MagazIN 184 by Kraljevski MagazIN

Краљевски

Година III * Број 184 * 26. јул 2015. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

26.7.2015.

МАГАЗИН

МагазИН

на свим континентима

МАГАЗИН излази уз подршку Министарства културе и информисања

ISSN 2334-7678 (Online)

26.7.2015.

МАГАЗИН

Краљевски

Читање овог броја МагазИНа локална самоуправа помогла са 4.615 динара. Једну страницу огласног простора у Ибарским новостима плаћа 13,753.00 динара. Десетоминутни телевизијски пренос тридесете седнице Скупштине града од 25. маја плаћен 350 хиљада динара. Тродневни турнир у одбојци на песку 410 хиљада динара. “Весели спуст” милион динара. Десетодневни воравак у Русији двојице функционера 2.500 евра. За три године непредњачке власти 100 хиљада евра за тв преносе седница Скупштине.

26.7.2015.

МАГАЗИН

Вукомир Митровић

Крах краљевачке привреде (2)

- Тачка на будућност „Аутотранспорта“ стављена 2012. године кад је новоформирана власт окупљена око Српске напредне странке најавила формирање јавног предузећа које би се бавило градским и приградским превозом. - Предузеће које обавља јавни превоз, чак и да има возила, опрему и људске потенцијале, то не може квалитетно да чини кад је 80 одсто и даље у црној зони. – Највећи број послова у грађевинарству обављају предузећа из других градова. - Однос државе према привредницима је нагнао многе од њих, кад су исцрпели све могућности да одрже какву такву сарадњу, да се обрате страним амбасадама и од њих траже помоћ јер су потпуно изгубили поверење у државу

Фото: М. Радовановић

ПРИВРЕДА У ТРАГОВИМА

ропадање „Аутотранспорта“ траје годинама, посебно је убрзано након раскида уговора о приватизацији, а кулминацију доживело на истеку прве половине године кад је Краљевчанима запретила опасност од укидања градског и приградског превоза. Брзом реакцијом локалне самоуправе проблем је делимично решен, а саобраћај успостављен уз помоћ приватних превозника који су, на основу уговора о пословнотехничкој сарадњи, преузели линије „Аутотранспорта“. Шеф одборничке групе Демократске странке у Скупштини града Вукомир Митровић потврђује да овим потезом, који је верификован и у локалном парламенту, проблем није решен а да је усвојена одлука само део политичког маркетинга владајуће коалиције којој не иде у прилог прекид превоза у половини године кад се очекују локални избори. Уз све то међу демократама влада неподељено уверење о назови превозу који је већ после неколико дана на терену потврдио постојање бројних проблема. Све то је повод за подсећање да су

МАГАЗИН

26.7.2015.

још 2012. године, кад је након ђурдевданских избора изостало очекивано поверење бирача, демократе покренуле иницијативу да се проблем градског и приградског превоза решава успостављањем јавно-приватног партнерства што је био повод за озбиљне разговоре са представницима „Аутотранспорта“. У Демократској странци верују да су у то време, односу на данашњу ситуацију, постојали знатно већи финансијски и технички потенцијали за јавно-приватно партнерство са другим превозницима, па је оправдано уверење да би „Аутотранспорт“ као акционарско друштво био у много бољој позицији него данас. Кључни моменат настаје у тренутку кад је, након промене власти, у другој половини 2012. године наговештено формирање јавног предузећа које би се бавило градским и приградским превозом. Тог тренутка је, верује Митровић, стваљена тачка на будућност „Аутотранспорта“. - Кад су добили информацију да ће бити јавно предузеће менаџмент је стао са свим активностима изналажења могућих решења изласка из

кризе због очекивања од града да купи аутобусе и обезбеди плате, па се дошло до ситуације у којој смо сада. Нас су критиковали што смо то предлагали да би после три године, кад је „Аутотранспорт“ тотално пропао, Скупштина пре десетак дана донела одлуку о јавно-приватном партнерству. Кога ћемо сада да казнимо што за ове три године то није урађено? Њима је било потребно три године да схвате да је то једини начин да се реши градски превоз и да преживи „Аутотранспорт“, а вероватно тако размишљају и о „Фабрици вагона“, па ће после још једног мандата схватити шта је био концепт продаје „Магнохрома“ компанији РХИ. Први уговор са „Аутотранспортом“ и осталим превозницима истекао је још 30. јуна 2013. године. Да је тада расписан тендер за градски превоз, а то је дужност и обавеза града, ми би имали чисту ситуацију, знали би ко се пријавио за превоз и имали слику каква је ситуација да би град могао да донесе одлуку да ли да иде у концепт јавно-приватно партнерство или настави са оним ко би показао највеће потенцијале – каже Митровић.

Једнан од узрока наглог пропадања локалног превозника види се у великом броју нелегалних превозника, а то је само један од проблема којима треба да се бави локална самоуправа. Непосредно по успостављању власти на локалном нивоу 2012. године ово је био и повод за проширење Градског већа увођењем у њега једног стручњака саобраћајне струке. Три године након тога проблем нелегалног превоза и даље је присутан, а демократе сматрају да предузеће које обавља јавни, чак и да има возила, опрему и људске потенцијале, то не може квалитетно да чини кад је 80 одсто и даље у црној зони. Нелегалног превоза је било и раније, али се процењује да његов удео у укупном није прелазио десетак процената. Од тренутка кад је „Аутотранспорт“ почео интензивније да стагнира многи који су у другим предузећима остали без посла као начин за преживљавање одабрали су нелегални превоз путника што је постала масовна појава којој нису могли да стану на пут инспекцијски органи, а све што могу је подношење пријава чији је број у једном

тренутку премашио четири стотине. Искуство показује да су казне за вај прекршај минималне, и достижу износ тек једне дневнице нелегалног превозника, а изостало је одузимање возила какво подразумева стриктна примена закона као што је то случај у неким градовима. У Демократској странци верују да би овај проблем био елиминисан кад би се приступило стриктној примени закона. Од укупног броја запослених у „Аутотранспорту“ 272 је завршило на тржишту рада, а и даље је неизвесна судбина преосталих 72 од који су 35 возачи. Међу скептичнијима је све присутније уверење да би и они ускоро, већ за неколико месеци, могли да постану социјални случајеви јер се, сем јавног сектора, не назире било

каква могућност за запошљавање. Тешко објашњивим сматра се и уговор са аутопревозником из Крагујевца који поред половних аутобуса има пробела и у граду из кога долази. Упркос томе добио је најатрактивније линије градског превоза у време летњег распуста кад је смањен број путника, па се све мење извесним чини добро функционисање. Уз оне атрактивније добио је и линије на периферији које ни пре више од десет година нису биле рентабилне, па су све извеснији проблеми које би тешко могао да реши без помоћи града који само за социјална давања издваја између пет и шест милиона динара месечно. Са друге стране неизвесно је и да ли град може да улаже у одвијање превоза док се не донесу

- У поређењу са претходном у првих шест месеци ове године број запослених код приватника је смањен за трећину, а укупно за више од 1.270 радника што армију незапослених допуњава до 17.390 људи

МАГАЗИН

26.7.2015.

неопходне одлуке и томе прилагоди потребна документација. Наговештено субвенционисање превоза по пређеном километру сматра се посебно спорним ако се и занемари чињеница да би то могло у значајној мери да оптерети градски буџет. Због тога се као императив намеће потреба за озбиљнијим решавањем проблема превоза путника и свега што је требало учинити пре више година. Податак да сем неколико приватних, које су у све тежем положају, у Краљеву не постоји велика фирма повод је за још једну критику власти која не воде рачуна о својим грађанима. Као потврда овоме наводи се уступање локација за постављање киоска фирми из Београда чиме је ускраћена могућност великом броју Краљевчана да дођу до било какве зараде. - Да ли је могуће да локална самоуправа не може да направи тендер који

- На крају протекле године просечна зарада износила 36.500 динара, а да највећи број оних који имају срећу да је примају не добија више од 20 хиљада ће да буде у реду за грађане Краљева? Како наш грађанин никако не може да добије тендер у Чачку и Крагујевцу, а они добијају овде? Недопустиво је да назови инвестицију везану за реконструкција сеоских домова културе реализују фирме од којих свака друга није са територије Краљева, а подизвођачи јесу. Зграду скупштине ради фирма која није из Краљева, Завод за јавно здравље као Скадар на Бојани не ради компанија из Краљева, а да не причамо о болници где су радови каснили, па се накнадно плаћало. Да ли је могуће да људи у Краљеву нису способни да направе амбијент да краљевачке фирме уз поштовање закона могу да

добију послове? Како је то могуће у другим градовима, а ми нисмо способни да направимо за наше фирме – каже Митровић. Све добија сасвим другу димензију након изјава прдставника нових власти да ће посебну пажњу посветити приватном сектору који Краљево одржава у животу, јер буџет највећи приход остварује од приватних фирми и предузетника. Три последње године потврђују да је приватни сектор потпуно запостављен, а због чињенице да држава не показује ни минимум жеље да испуни свој део обавеза у кризу је запала и највећа „Амига“, па је једнино решење било да се отпусте радници.

Однос државе према привредницима је нагнао многе од њих, кад су исцрпели све могућности да одрже какву такву сарадњу, да се обрате страним амбасадама и од њих траже помоћ што се у редовима опозиције тумачи као потпуно губљење поверења у државу. Опаснијим од овога сматра се став по коме стране компаније ни не помишљају о инвестирању у српску привреду кад држава ни домаћим није у стању да створи одговарајући пословни амбијент. Иако су већ почетком друге половине 2012. године пљуштала обећања о отварању фабрике пелета, активирање производње у Медијапану, отварање нових тржних центара и слично није отворена ни једна радионица. У Краљеву је прошле године код правних лица било запослено 17.062 радника, а код приватних предузетника 3.226. У поређењу са претходном у првих шест месеци ове године број запослених код приватника је смањен

за трећину, а укупно за више од 1.270 радника што армију незапослених допуњава до 17.390 људи. Више од осам хиљада незапослених имају четврти и трећи степен стручне спреме, а више од 1.180 са факултетом тражи посао на евиденцији Националне службе за запошљавање, па се с правом поставља питање где запослити толико број интелектуалаца. На крају протекле године израчунато је да просечна зарада износи 36.500 динара, а да највећи број оних који имају срећу да је примају не добија више од 20 хиљада. Суморна статистика потврђује да је током прошле године склопљено 467 бракова, а да је 210 разведено што указује на слику града у коме је најизраженији економски проблем. У ситуацији кад број корисника у стању социјалне потребе расте геометријском прогресијом подаци Центра за социјални рад потврђују да у Краљеву има 8.500 домаћинстава са једним чланом и исто

толико грађана који живе сами. У 10.631 домаћинству са по два члана су само старији људи који су остали сами, јер су млађи већ напустили Краљево. - Кад је у питању омладина која заврши школу једини избор је да оде из Србије. Ако у Краљеву имамо преко 30 хиљада пензионера онда имамо слику града у коме се за помоћ највише јављају грађани који имају између 55 и 65 година. Све већи број њих се сврстава у групу оних који се називају социјалним случајевима а сличну судбину ускоро могу да очекују и радници „Фабрике вагона“, „Аутотранспорта“ и „Пластметала“ који су узели отпремнину, као и приватних предузећа која одлазе из Краљева или своде број радника на минимум да би фирма преживела. Стравична анализа потврђује да је крајем 2012. у Краљеву било више од 92 приватна грађевинска друштва која су до краја те године иградила више од 3.300 стамбених јединица док је преко

26.7.2015.

МАГАЗИН

2.400 било близу завршено, а то је урађено кад је била највећа криза. Само у 2012. години вредност грађевинских радова је била преко две милијарде динара, а буџет града две милијарде и 800 милиона. Кад поредимо са пола 2015. то није геометријска прогресија у минусу, него више стотина пута јер, сем десетак фирми које добијају послове ван Краљева, ми немао више грађевинску оперативу. Поражавајући показатељ је податак да се број издатих грађевинских дозвола мери са неколико десетина што указује на алармантно стање у овој области које наговештава банкрот – објашњава Митровић. Пажња грађевинске оперативе већ пету годину је усмерена према најављеној урбаној регенерацији дела насеља у Доситејевој улици.

Својевремено је Демократска странка покренула иницијативу да држава са Европском инвестиционом банком и Европском банком за развој обезебди средства, али је процес заустављен након преузимања власти од стране Српске напредне странке и њених коалиционих партнера. То је изазвало лавину критика након чега је посланик Демократске странке у Народној скупштини Иван Јовановић ово питање поново ставио у центар пажње. Додатну

забуну изазвала је изјава ресорног министра да пара има и да нису потребни кредити, а да је локална управа крива што се не спроводе активности на реализацији тог пројекта. Иако је 2013. градоначелник Краљева обећавао скори почетак градње, из градског буџета још ни један динар није потрошен за реализацију овог пројекта иако су средства планирана. Све наводи на закључак да је изградња овог насеља и даље под знаком питања, јер конкрет-

- Током прошле године је склопљено 467 бракова, а разведено 210 што указује на слику града у коме је најизраженији економски проблем. - Број корисника у стању социјалне потребе расте геометријском прогресијом

них активности нема. - Да би се обавио тако велики посао потребан је тим стручних људи који ће се бавити само њим, а не ад хок политичари од конференције до конференције за штампу. Велики пројекти доносе корист грађанима, а осим што би многи од њих решили стамбени проблем у Краљеву би се задржао новац од инвестиције процењене на осам милиона евра, у време владавине Демократске странке помињало се чак 18 милиона. Све што су обећали је под знаком питања, а ја морам да се враћам у назад и подсећам на оно што су обећавали, а ништа није урађено док ми све више тонемо. Обећавали су да ће Дом војске бити градски, да је све договорено са Војском Србије, да ће ту бити позориште, сликарске колоније и изложбе,

да ће се сав културни живот града одвијати у том простору. Већ је седми месец 2015. године а од тога нема ништа. Говорили су да ће град преузети Дом друштвених организација и решити све проблеме институција за које се плаћа закуп, а чак смо донели и одлуку којом се градоначелник овлашћује да потпише уговор. На крају Дом нема везе са градом, неко други га је узео у закуп, ми нисмо добили ништа, а и за насеље у Доситејевој је причано да је готова ствар и да је само питање дана кад ће да крену радови – подсећа Митровић. Процена да је Аеродром „Морава“ стратешка инвестиција за Краљево и знатно шири регион условио је да се уложе значајна средства у изградњу једног од најлепших објекта у Србији након чега су се очекивали први ци-

вилни летови. Иако су другу половину 2012. године обележиле критике којима се покушало доказати да је овај пројекат само један у низу промашених напредњаци најављују да би могао да профункционише већ првих дана септембра, најкасније у октобру. Сазнање да се на локацији аеродрома не одвијају никакви радови, а да није дефинисана ни зона аеродрома, указује да би инвестиција као мотор развоја ширег региона могла бити само још једно мртво слово на папиру. Да ли је тако могло би да буде познато веома брзо, а злобници су све више склони уверењу да је помињање аеродрома само још један повод за нова обећања пред локалне изборе који сеочекују пред крај ове или почетком наредне године. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.7.2015.

На осмом километру од Краљева према Гочу 70 м уз реку Рибницу на плацу од 10 ари кућа у два нивоа површине 100 квадрата са терасом и погледом на реку, летњиковац, уређено двориште, виноград, струја, вода телефон.

цена 60.000,00 евра 063 233 333

МАГАЗИН

26.7.2015.

„Дете у срцу“ поново у болници

ЈОШ ЈЕДНА ВРЕДНА ДОНАЦИЈА

- Удружење „Дете у срцу“ даривало породилишту Опште болнице „Студеница“ 140 спаваћица за породиље и двадесет кошуља за раднике обезбеђења. – Друга у низу донација којима се доприноси бољем раду особља. - Крајем следеће недеље, и почетком августа, очекује се велика донација из Италије од 37 кревета и исто толико наткасни, а у октобру апарат за операцију катаракте. – Повећан број пацијената који траже помоћ због енормно високих температура. Због великог броја повреда узрокованог падовима са бицикла савет родитељима да се придржавају саобраћајних прописа

26.7.2015.

МАГАЗИН

време свеопште штедње узроковане великим трошковима у јавном сектору свака донација, ма колико била мала, чини се значајном посебно ако је намењена побољшању услова боравка у здравственим установама. Након не тако давне донације породилишту Опште болнице „Студеница“ових дана је уследила још једна којом је Удружење „Дете у срцу“ даривало ову здравствену установу. Донација се састоји од 140 спаваћица намењених породиљама и двадесет кошуља са кратким рукавима за раднике обезбеђења. Обезбеђена је уз помоћ спонзора и пријатеља удружења из Врања и Бугарске, а друга је у низу које „Дете у срцу“ дарује овој здравственој установи. Подсећање да је пре неколико година организовано дружење и концерт за најмлађе пацијенте Опште болнице повод је за

обећање да ће сличних акција бити и убудуће, а све са циљем да се допринесе бољем раду особља. Вршилац дужности директора Опште болнице др Зоран Мрвић потврђује да се наставља тренд обезебеђивања донација, а последња ће побољшати квалитет и услове боравка породиља у породилишту, посебно хигијенске након порођаја. Податак да у породилишту у сваком тренутку има бар 25 жена, а да је у летњим месецима неопходно најмање два пресвлачења дневно и потребу за 50 спаваћица, води ка закључку да се најновијом донацијом обезбеђују врхунски хигијенски услови за најмање три дана, а са постојећим резервама и за читаву недељу. У Општој болници посебно важним сматрају донације породилишту у коме је протекле године обављено

1.349 порођаја. Иако се бележи тренд лаганог повећања новорођене деце очекује се да би у породилишту до краја године светло дана могло да угледа око 1.200 беба. Њима и мајкама првих дана по порођају добро дођу поклони као онај додељен продилишту током претходног месеца кад је донатор обезбедио комплете пелена, хигијенске марамице и брошуру о начину исхране, неге детета и свега што треба да се зна првих месеци по порођају. То ће, потврђује др Мрвић чинити у периоду од годину дана. Општа тенденција за побољшање хигијенских услова у породилишту води ка размишљању о набавци довољног броја клима уређаја чиме би се додатно повећао квалитет боравка у једном од најбољих породилишта у Србији. Преговори са бројним другим до-

Лето и здравље Неубичајено високе температуре за ово доба године, и податак да је повећан број суграђана који се јављају служби хитне помоћи Дома здравља повод су за савет Краљевчанима да се придржавају савета лекара, редовно узимају терапију и доста течности, и избегавају излагање сунцу бар од 11 до 16 сати. Општа болница „Студеница“ у овом периоду бележи повећан број пацијената у интернистичком сектору, а на дечјем одељењу повећан је број оних са повредама проузрокованим падом са бицикла. Узрок повећања броја и тежине повреда најмлађих бициклиста у највећем броју случајева је непоштовање закона који предвиђа ношење заштитне кациге и пратњу родитеља деци млађој од десет година. Ово је још један повод за апел родитељима да се, кад су у питању најмлађи, стриктно придржавају прописа који регулишу стање у овој области. Током летњих месеци запажен је повећан број скокова у воду, ове године и са новоизграђеног моста преко Ибра у продужетку Скопљанске улице. Иако је претходних година било доста повреда, посебно на дивљим и неуређеним плажама, ове још није забележена ни једна због које би неко затражио помоћ у болници.

наторима су у току, а искуство код великог броја њих потврђује постојање жеље да помогну, али и да знају како се донација користи и да ли је поклон стигао у праве руке. Захваљујући пријатељским везама крајем следеће недеље, и почетком августа, очекује се велика донација из Италије од 37 кревета и исто толико наткасни, а у октобру апарат за операцију катаракте који се сматра посебно битним фактором за смањење листе чекања за ову интервенцију. Иако се краљевачка Општа болница сврстава у ред здравствених установа код којих се на листама чекања налази најмањи број пацијената постоји стална тенденција да се он, ако не елиминише потпуно, бар сведе на најмању могућу меру. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.7.2015.

МАГАЗИН

26.7.2015.

Удружење параплегичара и квадриплегичара Рашког округа

ПОГЛЕД НА ЖИВОТ ИЗ КОЛИЦА

Фото: М. Радовановић

- Због помањкања финансијских средстава дружење чланова удружења само једном недељно. – Од новембра прошле до марта ове године удружење није радило. - Параплегичари и квадриплегичари се не сврставају у социјалну категорију становника јер њихова месечна примања надмашују загарантован износ минималне зараде у Србији. - Сем Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“, у којој је недавно инсталиран лифт, нема ни једне друге установе чије услуге без туђе помоћи могу да користе особе са овом врстом инвалидитета. – Све мањи број инвалидних лица на улицама. Бањско лечење мисаона именица. – Век инвалидских колица највише три године, а право на нова сваких седам

ако Удружење параплегичара и квадриплегичара Рашког округа постоји пуних двадесет година активност се, због помањкања финансијских средстава, своди на тек по једно дружење најактивнијих чланова недељно, сваког четвртка. Ту и тамо у госте дођу чланови сличних удружења из Крагујевца и Чачка којима теже од болести која их је трајно везала за инвалидска колица пада сазнање да им се све више ускраћује могућност за дружење. Они најупорнији ипак су допутовали у Краљево да у директном окршају са домаћинима покажу колико су добро савладали играње стоног тениса. Резултат тек неколицине мечева је и овом приликом, као и много пута раније, био у другом плану. Много важнијим се сматра уверење да се у друштву оних које оптерећују слични проблеми они лакше подносе.

МАГАЗИН

26.7.2015.

Председник Удружења параплегичара и квадриплегичара Рашког округа Славољуб Живић потврђује да план годишњих активности поред спортских укључује различите друге везане за забаву, културу и рекреацију, али да су због све тежих околности и ова дешавања све ређа. Једино што не мањка је довољно простора од кога се само део користи за дневни боравак и прекраћивање времена уз шах и пикадо. Некада су овде организоване ликовне колоније и књижевне вечери на које остаје само сећање. Уз 35 редовних чланова и петнаестак придружених са другим облицима инвалидитета број оних којима се пружа могућност да у дружењу лакше претуре преко главе све дуже дане премашује неколико десетина. Поразно делује сазнање да активних чланова има знатно мање, а број се

посебно смањио са све израженијом финансијском кризом која и оне из приградских насеља спречава да дођу до центра града. Све израженија рестриктивна политика локалне самоуправе, која средствима градског буџета субвенционише пројекте удружења грађана, у знатној мери се одразила и на ово. Ових дана расписан јавни позив за подношење пројеката као основе за финансирање у другој половини године обухвата области борачко-инвалидске заштите, хуманитарних програма, екологије, задовољења потреба младих, културе, заштите људских права и друге програме којима се задовољавају јавне потребе, а намењено им је седам и по милиона динара. Искуство из досадашњег периода, и прве половине ове, сведочи да би удружење до краја ка-

лендарске године могло да рачуна на онолико пара колико је довољно да се исплати двомесечна надокнада секретару који им је једина веза са светом. За све остало очи су упрте према другим конкурсима који у овој години доносе додатних шест хиљада динара месечно. То је довољно тек да се плате трошкови електричне енергије и комуналије, па не преостаје ни динар да би се купио по који сок за освежење у дневном боравку. - Раније су пројекти финансирани скоро у целини, били смо испоштовани за све што наведемо а то нам је у великој мери значило за функционисање на годишњем нивоу. Могли смо чешће да се окупљамо и идемо и на страну, јер су наше активности везане и за посете другим удружењима и учешће у разним манифестацијама, претежно спортским. Свако удружење

је организовало турнир у шаху, а иако на нивоу државе постоји лига у шаху, стоном тенису и стрељаштву ми не партиципирамо јер немамо средства. Да одемо до Новог Сада треба нам петнаестак хиљада динара, а наш буџет је шест хиљада месечно. Сваког месеца има по неколико таквих турнира плус бројне друге манифестације везане за рекреацију, лов, риболов, ликовне колоније и књижевне вечери – каже Живић. Краљевачки параплегичари и квадриплегичари нису у ситуацији да им присуствују, па су принуђени да се задовоље по којим одласком до Крагујевца или Чачка одбијајући сваку помисао да би могли да учествују на вишедневном турниру. Годинама уназад у Краљеву су одржаване Републичке игре параплегичара и квадриплегичара Србије, а учесници

смештани у Хотелу „Термал“ у Матарушкој Бањи. Откако је затворен нема услова за одржавање па ће овогодишње игре бити на Тари, али без Краљевчана који због високих трошкова нису у ситуацији да финансирају одлазак. Такмичења се на Републичким играма одржавају у пет дисциплина, атлетици, пикаду, шаху, стрељаштву и стоном тенису, а Краљевчани су до сада и на њима постизали завидне резултате. Једне године су били државни прваци у шаху, а више пута у пикаду. Бројни покушаји да се од спонзора искамчи по који динар углавном су остајали без успеха, па више не шаљу ни циркуларна писма јавним предузећима и приватницима. Ни локална самоуправа не показује превише интересовања за удружења слична овом. па након што уплати средства за реализацију одређеног пројекта изо-

26.7.2015.

МАГАЗИН

стаје било какав контакт са њим. Додељена средства су по правилу вишеструко мања од износа потребног за реализацију пројекта, а онај ко субвенционише није показао интерес ни за то да ли је, и у којој мери, реализован. Необично значајним пре неколико година се показао пројекат персоналне асистенције, добијеним средствима су покривани само трошкови ангажовања физиотерапеута, а након истека рока предвиђеног за реализацију нико није показао интересовање да га продужи. У периоду од новембра претходне до марта ове године удружење није радило, јер у зимском периоду треба обезбедити додатна средства за грејање. Рачуница показује да би за свакодневно дружење требало између 15 и 20 хиљада динара месечно, а средства која се добијају су далеко испод овог износа. Иако се за годишње активности добије само трећина потребних средстава нема наговештаја да би у догледно време ситуација могла да буде боља. Све то је повод да током протеклог месеца у Београду буде организован протест са циљем да се скрене пажња на тежак положај ове категорије инвалида. Виднијих ефеката још нема, па постоји иницијатива да се протест понови како би се издејствовала најминималнија средства потребна за рад удружења. Кочницу ка њима представља сазнање да се параплегичари и квадриплегичари не сврставају у социјалну категорију становника јер њихова примања од четрдесетак хиљада динара месечно, која укључују и накнаду за туђу негу и помоћ, далеко надмашују загарантован износ минималне зараде у Србији. У удружењима широм земље преовладава уверење да би активности требало да помаже држава, а не чланови као појединци, јер се оно што сваки од њих добија троши углавном на одржавање хигијене и задовољење потреба неопходних за функционисање. Колико је ситуација тешка потврђује пример војвођанских удружења која поред примања на која

имају право она из осталог дела земље користе и средства из покрајинског буџета, па им ни то није довољно за нормално функционисање. Међу члановима краљевачког удружења је довољно присутно уверење са би више пара за активности омогућило чешће окупљање, учешће у спортским играма, рекреацији и тренажном процесу који се показао као добра основа за обезбеђење бољег статуса какав омогућавају националне пензије. Право на њих стиче се освајањем значајних успеха на међународним такмичењима, а до њих се долази упорним радом кроз дуготрајан период припрема за шта су потребна довољна средства, а њих нема. Иако свако до параплегичара и квадриплегичара организује приватне активности преовладава уверење да би социјализација била интензивнија кад би чешће долазили у удружење. - Иако је ово први корак социјализације људи се затварају и неће да се друже, јер је садржај у удружењима везан за потребе финансијске природе, пут и освежење током целодневног боравка у нашим просторијама. Сигурно је да би и на приватном плану били активнији кад би више долазили у удружење и дружили се са особама које имају исте потребе – каже Живић . Особама са овако тешким видом телесног оштећења неопходна је помоћ персоналног асистента, а свако кретање без њих представља ризик и одвија се на сопстевну одговорност. Јавности је мало познат случај једог од чланова који је колицима налетео на шахт, преврнуо се, ударио главом и погинуо. Помоћ асистента је посебно значајна у случајевима кад због задовољења одређених потреба треба да оду и на места до којих није обезбеђен адекватан прилаз особама са посебним потребама, ма колико да у ужем градском језгру постоје рампе које им омогућавају самостално функционисање. Сем Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“, у којој је недавно инсталиран лифт, нема ни једне друге установе чије услуге без туђе помоћи могу да користе особе са овом

врстом инвалидитета. Због сазнања да није на адекватан начин решен тај вид комуникације персонална асистенција још више добија на значају. Асистенти су углавном чланови породице, а у случају њихове спречености свако на улицу излази уз велику дозу увек присутног ризика због сазнања да нема приступних стаза нити звучних сигнала на семофорима који су посебно значајни за друге врсте инвалидитета. Због свега тога је број инвалидних лица на улицама све мањи. Иако се верује да их у граду има око хиљаду на улицама се виђа тек неколицина, и увек истих који су се ослободили до мере да могу самостално да функционишу. Сви остали највећи део времена проводе у кућама, а у посебно тешком положају су они из зграда у којима не постоје лифтови. - Гледано из моје перспективе ситуација је знатно погоршана. Боље је било у периоду од 2005 до 2013. године, а последње две је погоршана драстично. Имамо другара који је повређен у иностранству и сваке године одлази у Немачку да обави преглед, а трошкове петнаестодневног боравка у њиховом центру сноси држава. Уз то има право на превоз авионом и двонедељну рехабилитацију. За нас је и бањско лечење мисаона именица. Последњих неколико година морате, ако сте стабилног стања, да проведете три дана у болници, добијете важећу отпусну листу и конкуришете за бањско лечење, а ако вам здравствено стање није побољшано не можете ни да га добијете. Ако комисија констатује да од задњег прегледа нема побољшања здравственог стања, а сви већ имамо дијагнозу да не може бити боље, не можемо ни да добијемо упут за бању, јер она не доприноси побољшању. У овом случају нико не мисли на психичко стање и гледа само физичко. Са друге стране лекар у случају психофизичког замора препоручује промену средине, а сигурно је да ће свако из бање да се врати бољег психофизичког стања што је важно за укупно здравље – објашњава Живић

муке са којима се свакодневно срећу они који су имали несрећу да до краја живота остану у инвалидским колицима. Посебан проблем представља набавка ортопедских помагала на која сваки од њих, у зависности да ли су колица механичка или моторна, има право на сваких седам или осам година. Републички фонд за здравствено осигурање покрива трошкове најјефтинијих чији век не премашује три године. Иако је код ове врсте инвалида дијагноза дефинитивна пут до нових колица води преко три физијатра, неуролога и ортопеда. Они сваке седме године треба да потврде потребу за колицима чија цена уз антидекубитни јастук достиже стотинак хиљада динара. Пре него што добије нова инвалид је обавезан да врати стара ма колико би по који део са њих могао да се искористи за поправку оштећеног, јер за иоле боља треба да доплати потребну разлику до економске цене. Моторна колица коштају и до хиљаду евра, па се многи одлучују да за то прилагоде постојећа механичка иако то повећава ризик од повреда. Ма колико слика била суморна и у овом удружењу верују у боље дане кад би могли да се окупљају у већем броју и лакше подносе ситуацију у коју су запали из различитих разлога. Једно је свима заједничко, везаност за инвалидска колица до краја живота. Т. Радовановић

Славољуб Живић

МАГАЗИН 26.7.2015.

Преговарачки тим Полицијске управе Краљево (1)

МАГАЗИН

26.7.2015.

НА СПЕЦИЈАЛН

- Кризне ситуације укључују и самоубиства, отмице, делом догађаје везане за изнуде и слично, а сврха постојања преговарачког тима је да се сачувају људски животи, пре свега оних особа које су одлучиле да окончају свој. - Једна погрешно изговорена реч у разговору може да утиче на негативну одлуку и крај живота. - Основни задатак преговарача је да особу са којом преговара убеди како жели да јој помогне. - Преговарачу је најтеже кад не види реакцију особе са којом разговара па не види која му реч прија, а која не прија. – Уз два преговарача у тиму су психолог и особа за везу. – Од 2005. године кад је у Краљеву формиран преговарачки тим успешно решено више кризних ситуација

Фото: М. Радовановић

НОМ ЗАДАТКУ

МАГАЗИН

26.7.2015.

Безбедност грађана широм света угрожавају различите терористичке активности и кривична дела којима се различити циљеви остварују отмицама уз угрожавање живота и здравља талаца што најчешће доводи до узнемирења јавности и потенцијално дубљих друштвених криза. Тренд раста талачких ситуација и отмица с обзиром на политичка, економска и социјална кретања пред полицију ставља задатак да отклања пропусте уочене у ранијем раду и унапређује концепт решавања ових случајева. У ту сврху приступило се формирању преговарачких тимова са циљем да се утиче на промену ставова и понашања супротстављене стране, уз одустајање од постављених захтева, чиме се постиже њихова преоријентација у складу са интересима преговарача. Уважавајући инострана искуства током 2004. године је формиран Преговарачки тим Министарства унутрашњих послова Републике Србије као носилац преговарачких активности током решавања кризних, посебно конфликтних ситуација. Настао је ради обављања послова који имају јединствен циљ – да кризне ситуације реша-

вају мирним путем, уз минималне људске и материјалне штете како на сопственој тако и на супротстављеној страни. Упутством о раду тима које је донео министар унутрашњих послова дефинисани су циљеви, задаци, одговорност, организација, начин ангажовања, руковођење, ток преговора, одабир кадрова, обука и средства за рад. Кризне ситуације укључују и самоубиства, отмице, делом догађаје везане за изнуде и слично, а сврха постојања преговарачког тима је да се сачувају људски животи, пре свега оних особа које су одлучиле да окончају свој. Преговарачки тим је 2005. године формиран и при Полицијској управи Краљево након што је први члан прошао специјалистичку обуку да би временом био проширен на четири послу изузетно посвећена ентузијаста који су од 2008. године успешно решили више кризних ситуација. Успех често зависи и од брзине реаговања, а у тиму верују да би био и већи да су о појединим кризним ситуацијама обавештавани раније. Основни критеријум за одабир чланова тима из редова припадника Кри-

миналистичке полиције је, поред способности да кроз разговор убеде саговорника на промену мишљења, добровољност и жеља да помогну суграђанима суоченим са безизлазном ситуацијом у којој се као једино решење види одузимање сопственог живота. Чланство у тиму је само додатна активност уз редовне послове на решавању различитих активности оних који су склони вршењу кривичних дела. У разговору са члановима краљевачког тима сазнајемо да број оних који учествују у решавању одређене кризне ситуације варира и зависи од тога да ли је у питању покушај самоубиства, талачка ситуација, изнуда или отмица. У свакој од ових ситуација најважнију улогу има први преговарач коме помаже други задужен да води дневник од тренутка кад стигне прва информација о кризној ситуацији. У тиму су још психолог и особа задужена за успостављање везе између преговарача и лица са којим се преговара. Она се успоставља на различите начине, путем телефона, радио везе или неки други, а кад год за то постоји могућност и директним разговором лицем у

лице. Тим се по правилу ангажује кад кризну ситуацију не успе да реши полицајац који по пријави први стигне на лице места. Искуство показује да је било и таквих, а потенцијални самоубица одустао од првобитне намере након интервенције полицијске патроле. Од првог сазнања о кризној ситуацији главна пажња се поклања избору првог преговарача са посебним освртом на специфичности које има и евентуално раније искуство у контакту са особом које би могло негативно да се одрази на даљи ток догађаја. - Прва искуства у послу стварају осећај о потреби да неког ко је одлучио да оконча живот убедите да то не уради и зато имате посебну врсту одговорности. Треба да ступите у контакт са сасвим непознатом особом и у кратком року прикупите што више информација о њој, јер једна погрешно изговорена реч у разговору може да утиче на негативну одлуку и крај живота. Прва сазнања добијамо од полицајца који је пре свих стигао на лице места, потом од вође сектора који покрива то подручје, али и присутних грађана. На основу процене које су

информације тачне а које нису одређеним се даје потребна тежина и у складу са тим делује. Време је посебно важан фактор, па треба што пре да дођете не црту и разговарате, а најбитније је да што пре сазнамо узрок како би почели преговоре. Било је ситуација да током разговора закључимо да постоји особа чија ће појава на лицу места бити делотворнија од разговора. Тако је било у једном од околних села кад је човек отишао у помоћну просторију са револвером и двоцевком у намери да изврши самоубиство. Већ на путу према њему добили смо прве информације и заиграли на карту позитивних догађаја у његовом животу. Док купујемо време да добијемо што више података дошли смо у ситуацију да укључимо лекара који га је лечио од алкохолизма. Чим се појавио овај је предао оружје – објашњава Саша Стојковић. Да је сваки случај посебна прича потврђују примери са тарена и различито понашање са којим се преговарачи срећу на терену, од потпуног одсуства жеље за разговор, које по некад траје и више од сат времена, до вређања које показује висок степен

агресивности. Карактеристичним се чини пример човека који је до Краљева стигао из другог града и већ по изласку из аутобуса извадио велики кухињски нож показујући жељу да себи одузме живот. Без могућности да се из било ког извора сазна више информација једином се учинио разговор током кога је закључено да је у питању нервни болесник. Признање да му зуји у ушима, и да га прислушкују, искусном преговарачу је било довољно за закључак да пред собом има параноичну особу која пати од маније гоњења. Јединим начином за мотивацију да одустане од првобитне намере у таквим случајевима се показује убеђивање како би поверовао да пред собом има пријатеља који жели да му помогне. У ситуацијама кад нема довољно података сврсисходним се показује куповина времена током које се, кроз разговор, прикупљају информације које би могле да помогну да одустане од жеље да нашкоди себи и другима. Основни задатак преговарача је да особу са којом преговара убеди како жели да јој помогне. Искуство са терена показује да су поводи као окидач

МАГАЗИН

26.7.2015.

за овакво понашање различити колико и људи који због тешке материјалне ситуације, породичних прилика или болести излаз виде у самоубиству. Ономе са ким се преговара увек треба ставити до знања доминантност засновану на ауторитету како би пристао да послуша савет и одустане од намере која му се у једном тренутку учинила као најбоље решење. Да у појединим ситуацијама ни после неколико сати не може да се успостави адекватан контакт показује пример који је пре нешто мање од две године узбунио јавност на простору читаве Србије. Скоро четири сата је трајао разговор између преговарача и човека решеног на самоубиство након што је пуцњима из пиштоља ранио двојицу људи. - Упуцао је достављача хране, пуцао у рођака, затворио се у кућу и запретио како ће да изврши самоубиство. Већ у првих пола сата закључили смо да је желео да изазове реакцију полиције како би га убила, јер тако

жели да изврши самоубиство. Није хтео сам да одузме себи живот него је хтео да изазове нашу реакцију. Све време је постављао неке захтеве, говорио где да га сахранимо кад будемо завршили са њим и стављао до знања шта је његов циљ. Разговори су трајали скоро четири сата до прве пуцњаве и ни једног тренутка није показивао ни трунку нечега што би говорило да би се предао. Све време смо покушавали да нађемо некога из његове средине ко би могао да има утицаја на њега, јер можемо да проценимо да ће уз наше саветовање успети да га убеди како би одустао. Искористили смо комшију са којим је свакодневно пио кафу, али ни он није успео, а достављач хране и комшије су потврдиле да је био под дејством алкохола па смо, како је време пролазило, закључили да је пијан – описује Стојковић догађаје из новембра 2013. године. У конкретном случају контрадикторне информације су указивале да поред осумњиченог у кући постоји још

неко коме је потребна помоћ, па се читава три сата баратало са именом за које се на крају испоставило да је пас за кога је човек посебно емотивно везан. Ствари су постале много јасније следећег дана кад је потврђено да је човек после смрти супруге остао сам, а уверење да га поткрадају појачано дејством алкохола довело у ситуацију из које по њему није било другог излаза сем самоубиства. Ситуација је била компликована до мере да је директор полиције одобрио ангажовање Специјалне антитерористичке јединице у оквиру које постоји посебан преговарачки тим, а локални преговарач дошао до закључка како би најбоље било да даље преговоре настави жена. Ситуација се додатно закомпликовала након што је отворена ватра на полицајце, а ови узвратили у тренутку кад је један од њих рањен. И поред тога ни у једном моменту није постојала намера да буде ликвидиран ма колико то он желео. Обезбеђена кућа са видео надзо-

ром омогућавала је добар преглед терена и свега што се дешавало напољу, док полиција у исто време није имала визуелни контакт са особом која је изазвала велике проблеме. Једини начин за разговор била је телефонска веза и ма колико да човек у великом проблему сатима није показивао ни трунку жеље да одустане од првобитне намере изненада је наговестио да излази. Ситуација се учинила посебно напетом због помисли како би могао да изађе са оружјем и отвори ватру не би ли испровоцирао полицајце да учине оно што је и било повод за посебно кризну ситуацију. Страх је појачавало сазнање о мало времена да би се о изненадном току догађаја обавестиле све екипе које би могле да реагују на непримерен начин. Поступило се онако како се у том тренутко оценило најсврсисходнијим чак и по цену да неко од припадника полиције буде више угрожен, а кад се коначно појавио на вратима куће без оружја ис-

поштована је комплетна процедура која у оваквим ситуацијама захтева понашање службених лица. - Имате једну причу за исцрпну анализу којом се долази до закључка да на први поглед безазлени грађанин, који у безбедносном смислу није завређивао пажњу, може да направи велики хаос и убије више људи. Током разговора је поменуо да у кући има боце, а после смо нашли 12 плинских боца које су биле везане и да је то активирао у ваздух би отишло пола тог краја. Кад смо сутрадан причали испред куће било је јасно да се смирио, али да и даље нема одговоре на бројна питања. То потврђује да људи у сличним ситуацијама не размишљају здраворазумски већ једног дана на један, а другог на сасвим супротан начин. Оно што је на мене оставило посебан утисак је његово питање због чега га нисмо убили кад смо могли. Још на почетку разговора сам му се представио и он је све време помињао

моје име. Много пута је током разговора прекидао везу, или се није јављао на позив иако је телефон дуго звонио. У једном тренутку смо причали путем интерфона који је директно био везан са капијом, а много пута сам причао само ја док је он ћутао. Као преговарачу ми је најтеже кад не видим његову реакцију, јер је много лакше кад разговарамо лицем у лице и кад видим која му реч прија, а која не прија. То је нека врста игре речи да погодите шта је то што му прија, да играте на карту шта му одговара и шта жели да чује. У једном случају смо играли на карту ћерке која је тог дана полагала пријемни за факултет. У разговору смо покушавали да објаснимо да је она сврха његовог живота. Ако положи пријемни испит то ће за њу ће бити најсрећнији дан у животу, па зашто би га он кварио и учинио да буде најтужнији зато што је изгубила оца – објашњава Стојковић. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.7.2015.

Знаменити Краљевчани: Лазар Тошић (1)

МАГАЗИН

26.7.2015.

АХ, ТАЈ ЏЕЗ

- Краљево је миран град питомих људи у коме нема никакве агресије, па у односу на Београд више подсећа на некакву бању. – Првих 900 динара зарађеним свирањем повод да мајци објашњава како их није украо. - Краљево је имало, а и сада има, дух господштине. – Половином педесетих година прошлог века у Краљеву велики оркестар какав је био чудан и за Београд. - Због музике напустио прву љубав и поред празнине која је отежавала дисање. – Опредељење ка џезу коначно одредили филм „Бал на води“ и Мајлс Дејвис. – Седам година у клубовима америчке војске широм Немачке. – По повратку из Немачке тромесечне турнеје на атрактивном руском тржишту. – Двадесет година у Великом оркестру Радио Београда. – Први бубњар који је дао отказ. - Ко није био на дну не може ни на врх. – Музичар који није прошао школу великог оркестра остао је инвалид до краја живота, јер то не може ни једна академија да га научи

Лазар Лале Тошић

Фото: М. Радовановић

МАГАЗИН 26.7.2015.

време кад се Краљево све чешће помиње као град из кога одлази највећи број младих занемарује се на податак да је тога било у свим временима, али су се поводи разликовали. Док у данашње време одлазе како би у некој другој средини пронашли било какав посао пре много деценија одлазили су у потрази за знањем које није могла да пружи локална средине. У ову групу сврстава се и Лазар Тошић који је пред крај педесетих година прошлог века, већ после друге године економске школе, кренуо путем који га је одвео до у то време само сањаних висина. Сунчано пре подне последњег дана Међународног џез фестивала „Џезибар“ добра је прилика за разговор у парку испред Духовног центра „Владика Николај Велимировић“ на само стотинак метара од Женеве и Мирине чесме за које Лазара везује најлепши период детињства. Већ на помен Женеве извире сећање на време када су, у првој години тинејџерског доба, дечаци из овог краја најчешће безуспешно покушавали да крадом дођу до по којег хлеба из Дулетове пекаре смештене на месту поред данашње кафане истог имена. Човеку који је пропутовао читав свет Краљево се и данас чини мирним градом питомих људи у коме нема никакве агресије, па у односу на Београд више подсећа на некакву бању. Четврта деценија двадесетог века представља време када је железнички чиновник Василије Тошић због потребе службе из Мостара премештен у Краљево и запослен у ложионици. Тошићи су са два сина рођена у Краљеву живели у кући на углу Нушићеве и Главашеве улице, а млађи Лазар био пресрећан кад је у дворишту пронашао кликер од ћилибара и са страхом упитао бабу да ли то може да се поквари. Из позиције млађег чини се да је све у породици било подређено старијем сину, а Лазар потискиван у страну и поред све чвршћег уверења да има тајну

која кад тад мора да исплива на површину. Та тајна се звала бубањ, а осећање да је талентованији од брата није могло да потисне сазнање да је овај први почео да свира. На том узрасту дечачићи су бубањ могли да виде само у „Абрашевићу“, а уверење да би у време сазревања као бубњар више могао да се допадне женском полу појачавало је жељу која је на површину потискивала дуго чувану тајну ма колико да би у таквим тренуцима лице добијало јарко црвену боју. Лале Тошић признаје да је са 15 година почео у „Абрашевићу“ да свира на бубњу који се из перспективе врхунског музичара сматра каубојским. Како није увек било могуће саставити потребан комплет добош су великодушно позајмљивали локални ватрогасци којима је један такав давао такт при маршевима. - То је било време сналажења, а у сналажењу су постојали људи који су желели да помогну, јер су видели да сам луд за бубњем и музиком све док нисам сазнао шта је џез који ме је узео за вјеки вјекова. Сви смо почели да се правимо важни, а они који се друже са важнима чинили су се још важнијим, па ти што су се дружили постајали важнији и од ових што су важни. „Абрашевић“ је имао дивну летњу башту, а пошто смо сви били чланови могли смо да користимо инструменте. Свирали смо по десет игранки, а онда нас позове чувени Џале и подели неку лову. Кад сам донео кући првих 900 динара морао сам да објашњавам мајци да нисам украо него зарадио. Краљево је имало, а и сада има, дух господштине. То судим по игранкама јер тачно знам које су то биле припреме када се иде на игранку или матине у Електрокомбинат који је био репрезентативна локација. Био је то догађај за који мораш да се приремиш, а све је било много симпатично. Док сам свирао седео сам изнад осталих и могао боље од њих да видим ко се коме допада, ко је са

ким, а ко ће бити са неким. Најлепше од свега је што сам због људи који су долазили осећао неку топлину, а они били толико поносни на оно што радим и пресрећни што сам ја талентован и што свирам бубањ. Није било зависти, а и ако је било ја то нисам примећивао. Можда сам био довољно млад и неискварен, па је за мене то било страно јер нисам могао да помислим да може неко да ти уради нешто зло. Толико има дивних ствари које су ми се издешавале а кад их се сетим ја плачем – признаје Лале Тошић свестан чињенице да колико год је лепо имати емоције треба научити да се контролишу, јер некад блокирају ум. Сем што је важио за познатог бубњара старији брат је од ране младости показивао пословне способности што је било повод да млађем Лазару препусти ангажман приликом дочека Нове године. Више од чврстог уверења да је млађи бољи бубњар чини се оно да му је на другом месту понуђено више пара. А та прва Нова година у Хотелу „Жича“ у Матарушкој Бањи са оркестром Славка Бешића Чупа остаје у сећању по шармантном и интелигентном вођи ансамбла који је ту ноћ учинио незаборавном. У то време свирао се искључиво евергрин, а Чупо изузетно надахнуто певао „Само једном се љуби“ и „Два плава ока“, песме којих се Лале и данас добро сећа, а по некад и отпева. Од најранијег детињства чврсто опредељеном за музику основни циљ је био да после основне пронађе неку мање захтевну школу која не одвлачи превише пажње како би што више времена проводио за бубњевима. У Краљеву је то могла да буде само економска, а већ после другог разреда Финансијска школа у Београду. Током школовања ништа није било важније од музике, а више од формалног образовања значајним се сматра оно стечено кроз живот. Прве свирке у Краљеву по правилу су везиване за просторије мес-

26.7.2015.

МАГАЗИН

них заједница, потом појединих школа у којима су организоване игранке. У Краљеву тога доба међу познатијим музичарима су били браћа Мијатовићи, Миша, Пера и Жилет, потом саксофониста Батица Савић и Љубиша бубњар који је Лалету, кад год је било потребно а могућности дозвољавале, позајмљивао бубњеве. Иако су обојица свирали клавирску хармонику Мирко Савић и Ћаре Игрутиновић су се битно разликовали. Док је Мирко свирао агресивније Ћаре је нагињао ка џезу. - Кад се појавио саксофониста Јоже Добравец који је у Краљеву служио војску предложи нам да направимо велики оркестар са четири трубе, два три тромбона, четири саскофона и ритам секцијом. Бубњар је био Иван Куштрин из Земуна, а ја и он свирали наизменично у великом оркестру који је половином педесетих година био необичан и за Београд. Познат бубњар у Чачку је био Никола Кезан а кад дође у Краљево ја га пустим за бубњеве, као и он мене тамо. Било је то време поштовање и дружења са музичарима из Крагујевца међу којима су Кикера, Љуба Милић, Зоран Ракочевић и други који су касније направили „Седам младих“. У сваком граду се знало који је бубњар интересантан, а који добар – сведочи Лале. Млађим Краљевчанима не значе много имена као Марко, Дуле Прибак, Чуруг, Соманге, Неша и њима слични по којима се у једном периоду препознавао град на Ибру. Још током првих година школовања „девет Југовића“, којима је припадао Тошић, чинило је исто толико ученика Основне школе „4. краљевачки батаљон“ који су се сваког дан пред полазак на наставу скупљали од Женеве па даље. Ретки су у животу Лазара Тошића тренуци кад може на овај начин да се присети школских дана у Краљеву и наставнице која је, схвативши да нису агресивци, на посебан начин симпатисала ову деветорку па једном приликом задржала

њихов улазак у школу док се не појави последњи који је из ко зна којих разлога закаснио. До крајности предан музици јунак наше приче невољно признаје да је због ње напустио прву љубав и поред празнине која је отежавала дисање. То је још једна потврда става да осим музике ништа није било толико важно да не може да се потисне у други план, а само тако се и стиже до врхунских домета. Свестан чињенице да у Краљеву више не може да напредује пред крај педесетих година пожелео је да оде у Београд, коначно научи да свира бубњеве и постане члан Џез оркестра Радио Београда. Шанса за први корак указала се у лето 1959. кад је из Финансијске школе стигла потврда да је примљен и у интернат. Јача од жеље да се угодно смести била је она да пронађе адекватан простор за бубњеве. У школи је већ постојала сала за игранке које су касније одржаване у Шестој мушкој гимназији. Био је то повод за улазак у ансамбл „Домино“ у коме је свирао Јова Радовановић, касније истакнути члан „Седморице младих“. Након само две године у Београду познанство са пијанистом Сашом Радојчи-

ћем било је повод да се у друштву басисте Радета Смиљанића потпуно окрене џезу. Док се још током боравка у Краљеву ломио на коју страну да крене у биоскопу Сутјеска је се приказивао филм „Бал на води“. Трубу је свирао легендарни Хари Џемс, а бубњеве Тошићу много значајнији Џими Крупа. Због тога се посебно поносним осетио у тренутку кад су другови почели да га зову Крупа. Ма колико осећао да га нешто вуче ка џезу није било јасно шта, а кад је први пут чуо Мајлса Дејвиса било је јасно да је џез једина ствар која га интересује у животу. До тада се на овим просторима слушао искључиво амерички евергрин и по која италијанска композиција са фестивала у Сан Рему. - Дефинитивно смо кренули са џезом, само џез и ништа више, јер је то била моја преокупација. Из Београда 1963. године одемо у Западну Немачку да свирамо по америчким војним клубовима и тамо сам током наредних седам провео најлепше године живота. У Београду сам свирао на црној гарнитури бубњева које сам отплаћивао неколико месеци, а у Франкфурту ми понудие да бирам. Изабрао сам енглески „Премиер“ са

26.7.2015.

МАГАЗИН

фантастичном папучом за какву нисам веровао да постоји. Одједном ми се отвара свет и почињем да живим пуним плућима, свирам добру музику са добрим музичарима на добром инструменту, имам у џепу паре и могу да купим шта хоћу, да се лепо обучем, а свирам код Американаца – прича Тошић који је у америчку војну базу стигао 27. новембра 1961 године, само неколико дана након убиства њиховог прдседника Џона Кенедија. Српским музичарима је пут у клубове америчке војске отворио Драган Видак који је први пут тамо отишао са Мићом Марковићем да би им се касније придружила Бисера Велетанлић. Оно шта је потребно овом тржишу схватио је посматрајући војнике који по уласку у клуб прво приђу џубоксу како би изабрали неку од популарних

композиција. Био је то добар путоказ ка репертоару који им треба понудити. Прве године певала је Нада Кнежевић, а следеће стигла Бисера Велетанлић и остала у Немачкој пуних шест година, а Лале Тошић свирао све до 1969. године кад је прешао у бенд Драгана Видака. Захтеви неумољивог тржишта намећу свакодневни рад и савладавање нових песама са светских топ листа, а само од музичара је зависило колико је ко способан да их на прави начин чује, прекопира или нотално запише. Боравак у Немачкој био је својеврсна школа живота током које су се уз језике савладавали и други елементи. И док је у то време у овој земљи била посебно изражена нетрпељивост између српске и хрватске емиграције у америчким клубовима је

владала прилична затегнутост између белих и обојених припадника војске која је често прерастала у туче. Знак за почетак је по правилу флаша пива у ваздуху, а једини заштићени били су музичари којима је по који поверавано да отпочну свирку како би се стишале страсти. Током године дана, колико је важио сваки уговор, мењали су се клубови широм Немачке у градовима као што су Франкфурт, Бамберг, Бадхерсен, Фулда, Регенсбург, Минхен, Манхајм, Ханау... По повратку из Немачке врло атрактивним показало се руско тржиште на коме су београдски музичари преко „Југоконцерта“ проводили по три месеца. Давнашња жеља да отпочне сарадњу са великим оркестром Радио Београда Тошићу се указала 1972. године да би две године касније био

примљен у стални радни однос и ту остао све до 1994. кад је постао први бубњар у историји ансамбла који се усудио да да отказ. Значајним се у то време чинило поверење ортодоксног свингера и припадника старе школе Радета Миливојевића Нафте. Сазнање да Тошић доноси нешто ново, мало соула и прогресивнијег џеза, било је довољно да га већ види као свог наследника. Упркос уверењу да су уласком у велики оркестар решени сви проблеми показаће да тек предстоји борба и стално доказивање. За најмање три дана снимања сваке недеље требало је савладати веома сложене аранжмане, а сваки од њих је увод у личну борбу самог са собом. Искуство показује да у тој борби многи поклекну, па се препусте алкохолу или дроги. Отуда

уверење да ко није био на дну не може ни на врх, а Тошић је окусио и једни и другу страну. Стигао је до врха иако никада није стекао формално музичко образовање. - Ја сам самоук, али сам научио бубњарске ноте које се као ритмичке разликују од тонских. Да бих могао да свирам у џез оркестру, у коме сви свирају по нотама и аранжману у коме се тачно зна где шта треба да одсвираш, морао сам и ја да их научим. Визуеално памтим јако добро тако да ми то није био проблем, а из Берклија сам наручио бубњарске књиге за 1.000 марака које су у то време биле велика лова. Одем на посао где добијем аранжман и понесем кући, па се пробудим у три ујутру, читам и вежбам. У то време није било џезерских школа и ниси имао од кога да научиш сем да

слушаш и пратиш шта се догађа у свету. У том бенду сам много научио и схватио да ко није прошао школу великог оркестра остао је инвалид до краја живота, јер то не може ни једна акдемија да те научи – прича Тошић. Великим оркестром Радио Београда дириговали су Бубиша Симић, потом Звонимир Скерл, па Мића Марковић. Уз Тошића и Марковића трубу је свирао Стјепко Гут, а њих тројица чинили основу секстета Марковић Гут који никада нико са ових простора није превазишао. За само пет година секстет је учествовао на свим џез фестивалима у Европи, боравио на Куби и снимио осам ауторских албума уз једну касету у Холандији. С једне стране су били музичари са светског џез врха Арт Блек и Месенџерси, а са друге секстет Марковић Гут који се испилио из Биг бенда Радио Београда. Т. Радовановић

МАГАЗИН 26.7.2015.

На репертару бисокопа „Кварт“ Малци

МАГАЗИН

26.7.2015.

Прича о Малцима почиње од почетка времена. Као једноћелијски жути организми развијали су се вековима и увек су служили најгрознијим господарима. Стално неуспешни у задржавању ових господара, од Ти Рекса до Наполеона, Малци су остали без господара коме би служили па су пали у депресију. Малац по имену Кевин има план и он ће, уз помоћ безобразног тинејџера Стјуарта и дражесног Боба, отићи у свет да нађе новог злог шефа ког ће његова браћа следити. Тројац ће кренути на узбудљиво путовање које води до следеће потенцијалне господарице, Скарлет О’Пакић, првог највећег женског зликовца на свету. Они ће путовати од хладног Антарктика

до Њујорка ’60-их, а завршити у Лондону где ће се срести с највећим изазовом, спашавањем Малаца од истребљења. Снимање филма је почело 2013, а завршено 2014. године. Премијерно је приказан 11. јуна ове године у Лондону, а на репертоару америчких биоскопа појавио се почетком овог месеца. Иако је трећи у низу филмова „Грозан ја“, који приказује злочесте Малце, по радњи је смештен неколико година пре првог дела. Поред Малаца централни ликови овог филма су Скарлет и Херб Оверкил. Скарлет једино ликом и одећом подсећа на Одри Хепберн у филму „Доручак код Тифанија“, али је ипак најпознатија као најлукавија и најбескрупулознија злоћа на свету. У намери да покори планету помаже јој њен муж, луди научник Херб, а дужност Малаца је да помогну Груу да осујети

њене планове и стане јој на пут. Оснивач и директор компаније IlluminaNon, Крис Меледандри потврђује одлуку о настанку приче о Малцима жељом најнадаренијих људи које је икада упознао јер нису могли престати да се играју са анимацијама малих ликова. Они нису само неодољиви због изгледа, већ и због контрадикторности жеље да буду тако злочести и исконске природе која их чини добрима. Од оснивања компаније запослени су постали велики стручњаци у бројним подручјима али је фокус стављен на развој ликова с којима се могуће поистоветити, који су вишедимензионални и врло често пуни мана. Малци су такви уз примарно ослањање на визуални доживљај испред вербалног изражавања. Теза да у сваком човеку води ка знатижељни откуда они долазе што је повод аутора филма за тражење одговора. Стварање дијалога малих ликова није био лак задатак поготово што три главна лика не говоре енглески, Кевин је велики брат и без њега их већ одавно не би било, Стјуарт је бунтовник коме је од свега важнија забава, док је Боб најдетињастији. Они деле братску љубав и

ту су један због другога. Кевин је поносни и заштитнички настројени „велики брат“ и како су без господара Малци и без сврхе, он одлучи да их поведе у потрагу на новим злим господаром. Стјуарт је „средњи брат“, увек гладан и бунтовни гитарист. Мада вечни адолесцент тешко остаје сконцентрисан па је помало равнодушан у погледу мисије, али ће помоћи Кевину и Бобу да нађу најзлочестијег господара. Боб је „мали брат“ пун безусловне љубави према свима и свему и мало нервозан током пута на који су кренули. На почетку приче Малци су сами на хладном Антарктику и немају господара, јер случајно су им сви господари страдали. Иако би е моглоочекивати да су нешто научили од бројних господара којима су служили, испада обратно. Малци утичу на оне око себе више него што се сами мењају, а аутори то нису ни желели јер су нам неодољиви овакви какви јесу. Филм се приказује до 29. јула у пројекцијама од 16 и 18 сати.

Пиксели

МАГАЗИН

26.7.2015.

Као клинци осамдесетих година прошлог века Сам Бренер, Вил Купер, Лудлов Ламонсоф и Еди Плант су хиљаду пута спасавали свет, али у видео игрицама које су плаћали 25 центи по једној. Сада ће ипак морати да спасе свет у стварном животу. У акционој комедији „Пиксели“, након што интергалатички ванземаљци потпуно погрешно протумаче примере аркадних видео игара као објаву рата, они нападну Земљу користећи видео игрице као моделе за своје нападе. Амерички председник Купер присиљен је да позове своје старе пријатеље, а уједно и стручњаке у видео играма како би покушали да спасу свет пре него што га униште ПакМен, Донки Конг, Галага, Стонога и Спејс Инавејдерс. У овој борби придружиће им се и поручница Виолет

Ван Патен, специјалиста за набавку јединствених оружја каква су играчима потребна да би поразили ванземаљце. Филм се приказује сваког дана од 20 сати.

Градови на папиру ,,Градови на папиру“ је прича у чије је средиште смештен Квентин, матурант који је још од детињства заљубљен у загонентну Марго. Након што га поведе у авантуру кроз њихов родни град Марго нестаје остављајући за собом тајанствене трагове које Квентин мора да дешифрује. Потрага за њом води њега и његове духовите пријатеље на узбудљиво путовање које је у исто време и смешно и дирљиво. Да би пронашао Марго Квентин мора и сам да схвати шта су право пријатељство и права љубав. Филм је адаптација бестселера

Џона Грина о одрастању Квентина и његове тајанаствене комшинице Марго која је толико волела мистерије да је и сама постала једна енигма. Након што га одведе у ноћну пустоловину по улицама њиховог родног града, Марго изненада нестане оставивши за собом енигматичне трагове које Квентин мора да дешифрује. Потрага ће одвести Квентин Џејкобсон је паметан романтичар и одани пријатељ. Има седамнаест година, матурант је у средњој школи и верује да сватко у животу доживи чудо каоон у деветој години кад се Марго Рот Спигелман доселила у суседну кућу. Марго је увек била пустолов, а Квентин баш и није. Током година Квентин се спријатељио с Беном и Радаром, а Марго постала све тајанственија и храбрија, као и једна од најпопуларнијих у школи, па су њих двоје престали бити блиски пријатељи.

Само неколико недеља пре матурске вечери Марго се појави на Квентиновом прозору и одведе га у ноћну пустоловину за коју је овај сигуран да значи повратак на њихов близак однос из детињства, а можда и више, с неузвраћеном љубављу његовог живота и сродном душом Следећег јутра Марго је нестала без иједне речи. Квентин почиње да проналази трагове које је оставила само њему, а који говоре куда је отишла и зашто. Квеентин, његови пријатељи

Бен и Радар и нове пријатељице Лејси и Анђела крећу на путовање како би пронашли Марго. Покушавајући да разоткрије мистерију Квентин ће научити право значење пријатељства и сазнати више о сложеној енигми каква је била Марго. Филм се темељи на описима пријатељства и заједничких пустоловина и мистерија у које се упуштају млади у једном трену. Тројица другова су врло блиски, али се се приближавањем боравка у

средњој школи морају суочити с чињеницом да ће се њихово пријатељство променити. То је важан тренутак за све јер ће последњи пут видети већину пријатеља и постајати особе које ће се све више разликовати. Филм почиње као романтична прича и с временом постаје нешто сасвим друго, више обрађује питање пријатељства и начин на који видимо и доживљавамо једни друге. Проејкције почињу у 22 сата.

МАГАЗИН 26.7.2015.

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ОД 26. ЈУЛА ДО 1. АВГУСТА

МАГАЗИН

26.7.2015.

26. јул

1847. — Либерија, држава ослобођених америчких робова који су се доселили у Африку, постала прва независна република у Африци. 1817. — У Радовањском лугу код Велике Плане у зору, убијен је вођа Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе. 1858. — Лајонел Ротшилд постао први Јеврејин члан доњег дома британског парламента. 1887. — излази прва књига о Есперанту Лудвика Заменхофа 1909. — Покушај Владе Шпаније да у Каталонији мобилише резервисте за борбе у Мароку довео до устанка у Барселони, који је крваво угушен. 1941. — Председник САД Френклин Делано Рузвелт „замрзао“ сву јапанску имовину у САД и тиме обуставио америчко-јапанску трговину. 1945. — На парламентарним изборима у Уједињеном Краљевству победили лабуристи и њихов лидер Клемент Атли на месту премијера заменио Винстона Черчила. 1950. — Амерички војници, током Корејског рата, починили масакр над стотинама ненаоружаних избеглица у селу Но Гун Ри. 1953. — Нападом на касарну „Монкада“ у граду Сантијаго де Куба, Фидел Кастро почео борбу против режима диктатора Фулгенсија Батисте. 1956. — Египатски председник Гамал Абдел Насер национализовао Суецки канал, који је био под контролом англо-француске компаније. 1963. — У земљотресу у главном граду Македоније, Скопљу, погинуло више од 1.000 људи, а град разрушен. 1965. — Малдивска острва у Индијском океану, британски протекторат од 1887, стекла независност.

1974. — Константин Караманлис формирао прву цивилну владу после седмогодишњег војног режима у Грчкој. 1995. — Перу и Еквадор се споразумели о демилитаризованој зони од око 500 km² у пограничном амазонском подручју, окончавши једномесечан рат. 2001. — Хашки трибунал отпечатио оптужницу против пензинисаног генерала Војске Хрватске Анте Готовине, који је окривљен за злочине над Србима за време и после операције „Олуја“ 1995. у Крајини, у Хрватској. Готовина од тада у бекству. 2002. — У Хашком трибуналу саопштено да је пензионисани адмирал ЈНА Милан Зец, у недостатку доказа, ослобођен оптужби за ратне злочине у околини Дубровника 1991.

Одељење за спољне послове, које је касније постало Стејт департмент. 1830. — У Француској је избила тродневна „Јулска револуција“ изазвана одлуком краља Шарла X Бурбон-

27. јул 1189. — Велики жупан Стефан Немања угостио је у Нишу немачког цара Фридриха I Барбаросу на његовом пропутовању кроз Србију у Трећем крсташком рату, и понудио му савез против Византије. 1794. — Национални конвент је наредио хапшење и погубљење вође Владавине терора Максимилијана Робеспјера након што је позвао на погубљење више од 17.000 „непријатеља Француске револуције“. 1540. — Под оптужбом за велеиздају, погубљен је Томас Кромвел, главни саветник енглеског краља Хенрија VIII. 1675. — У бици код Сазбаха, у Холандском рату, погинуо је француски војсковођа Анри Тирен, командант француске војске у Тридесетогодишњем рату. 1789. — Конгрес САД основао је

ског да укине слободу штампе, распусти тек изабрану скупштину и промени изборни закон. Краљ је абдицирао и емигрирао у Шкотску. 1839. — Почео је Први опијумски рат Кине и Велике Британије када су кинеске власти у луци у Кантону заплениле и уништиле 20.000 сандука опијума. 1874. — У Крагујевцу је покренут лист „Глас јавности“, гласило социјали-

ста Светозара Марковића. 1921. — канадски лекари Фредерик Грант Бентинг и Чарлс Бест изоловали су инсулин, што је убрзо омогућило ефикасно лечење дотад смртоносне шећерне болести. 1941. — Нападом герилских одреда под вођством комуниста на Срб, Дрвар и Босанско Грахово почео је организовани устанак у Босни и Херцеговини и Хрватској. 1953. — У Панмунџому је потписан споразум о примирју у Корејском рату, чиме је окончан трогодишњи рат у

светског рата, а савезничке 10 година касније. 1985. — У државном удару у Уганди свргнут је председник Милтон Аполо Оботе, који је био шеф државе од 1966. до 1971, када га је оборио Иди Амин Дада. Други пут је постао председник 1979. 1989. — Кристер Петерсон проглашен је кривим и осуђен на доживотну робију због убиства шведског премијера Олофа Палмеа 1986. Он је касније ослобођен, а убиство је остало неразјашњено. 1990. — Белорусија је прогласила независност од тадашњег Совјетског Савеза. 1996. — Током Олимпијских игара у Атланти експлодирала је бомба у забавном парку. Погинуло је двоје и рањено 110 људи. 1998. — Бивша стажистикиња у Белој кући, Моника Луински дала је прву изјаву истражитељима и тиме прекинула шестомесечну ћутњу у вези са љубавном афером са америчким председником Билом Клинтоном. 2001. — САД су продужиле санкције Ирану и Либији на још пет година. 2007. — У селу Јабуковац надомак Неготина, 39-годишњи мештанин села Никола Радосављевић, наоружан ловачком пушком, убио девет а теже ранио двоје особа. После злочина покушао самоубиство, али је спречен и ухапшен.

28. јул

којем је погинуло 1,6 милиона Корејаца и Кинеза и преко 118.000 припадника трупа УН. 1954. — Велика Британија и Египат постигли су споразум о окончању 72годишње британске контроле над Суецким каналом. 1955. — Аустрија је обновила државни суверенитет пошто су земљу након 17 година напустиле стране трупе - немачке по завршетку Другог

1330. — Српски краљ Стефан Дечански потукао у бици код Велбужда војску бугарског цара Михајла Шишмана. Шишман погинуо у тој бици. 1402. — Битка код Ангоре. Тамерлан победио Бајазита 1586. — Томас Хериот из Колумбије донео прве кромпире у Енглеску. Крајем XVI века кромпир пренет и у Шпанију. У почетку гајен као украсна биљка, али због пораста становништва, ратова и глади широм Европе ушао и у исхрану. 1737. — Аустријанци окупирају Ниш и Османлије им предају кључеве

града. 1821. — Перу прогласио независност од Шпаније. 1858. — Први пут употребљен отисак прстију као знак идентификације. Употребио га Вилијам Хершел у Индији, када је узео отисак од Рађјадара Конаија са полеђине једног уговора. 1868. — Ратификован 14. амандман Устава САД, којим су црнци добили право на држављанство. 1876. — У бици на Вучјем долу, код Билеће, Црногорци победили турску војску под командом Муктар-паше и нанели јој тешке губитке, око 4.000 мртвих и рањених и 310 заробљених. 1914. — Аустроугарска објавила рат Србији, месец дана после атентата на престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. Даљи ток догађаја довео до Првог светског рата. 1919. — У Амстердаму почео Међународни синдикални конгрес, на којем је основан Интернационални савез синдиката, познатији под називом Амстердамска синдикална интернационала. 1937. — Јапанци у Другом кинескојапанском рату заузели Пекинг. 1940. — Британци у Другом светском рату одбили немачки напад на медитеранско острво Малту. 1941. — У одмазди за пожаре у немачким гаражама Немци у Београду у Другом светском рату стрељали више од 120 људи, махом Јевреја, комуниста и њихових симпатизера. 1945. — Амерички бомбардер Б25 у густој магли ударио у „Емпајер стејт билдинг“ у Њујорку, тада највишу зграду у свету. Погинуло 14 људи. 1976. — У земљотресу у којем је потпуно разорен кинески град Тангшан погинуло најмање 242.000, а повређено 164.000 људи. 1984. — Председник САД Роналд Реган отворио Олимпијске игре у Лос Анђелесу, које су бојкотовали СССР и још неке земље тадашњег совјетског блока као реванш за амерички бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. 1999. — Европски суд за људска права прогласио француску државу кривом за тортуру над затвореником осумњиченим за растурање дроге. То

је била прва пресуда овог суда једној европској земљи. 2000. — Мировне трупе Уједињених нација ушле у делове граничног подручја између Либана и Израела. Израел 24. маја, после 22 године, повукао трупе из окупационе зоне од 15 километара. 2001. — Алехандро Толедо преузео дужност председника Перуа, као први председник индијанског порекла у историји те земље.

МАГАЗИН

26.7.2015.

29. јул

1526. — У походу на Угарску, турска војска после тронедељне опсаде заузела Петроварадин. Турци потом освојили суседне градове у Срему и код Осијека изградили мост на реци Драви, прешли у Угарску и 29. августа потукли, код Мохача, војску краља Лајоша II. 1588. — Британска флота под командом лорда Хауарда и сер Франсиса Дрејка поразила шпанску „Непобедиву армаду“ од око 125 бродова, коју је у инвазију на Енглеску послао шпански краљ Филип II. 1878. — Почела аустроугарска окупација Босне и Херцеговине, на основу договора европских сила на Берлинском конгресу. 1900. — Анархиста Гаетано Бреши у Монци убио италијанског краља Умберта I. Наследио га син Виктор Емануел III. Атентатор 1901. извршио самоубиство. 1937. — Јапанске трупе окупирале, у Кинеско-јапанском рату, кинески град Тјенцин. 1940. — Почела ваздушна офанзива Немачке на Велику Британију у Другом светском рату. 1941. — Вишијевска Француска и Јапан потписали споразум о заједничком протекторату над Индокином. Француска наставила управљање Индокином, а Јапан послао трупе. 1946. — У Паризу почела мировна конференција земаља-победница у Другом светском рату. Мировни уговори, усаглашени током заседања кон-

ференције од 29. јула до 16. октобра, потписани 10. фебруара 1947. 1948. — На стадиону „Вембли“ у Лондону отворене прве Олимпијске игре после Другог светског рата. 1967. — У Вијетнамском рату у пожару оштећен амерички носач авиона „Форестал“. Погинуло 130 људи. 1973. — Грци се на референдуму, који је расписала војна хунта, изјаснили за укидање монархије, а вођа војне хунте, пуковник Јоргос Пападопулос, постао председник Грчке. 1981. — У катедрали светог Павла у Лондону венчали се наследник британског престола принц од Велса Чарлс и Дајана Спенсер. 1985. — Алан Гарсија инаугурисан за новог председника Перуа и с 36 година постао најмлађи шеф државе на свету. 1992. — Бивши источнонемачки комунистички лидер Ерих Хонекер дошао у Берлин после осам месеци боравка у чилеанској амбасади у Москви, да се суочи са оптужницом за смрт многих немачких грађана који су преко Берлинског зида покушали да побегну у тадашњи Западни Берлин. 1994. — Бивши италијански премијер Бетино Кракси осуђен на осам и по година затвора под оптужбом за превару. Кракси пресуду дочекао у избеглиштву у Тунису, где је и умро. 1996. — Кина извела нуклеарну пробу јачине 4,3 степена Рихтерове скале на Лоп Нору, а потом обећала да ће се убудуће придржавати мораторијума на нуклеарне пробе. 1999. — У Сарајеву почео самит Пакта за стабилност Југоисточне Европе. Делегације 39 земаља и представници 17 међународних организација 30. јула усвојили декларацију о демократизацији и економској обнови Балкана. Србији, која није позвана на Самит, поручено да може да се прикључи Пакту када прихвати демократске промене. 2005. — Астрономи су објавили откриће Ериде.

30. јул

1419. — Хусити, следбеници погубљеног чешког верског реформатора Јана Хуса, испровоцирани бацањем камења на њихову процесију, упали су у Градску већницу у Прагу и кроз прозор избацили католичке чланове градске управе, заједно с градоначелником. То је био почетак хуситских ратова. 1930. — Уругвај у Монтевидеу, победом у финалу Светског фудбалског првенства, над Аргентином 4:2, постао први светски шампион у фудбалу. 1935. — У Уједињеном Краљевству објављена прва џепна књига, према идеји Алена Лејна да направи „књигу која ће имати цену као 10 цигарета“. Прва књига била „Аријел“ Андреа Мороа. 1941. — На Ливањском пољу извршена масовна убиства Срба од стране хрватских усташа. Више: Покољ у Челебићу, Доњи Рујани. 1945. — Јапанска подморница потопила, у Другом светском рату, америчку крстарицу „Индијанаполис“. Погинуло 800 људи. 1971. — Амерички васионски брод „Аполо 15“ с космонаутима Дејвидом Скотом и Џејмсом Ирвином спустио се на Месец. У судару јапанског борбеног и путничког авиона „боинг 727“ погинуле 162 особе. 1974. — Турска, Грчка и Велика Британија потписале споразум о прекиду ватре на Кипру. 1975. — У Хелсинкију почела Конференција о европској безбедности и сарадњи која је окупила државнике 35 земаља, укључујући лидере СССР и САД Леонида Брежњева и Џералда Форда. Југословенску делегацију предводио Јосип Броз Тито. КЕБС касније трансформисан у Организацију за европску безбедност и сарадњу. 1980. — Пацифички архипелаг Нови Хебриди стекао независност под називом Република Вануату, после 74 године британско-француске управе. 1989. — Радикални чланови совјетског парламента формирали групу за притисак за брже реформе. Групу во-

дили Борис Јељцин и Андреј Захаров. 1993. — Лидери босанских муслимана, Срба и Хрвата постигли, на мировним преговорима у Женеви, договор о уставном уређењу Босне и Херцеговине као савеза република Републике Српске, Херцег-Босне и Републике Босне. И поред договора, рат у Босни настављен и трајао до децембра 1995, када је у Дејтону потписан мировни споразум. 1997. — У експлозијама бомби два арапска бомбаша-самоубице на препуној јерусалимској пијаци погинуло 18, повређено најмање 170 људи. САД укинуле дванаестогодишњу забрану путовања америчких грађана у Либан пошто су добиле гаранције владе у Бејруту да ће учинити све да спречи тероризам. 1999. — Напуштајући обале Панамског канала после готово једног века, САД званично затвориле „панамску операцију“. 2001. — Канада прва држава на свету која је, упркос великим протестима лекара, дозволила тешким болесницима да узгајају марихуану и користе је за лечење. 2002. — За премијера Хрватске поново изабран Ивица Рачан. 2008. — Бивши председник Републике Српске Радован Караџић изручен из Београда Хашком трибуналу.

31. јул 1498. — Шпански морепловац Кристoфeр Колумбо на трећем путовању у Нови свет открио острво које је назвао Тринидад. 1648. — У борби с Турцима погинуо прослављен српски јунак из Равних Котара Вук Мандушић, уз Стојана Јанковића и Илију Смиљанића најомиљенији јунак народне ускочке епике. 1658. — Велики могул Аурангзеб прогласио се царем у Индији. 1789. — Руске и аустријске трупе, под командом грофа Александра Суворова и војводе од Кобурга, победиле турску војску код Фокшанија у Румунији. 1849. — У бици код Шегешвара по-

гинуо мађарски песник и револуционар Шандор Петефи, један од вођа националног покрета 1848. Отац му био Србин Стеван Петровић, а Шандорово крштено име било Александар. Сматра се најталентованијим и најбољим мађарским лирским песником XIX века и снажно утицао на јужнословенске песнике, посебно на Ђуру Јакшића и Јована Јовановића Змаја. 1914. — Убијен француски политичар и историчар Жан Жорес, један од оснивача Француске социјалистичке партије и оснивач и уредник „Иманитеа“, касније листа француских комуниста. 1919. — У Немачкој донет Вајмарски устав, којим је укинута царевина и успостављена република. Немачки цар Вилхелм II абдицирао у новембру 1918. по капитулацији Немачке у Првом светском рату. 1941. — Немачки маршал Херман Геринг дао писмену директиву шефу полиције Рајнхарду Хајдриху да сачини нацрт плана за истребљење европских Јевреја. 1944. — Као пилот савезничког авиона у Другом светском рату, над Медитераном погинуо француски писац Антоан де Сент Егзипери, аутор „Малог принца“, једне од најчитанијих књига у свету. 1954. — Италијанска експедиција коју је предводио Ардито Десио прва освојила врх Годвин Остин, познат као К2, на Каракоруму, други највиши планински врх на свету, висок 8.611 метара. 1964. — Амерички васионски брод без људске посаде „Ренџер 7“ емитовао прве снимке тамне стране Месеца. 1969. — Папа Павле VI стигао у Уганду, у прву папску посету Африци. 1971. — Амерички астронаути Дејвид Скот и Џејмс Ирвин, чланови мисије „Аполо 15“, другог дана боравка на Месецу провели више од шест часова у вожњи лунарним возилом. То је била прва вожња по тлу Месеца. 1991. — Председници СССР и САД Михаил Сергејевич Горбачов и Џорџ Буш потписали у Москви споразум о ограничењу нуклеарног оружја великог домета.

26.7.2015.

МАГАЗИН

1993. — Нападом Израела на југ Либана, током којег је убијено 140 људи, а 500.000 избегло према северу земље, прекинуто једнонедељно примирје на Блиском истоку. 1994. — Савет безбедности Уједињених нација одобрио употребу силе у Хаитију, чиме је дозвољена војна интервенција коју су против војног режима предводиле САД, и омогућен повратак на власт избеглог председника Жан-Бертран Аристида. 2001. — Међународни суд за ратне злочине у Хагу осудио Стевана Тодоровића на 10 година затвора због злочина над муслиманима и Хрватима у Босанском Шамцу током рата у БиХ. 2002. — На основу споразума влада Босне и Херцеговине и Хрватске у Карловцу бивши лидер цазинских муслимана Фикрет Абдић осуђен на 20 година затвора, за ратне злочине од 1993. до 1995. у тадашњој Аутономној Покрајини Западна Босна. 2003. — Министар одбране Србије и Црне Горе Борис Тадић допутовао у Израел. То је прва посета министра одбране у историји две земље. Хашки трибунал осудио босанског Србина Миломира Стакића на дуживотни затвор због злочина против човечности над несрбима у Приједору и околини 1992. Он је први оптуженик коме је тај суд изрекао доживотни затвор. Аустријанац Феликс Баумгартнер први падобраном прелетео Ламанш, падајући брзином већом од 200 километара на сат.

1. август 527. — Источноримски (византијски) цар Јустинијан I (527.-565.) ступио на престо - почетак једне од најсјајнијих владавина у римско-византијској историји. 1291. — Три кантона, Ури, Унтервалден и Швиц су су склопили савез за одбрану од Хабзбурговаца. Тај је савез био основа за стварање Швајцарске. Овај дан се прославља као национа-

лни празник Швајцарске 1560. — Шкотски парламент је укинуо папску јурисдикцију и одобрио калвинистичку вероисповест. Тиме је основана Шкотска црква. 1774. — Џозеф Пристли, британски хемичар, открио је гас који је назвао „dephologisNcated air“. Овај је гас данас познат као кисеоник. 1778. — Отворена је прва штедионица у свету у немачком граду Хамбургу. 1793. — Као прва земља у свету, Француска је увела метрички систем мера. 1798. — Британска флота адмирала Хорација Нелсона уништила је француску флоту под командом адмирала Франсоа Бријеса у бици код Абукира, близу Александрије. Наполеонова је војска у Египту после тог пораза остала одсечена од Европе. 1800. — Парламент Ирске је усвојио Закон о унији, којим ће се 1. јануара 1801. Велика Британија и Ирска ујединити у Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске. 1813. — Изашао је први број првог српског дневног листа, „Новина сербских“, у Бечу. Лист су покренули Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић. Лист је угашен 1822. године због проблема са штампаријом. 1834. — Забрањено је ропство у целој Британској империји. Тиме је у британским колонијама ослобођено више од 770.000 робова. 1877. — У засеоку Ђурићи на планини Тари, Јосиф Панчић пронашао нову врсту оморике која је по њему добила име - Панчићева оморика 1894. — Због спора око Кореје, Јапан је објавио рат Кини. 1914. — Четири дана после аустроугарског објављивања рата Србији, Француска је прогласила општу мобилизацију, Немачка је објавила рат Русији, док је Италија прокламовала неутралност. 1921. — Скупштина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца је донела Закон о заштити државе, на основу којег је забрањен рад Комунистичкој партији и њеним посланицима у Скуп-

штини (којих је било 58) поништила мандате. 1936. — 11. олимпијске игре у Берлину отворио је Адолф Хитлер. 1944. — У Вашави је избио устанак против немачке окупације. После двомесечних борби Немци су савладали устанике, а велики број њих послали у концентрационе логоре. 1958. — Јордански краљ Хусеин поништио је федерацију своје земље са Ираком. 1960. — Бенин је прогласио независност од Француске. 1966. — Почео је 11. пленум Комунистичке партије Кине. На пленуму је донета одлука о почетку „културне револуције“, која је трајала десет година. 1975. — Државници 35 земаља потписали су у Хелсинкију завршни документ Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС, данас Организација за европску безбедност и сарадњу, ОЕБС). Међу потписницима је био и југословенски председник Јосип Броз Тито. 1994. — Роман Херцог, председник Немачке, изразио је жаљење Пољацима због патњи које су претрпели током немачке окупације у Другом светском рату. 2000. — Екстремисти у Кашмиру у Индији извршили су седам напада у којима је око 90 људи убијено а више десетина рањено. Већина жртава су били хиндуских ходочасници. 2001. — Тони Блер, премијер Велике Британије, започео је званичну посету Аргентини. То је била прва посета неког британског премијера Аргентини од Фокландског рата 1982. године. 2008. — Почео рат у Грузији који се водио између Грузије са једне и Русије и грузијских отцепљених територија Јужне Осетије и Абхазије са друге стране. Након неколио дана жестоких окршаја у овој области између грузијске војске и снага Јужне Осетије, грузијски војници су 7. августа покушали да заузму град Цхинвали, главни град Јужне Осетије.

МАГАЗИН 26.7.2015.

На + 38

Фото: М. Радовановић

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

26.7.2015.

МАЊЕ ПРЕКРШАЈ

ви параметри на основу којих се процењује стање безбедности на подручју Краљева указују да се, у периоду између 13. и 19. јула, није догодило ништа значајно што би на било који начин пореметило слику након недеље која је претходила овој. О томе сведочи податак да су инспектори Криминалистичке полиције евидентирали 14 кривичних дела што је за три више него у претходном статистичком периоду. Као што је постало уобичајено у структури преовладавају дела која се сврставају у општи криминал, а само једно из бласти привредног незнатно утиче на промену готово стандардне слике. Успех у откривању починилаца је половичан, јер су инспекторима познати они који су учествовали у вршењу седам кривичних дела. Иако би се на основу једног прекршаја мање могло судити о лаганом смиривању у области јавног реда и мира знато значајнијим се чини пода-

так да је број туча преполовљен, па их у структури укупно 16 евидентираних током недеље има тек пет. После периода тешких последица у саобраћају наилази нешто мирнији, иако не значајно битнијим ефектима, јер је од укупно 11 незгода које су евидентирали припадници Саобраћајне полиције седам као последицу имало повређена лица, а остале само материјалну штету. Две особе су задобиле тешке телесне повреде, оне су код седам оцењене као лакше, а материјална штета је процењена на 360 хиљада динара. И даље се бележи смањење прекршаја у саобраћају, а број који су евидентрали припадници Саобраћајне полиције за један је мањи од три стотине. Припадници Ватрогасно-спасилачке јединице интервенисали су у гашењу једног пожара и проценили да је проузроковао штету од 100 хиљада динара. Т. Радовановић

ЈА У САОБРАЋАЈУ Аресенал наоружања у стану

После извесног затишја припадници Министарства унутрашњих послова су у Краљеву ухапсили и задржали до 48 сати тридесетчетворогодишњег Краљевчанина М. М. због сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Полицајци су у среду у вечерњим часовима у Косовској улици, приликом контроле путничког моторног возила „фијат типо“ краљевачких регистарских ознака, којим је управљао тридесетпетогодишњи Краљевчанин, пронашла пакетић са прахом за који се сумња да је хероин и да је набављен од М.М. Кривичном пријавом обухваћен је и возач који се сумњичи да је извршио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога. М. М. Је приведен вишем јавном тужиоцу, а судија за претходни поступак Вишег суда у Краљеву одредио му је притвор до 30 дана.

Фото: М. Радовановић

Хашиш

Припадници Министарства унутрашњих послова у Краљеву су, приликом претреса породичне куће, пронашли већу количину оружја и муниције - две пушке, од којих је једна аутоматска са два ножа, четири ручне бомбе, пет тромблонских мина са три наставка, гасни пиштољ са 15 метака, 309 комада муниције различитог калибра, вежбовни пројектил, три ножа, од којих је један бајонет и гумену палицу. Против тридесетпетогодишњег мушкарца са боравиштем у Краљеву биће поднесена кривична пријава због основа сумње да је извршио кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја, а рад на расветљавању свих околности и чињеница набавке и држања пронађеног оружја је у току.

МАГАЗИН 26.7.2015.

Велика имена српског спорта: Дане Корица

Дане Корица

- Спорт је широко поље на коме свако има шансу, и мршави, и дебели, и болесни, мали растом и високи. – Најбољи српски атлетичар у родном месту није имао ни купатило, ни електрику у кући, ни пут до куће, само блато и прашину. - Учио је под фењером, прву јабуку појео у петнаестој, а поморанџу у шеснаестој години. - Хтео је да побегне из блата и немаштине, а најсрећнији на свету био кад је купио бицикл

Фото: М. Радовановић

ЖИВ ЗАХВАЉУЈУЋИ СПОРТУ

анијел Дане Корица, дугогодишњи атлетски репрезентативац, професор физичке културе и генерални секретар Спортског савеза Србије сматра се једним од највећих српских атлетичара. Поред победе на Универзијади у Москви 1973. године красе га и четири победе на Балканским атлетским играма на 5.000 и 10.000 метара, три победе на познатом надметању „Пет млинова“ у Италији, по пет на Балканском кросу и кросу „Политике. На Европском шампионату у Атини 1969. године освојио је пето место на 5.000 и десето на 10.000 метара, а у Хелсинкију 1971. четврто место на 10.000 метара. Био је најбољи спортиста Београда 1972. године, а добитник је Мајске награде Београда и ордена којим га је одликовао председник Југославије Јосип Броз Тито. Први корак ка слави закорачио је Дане из личког села поред Кутине у коме је као једно од шесторо деце од

најранијег детињства радио све сеоске послове. Веома активан био је до тринаесте године када су његови зглобови због тешког обољења толико отекли да су онемогућавали кретање. Упртио је отац Дане свог сина на леђа и носио га по Загребу од лекара до лекара који су ноге будућег шампиона стављали у гипс више од двадесет пута. И док год су биле у гипсу стање тринаестогодишњака је било добро. Чим би почео да се креће вода би се поново вратила, а колена искакала из зглобова и онемогућавала свако кретање. Једно од могућих решења требало је тражити у Ловрану код Опатије или Цриквеници. Чињеница да је у Ловрану радила медицинска сестра из села у коме је живео Корица са породицом утицала је да се отац, Дане старији, определи за лечење у овом месту. Од септембра те до марта следеће године лежао је млађи Дане непокретан у гипсаном кориту.

- У пролеће су ноге саме пошле у ваздух, али ниједан зглоб нисам могао да померим. Кад сам погледао ноге видео сам само кожу без иједног мишића. Лекари су долазили свако јутро, по мало затезали зглобове и водили ме на рехабилитацију. Вежбао сам у базену са топлом водом, дизао тегиће и полако разгибавао зглобове, а у болници завршио и пети разред основне школе – сећа се Дане мука које је пропатио у младости. Далеко је био Ловран од родног села, путовање скупо, па нико није ни долазио да обиђе болесника. У пролеће када се снег већ отопио са планине Учке, а Дане радовао скором повратку кући, приметио је лекар приликом визите жутило на дечаковом телу. Рендгенски снимак је врло брзо потврдио да је туберкулоза већ захватила плућа која су пробијена на два места. Три наредна месеца трајало је интензивно лечење док ране на плу-

ћима нису зацелиле. Током десетомесечне везаности за кревет читао је Дане у Спортским новостима о Фрањи Михалићу и бројним другим спортистима, првенствено атлетичарима, а сво време замишљао себе у тренерци на којој пише Југославија. И поред оштрог очевог противљења почео је, убрзо по повратку кући, да трчкара бос по прашини, углавном у вечерњим часовима да га нико не види. Неретко је разбијао палчеве о жиле које су штрчале из земље, па је наставио по мекшим ораницама засејаних житом. Плашили су се родитељи погоршања здравственог стања и стално прекоревали сина пребацујући да немају пара за његово лечење. Много је удараца претрепео по ногама и док је играо фудбал у сеоском клубу, а његовој срећи није било краја кад је у Кутини формиран Атлетски клуб „Мославина“. Пет километара до Кутине и

исто, толико на повратку, трчао је Дане кроз шуму сваки пут кад је одлазио на тренинг. - Желео сам да то урадим само да бих добио тренерку на којој пише Југославија. То је био циљ и готово, да будем на постољу и да као мали носим целу Југославију – каже Дане. Прво учешће на званичном такмичењу било је на првенству Хрватске у Дугој Реси код Вргинмоста на коме је Дане наступио у копачкама. Није тада још знао за спринтерице, а пласирао се испод двадесетог места. Сваког дана је са нескривеним нестрпљењем очекивао мрак да би, кријући се од погледа мештана и далеко од очију оца, наставио да трчи. На следећем првенству републике у Вараждину појавио се на старту трке на 3000 метара поред доказаних професионалаца из Задра, Вараждина, Осијека и других градова. Омаленог раста, тамнопут и потпуно непознат

Дане је учеснике трке подсећао на Индијанца, па су га тако и звали. Иако је са старта кренуо у спринт, као да трчи само стотину метара, тек пред самим циљем претекао га је победник трке. Те 1964. године одржавало се првенство Југославије у Београду, па је пут главног града кренуо Дане са још само два члана клуба, јер није било пара за више. Више од среће због победе на 3.000 метара, и трећег места на 1.500, била је чињеница да је упознао Фрању Михалића. Када се сутрадан у новинама појавио текст који је упућивао на Корицу као откриће првенства отац је мало омекшао и дозволио сину да тренира. До тада су му мештани скретали пажњу да син исказује знаке чудног понашања, јер трчи по ливадама без лопте и тако брука породицу. Већ следеће године, после победе на кросу у Осијеку, постао је члан државне репрезентације која се спре-

мала за пут у главни град Источне Немачке. Пут у Немачку била је и прилика да испуни давнашњу жељу. С обзиром да у родној кући није било радио апарата обећао је мајци нов транзисторски радио пријемник на батерије. Иако на првом међународном такмичењу није изборио неки значајнији пласман исте године је освојио треће место на сениорском првенству државе и као најмлађи постао стандардни репрезентативац. После једанаест година остварио се још један сан, да се као трећи у трци на 5.000 метара на Балканијади попне на победничко постоље - Био сам трећи на Балкану, а нисам имао пара да се вратим назад у Кутину, па сам се шверцовао у возу. Заспао сам и промашим станицу, па се пробудим у Сесветама код Загреба – сећа се са осмехом Дане. Иако је желео да постане аутомеханичар, или бар аутолимар, није могао да се упише на жељени занат, па се запослио као квалификовани радник у кутинској фабрици чађи, глине и креча. Никада није престајао да тренира, чак ни када после треће смене није стигао ни да се окупа, а чађ са себе стругао парчетом гуме. Од умора и неспавања и асвалт је деловао помало искривљено, али је давно зацртани циља давао све више снаге. Првих седам месеци служења војног рока у Тетову није било много разумевања за младог репрезентатица који је преко жице бежао из круга касарне да би трчао до Попове шапке. Повремено би куповао официрима цигарете како би га пустили на тренинг поред пруге која је од Тетова водила према Скопљу. Друштво су му најчешће правили керови из околних дворишта због којих је морао да трчи још брже. Али, јурили су га и милицајци убеђени да се неко, прескочивши зид стадиона ФК Тетекс, по месечини упутио у крађу. Током друге половине војног рока у спортској чети учествовао је Дане Корица на још једном првенству Југославије и победио у трци на 10.000 метара. Прелазак у Црвену звезду обележиће нову фазу у животу младог атле-

тичара. После преквалификације и стицања звања прецизног механичара пет наредних година је Корица становао и радио код мајстор Жике који је имао радњу за поправку таксиметара. Тренирао је до шест ујутру до поласка на посао, а настављао у пет поподне по повратку са посла. - Полако само почео да обарам рекорде, прво на две, па 3.000 метара, после 5 па 10 хиљада метара. Све сам рекорде пообарао и отишао на првенство Европе у Атину где сам био пети на 5.000 метара. Био сам четврти на првенству континента у Хелсинкију, а рекорде које сам постављао још нико није оборио ни после 42 године. Бити на Олимпијади је посебна привилегија и осећај који не могу да објасним. Равноправан са свим учесницима међу којима су били Карл Луис и Борзов. Наши рукометаши су освојили златну медаљу, а ја сам био изузетно поносан. Следеће године сам на Универзијади у Москви победио на 10 хиљада метара и освојио једину златну медаљу за Југославију, што је био мој највећи успех до тада. Побеђивао сам на тркама у Хелсинкију, Стокхолму, Риму, Мадриду, Ослу, а нема тркача на свету кога нисам победио, Рон Кларк, Дејвид Бедфорд, Ласе Вирен, Јухо Ватаинен који је имао четири златне олимпијске медаље – са поносом истиче Корица. У посебној успомени је велика поноћна улична трка у Сао Паолу и треће

место између 15 хиљад тркача који стартују по врућини која достиже 40 степени. На трци „Пет млинова“ у Италији у леђа Корици гледало је пет олимпијских победника, међу њима Кипчонге Кеино победник из Мексика, Мамо Волде, Нафтали Етемов... Данас Дане Корица тврди да спорту дугује живот. Захваљујући њему је ојачао плућа и више никада није био код лекара. Волео је Корица да трчи и у Загребу, Љубљани, Сарајеву, а готово да нема града у коме није учествовао у тркама ослобођења. У Сарајеву и Љубљани победио је по 4, а у Загребу 5 пута. Шест година на Балкану, и исто толико у Југославији, нико није могао да га победи ни на пет ни на десет хиљада метара. - Жеља за успехом у спорту била је начин да се извучем из беде. Иако сам био у јако тешкој ситуацији све сам постигао захваљујући спорту који ми је омогућио да живим као сваки други човек. Уз спортску каријеру која је трајала непуних 12 година завршио сам два заната, факултет, магистрирао и докторирао. Имао сам 29 година кад сам напустио атлетику јер сам почео да радим у Атлетском савезу као тренер јуниорске селекције и нисам био у ситуацији да обавезе на послу ускладим са тренинзима – прича Корица. Двадесет година је Корица радио као селектор јуниорске и сениорске атлетске репрезентације. Трчао је по

МАГАЗИН

26.7.2015.

мало за време њихових тренинга, па чак и победио на новогодишњој трци у Вараждину иако је десет година раније престао да се такмичи. У конкуренцији великих клубова, београдских Црвене звезде и Партизана, загребачких Младости и Динама, цељског Кладивара, Олимпије, Марибора, Сарајева, Осијека, Ријеке, Ниша и других није било лако бити најбољи. Много младих се бавило атлетиком, а здрава конкуренција водила је до значајних резултата у време када нико није размишљао о парама. Требало их је тек да се преживи до завршетка школе. Зато је и Корица сваки тренутак користио за учење, чак и у авиону током лета према Сао Паолу. Трчао је Корица и са краљевачким атлетичарима Станковићем, Поповићем, Цвијовићем, Матијевићем, Ђоковићем... Из времена када је у земљи било више услова за бављење атлетиком потиче сећање на добру атлетску стазу и атлетичаре који су потекли из Краљева, између њих и Биљану Петровић вицешампионку Европе у скоку у вис. Дубоко уверен да без атлетике не би био жив понавља да је тренирао

више од свих осталих. Није било ништа необично да од Пала до Јахорине свих петнаест километара претрчи и кад се температура спуштала 15 степени испод нуле. Спорт је, каже, широко поље на коме свако има шансу, и мршави и дебели и болесни и мали растом и високи. Дебео може да баца куглу, висок да скаче у вис или даљ, да прескаче препоне или баца шта хоће. - Ја сам био најмањи у школи, увек на зачељу колоне као закржљало дете заостало у развоју које су звали Петар Пан, али сам био упоран. Нисам имао ни купатило, нисам имао ни електрику у кући, ни пута до куће. Било је само блато и прашина, учио сам под фењером, прву јабуку појео у петнаестој, а поморанџу у шеснаестој години. Хтео сам да побегнем из блата, из немаштине, а кад сам купио бицикл био сам најсрећнији на свету. Највеће задовољство родитељима било је кад сам им из Немачке донео транзистор. Дуго година био сам црна овца, а кад су ми се по снегу клизале патике носио сам спринтерице са ексерима. Зато је неко мојој мами Марици рекао да нисам нормалан кад изујем патике, па обујем нешто са неким чавлима – прича Дане

Корица. Спорту је враћао онолико колико је могао. Током двадесет година колико је био селектор атлетске репрезентације Југославије највећи успех остварен је на Првенству Европе у Сплиту. Шампиони Европе постали су Драгутин Топић и Снежана Пајкић, а вицешампиони Биљана Петровић и Борут Билач. Највеће успехе југословенска атлетика доживљавала је у време када је паљена застава земље која се распадала. Успех је још већи кад се зна да у овим дисциплинама никада до тада није освојена ни једна златна медаља. Водио је Дане Корица репрезентацију на првенство света у Токио, Олимпијаду у Москви, Лос Анђелесу и Барселони. Ипак остаје жал за олимпијском медаљом. Иако је, како каже, тренирао као стока и пошто пото настојао да постане олимпијски победник, у томе није успео. Иако је тренирао највише што се могло успех је изостао. Убедљиво га је победио Ласе Вирен који је Корици већ гледао у леђа на првенству старог континента. Т. Радовановић

Завршено државно првенство у параглајдингу

МАГАЗИН

26.7.2015.

ГУГИ ВИЦЕШАМПИОН,

- После периода одсуства са званичних такмичења Зоран Петровић Гуги освојио друго место на Првенству Србије у параглајдингу одржаном на теренима изнад Нове Горице. – Екипни победник Параглајдинг клуб „Голија“ из Рашке, краљевачки „Еол“ трећи араглајдинг је један од најмлађих ваздухопловних спортова који последњих деценија доживљава интензиван развој. У време кад се тек појавио на овим просторима немерљив допринос му је дао брлијантан ум падобранца, једриличара и универзалног краљевачког ваздухопловца Зорана Петровића – Гугија који је далеке 1986. године на падинама

Гоча, користећи падобран домаће производње, покушавао да изведе прве летове. Фирма „Клуз“ из Београда је још тада направила два прототипа од којих је један био на проби код Петровића, а у испитивање прототипова био је укључен и пробни падобранац Урош Шумар. Наслутивши огромне потенцијале новог вида ваздухопловства Зоран Петровић се запутио у Словенију

која је у то време предњачила у многим видовима ваздухопловства и купио први параглајдер, специјално направљен падобран типа крило за спуштање алпиниста са планинских врхова. Први терени за спуштање пронађени су у околини Богутовца између Столова и Троглава на месту које је на топографским картама означено као

, КРАЉЕВЧАНИ ТРЕЋИ

„Скок“. У време кад се мало знало о летењу параглајдером учило се на грешкама, јер није било никога да покаже како треба радити. Ништа боља ситуација није била ни у земљама Западне Европе ,па се слободно може рећи да је параглајдинг у овим крајевима стар исто колико и у Француској и Швајцарској као колевкама овог спорта. Прошле недеље завршено првенство Србије потврдило је доминацију Параглајдинг клуба „Голија“ из Рашке у коме се, после периода одсуства са званичних такмичења, појавио и Зоран Петровић. Поред њега у победничкој екипи су летели Зоран Николић, Марко Милетић и Предраг Дудић, победник

Државног првенства Србије у параглајдингу у дисциплини прелет. Након више од 10 сати проведених у ваздуху без моторног погона, и прелетених преко 300 километара, Дудић је иза себе оставио клупског колегу, и некадашњег шампиона, Србије Зорана Петровића који је освојиво сребрну медаљу. Треће место и бронзана медаља заслужено си припали Милану Стевићу из Пожаревца. Победа Параглајдинг клуба „Голија“ над осталим клубовима у екипном пласману је била виша него убедљива, па је прошлогодишњи шампион Србије, ПК „Арес“ из Београда освојио друго место, док су се као тре-

ћепласирани у Краљево вратили пилоти ПК „Еол“. Због специфичности спорта државна првенства у параглајдингу се често одржавају ван граница својих држава, па је овогодишње првенство Србије одржано у Новој Горици као део пројекта сарадње са Словенијом, Босном и Херцеговином и Хрватском, чија су државна првенства прошле године одржана на Копаонику. Идеја да се сваке године такмичења одрже у другој држави подстакнута је жељом о јачању ваздухопловних односа, али и упознавањем различитих терена и добијања бодова на међународној ранг листи. Т. Радовановић

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs