Issuu

Краљевски

Година V * Број 264 * 22. јануар 2017. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

22.1.2017.

У овом броју: Прекинута традиција Девет пута до Часног крста Студенти без школских другова Озбиљна уместо фоклорне политике Полицајци на хуманом задатку Нови живот у беспућу

8 12 34 42 52 56

Човек звани Рижа Довољно посла за све Аматери као професионалци На репертоару Биоскопа „Кварт“ Слога - Спартак Времеплов

62 72 78 90 82 94

МАГАЗИН 22.1.2017.

Пред десето Богојављењско пливање за Часни крст

МАГАЗИН

22.1.2017.

ПРЕКИНУТА ТРАДИЦИЈА

- Из необјашњивих разлога у Краљеву изостало Богојављењско пливање за Часни крст. – Лутање заинтересованих за пливање на релацији црква, локална самоуправа, Духовни центар и Комунална полиција. – Петнаест најхрабријих са иконом Исуса Христа и импровизованим крстом загазило до појаса у воду хладног и набујалог Ибра. - Пливање за Часни крст се одржавало на стази дугој 33 метра који симболишу исто толико година земаљског живота Исуса Христа

о хришћанском веровању 30. године наше ере Исус Христос је као дрводеља живео са својом мајком Маријом и њеним мужем Јосифом, а тада је позвао Јована Претечу да га крсти у реци Јордану. Према Библији се одмах по крштењу, а оно је обављено три пута порињањем у воду, отворило небо и зачуо глас Бога Оца који је објавио да је Исус његов син на чије је раме, у обличју голуба, слетео Свети Дух. Према хришћанском учењу Богојављење је један од највећих празника, јер су се на тај дан први пут заједно појавили Отац, Син и Свети Дух, а празновање подсећа хришћане да мисија Исуса Христа није почела његовим рођењем већ крштењем. Верује се да се у глуво доба ноћи уочи Богојављења отвара небо и да се тада укрштају ветрови што дувају зими са онима што дувају лети, а да сва вода постаје света. Код Срба се од давнина Богојављање слави веома живописно, а верује се да се на тај дан, кад се у поноћ отворе небеса, може испунити свака жеља.

МАГАЗИН

22.1.2017.

Богојављањем се завршава божићно светковање, па су у неким крајевима Србије до овог дана ишле поворке коледера или коринђаша, као и вертепаша и водичара. У народу се овај дан зове још и Водице, или Водокршће, управо по имену поворке, а за воду која се тада освећује верује се да је лековита и чудотворна. Празник Богојављења је и ове године свечано прослављен у Краљеву али је, након Свете Литургије и освећења воде, који су служени у краљевачким храмовима, изостала литија од храма Свете Тројице до ибарског кеја где је сваке од претходних девет година одржавано пливање за Часни крст. У Србији је пре једанаест, у Краљеву пре десет, обновљен прастари обичај ритуалног бацања крста у воду, да би најхрабрији Краљевчани пливали да се у витешком надметању домогну Часног крста као највећег симбола људског спасења. Искуство показује да на велики празник као што је Богојављење људи воле да пливају, јер тако показују љу-

бав према Богу а потом и ближњима. Пливање у хладној води представља својеврсну жртву и радост, јер показује да ништа што се ради на силу не може да буде успешно. Оно што су девет година заредом до ове године показали најхрабрији Краљевчани потврђује да су у хладну воду набујалог Ибра улазили вођени срцем, а ослобођени било какве жеље да први стигну до крста, јер циљ пливања није победа већ учешће због чега се и сматра да су сви учесници подједнако били победници овог јединственог надметања. Пливање за Часни крст се одржава на стази дугој 33 метра који симболишу исто толико година земаљског живота Исуса Христа. Свих претходних година број учесника је био ограничен на 33, али је све веће интересовање утицало да се укине лимит и омогући старт свима који то желе, а задовољавају постављене услове. Организатор обновљеног Богојављенског пливања првих седам година је била Свебор дружина „Свети кнез Лазар“ да би осме организација била

предата црквеним властима, а епископ жички Јустин прихватио да се оно у наредном периоду одржава под његовим патронатом уз уверење да ће из године у годину бити све масовније и боље организовано. Прве две године се пливало на језеру поред Манастира Жиче, да би се већ следеће пливачи преселили на Ибар. Повод је било залеђено језеро које је у многоме отежавало организацију манифестације, јер је онемогућавало да се од њега ослободи већа површина потребна толиком броју пливача. Ни прилаз стартном месту није био адекватан, а организаторе је водило и сазнање да би пливање у Краљеву било доступно знатно већем броју посетилаца. Након само две године црква је одустала од организације, а неколико дана пре Богојављења процурела је вест да је то учињено из безбедносних разлога. Добар део оних који су годинама учествовали у Богојављењском пливању нису били спремни да прихвате овакво објашњење, јер се услови на старту нису променили у односу на ра-

није године, па је петнаест најхабријих на овај дан самоиницијативно дошло до старта испред просторија Кајак клуба „Ибар“ и симболичним уласком у воду тачно у подне допринело да традиција не буде у потпуности прекинута. Коста Вуловић из Жиче је учесник свих Богојављењских пливања од тренутка кад је, после полувековне паузе, обновљено и у Краљеву, чак и у време кад су организатори били принуђени да секу пола метра дебео лед како би се за то ослободила стаза. Уверење да је ове године неко од организатора заказао огледа се у ставу да у периоду пред Богојављење није било никаквих информација о томе да ли ће, или неће, и ове године бити организовано пливање. Обраћање представницима црквених власти није дало одговор на питање, а шетња између њих до локалне самоуправе, потом Духовног центра и Комуналне полиције само је потврда става да неко, најблаже речено, није испунио очекивања и пре две године преузету обавезу. И док званичници

ћуте друштвене мреже су преплављене коментарима који указују на неодговорност организатора и бруку какву не заслужује овај величанствен чин. И поред наговештаја да им неће бити дозвољен улазак у воду петнаест најоданијих храбро је са иконом и крстом загазило до појаса у таласе набујалог Ибра чиме је потврђено да на пут вери не могу да стану никакве препреке. Уверење да је ове године из непознатих разлога дошло до великог неспоразума добра је основа за став да је ово усамљен случај и да би већ следеће на старту могло да се појави знатно више пливача него свих претходних година. О томе сведочи податак да се међу учесницима овог јединственог догађаја нашао и момак који је претходне две године само посматрао, а ове одлучио да и сам учествује у Богојављењском пливању. Т. Радовановић Фото: М . Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

2008.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2009.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2010.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2011.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2012.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2013.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2014.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2015.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2016.

МАГАЗИН 22.1.2017.

2017.

Краљевачки посланици у Народној скупштини: Драган Весовић (2)

МАГАЗИН

22.1.2017.

СТУДЕНТИ БЕЗ ШКОЛСКИХ ДРУГОВА

- Свака генерација ученика гора од претходне. - Имамо људе који су завршили факултете, а немају школске другове, јер се не зна где су, када су и са киме су ишли у школу. - Време студирања на факултетима који трају четири или пет година биће 13 година. - Од посланика очекује зрело размишљање, а не брзо просуђивање. - Урбана регенерација града неће бити готова до 2021/22. године, 12 година од момента када је 366 породица унесрећено земљотресом. - Од 15 милиона, колико треба да износи регенерација града Краљева, осам милиона је величина зајма, а 4,2 милиона би требало да обезбеди град Краљево. - После доласка СНС на власт у граду Краљеву је ухапшен бивши градоначелник под оптужбом за малверзације финансијске природе у земљотресу, тада су ухапшени водећи људи и тако осакаћене грађевинске оперативе града Краљева и после свега тога није било ништа.

Драган Весовић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

18.10.2016. Друга седница Другог редовног заседања, Начелни претрес Предлога закона о изменама и допунама закона о високом образовању важени господине министре, закон који сада хоћемо да мало променимо донет је 2005. године. Имамо намеру да рок нашим студентима продужимо за још две године и онда простом математиком долазимо до закључка да ће време студирања на факултетима који трају четири или пет година бити 13 година. Дакле, биће у односу на оно што су нормални временски рокови, продужено два и по, у појединим случајевима и три пута. То је лепо и мислим да је то заиста довољно и мислим да после овог продужења никаква продужења никада више не би требала да буду тема наших разговора. Лепо је ономе што сте малопре спомињали, рекли сте да око 4500 студената од неких 12000 који треба да буду захваћени овим, су били спремни да покрену правне процедуре, да би штета која је њима нанета на овај начин била њима надокнађена. Пошто сте после тога споменули да радите на прављењу једног новог закона о високом школству, ја вас молим да у тај закон уведете и ставите нешто што представља обавезу студента. Потпуно се слажем да сва права њихова треба да буду испоштована, али мислим и да је 13 година којих овим добијају сасвим коректно време. Онда ми је ту запала у око онај недостатак који видим да су и колеге које су пре мене говориле спомињале, да ту нисмо споменули студенте који су на постдипломским студијама, да и њима треба продужити рок магистарских и докторских студија. Опет ме је то повукло на једну ствар којом се стално, бавећи се политиком у неких задњих четири, пет година срећем. Чини ми се господине министре да увек бавимо много више онима који су лоши него оним који су добри. Не мислим да никога увредим, прихватам све субјективне и објективне околности које су бивале препреке у студирању ових које су

своје студирање пролонгирали. У доба када сам ја завршавао факултет, мој факултет је трајао пет година, просечно време студирања је било седам, осам година. Говорим о Стоматолошком факултету Београдског Универзитета. Шта се од тада десило? Шеснаест година сам радио као професор стручних предмета у Медицинској школи у Краљеву. Одговорно вам тврдим да је најјача генерација била прва. Свака следећа је била гора од претходне. Богу хвала, из тих генерација данас имам велики број колега, велики број академских грађана, али смо негде, господине министре, проклизали. Дошли смо данас у ситуацију да имамо људе који су завршили факултете, а немају школске другове, јер се не зна где су, када су и са киме су ишли у школу. Дошли смо данас у ситуацију да је чудно када неко каже, а ја то волим да кажем, да сам ја у школу ишао када сам био мали. Сад, ето, ја сам ишао у школу када сам био мали и завршио сам факултет када је било време. Сада, имамо и оне друге проблеме који нису можда и сигурно нису тема вашег рада у министарству. Шта ћемо са оним аферама, типа, индекс на Крагујевачком Универзитету која је највећа афера, а није разрешена? Зашто стално у овоме мислимо на оне који су лошији? Шта ћемо са студентима који скупе 60 бодова? Шта ћемо са студентима који имају просек преко девет? Шта ћемо са студентима који завршавају свој факултет у року? Којим је актом, којом идејом, ја вас молим када правите закон осмислите. Та група оних који требају да буду понос и мотор ове земље предвиђена да буде заштићена. Ја за сада то нигде нисам нашао. Онда се чудимо када нам одлазе доктори из земље Србије и онда се чудимо, а и то смо доживљавали и са локалних скупштинских говорница, нажалост, и од неких министара из прошлих министарстава да су давали изјаве – па нек иду ако је боље. Ко ће остати? Ви, као министар просвете морате да будете глава те куће и ви морате у вашим размишљањима да сваку од ових ствари узмете у обзир.

Мени се лично и свидело што сте у једном моменту били оштри и што сте одговорили на начин на који вам постављамо питања. Видео сам ту енергију и ту мора да буде енергије, а проблеми са којим се хватате, ево, ја сам само део њих осветио, пробајте да их разрешите и не заборавите и оне добре. Хвала вам.

20.10.2016. Друга седница Другог редовног заседања, Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању (Претрес у појединостима) Када смо пре два дана почели да причамо о промени овог закона, ја сам, наравно, знао тада да сам поднео амандман и нисам ни сумњао да ће амандман као такав бити одбијен, нажалост, најмање из два разлога. Први разлог је што га подноси опозиција, а други разлог је што, како рече један од уважених колега из најбројније посланичке групе, донета је одлука да то тако буде. Био сам таргетирао три групе. Сетиће се господин министар када смо причали о томе. Прва група је била – студенти који су уписани пре почетка Болоње и то је било обухваћено првим предлогом са којим је пред нас изашла Влада. Испричао сам када сам говорио у дискусији у начелу о другој групи, о групи оних који су уписали постдипломске студије. Видим да је тај амандман прихваћен, а тада намерно нисам причао о овој групи болоњаца који су уписани 2006/2007, 2007/2008. и 2008/2009. године, које амандман који сам поднео обухвата. Нисам причао јер сам осетио потребу да мало подробније објасним њихов случај. Имали смо малопре дискусије у том смеру. Јер, шта се сада ту дешава? Када су они уписали факултет по Болоњи, предвиђено је да уколико њихов основни програм траје четири године, они морају завршити факултет за осам година, а уколико имају мастер, да треба да га заврше за десет година. Ови који су уписани 2006/2007. године период од девет година је већ истекао, где се у једном моменту факултети сети-

22.1.2017.

МАГАЗИН

ше да тих осам продуже за још једну годину, да би им омогућили да заврше. И сада, у сваком случају, покушавајући да, дозволићете да можда и мало грубљу реч употребим, покушавајући да исправимо брљотине, пошто видим да је шест пута долазило до измена, дакле, неко је негде нешто брљао, кад, шта, где, тешко је то установити, увек ће ови садашњи да се позову на бивше, а бивши ће да кажу да су ови садашњи имали доста времена да у својим визијама које већ трају пет година можда нешто поправе. Увек ћемо имати проблем. Дакле, сада је та група уписана 2006/07, након истека осам плус једне године, то је прошло девет година, они су отишли на реупис. Реуписом ушли су у најмање три проблема, нешто би била негативна, нешто позитивна дискриминација. Негативно је то што су реуписом морали да се изложе додатним финансијским средствима, да се поново уписију. Негативно је то што ће можда у свему томе факултет да промени студијски програм, па да им наметне нове предмете, а шта је по њих позитивно? Па, по њих је позитивно то што су реуписом добили нових осам година. Дакле, њима сада студирање може да траје 18 година. Ми смо тражили, односно ја сам подносећи овај амандман тражио да се тај период од осам плус једне, колико су већ имали, орочи на још једно две године да би на њих ставили исту ситуацију као што су били и они студенти претходни који нису уписани по болоњском програму. Нажалост, видим да нема воље у владајућој већини да о овоме размишља. Захвалан сам вама као министру што сте на јутрошњем Одбору са свим члановима Одбора постигли неко прелазно решење. Оно неће елиминисати ове неправилности о којима ја говорим. Сматрао сам да ћемо на овај начин моћи да доведемо све и оне пре 2005. и ове после 2005. године, дакле, тазе болоњце у исти ниво, у исту раван. Није касно да владајућа већина размисли. Можда је ово добар амандман, без обзира што га је предложио неко из опозиције. Разочаран сам, уважени колега Атлагићу, да ви као човек који се бави историјом не знате шта су двери, а шта су врата. Нема разлога …

1.11.2016. Трећа седница Другог редовног заседања, Заједнички јединствени претрес о тачкама 3 до 8 дневног реда Треће седнице Другог редовног заседања Господине министре, уважене колеге и колегинице, један од највећих српских политичара Јован Ристић је говорио да се од посланика очекује зрело размишљање, а не брзо просуђивање. Спајајући оно што је неспојиво у једну тачку дневног реда и зајам од Фонда Абу Дабија и зајам за изградњу казнено-поправног дома и зајма за урбану регенерацију града Краљева смањујемо могућност слободног изражавања воље у овом парламенту и могућност дискусије. Сам господин министар је рекао да се одлука о зајму доноси са великим закашњењем, јер је земљотрес погодио, говорим о зајму за урбану регенерацију града Краљева, град Краљево у новембру месецу 2010. године. Данас је 2016. година. Прва транша зајма би требала да буде повучена до 27. априла 2017. године, а задња или завршна транша зајма до 31. децембра 2019. године. Као човек који покушава да се одговорно бави политиком, отишао сам до градоначелника града Краљева, без обзира што је он припадник друге политичке орјентације, и са њим сам обавио разговор. У том разговору смо дошли до закључка да урбана регенерација града неће бити готова до 2021/22. године. Дакле, 12 година ће проћи од момента када је 366 породица о којима говоримо унесрећено земљотресом. Прихватам све и објективне и субјективне факторе који су условљавали овако продужени рок и оволико време. Постављам питање – колико је од тог времена однело оно што овде нико није споменуо? Да је после доласка СНС на власт у граду Краљеву ухапшен бивши градоначелник под оптужбом за малверзације финансијске природе у земљотресу, да су тада ухапшени водећи људи и тако осакаћене грађевинске оперативе града Краљева и после свега тога није било ни-

шта. Постављам питање – колико нам је тог времена одузела више пута поновљена изјава господина премијера Александра Вучића, коју је изговарао за време поплава, да се неће дозволити крађе у поплавама, као што су биле крађе у земљотресу у Краљеву? Постављам питање – ако су крађе биле, зашто нико није правно процесуиран, нико није осуђен? Ако крађа није било, молим да се љага која је бачена на грађане града Краљева скине са нашег образа. Од 15 милиона, колико треба да износи регенерација града Краљева, осам милиона је величина зајма, а неких 4,2 милиона би требало да обезбеди град Краљево. То је цирка око 500 милиона динара, а пре 15-ак дана смо изгласали закон којим из годишњег буџета граду Краљеву узимамо по 45 милиона, па помножимо још шест година до завршетка, 45 пута шест је 270, а треба да дамо 500 милиона. Чини ми се да ова политика СНС према граду Краљеву изгледа на оно – узимала давала, тамо ћемо да вам дамо, а овде ћемо да узмемо. Но, друга ствар је мене ту забринула. Када сам читао уговор, у језичком тумачењу члана 4.1.4 уговора, каже се да је обавеза Србије да не врши трансакције са странама у односу на које су УН и Савет Европе предузеле санкције, и то је нормално. Не тиче се само овде финансијских трансакција, евентуално, на пример, са Ал Каидом, него и са другим организацијама према којима су предузете санкције. Ја не будем лењ, изађем на сајт Еур/лекс и нађем списак одлука Савета Европе и међу њима бројне одлуке које се односе на руске субјекте, почев од Одлуке број 2014/38 и сада ја питам – да ли ће 37 руских фирми са Крима моћи да учествују у урбаној регенерацији града Краљева, јер према њима имамо санкције, односно питам – да ли ми на један пузајући начин уводимо санкцији Русији, а заклињемо да то нећемо радити? Да ли је овим Савет Европе успео да спроведе у дело оно што је давно говорио, рецимо, Сун Цу и који је причао да зна да ратује онај ко сруши једну државу без да употреби војску.

Србија на ветрометини: Доц. др Зоран Чворовић (1)

МАГАЗИН

22.1.2017.

ОЗБИЉНА УМЕСТО ФОЛКЛОРНЕ ПОЛИТИКЕ

- Политички савет Покрета Двери чине људи који деле исти поглед на будућност српске државе и политике уверени да је пут у Европску унију политички, безбедоносно, економски и идентитетски погубан. - Српско становиште је негација анационалног грађанског становишта које нема у виду интересе српског народа. - Време је да се политика код Срба дефинише према старом светосавском обрасцу као служба роду и народу. - Политика је код Срба постала место где се окупљају они којима ништа није свето. - Последњих тридесет година патриотизам код Срба био много пута драстично потрошен и монета за трошење кроз неуспешне националне пројекте. - На путу даљег напретка Србије стоји погубан постпетооктобарски курс и став да Европа нема алтернативу

Доц. др Зоран Чворовић

политичком животу локалне заједнице није уобичајено активно присуство појединаца или група које нису чланови неке од странака. Да постоје и такви потврђује пример др Зорана Чворовића који је након априлских избора прошле године успео да обезбеди место у одборничкој групи Покрета Двери. Још у време док је Српски покрет Двери деловао као невладина организација у Србији се искристалисала група патриотских настројених интелектуалаца блиских оваквим групацијама. У такве се сврстава др Чворовић чије је бављење националном политиком иза званичне страначке сцене отпочело у време студија на београдском Правном факултету, у периоду раних деведесетих година прошлог века. Када је руководство Двери одлучило да се, као равноправни субјект, укључи у политички живот, патриотски настројеним интелектуалцима ван организације упућен је позив да приступе Политичком савету нове странке, као саветодавном органу састављеном од нестраначких личности које деле основна опредељења Покрета Двери. Од тренутка кад је такав позив упућен на адресу др Чворовића сеже ближа сарадња са овом политичком организацијом. Политички савет Покрета Двери чине људи који деле исти поглед на будућност српске државе и политике, уверени да је пут у Европску унију политички, безбедоносно, економски и идентитетски погубан. То су људи који верују да Србија од увођења вишестраначја још није дефинисала праву патриотску политику, а имали су многе замерке и на пређашњу идеологију и поступке бившег председника Слободана Милошевића и групе коју је он оличавао. Након демократских промена у Србији октобра 2000. године потврдиле су се сумње да би замерке на нову политику могле бити много веће. То се потврдило након чврстог уверења да је, после НАТО окупације Косова и Метохије, током прве наранџасте револуције у Европи изведен је државни удар по добро опробаној шеми разрађеној од стране ЦИА и НАТО пакта. То је код патриотских интелетуалаца учврстило став да се од тад политички живот у Србији одвија у условима својеврсне криптоокупације, у којој постоји привид слободног политичког жи-

МАГАЗИН

22.1.2017.

вота. - Делећи та убеђења, а блиско се познајући са људима међу којима су и неки моји професори, као што је Коста Чавошки, нашао сам се у Покрету Двери као нестраначка личност, јер по мени чланство у партији сужава видике и делокруг рада патриотских интелектуалаца. Чланством у партији он постаје заштитник интереса једног клана, групе, а не свесрпских интереса и уместо да српског становишта разматра све политичке теме, он то чини са уског партијског становишта. Јер, реч партија води порекло од латинске речи pars, што значи део. Улога патриотске интелигенције у јавном животу треба да се оствари тако што ће писањем и саветима помоћи патриотским странкама и групацијама и, у условима криптоокупације, користити медијски простор онолико колико може за промовисање онога што је један члан Политичког савета Двери назвао српско становиште. Професор Мило Ломпар је оживео идеју Милоша Црњанског који је пре рата дефинисао да све ствари треба да посматрамо и процењујемо са српског становишта, и нашу спољнополитичку оријентацију, и наш економски програм и уставни модел. Српско становиште је негација анационалног грађанског становишта које нема у виду интересе српског народа, чије су генерације стварале ову државу, него интересе безличног грађанина било да је он грађанин несрећне Краљевине Југославије или Брозове прозападне Југославије, као реализације идеје да се српски национални простор укључи у нову Аустро-Угарску. У обе је вршен удар на српски идентитет и српски интерес, а процена свих ствари са српског становиштва је идеја водиља свих нас окупљених око Политичког савета Двери. Поред професора Ломпара и Чавошког, ту је један од водећих математичара, бивши помоћник министра просвете проф. др Александар Липковски, до скорашње своје смрти био је ту и некадашњи директор Математичке гимназије, проф. др Љуба Протић, ту је чувени економиста проф. др Јован Душанић, а ту је познати српски публицисти и књижевник млађе генерације др Владимир Димитријевић, један од наших најпознатијих политичких аналитичара, Србин из САД, др Срђа Трипко-

вић и декан Факултета физике на Беркли универзитету професор Јасмина Вујић. Нисам постао, нити ћу постати, члан Двери, а док покрет заступа идеју српског становишта ја ћу, колико моји интелектуални и други капацитети то омогућавају, да будем Дверима на услузи сматрајући да тако служим свом народу. Време је да се политика код Срба дефинише према старом светосавском обрасцу као служба роду и народу. Уместо да буде елитна дисциплина, политика је код нас намерно претворена у неморално подземље, клоаку у којој, у условима општег политичког, економског и сваког другог безнађа и криптоокупације, они који нису способни да на било који други начин обезбеде себи егзистенцију, то чине кроз политику. Притом им је страна свака идејна опредељеност и доследност. Политика без идеје је духовни слепац, која државу води тако да је свака хрид на узбурканом светском геополитичком окенау наша мета. Уместо да служе роду, као људи који су се проверили у своме послу, било да је реч о интелектуалцима и људима који су створили некакав капитал, политика је код Срба постала место где се у великом броју, нажалост, окупљају они којима ништа није свето и који, на жалост, уместо да служе роду, народ служи њихови незајажљивим прохтевима, а пре свега намери да путем свакојаких фалсификата и лажи са дна друштвене лествице дођу у ње врх – каже др Чворовић. За Српски покрет Двери Чворовића везују стратешка опредељења патриотске невладине организације зачете под окриљем првог духовног учитеља Двери, али лично и Зорана Чворовића, српског полихистора и енциклопедисте Предрага Драгића Кијука, што је добра основа става о заједничком путу све док се они поклапају. Посебно значајним сматра уверење да је током последњих тридесет година патриотизам код Срба био много пута драстично потрошен, због намерног или ненамерног политичког слепила наших властодржаца, бивајући играчке у рукама великих светских играча, пре Англосаксонаца. Англосаксонци дведесетих година прошлог века нису дозволили да се консолидује српски нациуонални покрет и да се обнови српска национална држава у

22.1.2017.

МАГАЗИН

њеним природним границама. Док је беснео рат Хрвата, муслимана, Албанаца против Срба, у Србији су западне обавештајне службе дестабилизовале државу, било кроз активност појединих опозиционих странака, било физичким ликвидацијама. Ни данас немамо одговора које убио , Павла Булатовића, Жику Петровића и Зорана Тодоровића. Истовремено, деведесетих година српски национални покрет био без савезника на међународној сцени, јер је једини верни историјски савезник Срба, Русија била на коленима, под контролом послушника Запада, какви су били Горбачов, Козирјев, Јељцин. Иако су 1918. једино Срби унели своју државност у југословенску заједницу, деведестих година, када је Запад рушио државу изграђену на српској државотворној традицији, Србима је ускраћено право на националну, уједињену државу. Страхујући од обнове Русије, Запад је желео да српски национални простор исцепка стварајући вештачке државе и нације, а Србију сведе на границе које ће је учинити политички, безбедоносно и економски зависном. Јер, Срби све и да хоће не могу да избегну улогу малих Руса, како их већ вековима у оквиру негативних стереотипа третира западна цивичизација. - Срби су се деведестих година прегли да то ураде у условима униполарног света и потпуне контроле Сједињених Америчких Држава у служби мултинационалног капитала и глобалне псеудоимперије, а онда смо се у пројекту стварања националне државе саплитали на опструкцију бројних спавача западних обавештајних служби у оквиру нашег безбедоносног, политичког, економског и образовног система.. Посејали су их ту још у време Броза, јер је Југославија од 1948. постала саставни део НАТО блока и на основу тога добијала финансијску подршку Америке и других западних држава. После свих тих неуспеха дошао је тренутак да у условима последњег геополитичког отварања, које се десило претходних година а посебно 2016, Срби промене курс и крену да воде озбиљну, а не фолклорну, патриотску политику засновану на српском становишту изнад свега. Промена курса не може да дође одједном, као што ни до остварење крај-

њих националних циљева не може да дође одједном, а онај ко каже да да су брза решења могућа или се не разуме у политику, или је недобрнамеран па опет ради за интересе страних служби. Срби треба да буду свесни да се 2016. десио геополитички преокрет раван чуду. Сада свелики број људи релативизује политички значај ослобођења Алепа, Трампове победе на изборима у Америци, или геополитички значај враћања Крима Русији. Ако се сетимо деведесетих година, када су Срби једини покушали да се супроставе пројекту Новог светског поретка, једне владе која ће владати светом у име неолибералне идеологије антивредности, да ли смо тада могли да замислимо да Русија може да се подигне и не само обнови борбени, привредни и сваки други потенцијал, већ и да каже западној псеудоимперији доста је било, и да заштити свој Крим. Да ли смо могли деведесетих година да претпоставимо руску одбрану Абхазије од НАТО напада посредством инструментализоване Грузије и да ли смо тада могли да замислмо унилатералну војну интервенцију Русије у договру са председником Асадом у Сирији. Нисмо. Да ли смо могли да замислимо такву промену у америчком политиком животу да ће се појавити човек који ће рећи стоп инструментализацији капацитета САД за интересе врхушке мултинационалног капитала и заговарати поновно враћање на дневни ред политике Америка Американцима, да ће се појавити човек који ће за државног секретара за образовање изабрати жену која је бранилац породичних и хришћанских вредности, који ће рећи стоп терору хомосексуланих и свих других мањина над традиционалном већином и који ће рећи да је сарадња Сједињених Америчких Држава и Русије интерес светског мира. Све ове промене нису могли деведесетих година да предвиде ни највећи оптимистији. Једино ретки слободни, истински интелектуалци који су пливали уз реку супротно од мејнстрим матице, какав је био Драгош Калајић (један од познаника и учитеља у студентским данима Зорана Чворовића). Зато не судимо о овим великим геополитичким променама из угла данашњег времена. Судимо из угла спољнополитичког безнађа деведесетих година када је,

снага духа српског народа, ма како његово стање било искварено педесетогодишњом Брозовом владавином, било једино што смо тада имали – објашњава др Чворовић. Од тог периода до данас стање на светској позорници се променило у бројним елементима. Русија и Кина су у Савету безбедности Уједињених нација зауставиле усвајање резолуције о наводном геноциду у Сребреници, која би нам нанела немерљиву политичку, националну, правну и имовинску штету. Русија се доследно и активно супроставља признању Косова и Метохије. Није без значаја недавна одлука руководства ове земље да Србију, у виду поклона, опреми значајним бројем авиона, тенкова и борбених возила као ни чињеница да јој се нуди огромно просперитетно земаља БРИКСа. На путу даљег напретка Србије стоји погубан постпетооктобарски курс који се, пре свега, оличава у ставу да ЕУ нема алтернативу. У ситуацији кад се једно развојних стратешких опредељења земље везује за пољопривреду, процес приступања Европској унији је погубан, јер забрањује царине и субвенције, а обавезује државу да омогући куповину јевтиног, а изузетно квалитетног пољопривредног земљишта странцима. Без помоћи из државног буџета нема обнове српске пољопривреде, а ни извоза пољопривредних производа на, пре свега, огромно руско тржиште. Пристали смо на уцену ЕУ да противно свом интересу не искористимо санкције које је Русија увела пољопривреди ЕУ и да повећамо извоз на руско тржиште. На државни буџет се у негативном смислу одражавају и бројне друге околности, само иностраним, а не и домаћим инвеститорима дају се огромна средства за запошљавање радника, а они, као у случају Фијата, на плате радника не плаћају порезе и доприносе. Сем тога крајњи производ се састоји од компоменти које су у износу од 70 одсто произведене у Италији, али се на крајњи производ када извози у Италију не плаћа порез на додату вредност. Лажна категорија номиналног бруто домаћег производа као укупне вредности произведених добара и пружених

22.1.2017.

МАГАЗИН

услуга у једној националној економији не показује стварно колико прихода остаје Србији од оваквих иностраних инвестиција. На примеру аутомобила произведених у Крагујевцу, у оквиру БДП види се само укупна вредности прозведених добара по тренутној цени, али се не види колико је државу коштао сваки тај производ. Све води ка ставу да се од грађана скрива податак да, сем зарада око три хиљаде запослених, буџет Републике Србије од Фијата не приходује ништа. - Пут у Европску унију погубан и да је директно је противан ономе о чему говоре ових дана на сав глас и премијер и председник, да Србија неће признати Косово и Метохију, реч је о стварима које искључују једна другу. Уколико Србија остане на европском путу, по члану 15 Споразума о стабилизацији и придруживању, који смо закључили са Европском унијом, дужна је да са сваком новом државом из региона која закључи са ЕУ свој ССП, Србије после закључи уговор о регионалној сарадњи. Уговор о регионалној сарадњи је уговор о добросуседству, а како је такозвана Република Косово прошле године ратификовала Споразум о сарадњи и придруживању са Европском унијом, од тог тренутка ступа на снагу наша обавеза из чл 15. ССП да са њом закључимо уговор о добросуседству. Лажу они који кажу да је могуће и Европа и Косово, а једини начин да не закључимо уговор о добросуседству са Косовом је да једнострано откажемо Споразум о сарадњи и придруживању са Европском унијом на шта имамо право на основу клаузуле о промењеним околностима (rebus sic stanMbus) које познаје уговорно право. У односу на моменат закључења споразума дошло је до признања такозване Републике Косово од стране многих држава Европске уније што је изразита промењена околност коју Србија није могла да има у виду кад је закључила ССП, па по основу Бечке конвенције која регулише уговорно право, може да тражи једнострани раскид – тврди др Чворовић. Последњи догађаји на светској гео-

политичкој сцени потврђују да Европска унија, односно њена бирократија, више не ужива безрезервну подршку Сједињених Америчких Држава, па Србија не би трпела никакве значајније последице због раскида ССП. Интерес Европске уније се свео на интерес уских структура власти из Брисела, састављених од чиновника-паразита који су у паничном страху од распада ове Вавилонске куле. Избори у Француској се сматрају одлучујућим за даљу судбину Европске уније због страха да би победа Мари Лепен значила наставак пута којим је кренула Велика Британија. Уколико Француска крене истим путем, са довољно сигурности се може тврдити да више неће бити ни Европске уније која је педесетих година прошлог века настала као пројекат помирења ове земље са Немачком. Без Велике Британије и Француске заједница држава која се само именом везује за Европску унију представљала би, каже Чворовић, нову верзију Свето римско царство немачке народности. Сумњу да би обавеза признања Косова могла да наступи ове године подгревају приче о промени устава у коме се, поред преамбуле, најзначајнијим сматра члан 182 . који регулише положај јужне покрајине као суштинске аутономије у оквиру Републике Србије. У великом делу јавности појачава се сумња како Европска унија врши притисак да се Косово и Метохија потпуно избаце из преамбуле и нормативног дела устава као основи на којој би се приступило реализовању обавезе о закључењу уговора о добросуседству са Косовом. И док се у међународним односима преплићу различти интереси великих сила, бриселска бирократије више не ужива безрезервну подршку Сједињених Америчких Држава, у мери у којој Руска Федерација и Кина експлицитно подржавју Србију када је у питању Србијин територијални интегритет. Бриселске управљачке структуре су забављене својом незавидном ситуацијом, јер се садашњи концепт ЕУ руши у судару са захтевима се све јачих сувере-

нистичких националних покрета у Француској, Италији, Аустрији, Немачкој и Холандији. Колико европске националне патриотске странаке, окупљене ових дана на заједничком скупу у немачком Кобленцу угрожавају себичне интересе бриселске администрације говори и провидна манипулација медија који овом странкама пришивају атрибуте ултрадесничарски, нацистички или антисемитски покрети. - То су само суверенистичке странке које желе јаку националну државу и противе се да економску, културну, безбедоносну и сваку другу политику у једној држави креирају мултинационалне компаније. Оне не желе да плаћају министре који немају своје економске програме, већ им економске програме пише Међународни монетарни фонд. Европи је јасно да је дошао крај, или ће постојати стара, древна, хришћанска Европа са системом вредности и националним државама, у складу са деголистичком концепцијом уједињених суверених држава од Лисабона до Владивостока, што је блиско и идеји коју је изложио министар Лавров, или ће Европа постати духовно и биолошко гробље. Европа већ сада са око четири посто становништва учествује у укупној светској популацији, европско небо је пуно минарета, данашња Европа нема ничег заједничког са Европом хришћанског Средњег века. Европске породице се разарају кроз антипородични систем вредности, промовисање хомосексуализма, потрошачког менталитета, неолиберализма који апсолутизује човекову слободу, негира морал и најдревније табуе, какво је родооскрвњење. Пропагира се човекова слобода од добра, али се истовремено тај апсолутно слободни човек своди на роба глобалног села којим руководе мултинационалне компаније, чији шефови немају отаџбину. Њихова отаџбина није ни Вашингтон, ни Париз, ни било која друга светска престоница – каже др Чворовић. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

Ванредна акција прикупљања крви

МАГАЗИН

22.1.2017.

ПОЛИЦАЈЦИ НА ХУ

- Ванредна акција Друштва добровољних давалаца крви „92“ Полицијске управе окупила припаднике из Краљева, Врњачке Бање и Рашке. – У акцији учествовао градоначелник Краљева др Предраг Терзић са сарадницима и члановима Градског већа. – Подршка давалаца из Витковца, јавних комуналних предузећа „Водовод“ и „Путеви“, „Електродистрибуције“ и „Магнохрома“. – Прикупљено 65 јединица крви, током прошле године 338. – Следећа акција у Шумарицама руштво добровољних давалаца крви „92“ Полицијске управе Краљево сврстава се у најактивнје у граду што потврђује и последња, девета по реду од оснивања, акција прикупљања крви за потребе Опште болнице „Студеница“. Редовне акције прикупљања крви организују се по устаљеном распореду једном годишње, а податак да је друштво добровољних давалаца из Витковца

одустало од једне такве одлучујуће је утицала на опредељење краљевачких полицајаца да ванредном акцијом употпуне залихе Завода за трансфузију. Друштво добровољнох давалаца крви које окупља 242 члана са простора Краљева, Врњачке Бање и Рашке а према плану усвојеном на састанку Комисије за добровољно давалаштво Црвеног крста редовну акцију прикупљања крви сваке године орга-

низује у јуну поводом Дана Полиције. Секретар друштва Миланко Милићевић потврђује да је последња резултат ванредних околности и чињенице да су залихе крви Завода за трансфузију сведене на меру која захтева додатно ангажовање. Милићевић потврђује да су један сат пре завршетка акције залихе богатије за 45 јединица крви што потврђује да се и ова акција краљевачких

УМАНОМ ЗАДАТКУ полицајаца може сматрати успешном као и свака друга током које се прикупи око педесет јединица. Четири петине учесника последње акције су припадници Полицијске управе Краљево, а остали чланови друштава из Витковца, јавних комуналних предуезћа „Водовод“ и „Путеви“, краљевачке Електродистрибуције и „Магнохрома“. Посебно значајним оцењује се учешће начелника Полицијске управе Марка Јордовића, редовог учесника свих акција овог друштва од оснивања, и градоначелника Краљева др Предрага Терзића са сарадницима и члановима Градског већа. Друштво добровољних давалаца крви „92“ Полицијске управе Краљево регистровано је у Агенцији за привредне регистре, а повод је било сазнање да је са статусом актива и пре тога током само једне акције успело да прикупи тридесетак јединица крви. Од

тада полицајци, сем сопствених, учествују и у акцијама других друштава, а број давалаца се од оснивања стално увећавао као и количина прикупљене крви о чему сведочи да се резулати прошлогодишње акције за Дан полиције мере количином од 104. јединице. Поред учешћа у редовним и акцијама других друштава полицајци се одазивају и на појединачне позиве о чему сведочи податак да је током прошле године на овај начин прикупљено 48 јединица крви што са оним у редовним акцијама достиже 338. - Задовољан сам са одзивом и односом старешина који нам увек излазе у сусрет. Иако даваоци крви по закону имају право на плаћено одсуство у трајању од два дана због специфичности посла ретко ко га користи. Нама је циљ да помогнемо свакоме коме је помоћ потребна, да оздрави и буде добар, а највећа награда увек

нам је захвалност коју нам исказују. У контакту смо са онима којима наменски дајемо крв, дружимо се са њима и увек смо спремни да помогнемо кад је то потребно – каже Милићевић уз апел свима, посебно младима након навршетка осамнаесте године живота, да приступе великој породици добровољних давалаца крви. Сем што се добровољним давањем обезбеђују довољне количине крви за редован рад Опште болнице овим чином се даваоцима пружа прилика да провере сопствено здравствено стање, јер само потпуно здраве особе могу да дају крв. Следећа акција добровољног давалаштва се по плану Црвеног крста и Завода за трансфузију крви одржава у Шумарицама, а краљевачки полицајци обећавају да ће и овом приликом бити међу првима. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

22.1.2017.

МАГАЗИН

Квалитетна здравствена услуга и у најудаљенијим пределима

НОВИ ЖИВОТ Здравствене услуге на простору између Полумира и Бзовика, Лозна и Гокчанице и засеока Орља глава, Милићи и Савово пружа пет лекара, седам медицинских сестара и четири возача што ни приближно не задовољава потребе становништва овог краја. – Лекари опште праксе као специјалисти. – Неадекватно стање возног парка. – Један лекар прегледа и до 90 пацијената дневно. – Тринаест порођаја за 28 година. – Због отежаног приступа кући породиље неизвесно до последњег тренутка

Т У БЕСПУЋУ дравствена станица у Ушћу са периферним амбулантама у Гокчаници, Студеници, Рудну и Мланчи пружа здравствене услуге великом броју становника на разуђеном и, посебно у зимским условима, неприступачном простору између Полумира и Бзовика, Лозна и Гокчанице и засеока Орља глава, Милићи и Савово. У Ушћу је рад организован у две смене уз пасивну приправност након двадесет сати којом се обезбеђује пружање здравствених услуга и током ноћи ка-

да приправни лекар, ако је неопходно, ангажује медицинску сестру и возача. Подручје Рудна опслужује један стални лекар, онај који ординира у Студеници четири дана једном недељно одлази у Мланчу, а лекар из Ушћа у Гокчаницу. Шеф Здравствене станице у Ушћу, специјалиста опште медицине др Драгослав Дугалић потврђује да читаво подручје покрива пет лекара са седам медицинских сестара и четири возача што ни приближно не задовољава по-

требе широког простора на коме живи становништво у највећем броју случајева старијег животног доба. Статус Здравствене станице пред здравствене раднике у Ушћу ставља обавезе какве немају запослени у сличним установама са подручја које покрива Дом здравља Краљево. Иако нема организовану службу хитне помоћи, кућну терапију, педијатрију и друге специјалности запослени су принуђени да, због удаљености од града, обављају и ове послове па су као такви

22.1.2017.

МАГАЗИН

Др Драгослав Дугалић

једини радници Дома здравља који имају право на дупле печате и право да преписују терапију најмлађима. Иако је велики број старачких домаћинстава повод бројних позива за кућне посете, и обилазак болесника, највећим проблемом се сматра социјална ситуација највећег броја становника овог подручја који живе сами, па нису у могућности да дођу до лекара ни кад је то неопходно. Без обзира што све индикације не указују на потребу за кућним посетама здравствени радници овог краја су већ навикли да се одазивају и на такве позиве како би обишли пацијенте и у најудаљенијим крајевима. Посебни проблеми јављају се током зиме, као што је ова, кад највећи број сеоских путева није прочишћен и не дозвољава могућност приступа свим пацијентима. Последњи пример потврђује дуготрајно пробијање здрвствене екипе кроз сметове до младе пацијенткиње у Мланчи чије је стање захтевало брзу евакуацију током ноћи до Студенице, а потом на Одељење хирургије Опште болнице у Краљеву. Возила којима се долази до пацијената су дотрајала, а „лада нива“ стара само три године прешла је по ушћанским врлетима више од сто хиљада километара. Ни друго возило истог типа није превише поуздано, па се често користи нешто квалитетније комбиновано које због габарита није у могућности да стигне свуда где је то потребно. У таквим ситуацијама користи се стара „лада“ са носилима, а за превоз пацијената из овог краја који долазе у Краљево на дијализу и једна „дачија“. Неадекватно стање возног парка повод је за апел др Дугалића за изналажење могућности набавке бар још једног теретног возила са носилима због потребе да се у појединим ситуацијама пацијенти транспортују у лежећем положају што са постојећим возилима није могуће. Двадесет година рада на овом подручју води ка ставу да се лекари Здравствене станице у Ушћу сматрају породичним лекарима. И ма колико

да добро познају готово све становнике овог краја који су им поверени на бригу додатне проблеме ствара Ибарска магистрала. Све већи број снажних возила и изражено непоштовање саобраћајних прописа узрок су бројних саобраћајних незгода, не ретко са трагичним последицама, а унесрећени су у највећем броју случајева усмерени на Здравствену станицу у Ушћу којој је поверено пружање прве помоћи и пре доласка возила Службе хитне медицинске помоћи из Краљева. Колико су услови рада отежани, посебно током зимског периода, потврђује податак да један лекар у току дана прегледа и до 90 пацијената. Срећа је, каже др Дугалић, што у периодима посебно великог броја није било потребе да се интервенише на магистрали јер би у том случају многи од њих морали да чекају на пружање здравствене услуге. Специфичност рада у оваквим условима огледа се у пружању великог броја нестандардних услуга о чему сведочи податак да је специјалиста опште праксе почетком ове недеље у неприступачном делу Полумира био принуђен да обави порођај. Већ по доласку на посао другог радног дана у недељи др Дугалић је од приправног лекара добио информацију да је у забаченом делу Полумира једна жена почела да се порађа. Супруга др Дугалића, такође лекар, преузела је дежурство у Здравственој станици а он се са возачем, и свим што је неопходно у оваквим случајевима, упутио према кући породиље која је од магистралног пута удаљена око шест километара. У ове крајеве није лако стићи ни у нормалним условима, а камоли недовољно квалитетним возилом у време кад су готово сви путеви завејани. Мала је утеха екипи здравствених радника и овога пута било уверавање мештана да трактором без проблема може да се стигне до куће породиље у долини на петстотинак метара од највише тачке до које се стизало возилом. Иако је спуштање

низ падину због оштре кривине наговештавало додатну опасност врло брзо се показало да ће повратак, ако не немогућ, бити посебно тежак. - Кад смо дошли до куће констатовали смо да нам са „нивом“ нема повратка. Прегледао сам Милијану Радуловић и констатовао да је порођај ушао у завршну фазу, јер се већ види главица детета. Био сам у дилеми да ли да кренемо према породилишту или да чекам знајући каква је ситуација на путу. Преломим и решим да је спакујем у кола и кренемо, али смо због болова код породиље били принуђени да се вратимо и отпочнемо порођај, па како нам бог да. Жена је била слабашна, а због трбушног обољења није могла довољно да сарађује, па сам морао да јој помогнем. Сви у кући су били прилично смушени и уплашени, па није било превелике помоћи, а кад је бебица заплакала пресекао сам пупчаник и одахнуо јер је све прошло у најбољем реду – прича др Дражовић. Нива је при повратку успела да савлада само првих сто метара пута, а четири пута толико уз брдо само уз помоћ трактора. Испред кафане поред магистралног пута у Полумиру већ је чекало друго возило са медицинском сестром спремном да породиљу и бебу транспортује до породилишта Опште болнице у Краљеву. Новорођена девојчица је четврто дете у породици Радуловић, а др Дугалићу за 28 година рада тринаести порођај. Било их је у кући, амбуланти, испред амбуланте, неколико пута у санитетском возилу, а последњи се сматра посебно ризичним због општег физичког стања породиље и временских услова који нису гарантовали безбедан долазак до породилишта. Др Дражовић најважнијом сматра чињеницу да је порођај, и поред великих проблема, прошао без компликација а да мајка и беба безбедно стигну до крајњег одредишта поред њега допринели су медицинска сестра Габријела Гајовић и возач Милун Ђорић. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

Знаменити Краљевчани: Миљко Петровић (1)

МАГАЗИН

22.1.2017.

ЧОВЕК ЗВАНИ РИЖА

- Јефтинији начин транспорта дрвета са планине, обезбедио повољнији наступ на тржишту. – И без сагласности ресорног министарства саграђена рижа за транспорт дрвета до железничке станице Добре стране. – Два рушења повод за размишљање о самоубиству. - Новине су писале о генију са два разреда основне школе који је преко ноћи постао богат. – Дневна зарада довољна да се купи добра кућа. – Немачка потерница због сарадње са партизанима. – После 45 дана у немачком затвору Рижу по повратку кући нису познали ни супруга ни деца

Миљко Петровић са породицом

ешко би се могао наћи и један пунолетни Краљевчанин да бар једном у животу није чуо за Рижу. Па иако многима од њих можда никада није било довољно јасно шта значи, и на кога се односи, име је деценијама присутно у јавности, нешто израженије у време кад се, након демократских промена 2000. године, актуелизовао проблем рехабилитације оних који су након Другог светског рата по различитим основама неправедно осуђени од стране власти која се прогласила народном. Међу таквима је био и краљевачки индустријалац Миљко Петровић Рижа, један од највећих предратних задужбинара и добротвора који је родном крају даривао школе, цркве, путеве и пруге, а помагао и сиротињу и омладину. Успомену на њега чувају преживели чланови породице Петровић, а бројне детаље из живота открива кћи Зорица, ауторка књиге „Човек звани Рижа“. Експлоатација дрвета се у околини Краљева деценијама пре Првог светског рата чинила посебно добрим бизнисом због којег су и Аустријанци, након окупације Србије, до Гоча изградили пругу узаног колосека која је служила за превоз грађе до железничке станице у граду, а потом даље. Овим послом се бавио и предратни краљевачки богаташ Петар Богавац код кога је Миљко током лепшег доба године радио са коњима, а зиме проводио код родитеља у Драгосињцима за које првих неколико година живота, све до почетка рата, најлепше успомене везују и Зорицу. Кад се добар део шумског земљишта у Цероваку, на деветом километру од Краљева према Каменици, учинио недовољно исплативим Богавац га је понудио Миљку Петровићу уз могућност да отплаћује дуг зарадом коју буде остваривао. Иако са само два разреда основне школе Миљко је врло рано испољавао предузетничку сналажљивост и прву већу зараду почео да остварује од стругаре коју је имао на овој локацији. И баш ту, у близини стругаре, у зиму 1935. године на свет је, у необич-

МАГАЗИН

22.1.2017.

Миљко Петровић ним околностима, дошла и Зорица. Петог дана јануара Миљко је дошао у Церовак са једног од бројних градилишта да обиђе супругу Стевку која је све време била ангажована око спремања ручка за раднике на стругари. Кад је као положајник кренула до првих комшија Миљку је поручила да стави на шпорет бакрач воде како би укућани кад устану могли да се умију. Није прошло много времена кад је галама споља наговестила да се дешава нешто неуобичајено. Врло брзо се показало да су по повратку кући отпочели трудови, а Стевка од болова пала у снегу. Најприсебнијом се показала свекрва којој је, уз довољно топле воде из бакрача, била потребна само још шибица како би обгорела маказе којим је пресекла пупчану врпцу. Зоричин плач је пробудио и нешто старијег брата Мићу, а најсрећнији тог зимског дана био је Миљко Петровић уверен да је читав свет његов. Есплоатација дрва је, уз напоран рад, доносила завидну зараду довољну да се проширују површине под шумом, међу првима на Чемерну изнад Лопатнице, а најзначајнији купац дрве-

та био је Грк за кога везује познанство из периода кад је радио код Богавца. У време кад је на стоваришту било пуних шест хиљада кубика, а могућност транспорта до осамнаест километара удаљене железничке станице Добре стране готово никакве, Миљко је у глави имао довољно јасно дефинисан план о градњи водене риже. Трапезасто дрвено корито подигнуто на стубове пратило је ток реке Дубочице, а довољна количина воде одговарајућег притиска омогућавала да цепанице клизе до крајњег одредишта. Озбиљна инвестиција захтевала је значајна улагања, а како није било довољно пара Петровић се окренуо кредиту као једином начину да реализује јединствен пројекат. Иако је ограничавајући фактор био негативан став ресорног министарства, које није било спремно да подржи реализацију оваквог пројекта, Петровић је био одлучан да га приведе крају. Срећа након завршетка радова није дуго трајала, јер је олујно невреме праћено јаком кишом допринело да се сан претвори у тешку ноћну мору кад се новоизграђени објекат срушио. Свестан опасности каква је у то време претила свима који су се бавили експлоатацијом дрвета Миљко је, да би у случају било какве несреће колико толико обезбедио породицу, осигурао живот а потом поново почео да размишља о градњи нове риже. Нису помогла ни уверавања Петра Богавца како је то сувише опасно, али је пристао да позајми део потребног новца само због деце којој је требало обезбедити сигурну будућност. Да једна несрећа никад не иде сама потврдило се у тренутку кад се кон-

Зорица Петровић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

22.1.2017.

струкција поново урушила, јер нестрпљиви предузетник није био спреман да чека док се време не стабилизује, а велика штета коју је претрпео била је довољна за размишљање о самоубиству. - Изгледа као намештено, али је жива истина. У близини је постојао стари тунел са много змија, а он оде тамо и седне на један камен рачунајући да би, када га нека уједе, могао брзо да заврши. Док је чекао зачује да неко зове газда Рижу, а тако су га звали од кад је саградио рижу за транспорт дрвета. Човек који је дошао обавестио га је да је дошао Грк са којим је пословао и тражи да разговара. Чуо је шта се догодило са рижом и пита колико је потребно пара да се санира штета, а она учврсти како би одолела непогодама. Тата не сме да каже целу цифру и каже да му треба око 30 хиљада динара, што је било довољно да се купи кућа од стотинак квадрата или ауто какав је пре нас имала само „Фабрика вагона“. Грк пита колико има исечене грађе и кад добије потврду о шест хиљада кубика напише чек на шездесет хиљада да би се рижа оспособила за рад – прича Зорица.

Вест да је прорадила рижа брзо се проширилаи ван граница Србије па су долазили и стручњаци из Словеније и Хрватске, али и ресорног министарства, да виде ново транспортно чудо. Новине су писале о генију са два разреда основне школе који је преко ноћи постао богат. Министарство се коначно сагласило са пројектом, а Грк половином тридесетих година откупио све резерве дрвене грађе што је газда Рижи омогућило да врати дугове. Након измирења свих обавеза према повериоцима и држави двевна зарада Миљка Петровића достизала је 23 хиљаде динара што је било довољно да се купи добра породична кућа. Дрва са планина из околине Краљева пошла су према Словенији и Хрватској, Црној Гори и Македонији, а на свим тржиштима продавана по знатно нижој цени од осталих захваљујући чињеници да су трошкови транспорта до железничке пруге били ниски. Неочекивано висока зарада коришћена је за проширење површина под шумом, и куповину бројних некретнина, а порез који је плаћао на добит био је раван порезу који су плаћали сви други обвезници заједно. Поред поро-

дичне куће у Југ Богдановој на крају ове улице је изграђена још једна спратна у којој су после ослобођења у дугом периоду биле смештене просторије Шумског газдинства. У њеној близини налазила се ложионица за одржавање локомотива које су превозиле грађу са Гоча, а Рижа је постао и власник Хотела „Национал“ који је срушен у бомбардовању Краљева само неколико година касније. У годинама између два рата прилика за добру зараду пружана је свакоме ко је имао довољно добру идеју, па и обућару који је са милион динара позајмљеним од Риже у Краљеву почео градњу Хотела „Југославија“. Недовољно познавање угоститељства врло брзо га је довело до банкрота због чега је продао део хотела, а Рижи на име дуга уступио горњи спрат и велику биоскопску салу. До почетка рата у априлу 1941. године Рижа је имао и три радње у главној улици између споменика у центру града и Хотела „Национал“ и огромно богатство у некретнинама на различитим локацијама. Обезбедио је грађу за градњу школе у Драгосињцима, грађене између 1932. и 1936. године, али и моста преко Саве у Београду.

Интересе Краљевчана у Народној скупштини заступао је Петар Богавац, а кад је 1939. године именован за сенатора прилика да га замени пружила се Миљку Петровићу који није био превише заинтересован за овај вид политичког ангажовања. Богавчев предлог заснивао се на ставу да су земљи потребни поштени и честити људи, а не они који само држе ватрене говоре. Пристанак да врло кратко, до почетка рата, обавља ову дужност условљен је и обавезом коју је прихватио у тренутку кад је Богавцу враћао дуг и обећао да ће му узвратити услугу кад год то буде потребно. На прву информацију да би након бомбардовања Београда сличну судбину могли да доживе и други градови Миљко се са децом упутио према Гочу, а Стевка остала да припреми још по нешто што би могло да им затреба током боравка на планини, али ју је тих дана успостављена блокада спречила да изађе из града. На слободној територији у близини Рижиних објеката већ су били стационирани партизани којима је обезбеђивана исхрана из његових магацина, а за превоз су користили и Рижину железницу. И док су заједно

са четницима планирали напад на окупирани град Рижа се томе противио због немачког прогласа да би за сваког погинулог Немца могло бити стрељано сто, а за рањеног педесет Срба. Додатни разлог за овакав став било је сазнање да немају довољно наоружања, а да поједини припадници одреда не знају ни пушку да држе. Овакви ставови нису одговарали организаторима напада на град, па је донета одлука о ликвидацији о чему је Рижу кришом обавестио један од партизана коме је пре рата много помагао. Био је то поуздан знак да сигурност треба тражити на неком безбеднијем месту, па се са децом упутио према Александровцу. - Кренули смо пешице преко планине, на једном месту преспавали, па продужили даље, а мене су морали да носе иако су им ноге биле крваве пре него смо стигли тамо. Кад је сазнао да је мама ухапшена, а да ухапшене сваке вечери изводе на стрељање, замолио је власника хотела Бода да останемо док он оде да је спасе и узме нешто пара. Са нама је дошла и наша тетка из Рибнице са мужем и децом и сместила се у изнајмљени станчић. Тата се упутио према Београду и по изласку из во-

22.1.2017.

МАГАЗИН

за видео своју слику на потерници која је у међувремену расписана за њим. Док је покушавао да што неопаженије Балканском улицом стигне до Хотела „Праг“ у моменту му се учинило да је приметио познато лице што се потврдило тачним у тренуку кад је, по његовој пријави, врло брзо стигла полиција и спровела тату у затвор – прича Зорица. Дане проведене у изолацији обележило је саслушање праћено употребом прекомерне силе због чега је у неколико наврата морао да интервенише и лекар. Случај је хтео да то буде Краљевчанин др Карајовић који је дане у београдском затвору користио и за пружање помоћи свима којима је то било потребно, а у првом сусрету једва препознао Рижу. Више од месец дана су власти покушавале да издејствују признање како сарађује са партизанима док Рижа није успео да дотури писмо сенатору са молбом да спашава њега и супругу која је врло брзо пуштена из затвора. Деца су све време била у Александровцу али не са тетком, која због ску-

ченог простора није могла да брине о њима, већ код једне од локалних удовица са близанцима која се сажалила и примила их у омалену собицу. Због чињенице да је затекла празну кућу Стевки је повратак деловао шокантније од времена проведеног у затвору. Сем што нико није знао где су деца поразно је деловало сазнање да је однето све што је могло да се изнесе. Четрдесет пет дана након што је затворен Миљко Петровић се у пратњи два непозната човека упутио кући. У хладовини вењака са грожђем испред летње кухиње у дну дворишта, која је током лепшег дела године служила за припремање хране како би кућа што дуже остала чиста, Стевка и деца су сачекала долазак троје незнанаца. - Гледају у нас, ми у њих, а нико ништа не говори. Ми нисмо познали тату, а кад је само рекао децо, сви смо уплакани полетели у загрљај. У првом тренутку ни мама га није препознала јер је имао више од 80 килограма кад је ухапшен, а 59 кад се вратио из затвора – сведочи Зорица.

Након окупације града немачка команда је издала наредбу по којој су сви власници приватних предузећа, а и државне фирме, имали обавезу да наставе рад у пуном капацитету. Под претњом сурових санкција морао је да се придржава и Рижа, а до реализације плана о експлоатацији шума са смањеним капацитетом требало је да прође неко време јер би нагло смањење могло да привуче повећану контролу. На неколико пунктова за које окупатори нису ни знали производња је обустављена раније, а за оне у раду повод би најчешће био квар на неком од уређаја. Један од начина извлачења дрвета из неприступачних делова шуме био је уређај типа „бренебрг“ који је уз помоћ сајле довлачио вагонете до утоварног места на крају пруге. Једини начин да се онеспособи за рад, и производња прекине за неколико месеци, био је кидање сајле на шта се Рижа одлучио у договору са радником запосленим на овом уређају. У свести Зорице која је имала тек шест године још нису избледеле слике немачког

војника са пиштољем упереним у очеву главу због оптужбе да је диверзант. Увиђај који је требало да потврди исправност става да се ради о оправданом квару био је прилика за мало лукавство како би уз обилан оброк, добро пиће и песму, спречио Немце да изврше детаљни увиђај. Овај догађај је током суђења после рата био један од доказа који су потврђивали како је Рижа сарађивао са Немцима и веселио се са њима. На неколико локација, у стругарама и на транспорту дрвета, било је ангажовано око три хиљаде радника, велики број само фиктивно јер се то показало добрим начином да не буду одведени у заробљеништво или рад у борском руднику. Након стрељања у октобру 1941. године Краљево је остало без великог броја становника у пуној снази, а тежак положај породица које су остале без хранитеља повод Рижи да таквима за празнике кришом додели по два метра дрва и довољну количину брашна, шећера и масти. У време кад је чувар кога су поставили Немци утврдио како са стоваришта не-

стаје много више дрва од количине која је одобрена на коришћење породици Рижи није преостало ништа друго до да призна како као богат човек има обавезу да помогне преживљавање онима који немају за најосновније животне потребе. Када су Немци ухапсили Циганина ковача из Драгосињаца, оца седморо деце, његова супруга Славка се упутила до Рижине куће са молбом да искористи углед и помогне у његовом ослобађању. - Тумачи су у то време били извесни Хилда и Ото, а мама оде код Хилде и каже да овај и није чист Циганин након чега га Немци пусте из затвора. Славка дође да се захвали и донесе једну кокошку, а тата коме је то било симпатично поручи да је врати кући. Није пристала на то па је оставила, а кокошка се дуго шепурила по дворишту везана за једну ногу, јер тата није дозволио да се закоље – сећа се Зорица. Грађа се све време рата спуштала до Сокоље воловским запрегама и рижом, а потом возом до Краљева. Рижин воз је био бесплатан и за храбрије

становнике ових крајева који су се возили у вагонима напуњеним трупцима, још више за оне који су се враћали из града кад су вагони били празни. Од тренутка кад је прорадио транспорт из Сокоље било је неопходно изградити мост преко Ибра како би дрва што пре стигла до крајњег одредишта. Био је то замашан пројекат, али једини начин да обезбеди сигуран транспорт, па спретни бизнисмен није много премишљао да ли да се упусти у овај подухват. Уништавање значајних привредних објеката било је поуздан знак да се ближи крај рата, а страх да би Немци могли за дужи период да онеспособе постројења уништавањем Рижине радионице повод да њиховим командантима понуди значајну количину дуката како би поштедели овај објекат. Обећање да до бомбардовања неће доћи показало се лажним, па је Рижа након одласка Немаца из Краљева остао и без дуката и без радионице. Да му одузме све друго после ослобођења врло брзо се постарала народна власт. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

22.1.2017.

МАГАЗИН

Повољни услови за студије агрономије

ДОВОЉНО П - Агрономски факултет у Чачку је акредитована државна високошколска установа која образује кадрове из области примарне пољоприврдне производње и прехрамбене технологије. - Сваке године места за 120 нових студената, 48 на мастер и 12 на докторским. - У Студентском дому капацитета 330 места углавном двокреветне собе, читаонице, интернет клуб, кафе клуб и теретана. - Континуиран рад на прилагођавању захтевима науке и праксе

ОСЛА ЗА СВЕ ољопривреда у Србији годинама уназад слови за стратешку грану привреде којој су, за бржи развој, потребни квалитетни кадрови какви се школују на три агрономска факултета, у Београду, Новом Саду и Чачку. Прилика да се будућим студентима приближе све повољности студирања на њима у последње време су фестивали науке, а један такав је не тако давно одржан и у Краљеву. Задатка

да будућим академским грађанима представи чачански Агрономски факултет овом приликом се прихватио доцент др Павле Машковић, шеф Катедре за прехрамбену технологију. Агрономски факултет у Чачку је акредитована државна високошколска установа која образује кадрове из области примарне пољопривредне производње и прехрамбене технологије. Основан је 1978. године, основну

делатност остварује у оквиру Универзитета у Крагујевцу, а на факултету су акредитовани сви студијски програми који будућим студентима пружају прилику за усавршавање у неколико различитих области. Први степен основних академских студија укључује општу агрономију, траје четири година, а четрдесет студената који се школују на терет буџета Републике Србије истоветно је броју

22.1.2017.

МАГАЗИН

оних који се уписује на програм прехрамбене технологије. Прилика за упис на четворогодишњи студијски програм воћарство и виноградарство пружа се за двадесет студената колико и на зоотехнику која траје три године. На факултету су акредитоване мастер и докторске студије што омогућава континуални наставак школовања, даље усавршавање и образовање. На програму агрономије мастер академских студија у оквиру различитих модула изучавају се ратарство и повртарство, воћарство и виноградарство, зоотехника и заштита биља. Студије трају једну годину а прилика за упис пружа се најбољима до максималног броја од 32. Други програм на мастер академским студијама је прехрамбена технологија, студије трају једну годину а максималан број уписаних студената је шеснаест. Највиши степен образовања стиче се докторским академским студијама које трају три године а пружају могућност за упис дванаест будућих доктора наука. Агрономски факултет је смештен у мирном и, по многима, веома лепом делу Чачка недалеко од центра града, а у непосредној близини факултета су сутудентски дом, ресторан Студентског центра, Факултет техничких наука, Висока школа техничких струковних студија, Институт за воћарство, Спортски центар Младост са базенима, атлетском стазом и спортским теренима. Студентски дом капацитета 330 места, од којих 130 у новом крилу које је отворено новембра 2015. године, са рестораном смештен је непосредно уз зграду Агрономског факултета што будућим студентима пружа бројне повољности. Четири петине смештајних капацитета новом крилу су двокреветне собе, све имају купатила, а у оквиру дома се налазе читаонице, интернет клуб, кафе клуб и теретана. - На Агрономском факултету годишње се прима 120 студента, по 40 на општу агрономију и прехрамбену технологију и по 20 на зоотехнику и воћарство и виноградарство. Имамо лабораторијске вежбе, практичну наставу, радну и стручну праксу као и стручне екскурзије као саставни део савременог наставног процеса који се реализује на факултету. Обзиром да је факултет адекватно опремљен, како наставним и лабораторијским просторм, опремом и училима, сви су свесни да је значај факултетског образовања данас већи него икада и због тога се континуирано ради на прилагођавању захтевима науке тако и праксе. Поред просторних и кадровских капацитета имамо и сарадњу са привредом, а како свака кућа која се ба-

ви прехрамбеном и примарном производњом треба да има прехрамбеног технолога, или заштитара у апотеци, сви наши студенти се, у зависности од смера који су завршили, углавном запошљавају. Прехрамбени технолози у пекарама и месарама су оспособљени да раде у било којој прехрамбеној индустрији, а и остали налазе запослење у биљним апотекама као заштитари тако да кад заврше мастер усавршавање добијају посао – каже др Машковић уз потврду да је чак деведесет одсто запослених у чачанском Институту за воћарство студије завршило на Агрономском факултету у овом граду. Свест о томе да је значај факултетског образовања већи него икада основа је на којој се запослени на Агрономском факултету континуално прилагођавају свим захтевима савремене науке и праксе. У тај процес су укључени сви кадровски капацитети посебно у време традиционалног научног скупа који се на овом факултету одржава сваке године као прилика за размену научних и практичних сазнања у шта су укључени и научни радови студената агрономије. Свршени средњошколци долазе на факултет са различитим степеном знања из претходног школовања, а иако највећи број њих долази са осредњим успехом има и бруцоша који су пре уписа остваривали врхунске резултате. Како долазе из различитих школа са различитом количином предзнања потребног за успешно савладавање студијских програма први часови на почетку школске године не разликују се много од оних који сличну материју обрађују у средњој школи. Фестивали науке су посебна прилика да се будућим студентима приближи перспективно веома просперитетна научна дисциплина заснована на ставу да српска привреда у будућности треба више да се ослања на пољопривреду. - Пољопривреда је будућност јер без примарне и пољопривредне производње нема напретка па желимо да будуће студенте, и ученике свих средњих школа, упознамо са нашим студијским програмима, чиме се бавимо, који је крајњи исход студија на нашем факултету, какве су могућности за запошљавање и све то им предочимо кад уђемо на први час у нашем амфитеатру – каже др Машковић. Близина Чачка у значајној мери утиче на податак да знатан број студената Агрономског факултета потиче из Краљева и околине. Значајним за све веће интересовање за упис сматра се податак да највећи број оних који заврше факултет остају у овом граду који пружа довољно могућности за запошљавање. Т. Радовановић

Доц. др Павле Машковић

МАГАЗИН 22.1.2017.

22.1.2017.

МАГАЗИН

Зоран Дамјановић

Краљевачка позоришна сцена: Зоран Дамјановић (1)

- Деби на даскама које живот значе спречила Идеолошка комисија општинског комитета партије. - Нагли пад посете осетио се за време епидемије богиња кад у позориште није могло да се уђе без потврде о вакцинацији. – Градска канализација испод позорнице. – Да не би дошло до кратког споја и представе под радним светлом. – Док је мушки део ансамбла бурно реаговао током заједничког посматрања телевизијских преноса различитих спортских догађаја припаднице лепшег пола су мирно везле таписерије и хеклале уз чај или кафу. - Доајен краљевачког глумишта Сретен Степић, са препознатљивом радничком капом и ташном коју је стално носио, није одавао утисак значајног глумца. - Све већи уплив политике негативно се одразио на нарушавање међуљудских односа

Фото: М. Радовановић

АМАТЕРИ КАО ПРОФЕСИОНАЛЦИ

МАГАЗИН 22.1.2017.

а позориште на оне који још нису изабрали сферу највећег интересовања већ при првом сусрету делује необјашњивом привлачношћу потврдили су многи учесници истраживања које треба да баци мало више светла на овај део уметничког стваралаштва. Један од њих постао је и Зоран Дамјановић кад је, након што се у Краљеву обрео почетком седамдесетих година прошлог века, већ као основац закорачио у позориште које га је током наредних деценија толико опчинило да је постало дом колико и изнајмљени стан у улици Драгише Мишовића. У време кад је већина вршњака трчала за фудбалском лоптом, они мало напреднији опредељивали се за кошарку, наставница Вера Јовановић је дошла на идеју да у корео драму, коју је припремала за приредбу поводом дана школе, укључи најбоље појединце кошаркашке екипе Основне школе „Светозар Марковић“ и повери им улоге тежака са Волге који су уз матицу вукли чамце натоварене различитом робом. У пробну салу краљевачког аматер-

ског позоришта улазило се директно из Улице Топлице Милана, а свакоме ко би први пут закорачио у њу најјачи утисак би, уз јак мирис каљеве пећи, оставило огромно уље на платну са приказом Битке на Кајмакчалану. Управо то је, каже Дамјановић, од првог тренутка деловало толико заразно да дуго тога није био ни свестан. Позориште је место на коме су се деценијама окупљали они који су имали глумачке амбиције, али и бројни други који су се у и у мемљивој атмосфери пробне сале осећали пријатно, понекад само због чињенице да су ту. Међу њима су људи из позоришта покушавали да открију најталентованије на којима би у неком каснијем периоду могао да се заснива рад ове установе. Такав је препознат и у Дамјановићу на први поглед опчињеном рефлекторима који су, у време одигравања представе, надјачавали скромно радно светло на позорници. Подједнаком снагом опијао је мирис мастикса из шминкернице баш као и глумачка имена какви су били Мија Сарић, Димитрије Глушац, Сретен Степић и Ружица Степановић којој је, по завршетку ка-

ријере професионалне глумице, поверен рад са најмлађима. - Био сам члан пионирске екипе и уз њу научио да волим позориште. Растао сам поред старијих глумаца, и играо са њима, што ми је била велика сатисфакција за поимање и размишљање о позоришту. Почео сам свакодневно да свраћам а сви моји путеви, одакле год да сам долазио, завршавали су се у позоришту које ми је било значајније од било чега другог. Кад сам почео да учим азбуку позоришта, и све се више интересујем за рад, Омладински дрмаски студио је водио Радослав Веснић. Ја сам имао срећу да га прескочим и из пионирског позоришта улетим на велику сцену. У време кад је спремана „Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња“, по одличном тексту Иве Брешана, изабран сам да играм дечака који треба усплахирено да утрчи на сцену и изговори само једну реченицу што се допало редитељу Добровићу и тадашњој екипи глумаца на великој сцени – прича Дамјановић. Да представа никад не буде приказана пред публиком постарали су се

МАГАЗИН 22.1.2017.

чланови Идеолошке комисије Општинског комитета Савеза комуниста Југославије којима се, иако су се током генералне пробе добро забављали, није допало да народни одборник потегне пиштољ на народ и затражи од њега да пева. Мада Дамјановићу на том узрасту и није било најјасније шта се дешава, и каква је улога Идеолошке комисије, остаје горак утисак због чињенице да му је већ при првом покушају ускраћен деби на великој сцени. Сви који су провели деценије у позришту потврђују како је тешко поредити однос према њему из времена кад је све чланове везивала само љубав према уметности, и потреба за савладавањем нових знања, и данас кад се мотиви оних који се за њега одлучују у много чему разликују. Добро уиграним тимом спремним да изврши сваки задатак чврстом руком је руководио дугогодишњи управник позоришта Василије Туцаковић. Његов ауторитет је био довољан за све који су беспоговорно извршавали задатке, а сваки је прихватан као посебно признање. Поред три запослена плаћени су били једино професионални редитељи, међу њима и Веља Митровић који је први контакт са позориштем остварио док је служио војску у Краљеву, а касније поставио на сцену представу „Хајдуци“ коју многи сматрају једном од најбољих у дугогодишњој традицији ове куће. Као осведочени оперативац, коме ништа није могло да промакне, Васа Туцаковић је и након одласка са овог места остао запамћен као човек тврд на парама који је тешко дрешио кесу, а од свих чланова позоришта тражи много. Колико је био поштован у овом окружењу сведочи податак да су и старији глумци устајањам исказивали поштовање кад год би се појавио у позоришту. Посебно поштовање изражавали су најмлађи, у које је тих година сврставан Зоран Дамјановић, чији се допринос огледао и у ноћном лепљењу плаката за представе . Период седамдесетих година прошлог века онима који су били везани за позориште остао је у сећању и по ве-

ликом броју посетилаца који су од четвртка до недеље испуњавали позоришну салу са око три стотине места, што је скоро трећину више него данас. Нагли пад посете осетио се једино за време епидемије богиња кад у позориште, а на репертоару је био „Ревизор“, није могло да се уђе без потврде о вакцинацији. Посета позоришту пред крај седамдесетих година је као обавеза стављена пред ученике основних и средњих школа. И док су старијима биле доступне представе са редовног репертоара за најмлађе су организоване посебне у дане викенда. Прилика да се окушају као аквизитери пружена је најмлађим члановима позоришта који су имали задатак да се са блоком карата упуте ка некој од школа и не враћају док све не буду распродате. - Нисам се толико експонирао у улогама колико сам био инфициран радом око процеса прављења представе, израде и постављања сценографије, савлађивања позоришне технике којом се контролишу светло, музика и звучни ефекти. Иако је у поређењу са данашњим временом све било прилично скромно мени су се чинила великим само четири рефлектора и велики реостати на сајлу испод позорнице одакле је светло водио Животије Савић, а касније Миле Цвијовић. Испод позорнице је пролазила градска канализација, па кад почну да падају јаке кише почиње да се излива

у језеро и осећају јаки мириси. Да не би дошло до кратког споја морало је да се искључи главно, а представа одигра под радним светлом. Иако су у позоришту били запослени само електричар, чистачица и коројачица која је радила и као гардероберка сви смо дисали као један и подједнако учествовали у стварању представе од глумаца, редитеља и технике. Знао сам ујутру пре свих да дођем у позориште, распремим целу позорницу и спакујем сценографију. Настојао сам да све буде сложено по представама, јер нисмо имали складишни простор па смо за то користили део позорнице. Волео сам да знам где се шта налази, многи из позоришта су ме хвалили због тога, а кад идемо на гостовања једини ко је слагао сценографију у камионе био сам ја. Идемо у Горажде са три грандиозне сценографије за представе „Грожђе на сунцу“, „Сумњиво лице“ и „Црнила“ које би једва стале у велики „Јасенов“ фургон да нисам све добро сложио – каже Дамјановић. Да се искусни глумци по који пут током представе нису стриктно држали текста сведочи прво искуство са импровизацијом у „Сумњивом лицу“ у коме је Зоран Дамјановић тумачио улогу среског шпијуна Алексе Жунића. На реплику да је у потрази за сумљивим лицем обишао све хотеле у граду надовезао се Сретен Степић тврдњом

22.1.2017.

МАГАЗИН

да је у Краљеву само један, Хотел „Турист“, а потом и низ других каквих није било у оригиналном тексту што је код недовољно искусног глумца могло да изазове поприличну конфузију. Управо то било је драгоцено искуство у каснијем глумачком раду због чврстог уверења да се не треба без потребе упуштати у било какве импровизације до каквих долази кад по ко од протагониста није у стању да се доследно интерпретира део текста. У раду на креирању ликова младим глумцима су од пресудног значаја увек била упутства редитеља, а Александар Ковачевић се безброј пута показао изузетним водичем кроз читаву представу. Довољно разумевања за способности сваког појединца било је одлучујуће у подели улога, али и каснијем раду на представи кроз настојање да до детаља објасни карактер особе који треба приближити гледаоцима. И док је већину младих у позоришту привлачила глума било је и оних који дуго нису могли да разлуче да ли је уз то по који пут још нешто. Међу такве се сврстава Зоран Дамјановић који

је у више наврата био спреман да глумачки рад подреди позоришној техници што је у значајној мери утицало на реализацију сваког појединачног пројекта, посебно при гостовању на до тада недовољно познатим сценама. - Ми јесмо били аматери, али смо били у тотално професионалном складу. Сви смо радили све, а ја знао да играм главну улогу у представи, а будем и део техничке екипе што је било нормално до појаве Јована Булајића осамдесетих година за кога се, поред неспорног успеха везаног за представу „Јулије Цезар“, везује поремећај међуљудских односа у позоришту. У животу нисам срео човека са тако одбојним ставом и тако деструктивном енергијом у односу на друге. Он је све нас поделио на добре и лоше, а ја сам по његовом критеријуму припао овећој групу лоших. Доласком Булајића дошли су неки нови људи који нису дисали дахом и ритмом као ми старији. Настојали смо да их увучемо у наш систем, да и они дишу као ми који смо се заједно шалили и плакали, посећивали се ван позоришта и одлазили на породична

весеља. У „Бановић Страхињи“ редитељ једну од носећих улога поверава дебитанту, а мени безначајну улогу Влах Алије да би на крају тај лик избацио из представе. У замену ми је дао још безначајнију улогу сељака који пали свеће да би је на генералној проби избацио из представе – прича Дамјановић уз потврду много пута изречене констатације да је такво понашање у значајној мери утицало на љуљање склада који је до тада владао међу члановима позоришта. Присном односу одлучујуће је доприносило довољно времена које су чланови позоришта проводили заједно што је било повод да управник Туцаковић попусти под притиском и одреши кесу како би обезбедио први телевизор у боји који је мушком делу ансамбла био добра прилика за бурно реаговање током преноса различитих спортских догађаја, док су припаднице лепшег пола мирно везле таписерије и хеклале уз чај или кафу. Колики је значај колективног духа у стварању представе на најбољи начин је потврдио Миша Марић након што је

на фестивалу у Врању добио награду за најбољу мушку улогу. Потврда о потреби довољног разумевања и размене позитивне енергије, посебно са онима на чије се реплике надовезује, на најбољи начин је потврђена ставом да бар половина награде припада таквима. Доајен краљевачког глумишта Сретен Степић са препознатљивом радничком капом, и ташном коју је стално носио, није одавао утисак значајног глумца. Зоран Дамјановић признаје да је његова појава у представи „Ревизор“ седамдесетих година многе из генерације млађих гонила да више пута погледају представу како би боље схватили начин на који се на први поглед неугледни мајстор из „Фабрике вагона“ претварао у нови лик који зрачи за многе несхватљивом енергијом. Први дани у позоришту по правилу су прилика да се завири и иза сцене, а оно што се тамо дешавало у тренуцима кад је у време представе требало поправити шминку и делове гардеробе, подсетити се дела текста који тек предстоји, до несхватљивих граница се разликовало од мира са каквим се ула-

зило у следећу сцену. Мало је оних који се током било које представе упитају како би она изгледала, и колико би била уверљива, кад би се играла без костима, сценографије, звучних ефеката, посебно светла. А баш оно се одувек чинило магијом која је највише доприносила коначном утиску. - Можеш да будеш не знам какав глумац, али ако ниси осветљен како треба џаба ти сва та глума. Осветљавање на прави начин је уметност, а вођење светла један од најважнијих послова, па ме је највише привлачило, баш као и улога команданата параде у лику инспицијента одговорног до најситнијих детаља за представу. Радио сам као инспицијент и са глумцима који су имали професионални статус, и трудио се да сваком од њих обезбедим услове да буде сконцентрисан на свој задатак – каже Дамјановић уз потврду да није било члана позоришта који се није радовао детаљној реконструкцији свих простора пред крај прве половине осамдесетих година. Посебно задовољство доживели су задужени за технику јер је нов команд-

ни пулт за расвету и звучне ефекте, уз мноштво нових рефлектора и других уређаја, обезбеђивао знатно већу комоцију у раду. Ни највећи песимисти у том периоду нису могли да претпоставе да са новим периодом у развоју позоришта долази и нешто што нико није желео, све већи уплив политике који се негативно одразио на нарушавање међуљудских односа што је кулминирало одласком Мише Марића након гласања којим је потврђено да није добродошао у овој средини. Млађи који су на све гледали из прикрајка нису имали превише утицаја при доношењу одлука, али су са одбојношћу посматрали неке из категорије старијих којима није било необично да стигну непосредно пред излазак на сцену наливени претераном количином алкохола. Ма колико да су многе од неправди касније исправљене, међу њима и она којом је Марић одстрањен из позоришта, пред новим управником у лику Миломира Недељковића био је одговоран задатак да створи нову, позитивнију атмосферу. Т. Радовановић

МАГАЗИН 22.1.2017.

На репертоару Биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

22.1.2017.

Снежна краљица 3: Ватра и лед

Пред љубитељима анимираних филмова је трећи наставак бајковитог хита „Снежна краљица“ у 3Д формату синхронизован на српски језик. Након јуначке победе Снежне краљице и краља, Герда још увек не може да се смири док не оствари сан, пронађе родитеље и коначно скупи целу породицу. Герда са пријатељима полази на путовање у потрагу за родитељима, а на путу се среће са новим изазовима и открива антички чаробни артефакт. Од тога тренутка ништа више неће ићи према плану… По сценарију Андреја Коренкова и Роберта Ланса филм је режирао Андреј Цицилин, а гласове анимираним јунацима позајмили су Ива Стефановић, Иван Јовчић, Бојан Перић, Јелена Тркуља, Марко Марковић, Томаш Сарић ... Филм се приказује до 25. јануара у пројекцијама које почињу у 18 сати по цени улазнице од 300 динара.

Велики Кинески зид С глобалном супер звездом Метом Дејмоном у главној улози, а под редитељском палицом једног од највећих визуелних стилиста нашег времена, Џанга Јимоа, „Велики кинески зид“ говори о елитној сили која прави

храбро упориште на једној од најпознатијих светских грађевина. Ово је прва продукција на енглеском језику за Јимоа и највећи филм икад снимљен у Кини. Сценаристи ове акционе авантуре су Макс Броокс и Едвард Цвик, филм је режирао Џанг Јимо, а поред Дејмона важније улоге тумаче Џинг Тиан, Педро Паскал, Велем Дефо и Енди Лау. Пројекције почињу у 20 сати, а улазница стаје 250 динара.

Лав Драма „Лав“ је филм редитеља Гарта Дејвиса, заснована на истинитој причи и књизи Сароа Бриерлија, „Дуги повратак кући“. Петогодишњи дечак из Индије је на улицама Калкуте, хиљадама километара далеко од свог дома. До усвајања пара из Аустралије он преживљава разне ситуације, а двадесет и пет година касније креће у потрагу за својом породицом користећи Google Earth. По сценарију који су написали аутор књиге и Лук Дејвис филм је режирао Герт Дејвис, а у главним улогама наступају Дев Петел, Никол Кидмен, Дејвид Венам, Руни Мара и други. Филм је на репертоару до 25. јануара, пројекције почињу у 22 сата, а за улазницује довољно припремити 250 динара.

МАГАЗИН

22.1.2017.

Слога - Спартак 74:72

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 22. И 28. ЈАНУАРА

МАГАЗИН

22.1.2017.

22. јануар

565. — Цар Јустинијан I је свргнуо цариградског патријарха Евтихија, пошто је патријарх одбио царево наређење да усвоји принципе монофизитске секте афтартодокета. 1517. — Војска турског султана Селима и потукла, у бици код Рајданије, близу Каира, мемелучке снаге и седам дана потом ушла у Каиро, прикључивши Египат Отоманском царству. 1771. — Шпанија уступила Фолкландска Острва Великој Британији. 1808. — Португалски краљ Жоао VI побегао пред Наполеоновим трупама, с краљевском породицом у Бразил и преместио двор из Лисабона у Рио де Жанеиро. 1840. — Први британски досељеници стигли на Нови Зеланд. 1863. — У делу Пољске који је на основу одлуке Бечког конгреса 1814. и 1815. прикључен Русији избио устанак под вођством „странке црвених“ Јарослава Домбровског. Устанак угушен после неколико месеци, а Пољска 1864. претворена у руску губернију. 1905. — Мирни демонстранти, предвођени оцем Гапоном, су масакрирани испред Зимског дворца у Санкт Петербургу. 1924. — Ремзи Макдоналд је ступио на дужност као први британски премијер из редова Лабуристичке партије. 1941. — Италијанске снаге у Другом светском рату капитулирале у Тобруку пред британском Осмом армијом после 11 дана опсаде. 1944. — Савезници су започели операцију Шингл, амфибијско искрцавање против сила Осовине у области Анција и Нетуна у Италији. 1973. — У удесу јорданског „боинга 707“ с муслиманским ходочасници-

ма на повратку из Меке, који се у пламену срушио на аеродрому у нигеријском граду Кано, погинуло 176 особа. 1980. — Совјетски дисидент, физичар Андреј Сахаров, добитник Нобелове награде за мир 1975, ухапшен, одузете му почасти и протеран из Москве у Горки. 1984. — Епл је представио макинтош, први успешан лични рачунар који је користио графички кориснички интерфејс, током Супербоула XVIII. 1990. — Прекинут 14. конгрес СКЈ након одласка словеначких и хрватских делегата. 1993. — После годину дана релативног мира, поново се распламсао рат у Хрватској, када су хрватске снаге напале крајишке Србе у зонама под заштитом Уједињених нација. Председник Републике Српске Крајине Горан Хаџић прогласио ратно стање и затражио помоћ Југославије, а у Србији почела присилна мобилизација српских избеглица из Хрватске. Паравојне формације Жељка Ражнатовића Аркана и Драгана Васиљковића из Србије стигле на хрватско ратиште. 1995. — У самоубилачкој бомбашкој акцији палестинског терористе у Израелу погинуло 19 и повређено око 60 људи, међу којима је био већи број израелских војника који су на аутобуској станици чекали превоз. 1998. — Амерички војници из састава СФОР у Бијељини ухапсили Горана Јелисића оптуженог за ратне злочине на подручју Брчког 1992. 2001. — Југославија добила статус специјалног госта у Савету Европе, као знак подршке демократским променама у земљи по одласку са власти Слободана Милошевића, у октобру 2000. 2002. — Босна и Херцеговина постала пуноправан члан Парламентарне скупштине Савета Европе.

На дводневној међународној донаторској конференцији за обнову Авганистана, у Токију, обећана помоћ од 4,5 милијарди долара. 2006. — Поларна зима у Москви однела је још 5 живота - број умрлих од последица смрзавања се попео на 130.

23. јануар 393. — Римски цар Теодосије I је прогласио свог деветогодишњег сина Хонорија за савладар. 1368. — Џу Јуен-џанг је ступио на кинески престо, започевши династију Минг која ће владати Кином три века.

1556. — У најсмртоноснијем земљотресу у историји који је погодио кинеску покрајину Шанси, погинуло је око 830.000 особа. 1579. — Северне низоземске покрајине Холандија, Зеланд, Утрехт, Хелдерланд, Фризија, Гронинген и Оверејсел прогласиле су Утрехтску унију ради супротстављања шпанској

власти. Унија се 1581. отцепила од Шпаније, а Вестфалским миром 1648. добила независност и потом прихватила назив Холандија према највећој и најбогатијој провинцији. 1570. — Џејмс Хамилтон је убио Џејмса Стјуарта, у првом забележен атентата извршеним ватреним оружјем. 1719. — Уједињењем Вадуца и Шеленберга створена кнежевина Лихтенштајн. 1789. — Бискуп Џон Керол је купио земљиште на којем ће бити основан будући Универзитет Џорџтаун, најстарији католички универзитет у Сједињеним Државама. 1793. — Русија и Пруска споразумеле се о другој подели Пољске. 1878. — Током руско-турског рата Велика Британија, на захтев султана Абдул Хамида II, послала своју флоту у Истанбул. 1920. — Холандија одбила да савезницима изручи бившег немачког цара Вилхелма II, који је по абдикацији у новембру 1918. емигрирао у Холандију. Његово изручење тражено због злочина у Првом светском рату. 1943. — Британска Осма армија под командом генерала Бернарда Монтгомерија заузела, у Другом светском рату, Триполи у Либији. 1945. — Немачки велики адмирал Карл Дениц је наредио почетак операције Ханибал, која је постала један од највећих евакуација морем у историји, са више од милион људи пребачених током 15 недеља. 1945. — Совјетске трупе у Другом светском рату, напредујући ка Берлину, избиле на реку Одру у Пољској. 1950. — Израелски парламент (Кнесет) донео резолуцију којом Јерусалим постаје главни град Израела. 1968. — Морнарица Северне Кореје у територијалним водама заробила амерички шпијунски брод „Пуебло“. Посада брода пуштена на слободу у децембру. 1997. — Медлин Олбрајт је положио заклетву као први женски државни секретар САД, чиме је постала највише рангирана жена у историји америчке владе.

1997. — Београдски студенти ватрометом, пиштаљкама и трубама обележили 100. сат непрекидног стајања пред полицијским кордоном у Коларчевој улици, у центру Београда. Полиција 24. децембра почела да спречава студентске и грађанске антирежимске демонстрације које су почеле 20. новембра због фалсификовања резултата локалних избора у Србији. 2000. — Више од милион демонстраната прошло кроз центар Мадрида протестујући због ескалације насиља баскијске сепаратистичке групе ЕТА, у чијим је насилничким акцијама током 32 године убијено око 800 људи. 2002. — У пакистанском главном граду Карачију киднапован, а касније и убијен, дописник америчког „Вол стрит журнала“ Данијел Перл, који је истраживао исламске милитантне групе у тој земљи. 2003. — Пионир 10 је послао последњу поруку ка Земљи. 2006. — У железничкој несрећи у Црној Гори, 46 лица је погинуло и 130 повређено када је локални путнички воз који је саобраћао између Бијелог Поља и Подгорице исклизнуо из шина у месту Биоче. Тешка несрећа код станице Биоче (10 km северно од Подгорице) узрокована је кваром електромоторне гарнитуре. 2010. — У Саборној цркви у Београду устоличен 45. поглавар Српске православне цркве патријарх Иринеј.

24. јануар 41. — У завери Сената, војске и преторијанаца, припадници преторијанске гарде убили су римског цара Калигулу. 1458. — Четрнаестогодишњи Матија Корвин је акламацијом изабран за краља Угарске, захваљујући утицају свог стрица Михаља Силађија. 1742. — Карло Алберт Баварски изабран за цара Светог римског царства и краља Немачке, поставши тако Карло VII. 1848. — Џејмс В. Маршал је пронашао злато у Сатерс Милу у Коломи, што је довело до калифорнијске златне

22.1.2017.

МАГАЗИН

грознице. 1859. — У граду Фокшан, Скупштина народних представника донела је одлуку о уједињењу румунских кнежевина Влашке и Молдавије, чиме су постављени темељи румунске државе. За заједничког владара изабран је молдавски кнез Александар Куза. 1838. — Семјуел Морзе је демонстрирао телеграф на коме је променио телеграфску шифру, од телеграфског речника са нумеричким кодом, у код за свако слово. 1915. — Британски ратни бродови су у бици код Догер Бенка у Првом светском рату у Северном мору потопили немачку крстарицу „Блихер“ на којој је погинуло 870 људи. 1924. — Некадашња престоница царске Русије, Петроград, добила је ново име - Лењинград, у знак сећања на вођу Октобарске револуције Лењина. 1927. — Амерички војници су напали Никарагву по наређењеу председника Калвина Кулиџа, интервенишући у Никарагванском грађанском рату. 1927. — Приказан први филм Алфреда Хичкока „Врт задовољства“ (The Pleasure Garden), у Енглеској. 1937. — Краљевина Југославија и Краљевина Бугарска потписале су пакт о вечном пријатељству. 1943. — Френклин Рузвелт и Винстон Черчил су окончали конференцију у Казабланки. 1946. — На основу резолуције Генералне скупштине УН, коју су иницирале САД, Велика Британија и Канада, основана је Комисија за атомску енергију. 1972. — Јапански војник Шјоићи Јокои откривен је на пацифичком острву Гвам, где се 28 година скривао у џунгли, убеђен да Други светски рат још траје. 1978. — Совјетски сателит Космос 954, са нуклеарним реактором у себи, је изгорео у атмосфери, раширивши радиоактивни отпад над канадским Саверозападним територијама. 1983. — У Италији су ухапшена 32 члана терористичке организације „Црвене бригаде“ под сумњом да су извршиоци криминалних дела, укључујући

и убиство бившег италијанског премијера Алда Мора. 1984. — У продају је стављен Епл Макинтош, први рачунар широке потрошње који је имао графичко сучеље и рачунарског миша, уместо тада стандардног текстуалног сучеља. 1986. — Армија националног отпора бившег министра одбране Уганде Жоверија Мусевенија ушла је у главни град Кампалу и збацила владу генерала Тита Окела. Мусевени је 29. јануара проглашен новим шефом државе. 1986. — Војаџер 2 је прошао на 81.500 km од Урана. 1989. — Амерички серијски убица Тед Банди је погубљен електричном столицом због убиства најмање 30 жена. 1994. — Програмом Драгослава Аврамовића заустављена хиперинфлација у СРЈ. 1998. — У експлозији која је изазвала пожар у окну рудника угља Вангђиајинг у кинеској провинцији Љаонинг погинуло је 77 људи. 1999. — Јордански краљ Хусеин потписао је декрет којим је старијег сина Абдулаха одредио за наследника на престолу. 2000. — У Хрватској су одржани први председнички избори после смрти Фрање Туђмана у децембру 1999. Победом над Драженом Будишом у другом изборном кругу 7. фебруара, председник Хрватске постао је Стјепан Месић. 2002. — У Бејруту је убијен бивши либански министар Ели Хобеика, који се сматра једним од одговорних за масакре у палестинским избегличким логорима Сабра и Шатила 1982. 2001. — За директора британске берзе, старе 200 година, први пут је именована жена, бивша банкарка Клара Фурс. 2003. — Влада Републике Српске позвала је све осумњичене за ратне злочине, укључујући и бившег председника РС Радована Караџића, да се добровољно предају Хашком трибуналу. 2006. — На парламентарним изборима у Канади победила Конзервативна партија (на челу са Стивеном

Харпером) након 12 година власти либерала. 2011. — Најмање 35 особа је погинуло, а више од 100 је повређено у самоубилачком бомбашком нападу на московском аеродрому Домодедово.

25. јануар 1533. — Ана Болен, која је већ би-

ла трудна са будућом краљицом Елизабетом, се потајно удала за енглеског краља Хенрија VIII. 1831. — Пољски парламент (Сејм) прогласио је независност Пољске и свргнуо руског цара Николаја I с пољског престола. Велики део Варшавског војводства, под називом Пољско краљевство прикључен је 1815. Русији, а руски цар постао је и краљ Пољске. Руси су у септембру угушили пољски

устанак, укинут је устав и распуштен Сејм. 1874. — Сима Лозанић је постао редовни професор на катедри за хемију и хемијску технологију на Великој школи у Србији. 1878. — У руско-турском рату потопљен је турски брод након што су га Руси погодили торпедом. То је био први брод погођен и потопљен тим подводним оружјем.

1899. — У Пожаревачком затвору је умро српски револуционар и публициста Васа Пелагић, један од првих поборника идеје социјализма у Србији и на Балкану. Био је плодан и популаран писац, а радови објављени за његовог живота штампани су у 250.000 примерака. 1904. — У Београду је почео излазити дневни лист „Политика“, чији је оснивач и први уредник био Влади-

слав Рибникар. 1916. — Црногорска војска је капитулирала у Првом светском рату, што је де факто био крај постојања Краљевине Црне Горе. 1919. — Основана је Лига народа, претеча Уједињених нација. 1924. — У француском граду Шамони отворене су прве зимске Олимпијске игре. 1942. — Тајланд је у Другом светском рату објавио рат Великој Британији и САД. 1961. — Председник САД Џон Кенеди одржао је у Стејт департменту у Вашингтону прву конференцију за новинаре коју је телевизија преносила уживо. Кенеди је одговорио на 31 питање. 1971. — Генерал Иди Амин је војним ударом оборио с власти председника Уганде Милтона Оботеа и потом се прогласио за председника. 1983. — Кинеске власти су преиначиле у доживотну робију смртну казну изречену истог дана 1981. Мао Цедунговој удовици Дјанг Ћин. 1987 - Избио је пожар у фабрици прехрамбеног комбината Агрокомерц, што је био повод за почетак афере Агрокомерц. 1991. — Скупштина (Собрање) Македоније, једне од република СФР Југославије усвојила је декларацију о независности и платформу за преговоре о будућности Југославије. 1996. — Парламентарна скупштина Савета Европе примила је Русију у чланство те организације и поред оштрих критика због руског војног ангажовања у Чеченији. 1999. — У серији земљотреса у Колумбији, који је погодио регију узгајивача кафе, погинуло је око 2.000 људи, а стотине хиљада остало је без домова. 2000. — Припадници Сфора ухапсили су у Вишеграду Митра Васиљевића оптуженог за ратне злочине поцињене током рата у Босни и Херцеговини (1992-95). 2001. ДОС формирао Владу Србије, прву после десетогодишње власти СПС-а. Израелски и палестински прегова-

рачи су сопштили да су постигли известан успех у преговорима око граница будуће палестинске државе. 2006. — Одржани избори за Палестинско законодавно веће. 2007. — Светиславу Басари додељена 52. НИН-ова награда за роман „Успон и пад паркинсонове болести“. 2011. — Почео је први талас Египатске револуције, која је на крају довела до уклањања Хоснија Мубарака после скоро 30 година власти.

26. јануар 1500. — Шпански морепловац Висенте Јањез Пинзон открио Бразил. 1531. — Снажан земљотрес погодио Португал, главни град Лисабон потпуно разорен, а погинуло више од 30.000 особа. 1564. — Папа Пије IV потврдио је булом „Benedictus Deus“ одлуке Тридентинског сабора и затражио од католика да их се строго придржавају и под претњом екскомуникације забранио свако њихово неовлашћено тумачење. 1699. — Потписан Карловачки мир, којим је после 16 година окончан рат Турске и Свете алијансе. Споразумом који су у Сремским Карловцима с Турском склопиле Аустрија, Русија, Пољска и Венеција Турци изгубили Угарску, Славонију, Лику и Банију, задржали Банат и део Срема до Митровице. Венеција добила средњу Далмацију, Боку которску до Рисна и Мореју. 1788. — Британски бродови с првим насељеницима из Енглеске, укључујући групу робијаша, упловили у залив Ботани Беј, Сиднеј, у Аустралији, где су основали колонију. 1841. — Велика Британија је окупирала кинески Хонг Конг. 1885. — Судански устаници Мухамеда Ахмеда Абдуле заузели Картум и погубили енглеског генерала Чарлса Гордона. Британци поново преузели власт 1898. године, а Судан остао под британском влашћу до 1. јануара 1956. 1905. — Код Преторије у Јужној Африци пронађен највећи дијамант на свету, „Калинан“. У сировом стању тежио 622 грама и имао 3.106 карата. 1930. — Махатма Ганди, лидер по-

22.1.2017.

МАГАЗИН

крета за независност Индије, почео марш кроз Индију због пореза на со. „Марш соли“ требало да охрабри Индијце да самостално производе со као симбол независности. 1934. — Потписан десетогодишњи немачко-пољски пакт о ненападању, који је Хитлер прекршио нападом на Пољску 1. септембра 1939. 1935. — Изашао први број београдског недељника „Недељне информативне новине“. 1942. — Прве трупе САД у Другом светском рату стигле у Европу, у Северну Ирску, а у борбе на европском ратишту укључиле се 1943. нападом на Италију. 1947. — У авионској несрећи у Данској погинуо шведски престолонаследник Густав VI Адолф. Без оца остало петоро деце, међу којима садашњи краљ Шведске Карл XVI Густаф. 1950. — Индија формално проглашена републиком у оквиру Британског комонвелта. 1965. — Хинду постао званичан језик Индије, што је изазвало немире на југу земље, где становништво говори другим језицима, па је Влада Индије у фебруару 1965. одлучила да у званичној употреби остане и енглески. 1972. — Изнад Чехословачке, после експлозије подметнуте бомбе, пао авион ЈАТ „DC-9“ на линији Копенхаген-Београд. Погинуло 26 путника и чланова посаде, преживела једино стјуардеса Весна Вуловић. 1993. — Књижевник Вацлав Хавел изабран за председника нове Чешке Републике, после распада Чехословачке федерације. 1994. — Румунија као прва земља из бившег Варшавског пакта потписала документ НАТО „Партнерство за мир“. 1996. — Сенат САД одобрио споразум „Старт 2“ о смањењу броја америчких и руских стратешких нуклеарних ракета. 2000. — Хашки трибунал донео коначну пресуду босанском Србину Душку Тадићу у поступку који је трајао скоро четири године. Први човек ком је суђено за злочине почињене током рата у Босни, од 1992. до 1995, осуђен

на 20 година затвора. 2001. — У земљотресу јачине 7,7 степени Рихтерове скале у западној Индији погинуло око 18.000 људи. 2006. — У Приштини сахрањен председник Косова Ибрахим Ругова Пронађена најмања планета, ОГЛЕ2005-БЛГ-390Лб, слична Земљи ван Сунчевог система

27. јануар 447. — Земљотрес је уништио велики део Цариградских зидина. 661. — Алијином смрћу окончан је Рашидунски халифат. 1785. — Основан је Универзитет Џорџије, први државни универзитет у САД. 1822. — На скупштини у Епидауру грчки устаници прогласили независност Грчке, коју је Турска признала 1829. 1825. — Амерички конгрес је одобрио стварање Индијанске територије (у данашњој Оклахоми), отворивши пут пресељавању Индијанаца у источном делу САД кроз Пут суза. 1865. — Шпанија признала независност Перуа. 1919. — У Марибору је убијено је 13 а рањено 60 ненаоружаних грађана немачке националности у догађају познатом као Мариборска крвава недеља. 1924. — Влада Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца потписала у Риму пакт о пријатељству и сарадњи са Италијом и споразум којим је Ријека предата Италији. 1926. — Енглески проналазач Џон Логи Берд у Лондону први пут јавно демонстрирао телевизију. 1942. — Извршен је Игмански марш Прве пролетерске бригаде за време Друге непријатељске офанзиве. 1943. — Америчко ратно ваздухопловство је извршило, у Другом светском рату, први напад на Немачку целодневним бомбардовањем ратне луке Вилхелмсхафен. 1945. — Совјетске јединице су ослободиле Аушвиц. 1964. — Француска је успоставила

дипломатске односе са Народном Републиком Кином. 1967. — Током проба за лет на Месец у бази Кејп Каневерал три америчка астронаута (Гас Грисом, Едвард Вајт и Роџер Чефи) погинула у капсули свемирског брода „Аполо 1“ у ком је избио пожар. 1967. — представници 60 земаља потписали споразум о забрани употребе оружја за масовно уништавање у свемиру. 1973. — Потписивањем Париског мировног уговора ступило је примирје у Вијетнамском рату и окончано војно ангажовање САД у тој земљи. Главни преговарачи, државни секретар САД Хенри Кисинџер и северновијетнамски министар Ле Дук То, добили исте године Нобелову награду за мир. 1980. — Уз помоћ званичника канадске владе, шесторо америчких дипломата који су избегли затварање у иранској талачкој кризи је побегло у Цирих. 1981. — Најмање 500 људи погинуло на индонежанском фериботу „Тампомас II“ који је после пожара потонуо

у Јаванском мору. 1991. — Америчка авијација у Заливском рату почела масовно бомбардовање другог по величини ирачког града Басре. 1991. — посланици Собрања изабрали Киру Глигорова за председника Македоније. 1993. — у Њу Делхију полиција употребила сузавац да растера побуњене Хиндусе који су напали џамију и муслимане који су напали хиндуски храм и том приликом спалили на десетине радњи. 1996. — у Нигеру војним ударом оборен први демократски изабран председник Махамане Осман. 1997. — уочи Светосавске литије, у којој је те године учествовало више од 100.000 људи, повукао се полицијски кордон у Коларчевој улици у центру Београда. Полиција и демонстранти стајали непрекидно седам дана једни спрам других током протеста због фалсификовања локалних избора у Србији у новембру 1996. Демонстранти бучно прославили завршетак акције „кордоном на кордон“ и кренули у

протестну шетњу улицама Београда. 1998. — Европска унија и НАТО изразили забринутост због заоштравања ситуације на Косову, где су учестали сукоби наоружаних Албанаца и српских снага безбедности. 1999. — Београдска канцеларија Комесаријата Уједињнеих нација за избеглице саопштила да у 98 села у централном и западном Косову више нема српског становништва. 2002. — у серији експлозија у војном складишту у Лагосу и пожару изазваном експлозијама погинуло више од 1.000 људи. 2006. — Сурчински аеродором у Београду је преименован у Аеродром Николе Тесле.

28. јануар 98. — Трајан наслеђује свог усвојеног оца Нерву као римски император, под његовом владавином Римско царство ће достићи највеће границе. 1077. — Укинута је екскомуникација Хајнриха IV након његовог покајничког пута у Каносу. 1393. — Француски краљ Шарл VI Луди је замало избегао смрт када је током једног бала костиме неколико играча захватила ватра. 1573. — Почела велика хрватскословеначка сељачка буна под вођством Матије Гупца. Побуна у крви угушена 9. фебруара, а њен вођа заробљен и после неколико дана умро од последица мучења. 1573. — Потписане су одредбе Варшавске конфедерације, којим је дозвољена слобода вероисповести у Пољској. 1724. — Петар Велики је основао Руску академију науке и уметности у Санкт Петерсбургу. Била је знана као Санкт Петерзбуршка академија науке до 1917. 1813. — Гордост и предрасуда је први пут објављена у Уједињеном Краљевству. 1820. — Руска експедиција предвођена Фабијаном Готлибом фон Белингсхаузеном и Михаилом Лазаревом открива Антарктик, приближивши се антарктичкој обали.

1846. — На балу у Бечу први пут изведен „Српски квадрил“, дело које је Јохан Штраус млађи компоновао по налогу кнеза Милоша Обреновића. 1871. — Француска „Влада народне одбране“, која је формирана у Паризу по свргавању Наполеона III и проглашења републике, прихватила капитулацију у рату с Пруском, у ком је француска војска тешко поражена. 1878. — У Њу Хејвену у САД пуштена у рад прва телефонска централа, две године пошто је Александер Грејем Бел патентирао телефон. 1909. — Америчке трупе су напустиле Кубу са изузетком базе Гвантанамо где су се налазили од краја Шпанско-америчког рата. 1915. — Одлуком америчког Конгреса створена је Обалска стража САД као један од огранака Оружаних снага САД. 1932. — Јапанске снаге напдају Шангај. 1935. — Исланд постао прва земља у којој је легализован побачај. 1958. — Компанија Лего је патентирала дизајн својих коцки, које су компитабилне и са данашњим издањима. 1965. — Тренутну верзију заставе Канаде је усвојио канадски парламент. 1985. — Супергрупа САД за Африку снима хит сингл We Are the World да би сакупила новац за помоћ гладнима у Етиопији. 1986. — У експлозији америчког васионског шатла „Чаленџер“, 72 секунде после лансирања из Кејп Каневерала, погинуло свих седам астронаута. 1994. — Три италијанска новинара убијена у Мостару, у Зеници убијен један Британац, два тешко рањена. Британци били службеници агенције за достављање хуманитарне помоћи у Босни. 1995. — У најкрвавијем сукобу од почетка насиља исламских ектремиста у Египту погинуло 14 екстремиста, два полицајца и два пролазника која су се нашла у унакрсној ватри. 2002. — У Београду одржана прва седница Међудржавне комисије за утврђивање граница и припрему уговора о државној граници између Југославије и Хрватске.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs