор на претећу опасност адекватан на најбољи начин потврђује прошлогодишње искуство и правовремена реакција на најаву поплавног таласа кад је, шест сати пре доласка, завршена евакуација људи и животиња и тиме значајно смањена штета. Т. Радовановић

61

62

МАГАЗИН 29.1.2017.

63

Знаменити Краљевчани: Миљко Петровић Рижа (2)

МАГАЗИН

29.1.2017.

КЊИГА НАТОПЉЕНА СУЗАМА

64

- Суд није уважио сведочење да је Рижа све време рада, посебно у време окупације, као сиротињска мајка помагао раднике према којима се никада није понашао као газда. - Радници су били боље плаћени него код других послодаваца што оповргава тврдњу да је био експлоататор који их је, уз помоћ Немаца, приморавао да раде за њега.

- Ни седамдесет различитих уверења које су доставили радници није било довољно да буде ослобођен оптужби, па је осуђен на седам година принудног рада и доживотни губитак части. - Пресуда као предуслов да буде одузета огромна имовина којом је располагао Миљко Петровић.

- Књига „Човек звани Рижа“ потекла је из самога срца, па је и писана језиком срца

Зорица Петровић

65

Фото: М. радовановић

осле три и по године окупације преживело становништво Краљево је са одушевљењем дочекало ослобођење. У еуфорији која је завладала мало ко је могао претпоставити да почиње до тада невиђена хајка на све које је нова комунистичка власт прогласила сарадницима окупатора. Међу њима се нашао и Миљко Петровић Рижа под оптужбом да је све време окупације блиско сарађивао са Немцима. Његова кћи Зорица срећном околношћу сматра то што је имао пријатеље и међу правим комунистима који су му саветовали да се склони на неко време док се ситуација у земљи не смири. Период непосредно после Другог светског рата карактерише реваншизам и страдање свих за које је нова власт проценила да би у неком периоду могли да представљају опасност, па су налажени најразличитији разлози да се оптуже и осуде на дугогодишње затворске казне, многи и на смрт а често и без суђења. Пет месеци се Рижа крио негде у околини Краљева и мада се то нагађало никада није званично потврђено где. Кад му је дојављено да је опасност прошла вратио се и врло брзо био изложен опасности каквом је претио преки суд. Много година касније тешко је претпоставити како би прошао на суђењу да није било догађаја који је допринео да буде пребачен у Крагујевац у надлежност мање опасног суда части. И тада је био обичај да се, у очекивању неког значајнијег функционера из престонице, сређују делови града којима би могао да прође. Најпогоднији за тај посао били су затвореници међу којима се тих дана налазио и Рижа. И док је са осталима прилично безвољно обављао поверене послове пришао му је на први поглед непознати униформисани младић у касним двадесетим годинама, поздравио и упитао да ли га се сећа. Све што се дешавало током неколико година, посебно разочарање које га је обузело после хапшења, није давало превише простора за то. Срећном околношћу сматра се тврдња официра како је добро да се он сећа Риже што је било довољно да врло брзо буде пребачен у Крагујевац и избегне много гору судбину од оне коју је доживео. Непознати млади официр био је Слободан Пенезић Крцун, првоборац и народни херој, шездесетих година председник Извршног већа Народне републике

МАГАЗИН

29.1.2017.

П

66

Србије. Сећање на Рижу везује га за прву годину рата кад се као истакнути комуниста нашао у краљевачком затвору. Било је то половином 1941. године кад се Рижа на позив пословног пријатеља из Чачка са четрнаестогодишњим сином нашао у краљевачком Хотелу „Париз“. Братовљево сећање на тај догађај основа је Зоричине приче да се са њима нашао и један угледни пословни човек из Ужица. Повод за долазак у Краљево било је сазнање да је Рижа и пре тога спасао од немачке одмазде велики број људи, а како му је син затворен по која лепа реч не би шкодила да Гестапо одустане од оптужбе и пусти га на слободу. Реч угледног бизнисмена да је затворен без правог основа била је довољна да Рижа затражи ослобађање, али и да од првог човека Гестапоа сазна да се ради о особи означеној као партизански бандит.

- Тата се окрене, дође у хотел и каже изгледа мрка капа, кажу да је партизански бандит. Његов отац је то знао, али тата није, и зато је у Гестапоу тврдио да не верује. Прошло је пола сата кад, док су седели у кафани, у сусрет тати а иза леђа ове двојице, наилази неки дечко. Прилази код тате и каже ово вам никада нећу заборавити. Био је то Крцун који је одмах пуштен из затвора и поред тешке оптужбе – прича Зорица. Промоција њене књиге „Човек звани Рижа“, у којој описује сећање на живот и рад Миљка Петровића, била је прилика за потврду истинитости изреченог уз примедбу једног од присутних да писац Крцунове биографије тврди како овај никад није био у краљевачком Гестапоу. Да није у праву потврђују у краљевачком Историјском архиву који чува документ под ознаком строго поверљиво у коме Крцун тражи да Рижа из преког буде пребачен под ингеренцију суда части. Кад је Слободан Пенезић 1964. године погинуо у саобраћајној несрећи, под околностима које никада нису довољно разјашњене, чини се да је тужнији од многих био баш Рижа који дуго није могао да заустави сузе. Повод је било чврсто уверење да је убијен момак који га је спасао. Бројна суђења која су била покриће за строге казне у то време су представљала само формалност. Да је тако уверио се и Рижа јер суд није уважио бројне потврде, чак и из

редова комуниста, како је све време рада, посебно у време окупације, као сиротињска мајка помагао раднике према којима се никада није понашао као газда. Довољан разлог је податак да су били боље плаћени него код других послодаваца што оповргава тврдњу да је био експлоататор који их је, уз помоћ Немаца, приморавао да раде за њега. Ни седамдесет различитих уверења које су доставили радници није било довољно да буде ослобођен оптужби, па је осуђен на седам година принудног рада и доживотни губитак части. Зорица верује да је пресуда била само формалност као предуслов да буде одузета огромна имовина којом је располагао. Након правоснажности пресуде Рижа је 1946. године спроведен у каменолом Јарандол где је као слободњак провео две године и радио на поправци машина за које није било резервних делова. После две године је ослобођен, али није доживо да буде рехабилитован и да му буде укинута пресуда којом је одређен доживотни губитак части. На двадесет девет страница до детаља је пописано све што је одузето, од каце за купус до бућкалица, уз дозволу да се задржи и одређен број кашика и виљушки. Петровићима је као прва помоћ остављено тридесетак хиљада динара, а на коришћење половина породичне куће у Југ Богдановој улици. Кад се властима учинило да је и то превише пресељени су у једнособан стан у градској колонији одакле су се, након уважене жалбе, после две године вратили у свој део куће. Рижа се по изласку из затвора није вратио кући, али је одржавао присне односе са породицом, дочекивао госте на слави и свадбеном весељу свог сина, школовао децу за време студија. Више од одузимања огромног богатства погађао га је неправедан однос према њему и после изласка из затвора. Вредан и способан Рижа је био уверен да и после свега може да крене из почетка и стекне довољно за нормалан живот. Као доказани стручњак у овој области после рата је у више наврата ангажован на експлоатацији дрвета у различитим деловима земље.

- Поново бих зарадио само кад би платили све што зарадим, говорио је. Њега су психички убили. Дали су му да експлоатише шуме у Црној Гори тамо где нико није хтео

Миљко Петровић Рижа

67

МАГАЗИН

29.1.2017.

да иде. И тамо је направио рижу и уговор на велику количину грађе, а кад је све урадио раскину га и дају само колико је било довољно да исплати раднике. Шест година је водио спор и опет му нису признали да је све урадио, а то се дешавало на неколико места. И за посао у „Магнохрому“ је дао најповољнију понуду за даске, али је нису прихватили јер нису дозвољавали да поново стане на ноге, а то га је убијало због уверења да му нису дали да живи. Да би могао да ради задуживао се, а све је почело да се осипа јер се крало на све стране. Одузели су нам и земљиште које смо некада имали, а тек сада су решили да нам нешто врате ,па су довели вештака да утврди шта – прича Зорица.

68

Велики стрес коме је био изложен у дугом низу година одлучујуће је деловао на појаву шећерне болести, због чега му је ослабило срце, па је умро 1968. у 66. години живота. У памћењу чланова породице остао је као отац какав се ретко среће и човек који би другоме дао и душу. Иако је имао само два разреда основне школе схватао је значај образовања због чега су сва његова деца завршила факултете. Уверење да женска од малих ногу треба да се навикавају на рад и помажу мајкама у кући на најбољи начин се манифестовало у сазнању да Зорица, иако дете из једне од најимућнијих краљевачких породица, никад није имала лутку. Највећи део слободног времена и синови су проводили на градилиштима због увере-

ња да пре одласка на студије треба да буду добро припремљени, а тамо само уобличе стечено знање. О односу према другима сведочи податак да је, у време кад се са породицом вратио у празну кућу, од деце тражио да не реагују ако било када, и на било коме, препознају нешто своје. У време кад је требало спашавати главу Рижа је сакрио тапије на непокретну имовину од којих је велики број изгубљен. Остале су оне које потврђују власништво над кућом, три локала у главној улици, делу Хотела „Југославија“... О великом богатству сведоче још само бројеви катастарских парцела и вредност са којом су уписане.

- Кад је рехабилитован и ослобођен одговорности највише ме обрадовала поука у којој пише да против решења нема права жалбе. Књигу сам писала кад сам већ била у пензији и тражила од браће и сестре да ми испричају све што знају, а то ме је толико потресло да сам је, током три године колико сам сређивала материјал, целу одболовала. Сви су је тешко доживели, јер нема странице коју нисам натопила сузама. Тата је временом пао у заборав, али остаје књига као сећање на њега. Мама је морала да се запосли у својој бившој фирми као чистачица, јер нигде другде нису хтели да је приме. Мој разговор са татом је нешто најлепше у књизи захваљујући којој сам добила награду Иво Андрић и постала књижевник – прича Зорица. Записано је да краљевачки књижевници, као Зорица Петровић у својој причи „Ружа“ која се понегде доима као песма у прози и у којој је толико лиризма, испољавају голем књижевни таленат који им омогућава да стварају белетристичка дела од непролазне уметничке, па и документарне вредности. Књига „Човек звани Рижа“ потекла је из самога срца, па је и писана језиком срца. Књижевни опус Зорице Петровић чини седам књига. Песму „Краљево рано моја“, насталу током бомбардовања пореде са „Кадињачом“, а књига „Чудни путеви господњи“ повод је за први контакт са књижевним клубом који носи име Бранка Ћопића. У њему је Зорица била лектор, потом помоћник главног и одговорног уредника па главни и одговорни уредник часописа „Пролом“. Тренутно обавља дужност заменика председника овог клуба. Т. Радовановић

69

70

МАГАЗИН 29.1.2017.

Припрема за осамостаљивање младих без родитељског старања

ЛАКШЕ ДО САМОСТАЛНОГ ЖИВОТА

- Циљеви пројекта „Буди свој“ спроводе се кроз циклус од седам едукативних обука, запошљавање и самозапошљавање, које уз адекватно планирање, подршку и менторство пружају могућност потпуног осамостаљивања. - Краљево је један од десет градова у којима се спроводе активности пројекта „Буди свој“ покренутог са циљем да помогне младима без родитељског старања, и деци палих бораца, старости од 15 до 25 година да лакше дођу до првог запослења.

- У Србији живи око седам хиљада деце без родитељског старања, око осам стотина у домовима, а шест хиљада у хранитељским породицама. - Само три одсто деце без родитељског старања одлучује се да студира. - Деца без родитељског старања, као и деца палих бораца, први пут препозната као посебно осетљива категорија којој су намењене посебне из пакета мера активног запошљавања

71

72

МАГАЗИН 29.1.2017.

еца без родитељског старања су једна од најделикатнијих социјалних категорија у Србији, а обезбеђење конкурентне предности у припремама за бољи независтан живот у будућности основ за фокусирање на јачању њихових унутрашњих капацитета, стварање повољнијег социјалног окружења и директну подршку у процесу осамостаљивања. Краљево је један од десет градова у којима се спроводе активности пројекта „Буди свој“ покренутог са циљем да помогне младима без родитељског старања, и деци палих бораца, старости од 15 до 25 година да лакше дођу до првог запослења. Тренинг је организован у оквиру пројекта који фондација „Укључи се“ спроводи у стратешком партнерству са Министарством за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, а уз подршку Војвођанске банке и Министарства омладине и спорта. Како на овом узрасту млади без родитељског старања завршавају редовно школовање, и излазе из система социјалне заштите, практично су препуштени сами себи па им се на овај начин пружа прилика да науче како да напишу радну биографију и на најбољи начин се припреме за разговор са потенцијалним послодавцем. Реализација пројекта је отпочела у марту прошле године, а непосредан повод је податак да у Србији живи око седам хиљада деце без родитељског старања. Сем оних чији родитељи нису живи у ову категорију су сврстана и деца оних који нису могли адекватно да брину о њима. Због тога су социјалне службе морале да реагују и да им забране вршење родитељске дужности у ограниченом периоду током кога су деца смештена у установе социјалне заштите и хранитељске породице. Од укупног броја деце без родитељског старања око осам стотина живи у домовима

Д

док је око шест хиљада смештено у хранитељским породицама широм Србије. Оне су се од пре неколико година, кад је овај поројекат покренут, показале као средине приближније природној породици због чега у Србији функционише још само неколико домова. Искуство показује да деца у систему социјалне заштите уживају потребну пажњу и помоћ државе, а права која им припадају остварују преко социјалних установа, али и да само три одсто одлучује да студира. Највећи број њих завршава средње стручне школе, не ретко и трогодишње, што води ка закључку да се осамостаљују у веома осетљивом периоду адолесценције препуштени да се сами суочавају са светом одраслих. То у данашње време није ни мало једноставно, чак ни вршњацима који имају подршку породице. Како суочавање са стварним животом са 18 или 19 година може да буде доста тешко покренут је пројекат који треба да им помогне да се што боље припреме за процес осамостаљивања. Процес почиње две године пре напуштања система социјалне заштите а реализује се кроз низ различитих механизама, у Краљеву и кроз Заједницу младих као прелазном периоду до потпуног осамостаљивања. Циклус од седам радионица у оквиру пројекта реализује се у десет градова, Аранђеловцу, Новом Саду, Ћуприји, Милошевцу, Крагујевцу, Ваљеву, Шапцу, Краљеву, Зрењанину и Панчеву, а циљна група су деца која ускоро напуштају систем социјалне заштите.

- Радионице које спроводимо реализују се по методологији америчке тренинг академије, а на њима млади усвајају вештине како да што боље комуницирају и преговарају, избегавају конфликтне ситуације, презентују себе, своју идеју и пројекат, до

последње када сублимирамо шта су научили у првих шест и све то применимо на симулацији интервјуа за посао. Циљ радионица јесте да они што спремнији крену у процес тражења посла, а да се затим што боље покажу послодавцу и имају веће шансе за запослење. Не мање важно, можда чак и више, је да се, када остваре запослење, што боље снађу и изграде што боље међуљудске односе. Из тог разлога верујемо да је јако важно да усвоје потребна знања на време, с обзиром да се то не учи нигде у нашем образовном систему – каже координаторка пројекта „Буди свој“ Милена Јакшић. Са партнерима, и групом донатора који су стали уз пројекат, одлучено је да се поред радионица директна подршка усмери према младима који су у фази тражења запослења, или да се директно стимулише неки вид самозапошљавања. Према информацијама из Националне службе за запошљавање деца без родитељског старања спадају у групу теже запошљивих лица, па посебно радује позитивна промена односа према овој категорији становника. Основ је став да су од ове године деца без родитељског старања, као и деца палих бораца, жртве породичног насиља и трговине људима, први пут препозната као посебно осетљива категорија којој су намењене посебне из пакета мера активног запошљавања, а укључују различите врсте субвенција којима се послодавци стимулишу да их радно ангажују. У фондацији преовладава уверење да друштвено одговорно понашање послодавца, и жеља да запосли неког из система социјалне заштите, води ка бенефиту заснованом на податку да су се деца без родитељског старања показала као квалификовани и високо мотивисани радници. Сем тога значајним се сматра и уверење о посебном осећају друштвене одго-

73

74

Милена Јакшић

МАГАЗИН 29.1.2017.

ворности у ситуацији кад се у значајној мери доприноси промени нечијег живота, а додатни стимуланс чине бројне повољности које држава обезбеђује преко Националне службе за запошљавање. Као и у свакој другој групи младих људи и међу децом без родитељског старања има појединаца са различитим афинитетима, жељама и могућностима. Како највећи број њих завршава средње стручне школе, у години предузетништва кад је отпочела реализација пројекта, посебна пажња је посвећена младима који су изразили жељу за самозапошљавањем. Податак да у свим крајевима Србије села остају празна, а да у њима живе претежно старији људи, добра је основа за уверење да међу децом без родитељског старања има и оних који би желели да живе у оваквим срединама и да се баве пољопривредном производњом.

- Оно на чему смо радили претходних шест месеци, и што ће бити наш фокус у наредном периоду, јесте куповина, адаптација и опремање једне куће на селу, сеоског домаћинства у које ће се, по напуштању система социјалне заштите, уселити шесторо младих селектованих од стране социјалног радника. Деци која то желе, а уз мишљење саветника су кадра да то раде, биће омогућено да се уселе и, у периоду од шест месеци уз менторство, у потпуности оспособе да воде сеоско домаћинство, привређују за себе и покрену вид социјалног предузетништва кроз који би, покретањем неке производње, остваривали приходе. Прва кућа би требало да буде у близини Зрењанина, а сви наши напори усмерени су ка томе. Иако наилазимо на доста препрека чврсто верујемо да је то један од сјајних модела за осамостаљивање, јер ће истовремено имати кров над главом, храну на столу и плату, а то је оно што сами морају да остваре – каже Јакшић. Основни критеријум за избор шесторо првих су лични афинитети и стручна процена о способности да буду ангажовани на овај начин, а уверење о успешној реализацији заснива се

на ставу о постојању деце без родитељског старања која су одрасла у хранитељским породицама на селу па им, без обзира што су завршили различите школе, овакав начин живота није стран. Уколико се покаже да међу њима има и оних који су завршили пољопривредне школе биће то адут више да им се, уз одговарајућу обуку за рад у овој области, пружи прилика да егзистенцију заснивају на пољопривредном домаћинству. Средства за куповину су обезбеђена, одговарајућа кућа пронађена, а до реализације предстоји само још регулисање имовинских односа и укњижење како би процес био завршен пре почетка пољопривредних радова. Реализатори пројекта „Буди свој на селу“ верују да ће након прве куће у Војводини за шесторо деце са ових простора, сличне бити покренуте у свим регионима у земљи. У њима би ова категорија младих проводила до две године колико се сматра довољним за оспособљавање да наставе самосталан живот у области пољопривредне производње.

- Чврсто верујемо да ће се средства за другу, трећу, па четврту кућу још лакше прикупити. Код нас има добрих људи, и друштвено одговорних компанија, па верујемо да ће, подстакнути овим видом решавања проблема осамостаљивљања, омогућити да пројекат живи. Ово је пилот пројекат и прилика да се суочимо са свим препрекама, да их превазиђемо и да знамо шта нам је чинити за друге куће. У овом тренутку је, поред мишљења њихових саветника, важно да то буду деца која желе овакав начин живота и рада, која су довољно зрела и немају ризично понашање – каже Јакшић. Паралелно са реализацијом пројекта „Буди свој на селу“ акценат је стављен на стимулисање послодаваца спремних да обезбеде услове за одвијање стручне праксе и запошљавање одређеног број оних који излазе из система социјалне заштите. Највећим проблемом показала се отежана доступност подацима о онима који више нису у систему па је, чак и ако се појави посло-

давац са жељом да запосли особу одређеног профила, врло тешко доћи до заинтересованих кандидата. То је повод за размишљање о формирању посебне базе којом ће се, кад буде комплетирана, дугорочно решити проблем доступности података и олакшати избор кандидата који ће на најбољи начин задовољити потребе послодавца. У овом тренутку у Србији нико нема податке о успешности осамостаљивања оних који су изашли из система социјалне заштите. Задатак државе је да оне који су још у њему током школовања припреми како би излазак дочекали што спремније. Кроз радионице у оквиру пројекта „Буди свој“ прошло је око 140 деце без родитељског старања. У Краљеву је у групи било осамнаест њих, а већина су, уз неколико из хранитељских породица, становници СОС Дечјег села.

- Њима је потребна подршка како би осигурали бољу будућност. Сигурна сам да ће им приликом запошљавања пуно помоћи конкретне вештине којима су овладали на тренингу. Поносни смо на ове младе људе зато што су увек спремни да прихвате нова знања и да се усавршавају, а верујем да ће њихове квалитете препознати и будући послодавци - истакла је директорка СОС Дечијег села Борка Лукић уз захвалност свима који су препознале проблем са којим се суочава ова посебно осетљива група младих људи. Томислав Николић из функције „Људски ресурси“ Војвођанске банке, и гост предавач на радионици, потврђује да младе људе који немају никакво радно искуство често муче разне недоумице везане за разговор за посао, те да је задатак искусних менаџера да их едукују и пруже им помоћ. Зато је током радионице акценат стављен на све важне сегменте, како комуницирати током разговора за посао, зашто је важно оставити добар утисак, како написати радну биографију, а полазници су богатији за низ информација проистеклих из савета и препорука предавача. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

75

Превентивни прегледи на рак грлића материце

МАГАЗИН

29.1.2017.

СПАШЕНО 7

76

- У Србији од рака грлића материце оболи 1.244, а умру 482 жене.

- Најчешће обољевају жене старе између 35 и 50 година. - Једини начин за откривање болести у раној фази редовни гинеколошки прегледи и узимање папаниколау бриса. - Планом Службе за здравствену заштиту жена у Дому здравља Краљево планирано је да у току три године превентивним прегледима на рано откривање рака грлића материце буде обухваћено 31 хиљада жена од 25 до 65 година. – Током 2014. године обављено је 4.014, 2015. 6.596, а прошле године 7.769 организованих циљаних прегледа на рано откривање рака грлића материце. – Код 72 пацијенткиње откривено и потврђено постојање премалигног, код пет раног малигног, а код дванаест малигног обољења грлића материце

Фото: М. Радовановић

77 ЖИВОТА

77

29.1.2017.

МАГАЗИН

78

Прим. др Татјана Анђелковић

вропска недеља превенције рака грлића материце ове године је обележена у периоду од 22. до 28. јануара уз подсећање на потребу подизања свести жена о опасностима које носи ова болест и начинима како да ризик од појаве буде сведен на најмању могућу меру. Србија једанести пут учествује у обележавању преношењем поруке о значају доступних мера превенције у циљу спречавања оболевања и умирања од рака грлића материце. Начелница Службе за здравствену заштиту жена у Дому здравља Краљево прим. др Тамара Анђелковић подсећа да у Србији сваке године од ове болести оболи 1.244, а умру 482 жене. Податак да најчешће обољевају жене старе између 35 и 50 године повод је да циљ кампање буде промоција знања о раку грлића материце и значају редовних превентивних прегледа како би знале шта треба и могу да ураде да би избегле болест. Искуство показује да се рак грлића материце развија веома споро, па је у већини случајева потребно осам до десет година да се из фазе премалигне промене пређе у фазу пуног развоја малигнитета. Значајним се чини податак да премалигне, као ни ране малигне, промене грлића материце не дају никакве видљиве симптоме који би могли да укажу да се у организму жене нешто дешава, па се јединим начином за откривање болести у раној фази развоја сматрају редовни гинеколошки прегледи и узимање папаниколау бриса. Овим тестом се на ћелијама грлића материце могу открити промене које још увек не указују ни на какве тегобе, а дијагностикован у раним фазама рак грлића материце је излечив у 100% случајева и не оставља никакве последице по будући живот и рађање. Да се рак грлића материце развио у потпуности на најбољи начин доказују крварење након полног односа, упоран сукрвичав исцедак и бол по дну трбуха. У већини случајева се открива код жена које нису редовно контролисане, а тада је лечење знатно сложеније и успех је мање загарантован. Др Анђелковић подсећа да фактори ризика за настанак болести могу бити наследни, фактори средине и одређене личне навике, а иако нека од пацијенткиња има позитивну анамнезу не значи даће и оболети од ове опаке болести већ да су, уколико су сви остали услови једнаки, шансе за то веће него код особе која нема исти фактор ризика.

- Према досадашњим сазнањима, најважнији фактор ризика за настанак рака грлића је инфекција Хуманим папилома вирусом. Постоји

Е

више од сто типова овог вируса од којих четрдесет различитих доводе до инфекције полних органа мушкараца и жена, због чега се називају генитални типови, а подељени су у три велике групе. У прву спадају типови ниског онкогеног потенцијала, који се откривају у бенигним патолошким променама типа полних брадавица или кондилома, у другу типови умереног а трећу високог онкогеног потенцијала. Инфекција хуманим папилона вирусом, иако најважнија, није и једини фактор ризика, а рак грлића материце неће се ни развити уколико нема дуготрајне инфекције. Да би она довела до настанка рака грлића материце неопходни су и други фактори, од којих су најважнији пушење и ослабљен имуни систем – каже др Анђелковић. Доказано је да је ризик од настанка рака грлића материце више од два пута већи код жена пушача у односу на оне које нису никада пушиле, а да су обољевању подложније особе код којих је ослабљен имуни систем, заражене вирусом хумане имунодефицијенције, или после трансплантације органа. Значајним за појаву болести сматрају се сексуалне навике, посебно рано ступање у сексуалне односе и бројни сексуални партнери, али и фактори везани за мушког партнера и начин живота на који утичу лоши социо-економски услови. Генитални хумани папилома вирус се обично добија полним путем и лако преноси са једне особе до друге било каквим контактом коже. Вирус је толико распрострањен да је око 70 одсто одраслих некада у животу имало ову инфекцију. Примарна инфекција обично не даје никакве симптоме, а код већине жена нестаје спонтано у периоду између 6 и 24 месеца, деловањем имуног система и стварањем антитела против ове инфекције. У неким случајевима инфекција може да се одржава без икаквих симптома више година због чега је веома тешко са сигурношћу рећи када је, и како, до ње дошло. Најзначајнијим за ову популацију сматра се питање да ли се инфекција вирусом узрочником рака грлића материце може спречити?

- Данас постоје вакцине које могу да заштите од два најчешћа типа овог вируса, ХПВ 16 и 18, који проузрокују око две трећине свих случајева рака грлића материце и много абнормалних налаза Папаниколау теста. За сада нема показатеља да вакцинација има било какав ефекат на постојеће абнормалности Папануиколау бриса, па кажемо да је профилактичка, али не и терапијска. Ове вакцине ће бити најефикасније ако се дају пре инфекције ХПВ- ом 16 или 18, али

79

29.1.2017.

МАГАЗИН

80

неће штитити од свих типова вируса, па у догледној будућности неће елиминисати потребу за скринингом за рак грлића материце. Вакцина се може дати девојчицама и дечацима од навршених 9 до навршених 13 година, у две дозе у периоду од шест месеци. Студије безбедности ХПВ вакцине су започете 2006. године, када се и почело са применом најпре у Сједињеним Америчким Државама па и Европи, а није забележен ни један случај озбиљних нежељених реакција које су повезане са њеном применом. У нашој земљи је праћење нежељених реакција након вакцинације у надлежности Агенције за лекове и медицинска средства Србије и Института за јавно здравље Србије – каже др Анђелковић. Служба за здравствену заштиту жена је 2014. године започела спровођење организованог Националног скрининг програма и превентивне медицинске прегледе којима се испитује популација наизглед здравих људи, како би се пронашле особе код којих се показују рани знаци болести или предиспозиције за настанак обољења. Циљ скрининга за рак грлића материце је да се рано открију промене на грлићу материце, док још нису прерасле у рак, у премалигној фази у којој лако могу да се отклоне.

Планом Службе за здравствену заштиту жена у Дому здравља Краљево планирано је да у току три године превентивним прегледима на рано откривање рака грлића материце буде обухваћено 31 хиљада жена од навршених 25 до навршених 65 година, а да се након два негативна Папаниколау теста у размаку од годину дана следећи врше на три године. У овај протокол се не укључују жене са тоталном хистеректомијом, већ оболеле од малигне болести или претходно лечене од преканцера - Наше суграђанке ће бити позиване на кућни број телефона и том приликом ће им бити предложен термин превентивног прегледа код изабраног гинеколога, уколико у периоду краћем од годину дана већ нису радиле Папаниколау тест, а добиће и кратко упутство о евентуалној припреми за преглед. По доласку на заказани преглед од пацијенткиње се узимају уобичајени анамнестички подаци а она даје писмено сагласност за учешће у организованом скринингу. Уколико се деси да нека не буде контактирана успешно путем телефона у два покушаја, њој ће бити послат писани позив. Како бисмо превентивне прегледе учинили доступнијим пацијенткињама са удаљених подручја од 2009. године сваке друге суботе у месецу гинеколог

Папаниколау тест У току кратког и безболног гинеколошког прегледа са површине грлића материце узима се брис и шаље у лабораторију где се, у потрази за ћелијама које су измењене, анализира под микроскопом. Преглед се назива Папаниколау тест и никада не обавља у време менструације, а два дана пре њега не треба имати сексуалне односе нити користити било какве вагиналне таблете. Тест се ради две године заредом, а након тога, ако су претходна два резултата била нормална, на сваке три године. Резултати тестова потврђују да су код већине жена, које редовно иду на прегледе, налази нормални па је и ризик да се добије рак грлића материце мали. Абнормалан резултат није потврда да пацијенткиње имају рак, већ да су у њиховом брису нађене измењене ћелије, због чега су неопходни додатни прегледи по упутству гинеколога. Неке промене, које се открију додатним прегледима, треба одстранити како не би прерасле у рак, а најчешће је довољан једноставан третман, који може да се обави амбулантно.

и акушерска сестра одлазе на рад у Здравствену станицу Ушће – подсећа др Анђелковић. Бројне активности Службе за здравстену заштиту жена, радионице и здравствена предавања, као и медијске кампање допренеле су да се веома велики број суграђанки, схвативши значај личне одговорности за сопствено здравље, одазвао на превентивне прегледе чији се број из године у годину повећава. Тако је 2014. године обављено 4.014, 2015. 6.596, а прошле године 7.769 организованих циљаних прегледа на рано откривање рака грлића материце. Захваљујући неисцрпној енергији свих запослених у Служби за здравствену заштиту жена, који су дали максимални професионални и људски допринос напорима да Национални скрининг програм успе, за ове три године је обављено 18.379 циљаних прегледа на рано откривање рака грлића материце. Протекле године је током 9.561 прегледа на рано откривање рака грлића материце, 7.769 организованих, 227 опортуних и 1.565 систематских, код 72 пацијенткиње откривено и потврђено постојање премалигног, а код пет раног малигног обољења грлића материце и спроведено успешно лечење на гинеколошком одељењу Опше болнице „Студеница“. Код дванаест пацијенткиња је потврђено постојање малигног обољења због чега се приступило лечењу према постојећим протоколима, а у консултацији са онкологом. У Служби за здравствену заштиту жена потврђују како се спашавање и једног живота може сматрати великим успехом, а о величини оствареној у овој установи најбоље сведочи податак да је тај број 77 пута већи. У Србији свакога дана најмање једна жена умре, а четири оболе од рака грлића материце па се, на основу броја новооболелих и умрлих жена, сматра другим водећим узроком оболевања и четврти узроком умирања од рака међу женском популацијом у Србији. Т. Радовановић

81

82

МАГАЗИН 29.1.2017.

83

29.1.2017.

МАГАЗИН

84

Зоран Дамјановић

Краљевачка позоришна сцена: Зоран Дамјановић (2)

- Аматерски рад у позоришту заснован је не ентузијазму и превеликој љубави према уметности због чега члановима ништа није било тешко чак ни у време кад је током сезоне премијерно извођено и по девет представа. - Професионализација позоришта је отпочела пријемом у радни однос на различита радна места неколицине радника који су се и даље аматерски бавили глумом. - Уношење новца означило је престанак аматеризма и довело до краха позоришта већ 1996. године кад људи почињу да се поларизују и да се стварају кланови. - Аматеризам носи ентузијазам и нешто здраво у себи. - Са сваким новим директором позоришта по правилу следи кречење канцеларије, промена завеса, некад и седишта у сали, не ретко у бојама партије која је преузела одговорност за рад ове установе

Фото. М. Радовановић

ПОВРАТАК НА АМАТЕРИЗАМ

85

ишедеценијско искуство потврђује да су се интереси оних који су место за задовољење одређених потреба налазили у позоришту у великој мери разликовали. И док је једном броју основни мотив био стварање добре позоришне представе било је и других што је неминовно доводили до раслојавања и стварања све веће дистанце засноване на уверењу да су изабрали погрешно место за остваривање личних интереса. Овакво расположење посебно је ескалирало упливом политике у позориште након демократских промена у октобру 2000. године. Током више од шест деценија позоришта у Краљеву на челној позицији најдуже су се задржала два човека, Василије Туцаковић и Миломир Недељковић. И док се за првог везује процват аматерског бављења уметношћу други се памти по покушајима да се ова установа професионализује. Процес је отпочео по угледу на кикиндско позориште, које је прво запловило у полупрофесионалне воде, у време док су краљевачки аматери убирали највећи број награда на фестивалима. О овом времену сведочи дугогодишњи глумац Зоран Дамјановић уз потврду о надмоћи над другим позориштима каква се по који пут огледала и у ставовима жирија да по коју награду додели и онима који заостају по квалитету. Значајни успеси засновани су на одличном, у свим сегментима до крајности посвећеном глумачком кадру и професионалним редитељима који ни један од детаља нису препуштали случају. Неспоран је и допринос дуги низ година првог човека позоришта Миломира Недељковића коме се замера утицај на поремећај међуљудских односа због кога су и посебно талентовани и добри глумци почели да се дистанцирају од позоришта. Кад се у процесу стварања представе сукобе двојица са непоколебљивим, а дијаметрално супротним, ставовима најмање што се могло очекивати је да се кола сломе на ономе ко у хијерархији заузима нижу позицију. Таквим се показао Драгољуб Сретеновић Гагило након чврстог става првог човека позо-

МАГАЗИН

29.1.2017.

В

86

ришта да за њега у овој средини више нема места, макар не до промене на челу установе. Аматерски рад у позоришту заснован је не ентузијазму и превеликој љубави према уметности због чега члановима ништа није било тешко чак ни у време кад је током сезоне премијерно извођено и по девет представа.

- Нисмо имали времена за било какве кулоарске приче и афере. Били смо превише ангажовани и размишљали како да спремимо представу, па нисмо имали сувишног времена из кога произилазе деструктивне приче. Никад нисмо више путовали него у време инфлације кад нигде није било пара. Играли смо по земљорадничким домовима, а и после представа у најудаљенијим местима враћали се одмах јер није било пара да платимо спавање у хотелу – прича Дамјановић. Професионализација је отпочела пријемом у радни однос на различита радна места неколицине радника који су се и даље аматерски бавили глумом, а значајним за овај период сматра се закључење уговора о уметничком раду по коме су сви учесници у представи имали право на новчану надокнаду. Па иако прија чињеница да се за ангажман добија макар и скромни новчани износ код једног броја чланова позоришта све је чвршће било уверење да би оно што се пропусти на мосту могло бити наплаћено на ћуприји. Четири бода за главну улогу, нешто мање за споредне до једног и по колико је следовало инспицијенту сабрано на крају месеца могло је да донесе значајну зараду, али и злу крв међу све који су сматрали да су закинути при подели пара.

- Платио сам данак непознавању људи, јер нисам знао колико ће уношење новца да их подели. Уношење новца означило је престанак аматеризма и довело до краха позоришта већ 1996. године кад људи почињу да се поларизују и да се стварају кланови. Отпочела је борба за што више улога у коју сам и ја улетео, јер нисам хтео лако да се одрекнем позоришта. Позоришни ентузијазам којим сам заражен

код мене живи и данас, али сам изашо из позоришта због људи којима тамо није место, а ни мени поред њих, јер не завређују да имамо исти статус. Мање вредни уз помоћ политике и ниских побуда долазе у позориште, политика их запошљава па млада глумица са завршеном позоришном академијом прима дупло мање од ових који имају стално решење. Ја сам идеалиста али сам у односу на оне, и ове који су сада у позоришту, испао наиван и то ме највише боли. Нуђено ми је да радим у позоришту за дупло мању плату него што сам имао на дотадашњем радном месту, али сам одбио јер сам по вокацији аматер и увек ћу у души бити аматер зато што аматеризам носи ентузијазам и нешто здраво у себи – каже Дамјановић. Сем поремећених међуљудских односа у позоришту професионализација доноси и друге у аматеризму непознате појаве, отказивање представа због често сумњивих болести глумаца. Колико је то у ранијем периоду било незамисливо сведочи искуство Зорана Дамјановића који је премијерно извођење „Човека од Ла Манче“, и три репризе, одиграо утегнут у завоје којима су имобилисана два ребра сломљена током припреме представе. Субјективни утисак указује како суноврат почиње након оставке Миломира Недељковића и именовања Александре Ковачевић за директорку Краљевачког позоришта. И док се ранијим челницима приписује кокетирање са различитим политичким опцијама све је израженије приклањање само једној којој приступају и други чланови позоришта. Пажљивом посматрачу није могла да промакне чињеница да са сваким новим директором, а промене су све чешће, по правилу следи кречење канцеларије, промена завеса некад и седишта у сали не ретко у бојама партије која је преузела одговорност за рад ове установе. Добром илустрацијом стања у позоришту сматра се афоризам Растка Закића којим се потврђује да су по који пут и камелеони плави. Уплив политике у позориште по уверењу нашег саговорника утиче на

87

88

МАГАЗИН 29.1.2017.

89

90

МАГАЗИН 29.1.2017.

појаву веће отуђености и све израженијем стварању кланова што се манифестује сагласношћу у ставовима само током разговора у четири ока. Другачији поступци након кратког времена повод су за све мање поверење и у оне са којима се до не тако давно делило исто мишљење.

- Вратићу се у позориште кад таквима будем видео леђа. Верујем да ће то време да дође као што верујем у позориште, али не у ово какво је данас. Мој одлазак из те приче настао је доласком чувеног југословенског редитеља Александра Лукача и избора да играм у представи „Прича“ насталој у копродукцији с ужичким позориштем. Примедбе да сам матори железничар који не зна ни текст да научи резултат су уверења оних који су себе видели у тој причи да избор редитеља није добар и да би свако од њих боље тумачио улогу. Представа је изведена шест или седам пута, а није живела зато што појединац који је био део пројекта из неких побуда није хтео да игра – каже Дамјановић. Сличну судбину доживело је „Путујуће позориште Шопаловић“ које је на сцену Краљевачког позоришта поставио Небојша Дугалић, а главну мушку улогу у представи поверио Дамјановићу. Велики број представа у којима наступа повод су за незадовољство других глумаца првенствено због чињенице да учешће у свакој носи и одговарајућу финансијску надокнаду. Покриће за покушај да се бар нека скине са репертоара требало је да буде писмена изјава којом се потврђује спреченост глумца да игра у појединим представама. У тренутку кад је добијена, са изузетком „Приче“ и „Путујућег позоришта Шопаловић“, Небојши Дугалићу је представљена на другачији начин. Негативном односу према Дамјановићу кумовао је и сплет различитих околности, посебно улога у представи „Љубавно писмо“ која му је поверена у подмаклом стадијуму припреме након што је један од протагониста одлучио да напусти пројекат.

- Нисам знао у коју сам замку упао кад сам ушао у представу коју спремају неколико месеци, па сам морао да галопирам за њима. Што више галопирам све више грешим па се осетим ништавно, јадно и бедно као да сам први пут стао на даске, па се у једном тренутку упитам шта ћу овде. И док сви остали лутају у мраку, траже себе и понашају се као да имају светло у тунелу а немају ни упаљач, истовремено се курвају и ћуте. Упао сам да спасим представу, а немам појма шта играм. Премијера је прошла, публика је незадовољна, млађи глумци еуфорични, а ја се стидим представе у којој играм са глумцима који реже једни на друге као пси – прича Дамјановић са видним знацима разочарања. Четири године изван позоришта прилика је за рад са драмском групом и најмлађима баш као и деведесетих година кад се од њих седамдесетак издвојило неколико који су загазили у професионалне воде. Уз сарадњу са позориштем из Ужица Дамјановић је остварио и неколико запажених улога у Чачку у представама „Син домаћег издајника“, „ И Морава и море“ и „Циркус Џима Морисона“. Прилика за повремени долазак у позориште по правилу су нове представе на које се позивају и они који су допринели да ова установа има данашњи статус, а сваки улазак у салу нова је прилика за подсећање на стара времена и покушај да се избегне одговор да ли ће се, и када, поново појавити на сцени. Оно што се у Краљевачком позоришту дешавало током последњих неколико година не указује на превелики оптимизам да би ова кућа у догледно време могла да обезбеди сигурнију перспективу. Зоран Дамјановић је само један од оних који верују да је многим негативним појавама допринела професионализација што је повод за залагање да се, на некадашњим основама, формира ново аматерско позориште. Основа за то је уверење да у граду величине Краљева постоји довољан

број младих и талентованих који немају прилику да се искажу у условима херметичне затворености позоришта које се сматра професионалним. Поразном стању су, верује Дамјановић, у највећој мери кумовале честе промене директора у процесу који је започео након 2000. године кад се на рад најнегативније одразио уплив политике која и у данашње време трасира пут којим се иде.

- У позоришту сам доживео доста лепих тренутака, славе, успеха, награда, а то годи. Кад одем на страну немам чега да се стидим, јер знам да сам био добар, али не и задњих година након наступа у представи која не носи неки квалитет. Много година је, као најпосећенија у историји позоришта, најсупешнија била представа „Живот све што те снађе“. Док се припремала многи глумци су били против представе, а од ње узимали највише пара. Представа је пунила салу, тражила се карта више, а то у историји позоришта до тада није забележено. Држим се начела да је живот леп, а људи добри. Ови који ведре и облаче у позоришту су само пролазност коју овај град неће дуго памтити. Град памти оне који су на гробљу и пар нас који још шетамо краљевачким улицама – каже Дамјановић. Истраживање о стању на краљевачкој позоришној сцени прилика је за сучељавање различитих мишљења. Ма колико субјективна она су и резултат познавања ситуације у овој установи у одређеном периоду. Преовлађујући је лични став оних који су пристали да се огласе и допринесу да се, на основу свега реченог, баци мало више светла на овај вид културног изражавања. МагазИН наставља истраживање у настојању да у њега укључи што већи број припадника различитих генерација који су, у различитим перидоима, дали мањи или већи допринос развоју установе која ће егзистирати ма колико се мишљења о њој буду разликовала. Т. Радовановић

91

92

МАГАЗИН 29.1.2017.

На репертоару Биоскопа „Кварт“

Врати се Зоне Скоро 15 година након што је екранизована ова велика љубавна сага, сценаристи Ивана и Мирослав Митић написали су причу о томе шта се догодило у браку чувеног пара две године након венчања. Режија је поверена Југу Радивојевићу, а иза продукције филма стоје Пинк интернешнал и продукција „Врати се Зоне“. Главни протагонисти и њихова борба да сачувају брак и даље су смештени између 1905. и 1908. године, а продуцент филма Мирослав Митић, у чијој продукцији је реализована и прва Зона Замфирова, истиче како је кроз омиљену љубавну причу дочарана лепота Србије у том периоду, али и проблеми са којима се суочавају млади брачни парови. Лепу Зоне игра млада Бранкица Себастијановић, улога Манета припала је Милану Васићу, а остале тумаче Љиљана Стјепановић, Љиљана Драгутиновић, Тања Бошковић, Милан Гутовић, Никола Ристановски, Иван Бекјарев, Бранко Ђурић, Милан Калинић, Стефан Бузуровић, Ива Стефановић и многи други. Филм се приказује од 26. јануара у

пројекцијама које почињу у 18 и 20.

Притајено зло: Коначно поглавље Радња филма „Притајено зло: Коначно поглавље“ наставља се тачно тамо где је завршио претходни „Притајено зло: Освета“. Алис је једина преживела након последњег окршаја људи против живих мртваца. Одлучна да заувек заустави, и у потпуности уништи, корпорацију Амбрела враћа се у Ракун Сити – место где је њена ноћна мора почела. И док злокобна корпорација окупља све своје снаге за коначни ударац остатку преживелих након апокалипсе, Алис ће морати да сакупи сву своју како би се одупрла злу које прети да уништи читаву планету... Филмски серијал „Притајено зло“ до сада је на светским биоскопским благајнама зарадио преко милијарду долара што га чини једном од најпрофитабилнијих франшиза у историји. Према првој биоскопској најави гледаоце очекује нова доза фантастичног спектакла препуног адреналинске акције и врхунских специјалних ефеката уз увек расположену Милу Јововић. Филм је режирао Пол В. С. Андерсон, а

у осталим улогама појављују се Али Лартер, Шан Робертс, Руби Роуз, Вилијам Леви и Иан Глен. Филм се приказује до 1. фебруара у пројекцијама које почињу у 22 сата.

хХх Повратак Зендра Кејџа У трећем експлозивном поглављу блокбастер франшизе која је редефинисала жанр шпијунског трилера екстремни атлета Зендер Кејџ, који је постао владин оперативац, враћа се из самонаметнутог прогонства и сукобљава са смртоносним алфа ратником Сјангом и његовим тимом у трци да поврати злокобно и наизглед незаустављиво оружје познато као Пандорина кутија. Зендер ће регрутовати нову екипу вештих сарадника и бити уплетен у смртоносну заверу која указује на дослух на највишем нивоу светских власти. Набијен добро познатом иронијом и опасним ставом, „xXx – Повратак Зендера Кејџа“ подиже стандарде у екстремној акцији са најневероватнијим сценама какве досад нису виђене у филму. Филм се приказује још вечерас, а последња пројекција почиње у 22 .

93

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 29. ЈАНУАРА И 4. ФЕБРУАРА

МАГАЗИН

29.1.2017.

29. јануар

94

1412. — У Новом Брду издат „Закон о рудницима“ деспота Стефана, који садржи драгоцене податке о начину живота српског народа на почетку XV века. Законик значајан документ српске писмености и српског правног система у средњем веку.

1635. — Основана је Француска академија, једна од најчувенијих у Европи. Академију основао кардинал Ришеље, министар краља Луја XIII. 1676. — Фјодор III је постао цар Русије.

1814. – Француска је поразила Русију и Пруску у бици код Бријена.

1845. — У „Њујорк ивнинг мирору“ први пут објављена песма Гавран, Едгара Алана Поа, која му је донела светску славу.

1850. — Хенри Клеј је представио америчком Конгресу компромис из 1850.

1856. — Британска краљица Викторија је установила Викторијин крст, највише британско војно одликовање.

1861. — Канзас је примљен у Унију као 34. америчка савезна држава.

1863. — Америчка војска је поразила Шошоне у масакру на Медвеђој реци.

1886. — Немачки инжењер Карл Бенц патентирао први успешан аутомобил на бензин.

1889. — Аустроугарски принц, престолонаследник Рудолф, једини син Франца Јозефа 1, нађен мртав с љубавницом Маријом Вечером у дворцу „Мајерлинг“ крај Беча.

1891. — Лилиуокалани је проглашена последњим владаром и једином краљицом Хаваја.

1896. — Амерички лекар Емил Граб први употребио терапију зрачењем у

лечењу рака плућа, применивши је у Чикагу на пацијенткињи Роуз Ли.

1916. — Немци у Првом светском рату први пут бомбардовали Париз из цепелина.

1933. — Немачки председник Паул фон Хинденбург именовао Адолфа Хитлера за немачког канцелара. Хитлер званично ступио на дужност дан касније, 30. јануара.

1942. — Перу и Боливија потписивањем протокола у Рио де Жанеиру окончали рат почет 1941. због спорне пограничне територије између две земље у подручју амазонске џунгле, али спорно питање тиме није решено.

1950. — Почела прва у низу побуна у Јоханесбургу, изазваних расистичком политиком Владе Јужне Африке.

1959. — дански путнички брод „Ханс Хедтофт“ ударио, пловећи поред обала Гренланда, у ледени брег и потонуо. Живот изгубило 95 особа.

1963. — Француска ставила вето на улазак Велике Британије у Европску економску заједницу.

1964. — у Инсбруку, Аустрија, отворене 9. зимске олимпијске игре.

1964. — премијерно приказан филм „Др Стрејнџлав“, Стенлија Кјубрика.

1989. — После седам година неспоразума и међународне арбитраже Израел Египту вратио град Табу на Црвеном мору, који је окупирао у Шестодневном рату 1967.

1996. — венецијанска оперска кућа „Ла Фениче“ изгорела у пожару, други пут у 204 године своје историје.

1999. — Контакт-група позвала власти Србије и представнике косовских Албанаца да до 6. фебруара приступе мировним преговорима у француском замку Рамбује у близини Париза.

2002. — председник САД Џорџ Буш

изјавио у Конгресу САД да почиње рат против тероризма и упозорио да „Осовина зла“, коју чине Иран, Ирак и Северна Кореја, прети миру у свету.

2002. — у Кабулу се завијорила стара авганистанска застава, први пут од комунистичког преврата 1978. који је означио почетак 23-годишњег периода ратова и криза у земљи.

30. јануар 1018. — Пољска и Свето римско царство су потписали Будишински мир.

1648. — Потписивањем Минстерског мира окочан је Осамдесетогодишњи рат Шпаније и Уједињених Провинција Низоземске.

1649. — У Лондону због издаје погубљен енглески краљ Чарлс I после пораза његових снага у грађанском рату с републиканским снагама Оливера Кромвела.

1661. — Оливер Кромвел, лордпротектор Комонвелта Енглеске, је ритуално погубљен две године после своје смрти, на годишњицу смрти кра-

ља кога је он збацио.

1661. — Пољско-литванска државна заједница је уступила Руском царству Кијев, Смоленск и део Украјине источно од Дњепра по одредбама примирја из Андрусова.

1826. — Отворен је мост Менај између Велса и острва Англси, који се сматра за први модерни висећи мост.

1841. — Пожар је уништио две трећине порториканског града Мајагвеза.

1847. — Град Јерба Буена у Калифорнији добио назив Сан Франциско.

1862. — Поринута је прва америчка оклопњача УСС Монитор.

1913. — Британски Дом лордова је одбацио Закон о ирској самоуправи.

1933. — Адолф Хитлер је положио заклетву као немачки канцелар.

1937. — Тринаест функционера Комунистичке партије СССР осуђено на смрт због наводног учешћа у завери Лава Троцког против врха државе.

1937. — Адолф Хитлер је изјавио у Рајхстагу да Немачка повлачи свој потпис са Версајског мировног уговора.

1943. — Краљевско ратно ваздухопловство у Другом светском рату почело прво даноноћно бомбардовање Берлина.

1945. — Вилхелм Густоф, пренатрпан немачким избеглицама, је потонуо у Балтичком мору након што га је торпедовала совјетска подморница, при чему је погинуло око 9.500 особа што је највећа поморска несрећа.

1964. — У СССР први пут у историји космонаутике уз помоћ једне ракете лансирани сателити у различите орбите, „Електрон 1“ и „Електрон 2“ 1967. — Папа Павле VI срео се с председником Президијума Врховног совјета СССР Николајем Подгорним, првим шефом совјетске државе који је посетио Ватикан.

1968. — У Вијетнамском рату почела једномесечна Тет офанзива, под командом северновијетнамског генерала Воа Нгујена Ђапа, током које су северновијетнамске трупе и јужновијетнамски герилци напали Сајгон и више од 100 других места у Јужном Вијетнаму.

1969. — Одржан је последњи јавни наступ Битлса, на крову њихове про-

дукцијске куће „Епл рекордс“ у Лондону. Овај импровизовани концерт прекинула је полиција.

1972. — Пакистан напустио Комонвелт у знак протеста због одлуке Уједињеног Краљевства, Аустралије и Новог Зеланда да признају Бангладеш.

1992. — Аргентина отворила досијеа нациста који су после Другог светског рата побегли у Јужну Америку.

1995. — У једном од најтежих напада током трогодишње побуне исламских екстремиста у Алжиру, у експлозији аутомобила-бомбе погинуло најмање 20, а повређено око 60 људи.

2000. — Цијанид који се излио из румунског рудника Баја Маре у притоке реке Тисе, Лапош и Самош, а потом у Дунав, изазвао еколошку катастрофу. У речни слив испуштено 120 тона цијанида и 20.000 тона талога који садржи тешке метале.

2003. — У Скупштини СР Југославије ратификован Споразум о двојном држављанству СРЈ и Босне и Херцеговине.

2007. — Мајкрософт на тржиште пустио оперативни систем Виндоус Виста, после више од пет година од публиковања претходног Виндоус оперативног система (Windows XP).

31. јануар 1747. — Отворена је Лондонска болница Лок, прва клиника у свету за венеричне болести.

1808. — Огист Мармон је прогласио анексију Дубровачке републике, чиме је она престала да постоји.

1859. — Завршена је Светоандрејска скупштина која је започела са радом 30. новембра 1858. године. Под притиском опозиције и то уставобранитеља и групе либерала, одузет је мандат кнезу Александру Карађорђевићу и предат је кнезу Милошу Обреновићу, те је на тај начин отпочела његова друга владавина.

1865. — Амерички Конгрес је усвојио Тринаести амандман на Устав САД, којим је укинуто ропство и послао га парламентима савезних држава на ратификацију.

95

29.1.2017.

МАГАЗИН

96

1878. — Ослобођење Врања у Другом српско-турском рату извршено је под командом генерала Јована Белимарковића. Значајан дипринос дао је и тада млади потпоручник, а касније славни војвода Степа Степановић .

1917. — Немачка је у Првом светском рату објавила „тотални рат на мору“ у намери да неограниченим подморничким ратом принуди Велику Британију на капитулацију. Торпедовање америчких бродова нагнало је дотад неутралне САД да уђу у рат против Централних сила.

1930. — Отворена је Лондонска поморска конференција, која је завршена 22. априла споразумом Велике Британије, САД, Француске, Италије и Јапана о регулисању подморничког ратовања.

1946. — Усвојен је први устав социјалистичке Југославије, којим је она успостављена као федерација шест република.

1950. — Председник САД Хари Труман објавио је да је наложио производњу хидрогенске бомбе.

1958. — Први амерички вештачки сателит „Експлорер 1“ лансиран је из базе Кејп Канаверал, на Флориди.

1962. — На иницијативу САД, на скупу одржаном у Уругвају, Куба је искључена из Организације америчких држава и донета је резолуција о забрани трговине с њом.

1964. — Ка Месецу је лансирана совјетска аутоматска станица „Луна 9“, која се три дана касније меко спустила и емитовала прве ТВ снимке површине Мецеса.

1966. — основан фудбалски клуб ФК Енерги Котбус из истоименог немачког града.

1971. — У Белгрејд театру у Енглеском граду Ковентрију, комичарска група „Летећи циркус Монтија Пајтона“ је први пут имала наступ на позоришној бини.

1990. — У Москви је отворен амерички ресторан „брзе хране“ „Мекдоналдс“.

1996. — Специјални изасланик генералног секретара УН за људска права Елизабет Рен саопштила је да у Босни има око 200 до 300 масовних

гробница и да су за злочине током рата у БиХ, поред Срба одговорни и босански Хрвати и Муслимани.

1997. — У сукобу наоружаних Албанаца и припадника српске полиције код Вучитрна на Косову убијена су три Албанца и рањена три припадника МУП Србије.

1998. — Скупштина Републике Српске на заседању у Бањој Луци одлучила је да се седиште владе Републике Српске са Пала премести у Бању Луку.

2001. — Након деветомесечног суђења шкотски суд осудио је на доживотну робију Либијца Абдел Басет ал Меграха (49) због подметања бомбе у авион Пан Ам-а, који се у децембру 1988. срушио изнад шкотског града Локербија и усмрти 270 људи. Његов саучесник Амин Калифа Фахим ослобођен је оптужби.

2002. — На другом Антиглобалистичком социјалном форуму у Порто Алегреу у Бразилу усвојена је декларација у једанаест тачака о праведнијем светском поретку.

2002. — Ирска католичка црква пристала је да плати одштету од 110 милиона долара људима који су детињство провели у црквеним сиротиштима, где су их свештена лица сексуално злостављала. За сада је тужбе поднело 3.500 људи који су живели у таквим црквеним институцијама.

2006. — Веће Европске уније у Бриселу именовало Кристијана Шварц-Шилинга за специјалног представника Европске уније за Босну и Херцеговину Криза између Данске и арапских земаља се наставља због објављених 12 цртежа Мухамеда. Америчка Академија филмских уметности и наука објавила номинације за овогодишњег Оскара .

1. фебруар 1701. — Битка код Кремоне током Рата за шпанско наслеђе између аустријских и француских трупа.

1748. — Указом царице Марије Терезије Нови Сад добио статус слободног краљевског града у оквиру аустријске монархије. Тај дан прогла-

шен за Дан града 1996.

1793. — Револуционарна Француска, непуне две седмице после погубљења краља Луја XVI, објавила рат Великој Британији и Холандији.

1840. — У америчком граду Балтимор отворен први стоматолошки факултет у свету.

1893. — Томас Алва Едисон у Вест Оринџу у Њу Џерзију отворио први филмски студио у свету.

1896. — Подстакнути побуном у Грчкој, становници острва Крит почели устанак против турске власти. Уз интервенцију европских сила Крит 1898. добио аутономију, а 1912. припојен Грчкој.

1896. — У Торину је премијерно изведена Пучинијева опера Боеми.

1901. — У Београду изашао први број „Српског књижевног гласника“, часописа за књижевност. Први уредник био Богдан Поповић, један од најпознатијих књижевних критичара и

теоретичара тог доба.

1918. — Топовским пуцњем са крстарице „Санкт Георг“ означен почетак побуне око 6.000 морнара у аустроугарској ратној флоти у Боки которској. Побуна угушена 3. фебруара, ухапшено 800 морнара и подофицира, а пред преки суд у Котору изведено њих 40, од којих су четири осуђена на смрт и потом стрељана. Велики број ослобођен после суђења у септембру, а кривични поступак против осталих прекинут сломом Аустроугарске у Првом светском рату.

1924. — Прва лабуристичка влада Велике Британије признала СССР, што је знатно допринело смањењу дипломатске изолације прве социјалистичке земље у свету.

1942. — Вођа норвешких фашиста Видкун Квислинг постао је председник марионетске владе у окупираној Норвешкој, у Другом светском рату.

1946. — Норвешки дипломата Три-

гве Ли изабран за првог генералног секретара Уједињених нација.

1946. — Мађарска проглашена за републику, с председником Золтаном Тилдијем и премијером Ференцом Нађом.

1974. — У пожару који је захватио нови солитер у бразилском граду Сао Пауло погинуло више од 220 људи.

1979. — Ирански верски вођа ајатотах Рухолах Хомеини вратио се у земљу из Париза после 15 година изгнанства, које је провео углавном у Ираку. Тиме наступила нова фаза исламске револуције којом је у Ирану успостављена исламска теократска држава.

1990. — Да би сузбила масовне демонстрације косовских Албанаца, Југословенска народна армија извела тенкове на улице косовских градова, а борбени авиони надлетали Приштину. У сукобима демонстраната и полиције погинуло 27 демонстраната и један полицајац, а рањено око 100 људи на обе стране.

1991. — У земљотресу који је погодио пограничне области Авганистана и Пакистана погинуло више од 1.200 људи.

1992. — Председници САД и Русије Џорџ Х. В. Буш и Борис Јељцин потписали, у Кемп Дејвиду, декларацију о престанку непријатељстава две земље, чиме је формално завршен Хладни рат.

1995. — Поплаве у Холандији натерале око 250.000 људи да напусте домове.

1996. — Председник Жак Ширак објавио да је Француска заувек окончала нуклеарне пробе.

2000. — Због учесталих напада наоружаних Албанаца на полицијске и друге објекте, српске власти појачале присуство снага безбедности и Војске Југославије на југу Србије у региону општина Прешево, Бујановац и Медвеђа, у којима Албанци чине већину становништва.

2002. — На суђењу у Ријеци, за ратне злочине почињене над Србима 1991. и 1992, бивши начелник полиције из Госпића Иван Дасовић потврдио да је тадашњи политички врх Хрватске

знао за убиства Срба у Госпићу.

2003. — У несрећи „Спејс-шатла Колумбија“ који се запалио и распао на висини од око 60 километара изнад Тексаса у САД погинуло свих седам астронаута.

2. фебруар 962. — Немачки краљ Отон I у Риму крунисан за римског цара од стране папе Јована XII чиме је основано Свето римско царство немачке народности које ће формално постојати до 1806. године.

1509. — Португалци под командом Франсиска де Алмејде уништили муслиманску флоту у бици код града Диу у Индијском океану и успоставили контролу у индијским водама.

1536. — Шпански истраживач Педро де Мендоза на ушћу естуара Рио де ла Плата основао град Буенос Ајрес, главни град Аргентине од 1880.

1709. — Шкотски морнар Александер Селкрик избављен са пустог пацифичког острва на које је 1704. стигао после бродолома. Његова прича инспирисала Данијела Дефоа да напише роман „Робинсон Крусо“.

1804. — Почео Први српски устанак.

1808. — Наполеонове трупе окупирале Рим пошто је папа Пије VII одбио да призна Напуљско краљевство под француском влашћу и да се придружи алијанси против Велике Британије. Наполеон потом 1809. одвео папу у заточеништво у Фонтенбло. Папска држава рестаурирана после Наполеоновог пада 1814.

1834. — Српски кнез Милош Обреновић објавио трећи хатишериф турског султана Махмуда II, којим су уобличени политички статус и правни карактер Кнежевине Србије. Тим документом Србији припојено шест нахија, а посебним бератом кнез Милош добио достојанство српског и наследног кнеза.

1848. — Миром у граду Гваделупе Идалго окончан двогодишњи рат Мексика и САД. Поражени Мексико уступио САД Тексас, Нови Мексико, Аризону и Калифорнију.

97

29.1.2017.

1878. — Грчка објавила рат Турској.

1920. — Мировним уговором у Дорпату совјетска Русија признала независност Естоније, која је од 1721. била под руским суверенитетом. Совјетске трупе запоселе ту земљу у јуну 1940, после чега је Естонија постала део СССР.

1943. — Совјетска Црвена армија после шестомесечних борби код Стаљинграда присилила немачку Шесту армију на капитулацију. Тиме завршена једна од кључних битака у Другом светском рату.

1978. — Два совјетска космонаута са свемирског брода „Саљут“ у отвореном свемиру, први пут у историји космичких летова, обавила операцију допуне горива.

1997. — У Београду полиција грубом силом, користећи водене топове, растерала мирне демонстрације грађана који су од новембра 1996. свакодневно протестовали због одбијања власти да призна победу опозиције на локалним изборима у Србији.

2003. — У снажној експлозији у Лагосу уништена „Нигеријска банка“, а најмање 33 особе погинуле. Потом избили велики нереди јер се више стотина људи потукло како би узело новац из срушене банке.

2006. — На седници врховног већа одбране СЦГ одржаној у среду, начелник Војносигурносне агенције Војске СЦГ Светко Ковач, поднео је извештај у којем се наводи да је Војска СЦГ пружала заштиту одбеглом хашком оптуженику Ратку Младићу.

МАГАЗИН

3. фебруар

98

1194. — Немачки краљ Хенрик VI ослободио, уз велику откупнину, енглеског краља Ричарда I Лавље Срце, којег је на повратку из Крсташког рата 1192. заробио аустријски војвода Леополд V. 1591. — У немачком граду Торгау основана Немачка протестантска лига.

1781. — Британске снаге су заузеле низоземско острво Свети Еустахије након само два пуцња из топа.

1787. — Милиција предвођена генералом Бенџамином Линколном је

разбила преостале учеснике Шејсове побуне у Питершаму, Масачусетс.

1807. — Амерички Конгрес је образовао Територију Илиноис.

1830. — На мировној конференцији у Лондону, Грчкој призната независност од Отоманског царства, у чијем је саставу била од 1453.

1867. — Принц Муцухито у 14. години постао јапански цар Мејџи.

1870. – Ратификован је Петнаести амандман на устав САД којим је загарантовано гласачко право без обзира на расу.

1881. — Потписан уговор о изградњи пруге Београд-Ниш, прве железниче пруге у Србији.

1913. – Ратификован је Шеснаести амандман на устав САД којим је федералној влади дато право уведе и прикупља порез на приход.

1917. — САД су у Првом светском рату прекинуле дипломатске односе с Немачком, после саопштења Берлина да ће почети неограничен подморнички рат.

1919. — У Паризу одржана прва седница Лиге народа, девет дана после оснивања те светске организације.

1943. — Британски авиони у Другом светском рату бомбардовали немачки град Хамбург.

1945. — Амерички авиони у Другом светском рату избацили 3.000 тона експлозива на Берлин, а америчке трупе на Филипинима преузеле Манилу од Јапанаца.

1958. — Потписан споразум о економској унији Белгије, Холандије и Луксембурга.

1969. — Палестински национални конгрес изабрао Јасера Арафата за шефа Палестинске ослободилачке организације.

1973. — У Јужном Вијетнаму на основу мировног споразума потписаног у Паризу ступио на снагу прекид ватре.

1977. — Снаге лојалне потпуковнику Менгисту Хајле Маријаму убиле шефа привремене војне владе Етиопије, генерала Тефери Бентија, и његове најближе сараднике.

1981. — Гро Харлем Брунтланд после оставке Одвара Нордлија изабра-

на за прву жену-премијера Норвешке.

1989. — Парагвајски председник Алфредо Стреснер је збачен у војном пучу који је предводио Андрес Родригез.

1994. — Председник САД Бил Клинтон укинуо трговински ембарго Вијетнаму, заведен по завршетку Вијетнамског рата 1975. То је, после деценија непријатљства, био драматичан преокрет у односима две земље.

пињаче у зимском туристичком центру Кавалезе на северу Италије. У гондоли која је пала са 200 метара погинуло свих 20 људи.

2000. — Приликом напада албанских екстремиста на аутобус УНХЦР-а на Косову убијена двојица Срба, а у сукобима руских припадника Кфора с Албанцима рањено више особа. У наредним данима талас насиља, у којем је страдало девет особа, захватио северни део Косова.

2006. — На суду Босне и Херцеговине почело прво суђење за геноцид у босанскохерцеговачком правосуђу. Једанаест је оптужених за злочине који су се десили у Сребреници и Кравицама.

2008. — У другом кругу председничких избора у Србији, Борис Тадић, кандидат Демократске странке, победио Томислава Николића, кандидата Српске радикалне странке.

2015. — У Међународном суду правде у Хагу одбачене тужба Хрватске против Србије, као и противтужба Србије за геноцид.

4. фебруар

1995. — НАТО одржао прву војну вежбу на територији некадашње Источне Немачке.

1996. — На основу Дејтонског мировног споразума, 57.000 припадника међународних снага за одржавање мира стигло у Босну и Херцеговину. Успостављено 10 бригадних и три дивизијска главна штаба.

1998. — Амерички војни авион „ЕА6Б“ летећи прениско ударио у кабл ус-

1536. — Француски краљ Франсоа I ушао је у савез с турским султаном Сулејманом I да би се супротставио Хабзбурговцима.

1783. — Велика Британија је у Паризу потписала споразум о признању САД, чиме је окончан осмогодишњи британско-амерички рат, познат као Амерички рат за независност.

1789. — За првог председника САД изабран је Џорџ Вашингтон, који је у рату за независност од Велике Британије (1775—1783) командовао војском колониста.

1804. — Дахије су у Сечи кнезова погубиле неколико најистакнутијих српских народних главара, што је био непосредни повод за избијање Првог српског устанка.

1846. — Први мормонски пионири су започели свој егзодуз из Новуа у Илиноису на запад према долини Солт Лејк.

1861. — Делегати шест одметнутих америчких држава су се у Монтгоме-

рију образовали Конфедеративне Америчке Државе.

1899. — Почео је Филипинско-амерички рат када је амерички војник, који је имао наређење да држи побуњенике подаље од логора своје јединице, пуцао на филипонског војника у Манили.

1904. — Јапанска ратна морнарица је блокирала руску далекоисточну луку Порт Артур, што је означило почетак руско-јапанског рата.

1938. — Адолф Хитлер је преузео ресор министра рата нацистичке Немачке, а за шефа дипломатије је именовао Јоахима фон Рибентропа.

1945. — У месту Јалта на Криму састали су се британски премијер Черчил, председник САД Рузвелт и совјетски лидер Стаљин да би се договорили о акцијама за завршетак Другог светског рата и плановима у послератном периоду. Сматра се да је на тој конференцији договорена подела „сфера утицаја“ тадашњих светских сила, што је касније довело до Хладног рата између комунистичког Истока и капиталистичког Запада.

1946. — Бивши председник српске владе, генерал Милан Недић извршио је самоубиство током истражног поступка. Недић је био оптужен за издају и ратне злочине у окупираној Србији у Другом светском рату.

1961. — У Анголи је почео устанак против португалске колонијалне власти. Ослободилачки рат окончан је 1974., а у октобру 1975. Ангола је стекла независност.

1966. — Приликом пада јапанског путничког авиона Боинг 727 у Токијски залив, погинула су 133 путника и члана посаде.

1974. — Гренада је стекла независност у оквиру Британског комонвелта.

1976. — У Гватемали је у земљотресу погинуло 23.000 људи, а милион и по је остало без домова.

2003. — Оба већа југословенског парламента изгласали су Уставну повељу и Закон о њеном спровођењу, чиме је престала да постоји Савезна Република Југославија. Нова држава добила је име Државна заједница Србија и Црна Гора.

99

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs