MagazIN 253 by Kraljevski MagazIN

Краљевски

Година IV * Број 253 * 6. новембар 2016. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

У овом броју: Заокружено формирање власти Месец највећег страдања Амбасада Краљева у Београду Троструки јубилеј краљевачког здравства Главна кочница недостатак пара Четвртвековна традиција квалитета Прво запослење за тринаест младих Таленти и пробисвети

МАГАЗИН

6.11.2016.

Град Краљево подржава реализацију пројекта „Право да видим даље“ којим се остварује јавни интерес у области јавног информисања

8 16 24 26 32 38 44 48

Необичан момак из провинције Библиотека духовни светионик Животопис легенде која хода На репертоару Биоскопа „Кварт“ Сведочење преточено у песму Ноћ вештица на краљевачки начин Слога - Смедерево 1953 Времеплов

56 64 66 74 76 82 92 94

МАГАЗИН 6.11.2016.

Јануар 2016.

Седма седница Скупштине града

МАГАЗИН

6.11.2016.

ЗАОКРУЖЕНО ФОР

- Избором заменика председника Скупштине града отклоњене недоумице о неслагању у редовима владајуће коалиције. - Заменик председника Скупштине града досадашњи шеф одборничке групе напредњака Александар Протић. – Нови шеф Одборничке групе „Александар Вучић – Србија побеђује“ Вукман Ракочевић а заменик Милош Милишић. – Одласком Милишића Одборничка група Српског покрета обнове спала на четири члана. – Сви предлози подржани већином од 45 до 52 гласа присутних одборника. – Представник предлагача сагласан са примедбама опозиције о кршењу закона. – Потврђено снижење цена услуга Јавног енергетског предузећа „Топлана“

Фото: М. Радовановић

РМИРАЊЕ ВЛАСТИ

ајбоља потврда да Скупштине града улази у озбиљнију фазу је податак да је за утврђивање кворума за рад и пуноправно одлучивање потребно много мање него у време претходног сазива, па ни на почетак седнице није потребно чекати више од тек неколико минута након заказаног рока. Потврдило се то и на почетку седме по реду седнице новог сазива за који је предложено тек четрнаест тачака дневног реда. Само дан раније Градско веће је утврдило како је састављач предлога заборавио да на дневни ред стави разматрање предлога одлука за усклађивање оснивачких аката јавних предузећа, па су на то морали да их подсете одборничке групе напредњака, социјалиста и Српског покрета обнове. Од избора градоначелника, пре више од три месеца, Скупштина града нема заменика председника што је било повод да председавајући због непоштовања пословника условљеног објективним околностима, буде принуђен да у неколико наврата сам себи упути опомену. Разлози за оволику паузу су различити, а у великом делу

МАГАЗИН

6.11.2016.

оних који помно прате збивања на краљевачкој политичкој сцени преовладава уверење да је резултат сукоба различитих интереса у оквиру владајуће коалиције. Све то било је довољно да се избор заменика председника Скупштине града нађе на првом месту предложеног дневног реда, а до потврде поверења за обављање ове функције досадашњем шефу одборничке групе напредњака Александру Протићу, због процедуре избора, прошло је скоро три сата. Повод су бројне примедбе опозиционих одборника који су утврдили да је предлог подржао њима непознат одборник, који се зове Новица Новица, али и да је погрешно написано име предложеног кандидата што је сторило додатну забуну. Било како било на истеку трећег сата заседања потврђено је како је од 52 гласачка листића употребљено 50, а да је предлог кандидата подржао 41 одборник. Ступање Протића на нову дужност повод је за потврду да ће у наредном периоду Одборничку групу „Александар Вучић – Србија побеђује“ предводити досадашњи заменик шефа

Вукман Ракочевић. Ова одборничка група је додатно ојачана повратком Милоша Милишића који преузима улогу заменика шефа које се одрекао након прошлогодишње афере која је изазвала бурне реакције у јавности и много даље од Краљева. Недавно усвојени Пословник о раду Скупштине града омогућава постојање одборничке групе и са само четири одборника, па одлазак Милишића неће битније утицати на рад Одборничке групе Српског покрета обнове која наставља да функционише уз једног члана из својих редова и подршку три напредњака. Интензивнију расправу изазвало је разматрање одлуке о поверавању градског и приградског превоза путника на коју су бројне замерке изнели одборници Двери, Демократске странке, Локалног фронта и Староседелаца Краљева и околине. У даљем току рад седнице се одвијао у знатно мирнијој атносфери у којој није било значајнијих примедби на предлог одлуке о матичним подручјима као ни у току обједињене расправе о доношењу планова детаљне регулације за

неколико локација. Атмосфера је донекле узбуркана приликом разматрања предлога одлуке о начину и поступку конституисања службености пролаза на грађевинском земљишту које је јавна својина града Краљева. Окидач је била примедба шефа Одборничке групе Српског покрета Двери Драгана Весовића да је предложена цена изражена у еврима у супротности са постојећим законима који потврђују да је на територији Србије платежно средство динар. Није много помогла ни потврда предлагача да се то заиста коси са одредбама закона, а разлог да

цена буде изражена у еврима оправдан ставом да је то лакше за обрачун. Нешто интензивинију расправу изазвало је једино још разматрање решења о давању сагласности на одлуку Надзорног одбора Јавног енергетског предузећа „Топлана“ о ценама топлотне енергије за снабдевање крајњих купаца по групама, због чега је тражено додатно објашњење директора Драгана Арсенијевића, а по нешто се чуло и о начину спровођења изборног поступка за именовање директора јавних предузећа чији је оснивач град. Именовање председника и чла-

нова Савета за здравство, давање на коришћење једног објекта Месној заједници Бресник и кадровска решења у школским одборима нису изазвала посебно интересовање одборника, као ни предлози одлука за усклађивање оснивачких аката јавних предузећа. Већином која се кретала између 45 и 52 гласа присутних подржани су сви предлози предлагача, па је седница успешно окончана пола сата пре истека за рад предвиђеног радног времена. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН

6.11.2016.

Александар Протић

Александар Протић је рођен 1971. године у Краљеву где је завршио основну и средњу школу. Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Београду 1999. године, а постдипломске студије завршио 2009. у швајцарском граду Сиону. Стечена диплома је, на Економском факултету Универзитета у Београду, сертификована као одговарајућа о завршеним дипломским академским студијама мастер менаџмента. Од седамнаест година радног искуства петнаест је проведено у раду са међународним организацијама, страним инвеститорима, локалним самоуправама и јавним сектором у Србији. У периоду од новембра прошле до јуна ове године Протић је обављао послове помоћ-

ника градоначелника Краљева за рад са месним заједницама. У биографији на основу које је добио поверење одборника Скупштине града наводи се да је од фебруара 2012. директор и власник „АСП консалтинга“ у коме као водећи консултант пружа широк спектар саветодавних услуга у области управљања, припреми и реализацији пројеката, менторингу и пословном планирању. Од септембра 2013. до децембра 2015. године Протић је сарадник на развоју међународних пројеката у Entrade Energie sysetm AG у Немачкој, пре чега је више од две године обављао послове саветника за економске и правне послове у Регионалној агенцији за просторни и економски развој Рашког и Моравичког округа.У периоду од априла 2008. до децем-

бра 2010. руководио је пројектима у „МСП консалтингу“, а од маја 2005. до марта 2008 радио као шеф администрације у српском представништву ITECO Engineering. Између јануара 2002. и маја 2005. године Протић је ангажован на логистичко административним пословима у Development AlternaFves представништво у Србији и као саветник за јавне набавке у Европском покрету у Србији. Након априлских избора ове године изабран је за одборника у Скупштини града где је био шеф Одборничке групе „Александар Вучић – Србија побеђује“. Александар Протић је сертификован ментор малих и средњих предузећа и коаутор више публикација из области јавних набавки.

Александар Протић

МАГАЗИН 6.11.2016.

Где смо били, шта смо радили у октобру

МАГАЗИН

6.11.2016.

МЕСЕЦ НАЈВЕЋЕГ СТРАДАЊА

- У петак 7. октобра у Мултимедијалном центру „Кварт“ одржана Свечана седница Скупштине града на којој су додељена октобарска признања, Дипломе заслужног грађанина и организације и Октобарска награда града Краљева. - Четрнаести дан октобра је по традицији датум кад се Краљевчани подсећају на највеће страдање у новијој историји. – Са Трга Јована Сарића ученици основних школа „Свети Сава“ и „Живан Маричић“, у организацији Ротари клуба Краљево, пустити 75 балона са порукама мира. - Свештеници Епархије жичке служили парастос страдалима у октобру 1941. године, а глумци Краљевачког позоришта извели поетско-музички рецитал „Балада о њима“. - Побољшање укрсног места предуслов за боље функционисање спортске хале и малопродајног центра чија градња треба да почне са првим данима грађевинске сезоне следеће године

Фото: М. Радовановић

рвог дана октобра у Регионалном центру за обуке цивилне заштите на Рудну одржана је радионица са повереницима цивилне заштите и лицима задуженим за израду аката везаних за смањење и управљање ризицима од природних катастрофа из јавног сектора. Организатор је било Одељење за послове одбране и ванредне ситуације и инжењерскогеолошке и сеизмичке послове Градске управе града Краљева а очекује се да након скупа, на који су позвани и представници Републичког хидрометеоролошког завода Србије како би помогли у дефинисању климатских утицаја на критичну инфраструктуру, буде дефинисана улога и активности у поступању по метео аларму. Женски центар „Милица“ из Врњачке Бање је, под покровитељством Министарства здравља Републике Србије и Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“, а у сарадњи са локалним самоуправама и здравственим институцијама, другу годину заредом организовао Караван „Дај педалу раку“. На путу до Врњачке Бање Караван је повезао велике центре Београд и Крагујевац са градовима Краљево,

МАГАЗИН

6.11.2016.

Чачак, Ужице. На улазу у град Караван су, код касарне у Јарчујку, сачекали чланови Маунтин бајк клуба „Чикер“ и Мото-клуба „Кингс“ и допратили до Трга српских ратника где су их сачекали представници локалне самоуправе, Завода за јавно здравље и спортисти. После пригодног програма на Тргу Караван је обишао Oнколошки диспанзер Опште болнице „Студеница“ и донирао постељине за део у коме се прима терапија. Три дана касније градоначелник Краљева др Предраг Терзић је, са власником Миланком Каровићем, посетио погон предузећа „Техноопрема“ у Ушћу, а потом и површински коп Тадење Ибарских рудника. Поводом Међународног рукометног турнира „Трофеј Краљева 2016“, који је одржан од 7. до 9. октобра, одржана је конференција за новинаре на којој су говорили председник Рукометног клуба Слога Милутин Марковић и Никола Радевић, координатор Канцеларије за младе града Краљева. Они су најавили да на турниру учествују рукометаши из граду Краљеву партнерског словеначког града Марибора, првак Бугарске Локомотива, затим Зеница, Иванград, Студентски град, Динамо,

Црвенка и други. Одељење за послове одбране и ванредне ситуације и инжењерскогеолошке и сеизмичке послове Градске управе града Краљева је организатор радионице на тему „Сарадња јединица локалне самоуправе и НВО у циљу смањења и управљања ризиком од природних катастрофа“, која је одржана 6. октобра у објекту на Рудну. Према најавама организатора скупу су присуствовали представници Каритаса, Канцеларије за управљање јавним улагањима Владе Републике Србије, Сталне конференције градова и општина Србије, а најављено је и присуство представника градова Чачак и Крагујевац као и цивилног сектора са ових простора. У петак, 7. октобра град Краљево је још једном обележио свој Дан – Краљевдан. Тим поводом у Мултимедијалном центру „Кварт“ је одржана Свечана седница Скупштине града на којој су додељена октобарска признања, Дипломе заслужног грађанина и организације и Октобарска награда града Краљева. Истог дана је заменица градоначелника града Краљева Марица

Мијајловић примила делегацију из града Марибора, групу ученика и наставника из Основне школе „Мартин Коншак“ који су били у узвратној посети Основној школи „IV краљевачки батаљон“. У суботу и недељу, 8. и 9. октобра, одржане су ауто-трке на кружној стази

за Шампионат Србије „Награда Краљева 2016“, која се бодује за Шампионат Србије у ауто-релију, а уписане су у календар такмичења Шампионата Србије за 2016. годину. Првог радног дана следеће недеље организована је акција „Безбедност, пре свега!“ коју су спровели поли-

цијски службеници Одељења саобраћајне полиције Полицијске управе Краљево, у сарадњи са компанијом „DelFcom”, уз подршку Савета за безбедност саобраћаја града Краљева. Четрнаести дан октобра је по традицији датум кад се Краљевчани подсећају на највеће страдање у новијој

МАГАЗИН

6.11.2016.

историји. Обележавање сећања на жртве фашистичке одмазде из октобра 1941. године отпочело је комеморативном седницом Скупштине града, уз обраћање председника Ненада Марковића и беседу директорке Историјског архива Краљево Весна Милојевић. Након што су ученици основних школа „Свети Сава“ и „Живан Маричић“, у организацији Ротари клуба Краљево, пустити 75 балона са порукама мира, организована колона је превалила пут од Трга Јована Сарића до места страдања где су свештеници Епархије жичке служили парастос страдалима у октобру 1941. године, а глумци Краљевачког позоришта извели поетско-музички рецитал „Ба-

лада о њима“. Савет за координацију послова безбедности саобраћаја на путевима је 16. октобра на Аутодрому Берановац организовао тренинг безбедне вожње мотоцикала, а следећег дана код нове спортске дворане у Рибници пуштена у рад раскрсница коју је граду поклонила београдска фирма RC Reinvest. Инвестиција вредна око 60 хиљада евра названа побољшање укрсног места, предуслов је да без проблема функционише хала, али и малопродајног центра чија градња ће, према речима вршиоца дужности директора Јавног предузећа за уређивање грађевинског земљишта Александра Несторовића, почети са првим данима грађевинске сезоне следеће године.

Отварању је присуствовао директор компаније RC Reinvest, представници Јавног предузећа за уређивање грађевинског земљишта и Рашког управног округа, а локалну самоуправу је представљао градоначелник Краљева др Предраг Терзић. У уторак 18. октобра др Терзић је обишао професионалну ватрогасну јединицу Одељења за ванредне ситуације у Краљеву при Сектору за ванредне ситуације, а након тога, у пратњи чланова Удружења учесника рата 1991-1999, радове на изградњи меморијалног спортског терена у Адранима. Краљево су у петак, 21. октобра посетили чланови Удруге антифашистичких бораца и антифашиста ЈУГ Загреб

чији је домаћин био помоћник градоначелника Краљева Сретен Јовановић. Педесетак чланова Удружења је најпре положило цвеће на хумке на Гробљу стрељаних октобра 1941. године, а потом посетило Народни музеј Краљево где су обишли изложбу „Краљево 14. X 1941. године“, организовану поводом 75 година од најтрагичнијег догађаја у историји града. Следећег дана је обележена годишњица ослобођења Краљева у Првом светском рату. Тим поводом на Споменик српским ратницима палим за слободу отаџбине од 1912. до 1918. године цвеће и венце положила је званична делегација града, уз представнике Рашког управног округа и удружења грађана.

У понедељак, 24. октобра гост градоначелника Краљева био је Јуриј Шишкин, један од највећих уметника данашњице на хармоници, заслужни уметник Русије, лауреат међународних такмичења, солиста Ростовске државне филхармоније, предавач на Државном конзерваторијуму С.В.Рахмањинов у овом граду и један од најпопуларнијих уметника на међународној сцени. Шишкин је познат као организатор бројних фестивала и концерата на којима промовише хармонику, активно држи предавања и мајсторске курсеве у већим градовима широм света, а наступа широм Русије и на међународним фестивалима и такмичењима. Под покровитељством града

Краљева, а у организацији Музичке школе „Стеван Мокрањац“ Јуриј Шишкин је у поподневним часовима одржао концерт у великој сали Мултимедијалног центра „Кварт“. Два дана касније најављена је могућност одржавања још једног значајног спортског такмичења у новој спортској дворани у Рибници. Ту могућност су у Краљеву проверавали представници Стрељачког савеза Србије коју чине директор репрезентације, председник Стручне комисије, председник Судијске комисије и други. Разговори са представницима локалне самоуправе увод су у кандидатуру Краљева за организацију Државног првенства у спортском стрељаштву ваздушним оружјем по „А“ програму. Т, Радовановић

Корак даље у учвршћивању сарадње

МАГАЗИН

6.11.2016.

АМБАСАДА КРАЉ

- Некадашњи индустријски центри Раковица и Краљево сада су легло незапослености. - Београдским завичајцима Краљево је на првом месту. – „Краљевачка кућа“ прилика да се грађанима Раковице, Београда и шире покаже све што је лепо у Краљеву, све што заслужује пажњу да дођу и улажу у Краљево и уживају у томе што раде. - Замишљена је као мултидисциплинарно здање под чијим би се кровом укрштали интереси две локалне заједнице на културном, спортском и привредном плану астојање локалне самоуправе да успостави сарадњу са сличнима из других делова земље остварује се на различите начине и уз посредовање бројних појединаца и установа. Сарадња између Града Краљева и Градске општине Раковица успостављена је ове године посредством

београдске подружнице Завичајног друштва Краљево, а потврђена ових дана када је градоначелник др Предраг Терзић угостио првог човека Раковице Владана Коцића. Тема разговора било је даље проширење сарадње две локалне самоуправе и могућност заједничког учешћа у градњи „Краље-

вачке куће“ у Раковици. - Завичајно удружење Краљевчана спојило је Градску општину Раковица и Краљево. Разговарали смо о могућностима сарадње и развоја туризма Раковице и Краљева који су као некадашњи индустријски центри сада легло незапослености. Трудићемо се

заједно да нађемо решење за бројна питања, а Завичајно друштво Краљевчана је спона која је помогла да направимо прве кораке и повежемо две основне школе, „Иво Андрић“ из Раковице и „Вук Караџић“ из Краљева које имају јако добре односе. То је веза која се развија у добром правцу и надам се да ћемо и у будућности имати јако добру сарадњу – каже Коцић. Најзаслужнијим за успостављање сарадње сматра се председник београдске подружнице Милан Новаковић који ни овом приликом није пропустио да подсети како је београдским завичајцима Краљево на првом месту. Београдска подружница Завичајног друштва Краљево окупља знатан број успешних Краљевчана које је животни пут одвео из родног места, али није

елиминисао жељу да помогну кад год се за тим укаже потреба. - Они имају жељу да помогну Краљеву и то је први мотив који доприноси да будемо заједно, да се дружимо и што више помињемо Краљево. Градска општина Раковица нам је пружила руку сарадње и помоћ да удоми завичајце бескућнике који се потуцају од немила до недрага и сналазе како знају и умеју, па се састају по приватним кућама, кафанама и предузећима наших пријатеља. Желимо да направимо место које би било својеврсна амбасада Краљева у Београду, да грађанима Раковице, Београда и шире покажемо све што је лепо у Краљеву, све што заслужује пажњу да дођу и улажу у Краљево и уживају у томе што раде – каже Новаковић.

Изградња „Краљевачке куће“ је пројекат у чијој је реализацији направљен први корак. Замишљена је као мултидисциплинарно здање под чијим би се кровом укрштали интереси две локалне заједнице на културном, спортском и привредном плану. Основа за то је податак о великом броју привредника окупљених у београдској подружници спремних да део делатности наставе у Краљеву и на тој основи учвршћују везе са родним крајем уз даље развијање односа са различитим удружењима и установама. Значајан корак у том смеру начињен је током ове године кад су ученици Основне школе „Вук Караџић“ боравили у Раковици, а њихови вршњаци из школе „Иво Андрић“ минуле недеље, поводом дана школе, узвратили посету. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ЉЕВА У БЕОГРАДУ

Обележени значајни датуми Опште болнице „Студеница“

МАГАЗИН

6.11.2016.

ТРОСТРУКИ ЈУБИЛЕЈ КР

АЉЕВАЧКОГ ЗДРАВСТВА - У Општој болници „Студеница“ обележена двадесета годишњица од отварања хируршке болнице, шездесет пет година од изградње интернистичке болнице и 120 година од почетка пружања организоване здравствене заштите у Краљеву. - Прва амбуланта у Карановцу отворена је 1817. године. - Осамнаест година касније отворена је војна, а 1865. цивилна болница. - Ангажовањем Скупштине општине уведен је допунски допринос на личне дохотке запослених што је било услов за почетак радова на изградњи болнице. - И у поодмаклој фази градње радови су успоравани, по некад и прекидани, због изузетно тешке економско политичке кризе изазване распадом Југославије. – Грађани Краљева два пута подржавали референдум за обезбеђење потребних средстава. – По важећем кадровском плану Општој болници недостаје дванаест лекара различитих специјалности, посебно на пулмологији, дечјој хирургији и ортопедији. - Са 1.100 запослених Општа болница „Студеница“ је колектив са највећим бројем запослених у граду

бележавање јубилеја увек је прилика за подсећање на бројне успехе између два значајна датума. Кад се у једном дану стекну чак три значајна датума онда је то повод више да буде уприличен пригодан програм каквим је у Општој болници „Студеница“ обележена двадесета годишњица од отварања хируршке болнице, шездесет пет година од изградње интернистичке болнице и 120 година од почетка пружања организоване здравствене заштите у Краљеву. Ако се овоме дода податак да се навршава 150 година од установљења прве војне болнице у граду, десет година од проглашења за најбољу болницу и прве акредитоване установе ове врсте у земљи, онда је то додатни повод за задовољство свих запослених у највећем колективу у Краљеву. Пригодној свечаности под називом „Општа болница јуче, данас, сутра“ претходило је откривање плоче, постављене испред главног улаза у хируршку болницу, посвећене Михајлу Димитрићу, идејном творцу и главном архитекти који је радио на овом објекту. Општа болница „Студеница“ је, као и све друге здравствене установе овог типа, окарактерисана као место на

МАГАЗИН

6.11.2016.

коме почиње живот, где се лечи болест и пружа прва утеха у тренуцима када је најтеже. До угледа који ужива данас пређен је дуг пут који се везује за почетак здравства у Србији 1207. године кад је Свети Сава, по угледу на византијске манастирске болнице, основао прву на овим просторима. За разлику од оних на западу, које су представљале склоништа за сиромашне и болесне, служила је за лечење монаха оболелих од акутних болести. Студеничка болница је имала само 12 лежајева и једног болничара који је водио рачуна о оболелима. Документи који су о томе сачувани у Манастиру Хиландару, а потичу из 12. и 13. века, потврђују да се Србија још тада сврстала у породицу европских држава у којима почиње да се развија медицина. Шест векова касније, у време владавине Милоша Обреновића, манастирске болнице прерастају у цивилне са скромним лекарским кадром и још скромнијом организацијом процеса лечења. Документа из тог времена потврђују како је прва амбуланта у Карановцу отворена 1817. да би осамнаест година касније била отворена војна, а 1865. цивилна, болница. Прва градска болница коју је 1895. године основало

Министарство унутрашњих дела имала је само петнаест постеља да би, у време балканских ратова 1913. тај број био повећан на педесет. Почетак Првог светског рата је, сем разарања несагледивих размера и бројних људских жртава, донео и тифус који није заобишао ни Краљево што је, у време кад болница није радила, било повод да у ову средину стигне значајан број медицинских сестара из западноевропских земаља, пре свих из Енглеске. Болница је у Краљеву обновљена након пробоја Солунског фронта, и заврештка ратних операција на овим просторима, да би у периоду између 1936. и 1940. године израсла у модерну установу. Зграда болнице је потпуно срушена у бомбардовању 11. августа 1944. године, а Краљевчани су 1951. на њеним темељима изградили нову и модерну у којој се и данас налази Интернистички сектор Опште болнице „Студеница“. Убрзана индустријализација земље након Другог светског рата пресудно је утицала на нагли пораст броја становника, а све већи број корисника здравствених услуга условио даљи развој здравствене службе. Резултат се огледа у изградњи новог објекта за по-

требе хируршких дисциплина са операционим блоком, дијагностичким центром и заједничком техно-економском композицијом. Градња је захтевала савлађивање бројних тешкоћа организационе и грађевинско-техничке природе, али и многе друге које се везују за обезбеђење финансијских средстава због чега је основан посебан фонд и формирана Дирекција за изградњу којом су руководили скупштина и управни одбор. Додатним ангажовањем Скупштине општине и интересне заједнице уведен је допунски доринос на личне дохотке запослених што је било услов за почетак радова на изградњи болнице. И поред тога у поодмаклој фази изградње радови су успоравани, по некад и прекидани, због изузетно тешке економско политичке кризе изазване распадом Југославије. Због тога је у два наврата расписиван референдум како би грађани подржали додатно издвајање средстава из личних доходака неопходних за наставак радова. Нови објекат грађен према пројекту архитекте Михајла Димитрића свечано је отворен првог дана новембра 1996. године да би већ почетком следеће био усељен техно-економски блок, одељења офталмологије,

оториноларингологије, максило-фацијалне и дечије хирургије и педијатрије, а 1998.и остала одељења. Отварањем хируршке болнице уз повећање капацитета створени су услови за бољи смештај, напреднији, савременији и квалитетнији рад. Завршетак значајног објекта није био крај напора да се обезбеди квали-

Др Зоран Мрвић

тетнија здравствена услуга, па је прихваћен предлог стручног колегијума и управе Здравственог центра „Студеница“ да се изврши комплетна реконструкција објекта старе болнице који је током пола века у три наврата доживео значајне адаптације. У реконструкцији је учествовало више од 20 донатора из целе Србије, а извођење радова поверено краљевачким предузећима „Амига“ и „Западна Морава“. Након што су последњи радови завршени по истеку године дана, а реконструисан објекат предат на коришћење половином августа 2000. године, створени су услови да све гране интернистичког сектора буду смештене под једним кровом. Директор Опште болнице „Студеница“ др Зоран Мрвић потврђује да је, захваљујући преданом раду свих запослених, током последње две године урађено знатно више него у ранијем периоду. Успех се огледа у чињеници да су, због бројних изузетно вредних донација, уштеђена значајна материјална средства којима су враћани дугови. Резултат се огледа у податку да Општа болница од 1. марта ове године нема дугова што је основ за планирање нових инвестиција. Прва се огледа у намери да се препокрије зграда

6.11.2016.

МАГАЗИН

хируршког блока како би се елиминисала опасност од плављења највишег спрата, а очекује се реконструкција простора у којима су смештене службе педијатрије, васкуларне хирургије, као и санитарни чвор у централном холу. - Средства смо већ добили од министарства, а пројекат енергетске ефикасности који је раније направљен прилагодили смо садашњим стандардима, па ћемо сигурно апликовати да извучемо средства за комплетну реконструкцију, да не оптерећујемо Министарстсво здравља а та средства сачувамо за набавку инструментарије. Последња контрола спољашњег надзора у процесу акредитације потврђује да постоје извесне замерке које треба отклонити, па морамо да средимо простор, опрему и кадар. Да би осавременили опрему проследили смо предлог министарству, па се надам да ћемо добити бар део од потребне вредне двадесет милиона динара. Трећи део подразумева реализацију пројекта стерилизације који је актуелан већ годину дана. Урадили смо комплетан пројекат, прилагодили га новим стандардима, па се надамо да ћемо ући у процедуру набавке. Већ смо ступили у контакт са болницом у Базелу, надамо се да ћемо добити део средстава из Швајцарске, а ако нам преостане проследићемо их другим установама као што смо и до сада радили – каже др Мрвић. Чињеница да се већ дуги низ година при операцији великог броја пацијената користи лапароскопија, чиме се остварају значајне уштеде, води ка потреби набавке новог лапароскопског стуба, а у болници верује да би, као и многим другим ситуацијама, неко од донатора омогућио да буде набављен. Нове инструменте могу да очекују и запослени на Одељењу оториноларингологије чиме се стварају услови да у наредних пет година буду елиминисани сви недостаци који би отежавали примену најсавременијих метода лечења. Највећи проблем је ограничење које ствара кадровски план, а по важећем из 2014. године Општој болници недостаје дванаест лекара различитих

специјалности, посебно на пулмологији, дечјој хирургији и ортопедији, али се верује да би проблем могао бити решен најдуже за годину дана. Са 1.100 запослених Општа болница је колектив са највећим бројем запослених у граду на које се ослања део пацијената са простора Расинског и Моравичког округа и севера Аутономне покрајине Косово и Метохија, а последњих годину и по дана и породиље са простора Новог Пазара. Уверење да се краљевачка болница сврстава у ред најбољих у земљи добра је основа за став како грађани Краљева имају привилегију да се лече на начин који не заостаје много за

Мехо Махмутовић сличним у модерним и развијеним земљама запада. Да би пружање здравствених услуга било боље неопходно је извршити модернизацију и приступити одређним реформама. - Иако је у надлежности јединица локалне сампоуправе само примарна здравствена заштита не мислим да треба да стојимо са стране и не настојимо да помогнемо у решавању проблема који муче Општу болницу „Студеница“. Гашењем највећих индустријских гиганата у граду Краљеву, „Магнох-

рома“, „Фабрике вагона“, „Аутотранспорта“ и других Општа болница је постала највеће предузеће које запошљава највише људи, па из тих разлога морамо да сарађујемо и заједнички решавамо проблеме, а они нису мали. Имамо проблем прилаза из Улице хероја Маричића, који и поред значајних напора до сада нисмо успели да обезбедимо, а постоји проблем имовинско правних односа и Рижине куће која се налази у јако лошем стању и угрожава проланике и пацијенте који долазе до болнице. Надамо се да ћемо кроз сарадњу са директором болнице, и другим запосленима, наћи решење за ове проблеме и да ће сарадња болнице и града даље бити на високом нивоу – рекао је градоначелник Краљева др Предраг Терзић. Да се овако значајним јубилејом не може похвалити велики број колектива потврђује и државни секретар у Министарству здравља Мехо Махмутовић и подсећа да се садашњи састав министарства сукобљава са бројним проблемима док покушава да помогне ресорном министру у спровођењу реформи - Мора да се стане са обе ноге и да се решава проблем по проблем, а нагомиланих има доста, посебно у здравству које не чине установе већ људи због чега је посебно битна континуирана медицинска едукација. Болнице постоје због доктора, медицинских сестара и техничара, а ако имате добар и квалитетан кадар услови су секундарни. Министарство ће учинити све да омогући оно што сте тражили, ове године ћемо помоћи у куповини дијагностичких средстава и опреме, а следеће свега што је потребно за стерилизацију. Помоћи ћемо и око инфраструктурних пројеката, нешто директно преко нашег а нешто преко других министарстава, да се санира кров и све што сте планирали како би, уз помоћ локалне самоуправе, привредника и запослених, све добило нови квалитет – обећава Махмутовић. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

6.11.2016.

МАГАЗИН

Градња хируршког блока трајала пуне две деценије

ГЛАВНА КОЧНИЦА НЕДОСТАТАК ПАРА

- Половином седамдесетих година прошлог века закључено је како су се стекли услови да у Краљеву отпочне градња нове болничке зграде. – Кад је било јасно да Рашка и Врњачка Бања нису превише спремни да учествују у финансирању терет градње хируршке болнице пао је на леђа грађана краљевачке општине. - У градњи хируршке болнице коришћена су искуства високо развијених европских земаља. – У другој половини градње било је све мање пара, па и претњи да се угаси и више не ради. – Изостала реализација четврте фазе, градња дијагностичког центра

ве деценије од предаје на коришћење зграде новоизграђеног хируршког блока 1996. године повод је да испред улаза у зграду буде постављена плоча која подсећа како је овај изузетан објекат пројектовао архитекта Михајло Димитрић који је, након дипломирања почетком шездесетих година прошлог века, следећих десет провео у једној од четири немачке фирме које се, у Хамбургу, Берлину, Дизелдорфу и Минхену, баве пројектовањем болница. Захтевност оваквих објеката утицала је да окупљају најеминентније стручњаке из ове области, али и да једна другој помажу у решавању појединих проблема, што је младим архитектама помагало да стичу потребна искуства и касније их примењују у пракси. Кад је половином седамдесетих година прошлог века закључено како су се стекли услови да у Краљеву отпочне градња нове болничке зграде Димитрић је радио у Врњачкој Бањи. Сем поликлинике у то време је у згради болнице, која није ни грађена за потребе смештаја здравствених служби већ административне послове социјалног осигурања, било смештено све што се дешавало у здравству а везано за интернистичке и хируршке послове. Првом преправком су канцеларије претворене у болничке собе, а шездесетих година дограђен хируршки део. У међувремену су, каже Димитрић, врло неспретно изграђене кухиња и перионица као део једног некомплетног система. Још горим решењем сматра се податак да је кухињски простор у највећем делу био испод нивоа канализације која је везана на стари ресторан у Улици војводе Путника, па се посебан проблем јављао у време обилних коша кад је сутеренски део зграде био пун фекалне воде. У време кад се разматрала приснија сарадња Врњачке Бање и Краљева Врњчани нису показали довољан ниво спремности па је, због поверења да пројектује импозантан објекат какав је била зграда хируршке болнице, Димитрић одлучио да се пресели у Краљево.

МАГАЗИН

6.11.2016.

У почетне активности на изградњи новог здравственог објекта већ су били укључени запослени у краљевачком „Плану“ који су обилазили у то време најпознатије болнице у земљи, а у време кад је почињала градња београдске Војно-медицинске академије биле су то војне болнице у Сплиту и Скопљу. Документ из тог времена потврђује постојање предуговора склопљеним са Самоуправном интересном заједницом здравства о градњи стационара за смештај оболелих пацијената. Десетогодишње искуство рада у Немачкој потврђивало је да би пре почетка пројектовања требало сагледати потребе свих здравствених служби што је за извесно време одложило почетак радова. Од здравствених радника се очекивало да искажу потребе појединих служби али се показало да, ма колико били стручни у области којом се баве, немају довољно искуства које би помогло пројектанту да створи оптималне услове за рад. Уверење да би велику корист од градње поред Краљевчана имали становиници општина Рашка и Врњачка Бања било је основ за размишљање о заједничком ангажовању све до тренутка кад је требало одрешити кесу. Показало се да комшије нису биле превише спремне да финансирају, па је терет градње пао на леђа грађана краљевачке општине. То је један од основних разлога што је, због ограничених могућности финансирања, градња трајала пуне две деценије. - Предложио сам да почнемо на начин како се то ради у целом свету и направио идејни пројекат свега што би требало да постоји у болничком простору а да се градња, кад нема много пара, изводи по етапама. Кренућемо са стационаром, потом градити операциони блок, породилиште па техноекономски блок, кухињу, перионицу, котларницу, расхладна постројења, електрику и остало. Због проблема са снабдевањем, који је био актуелан у то време, предложио сам да се направи четири цистерне за проточну воду како би, ако се нешто непредвиђено деси, без про-

блема могли да снабдевамо болницу пуних десет дана док се стање не нормализује – прича Димитрић. У време нестабилног снабдевања енергентима најбољим решењем сматрало се оно које подразумева производњу топлотне енергије различитим врстама горива, па су у градњи хируршке болнице коришћена искуства високо развијених европских земаља. Обилазак здравствених установа различитог типа у великом броју њих, посебно у Данској, Норвешкој, Финској, једним делом у Француској и северним деловима Немачке, потврђиво је потребу за размишљање и о овом проблему. Осврт на период из половине седамдесетих година сведочи о великој жељи свих релевантних фактора да болница буде изграђена, али јој се као непремостива препрека супроставила несташица пара. Првих неколико година и није била приметна да би већ осамдесетих почели да се јављају проблеми који су превазиђени само разумевањем менаџмента Грађевинског предузећа „Каблар“ које је ангажовано као извођач. Знали су у овом предузећу колико је градња болнице значајна за грађане Краљева, али и да је то веома значајан извођачки подухват за „Каблар“. То је био основни мотив да се одржава радни елан и у периодима кад није било довољно пара, а код пројектанта провејава уверење да толико разумевања сигурно не би било ни код једног извођача из неке друге средине. - „Каблар“ је био изузетно добра фирма, а сви у њој посебно заинтересовани да се овај посао заврши. Двадесет година је то текло и сваке је, посебно у другој половини овог периода, било све мање пара, једно време и неких претњи да се угаси и не ради више. Знао сам да је, ако се стане тешко поново покренути целу причу, а кад су и други схватили колико је то озбиљно радови су интензивирани и 1996. године овај објекат пуштен у погон. Ја сам још 1975. кренуо у неке измене. Кад сам пројектовао стационар имао сам намеру да се интерна бол-

ница помери и направи нова. Друга етапа требало је да буде градња операционе сале и породилишта, а трећа кухиње, перионице и котларнице – објашњава Димитрић уз потврду да је уследила израда пројекта градње дијагностичког центра и смештај рендгена и лабораторија. Од градње се одустало због тврдње да нема пара иако у то време није било ни пројекта и износа који би требало обезбедити што води ка закључку

да се овакви ставови стављају у први план сваки пут кад нема жеље да се нешто уради. Искуство потврђује да је такво понашање у сличним ситуацијама присутно и данас. Изузетно захтеван задатак подразумевао је доста рада, и укључивање бројних сарадника, а стручњака потребних профила у то време у Краљеву није било. Неки од проблема, посебно они везани за извођење машинских и електро инсталација, решавани су уз

помоћ предузећа која су изводила сличне послове на другим објектима, у то време на ВМА. У време кад је свима било јасно колико је Краљеву потребна савремена болница одбијен је предлог Михајла Димитрића да се распише конкурс за избор најбољег пројекта. Основни разлог био је залагање представника тадашњих власти да паре намењене пројектовању остану у краљевачком „Плану“. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 6.11.2016.

„Млади радник“ узорна породична фирма

МАГАЗИН

6.11.2016.

ЧЕТВРТВЕКОВНА ТРАДИЦИЈА КВАЛИТЕТА

- Током двадесет шест година „Млади радник“ од самосталне занатске радње израстао у респектабилно предузеће са 110 запослених. – Производи високог квалитета пласирају се у 12 малопродајних објеката на подручју града Краљева и општина Врњачка Бања и Трстеник. Производи „Младог радника“ намењени су потрошачима са посебним осећајем за квалитет, посебно онима који воде рачуна о здравој и квалитетној исхрани. – Помоћ локалне самоуправе у решавању инфраструктурних проблема

Фото: М. Радовановић

осле кратког затишја градоначелник Краљева др Предраг Терзић наставља обилазак локалних привредника, а посета пекари „Млади Радник“ последњег радног дана минуле недеље требало је да пружи одговор на питање који проблеми отежа вају пословање и како локална сампоуправа може да помогне да се они превазиђу. Била је то прилика за подсећање како је пекара „Млади радник“ као породична фирма основана далеке 1990. године као самостална занатско-пекарска радња да би, великим трудом и радом браће Милана и Зорана Томића, почетком 2005. прерасла у истоимено предузеће са ограниченом одговорношћу. Сталним улагањем у проширење производних капацитета

МАГАЗИН

6.11.2016.

на хиљаду квадрата „Млади радник“ је израстао у озбиљни привредни субјекат који запошљава 110 радника различитог профила који у дванаест малопродајних бјеката, сем територије града Краљева, део производа пласира на подручје општина Трстеник и Врњачка Бања. „Млади Радник“ се бави производњом свих врста пекарских производа, а од почетка рада настоји да очува и унапреди на тржишту препознатљив квалитет. Томе у првом реду доприноси податак да су сви производи природни и здрави, без додатка конзерванса, што потврђује редовна контрола реномиране установе за испитивање квалитета производа, Завода за јавно здравље Краљево.

Ништа мање значајно није ни оцена потрошача који потврђују да производи овог предузећа поседују квалитет, посебан укус, другачију арому и драж који никога не оставља равнодушним. Браћа Томићи потврђују да се производи праве по старим домаћим рецептима од високо квалитетног брашна уз додатак исто толико квалитетних других састојака а намењени су потрошачима са посебним осећајем за квалитет, посебно онима који воде рачуна о здравој и квалитетној исхрани. Да дугогодишњи труд није остао без резултата потврђује међународна лиценца за безбедност хране ХАЦЦП и потврда о задовољењу стандарда ИСО 9001.

- Ми смо се базирали да на тржиште пласирамо квалитетан производ, то постижемо тако што набавља мо квалитетну сировину, а трудимо се да набавимо квалитетну опрему и уложимо квалитетан рад. Градска власт би могла да нам помогне у инфраструктурном опремању, да обезбеди пружни прелаз и регулише ток Мораве и Чађавца да више не дођемо у ситуацију као 2014. кад смо били поплављени, и да више лобира за пекарску браншу а све у циљу стварања повољнијих услова да отварамо нова радна места – каже Зоран Томић. У све је могао да се увери и градоначелник др Терзић који је до погона „Младог радника“ дошао у друштву

сарадника из Градског већа. Иако се нормалним сматра да то буде неко задужен за развој предузетништва, а у Градском већу псотоји и такав, његово присуство је изостало као и у свим другим случајевима кад је градоначалник обилазио поједине привредне субјекте. Кратак боравак у погонима овог предузећа у Грдици довољно је за закључак како функционише упркос свим проблемима и тешкоћама са којима се суочавају и други привредни субјекти. - Ми као град желимо да помогнемо нашој привреди. Јуче смо на седници Градског већа донели одлуку како би се отуђила једна парцела и формирала грађевинска за проши-

рење производних капацитета предузећа у коме се данас налазимо. Трудићемо се и убудуће да помажемо свим предузећима која реално доприносе јачању привреде града Краљева. Посебно ми је драго што сам видео задовољне раднике од којих неки раде овде и дуже од једне деценије. Њихов однос са власницима је јако добар, па се надам да ће у будућности бити више предузећа где ће односи између послодаваца и запослених бити бољи и неће бити различитих врста кршења правила из радног односа – каже др Терзић уз потврду потребе о већем степену поштовања радника од којих зависи задовољење елементарних потреба становника локалне заједнице. Т. Радовановић

МАГАЗИН 6.11.2016.

6.11.2016.

МАГАЗИН

Нове активности на смањењу незапослености

ПРВО ЗАПОСЛЕЊЕ ЗА ТРИНАЕСТ МЛАДИХ

- Током последњих петнаест година немачка хуманитарна организација Хелп у Краљеву реализовала 207 пројеката. - Изграђено је 61 стамбених јединица и 13 монтажних кућа, а уз помоћ у грађевинском материјалу извршене 74 адаптације. – Послодавцима додељени уговори за запошљавање 13 младих старости до 21 године са завршеном средњом школом. - Запошљавање младих је пилот активност - Повећање запошљивости младих кроз професионалне обуке и праксу на послу, који се реализује у Краљеву и Врању у оквиру пројекта „Смањење сиромаштва и унапређење могућности запошљавања маргинализованих и угрожених група становништва са фокусом на Ромкиње у Србији“. - Подршка у виду гранта у опреми вредности 3.000 евра по запосленом

уманитарна организација Хелп и локална самоуправа града Краљева пуних петнаест година сарађују у реализацији различитих пројеката развојног и хуманитарног карактера, од оних којима се пружа помоћ избеглим и расељеним лицима до оних чији је циљ брига о социјално угроженим слојевима становништва и умањивању негативнох последица катастрофалног земљотреса који је погодио Краљево почетком новембра 2010. године. Сарадња се огледа и у заједничком раду на одрживом економском развоју и смањењу сиромаштва доделом грантова у опреми за микро и мале бизнисе чиме су отваране нове перспективе за незапослена лица. Та сарадња је резултирала развојним пројектима и хуманитарном помоћи која премашује вредност од три милиона евра. У Краљеву је реализовано 207 пројеката, појединачним грантовима у опреми подржано укупно 639 корисника, а обезбеђено 148 стамбених решења за избегла и расељена лица и социјално угрожено становнштво. Из-

МАГАЗИН

6.11.2016.

грађено је 61 стамбених јединица и 13 монтажних кућа, а уз помоћ у грађевинском материјалу извршене 74 адаптације. Тренутно се, уз помоћ Шведске агенције за међународни развој и сарадњу Сида, реализује пројекат усмерен на смањење сиромаштва у оквиру кога је грантовима у опреми подржано 62 корисника, као и 20 младих незапослених људи који су радно ангажовани на стицању праксе. Организација Хелп се још једном показала као друштвено одговорна па, уз помоћ послодаваца који су изразили жељу да приме раднике, и филијале Националне службе за запошљавање, која максимално делује у циљу смањења незапослености, кроз разне пројекте настоји да побољша способности, знања и вештина младих људи. Резултат активности огледа се у додели уговора послодавцима за запошљавање 13 младих старости до 21 године са завршеном средњом школом, а уручили су их градоначелник Краљева др Предраг Терзић и координатор ХЕЛП пројекта Ана Молнар. Запошљавање младих је

пилот активност - Повећање запошљивости младих кроз професионалне обуке и праксу на послу, који се реализује у Краљеву и Врању у оквиру пројекта „Смањење сиромаштва и унапређење могућности запошљавања маргинализованих и угрожених група становништва са фокусом на Ромкиње у Србији“. Пригодна свечаност је повод за подсећање да је циљ пилот активности унапређење знања и вештина младих и незапослених ради остваривања лакшег приступа тржишту рада и повећања могућности запошљавања. Хелп је у сарадњи са Филијалом Националне службе за запошљавање, Регионалном агенцијом за просторни и економски развој Рашког и Моравичког округа и средњим стручним школама, уз подршку локалне самоуправе, реализовао стручне обуке и праксу за укупно 20 практиканата. Уговори су послодавцима свечано уручени на Сајму запошљавања у априлу ове године, а шестомесечна пракса је изведена код њих уз менторинг наставника практичне наставе из средњих стручних

школа и Регионалне агенције, у сарадњи са Хелп-ом и локалном самоуправом. У октобру се девет послодаваца изјаснило да жели да запосли 13 практиканата на период од минимум 12 месеци уз подршку у виду гранта у опреми вредности 3.000 евра по запосленом. Плате новозапосленим радницима обезбеђују послодавци, а средства за опрему заједно Шведска агенција Сида и Град Краљево који суфинансира 20 одсто вредности опреме за десет младих. Активности Филијале Националне службе за запошљавање обухватиле су анкетирање и информисање послодаваца заинтересованих да учествују у реализацији пројекта, као и незапослених лица која су имала одређена знања и вештине. Након што је анкетирано двадесет послодаваца, и интервјуисано 72 незапослена лица, обављена је професионална селекција и психолошко тестирање што је резултирало избором 13 који на најбољи начин задовољавају потребе послодаваца У Националној служби за запошља-

О пројекту Пројекат „Смањење сиромаштва и унапређење могућности запошљавања маргинализованих и угрожених група становништва са фокусом на Ромкиње у Србији“ спроводи немачка организа ција „Help-Hilfe zur Selbsthilfe“, а финансира Шведска агенција за међународну развојну сарадњу Сида. Укупна вредност пројекта је 1.820.295,00 евра, а од маја 2014. до августа 2017. године реализује се у Лесковцу, Краљеву, Крушевцу, Обреновцу, Пожаревцу, Трстенику, Владичином Хану, Власотинцу и Врању. Циљ пројекта је интеграција маргинализованих Рома и других социјално угрожених група становништва и смањење сиромаштва циљних група. Посебан циљ је да се омогући Ромима, а посебно Ромкињама и младим људима, као и другим угроженим групама становништва, лакши приступ тржишту рада.

вање потврђују да млади до 30 година спадају у категорију оних који се тешко запошљавају због чега је стопа незапослености припадника ове групације изузетно висока. Податак да више од трећине незапослених чине млађи од 30 година посебан је разлог за максимално ангажовање како би се бар ублажиле негативне последице оваквог стања. У том смислу Национална служба за запошљавање и локална самоуправа чине максималне напоре да допринесу решавању највећег проблема који поприма забрињавајуће размере. Ограничавајући фактор при запошљавању ове категорије незапослених је одговарајуће радно искуство у чијем стицању значајну помоћ пружају програми стручних пракси које финансира Национална служба за запошљавање. Након доделе уговора одржан је округли сто на коме су размењена искуства релевантних актера на тему запошљавања младих кроз праксу. Т. Радовановић Фото: М. радовановић

Лидија Цветић

МАГАЗИН 6.11.2016.

Знаменити Краљевчани: Лидија Цветић (1)

ТАЛЕНТИ И ПРОБИСВЕТИ - Сва слова и бројеви савладани пре истека друге године живота. – Из предшколских клупа у пети разред. - Забава, радост и жеља за откривањем нових светова задовољавани у књижарама и књижевним вечерима. - Једина Барбика из најранијег детињства је и данас нова, али не и фигуре различитих животиња које су, уз књиге, биле најзанимљивије играчке. – Прва збирка песама у трећем разреду основне школе. – Одрастање у дворишту у коме је стасавао Раша Плаовић. – Четири године међу Хербаријанцима. - Школа је највећа забава која се пропушта седењем код куће са играчкама. – Редовни часови у музичкој школи, допунски на музичкој академији

ад неко у прве три деценије оствари много више него бројни значајни људи за цео живот најмање што може да се учини је да буду сврстани у ред оних према којима се одређују неке вредности. То је само један од разлога због којих је МагазИН Лидију Цветић сврстао међу знамените ма колико овај атрибут колоквијално био намењен онима који су бар загазили у другу половину живота. Оно што смо знали о њој, а што је определило да буде сврстана у ову групу, исувише је мало у односу на све што је открила током пријатног разговора у породичној кући на углу улица Олге Јовичић Рите и Цара Лазара. У чаробни свет уметности, у коме је све било могуће, закорачила је много пре него је била способна да схвати колико уметност може бити озбиљна и политички утицајна, по који пут и субверзивна. Увела ју је мајка Марина која је од најранијег детињства одлучујуће утицала на потоњу уметницу са докторским звањем. У дом Цветића од вајкада су свраћали различити уметници, најчешће сликари и књижевници, а добар део живота је у повеликом дворишту провео и бард српског глумишта Раша Плаовић. Краљевчани који су почетком деведесетих година прошлог века свраћали у салу позоришта, без обзира да ли је на програму била каква представа или књижевно вече, нису могли а да је на примете у мајчином крилу, често и склопљених очију због уверења да оно што се нудило посетиоцима није увек било примерено деци старој између три и пет година. За то што је сва слова научила кад је имала само осамнаест месеци највише је крива, или заслужна, бака Вера која је, у време док је Марина била заокупљена археолошким истраживањима на терену, прихватила одговорну улогу да води рачуна о Лидији. Случај је хтео да мајка пре поласка на терен од скромне плате купи само књигу на коју дете тог узраста сигурно никада не би указало прстом, велики шарени Буквар са крупним словима који је Вери помогао да са унуком свакога дана савлада бар једно. Са ди-

МАГАЗИН

6.11.2016.

станце дуже од четврт века интересантним се чини податак да по повратку са терена није препознала мајку, али је знала сва слова и могла да прочита сваку реч из књиге која се заувек дубоко урезала у сећање. А баш та књига је, кад би са Лидијом прошетали градским улицама, стварала највеће проблеме родитељима сваки пут кад би се нашли у близини књижаре, поготово оне из чијих су излога немилосрдно привлачила пажњу најновија издања литературе за децу. Посета традиционалном сајму књига је у то време представљао знатно снажнији доживљај него било какав други у играоницама данашњих генерација тог узраста. - Ја сам забаву, радост и жељу за откривњем нових светова налазила у књижарама и књижевним вечерима, кад још нисам имала ни пет година. Знала сам да заспим док пратим причу приповедача јер су родитељи, у време кад се живот једног детета није одвијао на фејсбуку и таблету, морали нечим да ме забаве. Нису они имали намеру да од мене направе вудеркинда, или будућег писца, али је звање доктора наука логичан след околности. Иако нису имали никакав предумишљај када су ме водили на догађаје за одрасле приметили су да сам све то јако упијала, да ме је то забаљало, развијало креативност и индивидуални став, па сам као врло мала знала шта желим. У нашој кући никад није било свађе, никад није било удараца нити се било шта завршавало батинама. Поуке нисам добијала тако што ми неко категорички каже да нешто не може тако. Увек сам добијала разуман одговор и објашњење зашто је нешто тако и зашто би требало да буде боље. Поред књижаре бих увек тражила да ми мама купи нову књигу, па их је ускоро у кући било толико да полице нису биле довољне. Куповали смо их од трговачких путника, наручивали од рођака из иностранства, а ја сам све гутала јер ми је то била највећа забава – каже Лидија. Можда је и због тога једина Барбика у кући и данас нова, али не и фигуре различитих животиња које су, уз књиге, биле најзанимљивије играчке.

Управо оне су биле тема прве збирке песама настале још у трећем разреду основне школе. Само неколико година раније запретила је опасност да Лидија и не дочека трећи разред. Кућа породице Цветић која се налази преко пута Основне школе „4. краљевачки батаљон“ већ од треће године живота је као снажан магнет деловала на Лидију која је још у то време била спремна да пође у први разред уверена да је школа нешто невиђено забавно. Због тога су готово невероватно звучале тврдње бројних родитеља док су се жалили како њихова деца не воле школу и не показују довољно интереса за учење. Уверење да је школа највећа забава, а да се седењем код куће са играчкама пропушта, било је довољно за одлуку родитеља да се у први разред упише раније. До тада је требало проћи кроз процес предшколског образовања упркос томе што ни једна васпитачица није била спремна да прими тако мало дете све док се у предшколској групи Основне школе „Димитрије Туцовић“ на то није сажалила Снежана Адеми. У случајевима ранијег поласка у први разред неопходна је сагласност школског психолога и педагога, а позив да се након тестирања јави директору подстакао страх од опасности да нешто није добро урадила и да због тога неће моћи да пође у школу. - Код директора сам провела неколико сати тако што сам рецитовала песме наших романтичара које сам још тада знала, а пошто му није било довољно занимљиво да као џубокс стојим испред рецитовала сам епске народне песме и мени омиљену „Краљевић Марко и вила“. После разговора са директором школа је одлучила да ме упише у пети разред зато што сам тада говорила и енглески језик. Одрасла сам без друштва браће или сестара и имала само друга Матију, а наше игралиште је био музеј, двориште музеја, позориште, библиотека и сличне институције на културној сцени Краљева – прича Лидија. Ни родитељи нису били превише одушевљени идејом да њихова мезимица са ученицима петог разреда пре-

МАГАЗИН 6.11.2016.

скочи добар део детињства, па су одлучили да настави образовање са својом генерацијом. На промену одлуке није могло да утиче ни инсистирање да школовање почне бар од трећег разреда, јер није имало потребе да поново учи слова, бројеве и добро познату материју из познавања природе и друштва. Одлука се и после много година сматра паметном ма колико да је до тада радознало, креативно и превише одговорно дете за те године постало изузетно немирно. Због појединаца којима због личних интереса није одговарала здрава конкуренција прошло је доста времена док се нису смириле узбуркане страсти и Лидија, која се по много чему издвајала од остале деце, буде прихваћена као равноправан члан заједнице на чије је формирање у значајној мери утицала учитељица Слободанка Јовановић. За неког ко је од најранијег детињства био оријентисан према уметности најнормалније је било да паралелно са основном похађа и музичку школу. У случају Лидије Цветић то није било једноставно из истих разлога из којих се закомпликовао упис у основну школу, понајвише због тога што није могла да чека јер је из Београда већ стигао полуконцертни клавир марке „безендорфер“. Наредних шест година вежбање је било више забава него обавеза, па је школа завршена две године пре него што је планирано. Чврсто опредељење да упише средњу музичку школу озбиљно су угрожавали прописи, јер је до мале матуре требало чекати две године, а у случају уписа у средњу музичку школу закон није дозвољавао паузу од две године.Једини начин да се превазиђе проблем био је да седми и осми разред заврши за годину дана што је било повод за одлазак у школу за музиче таленте. - Осим надарене деце која су морала убрзано да се школују због одласка у иностранство, или уметничка усмерења, ту су били и млади пробисвети које су родитељи морали за

уво да ухвате и доведу у школу, јер су једино ту успевали некако да положе испите и касније се упишу на неки занат. У школи је било странаца, највише музичких талената и младих балетских играча којима није одговарало да проводе неколико сати у школи, јер су морали да вежбају. Иако сам се после основне уписала на Одсек за клавир Музичке школе „Стеван Мокрањац“ брзо сам почела да одлазим на Музичку академију на приватне часове. Нисам желела да будем пијаниста, већ да вештину свирања научим што је могуће боље и добијем највеће могуће знање које је доступно у земљи. Тако је било са сваким од мојих талената било да је балет, џез или соло певање. Могла сам да идем у Београд, али смо свесно изабрали програм који нуди школа „Стеван Мокрањац“ где сам одлазила на часове етномузиколошког одсека и соло певања и добила свеобухватно образовање за даље школовање – прича Лидија. Признање да клавир никад није био избор трајног опредељења резултат је уверења да солиста на сцени само покреће инструмент чија се улога сматра главном. Зато се определила за глумачки позив чија се специфичност огледа у чињеници да сем тела и гласа не користи ни једно друго средство за стварање уметничког дела. Ма колико отрцано звучало уверење како је од најранијег детињства знала да ће бити глумица истина је да је на њега у знатној мери утицало сазнање да је у истом дворишту стасавао раније поменути Раша Плаовић. Ову тајну је Лидија дуго скривала и од колега на факултету све док није схватила колико, у времену изузетно присутног непотизма, по некада није безначајно позвати се на везу са неком од значајних личности из најближег окружења. Лидија верује да би је Раша, да је којим случајем жив, много боље усмерио према глумачком позиву него његова супруга Дара која је унуку свесно одвраћала од тога. Разлог лежи у искуству које потврђује како

су у овој професији знатно израженији лобирање и жеља за популарношћу него истинска љубав према позоришту као начину за изражавање креативности. Ма колико била упорна у одбрани овог става и Дара је попустила кад је Лидију видела на сцени, јер је схватила да је глумачки једини позив којим би требало да се бави. Много пре него се уписала на одсек глуме у класи Небојше Брадића на Факултету лепих уметности, пре тога школу глуме у Краљевачком позоришту, у ову уметност се заљубила највише захваљујући недавно преминулом Зорану Савковићу Џерију. Пуне четири године је играла у његовој телевизијској серији „Хербаријанци“, а са позиције драмског уметника овенчаног докторским звањем довољно аргументовано потврђује како је била боља од већине данашњих сличне врсте намењених деци. Било је то у време кад је у кућним условима кухињски сто био најбоља позорница да окупљеним пријатељима прикаже најновији игроказ који је сама осмислила. - Џери је најплеменитији човек кога знам у мојој струци, неко ко је највише дао деци Краљева због чега га не би требало заборавити. Обојио је моје детињство као велики песник и сликар, много тога је дао овом граду, а никада за то није тражио надокнаду. Најважнија су му била деца, па и деца са посебним потребама поред којих сам научила колико је важан и драгоцен хуманитарни рад. Одлазили смо у домове за незбринуту децу, домове за децу са посебним потребама, децу оболелу од церебралне парализе и канцера. Џери је увек несебично правио представе, сам шио костиме и писао тако богате текстове какви се данас не могу наћи ни међу драмским писцима за децу. Драго ми је да сам сачувала његове текстове које можда једног дана будемо поставили у неком новом позоришту и некој новој трупи – каже Лидија. Т. Радовановић

МАГАЗИН 6.11.2016.

In memoriam

МАГАЗИН

6.11.2016.

НЕОБИЧНИ МОМАК ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ

Новинарство оног времена и данас није за упоређивање, не зато што новинари нису оно што би требало да буду, него зато што су их околности натерале да буду такви какви су. Није то истраживачко, смело, нити храбро новинарство, већ кукавичлук изазван стањем у коме смо, јер су новинари данас зависни и немају хлеба да једу, а трагично је да је некада веома цењена, богато награђена и профитабилна професија спала тако ниско

10. март 2013.

Воја Благојевић

Фото: М. Радовановић

6.11.2016.

МАГАЗИН

обар познавалац прилика у Краљеву свих ових година говори о злој коби у граду интрига, случајева и политичких афера у коме ни поштени магистар права и председник општине Миле Јанић није био по вољи политичарима. Због те, затим афере Богатић-Брајевић када су се два начелника „клали“ међусобно Краљево је доста заостајало. Мало више светла у суморну слику града уносили су „Магнохром“ и „Фабрика вагона“, али је и тамо почело да се одсликава негативно стање какво је владало у окружењу. Озбиљан новинар какав је био Воја Благојевић, није се бавио интригама већ на конкретним примерима врло савесно и поштени истицао оно што је било вредно истицати. Био је то рад „Магнохрома“, „Фабрике вагона“, поход „Каблара“ на градилишта широм земље и иностранства. Симпатије руководећих људи ових колектива све чешће су доводиле до различитих мишљења и супростављених ставова међу члановима општинског комитета партије. - Кад погледам разлику новинарства оног времена и новинарства данас могу са тугом да кажем да није за упоређивање, не зато што новинари нису оно што би требало да буду, него зато што су их околности натерале да буду такви какви су. Са тугом гледам написе у новинама данас, прилоге на радију и телевизији. Није то истраживачко, није смело, нити храбро новинарство. То је кукавичлук изазван стањем у коме смо, јер су новинари данас зависни и немају хлеба да једу. Трагично је да је једна некада веома цењена, богато награђена и профитабилна професија спала тако ниско – прича са сетом Благојевић. Али, ни прва љубав из младости није јењавала. Љубав према путовањима веома рано развио је отац, прота Милован, који је још као седамнаестогодишњак са братом др Радославом Благојевићем прешао Албанију и доспео до Солунског фронта, одакле се упутио у Енглеску на школовање. Волео је да види све, и доста путовао по свету, а о томе причао Воји код кога се развијала нова љубав и жеља да види свет. То се остварило, па је боравио у 105 земаља са свих континената. Прво путо-

вање у иностранство, као и већини Југословена, било је везано за Италију. Доста је Воја путовао и по налогу „Политике“, а прво путовање у Судан остало је заувек у незаборавној успомени. Већ је седамнаест дана прошло од како се изгубила свака веза са тројицом југословенских пилота који су авионом отпутовали у ову земљу. Директор „Политике“ Данило Пулић сетио се да Воја Благојевић ваздухопловац, а да је један од несталих пилота био његов наставник летења. Тек у Атини, одакле је чекао лет према главном граду Судана, сазнао је Благојевић да су сви коридори према овој земљи затворени због рата измђу Египта и Израела. - Сав очајан седим и у рукама држим „Илустровану политику“, али не читам. Добио сам први задатак из мог фаха, а не могу да га извршим, јер не могу пешке да идем у Судан. Седим тужан, а прилази ми један црнац и каже да је први судански лекар који је завршио медицину у Београду и да се враћа кући. Кад је чуо шта ме мучи каже да не бринем и обећа да ће да ме одведе до Картума. Његов отац је био министар у Судану веома важног ресора вера, а он чека последњи авион из Лондона који лети према овој земљи. Целу ноћ сам провео у кабини четворомоторног авиона који се распадао у ваздуху, а касније врло брзо избачен из употребе. Ујутру у главном граду фешта. Аердром пун света, црвени тепих, чланови владе, отац новог пријатеља који је у земљу умарширао као први лекар који је дипломирао у Југославији – сећа се Воја Благојевић. Сазнао је увече на пријему за велики број званица да су пилоти пронађени два дана раније, али вест још није објављена. Начелник Генералштаба суданске војске одмах је задужио, пилота хеликоптера који их је пронашао, мајора Јахију Ел Тахира, да госта из Југославије одведе у болницу у којој су били пилоти. Воја је само мислио како ће да изврши први задатак који му је поверен. У једној соби санаторијума двадесетак километара удаљеног од главног града пилот Степан Ђери је скршено и одсутно гледао у празно док су двојица других спавали. У једном тренутку гледао је

придошлицу као привиђење, а онда скочио у загрљај и заплакао. Три сата је описивао шта се дешавало током претходних седамнаест дана, одисеју и патње пута кроз страшну прашуму Диндер без хране, са неколико парчића кекса, и једним копљем направљеним од антене авиона. О томе колико је нестанак пилота била светска сензација сведочиле су стотине новинара који су дошли да истражују. - Не причам никоме шта сам доживео и последњим авионом Ал Италије кренем према Атини. У огромном авиону само два путника, а капетан бивши падобранац Мића Петровић. Уђем у кабину, па за Београд. Пита ме директор „Политике“ зашто нисам отишао у Африку, а кад сам рекао да сам нашао пилоте и вратио се са материјалима није ми поверовао. Узмем писаћу машину и у стану сестре, која је живела у Београду, преко ноћи напишем шеснаест наставака приче о пилотима. „Политика“ је преко Радио Београда обавестила јавност да су пилоти пронађени, а ми смо објављивали осми наставак приче кад су новинарима у Судану, на конференцији за штампу, јавили да су нашли пилоте. Врло скупо смо продали причу, а ја сам као награду добио писаћу машину, великих сто хиљада динара и фотоапарат марке „Кијев“ – каже Благојевић. Храбре прати и срећа што се показало на бројним путовањима, а требало је много храбрости да се крене на седамнаестодневни пут око света дуг 42 хиљаде километара. Уз пилота Симу Кржановића, механичара, инжењера лета и навигатора пета столица у кабини била је увек резервисана за Воју Благојевића. Авион пун путника, снабдевен најсавременијим инструментима какве су Американци користили кад су слали ракету на месец, летео је преко Бејрута, Бомбаја, Карачија, Токија, Хаваја, Лос Анђелеса и Лондона назад за Београд. Негде у близини Хонг Конга, када је авион већ добио дозволу за слетање, пилот је нервозно превртао по џеповима тражећи адресу човека кога је требало да посети. Борски топионичар је довео дете на лечење код чувеног ле-

МАГАЗИН 6.11.2016.

кара што је у глави врсног новинара упалило лампицу која је сигнализирала интересантну причу. Кад се појавио на вратима собе 802 у хотела „Обероимперијал“ изненађењу земљака није било краја. Дечак који се родио глув и нем ишао је редовно на терапију код светски чувеног доктора Фенга. - Сав срећан одем код доктора, а он ми исприча које је све царске и краљевске личности из целог света лечио. Завршио је медицину у Енглеској, па онда током две наредне године медицину кинеску у Пекингу. Све ми исприча, а ја забележим и по повратку направим рубрику „Дечак је чуо пуцањ“. Сазнао сам од оца да се, једном приликом кад је његова супруга у кухињи испустила послужавник, дечак тргнуо што је значило да је чуо. Доктор је експериментисао и био на добром путу да га излечи кад је почео да изговара прве гласове. Онда и мене и „Илустровану политику“ заспу писмима са свих страна они који су видели шасну за излечење деце – прича Балгојевић. У свакој прилици проналазио је идеје и теме за интересантне приче. Понекад и наизглед врло штура информација о неком догађају може да доведе до истраживања које увек резултира интересантном причом. Тако је пажњу новинара до крајности посвећеног позиву привукло неколико речи изговорених српским језиком, а допирале од групе људи који су седели за суседним столом хотела „Таџ Махал“ у Бомбају. Причали су о Јапанцу који је докторирао у Београду. Интересантна тема за „Илустровану политику“ била је прича о једном од 125 милиона Јапанаца који је одлучио да докторира баш у Београду. Шеф представништва ЈАТ-а у Токију Бора Мирковић био је на списку људи које је Воја намеравао да посети. Ни таксисти паркирани испред аеродрома нису могли на основу адресе са визит карте да одреде у ком делу града се налази југословенско представништво. Испоставило се да сваки познаје само уски реон у коме ради. Ипак, успео је Воја уморан да стигне до Боре поприлично снужден што не зна како да пронађе човека који га је заинтригирао. Изненађењу, а ни радости, није било краја кад

је сазнао да су доктор Сосаку Токунага и Бора Мирковић пријатељи. - Позовемо га, а он за пола сата дође. Лепо говори српски и позове да сутрадан дођем и упознам његову породицу у кварту Ђуригаока. У огромној лепој кући у кварту цвећа била је соба коју зове „Мала Југославија“. У њој пиротски ћилими, гусле, шајкача, шубара, а на сваком предмету пише од кога је добио. Доктор Сосаку потиче из чувене породице професора универзитета Токунаге. Проучавајући руску литературу сазнао је за радничко самоуправљање које га је толико заинтересовало да је, по завршетку економског факултета, замолио оца да га пошаље у Југославију на магистарске студије – каже Благојевић Касније је Токунага постао директор јапанске фирме са седиштем у Београду која је продавала нову технологију средњоевропским земљама. У Београду је рођен његов млађи син Јо, а овде је стекао много пријатеља међу којима и Иву Андрића чија је дела касније преводио на јапански. Објавио је две књиге у којима је Андрићу посветио велики простор. Једна је била „Велики писци Европе“, а друга „Велики писци Источне Европе“. Као председник Друштва југословенско јапанског пријатељства бранио је истину о нашој земљи и током НАТО агресије. Емотивна исповест доктора Токунаге који је у животу имао две љубави, прва је била породица и његова земља а друга Југославија“, преточена је у причу „Друга љубав доктора Токунаге“. Јануар је месец када у Аустралији влада најжешће лето. У то време на најлуксузнијој плажи Бонди могле су да се виде најлепше младе жене које шетају у само доњем делу купаћег костима. Велики је то изазов за младог Европљанина, чини се јединог који на њих обраћа пажњу. И као много пута до тада у рукама поново незаобилазна „Илустрована политика“ која је као својеврсна идентификација помогла у многим приликама, чак и онда када се томе најмање надао. - Возача на енглеском упитам да ли аутобус за чијим воланом седи иде до центра града. Он ме погледа, па кад види новине каже „Ма, упадај фрајеру“. Причали смо следећег дана између

осталог и о ваздухопловству. Сазнам да је његов отац служио војску у ваздухопловству Краљевине Југославије, а да је давно чуо причу о пилоту који је испао из авиона. Чуо је његов отац касније да пилот живи у старачком дому у Ријеци, забележим све па у Београду испричам шта сам чуо и добијем задатак да одем у Ријеку. Пре тога сам сазнао да у дому живи извесни Теодор Панчина који би могао да буде човек кога тражим – сећа се Благојевић. Панчина је био извиђач који је са пилотом капетаном ишао да тражи авион који је после ревизије у краљевачкој фабрици летео према Новом Саду. Леп пролећни дан утицао је да се пилот мало опусти уживајући у амбијенту све до тренутка кад је осетио да више није у авиону. Био је толико присебан да активира падобран, успешно се спусти на земљу и обавести команду шта се догодило. - Командант нареди да двојица пилота са два авиона пођу да га траже. У једном је био војни сниматељ Теодор Панчина који је испричао интересантну причу о авиону који је сат и 45 минута летео без пилота. Кад му је понестало горива, а захватио га јак ваздушни талас, окренуо се на крило, пао на земљу и изгорео. Касније се испоставило да је пао на исту њиву на којој је оборен невидљиви авион за време НАТО агресије – каже Благојевић. Врло лепа и необична прича још једном је потврдила колико је Воја имао среће у професији обележеној многим тешким тренуцима. Један од најтежих био је онај када је Општински комитет СКЈ, у време док је у њему активно радила идеолошка комисија, донео одлуку да му се забрани летење на авионима, а одлуку о томе тешка срца саопштио председник Аеро клуба Жика Андрејевић. Шездесет година живота је Воја Благојевић посветио летењу, а да живот често показује противуречности и бесмисао доказује чињеница да је касније у два мандата био председник Ваздухопловног савеза Србије, а после и потпредседник Ваздухопловног савеза Југославије. Т. Радовановић

МАГАЗИН 6.11.2016.

Орден за делатну љубав према светој Цркви

МАГАЗИН

6.11.2016.

БИБЛИОТЕКА ДУХО

- Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ добитник епархијског Ордена Преподобног Симона Монаха - краља Стефана Првовенчаног. – Библиотека установа која је вишегодишњим мисионарским делом у области културе и образовања завредила обележје културног упоришта локалне заједнице. - Духовни светионик у времену у којем су светла све пригушенија. - Орден Епархије жичке највећа почаст и признање, али додатна обавеза. – Библиотека место на коме се стичу знања од непроцењиве вредности Небројано пута је поновљено како се међу краљевачким установама, чији је оснивач град, издвајају оне које се баве културом, пре свих Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, а доказ су бројна признања којима је овенчана. Последње у низу је вредно

одличје дубоког значења и смисла, епархијски Орден Преподобног Симона Монаха - краља Стефана Првовенчаног, које јој је додељено одлуком епископа жичког Јустина. У Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ оцењују како је значајно

признање потврда чињенице да је ова установа, вишегодишњим мисионарским делом у области културе и образовања, завредела обележје културног упоришта локалне заједнице. Основа за то су бројне активности међу којима се најзначајнијим

сматра двадесетпетогодишња традиција Жичког духовног сабора који је израстао из идеје да се, под окриљем Манастира Жиче, окупе најистакнутији српски песници чија се поезија наслања на православну духовност и српску културну баштину. У значајна достигнућа убраја се и очување континуитета књижевног часописа „Повеља“ и потврда да, идући у корак са савременим тренутком, кроз дигитализацију документарне грађе о завичајном подручју библиотека буде духовни светионик у времену у којем су светла све пригушенија. Свечаност доделе значајног признања отпочела је звуцима композиције „Оче наш“ Николаја Кедрова, у извођењу Градског хора „Црвчанин“, а завршена предавањем о делу Фјодора

Михајловича Достојевског „Човек и нечовечне идеје: Злочин и казна“ др Јасмине Ахметагић. У име Народне библиотеке „Стефан

Одлука Његово преосвештенство господин Јустин, по милости божјој епископ жички, за делатну љубав према светој Цркви одликује Народну библиотеку у Краљеву „Свети Стефан Првовенчани“ епархијским Орденом Светог Преподобног Симона Монаха. У Краљеву 2. новембра 2016. године. Епископски број 1469. Епископ жички годподин Јустин.

Првовенчани“ знамење је примила директорка Драгана Типсаревић која је потврдила да орден Епархије жичке прима као највећу почаст и признање, али и као додатну обавезу. - Поред имена које са поносом носимо, а које је наша привилегија повлашћеног положаја близине манастира Жиче, и орден нас обавезују на нова прегнућа у очувању културне самосвести – рекла је она. Епархијско одличје је установљено одлуком Светога Синода Српске православне цркве, а Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ је тек други добитник овог признања. То је и повод да епископ жички Јустин потврди значај ове установе као место на коме се стичу знања од непроцењиве вредности. Т. Радовановић

Фото: М. Радовановић

ОВНИ СВЕТИОНИК

Нова издања краљевачког Народног музеја

МАГАЗИН

6.11.2016.

ЖИВОТОПИС ЛЕГЕН

- Кеса са заоставштином легендарног новинара Мије Сарића, у којој су поред необјављених прича и репортажа били покушаји да се направи драма и сценарио за филм, годинама лутала од једног до другог пријатеља све док није доспела до Ђорђа Симића. – Књига није ода човеку кога нема већ сећање на различите тренутке из његовог живота, како оне које га представљају у позитивном светлу тако и оне друге. – Мија Сарић редитељ првог Сабора трубача у Гучи са четири оркестра. – Отварање изложби бираним речима као да изговара речи краља Лира. – Први усмени књижевник. – Књига „Путовање данским краљевским возом“ Славољуба Маржика састављена од сећања и снова. - Живот је велики сан који се сања отворених очију

Фото: М. Радовановић

НДЕ КОЈА ХОДА

а краљевачки Народни музеј постаје све озбиљнији издавач сведоче две нове књиге везане за локалну средину које су, као један од првих програма поводом обележавања Дана Краљева, представљене у предвечерје Краљевдана. Прву „Мија“ приредио је Ђорђе Симић, свестрано образован талентован и вредан сликар радозналог духа који је креативност испољавао у више видова, као педагог, писац, ликовни критичар, музичар иницијатор и организатор многих ликовних изложби и других културних манифестација, док је друга „Путовање данским краљевским возом“ дело Славољуба Славка Маржика. Књига „Мија“ говори о Миодрагу Мији Сарићу, новинару који је по завршетку Другог светског рата био редитељ и глумац професионалног позоришта у Краљеву. За генерације оних који су тек маштали да постану новинари Мија се чинио недодирљивим, а маркантна појава човека који је међу првима у Србији бријао главу поред поштовања по који пут уливала и страх поготово кад би прецртао читаве странице нових текстова. Имиџ легенде која хода био је довољан

МАГАЗИН

6.11.2016.

мотив Ђорђу Симићу да приреди књигу тим пре што је један од ретких Краљевчана који га је познавао од најранијег детињства. Податак да се књига појавила пуних 39 година након смрти Мије Сарића отвара бројна питања, између осталих и зашто се није појавила много раније. Разлози томе су различити, а најзначајнији да је кеса са заоставштином легендарног новинара, у којој су поред необјављених прича и репортажа били покушаји да се направи драма и сценарио за филм, годинама лутала од једног до другог пријатеља све док није доспела до Симића. Пре тога је дуго стајала код Славољуба Маржика који, презаузет радом на новој књизи, није имао превише времена да се бави овом заоставштином. Разлог више је податак да је Симић дуже, и боље, познавао Мију Сарића. Податак да је Сарић један део живота током Другог светског рата провео у једном од немачких радних логора повод је за очекивање да човек вичан перу прибележи бар део онога што је преживљавао у том периоду, што би била добра основа да се напише роман. То је Симићу био основни

мотив да прихвати понуду и зачепрка по кеси препуној папира међу којима је било само оно што је Сарић написао по повратку из заробљеништва. - Књигу је написао Мија Сарића, а ја сам је само направио од сегмената сећања његових колега и школских другова, мојих сећања и догађања у Краљеву педесетих и шездесетих го-

дина и података које сам о томе скупио. У тој кеси сам пронашао приче и покушаје да се направи филмски сценарио. Све је то било направљено тик после рата, под утицајем руских филмова из тог времена, са пуно патоса, емоција, и практично неизводљиво. Што се драме тиче недостаје првих осам страна тако да не знам ни како се

зове, а и она је испретурана тако да није могуће да се од тога нешто уради. Оно што је остало вредно, и што је могло да се искористи, то су његове приче и репортаже које је објављивао у „Ибарским новостима“. Пошто су почеле да се штампају 1953. године, а комплети су сачувани у библиотеци, па сам данима седео и претурао по њима и тражио Мијине приче и репортаже. Поред 31 приче и репортаже ту се налази предговор који је писао његов другар са студија Маржик, мој текст Животопис, сећања његових школских другова из гиманзије и факултета и моја лична сећања – каже Симић. Сећања датирају из периода оснивања професионалног позоришта у Краљеву 1949. године кад су аматерску глумачку екипу Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ појачавали професионалци, међу њима Симићева тетка Мила Поповић, глумица Југословенског драмског позоришта и сестра од друге тетке Мира Цекић која је још пре рата студирала академију за глас, и лепо певала, а остала запамћена по улози Коштане. Била је то добра основа да се и Симић, у то време тек дечачић, врзма по позоришту у коме је

врло рано упознао Мију Сарића који је, као професионални глумац, предложио да се формира омладинска секција. Она је, на први позив, окупила 63 средњошколца што је било више него довољно да се изабере четрдесет најбољих за прву представу. Књига би, потврђује приређивач, могла да буде и вишеструко обимнија да се у њој нашао бар део кафанских анегдота везаних за Мију Сарића. Процењено је да многе од њих нису прикладне за објављивање овог типа што је у највећој мери утицало да буде таква каква је. Процена да човек какав је био Мија Сарић заслужује да буде запамћен по ономе какав је био утицала је на одлуку да књига о њему не буде ода човеку кога нема већ сећање на различите тренутке из његовог живота, како оне које га представљају у позитивном светлу тако и оне друге, а било их је као и код сваког другог. Они који су познавали Мију Сарића потврђују

6.11.2016.

МАГАЗИН

како је имао харизму да око себе окупља младе људе. Импоновало је то и једнима и другима, Мији само до тренутка кад је схватао да га млађи, по много, чему превазилазе. - Код учитеља постоји особина да им је мило кад их ђак превазиђе, нарочито у ономе што је научио од учитеља. Како смо ми, као клинци који су се изродили испод његовог шињела, расли, завршавали неке школе, учили нешто, читали и сазнавали па почели полако да га претичемо у неким стварима, код њега се није појавио тај понос учитеља, него злоба. Зато је умео да прави примедбе на нешто што смо радили које нису стајале и нису биле лепе. Тако је избегао „Октобар“, часопис за књижевност, уметност и културу који је направило нас неколико мангупа између 24 и 28 година. Први број листа смо направили, и преломили, у канцеларији која је била удаљена само десет метара од његове, а он није хтео ништа да нам помогне, нити да се меша, нити да помене „Октобар“. И даље се дружио са нама у кафани, али чим није био главни споредне улоге није прихватао. Није имао примедбу на то што смо направили, нити је коментарисао, нити уоште на то обраћао пажњу и то је једна од његових мана – сведочи Симић. И као дугогодишњи уредник културне рубрике у „Ибарским новостима“ Сарић је имао, по многима, чудне критеријуме при избору тема. Тако никада није ништа написао о Владиславу Маржику, првом академском сликару рођеном у Краљеву, а дружио се са његовим сином Славком. Приређивач признаје како је покушао да прикаже Мију Сарића као обичног чаршијског човека који је у једном тернутку био коначни судија за све што се дешавало у култури. Био је иницијатор бројних догађања, председник жирија и шта год, чак и редитељ првог Сабора трубача у Гучи на коме је наступило само четири оркестра. У време кад је стасавала група сликара који су профилисали прву ликовну сцену у Краљеву, Мома Антоновић, Мића Маравић, Стеван

Арсић, Ђирђе Симић и Раша Дугалић, једини који је могао да каже по коју реч на отварању изложби био је Мија Сарић. На тај период није избледело сећање о човеку који би бираним речима, као да изговара речи краља Лира, хвалио младе сликаре дајући им подстрек за даљи рад. Они који су у њему видели двоструку личност сведоче како је у неким тренуцима живота био посебно оран да помогне младима, а чим су почели да га претичу полако се повлачио у себе бирао друге који су се, по много чему, разликовали. У таквим ситуацијама друштво су му правили људи који се скупљају око било кога ко је спреман да плати коју чашицу ракије. Фотографија објављена у књизи приказује Сарића у типичној пози по којој је био препознатљив у „Фукси бару“ подрума Дома друштвених организација где је најчешће седео сам у углу и чекао муштерије да би, обично после друге ракије, отпочињао причу. Прича је умела да буде до те мере интересантна да га је красио епитет усменог књижев иника, јер је причао боље него што је писао. И поред тога никада није пристао, ма колико га наговарали, да запише то о чему је причао пред слушаоцима разрогачених очију. Преовладава утисак да је Симић написао допадљиву књигу која се лако чита и представља својеврсни споменик Мији Сарићу. И ма колико да се скоро четрдесет година повремено поставља питање има ли данас људи сличних њему, без обзира на живот на изврнутој пирамиди кад је лаж истина, и кад су уздрмани духовни темељи цивилизације, чини се да их још има. Један од њих је несумњиво Славољуб Маржик који у последњој књизи „Путовање данским краљевским возом“ чува од заборава догађаје и људе који су у њима, и са њима, живели своје животе. Уверење директора Народног музеја Драгана Драшковића да су Краљевчани са годинама све вреднији и значајнији основ је за намеру да се, уз њихову помоћ, сачувају од заборава делови прошлости читавих генерација

и појединаца који су имали значајан утицај на развој овог града. Уверење да је једно од најзначанијих име Славољуба Маржика било је опредељујуће да музеј преузме улогу издавача. Поштујући то као привилегију коју му је живот понудио аутор је покушао да проживљене године, и људе са којима их је испратио, подели са свим који пожеле да прочитају књигу састављену од сећања и снова. Аутор признаје да од њих никада није одустао верујући да је живот велики сан који се сања отворених очију. То веровање му је у многим приликама помогло да живот разуме другачије од истине онога што се дешавало са њим и око њега. Тако је, признаје Маржик, налазио потребну храброст, памет и срећу како би могао даље да прати своје снове. - У овој мојој животној причи уплело се много догађаја и људи са којима су сусрети били другојачији од сазнања и искуства која сам понео из Краљева. Сећање на та времена, и године које су наше генерације оставиле у Краљеву, остале су потреба коју са собом, и у себи, носимо као значајну претпоставку за наше трајање. Анализирајући оно што се дешавало у другој половини 19. века имам утисак да је према Карановцу, и Краљеву, била вођена једна чудна политика државе. У тој политици Краљево, као једно од значајних места у Србији, није могло да добије гимназију, иако је прво, још 1872. године, сазидало ову зграду која је била највећа и најлепша после Капетан мишине у Београду. То је један од разлога због чега су многи паметни људи морали да оду из Краљева и постајали академици, професори универзитета, ректори. Вероватно има и других разлога, а један може да буде то што је Краљево географски постављено тако да је велика фреквенција долазака и одлазака. У тој потреби да се креће све су се ствари у Србији кретале према северу, а одлази се и данас док у ове, са задовољством, долазе људи из других крајева – каже Маржик. Т. Радовановић

Славољуб Маржик

МАГАЗИН 6.11.2016.

На репертоару Биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

6.11.2016.

Тролови

Од твораца славног серијала Шрек долази анимирани филм „Тролови“, интелигентна и духовита комедија која се бави потрагом за срећом и води у шарен и чудесан свет настањен увек оптимистичним троловима вечито расположеним за игру и песму. Ту су и комично песимистични Бергени који су срећни само кад се наједу тролова. Када оптимистична и весела принцеза тролова Мака започне опасну мисију спашавања најбољих другара од гладних Бергена, долази до тога да моли за помоћ градског кувара Закерала, песимистичког реалисту који жели да јој докаже како свет нису само колачићи и дуге. Њих двоје ће се заједно упустити у авантуру из ван света који им је познат. Њихова мисија је пуна авантура и незгода док нескладни дуо покушава да буде максимално толерантан како би обавио посао најбоље што може. Јединствени свет је пун крзна, шљокица и сјајних боја, а гледаоце одушевљава живописни и привлачни чупави свет различит од свих досад виђених на филму. Ту су и фризуре – веселе, шарене и чупаве косице које сежу у висине и пркосе гравитацији, па су препознатљиви заштитни знак свих тролова. Маштовит и јединствен свет који настањују пун је незаборавних ликова, музике, хумора, авантуре и боја. Главна тема је срећа и њом је испуњен сваки тренутак филма који истражује како се односимо према другима, и још важније према самима себи, па шаље поруку да срећа долази изнутра и може бити снажна и заразна сила

кад почне да се шири. Прича о троловима сугерише да свако може донети промену снагом позитивног мишљења и деловања, истовремено истичући значај исправног поступања посебно код суочавања са страшним изазовима. Филм се приказује до среде, пројекције почињу у 17,30, a улазница кошта 300 динара.

Име: Добрица, презиме: непознато Трилер „Име: Добрица, презиме: непознато“ је бајка за одрасле о томе како би живот могао да буде леп када човек човеку не би био вук. Добрица се радује да је све у реду, али неповерење прераста у поверење, подозривост у веру, безнађе у наду. Како време протиче снага љубави и његова способност да чини људе бољима трансформишу свет око њега и праве га не онаквим какав јесте, него какав би требало да буде. За све има места у Добричиној кући која постаје дом за породицу, пријатеље које је придобио добротом преображавајући сваког појединачно. Наркоманка постаје супруга која му рађа још деце, кћерка налази топли дом, мир и сигурност, бескрупулозна новинарка постаје опет мајка већ одбаченом детету, наркоман болестан од сиде проводи последње месеце окружен бригом и љубављу оних које је злоупотребљавао, чак и мачке и пси луталице ту налазе заштиту и сигурно уточиште. По сопственом и сценарију Славка Штимца филм је режирао Срђа Пенезић, а главне ликове тумаче Славко

Штимац, Хана Селимовић, Мирјана Јоковић, Хелена Јаковљевић, Богдан Диклић, Бојан Димитријевић, Марко Баћовић, Гордана Ђурђевић, Рада Ђуричин, Бранислав Лечић, Милан Цаци Михајловић, Владислава Милосављевић и Миодраг Радовановић. Филм се приказује до 9. новембра у пројекцијама које почињу у 19,30, а улазница стаје 300 динара.

Доктор Стрејнџ Из студија Марвел стиже „Доктор Стрејнџ“, прича о светски познатом неурохирургу др Стивену Стрејнџу коме ће се живот заувек променити кад му, после ужасне саобраћајне несреће, руке остану парализоване. Пошто традиционална медицина не може да му помогне биће приморан да потражи лек у мистериозној енклави познатој као Камар-Таџ, али ће убрзо схватити да ово није само центар за лечење већ и прва борбена линија против мрачних сила које желе да униште постојећу стварност. Ускоро ће Стрејнџ, наоружан новим магичним моћима, бити приморан да одабере да ли жели да се врати у живот пун богатства и славе, или да остави све то за собом и бори против најмоћнијег чаробњака на свету. По сопстевном сценарију филм је режирао Скот Дериксон, а у главним улогама наступају Бенедикт Камбербач, Читвел Еџиофор, Тилда Свинтон и Рејчел МекАдамс. Пројекције почињу у 21,30, а за улазницу треба припремити 300 динара.

Љубиша Ајдић

МАГАЗИН 6.11.2016.

Сећање на октобар 1941. године

СВЕДОЧЕЊЕ ПРЕТОЧЕНО У ПЕСМУ есма „Ој планине“ Љубише Ајдића записана прошле и ове године у Сент Луису, Сједињене Америчке Државе, чува сећања шестогодишњег дечака на догађаје који су се одиграли у Краљеву 14. октобра 1941. Аутор говори о злочину над цивилним становништвом који су, у оквиру немачких војних снага, извршили аустријски војници као одмазду за поразе у борбама на Церу и Колубари у другој половини 1914. године. - У овом тексту је дат приказ како партизанска десетина из правца Ратарске школе не продире према центру града већ бочном Главашевом улицом напушта сукоб са Немцима који су раздражени до беснила па врше стрељање. Да је комунистичка формација хтела да ослободи Краљево, или житеље који су већ били заточени, логично је било да се напад врши у правцу Фабрике вагона. Артиљеријска паљба је из правца Ратарске школе почела 7. октобра који је у историји познат као Дан артиљерије. Трајала је седам дана, до 14. октобра, а нису остварени никакви резултати сем што су се Немци раздраживали да би револуција успела. После бомбардовања врши се фиктивни напад у цик зоре 14. октобра кад су дошли тенкови да симболично покажу како устаници неће оставити

народ на цедилу. Они фиктивно отварају паљбу у ваздух, долазе до цркве и улицом поред Лазовић кафане враћају се како их Немци не би могли гонити. После тих тенкова Немци су дошли до гостионице Женева са једним „тигром“, модерним тенком који је припреман да добије Други светски рат. Чак су дозволили дечацима да се пењу на тенк све док се није зачула бука три немачка камиона који су са периферије долазили Карађорђевом улицом. Немци су скинули дечаке са тенка и преузели улогу саобраћајне полиције, јер су очигледно знали где се налазе и у каквој су мисији били камиони прекривени шаторским крилима која позади нису била ушнирана и затворена, већ су по турској калдрми, а било је и мало ветра, ландарала откривајући наслагане лешеве српских сељака окренутих лицима на доле. Још памтим једну уздигнуту ногу без опанка и црне чарапе са украсним венцем цветића где се завршавају доколенице. Била је то сељачка формација људи у гуњевима и свечаним оделима који као да су кренули на свадбу, а добили метак у леђа јер у том делу града није било Немаца – сведочи Ајдић уз потврду да песма дочарава атмосферу блокаде града, извођење талаца из гостионице Женева и бекство партизанске формације преко Ибра.

МАГАЗИН 6.11.2016.

ОЈ ПЛАНИНЕ О Јелице лепото-планино Еј литице стаменог Стјеника Што тајите тајун рата? Каж'те право шта је негда било! Шума јечи кад опали пушка Шума шуми када ветар хучи, Поток шумски жубор речи носи Шума шушка кад лишће шапуће... Шапат шуме, цвркут птица шири Урлик звери на мах се утиша, Људи ћуте, немушт брзо збори Мисли море док не проговоре!

Сјурише се крај Мирине чесме Низ калдрму и стрму обалу, Брзи Ибар газом прегазише Обале се друге дохватише, Мокру маглу мокри ухватише... Кроз кукуруз и кроз шумске стазе Стигоше до Гоча планине њине.

Митраљеска зрна косе Бојовића мртва носе Крај ратарске пусте школе... Ој Јелице кажи право Бојовића јел' ти жао, Бојовића и остали Код Краљева што су пали.

Црни барјак у цик зоре клону, Црвен барјак тог јутра не свану град Краљево обамре у страху... У подруму сви су будни били Радост борбе – замениле слутње?! Затворена та подрумска врата. Затворена кафана Женева.

Све јунаци одабрани ко орлови са Стјеника читав Одред јеличких четника изрешетан беше с леђа рафалима митраљеза крај ратарске пусте школе, ГДЕ – Немаца било није.

Кундаком су врата отворили Немац с пушком, официр с пиштољем У вратима још и два „шмајсера“! Официр је реко „МОРГЕН“ Војник је легитимисао... Тврде речи „КОМАНДАТУР“ – „ЦУРИК“ Давале су неку наду свима?! У подруму наста предах страха, Шапат наде помешан са зебњом Ко молитва упућена Богу У тишини проструји подрумом... РУКЕ У ВИС! – пресече све редом. РУКЕ У ВИС! – обезличи људе НАШИ ОЦИ посташе ТАОЦИ?! У лагеру фабрике вагона СТРЕЉАНИ СУ по свирепој норми Бројком 100 талаца за једног Немца И 50 за сваког рањеног. Одмазда је у крви огрезла!!

Пуче буна устаничка Паде глава Војводе јејичког Паде барјак СЛОБОДЕ ИЛ' СМРТИ!.. Заратише звезда и кокарда У невреме, на почетку рата Док су Немци ОДМАЗДОМ претили!

Љубиша, син Василија Ајдића Песма „ОЈ ПЛАНИНЕ“ дуга је 75 лета, Краљево 14. октобар 1941, Београд 1953/2015. Записано у Америци, Сент Луис 2015/16 године.

Појурише улицом Главаша Иве вичући задихана гласа „Издаја! Издаја-а! Код ратарске школе... ПУЦА СЕ У ЛЕЂА! Брзо другови... Брзо! Брзо преко Ибра И з д а ј а – а – а“

Ој Јелице дево невенчана Ој Јелице црна несретнице Куд одоше твоје јединице? Куд одоше момци-младожење Што ратују, као што свадбују Кад кумови, неверници били А сватови у младе пуцали! То се крије мимо историје Због Србије и револуције, Због Србије црвене и плаве За шта падоше толике главе!? Разјаривши неман фашистичку Јечменица и и црвени ини, Јуришници са оближњег брда

Ој Јелице планино времена Ој Јелице планино бремена Јој Јелице кажи право БРОЈНИХ МРТВИХ јел' ти жао У лагеру што су пали... СМРЋУ СВОЈОМ – голоруки ШТО ЈЕДИНИ РАТОВАЛИ Код КРАЉЕВА, званог града КРУНИСАНИХ, ех ВЛАДАРА!!

МАГАЗИН 6.11.2016.

6.11.2016.

МАГАЗИН

Осми пут у Вили Магдала

НОЋ ВЕШТИЦА НА КРАЉЕВАЧКИ НАЧИН

Фото: М. Радовановић

- Обележавање Ноћи вештица најчешће прате костимиране забаве, прављење лампи од тикве, гледање хорор филмова и читање застрашујућих прича. - Ноћ вештица у Магдали има карактер глумачко рекреативне забаве чији је основни задатак да се искажу духовитост и креативност, уједно способност дистанцирања од суморне свакодневице. - Халовин је на западу празник којим се обележава крај бербе житарица, а везује се за плодност и обезбеђење довољне количине хране да би се након дуге зиме дочекало пролеће. - Вештице као заштитни знак празника су позитивне особе које поседују одређене моћи и задатак да чувају природу и људе, а некада су лечиле и имале видовњачке способности. - Иако се вештице углавном помињу у негативном контексту у митологији су познате као позитивна бића

МАГАЗИН 6.11.2016.

ила Магдала, дом Хаџи Милене Марије Магдалене и Бранка Ковачевића, осми пут заредом била је стециште бројних пријатеља који су допутовали из различитих крајева земље да би, последњег октобарског дана, у пријатном амбијенту прославили Ноћ вештица. Овај дан који је у древним религијама означавао крај старе, а почетак нове, године као светковина се обележава 31. октобра, ноћ уочи Свих светих, а порекло води из келтске митологије и паганских обичаја који су се везивали за њу. Док деца иду од врата до врата и траже слаткише узвикујући „смицалица или посластица“, што значи да ће учинити нешто неваљало ако их не добију, празник најчешће обележавају костимиране забаве, прављење лампи од тикве, гледање хорор филмова и читање застрашујућих прича. Иако се у давним временима везивало за верске ритуале обележавање је до данашњих дана попримило другачије обележје па више, а то потврђује и Хаџи Милена, нема никакве везе са религијом, и представља прилику да се последњи

МАГАЗИН

6.11.2016.

дани у години искористе за окупљање пријатеља којих је сваки пут је све више. Ноћ вештица у Магдали има карактер глумачко рекреативне забаве чији је основни задатак да се искажу духовитост и креативност, уједно способност дистанцирања од суморне свакодневице. Половина јесени најављује скору промену времена што у великој мери утиче на смањено интересовање за било којим видом масовнијег окупљања, па је ово последња прилика да се то учини и још једном искаже поштовање према породици Ковачевић. Највећи део радног века проведен у Немачкој прилика је за упознавање са културом западних земаља што је повод за жељу да део који се сматра квалитетним буде пренесен и на ове просторе. У земљама Западне Европе Ноћ вештица се сматра даном забаве када се посебно украшавају дворишта, а у куће пуне весеља и позитивне енергије примају бројни пријатељи. Они који за то имају услова окупљају се око логорске ватре са маскама које треба да отерају зле духове. На овај дан се изједначавају позитивна и нега-

тивна енергија, више силе и духови, и одлучује ко ће да влада до следећег Халовина. У земљама Западне Европе овај дан се обележава у ресторанима, породичном дружењу и улицама које су пред наступајућу зиму последња прилика за масовнија окупљања на отвореном простору, а леп јесењи дан добар повод да се, уз по који колачић и обавезну бундеву, попије и кувано вино. Халовин је на западу празник којим се обележава крај бербе житарица, а везује се за плодност и обезбеђење довољне количине хране да би се након дуге зиме дочекало пролеће. Ирски имигранти су у 19. веку верзију ове традиције пренели у Северну Америку, а Ноћ вештица се, сем Сједињених Америчких Држава, прославља у Ирској, Канади, Великој Британији, Шведској, Порто Рику, Јапану, Новом Зеланду и неким деловима Аустралије. Порекло празника датира још од античке келтске светковине „Samhain“ посвећене истоименом паганском божанству. Келти, који су живели на просторима данашње Ирске, славили су Нову годину 1. новембра, а ноћ пред

МАГАЗИН 6.11.2016.

Легенда о Џеку О'Лантерну

МАГАЗИН

6.11.2016.

Обичај дубљења бундева заснива се на ирској легенди о ковачу Џеку, познатом по домишљатости, али и шкртости. Једна од њих говори како је преварио Ђавола нудећи му душу у замену за пиће. Након што се Ђаво претворио у новчић како би платио пиће, Џек га је брзо ставио у џеп у којем је био крст, па овај више није могао да се врати у првобитни облик. Тек након што је обећао да неће тражити његову душу следећих десет година, Џек га је извадио из џепа, а по истеку тог периода поново преварио тако што га је замолио да му дода са стабла јабуку на чијој је кори брзо нацртао крст. Због грешног живота након смрти Џек није примљен у Рај, а на вратима Пакла дочекао га је Ђаво и послао у мрак, а да би га се решио дао му комад угља. Џек је издубио репу коју је имао у џепу, ставио у њу угаљ и од тада, пошто никада није пронашао пут кући, лута носећи издубљену репу у руци. Тако је Џек О'Лантерн (Џек Фењер) постао симбол душе која је проклета па лута између светова.

њу „Samhain“ верујући да се тада духови мртвих враћају на земљу узрокујући проблеме и уништавајући усеве. Њихови пагански свештеници градили су огромне ломаче око којих су се окупљали људи како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима, а у току прославе носили су костиме, углавном од животињских глава и коже. Према неким изворима да би умилостивили богове и од њих за узврат добили срећу и берићет, жртвовали би и по којег живог човека а кад су схватили да од тога нема ништа празник је добио другу димензију, па се слави у част живих и мртвих којима владају само позитивне силе. Вештице као заштитни знак празника су позитивне особе које поседују одређене моћи и задатак да, пре свега, чувају природу и људе, а некада су, каже Хаџи Милена, лечиле и имале видовњачке способности, а тамна боја одеће коју носе има улогу заштите, јер кроз црно платно не

може да продре никаква енергија. У костимима се комбинују љубичаста и наранџаста боја као симбол живота, док је вештичина метла симбол чишћења свега што је негативно да би се особа осећала слободно. У исто време звездица треба да представља контакт с небом и остатком космоса. Иако се вештице углавном помињу у негативном контексту у митологији су познате као позитивна бића. Осму годину заредом у Вили Магдала домаћица, и главна вештица, Хаџи Милена Марија Магдалена дочекује пријатеље и добронамернике на дан који је првобитни смисао изгубио доласком хришћанства. Пре тога људи су веровали, објашњава љубазна домаћица, у разне богове и обележавали пролећне, јесење, зимске и жетвене празнике у које се убраја и Халовин. Према предању традиција обележавања овог празника потиче са наших простора, али су је преузеле земље запада из којих се ширио на друге делове света.

Поред класичног маскенбала у истом амбијенту током лета ово је прилика да се још једном окупе пријатељи уз кувано вино и ракију и богату трпезу, на којој централно место заузима гулаш, и бројне слаткише којима се највише обрадују најмлађи. Храна се спрема од јесењих плодова, највише бундеве и тикве, а преовладавају наранџасте и златне боје јесени прошаране црним. Све шаренија структура оних који по навици навраћају до Магдале увек је повод за нове идеје, а љубазна домаћица ове године најављује формирање дамског удружења - Ја сам уметница, сликар и модни креатор, и мој живот не би имао смисла ако не би био креативан. Зато желим да се дружим са различитим људима и формирам женско дружење „Даме некада и сада“ са циљем да будемо мало креативније, да нађемо времена да правимо нешто интересантно, да убијемо монотонију и не траћимо слободно време, него да га користимо за креирање лепих ствари којима ћемо некоме и помоћи. Кад дође време треба да пропагирамо нашу културу, наше знање, умеће и некадашњу радиност, а да се не ограничимо само на наш простор – поручује Хаџи Милена. Поред традиционалног гулаша гости су и ове године највеће интересовање показали за чорбу која се служила из повелике бундеве уз обиље зимских плодова ораха, бадема и лешника, а све је зачињено довољном количином слаткиша и тортом из домаће радиности. Т. Радовановић

МАГАЗИН 6.11.2016.

Слога - Смедерево 1953

105:84

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ИЗМЕЂУ 6. ДО 13. НОВЕМБРА

МАГАЗИН

6.11.2016.

6. новембар

355. — Римски цар Констанције II је у Милану прогласио свог брата од стрица Јулијана за свог савладара-цезара. 1632. — Шведски краљ Густав II Адолф, велики војсковођа и војни реформатор, погинуо у Тридесетогодишњем рату, у бици код Лицена, у којој је његова војска потукла снаге Противреформације под командом генерала Валенштајна. 1860. — За председника САД изабран Абрахам Линколн. У јануару 1863. прогласио ослобађање робова, током његовог мандата вођен Амерички грађански рат, од 1861. до 1865, у ком је Унија северних држава победила робовласнички југ. Шест дана по завршетку рата убијен у позоришној ложи у атентату који је извршио глумац Ј. В. Бат. 1880. — Француски микробиолог Шарл Лаверан, добитник Нобелове награде за медицину 1907, открио узрочника маларије, али није могао да објасни како доспева у организам. Енглески лекар Роналд Рос 15 година касније утврдио да маларију преносе комарци. 1911. — Франсиско Мадеро, вођа револуције против диктатора Порфирија Дијаза, постао председник Мексика. 1917. — После пет месеци борби, у Првом светском рату, победом западних савезника над Немцима, окончана трећа битка код белгијског града Ипра. Линија фронта померена непуних 10 километара, погинуло 240.000 војника. 1931. — Одржан антирежимски протестни скуп на Београдском универзитету, студенти потом кренули у протестну шетњу Кнез-Михаиловом

улицом. Полиција ухапсила 13, повређено шест студената. 1943. — Совјетска армија у Другом светском рату ослободила Кијев, после двогодишње немачке окупације. 1950. — Основан Музеј примењене уметности у Београду 1964. — У саобраћајној несрећи погинуо Слободан Пенезић Крцун, председник Извршног већа СР Србије и функционер КПЈ и КП Србије. После Другог светског рата био начелник ОЗНА за Србију, потом министар унутрашњих послова Србије. 1975. — На иницијативу краља Хасана, почео Зелени марш. 350.000 Мароканаца са заставицама и Кураном у рукама прешло у Западну Сахару, тражећи деколонизацију те области. Наредних дана у Мадриду потписан споразум којим је Шпанија предала Западну Сахару Мароку и Мауританији. 1986. — Завршава се шаховски турнир у Тилбургу, Холандија, победом Александра Бељавског. 1996. — Бивша република СФРЈ Хрватска постала 40. чланица Савета Европе. 1999. — Аустралијанци на референдуму с 55 одсто гласова одбацили предлог да британски монарх као шеф државе буде замењен републиканским устројством државе. 2001. — Медијски магнат, републиканац Мајкл Блумберг, изабран за градоначелника Њујорка. Наследио Рудолфа Ђулијанија. 2005. — Монсињор Киро Стојанов у Скопљу, у катедрали Пресветог срца Исусовог, постављен за скопског бискупа и апостолског егзарха у Македонији. Први Македонац после 104. године на руководећем положају у католичкој цркви у тој земљи. 7. новембар

Другог светског рата био начелник ОЗНА за Србију, потом министар унутрашњих послова Србије. 1975. — На иницијативу краља Хасана, почео Зелени марш. 350.000 Мароканаца са заставицама и Кураном у рукама прешло у Западну Сахару, тражећи деколонизацију те области. Наредних дана у Мадриду потписан споразум којим је Шпанија предала Западну Сахару Мароку и Мауританији. 1986. — Завршава се шаховски турнир у Тилбургу, Холандија, победом Александра Бељавског. 1996. — Бивша република СФРЈ Хрватска постала 40. чланица Савета Европе. 1999. — Аустралијанци на референдуму с 55 одсто гласова одбацили предлог да британски монарх као шеф државе буде замењен републиканским устројством државе. 2001. — Медијски магнат, републиканац Мајкл Блумберг, изабран за градоначелника Њујорка. Наследио Рудолфа Ђулијанија. 2005. — Монсињор Киро Стојанов у Скопљу, у катедрали Пресветог срца Исусовог, постављен за скопског бискупа и апостолског егзарха у Македонији. Први Македонац после 104. године на руководећем положају у католичкој цркви у тој земљи.

8. новембар 1519. — Шпански освајач Ернан Кортес стигао је у Мексико, где су га Астеци, верујући да је он реинкарнација астечког божанства Кецалкоатл, примили с највећим почастима. 1520. — По наредби данског краља Кристијана II извршен је покољ више од 80 шведских свештеника и племића. „Стокхолмско крвопролиће“ подстакло је устанак којим је, под вођством Густава Васе 1521. Шведска ослобођена данске власти. 1620. — Одиграла се битка код Беле планине, прва битка у Тридесетогодишњем рату, у близини Прага. 1793. — Први пут је за јавност отворен Лувр, дворац француских краљева од 1204., који је одлуком револуционарне владе 1791. претворен у музеј.

6.11.2016.

МАГАЗИН

1805. — Смедеревски диздар Мухарем Гуша Бошњак предао је кључеве града вођи Првог српског устанка Карађорђу. Тим чином Смедерево се уврстило међу прве српске вароши које је Карађорђе ослободио од Турака. 1858. — После победе над турском војском на Грахову, Црна Гора је добила међународно утврђене границе према Османском царству, за које су гарантовале велике силе - Русија, Аустрија, Француска и Пруска. 1889. — Монтана је постала 41. држава САД. 1895. — Немачки физичар Вилхелм Конрад Рендген открио је икс-зраке који су по њему названи Рендгенови зраци. За тај изум добио је 1901. Нобелову награду за физику. 1917. — Совјет народних комесара успостављен је као нова влада Русије с Лењином на челу. Лав Троцки постао је комесар за иностране послове, а Стаљин комесар за народности. 1923. — Спречен је покушај Адолфа Хитлера у Минхену да с генералом Ерихом Лудендорфом изведе Пивнички пуч. Вођа нациста ухапшен је четири дана касније и осуђен на пет година затвора, али је крајем 1924. амнестиран. Током боравка у затвору написао је књигу „Мајн кампф“ (Моја борба), која је касније постала библија нацизма. 1937. — Нацисти су у Минхену приказали филм „Вечни Јеврејин. 1941. — Основана је Албанска комунистичка партија. 1942. — Савезничке снаге под командом генерала Двајта Ајзенхауера почеле су искрцавање у северној Африци у Другом светском рату. Борбе против немачко-италијанских трупа завршене су 13. маја 1943. победом Савезника. 1944. —У Народноослободилачкој борби ослобођени су Штип, Неготино и Струга. 1960. — Џон Кенеди је победио Ричарда Никсона на председничким изборима и тако постао најмлађи човек који је икада изабран на ту функцију. 1971. — Објављен је четврти по реду албум Led Zeppelin IV британске групе Лед зепелин, на ком се налазила

и њихова најпознатија песма "Stairway to Heaven". 1977. — Грчки археолог Манолис Андроникос открио је гробницу Филипа II Македонског у Кутлешу (Вергина). 1989. — Даглас Вајлдер изабран је за гувернера Вирџиније, као први црнац у историји САД који је постао гувернер једне америчке државе. Истог дана Дејвид Динкинс изабран је за првог црног градоначелника Њујорка. 1992. — Здруженим нападом јединица Војске Хрватске, ХВО-а и Армије БиХ на Невесиње почела једна од најжешћих битака Рата у БиХ, позната као Митровданска офанзива. 1995. — Република Македонија званично је постала 38-а чланица Савета Европе. 1998. — Суд у Бангладешу осудио је на смрт 15 бивших официра, оптужених за убиство бангладешког председника шеика Муџибура Рахмана у војном удару у августу 1975. 2001. — Припадници Јединице за специјалне операције Србије ("црвене беретке") почели су протест у центру за обуку у Кула. Четири дана касније они су транспортерима блокирали цео центар и део ауто-пута у Београду. Протест је завршен 17. новембра након преговора с владом Србије. 2001. —Француски горњи дом парламента, Сенат, усвојио је закон којим се Корзици дозвољава ограничена аутономија, из којег су претходно избачени многи кључни чланови. 2002. —Савет безбедности УН на јавној седници једногласно је усвојио Резолуцију 1441 о разоружању Ирака. 2006. — Проглашен модерни Устав Републике Србије који дефинише Космет као саставни део Србије.

9. новембар 694. — Краљ Визигота на Пиринејском полуострву Егика, оптужује Јевреје да помажу муслимане и осуђује на ропство. 1282. — Папа Мартин IV екскомуницира краља Петра III од Арагона. 1494. — Породица Медичи постаје владарска у Фиренци.

1799. — Наполеон Бонапарта изводи државни удар 18. бримера, збацујући власт директоријума. 1872. — Велики пожар у Бостону. 1884. — Оснивање Основне школе Стеван Чоловић Ариље. 1918. — Немачки цар Вилхелм II абдицира и Немачка постаје република Вајмарска република. 1937. — Јапанска војска улази у Шангај. 1938. — Кристална ноћ, први масовни чин антијеврејског насиља у нацистичкој Немачкој. 1953. — Камбоџа је постала независна од Француске. 1989. — Хладни рат: Источна Немачка отвара контролне пунктове у Берлинском зиду дозвољавајући грађанима слободан пролаз у Западну Немачку. Народ креће да разваљује зид. 1993. — Мостарски стари мост се срушио у Неретву после вишедневног бомбардовања са хрватске стране. 1996. — Мајк Тајсон доживео први пораз од Ивандера Холифилда, који је освојио трећу титулу у супертешкој категорији. 2005. — Венус експрес мисија Европске свемирске агенције је лансирана из Бајконура у Казахстану.

10. новембар 1444. — Хришћанска војска предвођена краљем Пољске и Угарске Владиславом III је претрепела тежак пораз у бици код Варне од Османлија на челу са бившим султаном Муратом. 1910. — На иницијативу Павла Поповића, Александра Белића и Јована Скерлића, основано Друштво за српски језик и књижевност, ради усавршавања наставе српског језика и књижевности у школама. 1928. — Хирохито крунисан за 124. јапанског цара. 1969. — Први пут емитована америчка дечја ТВ емисија "Улица Сезам". 1975. — Владе СФРЈ и Италије потписале Осимски споразум о коначном решењу граничних питања. 1989. — Бугарски комунистички лидер Тодор Живков смењен с власти након 33-годишње владавине.

1991. — У Вуковару почеле уличне борбе између припадника ЈНА и хрватских полицијских снага. 2006. — Председник Србије, Борис Тадић, расписао парламентарне изборе за 21. јануар 2007.

11. новембар 308. — Римски цар Галерије прогласио свог старог саборца и земљака Лицинија за свог августа-савладара. 1500. — Француски краљ Луј XII и Фердинанд Арагонски потписали су тајни споразум у Гранади о подели Италије. 1889. — Вашингтон је постала 42. држава САД. 1918. — Маршал Јозеф Пилсудски прогласио је независну републику Пољску. 1941. — С територије Совјетског Савеза у Другом светском рату почело је емитовање програма радио станице „Слободна Југославија“. 1942. — Немачке трупе су у Другом светском рату запоселе и неокупирани део Француске, под контролом квислиншке владе у Вишију. Истог дана немачке и италијанске трупе су окупирале и француско острво Корзика. 1944. — Почела је Батинска битка у којој су јединице совјетске Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије у Другом светском рату, после тешких борби 23. новембра поразиле немачке снаге. 1945. — Одржани су први послератни избори у Југославији на основу којих је конституисана Уставотворна скупштина Демократске Федеративне Југославије. 1952. — Џон Мулин и Вејн Џонсон у Лос Анђелесу су први пут приказали свој изум - видео рекордер. 1958. — на Kлиници „Кири” у Паризу, извршено прво успешно пресађивање коштане сржи. 1961. — Совјетски град Стаљинград је преименован у Волгоград. 1965. — Премијер Родезије Ијан Смит једнострано је прогласио независност од Уједињеног Краљевства, која је режим беле мањине прогласила

6.11.2016.

МАГАЗИН

илегалним и увела трговинске санкције. 1971. — Сенат САД је ратификовао уговор којим је Јапану враћено острво Окинава, одузето крајем Другог светског рата. 1975. — Проглашена је независност Анголе, после пет векова португалске колонијалне власти. Први председник Народне Републике Анголе постао је Агостињо Нето. 1992. — Енглеска англиканска црква је напустила вековну традицију и допустила женама да буду свештенице. 1996. — Председник Гватемале Алваро Арсу је саопштио да је с герилским покретом постигнут споразум о окочању 36-годишњег грађанског рата у тој централноамеричкој земљи. 2000. — Ступио је на снагу Закон о Централној банци Црне Горе, чиме је заокружена монетарна власт у Црној Гори, инаугурисана пре годину дана, увођењем немачке марке у платни промет те републике.

2001. — Дан након пријема Кине у Светску трговинску организацију, члан те организације постао је и Тајван. 2002. — Председник компаније Мајкрософт, Бил Гејтс поклонио је 100 милиона долара за борбу против АИДС-а у Индији. 2003. — Бугарски председник Георги Прванов допутовао је у дводневну посету Србији и Црној Гори. Он је први бугарски шеф државе који је након 53 године, званично посетио Београд. 2004. — Парламент Литваније ратификовао је нови Устав Европске уније. Литванија је прва чланица Уније која је усвојила европски устав.

12. новембар 1812. — Након повлачења из Москве, остаци Наполеонових трупа претрпели су тешке губитке на реци Березини. 1918. — проглашена је Прва ау-

стријска република, дан после капитулације Немачке у Првом светском рату и абдикације цара Карла I. 1920. — Потписан је Рапалски уговор којим је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, под притиском Велике Британије и Француске, уступила Италији Истру, Јулијску крајину, Задар и острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружу, касније и Ријеку. 1927. — Лав Троцки, једн од лидера „леве опозиције“ унутар партије, искључен је из бољшевичке партије, а Стаљин је постао неприкосновени лидер СССР. Троцки је интерниран у Алма Ату, потом 1929. прогнан из земље, а 1940. по налогу Стаљина убијен у Мексику. 1932. — Националсоцијалистичка радничка партија Адолфа Хитлера добила је изборе и преузела власт у Немачкој. 1942. — Британска Осма армија генерала Бернарда Монтгомерија је у Другом светском рату заузела Тобрук у Либији и заробила најмање 30.000 немачких и италијанских војника.

1944. — У фјорду Тромзо на северу Норвешке савезници су у Другом светском рату потопили "Тирпиц", последњи велики ратни брод нацистичке Немачке. 1948. — Јапански суд за ратне злочине осудио је на смрт бившег премијера, генерала Хидекија Тоџоа и још шест јапанских вођа у Другом светском рату. 1956. — Београдско позориште „Атеље 212" је у адаптираном делу зграде „Борбе“ извело прву представу, „Фауста“ Јохана Волфганга Гетеа. 1969. — Руски писац Александар Солжењицин избачен је из Савеза совјетских писаца због жестоких критика стаљинизма у роману „У првом кругу“. Указом Врховног совјета, најчувенији совјетски дисидент је 1974. протеран из СССР. 1970. — У снажном циклону и високим таласима у Источном Пакистану (Бангладеш) живот је изгубило најмање 200.000 људи. 1974. — Јужна Африка је суспендо-

вана из Генералне скупштине УН због политике апартхејда. 1981. — Амерички спејс-шатл „Колумбија“ је други пут полетео у орбиту око Земље, поставши прва свемирска летелица која је употребљена по други пут. 1993. — Почиње шаховски турнир у Тилбургу, Холандија. 1995. — потписан је Ердутски споразум којим се територија Сремскобарањске области (део самопрокламоване Републике Српске Крајине) утврђује као део Републике Хрватске. Споразумом је предвиђен једногодишњи период под међународном управом. 1998. — Немачки Дајмлер-Бенц се спојио са америчком фирмом Крајслер групом и настао је Дајмлер-Крајслер. 1999. — На подручју планине Бајгора, на Косову срушио се авион Светског програма УН за храну типа „АТР-42". У несрећи су погинули сви путници (21) и три члана посаде. 2001. — Југословенски вицеадми-

рал у пензији Миодраг Јокић, оптужен за ратне злочине на подручју Дубровника 1991, добровољно се предао Међународном суду за ратне злочине у Хагу. У оквиру нагодбе са Тужилаштвом Јокић је 27. августа 2003. признао кривицу, а 18. марта 2004. осуђен је на седам година затвора. 2001. — У удесу авиона америчке компаније Аирбус-300, који је пао на оближње куће одмах по полетању са њујоршког аеродрома „Џон Ф. Кенеди“, погинуло је свих 260 путника и пет особа које су се нашле на месту несреће. 2004. — За председника Румуније изабран је градоначелник Букурешта Трајан Басеску, који је био кандидат опозиционе Алијансе Националне либералне странке и Демократске странке. 2012. — Изашао је други албум групе Ван дирекшон, под називом Take Me Home.

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs