MagazIN 183

Краљевски

Година III * Број 183 * 19. јул 2015. * Излази недељом

www.art.rs * magazin@art.rs

ISSN 2334-7678 (Online)

МАГАЗИН

19.7.2015.

МАГАЗИН

2

МагазИН

на свим континентима

3

МАГАЗИН излази уз подршку Министарства културе и информисања

ISSN 2334-7678 (Online)

19.7.2015.

МАГАЗИН

4

Краљевски

Читање овог броја МагазИНа локална самоуправа помогла са 4.615 динара. Једну страницу огласног простора у Ибарским новостима плаћа 13,753.00 динара. Десетоминутни телевизијски пренос тридесете седнице Скупштине града од 25. маја плаћен 350 хиљада динара. Тродневни турнир у одбојци на песку 410 хиљада динара. “Весели спуст” милион динара. Десетодневни воравак у Русији двојице функционера 2.500 евра. За три године непредњачке власти 100 хиљада евра за тв преносе седница Скупштине.

5

Стратегија развоја града Краљева до 2020. године (22)

МАГАЗИН

19.7.2015.

РАЗВОЈ ЛОКАЛН

6

- Иако је прошла половина периода на који се односи стратегија још није довољно познато шта је од планираног реализовано и да ли је највећи део тога, као и у многим другим случајевима, само празна прича. - Стратегија развоја града заснивана на нетачними застарелим подацима. - На 215 страница превише понављања. - Неодговарајућа кадровска и старосна структура у Градској управи, компликоване и сложене локалне административне процедуре, недовољна опремљеност и обученост за примену нових технологија у раду, недовољну информатичка опремљеност и повезаност у Градској управи и јавним предузећима, недовољно запослених у месним канцеларијама, непостојање Центра за издавање грађевинских дозвола. - Недостатак институционалне организованости за спровођење и координацију појединих послова из домена локалне самоуправе. - Лоша техничка опремљеност јавних и јавних комуналних предузећа која нису спремна за трансфор мацију, а не поседују ни довољно капацитета за припрему и спровођење пројеката из ИПА фондова Европске уније

Фото: М. Радовановић

НЕ САМОУПРАВЕ

7

вадесет другу недељу заредом МагазИН се са великом пажњом бави анализом стратешког документа који је усвојен једногласном подршком чланова Градског већа и великом већином одборника Скупштине града. Значајни документ четвртим по приоритету стратешким циљем сматра развој локалне самоуправе и регионалну сарадњу. Више пута је у документу на укупно 215 страница записано да је Краљево административни центар Рашког управног округа чији су органи, према Статуту, Скупштина града, градоначелник, Градско веће и Градска управа. У циљу унапређења ефикасности градске администрације 2010. године је, за период од следећих пет година, усвојен План модернизације чији општи циљ подразумева унапређење рада, и обезбеђивање високог квалитета услуга грађанима. Планом су дефинисани специфични циљеви у области стратешког планирања и управљања Градском управом, управљања

МАГАЗИН

19.7.2015.

Д

8

финансијама и повећања прихода у градском буџету, модернизације и институционалног развоја, управљања кадровским потенцијалима и учешћа цивилног друштва. Много пута помињани процес децентрализације локалним самоуправама у Србији препушта нове улоге, одговорности и задатке од којих се очекује да резултирају високим нивоом учинка, поузданост и транспарентност у раду, а све у толико пута поновљеном циљу да задовоље потребе грађана. У циљу ефикаснијег преузимања послова који проистичу из овог процеса Градска управа је предузела мере на новој организацији локалне администрације, регулаторној реформи, успостављени су Градски услужни центар и Канцеларија за брзе одговоре, припремају се и реализују годишњи програми обуке, планира и спроводи примена савремених информационо комуникационих технологија у раду, део месних канцеларија је екстерном мрежом повезан са градском

управом, а дигитализоване су и матичне књиге. Већу транспарентност у раду обезбеђују заштитник права грађана и повереник за информације од јавног значаја. Тешко је након више од пет месеци рада на анализи потврдити колико је пута у стратешком документу поновљено да је, ради обављања комуналних и других јавних делатности, град основао седам јавних предузећа и дванаест установа које, у обављању делатности дефинисане локалним одлукама, остварују чврсту сарадњу са надлежним одељењима и службама Градске управе. Жеља да се стално унапређују услови за регионалну сарадњу водила је ка оснивању Регионалне агенције за просторни и економски развој Рашког и Моравичког округа, а уз Стратегију развоја Рашког и Моравичког округа град је успоставио добру сарадњу са градом Чачком и општином Врњачка Бања. На међународном нивоу Краљево билатерално сарађује са побратимљеним

општинама из Француске, Пољске, Словеније, Црне Горе, Македоније и Босне и Херцеговине. Аутор стратешког документа потврђује да је локална самоуправа успоставила градски web портал, а Кабинет градоначелника редовно одржава комуникацију са локалним медијима који редовно информишу грађане о локалним дешавањима. Идентификовани проблеми у овој области се односе на неодговарајућу кадровску и старосну структуру у Градској управи, компликоване и сложене локалне административне процедуре, недовољну опремљеност и обученост за примену нових технологија у раду, недовољну информатичку опремљеност и повезаност у градској управи и јавним предузећима, недовољно запослених у месним канцеларијама, непостојање Центра за издавање грађевинских дозвола. Уочен је и недостатак институционалне организованости за спровођење и координа цију појединих послова из домена ло-

калне самоуправе, а с обзиром на процес европских интеграција постоји потреба за унапређењем локалних капацитета за примену и спровођење обавеза које проистичу из наведеног процеса. Да би се обезбедила функционалност локалне самоуправе неопходно је унапредити и капацитете јавних комуналних предузећа за процес трансформације како би ускладила пословање са тржишним принципима. Да би се обезбедила недостајућа средства за постизање одређених стандарда неопходно је ојачати капацитете у јавним предузећима и установама за припрему и управљање пројектима у складу са стандардима Европске уније, као и реализацију пројеката по моделу приватно јавног партнерства. Јавна и јавна комунална предузећа имају проблеме у раду због лоше техничке опремљености и неодговарајуће квалифика ционе структуре запослених. Нигде не пише да је она условљена неадекватним партијским запошљавањем, а

цену неефикасности плаћају грађани Краљева кроз стално повећавање цена комуналних услуга. Да би се обезбедила довољна количина пара за све скупљу локалну администрацију, укључујући и запослене у јавним предузећима и установама, важним се сматра јачање капацитета локалне самоуправе за добро управљање локалном имовином. Аутор стратегије је добро уочио веома важан проблем недостатка координације и сарадње јавних предузећа и установа у обављању послова, што често доводи до преклапања у раду или неекономичном пословању, а то се опет прелама преко леђа грађана који имају знатно мања примања од оних чије пропусте у раду финансирају. По питању транспарентности и ефикасности у раду веома је важно истаћи и проблем недовољног учешћа грађана у процесима доношења и спровођења градских одлука, успостављања модела сарадње са цивилним сектором и грађанима и редовног ин-

9

19.7.2015.

МАГАЗИН

10

формисања о плановима и активностима локалне самоуправе. Ова констатација се сматра прилично произвољном кад се зна да владајућа већина у Скупштини града не уважава ни мишљење опозиционих одборника, а камоли грађана сем ако нису чланови или симпатизери њихових странака. Како би се обезбедила успешна борба против корупције неопходно је унапредити капацитете Савета за борбу против корупције, али и надлежних локалних институција, што ни до сада нико није бранио онима чија је обавеза да спречавају девијантно понашање. СВОТ анализа потврђује да је, за разлику од других, у овој области однос снага и слабости прилично уједначен. Чињеница да је Краљево административни центар Рашког округа налази се на челу листе снага у које спадају још нова организација градске управе, постојање градског услужног центра, започет поступак регулаторне реформе на локалном нивоу, коришћење информационо комуникационих технологија у свакодневном раду и по-

стојање плана модернизације градске управе. Значајним се сматра и чињеница да је 13 од пет пута више месних канцеларија екстерном мрежом повезано са градском управом, а да постоји и градски WEB сајт. У снаге се убрајају постојање Географског информационог система, Канцеларија за брзе одговоре, дигитализованих матичних књига, и активности Градске управе која по службеној дужности контактира јавна и јавна комунална предузећа у циљу пружања квалитетне и ефикасне услуге грађанима. Уз све то постоји заштитник права грађана и повереник за информације од јавног значаја. О погрешној претпоставци да медије чине само телевизије сведочи податак из стратешког документа да у Краљеву постоје само три приватна локална при чему су заборављене бројне радио станице и интернет портали уписани у јединствени Регистар јавних гласила. Уз Регионалну развојну агенцију за Рашки и Моравички округ постоји стратегије за њих и кол центар у ЈКП „Водовод“, а уз започет поступак

пописа локалне имовине успостављена је добра сарадња са градом Чачком и општином Врњачка Бања кроз припрему и спровођење пројеката и овезбеђена делимична опремљеност ИТ опремом. Листу снага допуњавају још споразуми и сарадња са побратимљеним градовима, постојање образовног и стручног кадра који може допринети унапређењу рада градске администрације и сазнање да град није презадужен и има капацитета за реализацију развојних пројеката. На челу листе слабости које успоравају развој локалне самоуправе и регионалну сарадњу су неодговарајућа кадровска и старосна структура у Градској управи, компликоване и сложене локалне административне процедуре, недовољна опремљеност и обученост за примену нових технологија у раду, недовољна информатичка опремљеност и повезаност у Градској управи и јавним предузећима, а следе недовољно запослених у месним канцеларијама, непостојање Центра за издавање грађевинских дозвола, недовољно обучени запослени за при-

вољна финансијска средства. И поред тога шансе да се оствари стратешки циљ виде се у реализацији пројеката јавно-приватна партнерства, примени позитивних примера из земаља које су прошле транзицију, коришћењу доступних фондова за реформу администрације и унапређење информационе опреме као и едукацију кадрова, оријентисаности државе ка реформама и децентрализацији, могућности регионалне сарадње и повезивања са другим локалним самоуправама, стратегији реформе јавне управе у Републици Србији као шанси за унапређење организационе структуре институција и организација за јачање регионалне сарадње. Да не буде тако постарали су се политичка и економска нестабилност, висок степен незапослености који интензивира партијско запошљавање, мала трансферна средства из Републике за унапређење рада локалне самоуправе, недовољна средства за пренете надлежности за здравство, образовање, социјалну заштиту и друге,

појачана централизација Републике и недовољан прилив средстава у буџет због целокупне економске ситуације. Пет специфичних циљева укључују јачање одговорности и транспарентности у раду локалне самоуправе и унапређење механизама партиципатив ног доношења и спровођења одлука на локалном нивоу, унапређење капацитета градске администрације за ефикасно и квалитетно пружање услуга грађанима и привреди, изграђени институционални и технички капацитети за добро управљање комуналним делатностима, унапређење услова за локални економски развој и привлачење инвестиција и успостављени и развијени механизми регионалне сарадње. До њих се долази реализацијом педесет једног пројекта који представљају подугачак списак лепих жеља. Иако је прошла половина периода на који се односи стратегија још није довољно познато шта је од планираног реализовано и да ли је највећи део тога, као и у многим другим случајевима, само празна прича.

Т. Радовановић

мену и коришћење Географског информационог система и грађани који не учествују довољно у процесу доношења одлука на локалном нивоу. Бржем напредовању у значајној мери сметају лоша техничка опремљеност јавних и јавних комуналних предузећа која нису спремна за трансфор мацију, а не поседују ни довољно капацитета за припрему и спровођење пројеката из ИПА фондова Европске уније. Слабостима се сматрају и непостојање пројеката и иницијатива за јавно приватна партнерства и неразумевање процеса, непостојање пакета градских услуга, подстицаја и олакшица за инвестиције, недовољна регионална сарадња и мали број регионалних пројеката, недовољна обученост кадрова за прихватање обавеза које проистичу из Европских интеграција, неравномерна наплата локалних прихода, недовољна опремљеност и обученост за примену нових технологија у раду, недовољна информатичка опремљеност и повезаност јавних комуналних предузећа, установа и Градске управе као и недо-

11

12

МАГАЗИН 19.7.2015.

На осмом километру од Краљева према Гочу 70 м уз реку Рибницу на плацу од 10 ари кућа у два нивоа површине 100 квадрата са терасом и погледом на реку, летњиковац, уређено двориште, виноград, струја, вода телефон.

цена 60.000,00 евра 063 233 333

13

19.7.2015.

МАГАЗИН

14

Вукомир Митровић

Крах краљевачке привреде

- Од некада јаке привреде базиране на раду „Магнохрома“ и „Фабрике вагона“, уз низ мањих друштвених предузећа која су их пратила, остали само трагови. - Главна кочница развоја у готово свим областима живота најчешће је нестабилна политичка ситуација и честе промене власти. – Пропуштена прилика да се на простору „Магнохрома“ гради потпуно нова, једна од најсавременијих у свету, фабрика са највишим нивоом еколошке заштите која би само у првој фази запошљавала око пет стотина радника и везивала неколико хиљада коопераната. - „Магнохром“ ускраћен за нове технологије и могућност да запосли велики број високо образованих кадрова. - Велике компаније су Краљево сврстале у неозбиљне партнере. - Покољења ће моћи да се сете „Фабрике вагона“као бренда од кога је живело две трећине Краљева само ако буду отишли у Историјски архив и музеј

Фото: М. Радовановић

ПРИВРЕДА У ТРАГОВИМА

15

раљевчане није потребно посебно подсећати на тешку ситуацију на коју у највећој мери утиче потпуно одсуство било какве иницијативе да се створи амбијент за нова запошљавања. Да ствар буде гора због све тежих услова пословања и оно мало привредних субјеката који покушавају да опстану на све неизвеснијем тржишту све чешће је принуђено да отпушта раднике. И док од градских челника у свакој прилици стижу све оптимистичкија обећања међу опозиционим првацима нема много лепих речи за тренутну ситуацију. Најгрлатији су они који су на ђурђевданским изборима 2012. године изгубили поверење грађана и одговорност за организацију живота у граду препустили коалицији окупљеној око напредњака. Колико је ситуација у Краљеву тешка на најбољи начин потврђује шеф одборничке групе Демократске странке у Скупштини града Вукомир Митровић, у претходном мандату помоћник градоначелника задужен за

МАГАЗИН

19.7.2015.

К

16

праћење јавних предузећа и стања у привредном животу. Са позиције опозиционог првака уз довољно ауторитета тврди да су од некада јаке привреде базиране на раду „Магнохрома“ и „Фабрике вагона“, уз низ мањих друштвених предузећа која су их пратила, остали само трагови. Овакав закључак проистиче из опсежне анализе периода од половине 2012. године до данас која указује да је највећи кривац локална власт коју предводи Српска напредна странка. Владавина Демократске странке у Краљеву памти се по покушајима да се оживи производња у „Магнохрому“. Основ за то је сазнање о великом потенцијалу за развој града који се заснива на доказаним количинама најквалитетније руде магнезита са Златибора довољним да фабрика пуним капацитетом ради наредних тридесет година. То је било повод да 2012. године Демократска странка потпише споразум са аустријско-немачком компанијом РХИ која се сврстава у ред

највећих у свету у области прераде магнезита. Компанија је у финансијском плану предвидела улагање у Магнохром од 36 милиона евра, а од државе се очекивало само да распише тендер за продају фабрике. Главна кочница развоја у готово свим областима живота најчешће је нестабилна политичка ситуација и честе промене власти, а свака нова занемарујући до тада постигнуто по правилу креће од нуле са посебним нагласком да јој треба времена како би исправила све грешке претходне. Потврдило се то и на изборима 2012. године кад су грађани незадовољни тешким животом дали поверење Српској напредној странци са уверењем да би могло да буде макар мало боље. Од нове власти се очекивало да Агенција за приватизацију, Министарство привреде и локална самоуправа, као највише заинтересована страна, предузму одређене кораке и заврше започет процес промене власничке структуре у „Магнохрому“ који након

раскида претходног уговора о приватизацији тавори на некој врсти инфузије. Тендер за продају „Магнохрома“ расписан је тек пре месец дана а РХИ

након три године чекања, као велика компанија планира развој годинама унапред и улаже у њега, због оклевања одговорних у Србији купио фабрику у Норвешкој. Значај овог пословног по-

теза је потврдио премијер Норвешке, као једне од најбогатијих земља у свету, оценом да је то историјски тренутак за његову земљу. - Нажалост ми то нисмо разумели,

17

МАГАЗИН

19.7.2015.

актуеална власт није објавила тендер, а локалну сматрам најодговорнијом јер нико не може више да буде заинтересован за судбину ове средине него она. Иако локална самоуправа треба да брине и задржи постојећа радна места њена је улога и да се запосле грађани. Са друге стране њени највиши представници су више пута изјављивали да то није под ингеренцијом локалне самоуправе. Градоначелници Крагујевца, Јагодине и Зајечара се последњим атомом снаге боре да задржи постојећа, и отворе нова, радна места на својој територији, а наши политичари се ограђују јер тврде да то није њихова област. То је погубно и зато смо овде где смо – каже Митровић. Према информацијама из Демократске странке на простору „Магнохрома“ планирано је да се гради потпуно нова, једна од најсавременијих у свету, фабрика са највишим нивоом еколошке заштите која би само у првој фази запошљавала око пет стотина радника и везивала неколико хиљада коопераната. Ово је и повод за

18

закључајк да би ситуација у Краљеву данас била бар 40 одсто боља него што јесте. У ситуацији каква је ова увек се сумња на различите приватне интересе који су претпостављени општим, а оштри критичари одлука које оцењују катастрофалним не могу да нађу рационалније објашњење. Додатно неповољном оцењује се могућност да се на најновијем тендеру не појави нико озбиљан, а све је чвршће уверење да више нема било кога ко би понудио услове као РХИ. Тек повремено о ситуацији у „Магнхрому“ по нека реч се чује са говорнице Скупштине града, а Митровић потврђује да је ова тема била присутна увек кад се, током претходне три године, ведила расправа о усвајању буџета града. Пропуштена шанса је повод за огорчење због чињенице што је „Магнохром“ ускраћен за нове технологије и могућност да запосли велики број високо образованих кадрова који би радили на даљем развоју као основи за привредну перспективу града.

У Демократској странци верују да су велике компаније Краљево већ сврстале у неозбиљне партнере па је све присутнији страх да међу заинтересованим нема оних типа РХИ. Иако се не искључује могућност да би неко могао да се појави и даље се значајнијом сматра чињеница да је пропуштена огромна шанса. Зато се и не размишља о могућности да се на тендеру не појави нико, јер би то значило да и „Магнохрому“ прети зла судбина „Фабрике вагона“ и врло брзо стављање катанца на све браве. Велики проблеми у којима се налази „Магнохром“ додатно су увећани у јавности недовољно познатим обавезама према бившим власницима. - Ако долази једна велика компанија држава има обавезу да је препозна и какве год да су обавезе да све реши у року од 48 сати. Чак и да је имала обавезе према Индијцима и банкама не сме да пропусти такву шансу, јер је све мања штета од оне ако не дође никаква компанија – каже Митровић одбацујући било какву одгворност демократа за стање у при-

вреди, јер су неуспеле приватизације краљевачких предузећа вршене у време кад нису били на власти. Посебно значајном сматра се чињеница да „Магнохром“ одржава какву такву производњу са превазиђеном технологијом, а да на свременију

може да рачуна једино уколико власник постане нека велика компанија. На питање колико су пута били у Агенцији за приватизацију, и интервенисали како би проблеми „Магнохрома“ и других предузећа били брже решавани, градски челници углавном

слежу раменима. Све указује на много пута помињан недостатак квалитетне комуникације са Владом Србије која је напрасно прекинута одмах након избора у мају 2012. године. До тада су, тврди Митровић, представници Краљева стотинама

19

МАГАЗИН

19.7.2015.

пута боравили у ресорним министарствима и у сваком тренутку могли да изнесу своје ставове. Неадекватна комуникација на најбољи начин се показала кад је објављена листа градова и општина које су од републике добиле значајна средства за побољшање услова живота. - Пре неколико дана је дневна штампа објавила да је Крагујевац добио 300 милиона динара за разој комуналне и друге инфраструктуре, а десет пута је у бољој економској ситуацији него Краљево. Ниш је добио 200 милиона, Лесковац 160, Нови Пазар и Нови Сад по 120, Јагодина 59, Крушевац 52, Косјерић 46. Врњачка Бања је добила значајна средства за инфраструктурне пројекте, а премијер је најавио нова улагања у ово место, чак и нови базен олимпијских размера након Европског првенства у ватерполу за који се причало да би могао да заврши у Краљеву – каже Митровић. У много тежој ситуацији од „Магнохрома“ је „Фабрика вагона“ из које је током јуна и јула скоро 700 радника

20

отишло на тржиште рада. То што су искористили средства социјалног програма није велика утеха кад се зна да би новац који су добили врло брзо могао да буде потрошен на покривање дугова након чега прети опасност да се сврстају у ред оних који су већ постали социјални случајеви. Током последња два месеца без посла је у Краљеву остало 1.200 радника, а мутни облаци надвијају се и над скоро толико породица. Највише их је из „Фабрике вагона“ којој је до 2012. године посвећивана посебна пажња иако су претходне четири обележене највећом економском кризом након Другог светског рата. У ишчекивању тендера за продају на различитим пословима је било ангажовано више од хиљаду људи, а послове поред „Железница Србије“ обезбеђивали и други. - Од 2012. до данас нико није посветио потребну пажњу „Фабрици вагона“, ни локална самоуправа, ни Агенција за приватизацију, ни Министарство привреде чији су представ-

ници долазили само кад су радници штрајковали. Долазили су партнери из Русије, Белорусије, Немачке, Украјине, а на конференцијама за штампу даване изјаве о заинтересованим купцима који само што нису дошли, а ми само треба да изаберемо најбоље. Нико се није јавио, а „Фабрика вагона“ је доживела да после историје током које је створен препознатљив бренд Краљева њега више нема, јер је ова власт ставила катанац на њена врата. Покољења ће моћи да се сете фабрике као бренда од кога је живело две трећине Краљева само ако буду отишли у Историјски архив и музеј – каже Митровић. Ма колико из кругова владајуће коалиције стизале стидљиве назнаке да би стечај могао да буде спас за поједине делове овог колектива све је извесније да би могла да остане само скромна радионица у власништву неколицине акционара која би обављала занатске услуге. Све је више оних који верују да је са постојећом технологијом готово немогуће направити

вагон чак и да има заинтересованих да га купе. У време значајног напретка технологије без пара је тешко говорити о томе да може да се прати корак са развијеним земљама, а о тренутном стању у „Фабрици вагона“ најречитије говори податак да је недавно послове за „Железнице Србије“ добио приватник из Смедерева и за реализацију користио услуге краљевачких вагонџија. Посебан проблем представља део власништва над објектима који би у најгорем случају могли да буду предмет плена поверилаца након што званично буде покренут стечајни поступак. У време владавине демократа било је покушаја да се бар део преведе у власништво града, а великим напорима је враћен простор рукометног стадиона у парку поред Храма Светог Саве који је неко продао. У време кад је „Магнохром“ дуговао граду велики износ, који није могао да плати, направљен је компромис и из власништа изузето десет хектара земљишта, на најатрактивнијем простору са комплетном инфраструк-

туром, намењеног изградњи индустријске зоне. До сада ништа није стављено у функцију, некадашњи стадион ФК „Магнохром“ и простор око њега су запуштени, а град узима кредит за откуп земљишта потребног за неку другу индустријску зону. - Покренули смо иницијативу да преузмемо управну зграду „Фабрике вагона“ која је у пристојном стању, а могла би да буде употребљива за смештај Музичке и Уметничке школе за које се годинама уназад издвајају значајна средства потребна за закуп простора. И то је пропуштено да се заврши иако је Управни одбор „Фабрике вагона“ био расположен и није било сметњи, али власт није имала разумевање нити искрено желела да направи такву транскацију, па је неко донео одлуку да се прави нова зграда. За то је потребна документација и простор, а ми до данас и даље немамо зграду школе иако тај простор и даље стоји онакав какав је био 2012. године – каже Митровић. Ако буде покренут стечај у „Фаб-

рици вагона“ имовина ће бити заштићена до краја октобра након чега следи намирење потраживања поверилаца према приоритетима дефинисаним прописима. Демократе верују да је шанси за опоравак било, али да су у овом случају овде пропуштене. Виде се и у изосталој понуди аустријској фирми „Стирија“ која је била власник Гибњаре. Много тога наводи на закључак о потреби за довољном дозом разумевања материје какво не постоји међу представницима владајуће коалиције. Од оних који долазе на власт очекује се да имају довољан број квалитетних кадрова који су способни да реализују одговорне задатке, а време показује да таквих у претходне три и по године није било. - Потребно је да изабрани за одређену улогу искористе шансу и одуже се грађанима на најбољи начин, а не да само изигравају власт не водећи рачуна о томе шта је његова обавеза – сигуран је Митровић. Т. Радовановић

21

22

МАГАЗИН 19.7.2015.

23

Седамдесети рођендан принца престолонаследника

ДО МОНАРХИЈЕ ХУМА

МАГАЗИН

19.7.2015.

- Поводом седамдесетог рођендана престолонаследника принца Александра Карађорђевића након молебана у Цркви Свете Тројице коктел у Свечаној сали Скупштине града. – Свечаност без представника локалне самоуправе, Рашког управног округа и свих који су претходних година свесрдно прихватали донације принчевског пара. – Сећање на дан кад је извршена смртна казна над командантом Југословенске војске у отаџбини генералом Драгославом Михаиловићем. – Упућен апел за прикупљање помоћи седамнаестомесечном Јовану Симоновићу како би након операције у Лондону бар делимично повратио вид

24

Фото: М. Радовановић

АНИТАРНИМ РАДОМ

25

19.7.2015.

МАГАЗИН

26

лужбено саопштење које је Краљевски двор 3. јула упутио медијима наговештава да ће поводом седамдесетог рођендана Његовог краљевског височанства престолонаследника Александра Карађорђе вића слављеник угостити велики број званица из земље и иностранства, чланове краљевских породица, представнике дипломатског кора, највише државне и политичке званичнике, представнике свих верских заједница и међународних организација у Србији, као и угледне личности из јавног и културног живота и истакнуте лидере пословног света. Прослава рођендана је почела 17. јула свечаним коктелом и вечером у Белом двору на Дедињу, а настављена следећег дана вечером у Краљевском двору, да би била завршена данас бранчом на Краљевском двору и опроштајем од гостију из иностранства.

С

Седамдесети рођендан престолонаследника принца Александра Карађорђевића повод је да у Краљеву, као краљевском граду, чланови Градског одбора Удружења „Краљевина Србија“ тачно у подне организују коктел на који су позвани градски челници и угледне личности града. Пре тога у Цркви Свете Тројице отац Радован Парезановић је одржао молебан за здравље и спасење принца престолонаслед ника Александра. Организацију „Краљева омладина“ 2008. године су, под патронатом Александра Карађорђевића, основали студенти београдског Универзитета, а како јој је из године у годину приступао све већи број људи различитог узраста променила је име у „Краљевина Србија“. - Наша мисија је да се успостави монархија, а то остварујемо кроз различите хуманитарне активности са-

радњом са Фондацијом принцезе Катарине Карађорђевић која је доста помогла Краљеву донацијом возила, уређаја и више од 200 душека и кревета за болницу. Донације су добили СОС Дечје село, школа „Иво Лола Рибар“ и многи други, а доста смо кроз хуманитарне акције помагали људима угроженим у поплавама. Чланови Удружења су сви којима је на срцу Краљевина Србија, а међу њима има подједнако и младих и старих људи, потомака солунаца и припадника Југословенске војске у отаџбини, али и партизана. То су различито профилисани и поштени људи којима је приоритет просперитет Србије. Верујемо да би Србија морала да се врати свом извору да би могла да се на њему умије, освежи и крене тамо где је некада била. Кад је Србија била краљевина доживљавала је у друштвену, научну, интелектуалну, економску, национа

лну и сваку другу експанзију, а откад нам је наметнут републикански модел не показује неке резултате – наглашава секретар Градског одбора Срђан Ћосић. Чланови Удружења верују да је остварење циља реалност ма колико то из данашњег угла деловало немогуће, а томе у прилог иде сазнање да пре само 25 година нико није могао да замисли да ће државна химна бити Боже правде. Рођендан престолонаследника је и повод за подсећање да је на исти дан 1946. године стрељан командант Југословенске војске у отаџбини генерал Драгослав Дража Михаиловић. У Удружењу „Краљевина Србија“ верују да овај датум није случајно одабран и да је тим чином државни врх хтео да пошаље јасну поруку тек рођеном престолонаследнику који је проглашен за државног непријатеља иако је имао тек годину дана.

Присутне чланове удружења и госте, међу којима није било представника локалне самоуправе и Рашког управног округа, поздравио је председник Градског одбора Владан Пејковић. Међу гостима овом приликом није било ни представника оних који су претходних година свесрдно прихватали све донације принчевског пара. - Испред овог зида заиста имамо разлога да се поносимо, јер град Краљево носи најлепше име у свету. Овај дан сматрамо једним од најрадоснијих због рођења нашег престолонаследника, и ако Бог да нашег краља, коме упућујемо искрене жеље за дуг живот у нади да ћемо живети срећни и задовољни у држави која се зове Краљевина Србија – истакао је Пејковић. Сарадња са бројним другим организацијама које се баве хуманитарним радом повод је за апел за помоћ како би Јован Симоновић рођен 20. јануара прошле године прогледао. Јован од ро-

ђења има дијагнозу замућења рожњаче, и потпуно је без вида, а да делимично прогледа може да помогне операција у Лондону за коју треба прикупити 15 хиљада евра. Пријатељи породице Симоновић на неколико пунктова у граду организује прикупљање помоћи за операцију како би се зауставила прогресија болести којом би трајно било угрожено чуло вида. Породица оболелог није у могућности да сакупи средства, а Републички фонд здравственог осигурања не покрива трошкове лечења у иностранству, па је ово једини начин да пријатељи покрену још једну хуманитарну акцију. Досадашња искуства показују да је ослонац у сличним приликама увек била „Краљевина Србија“, а коктел поводом рођендана принца Александра Другог Карађорђевића прилика да се позову сви који имају могућност да помогну. Т. Радовановић

27

28

Вук Драшковић

МАГАЗИН 19.7.2015.

Негирање геноцида горе и од самог геноцида

Геноцид је велики злочин са карактеристиком да је уперен на истребљење и уништење некога због злочина његовог рођења, зато што је припадник неке вероисповести, религије, нације или расе. – Од завршетка Другог светског рата власт није била спремна да прихвати чињеницу да је на подручју земље почињен геноцид раван оном коме су током рата били изложени Јевреји. - Идеолошки холокауст је кад се људи виктимирају због тога што су противници одређеног режима. – После рата Немачка исплатила Југославији велику количину новца, али да он није стигао на адресе оних којима је намењен. - У велику суму која се држи у тајности урачунате су жртве Краљева и Крагујевца. – Прве године након ослобођења Србија 95 посто била Михаиловићева, антикомунистичка и прозападна. - У правној теорији геноцид је могућ и над једним човеком

Фото: М. Радовановић

ХОД ПО ЈАЈИМА

29

30

МАГАЗИН 19.7.2015.

уго се очекивала потврда жеље председника Владе Србије Александра Вучића да присуствује обележавању двадесете године догађаја у Сребреници где је, у само неколико дана, страдао до сада још недовољно тачно утврђен број становника овог и других места. Коначна одлука прихваћена је са одобравањем у многим срединама мада је, након вишенедељног стварања атмосфере несигурности, потврђено да би могло да буде угрожена његова безбедност. Оно што се у Сребреници догодило 11. јула у различитим срединама тумачи се на различите начине, од спонтаног излива гнева групе незадовољних до линча и покушаја атентата, постало је главна тема готово свих значајнијих медија у свету и у други план потиснуло повод за окупљање у Сребреници знатног броја званичника из многих земаља. О догађајима од пре двадесет година још нема уједначеног става, па и поред оцене Међународног суда правде да је почињен геноцид, у великом делу јавности преовладава уверење да га, и поред несумњивог злочи на, није било. Председник Српског покрета обнове Вук Драшковић не дели такво мишљење чиме се сврстава у ред малобројних у Србији који тврде супротно позивајући се на став Међународ ног суда правде. - Он је судио и пресудио да је у Сребреници почињен геноцид, а геноцид је велики злочин са карактеристиком да је уперен на истребљење и уништење некога због злочина његовог рођења, зато што је припадник неке вероисповести, религије, нације или расе. На основу чињенице да су бирали мушкарце и дечаке једне нације и вероисповести да их ликвидирају суд је извео закључак да су имали намеру елиминације по тој основи. Ако мислимо да негирамо злочин у Сребреници, да нам то доликује и да имамо право на то, онда треба да се иселимо са овог света где не важи пре-

Д

суда Међународног суда правде. Ми ту пресуду морамо да поштујемо – каже Драшковић. Корени онога што је било повод за догађаје у Сребреници су дубоки и сежу до времена након завршетка Другог светског рата, јер од тада па до распада Југославије нико није поставио то питање. Главним кривцем се оцењује власт која није била спремна да прихвати чињеницу да је на подручју земље почињен геноцид раван оном коме су током рата били изложени Јевреји. За пола века комунистичке власти нико није пописао жртве нити велики усташки злочин у време постојања Независне државе Хрватске окарактерисао као геноцид или холокауст. Ни на међународном плану није предузето ништа, нити расписана потерница за шефом тог геноцидног режима Антом Павелићем. Према Драшковићу извор свих зала у земљи је систем који још није срушен што је увек прилика за оштре критике власти која нема много разумевања за његове ставове. - Наша је несрећа да и са садашњим сазнањима кад би се челник тог режима пробудио из гроба победио би на председничким изборима у Србији. То говори о размерама потпуног менталног убиства једне нације. Морамо да схватимо да је Бошњацима, кад поменете Сребреницу, исто као кад Србима поменете Јасеновац, или херцеговачке јаме. Ми знамо колико нас боли и нарочито боли негирање Јасеновца, Јадовна и свих злочина, али морамо да разумемо да на исти начин боли Бошњаке када ми негирамо злочин. Зашто то чинимо, кога бранимо, је ли бранимо режим који нас је осрамотио. Ми бисмо требало да будемо најгласнији у осуди тога злочина зато што смо осетили шта значи бити жртва геноцида на широком простору једне државе, а не само простору једне вароши. Ми смо народ који је осетио и страхоту идеолошког холокауста. Геноцид је кад се неко уништава по националној, верској или

расној основи. Идеолошки холокауст је кад се људи виктимирају због тога што су противници одређеног режима. У Србији је направљено десетак Сребреница над противницима комунистичког режима од краја 1944. до краја 1946. године и о томе се ћути. То говори о размерама моралног посрнућа народа. Не постоји никаква опасност да ће Република Српска, српски народ, ни Република Србија претрпети никакве последице од осуде геноцида у Сребреници. Ми можемо да трпимо само последице негирања. Цео свет већ неколико деценија учи, филмови

Ако мислимо да негирамо злочин у Сребреници, да нам то доликује и да имамо право на то, онда треба да се иселимо са овог света где не важи пресуда Међународног суда правде

31

19.7.2015.

МАГАЗИН

32

Корени онога што је било повод за Сребреницу су дубоки и сежу до времена након завршетка Другог светског рата, јер од тада па до распада Југославије нико није поставио то питање се снимају, књиге пишу, музичке композиције се стварају о немачком нацизму, концлогорима, Маутхаузену, Аушвицу, Дахау, па шта – каже Драшковић. Због сазнања да не постоји колективни злочин немачка нација није проглашена за нацистичку а Немачка, у којој је негирање холокауста кривично дело, влада Европом. Председник Српског покрета об-

нове подсећа да је после пада Берлинског зида, и уједињења Немачке, подигнут меморијални споменик холокаусту који посланици Бундестага могу да виде кад год погледају кроз прозор. Меморијални споменик увек подсећа на оне који су носили легитимацију немачког народа и који су починили тај страшни злочин. Све што се на просторима Југославије дешавало током Другог светског рата прекривено је велом тајне исто колико и оно након рата када је неко у име земље у Бону поставио питање обештећења породица жртава. Подаци да су тадашњи немачки канцелар Вили Брант и председник Југославије Јосип Броз постигли некакав споразум наводи на размишљање да је Немачка исплатила велику количину новца, али да он није стигао на адресе оних којима је намењен. У одређеном делу политичке јавности влада уверење да су, поред материјалних разарања и бомбардова ња, у велику суму која се држи у тајности а коју је Немачка исплатила на основу тајног договора, урачунате и жртве Краљева и Крагујевца, а да се о томе не зна. Податак да њихове породице нису добиле ништа води ка сумњи да су паре завршиле у нуклеарној електрани Кршко, или неком војном подземном граду какви су прављени широм земље. О томе нема званичне потврде сем што се зна да је онима који су завијени у црно упућено извињење. Главним кривцем и за ово сматрају се комунистичке власти које су врло добро знале да манипулишу бројевима жртава не помињући имена што је још један повод за позив историчарима да се озбиљније позабаве овом темом. - Српски историчари као да ходају по јајима. Ми се још плашимо да саопштимо истину, јер се плашимо квалификација које ће уследити из региона

и Србије. Српски покрет обнове је жртва комунистичких служби безбедности, које су нерасформиране, и тобоже проевропског грађанског подмлатка оних који су иделошки у црно завијали Србију 44. и 45. године. Кад им поменете масовне гробнице по Србији које су посејали комунисти они вас прогласе за сарадника усташа, кад поменете да Дража Михаиловић који није био Павелић јер његова војска није била усташка војска, нити је био нацистички сарадник, затрпавају вас таквим камењем и псовкама да од вас не остане ништа. За време трајања комунистичке Југославије није објављена ни једна историјска књига која би у наслову имала усташки геноцид, а објављене су десетине са насловом четнички геноцид над муслиманима и Хрватима. Мора да је било злочина и над њима. У Независној Држави Хрватској држава убија систематски и истребљује српски народ, а у отпору геноциду праве се и прекорачења нужне одбране. Е та прекорачења нужне одбране проглашена су за геноцид, а геноцид никад није. То говори о стратегији тога режима, па данас у Србији најтеже можете објаснити зато што је страх убио нацију. Партизански генерали су говорили да нема збора да је 45. године Србија 95 посто била Михаиловићева, била је антикомунистичка и прозападна. Све државе бивше Југославије одоше на запад. Ко једино неће на запад, где су антизападна упоришта најјача – пита Драшковић. Потврда да су у Независној Држави Хрватској Немци и Италијани спашавали Србе од Јасеновца повод је за став да не треба чинити оно што су чиниле усташе. У том контексту небитним се сматра минимизирање жртава, јер се величина злочина не мери само њиховим бројем. Драшковић подсећа да је у правној теорији геноцид могућ

и над једним човеком, а убиство само једног може бити оквалификовано као геноцид ако га убија држава, а не улична банда. Ако иза злочина стоји организована војна формација, а иза ње држава или нешто што се у рату представља као држава, онда је могуће и над једним човеком да буде извршен геноцид. У супротном је тероризам, верује Драшковић баш као и да оно што су некада Србима чинили Хрвати они то, као добри ђаци, чине другима. Ма колико да је подржавао ставове о злочину над муслиманским становништвом у Сребреници пре тачно двадесет година, који без и мало сумње сматра геноцидом, Вук Драшковић није био спреман да јавно говори о догађајима у Братунцу. Због тога је и затражио да се искључи диктафон. Т. Радовановић

33

34

МАГАЗИН 19.7.2015.

35

Концерт Уметничког ансамбла Министарства одбране

МАГАЗИН

19.7.2015.

ЕМОЦИЈА У

36

- Ансамбл је пропутовао десетине хиљада километара и извео око 7.500 разноврсних музичких програма пред више од пет милиона посетилаца, и преносио славу музичког блага широм наше земље и већине европских земаља. - Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, који чине симфонијски и естрадни оркестар, учествовао је на многобројним музичко-сценским свечаностима и фестивалима као што су БЕМУС, БЕЛЕФ, Мокрањчеви дани, Дубровачке летње игре, Нишке хорске свечаности, Охридско лето, Мермер и звуци, Сплитски фестивал, Слободиште у Крушевцу, Велики школски час у Крагујевцу...

Фото: М. Радовановић

УНИФОРМИ

37

метнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“ редовни је гост Краљева, а повод за последњи долазак симфонијског оркестра петровданско обележавање Дана Друге бригаде Копнене војске. Ансамбл се састоји из управног дела, који пружа логистичку подршку уметничком како би могао да се представи у пуном светлу, и симфонијског оркестра којим руководи мајор Никола Живковић. Цео уметнички ансамбл значајну улогу на културном небу Србије врши под будним оком начелника мајора Светозара Василевског који потврђује основни задатак промоције музичке културе и музичког живота у Републици Србији, у војсци и Министарству одбране. Основни задатак Уметнички ансамбл остварује у земљи и ван ње и на јединствен начин у јавности презентује позитивну улогу и вредности свих припадника Министарства одбране и Војске Србије. Кад се 1899. године, као капелник и композитор, Станислав Бинички вратио у Србију са школовања у Немачкој у Београду је основао први дувачки војни оркестар, па се 26. септембар исте године сматра даном оснивања који Уметнички ансамбл обележава сваке године. Станислав Бинички се, између осталог, сматра заслужним што је у Србију донео у то време савремену европску музику. Тад су на овим просторима почеле прве изведбе дела савремене музичке литературе које су укључивале дела Јохана Себастијана Баха и Волфганга Амадеуса Моцарта. То је и повод за закључак да је Бинички, као музиколог и значајан композитор, оставио дубоке трагове не само у војној музици него и у музичком животу Србије. Мајор Василевски подсећа да је Бинички много радио и у значајној мери утицао на јачање музичке културе, сарађивао са Браниславом Нушићем, а са Стеваном Мокрањцем учествовао у оснивању првих музичких школа у Србији. Компоновао је прву оперу која је изведена у Србији „На уранку“, а светла историја ансамбла с краја 18. века настављена је током наредних 115. година. Оно што је зачео Бинички

МАГАЗИН

19.7.2015.

У

38

прерасло је у модеран симфонијски оркестар који, иако не у пуном капацитету како би струка хтела да изгледа, са успехом наставља дугогодишњу традицију и реализује све задатке које пред њега постављају захтеви савременог живота. - Уметнички ансамбл је задржао симфонијске инструменте у дувачкој и гудачкој секцији, а углавном се користи у Министарству одбране, Војсци Србије, на свечаностима, догађајима и фестивалима. Оркестар је мисионар и носилац културног живота у смислу промоције младих талената, јер поред активности на пољу класичне и ревијалне музике на концертима често укључујемо младе људе. Некада су са овим оркестром свирали надалеко познати Иво Погорелић, Стефан Миленковић и други, тако да је он увек био спона између музике у граду и војне музике и био отворен за сарадњу са свим културним и музичким институцијама у републици – каже мајор Василевски. Симфонијским оркестром руководи тромбониста мајор Живковић који потврђује да састав чине активна војна лица, војни музичари и цивилна лица запослена у војсци. Симфонијски оркестар Уметничког ансамбла Мнистарства одбране „Станислав Бинички“ је, иако класичан симфонијски оркестар, један од веома ретких војних оркестара тог типа намењен за извођење симфонијске музике у изворном облику, пре свега класичне. Визија његових руководилаца у прошлости, од Биничког до данас, била је таква да је прилагођен за извођење ревијске и забавне музике, а појављује се и у неким аранжманима обраде народне музике на нивоу који заслужују име и место на коме се налази. Иако повремено постоји потреба за већим бројем чланова оркестар данас чини тридесетак стално запослених музичара различитог профила. Састав се разликује од концерта до концерта, од партитуре до партитуре и дела која се изводе, па се по потреби ангажују и инструменталисти каквих нема у сталном саставу а долазе из сличних орке-

стара, филхармоније или опере. Оркестар је од вајкада био носилац ревијских програма фестивала забавне музике, а док је постојао фестивал забавне војничке песме и корачнице на њему су се изродили многи хитови као што је песма „Одисеја“ Леа Мартина. До распада Југославије почетком последње деценије двадесетог века Уметнички ансамбл „Станислав Бинички“ био је чест гост Дубровачких летњих игара, Охридског лета, Београдских музичких свечаности, а без њега није могао да се замисли ни култни фестивал Београдско пролеће. Иако се прва мисија везује првенствено за извођење дела класичне музике на репертоару оркестра је и велики број оних која се сврставају у ревијалну. Мајор Василевски потврђује да је Уметнички ансамбл присутан у свим јединицама Војске Србије са програмима примереним тренутном саставу музичара. У свим другим ситуацијама у помоћ прискачу и други како би одређено музичко дело могло да се изведе на нивоу какав одговара високом реномеу овог оркестра. С бзиром на широку лепезу музичких дела која последњих година чине јединствен репертоар ансамбл је ангажован и за снимање филмске музике. Најновија је везана за оба дела целовечерњег играног филма и телевизијску серију „Монтевидео“ о учешћу српских фудбалера на првом Светском првенству у Уругвају. Након снимања музике чији је аутор Мањифико уследила је запажена турнеја по земљи и ван ње, а „Бинички“ је са програмом филмске музике, уз репертоар забавног карактера, стигао до Италије и Швајцарске. Чињеница да сваки наступ има различит карактер довољан је повод за закључак о свежини која је евидентна и сваки пут све израженија. Како се на репертоару налазе претежно инструменталне композиције у посебним приликама, кад се за то укаже потреба, ангажују се и вокални интерпретатори, а стални сарадници су врсни оперски певачи и извођачи забавне музике. Скоро сваке сезоне оркестар наступа

39

19.7.2015.

МАГАЗИН

40

бар на једном концерту са Јадранком Јовановић, а сарадња са професором Николом Китановским и његовом класом студената Факултета музичке уметности посебна су прилика за потврду врхунског умећа током класичних оперских вечери. - Бинички је поставио неке стандарде, а својим ставом према композицији „Марш на Дрину“, који је изазов

великим светским оркестрима кад је у питању нотни материјал и тежина свирања, задао нам домаћи задатак. Ово је веома захтевно дело у сфери војничких корачница, а нама је посебно драго што смо неко ко има пуно право да изводи ту композицију – каже мајор Живковић. Рад који музичари улажу у стручно усавршавање није остао непримећен

Историјски пут Уметнички ансамбл Министарства одбране „Станислав Бинички“, који чине симфонијски и естрадни оркестар, учествовао је на многобројним музичко-сценским свечаностима и фестивалима као што су БЕМУС, БЕЛЕФ, Мокрањчеви дани, Дубровачке летње игре, Нишке хорске свечаности, Охридско лето, Мермер и звуци, Сплитски фестивал, Слободиште у Крушевцу, Велики школски час у Крагујевцу... Остварујући богату сарадњу са институцијама из иностранства Ансамбл је гостовао у Белгији, Швајцарској, Аустрији, Бугарској, Чехословачкој, Пољској, Италији, Мађарској, Румунији, Немачкој и Русији, где је имао чак 80 концерата. Ансамбл је пропутовао десетине хиљада километара и извео око 7.500 разноврсних музичких програма пред више од пет милиона посетилаца, и преносио славу музичког блага широм наше земље и већине европских земаља.

што је повод за заједничке наступе и са свим војним оркестрима који гостују у Србији. То потврђује учешће на концерту немачког војног оркестра, са грчким и америчким колегама из Вест Поинта, а крајем овог месеца очекује се наступ са војним оркестром из Швајцарске. Значај мисије Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“ на најбољи начин препознаје Министарство одбране под чијим патронатом се одржавају сви наступи и организује рад симфонијског оркестра који у значајној мери обогаћује музички живот, музичку културу и све што музика значи у различитим аспектима. Недавно завршени пети по реду Међународни џез фестивал „ЏезИбар“ био је прилика да Краљевчани чују композицију „Марш на Дрину“ у извођењу Биг бенда Радио-телевизије Србије. Ово је повод за подсећање да је музички језик универзалан, да на извођење у великој мери утиче и оно што излази из срца, а што не може да се промени јер људи у униформама на посебан начин доживљавају и са много јачим емоцијама изводе дела

слична овом. У конкретном примеру то потврђује и снимак исте композиције у извођењу Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“ који је у латиноамеричком ритму, а поводом филмског серијала „Монтевидео“ аранжирао Мањифико. Емоција коју носе униформа и име Станислава Биничког у многоме доприносе да значајна дела која изводи овај ансамбл делују емотивно јаче него при извођењу било ког другог. То се на најбољи начин показало на Видовдан ове године у Крушевцу кад су сви присутни у биоскопској сали устали и стојећи испратили традиционалну песму Станислава Биничког. Извођење је пробудило емоцију која је додатно ојачана сазнањем да се, поред оркестра и униформе, композиција изводи у његовом родном граду. Неколико година уназад је наступ Уметничког ансамбла „Станислав Бинички“ у Краљеву везан за велику саку Дома Војске Србије и сваки пут прилика за потврду жеље о изласку на Трг Светог Саве. Ове године је та идеја реализована, а великом броју посматрача понуђен колаж програм прилагођен

поводу за гостовање и извођењу на отвореном. Пред публиком различитог узраста и различитих схватања уметничких вредности изведен је програм састављен од традиционалних српских песама и кола, дворских кола и маршева из времена Првог светског рата, али и филмске музике и неких забавних композиција светских познатих аутора. Мајор Василевски подсећа да значај ансамбла није само у томе што изводи већ и у доприносу музичком образовању. „Станислав Бинички“ је један од ретких оркестара са тако великим бројем високо образованих музичара, који се исто толико високо котирају на музичкој лествици образовања. Оркестар је едукативним карактером окренут према млађој популацији због чега је постао прави узор многим младим људима који се баве музиком. Они у члановима ансамбла виде узоре који на прави професионални начин изводе јединствен репертоар којим се земља представља и у иностранству. Крај кратког разговора повод је за закључак да лепој причи нема краја, а

почетак наступа пред посетиоцима који су са нестрпљењем очекивали још један наступ овог ансамбла повод за жељу да што пре поново дође у Краљево. Обележавање Дана Друге бригаде Копнене војске повод је за долазак још једног војног оркестра у Краљево, али и појашњење да су војни оркестри у бити класични дувачки оркестри у какве се убраја читавих деведесет одсто са простора читаве Земљине кугле. Они се разликују од класичних трубачких на какве смо навикли, посебно након у последњих деценија у јавности све популарнијег такмичења у Гучи. У историји музике дувачки оркестри су познати и као симфонијски дувачки оркестри намењени извођењу транскрипција оригиналне класичне музике за такав тип ансамбла и свирање на отвореном, јер је звук дувачких инструмената, уз удараљке које имају снажнији по звуку, прилагођен извођењу на отвореном простору где војска најчешће има свечаности. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

41

42

МАГАЗИН 19.7.2015.

43

44

МАГАЗИН 19.7.2015.

45

Знаменити Краљевчани: Др Томислав Мареновић (2)

МАГАЗИН

19.7.2015.

ЗАЧЕТНИК НОВЕ ЕПОХЕ У МЕДИЦИНИ

46

- Шездесетих година прошлог века у Србији је било свега шест анестезиолога, од тога три на ВМА. – Вештачка плућа су се у свету користила пуних десет година пре него што су, на препоруку др Мареновића, набављена за потребе Војно-медицинске академије. - Пара је било довољно, поготово у војсци, а др Папо био толико моћан да је могао да купи све што би пожелео млади анестезиолог. – Ментор тринаесторици будућих доктора наука. - Међу скоро три стотине научних радова резултати истраживања нашли су место и у три медицинске монографије. - Два пута предложен за пријем у чланство Српске академије наука и уметности. - Кад су почеле операције урођених мана срца ВМА је била највећи центар за кардиохирургију у Европи у коме је од 1965. до осамдесетих година обављено преко шест хиљада операција

Фото: М. Радовановић

Др Томислав Мареновић

47

48

МАГАЗИН 19.7.2015.

ојно-медицинска академија је одувек важила за врхунску здравствену установу у земљи познату и ван њених граница. Окупљала је најбоље стручњаке различитих профила и била ослонац свима који помоћ нису могли да нађу на другом месту. Ма колико се из данашње перспективе чинило да је седамдесете године прошлог века карактерисало благостање др Томислав Мареновић сведочи да је запошљавање лекара увек било тешко поготово у Београду где су остајали само најбољи. Најбољи међу најбољима, а међу њих се сврстава др Мареновић, могли су да рачунају на запослење у Војно медицинској академији, али само након три до десет година у некој од трупа на територији Југославије. По правилу су распоређивани ван матичне републике, а привилегију да остану у њој имали су само изузетни стручњаци. Доктор Исидор Папо, који се сматра једним од најзначајнијих светских хирурга тог доба, сем стручности имао је способност да у младим лекарима препозна оне на којима ће се у будућности заснивати одређене гране медицине. Његово визионарство показало се исправним у погледу избора младог доктора Мареновића који је без и једног дана у трупи добио специјализацију, а потом пуне 22 године био најближи сарадник др Папа. Професионално ангажовање било је само први корак дугогодишњег пријатељства, а о поверењу у стручност сведочи податак да је др Мареновић три пута био његов први пратилац у Хјустону где је путовао због операција на срцу и крвним судовима. Још као специјализант др Мареновић је показао високе професионалне и људске квалитете који нису могли остати незапажени, па је добио прилику да у Лондону настави усавршавање под патронатом Светске здравствене организације. Од тог тренутка почињу све чешћа путовања у Лидс, Хјустон, Париз, касније у Москву и Лењинград у којима је боравио и као предавач. Прве године рада карактерише оскудна опрема за анестезију и мали

В

број специјалиста из ове области, а од шест колико их је било у Србији три су били ангажовани на Војно-медицинској академији, - Проводио сам доста времена у иностранству и увек донео у Србију нешто ново након чега би се брзо осетио напредак. Кад је на једном конгресу хирурга у Будви пред преко 1.000 хирурга из целе земље говорио о развоју хирургије, а посебно кардиохирургије, др Папо је рекао да то време може да се подели на два периода, један је до Мареновића, а други од Мареновића. На западу тешке операције нису могле да се замисле без апарата за вештачко дисање. Кад сам 1966. године боравио у Лондону код нас их још није било, а у свету су се користили већ десет година. Још док сам био тамо писао сам о њиховом значају, а кад сам се вратио апарати су већ били купљени па смо одмах почели да радимо. Данас нема болнице у Србији без бар десет таквих апарата јер су људи схватили њихов значај што је у то време деловало прилично чудно. Пара је било довољно, поготово у војсци, а др Папо био толико моћан да је могао да купи све што сам пожелео – прича са одушевљењем др Мареновић који се од почетка по много чему разликовао од својих колега. Већина оних који су ишли у иностранство, сами или са члановима породица, најмање времена су проводили у болницама. За разлику од њих др Мареновић је пред сваки одлазак до детаља описивао због чега путује и био обавезан да то и реализује по повратку. Годинама после Другог светског рата југословенски лекари су на специјализацију одлазили искључиво у Русију, а сазнање да је опрема за анестезиологију савременија на западу утицала је на то да др Мареновић први од војних лекара крене пут Велике Британије и Сједињених Америчких Држава. Развој анестезиологије у значајној је мери утицао и на развој других медицинскох грана, посебно хирургије. Годинама су анестезиолози таво-

рили у сенци мање или више значајних хирурга, а велики скок је направљен тек седамдесетих година кад је др Папо међу првима схватио значај ове медицинске гране. У то време се број анестезиолога у Србији попео на тридесетак од којих је две трећине било на ВМА. Кад је 2002. године др Мареновић отишао у заслужену пензију стазама које је добро утабао наставило је четрдесетак специјалиста из ове области на Војномедицинској академији и стотине других широм земље. Значајна здравствена установа каква је одувек била ВМА сврставала се у ретке која је могла да прати све што се врзмало по глави др Мареновића, па се с правом намеће питање докле би догурао да је радни век провео у неком забаченом гарнизону. Професионални успеси повод су за бројна признања, прва од војске а потом Српског лекарског друштва и бројних других организација. Разне медаље из војске, са звездом, сребрним и златним мачевима и слично, само су део богате колекције признања у којој значајно место заузимају оно са именом првог југословенског анестезиолога Петинија и најдраже од председника Слободана Милошевића. Углед међу колегама допринео је да пуних седам година буде председник Удружења анестезиолога Југославије и пет година на челу колега из Србије, а редовни је члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Настојање да најновије информације о дешавањима у области анестезиологије стигну до што више колега повод је да пуних петнаест година буде главни и одговорни уредник угледног часописа Анестезиологија југославика и члан бројних домаћих и иностраних удружења. Тако је др Мареновић почасни члан македонскох и босанскохерцеговачког удружења анестезиолога, члан Друштва анестезиолога Француске, Европског друштва за вантелесни крвоток, Друштва за шок Европе, а у време кад је од Сената Медицинске европске алкадемија изабран за члана у њој је био само још један лекар из Југославије.

49

19.7.2015.

МАГАЗИН

50

Несебичним залагањем др Мареновића на Војно-мединској академији је створен колектив чијој су се организованости дивиле различите делегације које су долазиле из свих крајева света. Овај скромни човек некако стидљиво потврђује да је био ментор тринаесторици будућих доктора наука и са њима учествовао у писању бројних научних радова који су објављивани у домаћим и иностраним часописима. Међу скоро три стотине њих резултати истраживања нашли су место и у три медицинске монографије. Са размаком од по неколико година у Југославији је излазила публикација која је требало да покаже ко је ко од значајних људи који су дали значајан допринос у некој од области свакодневног живота. У свакој од њих би се, по правилу, на значајном месту нашло и име др Томислава Мареновића који шездесет година након матуре, када је напустио Краљево да би се посветио најплеменитијој професији, најважнијим сматра сазнање о пацијентима у чијем је лечењу учествовао. Све што је у животу радио било је усмерено према њима, а признања су долазила сама по себи. Куриозитет посебне врсте представља сазнање да је два пута преложен за пријем у чланство Српске академије наука и уметности. До ње није стигао можда и због скромности од које нису патили други који су се различитим начинима борили за овај статус. Повремени поглед уназад потврђује задовољство због сазнања да је бар некада неком помогао, а пацијенти били неизмерно захвални баш као и породица која је пружала подршку кад год је то било потребно. Највеће богатство у дому Мареновића су три сина, Томислав, Мирко и Владимир, и за сада тек четворо унучића који на посебан начин испуњавају пензионерске дане. Шездесете године прошлог века обележиле су рутинске операције на срцу, а др Исидор Папо који је десетак година раније радио операције

на крвним судовима определио се за кардиохирургију. Већ 1963. године у његовом тиму се нашао др Мареновић који са посебним одушевљењем говори о првој операцију у Југослави и Требињанки Даринки Миловановић која је, као тежак болесник, после операције живела пуне 33 године, што је најдужи период у историји медицине. Кад су почеле операције урођених мана срца ВМА је била највећи центар за кардиохирургију у Европи у коме је од 1965. до осамдесетих година обављено преко шест хиљада операција. Кад је почео да се примењује бај-пас, и операције на великим крвним судовима, све што је било ново у свету рађено је на ВМА, а захваљујући напретку медицине и технологије резултати бивали све бољи. Без обзира што је ниво опао због помањкања средстава ВМА је и данас водећа здравствена установа у земљи у којој су се школовали и краљевачки анестезиолози који су увек знали на кога могу да се ослоне. - Ја сам се трудио да помогнем, а они су били захвални. Кад је год неки тежак пацијент одавде долазио у Београд и мене су звали, а помагао сам колико сам могао, па сам пре пет година проглашен за почасног грађанина града Краљева. За Витковац сам везан емотивно и фамилијарно. Ту сам провео детињство, имам брата и кућу у којој су деца одрастала преко лета. Увек су волели ту да дођу , а сада долазе унучићи. Цео живот сам живео скромно и нисам имао велике прохтеве по било ком питању. Живео сам у колективу и кући са много љубави према породици, пријатељима, пацијентима, послу и увек био максимално испуњен. Волео сам посао, волим људе, волим да помогнем, а то је највећа срећа и сатисфакција у раду. Био сам познат по томе да и када четири професора отпишу најтежег болесника увек кажем да још има наде. Случај никад није изгубљен, а кад од пет таквих остане један и то је значајан

успех – признаје др Мареновић уз потврду да се и данас сећа бројних ликова и имена тешких болесника. Помало жали што није био ревноснији и записивао оно што се дешавало око њега, а имало је шта. Била би то, признаје, велика сатисфакција, али и документ о једном значајном времену из историје српске медицине. Лепше професије од ње нема, сигуран је др Мареновић, али јој уз много љубави према сваком пацијенту треба исто толико одрицања. Није непознато да су сви лекари учили исто, и да знају приближно, али нису подједнако посвећени болеснику у настојању да открију узрок болести како би на најадекватнији начин приступили лечењу. Интензивна нега у којој јепровео највећи део радног века на најбољи начин одсликава напредак технологије, а одељење по који пут делује као капсула васионског брода. Свест о томе да техника може да откаже кад се лекар најмање нада води ка сазнању о потреби да се пацијенту посвети максимална пажња, а она може да открије и оно што не виде ни најпрецизнији апарати. Серију текстова проистеклих из разговора са др Мареновићем Милош Јефтић је преточио у књигу под називом „Повратак у живот“. О књизи која је промовисана пред око шест стотина присутних на Војно-медицинској академији говорили су Матија Бећковић, Дарко Танасковић, др Војин Шуловић и други. После Библиотеке града Београда уследила је још једна у Краљеву где сала у којој је заказана није могла да прими све који су желели да присуствују несвакидашњем догађају. Супруга Славица је лекар специјалиста, Крушевљанка коју је упознао још у гимназији. Све време заједничког живота пружала му је неопходну подршку, а љубав према мужу на најбољи начин исказала у време док је био у Америци кад је тек рођеном најстаријем сину дала име Томислав. Т. Радовановић

Т. Радовановић

51

52

МАГАЗИН 19.7.2015.

53

Александровачка Жупа рај за виноградаре

МАГАЗИН

19.7.2015.

ВИНСКИ ВИТЕШКИ Р

54

- Прву лозу у Жупи засадили су Келти, а наставили Римљани, а када су се доселили Словени почели су и они да се баве истим послом. - Вином из Жупе причешћена војска кнеза Лазара пре поласка у Косовски бој. - Српска села су све празнија, а од богатих сељака у градовима постаје сиротиња. - Савет држави да обрати мало више пажње на власнике земље на којој може да се подигне виноград. - Уз мало опреме и доста рада може лепо да се живи и не буде на терету држави. - У Краљеву се увек више тражила ракија, а вину прилазило са неповерењем. а тамо где су га гости тражили предност је давана црним винима, банатском ризлингу и винима александровачке „Вино Жупе. - На квалитет највише утиче дугогодишње искуство жупских произвођача. - Дуго је производња вина у Жупи била породична традиција, а ограничене количине углавном су биле намењене употреби у домаћинству

Фото: М: Радовановић

РЕД МОНАХ ДОРОТЕЈ

55

д давнина је александровачка Жупа била простор на коме се гајило најбоље грожђе у Србији. У центру Жупе је село Тржац, а одмах до њега Дренча у коме је монах Доротеј, по наредби кнеза Лазара, 1382. године подигао истоимени манастир. Манастиру Дренча додељена су многа околна насеља међу којима и Тржац који је постао метох овог манастира. У селу је од памтивека рађало квалитетно грожђе и прављено надалеко познато вино. Прву лозу на овим просторима засадили су Келти, а наставили Римљани. Када су се доселили Словени почели су и они да се баве истим послом, а вином из овог села причешћена је војска кнеза Лазара пре поласка у Косовски бој. Људи су се на овим просторима бавили виноградарством, јер је оно овде давало боље резултате него било која друга култура. Од првих дана се на овим просторима највише гајио прокупац. Гаји се и данас, али је све више заступљена тамјаника. Међу првима је почео да је узгаја Милорад Мића Минић из Тржца. Дуго је производња вина у Жупи била породична традиција, а ограничене количине углавном су биле намењене употреби у домаћинству. Када су почеле да се производе знатније количине, а држава пожелела да има контролу производњом су могли да се баве само они који добију посебну дозволу. Минићи су ту дозволу добили 1936. године, па су вино у три различита града пласирали Милорадов отац Милован и његова два брата, Радул и Момчило. Први је почео Милорад који је за време служења војног рока у Кичеву склопио договор с локалним кафеџијом да га снабдева вином из Србије. Вином је откупио кафану, оставио у њој братанца, а он наставио да шири посао у Скопљу где је купио кафану која је функционисала све до земљотреса 1963. године. Трећа кафана била је у Београду на углу Немањине на Славији. Као и остале две носила је име „Велика Жупа“, све док је 1944. године комунистичка власт није одузела од власника. - Без обзира што је мој отац био

МАГАЗИН

19.7.2015.

О

56

војни обвезник и учествовао у ослобађању Београда стричеви су проглашени народним непријатељима зато што су радили свој посао за време окупације, иако се по дневницима видело да су помагали и четнике и партизане. Један од стричева је побегао у шуму и дуго се тамо крио, а други у Аустрију где је радио у подруму код Мозера, чувене аустријске фирма која је имала винарију у Земуну. Није могао да издржи дуго у иностранству, вратио се кући и одслужио казну због наводних грехова, па живео као слободан грађанин – прича нам Мића Минић. Породична винарија никад није престајала са радом, а пословала је увек на начин како је то држава прописивала. Све до осамдесетих година година прошлог века бавио се Милорад Минић трговином која је била профитабилнија од производње вина. Путовао је од Македоније до Словеније и набављао све за шта је проценио да би могло да донесе корист. На тим путовањима сретао је виноградаре и произвођаче вина и запазио да сви, без изузетка, хвале само своју сорту грожђа. Знајући шта све успева у Жупи, и какав је квалитет грожђа, није му се свидело оно што је слушао, па је одлучио да „оживи“ тамјанику која је већ постала готово заборављена сорта које су се и стручњаци стидели, иако је није било на другим просторима. До тада се у овим крајевима гајио углавном прокупац кога су почеле да потискују нове сорте белог грожђа. Било је много лутања, јер су се, према препоруци стручњака, садиле и сорте којима није одговарало ово поднебље. Некако баш у то време 1984. године почео је отац Милован да у винограду сади италијански ризлинг. - Мени се то није допало, па сам рекао да ћемо да садимо тамјанику. Било ми је криво што сви хвале неке своје сорте, а ми у Жупи немамо. Тамјаника ми је остала у сећању још док сам био дете. Кад људи пију, па нешто остане у чаши, ја попијем па добијем батине. Вино ми се допало, а батине остале у сећању, па сам хтео да у Жупи направим нешто што ће да буде само ту. „Главу ти разбила тамјаника“,

прокоментарисао је отац, а кад ти неко тако нешто каже значи да се не слаже са тим - објашњава Минић. Прво грожђе новог засада обрали су Минићи 1988. године и направили прво вино од тамјанике. На картонским кутијама у које су запаковане по три боце писало је „Драгом пријатељу“, јер је вино намењено за поклоне. У Краљеву се, сећа се Минић, у то време више тражила ракија, а вину прилазило са неповерењем. И тамо где су га гости тражили предност је давана црним винима, банатском ризлингу и винима александровачке „Вино Жупе“. Најбоља промоција нове сорте била је у директном контакту са купцима. Обилазио је Минић те године београдске фирме од којих су неке, задовољне квалитетом, куповале и по 500 пакета. „Енергопројект“ и данас искључиво вина „Винске куће Минића“ поклања пословним пријатељима. Потражња за винима била је све већа, а страх да са мале површине под виноградом неће моћи да произведе довољно, био појачаван сумњом у квалитет о коме није постојала званична потврда. - Трајало је то до 1992. године кад сам се осмелио да одем на Новосадски сајам и дам вино на оцењивање. Прво су ме одбијали зато што је то коштало око 75 марака у време када је плата била 7 или 8 марака, па је за једно оцењивање вина требало издвојити једногодишњу зараду. Хтео сам да знам

Милорад Минић

57

58

МАГАЗИН 19.7.2015.

где сам у свету вина, док су ме гледали као лудака који хоће да баци паре. Још се оцењивање није завршило, а директор сајма ме зове и честита на три освојене златне медаље – сећа се Мића Минић. Много пута касније су се организатори извињавали што му нису доделили велику златну медаљу која се иначе не даје на првом оцењивању. Са доказом да вино вреди површина под засадом повећана је пет пута. Имају велику жељу Минићи да је шире и даље, али у Жупи нема земље за продају. Цена виноградарске земље је толико ниска да власници немају интерес да је продају Делагација Лиона која је боравила у Краљеву посетила је Миниће у Тржцу, па је домаћин добио позив да посети Лион и тамо се упозна са новим технологијама производње вина. За десетак дана обишао је десетак винарија и закључио да нема велике разлике у начину производње. - Према ономе што ми имамо њихова технологија је застарела. Почела је помоћ државе тако да сада и ми имамо светску технологију. Вино правимо на савремен начин, са савременом опремом и хемијом која је нешкодљива, па производимо вина која могу да се мере са свим светским винима. Можда су они тада били опремљенији, али могу да кажем да су наши винари сада опремљенији него стари подруми које сам тамо видео. Имамо технологију којом можемо да правимо изузетно добра вина и то радимо што доказује и Сајам витешких вина. То значи да је постигнут стандард у производњи, а праве га витезови вина, светска асоцијација која је дошла и код нас. Витешки ред у Александровцу зове се Вински витешки ред монах Доротеј. Као витезови вина добили смо од Европске уније донацију којом обучавамо 35 младих винара и 50 виноградара да постигну стандард витешког вина, да то вино има одређени квалитет и да се као витешко продаје и буде препознатљиво на многим местима.

Нама је много лакше да хвалимо туђе него да признамо да имамо нешто на чему могу да нам завиде други – каже Минић. За време ембарга деведесетих година прошлог века стигао је један пакет вина из Тржца чак до Аустралије. Био је то повод за извоз количине какву није могао да обезбеди. Са почетних 2.000 боца Винска кућа је до 2000. године могла да испоручи и целих 5.000. Свако ново путовање је и ново искуство, првенствено оно из посета малим винаријама. Пребогата је жупа тишином, чистим ваздухом, незагађеном храном и квалитетним винима. Све је то утицало да Милорад Минић у кругу породичног газдинства направи етно село од бачви капацитета десетак тона. Купио их је у пропалој сеоској задрузи која је бачве понудила као огревно дрво. У свакој од осам које поставио има по кревет, туш кабину и мокри чвор. - Први сам то направио, а сад су почела да ничу слична насеља на многим другим местима. Са туристичким агенцијама организујем једнодневне винске туре у оквиру којих гости обилазе овај крај уз ручак и дегустацију вина. Неколико година уназад гости су ми Руси који долазе на Копаоник, скијају цео дан, а два пута недељно дођу на дружење. Међу њима има и оних који долазе трећи пут – каже Мића уз потврду да у винарству нема тајни. Нема посебног рецепта, а на квалитет највише утиче дугогодишње искуство жупских произвођача који се труде да сваке године постигну виши ниво квалитета. Такмиче се са другим произвођачима, али и сами са собом у настојању да свака наредна година буде боља од претходне. Да ништа не би препустили случају удружили су се са науком. Анализе врше у лабораторији чије су опремање помогли заједничким средствима. - Има много противника овог што сам радио, што сам засадио тамјанику коју су стручњаци одбацили. На срећу то су људи на крају радног века, а млади који долазе виде вредност, као

и ресорно министарство које промовише аутохтоне сорте. У претходним периодима службеници у министарствима су увидели корист, па су почели да пишу програме онако како њима одговара тако да је једне године давана субвенција за обнову старих подрума, а забрањено физичким лицима да производе вино. Људи у министарствима који су близу касе искористили су прилику да направе пут у селу и наводно обнове подрум, а обновили кућу остављајући празних шака људе који се баве производњом. Три пута сам се судио са државом због субвенције, јер су ме одбијали, али сам сваки пут остварио оно што сам хтео – каже Мића. Минићи имају пет хектара винограда углавном под тамјаником. Годишње произведу 35 до 40 хиљада боца вина и док син, снаха и троје унучића раде Мића дочекује госте. У време бербе веома тешко је пронаћи радну снагу, па су размишљали да приме у стални радни однос једну целу породицу којој би уз плату обезбедили стан и исхрану. Заинтересованих још нема, а понекад морају да обиђу и три села да би нашли десет радника. Искуство добрих виноградара долази до изражаја посебно у тешким ситуацијама. - Има једна пословица која каже „Петров дан, мотике на таван“. Ако је после Петровдана киша онда ће да расте трава у винограду и покупи вишак воде. Ако је суша неће да има воде, али не сме да се ради ништа. Не сме да се плеви, или залама, а резерва коју је чокот узео док је имало влаге треба да се користи за наливање зрна – каже Минић. Српска села су све празнија, а од богатих сељака у градовима постаје сиротиња. Отуда и савет држави да мало више обрати пажње на власнике земље на којој може да се подигне виноград. Уз мало опреме и доста рада може лепо да се живи и не буде на терету држави. Т. Радовановић

59

60

МАГАЗИН 19.7.2015.

61

Проблеми професионалних позоришта

МАГАЗИН

19.7.2015.

ЗИМЗЕЛЕНИ И ЛИСТОПАДНИ

62

- Министар културе није урадио ништа да би култура Србије могла да дише од наметнутих закона Европске уније. - Скоро свакодневно на државне јасле у јавним предузећима долази одређен број људи који због тога што немају где ни да седну то најчешће раде код својих кућа. - Уредба Владе Србије о забрани запошљавања у јавном сектору ограничила позоришта до мере да не могу да исплате ни минималну зараду што је повод за тужбе и пресуде у корист запослених. - Позоришта имају обавезу да промовишу националну културу без обзира на чињеницу да то најчешће није економски исплативо

Миодраг Динуловић

63

ере штедње у јавном сектору као услов за смањење буџетског дефицита у процесу стабилизације земље су у готово свим сферама друштва изазвале велико незадовољство. Оно је посебно изражено у установама културе које, по мишљењу запослених у њима, ни пре тога нису биле у богзна колико повољном положају. То потврђује и директор Краљевачког позоришта Миодраг Динуловић који је са једним од најмањих професионалних ансамбала у Србији претходну сезону завршио са 114 представа на којима је било нешто више од 17 хиљада посетилаца. Међу двадесет запослених само је пет глумаца што у значајној мери утиче на репертоар који би, верују у позоришту, са већим бројем нових лица био много бољи и разноврснији. Основни ограничавајући фактор је уредба Владе Србије којом се у периоду од две године забрањује запошљавање у јавном сектору. Директори и управници позоришта из Србије су подржали иницијативу Воје Брајовића упућену министарки Кори Удовички, а из Министарства за државну управу и локалну самоуправу стижу назнаке да би захтев могао бити уважен и из новог нацрта закона избачена одредба којом се ограничава ново запошљавање у овој области. Српска култура је у пат позицији, и тежој ситуацији него икада, па чак и у локалним срединама где постоје интерес и добра воља за ново запошљавање у позориштима по правилу се испречи држава. Основни разлог је прегломазан јавни сектор у коме још нико није тачно утврдио број запослених, па се верује да у њему има на стотине хиљада апаратчика и партијских упошљеника уз занемарљив број запослених у култури који се своде на статистичку грешку. Баш међу њима и влада највеће негодовање због уверења да неправедно трпе нешто што се зове реформа јавне управе. - Иако нас упоређују са јавним предузећима у којима више нема места где би људи могли да седну, а ничему не доприносе сем што се запошљавају због плате, ми нисмо јавна управа. Кад

МАГАЗИН

19.7.2015.

М

64

сам дошао у позориште у њему је било запослено 25 људи. У претходне три године петоро је отишло, а нико није запослен што потврђује да култура, иако има мишљења да запошљава највише људи, ипак запошљава најмање. За разлику од јавних предузећа установе културе су посебан свет и на нас се не могу односити правила о јавним набавкама, јер је то понижење, а министар културе није урадио ништа да би култура Србије могла да дише од наметнутих закона Европске уније. Министар који је пре доласка на ово место правио перформансе поводом избора диригента филхармоније, уз захтев да маше, има црно одело и лептир машну, није се потрудио за промену већ је Заједница професионалних позоришта Србије, захваљујући свом утицају, успела да се код Дирекције за јавне набавке избори да се ти закони не односе на професионална позоришта Србије – објашњава Динуловић. У таквим околностима онима који воде позоришта, па и у Краљеву, не преостаје ништа друго до да младим глумцима ангажованим по уговору објашњавају како држава не дозвољава запошљавање због страха да се додатно не угрози финансијска стабилност земље. Разочарање је појачано сазнањем да скоро свакодневно на државне јасле у јавним предузећима долази одређен број људи који због тога што немају где ни да седну то најчешће раде код својих кућа. Ма колико се до не тако давно, а поново ће пред неке нове изборе, говорило о заједничком стезању каишева нико се није потрудио да укине било коју од четрдесетак државних агенција са непознатим броје запослених по партијској линији. Посебно боли сазнање о вишку исто толико прекобројних директора у Електропривреди Србије који су преко ноћи постали саветници, а задржали и дотадашње секретарице. Више од чињенице да у Краљевачком позоришту на платном списку директор по примањима заузима тек треће место боли чињеница да нико са

министарских места, чак ни они који су на њих долазили из позоришта, нису учинили ништа да би утицали на промену стања у овој области. - Није донет на сва уста најављивани Закон о позоришту а сви министри културе, било да су глумци или редитељи, покушавали су да спроведу личне моделе. Ретко који је, сем Миодрага Ђукића у златно доба деведесетих кад је био најсветлија тачка културе Србије, умео да оде у театар без најаве, да уђе код градоначелника и председника општине и пита колики је буџет за културу. У то време сам био оперативни руководилац аматерског позоришта које је добило донацију, јер је победило на републичком фестивалу, а није добило ни динар од своје општине. Годину дана након тога председник општине је саветовао да паре тражим од министра – каже Динуловић. У српским позориштима преовладава уверење да министри културе не слушају струку о чему сведочи податак да ни један није уважио мишљења која долазе из њих. Кад је поводом измена Закона о култури спроведена јавна расправа први пут је затражено мишљење ресорног удружења, а примедбе објављене на званичном веб сајту. Иако су неке прихваћене у принципу мало тога је постало саставни део нацрта закона, јер ресорно министарство и даље не препознаје специфичности струке која потврђује да се не може на исти начин мерити допринос балетског играча, оперског певача, прва виолина филхармоније и глумци прве или друге групе позоришта којој припада и Краљевачко. И док су поједине професије некако успевале да се изборе за нешто бољи статус у позориштима и даље верују да, кад крајем лета на светло изађе нови Закон о платама и уведени дуго најављивани платни разреди, неће бити битна само стручна спрема већ и учинак сваког радника на одређеном радном месту. Код културних посленика је све више присутна сумња да би и то, као и много шта раније, могло да се злоупотреби, али је присутан и зрачак наде

65

66

МАГАЗИН 19.7.2015.

да би они који дају виише од очекиваног, без обзира на стручну спрему, могли да буду адекватније награђени. У тренутној ситуацији то није могуће, јер је уредба ограничила позоришта до мере да не могу да исплате ни минималну зараду што је повод за тужбе и пресуде у корист запослених. Позоришта у околним градовима запошљавају знатно већи број глумаца него краљевачко у коме је пет глумаца у протеклој сезони одиграло 114 представа. Због оних који се месецима нису појавили на сцени, а редовно примају плату, последице рестриктивне уредбе трпе многи други који тешко успевају да одговоре свим обавезама. У српским позориштима има и глумаца који годинама нису изашли пред публику у матичној кући, а не могу да буду отпуштени јер такву могућност не дозвољава постојећи закон. У последње време се говори и о укидању сталних ансамбала и ангажовању глумаца по потреби, од представе до представе, што по Динуловићу отвара низ нових проблема и ограничава уставно право уметника, глумца, балетског играча и многих других. - Онда би само уметници били кажњени зато што су студирали уметничке академије, а то је неправдно и неуставно, па тај закон није ни донет јер уметника ставља у позицију да никада не може да има сигурност у животу. Ја сам за закон који ће дефинисати јасне критеријуме по којима сваки стално запослени уметнички сарадник може да изгуби посао уколико није најавио снимање, управа му није одобрила да годину дана одсуствује, а прима државну плату. Данас у београдским позориштима имамо ситуацију да глумаца који примају плату у позоришту никада нема у матичној кући, јер играју у свим другим. Горан Јефтић је предложио да сви глумци запослени у Београду, који примају плату из

градског буџета, буду глумци града Београда, а да се позоришта договарају где ће ко да игра. Да би се спречили проблеми таквог трансфера треба да ми из струке порадимо на томе, да направимо закон који ће уметицима омогућити уставно право на сигурност рада јер зашто би само уметници били стављени у подређен положај и били листопадни, а сви други зимзелени – каже Динуловић. У јавности је још присутно сазнање о догађајима због којих је био угрожен рад неких позоришта у Београду која нису могла да реализују планирани репертоар. Није непознат ни податак о онима који су одбијали улоге позивајући се на ограничење уставне слободе. Све говори да у овој области влада поприлична конфузија изазвана сазнањем да нису довољно јасно дефинисани критеријуми везани за права и обавезе. Можда и јесу, али их свако тумачи на начин како му највише одговара и док политика незамерања проблем гура под тепих они се усложњавају и често преламају преко леђа оних који ни на који начин нису изазивали њихову појаву. Због „малих богова“ погубне последице које намећу законски прописи у најнеповољнији положај стављају глумце у малим позориштима у унутрашњости земље који нису на адекватан начин препознати у јавности, а ни у ресорном министартсву. Због оних првих глумачки посао се препознаје само по лепим стварима које доносе популарност и добру зараду, а да није тако сведоче хиљаде драмских и других уметника који једва састављају крај са крајем. И поред тога позоришта у којима раде имају обавезу да промовишу националну културу без обзира на чињеницу да то најчешће није економски исплативо. - Државна позоришта служе да промовишу културну политику

земље. Додуше, ми је имамо врло дискутабилно постављену, јер видим утицај институционалног позоришта основаног од стране града или републике као промотера вредности позоришне уметности. У таквим околностима и наше позориште има право да нема публику за неке представе. Иако то публика некад не воли и такве представе треба да постоје на репертоару. Са друге стране имамо и представе које публика обожава, а нису подилажење никоме. Знам колеге које једва састављају репертоаре у матичним кућама, јер су им запослени на гостовањима међу гастарбајтерима. То је реална политика позоришта у овој земљи и зато глумцима који су на плати у Краљевачком позоришту свака част и чест што поштено и на најбољи начин зарађују своје парче хлеба. У свим нашим представама можете видети барем једног, у неким и више, младих краљевачких драмских уметника који су нашли свој посао, примају хонораре за играња и један део живота финансирају из буџета града, а на то сам посебно поносан – каже Динуловић. На сцени Краљевачког позоришта је све више студената глуме. Они попуњавају упражњена места, јер пет запослених није довољно ни по броју ни по структури да би репертоар био квалитетнији. Планови за будући рад у великој мери зависе од развоја ситуације на нивоу земље, а Динуловић са великом пажњом прати, и очекује измену прописа који ограничава запошљавање у култури. Чим рампа буде подигнута настојаће да обогати ансамбл са бар четворо младих глумаца, и још толико пратећег особља, што је, уз постојеће, минимум за квалитетно извођење једне позоришне представе. Т. Радовановић

67

68

МАГАЗИН 19.7.2015.

69

На репертоару биоскопа „Кварт“

МАГАЗИН

19.7.2015.

ЧОВЕК-МРАВ

70

Марвелов супер јунак Ант-Ман наоружан је генијалним оделом с невероватном способношћу да се његова снага пропорционално повећава смањивањем до величине мрава. Наоружан овомневероватном способношћу врхунски лопов Скот Ланг мора да прихвати улогу хероја коју носи у себи и помогне ментору др Хенку Пиму, да заштити тајну која лежи иза спектакуларног одела Антмена од најезде претњи нове генерације. Суочени са наизглед непремостивим препрекама Пим и Ланг морају да испланирају и изведу пљачку која ће спасити свет. Према редитељу Пејтону Риду филмско отелотворење Ант-Мана ће изненадит публику. Јер је Ант-Мен невјеројатно снажан лик који се може смањити до врло ситних величина и заповедати војскама различитих врста мрава. То се на први поглед чини као блесава моћ, али сјајна ствар у стриповима и у овој причи је то што се види какве све ствари маса мрава може да изведе и на какве занимљиве начине могу да помогну Скоту.

Филм се приказује у пројекцијама од 10 и 22 сата.

МАЛЦИ 3Д Прича о Малцима почиње од почетка времена. Као једноћелијски жути организми развијали су се вековима и увек су служили најгрознијим господарима. Стално неуспешни у задржавању ових господара, од Ти Рекса до Наполеона, Малци су остали без господара коме би служили па су пали у депресију. Малац по имену Кевин има план и он ће, уз помоћ безобразног тинејџера Стјуарта и дражесног Боба, отићи у свет да нађе новог злог шефа ког ће његова браћа следити. Тројац ће кренути на узбудљиво путовање које води до следеће потенцијалне господарице, Скарлет О’Пакић, првог највећег женског зликовца на свету. Они ће путовати од хладног Антарктика до Њујорка ’60-их, а завршити у Лондону где ће се срести с највећим изазовом, спашавањем Малаца од истребљења. Снимање филма је почело 2013, а завршено 2014. године. Премијерно је

приказан 11. јуна ове године у Лондону, а на репертоару америчких биоскопапојавио сепочетком овог месеца. Иако је трећи у низу филмова „Грозан ја“, који приказује злочесте Малце, по радњи је смештен неколико година пре првог дела. Поред Малаца централни ликови овог филма су Скарлет и Херб Оверкил. Скарлет једино ликом и одећом подсећа на Одри Хепберн у филму Доручак код Тифанија, али је ипак најпознатија као најлукавија и најбескрупулознија злоћа на свету. У намери да покори планету помаже јој њен муж, луди научник Херб, а дужност Малаца је да помогну Груу да осујети њене планове и стане јој на пут. Улоге у овом анимираном филму синхронизованим на српски језик играју Слободан Коњовић, Дубравка Мијатовић, Марко Марковић, Милан Тубић, Ивана Кнежевић, Пеђа Дамјановић, Драган Вујић Вујке, Паулина Манов, Бранислав Платиша, Милан Антонић, Мина Лазаревић, Бојан Зировић, Никола Булатовић. Филм се приказује до 22. јула у пројекцијама од 16 и 18 сати.

71

72

МАГАЗИН 19.7.2015.

73

ВРЕМЕПЛОВ ДОГОДИЛО СЕ ОД 19. D 25. ЈУЛА

МАГАЗИН

19.7.2015.

19. јул

74

64. — Изгорело две трећине Рима у пожару, а цар Нерон је оптужио хришћане да су подметнули пожар, чиме је себи дао изговор да их прогна из Рима. 711. — Омејадске снаге предвођене Тариком ибн Зијадом су победили у бици код Гвадалете Визиготе предвођене краљем Родериком. 1545. — Брод „Мери Роуз“, понос ратне флоте енглеског краља Хенрија VIII, потонуо је у каналу Солент између обале јужне Енглеске и острва Вајт. Живот је изгубило више од 700 људи. 1553. — Мери Тјудор проглашена је за краљицу Енглеске. Удајом за шпанског принца Филипа приближила се Ватикану и прогонила протестанте, због чега је названа Крвава Мери и Католкиња Мери. Током њене владавине, Енглеска је изгубила Кале (1558), своје последње упориште у Француској. 1864. — Победом у Трећој бици за Нанкинг кинеска династија Ћинг је угушила Тајпиншки устанак. 1870. — Француски цар Наполеон III објавио је рат Пруској, који је имао тешке последице по француско Друго царство. Француска војска претрпела је тежак пораз у бици код Седана (2. септембра), цар је заробљен, а у Паризу је проглашена република. 1877. — Одржан је први тениски турнир у Вимблдону. Победио је енглески тенисер Спенсер Гор. 1883. — На брду Стражилово изнад Сремских Карловаца сахрањени су посмртни остаци српског песника Бранка Радичевића, након што су, 30 година после његове смрти, пренети из Беча. 1900. — Отворена је париска подземна железница (метро). 1936. — Отпочела је социјална револуција у Шпанији, коју је у дело спроводила анархо-синдикалистичка Национална Конфедерација Рада - ЦНТ 1937. — У Београду је дошло до сукоба полиције и демонстраната ("крвава литија") који су протестовали због подношења скупштини на ратификацију конкордата између Ватикана и Краљевине Југославије. Конкордат је потписан у јулу 1935, али због отпора јавног мњења није ступио на снагу. 1941. — Британски премијер Винстон Черчил почео је кампању под називом „В за победу“ (V for Victory) у Другом светском рату.

1943. — У намери да ослабе италијански фашистички режим, савезници су у Другом светском рату из 700 авиона засули бомбама аеродроме и војне полигоне у близини Рима. 1956. — Лидери Југославије, Индије и Египта - Јосип Броз Тито, Џавахарлал Нехру и Гамал Абдел Насер, потписали су Брионску декларацију о заједничкј противблоковској политици, што је означило почетак стварања Покрета несврстаних земаља. 1974. — Шпански диктатор Франсиско Франко због болести је привремено предао власт принцу Хуану Карлосу, који је 1975, после Франкове смрти, постао краљ Шпаније. 1980. — У Москви су отворене 22. Олимпијске игре, које је бојкотовало више од 40 земаља због совјетске инвазије на Авганистан. 1985. — Услед бујице блата изазване рушењем насипа у долини Става у Италији погинуло је 268 особа. 1989. — Пољска Народна скупштина изабрала је генерала Војћеха Јарузелског за председника Пољске. 1994. — Народна скупштина Републике Српске одбила је План територијалног разграничења у Босни који је почетком месеца Контакт група понудила зараћеним странама. СР Југославија, од које се очекивало да утиче на босанске Србе да прихвате предложени план, кажњена је пооштравањем међународних санкција, а у Босни је настављен рат. 1996. — На захтев међународних представника у послератној Босни председник Републике Српске Радован Караџић поднео је оставку на све јавне функције. 1997. — Ирска републиканска армија објавила примирје у својој 28-годишњој кампањи против британске власти у Северној Ирској. 2000. — Русија је представила светском тржишту ново противтенковско оружје монтирано на приколици кроскантри мотоцикла. 2001. — Британски политичар и писац Џефри Арчер осуђен је на четири године затвора за кривоклетство и злоупотребу правде.

20. јул 1654. — Потписан англо-португалски споразум којим су почели дугогодишњи савезнички односи Енглеске и Португалије. 1866. — У аустријско-пруском рату, у којем је Италија била на страни Пруске, Аустријанци код острва Вис потпуно разорили италијанску флоту. Погинуло више од 600 људи. Види Битка код Виса 1917. — Потписана Крфска декларација о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца. Декларацију потписали премијер Србије Никола Пашић и председник Југословенског одбора Анте Трумбић. 1944. — Немачки пуковник Клаус Шенк гроф фон Штауфенберг, извршио атентат на нацистичког лидера Адолфа Хитлера подметањем бомбе под његов сто у бункеру „Вучја јама“ код Берлина. Хитлер лакше повређен, а завереници погубљени. 1954. — У Женеви склопљен споразум о примирју у Индокини, којим је завршен Први индокинески рат против француске колонијалне управе у том делу света. 1969. — Амерички космонаут Нил Армстронг постао први човек који је ступио на Месец. Армстронг на Месецу био два сата и 21 минут, после чега се вратио на свемирски брод „Аполо 11“. 1974. — Турске снаге извршиле инвазију на Кипар, заузеле луку Киренију и кренуле према Никозији. 1976. — Амерички космички брод без људске посаде „Викинг 1“ спустио се, после 11 месеци лета, на Марс и почео да шаље на Земљу јасне снимке те планете. 1982. — У експлозијама бомби које су поставили припадници Ирске републиканске армије у Хајд парку и Риџентс парку у центру Лондона погинуло 10 британских војника. 1988. — Јужноафричка Република, Ангола и Куба прихватиле споразум о повлачењу страних трупа из Анголе и о признавању независности Југозападне Африке, данашње Намибије. 1994. — Шеф израелске диплома-

тије Шимон Перес допутовао у посету Јордану као највиши израелски функционер који је до тада посетио Јордан. 1996. — Побуњеници из племена Хуту напали избеглички логор супарничког племена Тутси у Бурундију и побили око 320 особа, махом жена и деце. 2000. — После девет дана преговора завршен блискоисточни мировни самит у Кемп Дејвиду. Решење за вишедецинијски сукоб није нађено, а сукоби Израела и Палестинаца настављени. Корзикански националисти прихватили, после преговора у Паризу, понуду француске владе о аутономији острва. Тиме окончане 20-годишње тензије између сепаратиста и власти. 2001. — После 20 година паузе из Багдада кренуо први путнички воз ка Турској, који је наредног дана стигао у Газиантеп. 2011. — Ухапшен Горан Хаџић, бивши председник Републике Српске Крајине.

21. јул 230. — Папа Понтијан је наследио Урбана I као 18. папа. 285. — Диоклецијан је именовао Максимијана за цезара и свог савладара. 976. — Основана аустријска кнежевска лоза Бабенберга која је владала Аустријом до 1246. Њихов породични архив постао основни фонд данашњег Државног архива у Бечу. 1242. — Луј IX је у бици код Тајбура окончао побуну својих вазала Хенрија III и Хјуа X Лизињана. 1403. — У бици код Шрузберија краљ Хенри IV је победио побуњенике. 1542. — Папа Павле III формирао инквизицију, конгрегацију кардинала са овлашћењима да прогоне јеретике, како би појачао борбу против протестантизма. 1542. — Прво искрцавање француских војника на обалу острва Вајт током француске инвазије острва Вајт. 1542. — У бици код Јемгума током Осамдесетогодишњег рата Фернандо

75

19.7.2015.

МАГАЗИН

76

Алварез де Толедо је победио Луја од Насауа. 1718. — Закључен је Пожаревачки мир између Турске, Аустрије и Млетачке републике, после турског пораза у рату од 1714. до 1718. Тим миром Турска Аустрији препустила северну Србију, јужно од Саве, Банат и део Срема. 1773. — Папа Клемент XIV издао папску булу „Dominus ac Redemptor“ којом је распустио језуитски ред. 1774. — Склопљен Кучуккаинарџијски мир којим је окончан рат Русије и Турске, од 1768. до 1774. у којем је турска војска доживела низ пораза. 1798. — Наполеон Бонапарта после победе у бици код пирамида завладао Египтом. 1820. — Дански физичар Ханс Кристијан Ерстед представио своје откриће, електромагнетизам. 1861. — У првој бици код Бул Рана, првом великом окршају Америчког грађанског рата, снаге Конфедерације су однеле победу. 1873. — Почео шаховски турнир у Бечу. Победио је Џозеф Хенри Блекбурн. 1897. — Едвард, принц од Велса је отворио галерију „Тејт” у Лондону. 1904. — Завршена градња Трансибирске железнице од Москве до Нахотке код Владивостока. Железница грађена 13 година. 1925. — На Скоупсовом суђењу средњошколски наставник биологије Џон Т. Скоупс је осуђен због предавања еволуције и кажњен са 100 долара. 1940. — У балтичким државама Литванији, Летонији и Естонији успостављена совјетска власт. 1944. — Америчке трупе су се искрцале на Гвам започевши битку за Гвам. 1948. — У Београду у Дому Гарде у Топчидеру отпочео седмодневни Пети конгрес КПЈ, на ком је изабран нови ЦК КПЈ и подржано југословенско руководство у борби против Информбироа. 1949. — Сенат САД је ратификовао Северноатлантски споразум. 1954. — На Женевској конференцији Вијетнам је подељен на Северни и Јужни Вијетнам.

1960. — Сиримаво Бандаранаике постала премијер Цејлона, као прва жена у свету која је дошла на чело владе. Она је на то место дошла по убиства њеног мужа Соломона. 1970. — Након 11 година изградње завршена је Асуанска брана у Египту. 1973. — Упркос протестима светског јавног мњења Француска почела серију нуклеарних проба у јужном Пацифику. 1974. — Грчка је прихватила резолуцију Уједињених нација о прекиду ватре на Кипру, дан после турске инвазије. Наредног дана исту резолуцију прихватила и Турска. 1983. — У Пољској укинуто ратно стање, уведено у децембру 1981. 1983. — Најнижа забечежена температура на свету на насељеној локацији од −89,2 °C је измерена у станици Восток на Антарктику. 1993. — У поплавама и клизиштима проузрокованим једномесечним кишама у Индији, Бангладешу и Непалу погинуло око 1.000 људи, а више милиона принуђено да напусти домове. 1994. — Руски писац Александар Солжењицин стигао у Москву после двомесечног путовања по Русији, из које је 20 година раније отишао у егзил. 1995. — Представници 16 земаља на Међународној конференцији о Босни у Лондону упозорили босанске Србе да ће, ако нападну „заштићену зону“ УН у Горажду, бити суочени са узвраћањем које укључује употребу ваздушне силе. 2008. — У Београду ухапшен хашки оптуженик Радован Караџић, бивши председник Републике Српске. 2011. — Окончан је Насин програм спејс-шатлова слетањем шатла Атлантис после мисије СТС-135.

22. јул 1456. — Неуспешно завршена турска опсада Београда. Угарске снаге предводио је Јанош Хуњади. 1739. — Турска војска у бици код Гроцке победила Аустријанце и приморала их да напусте Србију и Београд. Београдским миром 18.

септембра Београд и територије северно од Западне Мораве после 21 године поново припали Отоманском царству. 1812. — У бици код Саламанке, у Шпанији, Британци под командом војводе од Велингтона поразили Наполеонову војску којом је командовао маршал Огист Мармон. 1933. — Амерички пилот Вили Пост први сам облетео Земљу. Лет трајао седам дана, 18 часова и 49 минута. 1934. — Америчког пљачкаша банака и убицу, „државног непријатеља број један“ Џона Дилинџера, у Чикагу, после 13 месеци потере, убили агенти ФБИ. 1941. — Почео устанак против њемачког окупатора у Словенији, под организацијом комуниста. 1943. — Савезничке снаге у Другом светском рату заузеле италијански град Палермо, на острву Сицилија. 1944. — У Лублину у Другом светском рату група пољских политичара, послата из СССР, формирала Комитет народног ослобођења, који је Москва признала као привремену пољску владу насупрот избегличкој влади у Лондону. 1972. — Совјетска космичка сонда „Венера 8“ спустила се на површину Венере са које је 10 минута, пре него што су изгорели инструменти, емитовала податке. 1981. — Турски терориста Мехмет Али Агџа осуђен на доживотну робију због атентата на папу Јована Павла II 13. маја. После 20 година пуштен из затвора и у јуну 2000. предат Турској. 1988. — У екплозији аутомобилабомбе у близини сиријске војне базе у западном Бејруту погинуло седам, а повређено 48 особа. 1991. — Председништво СФРЈ издало наредбу о разоружавању и демобилизацији свих илегалних војних формација у Хрватској. 1992. — Највећи колумбијски кријумчар дроге Пабло Ескобар побегао из затвора. 1994. — Позивајући се на економску кризу председник Рафаел Калдера суспендовао уставна права у Венецуели.

1996. — Испуштањем пакета с храном из авиона Уједињене нације почеле програм хуманитарне помоћи за око 700.000 људи у јужном Судану, којима је запретила смрт од глади. 1997. — Италијански суд осудио нацистичког Ш-официра Ериха Прибкеа на пет година затвора за злочине почињене у Италији за време Другог светског рата. 2001. — Почеле припреме професионалних ронилаца за извлачење нуклеарне подморнице „Курск“, која је у августу 2000, током вежби у Баренцовом мору, потонула на дубину од 107 метара, а свих 118 чланова посаде погинуло.

23. јул 1759. — Руси у Седмогодишњем рату, под командом генерала Петра Семјоновича Салтикова, потукли пруску армију у бици код Каја, на истоку Немачке. 1828. — Вилијем Барт из Мичигена, САД, патентирао „типографер“, који се сматра првом писаћом машином. 1840. — Британски парламент донео закон о уједињењу Горње Канаде, с претежно енглеским, и Доње, с претежно француским становништвом, у провинцију Канаду са заједничким парламентом. 1914. — Аустроугарска упутила ултиматум Србији да спроведе истрагу поводом атентата на престолонаследника Франца Фердинанда 28. јуна у Сарајеву, захтевајући да у истрази учествују и аустроугарски полицајци. Србија одбила захтев сматрајући да је то задирање у суверенитет државе. Аустроугарска 28. јула објавила рат Србији. 1920. — Француске трупе савладале арапску војску краља Фејсала I, ушле у Дамаск и учврстиле свој мандат над Сиријом. 1942. — Немачке трупе почеле надирање према Стаљинграду, где је вођена једна од највећих битака Другог светског рата. Завршена 2. фебруара 1943. немачким поразом. 1943. — У експлозији бомбе подметнуте у хотелу „Кинг Давид“ у Јеру-

салиму погинуло више од 90 особа, махом британских официра и војних службеника. Одговорност преузела екстремна јеврејска ционистичка организација „Иргун“. 1951. — У затвору умро француски маршал Анри Филип Петен, јунак из Првог светског рата, који је, међутим, током Другог светског рата, после капитулације Француске, био шеф профашистичког режима са седиштем у Вишију. Истог дана 1945. Петен изведен пред суд и осуђен на доживотну робију. 1952. — У Египту извршен војни пуч под вођством генерала Мохамеда Нагиба, којим је збачен краљ Фарук I. На престо ступио његов малолетни син Фуад II, а наредне године проглашена република на челу с генералом Нагибом. 1952. — У Паризу је основана Европска заједница за угаљ и челик, прва претеча Европске уније. 1974. — Грчка војна влада позвала Константина Караманлиса да се врати из избеглиштва у Паризу и формира Владу, што је био крај седмогодишње владавине војне хунте у Грчкој. 1982. — Међународна комисија за лов на китове донела одлуку о потпуној забрани комерцијалног лова на китове. Забрана ступила на снагу 1985. 1983. — Борба за независност Тамила ескалирала у грађански рат у Шри Ланки, када су тамилски побуњеници убили 13 војника, а синхалешка већина одговорила убијањем хиљаде тамилских цивила на југу земље. 1991. — Комунистичка партија СССР објавила нацрт платформе којом се прихватају приватна својина, интеграција економије у светско тржиште и слобода вероисповести. 1995. — Уједињене нације издале наредбу о распоређивању Снага за брза дејства на подручју Сарајева. 1996. — у Сарајево стигао први контигент оружја из америчког програма „Опреми и обучи“, намењен армији Федерације Босне и Хецеговине. 1997. — Скупштина СР Југославије изабрала Слободана Милошевића, дотадашњег председника Србије, за председника СРЈ. Испред скупштинске

зграде окупило се више хиљада људи, једни су изражавали подршку, а други протестовали, док су београдски студенти акцијом „Једна изгубљена глава, једна ципела“ обележили осам година Милошевићеве владавине, током које је огроман број младих људи напустио земљу. 1999. — Руски космонаут Сергеј Авдејев поставио, боравећи у свемирској станици „Мир“ 712 дана, нови рекорд у непрекидном боравку у свемиру. 1999. — У селу Старо Грацко, на Косову и Метохији убијено је 14 Срба док су на својим имањима жњели пшеницу. 2000. — Ланс Армстронг другу годину заредом победио на престижној трци „Тур де Франс“, иако су лекари током његовог лечења 1996. проценили да су мале шансе да преживи јер болује од рака. 2001. — Једини међународни аеродром у Шри Ланки затворен када су „Тамилски тигрови“ извршили терористички напад на оближњу војну ваздухопловну базу. У нападу убијено 18 људи, а уништено или оштећено 13 авиона. 2007. — први Омбудсман у Србији положио заклетву у Скупштини Србије.

24. јул 1567. — Шкотска краљица Марија Стјуарт приморана је да абдицира због антипротестантске политике. Наредне године побегла је у Енглеску где је затворена, а након 18 година тамновања оптужена је за учествовање у издаји и погубљена. 1701. — Антоан да ла Мот Кадилак основао је на обали језера Мичиген трговачки центар Поншартрен, који се касније развио у град Детроит. 1704. — Британске снаге под командом адмирала Џорџа Рука преузеле су Гибралтар од Шпанаца. 1799. — Наполеон је извојевао своју последњу победу у освајању Египта, потукавши турску војску код Абукира. 1804. — Српска потера предвођена Миленком Стојковићем ухватила је и погубила на дунавском острву Ада

77

19.7.2015.

МАГАЗИН

78

Кале београдске дахије Аганлију, Кучук Алију, Мулу Јусуфа и Мехмеда Фочића. 1824. — Резултати првог испитивања јавног мњења у свету објављени су у америчкој држави Делавер уочи председничих избора у САД. 1883. — Метју Веб, први човек који је 1875. препливао канал Ламанш, утопио се приликом покушаја да преплива реку изнад Нијагариних водопада. 1923. — У Лозани је потписан мировни уговор између Турске и савезничких сила којим се Турска одрекла свих нетурских територија које је изгубила у Првом светском рату, али је добила Једрене и источну Тракију, чиме су дефинитивно одређене границе европског дела турске државе. 1943. — Бомбардовањем Хамбурга, савезничко ваздухопловство је у Другом светском рату почело операцију „Гомора“. 1946. — САД су извеле прву подводну атомску пробу на коралским острвима Бикини у западном Пацифику. 1967. — Француски председник Шарл де Гол завршио је свој говор у Монтреалу ускликом „Живео слободни Квебек!“, што је изазвало оштар протест канадског премијера Лестера Пирсона. Де Гол је био приморан да скрати посету Канади. 1974. — Константин Караманлис је, после седмогодишње владавине војне

хунте, образовао у Грчкој прву цивилну владу и прогласио општу амнестију за све политичке затворенике. 1976. — Амерички свемирски брод „Викинг 1“ спустио се на Марс да испита да ли постоје могућности за живот на тој планети. 1981. — У кинеској провинцији Сичуан у поплавама је погинуло више од 700 људи, а милион и по је остало без домова. 1990. — Амерички ратни бродови у Персијском заливу стављени су у стање приправности због концентрације ирачких трупа на кувајтској граници. 1993. — Централна банка Русије саопштила је да ће у оквиру драстичне монетарне реформе предузете у борби против инфлације, из оптицаја повући све новчанице штампане пре 1992. 1995. — Бомбаш-самоубица, члан милитантне исламске организације Хамас, активирао је бомбу у аутобусу у Тел Авиву од чије је експлозије погинуло шест, а рањено 32 људи. 1996. — У предграђу Коломба, главног града Шри Ланке, погинуло је 57, а рањено више од 500 људи у експлозији две бомбе подметнуте у приградски воз, за шта су оптужени тамилски побуњеници. 1999. — У селу Старо Гацко, на Косову, убијено је 14 српских сељака док су на својим имањима жњели пше-

ницу. 2001. — СР Југославија је добила шесту савезну владу с премијером Драгишом Пешићем на челу, функционером Социјалистичке народне партије Црне Горе. 2003. — Босански Србин Дарко Мрђа признао је пред Трибуналом у Хагу кривицу за убиство око 200 Муслимана и Хрвата на планини Влашић у лето 1992, а Тужилаштво је заузврат одустало од оптужбе за истребљење и злочин против човечности. 2013. — У исклизнућу воза код шпанског града Сантијаго де Компостела погинуло је 80 особа, а повређено око 140.

25. јул 306. — Римска војска у Ебуракуму (данашњи Јорк) извикала за цара Константина I, сина преминулог Констанција I Хлора. 1261. — Алексије Стратигопул, царски војсковођа Михаила VIII Палеолога ушао у небрањени Константинопољ (Цариград). Латински цар Балдуин II побегао из њега. Тако је престало да постоји Латинско царство. 1593. — Краљ Француске Анри IV, краљ Наваре пре доласка на француски престо 1589. и вођа француских протестаната, прешао у католичанство. 1712. — Војска швајцарских протестанских кантона у бици код Вилмер-

гена потукла снаге католичких кантона, чиме су у Швајцарској окончани верски ратови. 1848. — Аустријанци у бици код Кустоце поразили снаге Сардинске краљевине, сузбивши први значајнији напор за уједињење италијанских територија у јединствену државу. 1878. — Прва кинеска дипломатска мисија у САД стигла у Вашингтон. 1898. — Завршен шаховски турнир у Бечу победом Зигберта Тараша. 1898. — Војска САД у шпанско-америчком рату окупирала Порторико, који је Париским мировним уговором исте године уступљен САД. Истог дана 1953. добио статус придружене државе САД. 1907. — Јапан прогласио протекторат над Корејом с правом контроле владе те земље. 1909. — Француски пилот Луј Блерио први авионом прелетео Ламанш. Раздаљину од 40 километара од Лебарака, код Калеа, до Довера прелетео за 37 минута. 1917. — Холанђанка Маргарета Гертруда Целе, позната као Мата Хари, осуђена на смрт под отужбом да је шпијунирала за Немце током Првог светског рата. 1934. — Нацисти у Бечу убили канцелара Аустрије Енгелберта Долфуса. 1943. — Италијански диктатор Бенито Мусолини приморан, после седнице Великог фашистичког већа, да

поднесе оставку. Краљ Виторио Емануеле III за премијера именовао маршала Пјетра Бадоља. Мусолини ухапшен и интерниран, а 1945. стрељан. 1952. — Ступио на снагу уговор о Европској заједници за угаљ и челик, што је била прва фаза стварања Европске уније. 1956. — У судару италијанског и шведског брода "Андреа Дорија" и "Стокхолм" испред обала САД у Атлантском океану погинуло 50 особа. 1957. — Тунис постао република, за председника изабран Хабиб Бургиба. 1963. — СССР, САД и Велика Британија закључили уговор о забрани нуклеарних проба у ваздуху, под водом и у космосу. 1968. — Папа Павле VI забранио верницима Римокатоличке цркве све вештачке методе спречавања зачећа. 1982. — Вођа Палестинске ослободилачке организације Јасер Арафат у Бејруту потписао декларацију којом је прихватио резолуције Уједињених нација о постојању државе Израел. 1991. — Совјетски председник Михаил Горбачов предложио лидерима Комунистичке партије Совјетског Савеза нову платформу у којој изградња комунизма више није основни циљ и позвао их да одбаце застареле идеолошке догме. 1992. — Италијанска влада послала 7.000 војника на Сицилију, у настојању

да разбије мафију. 1994. — Израел и Јордан у Вашингтону потписали декларацију којом је окончано ратно стање између две државе. 1995. — Међународни суд за ратне злочине на простору СФРЈ у Хагу подигао оптужнице против Радована Караџића, Ратка Младића, Милана Мартића и још 21 особе, углавном команданата и стражара затвореничких логора у Босни. Председник Републике Српске Радован Караџић и генерал Ратко Младић оптужени за геноцид, ратне злочине и злочине против човечности. 2000. — Суперсонични авион "конкорд" компаније Ер Франс срушио се близу Париза непосредно по полетању, при чему је погинуло 109 путника и чланова посаде и четири особе на земљи. 2001. — Генерал Хрватске војске Рахим Адеми, оптужен за злочине над Србима 1993. у Медачком џепу, код Госпића, у Хрватској, предао се Хашком трибуналу. На основу одлуке Судског већа 20. фебруара 2002. Адеми пуштен на слободу до почетка суђења. 2002. — Председник Русије Владимир Путин потписао закон којим се Русима дозвољава да продају и изнајмљују земљишне поседе, први пут од 1917.

79

80

МАГАЗИН 19.7.2015.

81

Из Полицијске управе Краљево

МАГАЗИН

19.7.2015.

ВАРЉИВ

82

ВО ЛЕТО

ад би у статистичким подацима о стању јавне безбедности на подручју Краљева било више података о структури евидентираних кривичних дела можда би било јасније зашто се бележе такве осцилације о чему сведочи последњи извештај Полицијске управе. Док је прву недељу јула обележило тридесет кривичних дела из области општег криминала у другој их је било свега 11 од којих су инспекторима криминалистичке полиције познати извршиоци мање од трећине. Извесно смиривање примећује се и у области јавног реда и мира о чему се закључује на основу за трећину мањег броја евидентираних прекршаја. У структури од укупно седамнаест по правилу предњаче туче којих је у овом периоду било десет. Иако је број саобраћајних незгода за један мањи него седам дана ра-

К

није последице су неупоредиво теже, а огледају се у две са настрадалим лицима и осам са материјалном штетом. Једна особа је изгубила живот, четири задобиле лакше телесне повреде, а оне су код једне окарактерисане као теже. Уз то се материјална штета опасно приближила износу од милион динара, а мало светла у суморну слику уноси податак да је број од 363 саобраћајна прекршаја значајно мањи од 487 колико су несавесни учесници у саобраћају направили седам дана раније. И поред чињенице да другу недељу узастопно није било повода за интервенцију припадника Ватрогасно-спасилачке јединице њихова пажња не попушта јер, поготово током лета, и даље прети опасност од пожара. Незгода са тагичним крајем

На путу Краљево - Рашка у Власову код Рашке догодила се саобраћајна незгода у којој је возач преминуо на лицу места, а сувозач повређен. До незгоде је дошло у среду у првим јутарњим сатима када је путничко моторно возило „пежо“ француских регистарских ознака, којим је из правца Краљева управљао шездесетседмогодишњи возач из Новог Пазара, ударило у заштитну ограду. Возач је преминуо на лицу места, док је његовој повређеној шездесетчетворогодишњој супрузи, пружена лекарска помоћ у Дому здравља у Рашки, а затим и у Медицинском центру у Новом Пазару. Увиђај је извршио основни јавни тужилац у Рашки у присуству припадника саобраћајне полиције. Т. Радовановић

83

84

МАГАЗИН 19.7.2015.

Фото: Г. Шљивић

ВЕЖБА СПАСАВАЊА НА ВОДИ ИБАР 2015.

85

Златна осмица међу својима

МАГАЗИН

19.7.2015.

ДОСАЊАН ВИШЕДЕЦЕНИЈСКИ САН

86

- Дугогодишње играчко искуство потврђује да је лакше играти него бити на клупи са које се посебно тешко доживљавају тренуци у којима се ломи резултат. – Иако искусне кошаркашице знају да у спорту има и падова и успеха, често је веома тешко обуздати емоције и задржати концентрацију. - Невена Јовановић прва прискочила да прихвати победнички пехар. – Славље са навијачима уз обавезни „Видовдан“. - Када су их на граници цариници даривали ружама српске кошаркашице нису имале да пријаве за царину ништа сем златних медаља и великог пехара. – Након Олимпијаде у Бразилу августа наредне године очекује се још један излазак на балкон Скупштине града Београда ивот врхунског спортисте уско је повезан са великим одрицањима, честим путовањима и променама места боравка. У то се уверила и златна осмица шам-

Ж

пиона Европе у кошарци Краљевчанка Невена Јовановић која је последње две године провела у мађарском граду Печују где је са успехом наступала у локалном тиму

који се, сем домаћег првенства, успешно такмичио у клупском првенству старог континента и ФИБА купу. Међу три играчице из Србије тренер Жељко Ђокић је уврстио и Невену, а

Невена Јовановић

87

Фото: М. Радовановић

19.7.2015.

МАГАЗИН

88

клуб већ прве године њеног боравка остварио значајне резултате. Након победе у такмичењу за Куп Мађарске само једна победа у плеј-офу недостајала је до освајања дупле круне. Већ после прве године боравка у Мађарској Невена је као стандардна чланица репрезентације бранила боје Србије на Светском првенству у Турској где је победнички поход у четвртфиналу зауставила екипа домаћина, а српским кошаркашицама је у одлучујућој утакмици недостајао само још један успешан напад да би се упустила у борбу за медаље. Ма колико пораз оцењен као тежак није посебно негативно утицао на кошаркашице јер такмичење није било претерано важно као недавно завршено Европско првенство са кога се Невена вратила у Краљево са златном медаљом. Више од тога вреди сазнање да је репрезентација Србије на шампионату Европе оверила визу за Олимпијске игре које се у авгусуту наредне године одржавају у Бразилу. Годи и сазнање да је први пут побеђена екипа Турске која се још једном испречила на путу ка медаљи. Пут ка европском врху започео је 27. априла ове године након првог окупљања на Златибору где су најбоље српске кошаркашице провеле две недеље пред серију пријатељских утакмица у којима је било потребно доказати спремност за све што очекује на путу до трона. Иако костур екипе чине проверене играчице сваки пут се у њој појави и по неко ново име, ове године Соња Петровић и Данијел Пејџ. Припремни турнир у Француској био је прилика да се провери спремност у окршају са екипом домаћина која је важила за фаворита на Европском првенству, а победа Србије наговештавала и победу у финалу до кога је требало стићи кроз квлификациону групу, потом тријумфе у четврфиналу и полуфиналу. Више од свега кошаркашицама је пред последње првенство тешко пао посебан режим исхране због чега су првих пет дана осећале глад, али биле спремне и на такву жртву као једном од фактора на путу до тријумфа. У

екипи Србије се први пут појавила једна Американка на коју је тренер Марина Маљковић бацила око још за време првенства Француске у коме су обе биле значајан фактор. Маљковић воли играчице које њеној екипи праве највише проблема, а таквом се показала Пејџ са по 20 до 30 кошева на једној утакмици. Данијел се брзо уклопила у српски тим и ни једном тренутку, сем кад проговори, није могло да се закључи да долази са другог континента. После првенства тамо се вратила да покаже српско злато и начин на који се у земљи кошарке дочекују шампиони. Иако у квалификационој групи није показала посебно квалитетну игру екипа Србије је у прве четири утакмице успела да тријумфује три пута. - То је спорт, има успеха и падова, лоших и добрих периода, а један пораз се није одразио на пласман за даље такмичење. И до тада смо се трудиле, али треба времена да се екипа уигра и покаже у најбољем светлу. Биле смо стрпљиве и чекале свој тренутак. Он је дошао у четвртиналној утакмици против Турске коју смо победили кошем у последњој секунди. Спремали смо се максимално и у утакмицу ушли хладних глава јер смо знали да нам та победа доноси право за одлазак на Олимпијаду без квалификација а о финалу нисмо ни размишљали, па смо ишли корак по корак. Пред утакмицу против јаког противника смо били аутсајдери јер су они били први у једној, а ми четврти у другој квалификационој групи. Имали смо почетну трему првих двадесетак минута, а онда је на полувремену селекторка ушла у свлачионицу, подигла нас и ојачала српски инат тако да смо трећу четртину одиграли перфектно са добром одбраном, а онда се одлепили па је требало само да одржавамо предност – прича Невена. Одушевљење је након победе било још веће кад се зна да је извојевана прва победа над екипом Турске која је екипи Србије била непремостива препрека на два претходна велика такмичења. Пред полуфинални меч било је неизвесно да ли ће противник бити

Италија или Белорусија. Искуство из ранијих сусрета са Итлијанкама било је повод за жељу да се у полуфиналу сретну са Белорусијом која је до те фазе такмичења показала да је спремна за највише домете. На великим такмичењима нема слабих противника, посебно не у завршници, а пред полуфиналну утакмицу Марина Маљковић се још једном доказала као изванредан стратег способан да мотивише екипу у најтежим тренуцима. Због тога су ваљда после њеног емотивног обраћања у свлачионици готово све кренуле на терен сузних очију свесне додатне снаге пробуђене са неколико одабраних речи. После много проливеног зноја током припрема и дотадашњег дела такмичења пружила се прилика за успех какав није постигла ни једна генерација српских кошаркашица. Ма колико да после утакмице против Турске, и значајне победе, још није било довољно свести о томе шта се дешава пред почетак меча је била приметна велика нервоза код обе екипе. Током утакмице показаће се да српске кошаркаице имају мало више мотива, и ината, што је резултирало уласком у финале. И пласман међу четири најбоље екипе у Европи сматран је великим успехом, одлазак на Олимпијаду још већим, а победа у полуфиналу значила и освајање бар сребрне медаље. Увек смирена Марина Маљковић саветовала је играчицама да славље после значајног успеха одложе за још који дан, бар до финалне утакмице како не би било опуштања и непотребног губитка концентрације. По дан паузе између утакмица било је довољно да се одмори и хладне главе уђе у наредну фазу такмичења. После сваке утакмице следила је дуга ноћ коју није било лако одспавати. - Пред финале смо чекали победника утакмице између Француске и Шпаније. Са Шпанијом смо већ играли, Француску добијали, а кад смо на вечери пред меч гласали било је шест према шест. Обе екипе гаје различите стилове игре. Француска има атлетску екипу, високе центре које није лако чу-

89

90

МАГАЗИН 19.7.2015.

вати и избацивати ван рекета. Шпанија игра праву европску кошарку пуну пасова и кретњи, али су обе високог квалитета, а до финала нико није дошао случајно. Кад смо сазнали ко је противник креће припрема, гледање видеа, анализа, скаутинг и све што иде уз то. Током утакмица сам имала осећај да не би могле да нас добију да смо играле још два дана, јер као да је постојао неки зид између нас. Најбоље смо играле у четвртој четвртини кад су оне пале, а ми бодрени добрим резултатима и акцијама постизале поене и подизали се све више. Из ове перспективе чини ми се да смо најлакше добиле то финале – каже Невена. Посебан ветар у леђа српским кошаркашицама дошао је са трибина, а још приликом загревања било јасно да у дворани има доста навијача који су дошли са различитих страна. Невени је посебно драго било да су међу навијачима били и њени родитељи који су у Француску допутовали чак из Краљева. Дугогодишње играчко искуство потврђује да је лакше играти него бити на клупи са које се посебно тешко доживљавају тренуци у којима се ломи резултат. И док су играчице на терену по правили румене у лицу због напора током утакмице код оних са клупе преовладава бледило због кога су, каже Невене, у посебно стресним тренуцима од физиотерапеута тражиле нешто за смирење. То је посебно значајно у тренуцима кад, после значајне предности која достиже и 20 поена разлике као против Турске, резултат почиње да се топи и прети опасност пораза. Иако су све кошаркашице довољно искусне, и знају да у спорту има и падова и успеха, често је веома тешко обуздати емоције и задржати концентрацију. Тако је било и у финалној утакмици све до два минута пре краја када се назирао нови шампион Европе. - Кад је почео последњи минут већ је све било јасно. Ја сам играла, а на 20 секунди пре краја изашла да би ушла капитенка Милица Дабовић која је била повређена. Пошто није могла да

игра на полувремену је замолила да играмо за њу, јер је већ на крају каријере и жели да се титулом шампиона Европе опрости од репрезентације. Играле смо за њу и покушавале да надоместимо то што није у игри. Све се чини нестварним, ми на клупи се поливамо водом и радујемо резултату, а врхунац је тренутак кад се попењемо на подијум, добијамо медаље и окрећемо према публици у делиријуму. Иако долазимо из мале земље са висине гледамо велесиле као што су Француска и Шпанија које стоје испод нас. Питам се је ли то могуће, али схватам да није све у именима већу раду који смо уложили током два месеца у назад и четири године од претходног првенства. Некако је све као из бајке, као да сањам, ми на средини подијума, около нас две друге репрезентације, а врхунац славља наша химна – описује Невена са великом дозом емоција тренутке највећег успеха српске женске кошарке. Ко губи има право да се љути, па је тако схваћен и гест селекторке француског тима у последњим тренуцима одлучујућег меча који је привукао већу пажњу телевизијског гледалишта него учесника меча и посетилаца у дворани. Колико је нестрпљење владало међу чланицама српског тима потврђује Невена која је прва прискочила да прихвати победнички пехар. Много пре окончања финалне утакмице према телефонима играчица и стручног штаба биле су усмерене бројне поруке са честиткама поводом великог успеха. Невена признаје да читава три дана није укључивала свој, јер није желела да најлепше тренутке у животу проведе на телефону. Значајнијим од тога чинило се славље са навијачима исред дворане, у којој је одиграна финална утакмица, уз неизбежни „Видовдан“. Када су их на граници цариници даривали ружама српске кошаркашице нису имале да пријаве за царину ништа сем златних медаља и великог пехара. Врхунац задовољства који представља појављиваљање на балкону зграде Скупштине града Београда

наговештен је на путу од аеодрома до центра, током кога су кошаркашице у у отвореном аутобусу пратиле колоне аутомобила и мотоцикала са државним заставама. - Од Змаја преко Бранковог моста креће маса људи. У саобраћају је застој јер сви желе да нас сликају и поздраве, машу са прозора зграда и из шопинг центара, на семафору је све блокирано, а сваки мост испод ког смо прошли пун. Нисмо могле да верујемо да је изашло толико људи јер женски спорт то до тада није доживео. У скупштини свира бенд и кад су почели да нас прозивају по бројевима већ је почео да ради адреналин, а ја помислила сам да ћу од среће да скочим у публику. Сви аплаудирају, вичу, навијају и доприносе да осећај буде предиван – прича Невена са нескривеним узбуђењем. Пријем код председника Србије, који је само седам дана раније примио најбоље младе фудбалере на свету, био је прилика за још једно изненађење. букет цвећа поводом рођендана који је обележаван баш тада. Кад се еуфорија стишала свака од чланица националног тима похитала је кући да радост подели са члановима породице, рођацима и пријатељима. Од Невениног доласка у Краљево до првог наредног тренинга остаје само двадесетак дана након чега чека следи упознавање са новим клубом из Турске са којим је, по окончању шампионата Европе, потписала једногодишњи уговор. Интерес за Невену Турци су показали и пре шампионата, али она није желела да мисли на уговор више него на обавезе према репрезентацији. У клубу Едирне поред домаћих играчица наступају још две Американке и једна Украјинка. Већ у септембру придружиће им се и Невена која ових дана почиње лакше тренинге. Од новембра следи нови циклус квалификације за значајна такмичења а онда остварење највећег сна сваког спортисте, одлазак на Олимпијаду у Бразилу након које се очекује још један излазак на балкон градске скупштине. Т. Радовановић

91

92

МАГАЗИН 19.7.2015.

93

Спортске игре младих Србије други пут у Краљеву

ЖИВОТ Б

МАГАЗИН

19.7.2015.

- За 19 година на Спортским играма младих у региону учествовало преко 750 хиљада ученика. – Највећи аматерски спортски догађај у овом делу Европе. - Спортске игре младих промовишу начин живота који се темељи на разумевању, пријатељству, солидарности и фер-плеју. – Од 1. јуна до 1. августа у 25 градова Србије надметања основношколаца у десет спортова. - Логистичку подршку надметањима у Краљеву пружили су представници служби свих одељења Полицијске управе. - Почетак надметања краљевачких основношколаца најављен је пламеном Спортских игара младих који је запалио члан Градског већа Миљан Васиљевић

94

БЕЗ ДРОГЕ

95

19.7.2015.

МАГАЗИН

96

портске игре младих први пут су одржане 1996. године са циљем да основцима и средњошколцима током лета омогуће учешће у организованим спортским такмичењима и другим активностима. Од тада па до данас, током 19 година у Хрватској, 5 у Босни и Херцеговини и 2 у Србији, на Играма је учествовало преко 750 хиљада деце и младих, а такмичење постало највећи аматерски спортски догађај у овом делу Европе. Деци и младима широм Србије и ове године је пружена могућност да учествују на такмичењима у 10 спортова, а најуспешнијим појединцима и екипама осигурано је путовање на ме-

С

ђународно финале у Сплиту. Програм манифестације дугорочно је везан уз промотивно-едукативну акцију „Живимо живот без дроге, јер дрога одузима живот“. Игре су организоване под покровитељством Међународног олимпијског комитета и Светске фудбалске федерације, а подршку су им дала еминентна имена спортског и политичког живота, па је почасни председник Спортских игара младих председник Премиер Лиге Дејв Ричардс. Амбасадори Игара су Предраг Мијатовић, Дејвид Бекам, Жосе Мурињо, Свен-Горан Ериксон, Франц Бекенбауер, Милорад Чавић, Маја Огњеновић, Ивана Нешовић и

многи други. Спортске игре младих промовишу начин живота који се темељи на разумевању, пријатељству, солидарности и фер-плеју као алтернативама негативним трендовима данашњице који се на изразит начин рефлектују на најмлађу популацију. Одзив деце је из године у годину све већи, а квалитет организације досегао највиши ниво. Друге по реду Спортске игре младих Србије отпочеле су 1. јуна, а у периоду до 1. августа у њима учествују млади основношколског узраста из 25 градова, који сами формирају екипе или се такмиче у спортовима у појединачној конкуренцији. Екипна такми-

чења укључују фудбал, одбојку, одбојку на песку, улични баскет, рукомет и између две ватре, а индидуална тенис, стони тенис, шах и атлетску трку на 60 метара. У зависности од броја пријављених екипа и појединаца у свим градовима се одржавају квалификациона и финална такмичења, а првопласиране екипе и појединци стичу право учешћа на финалном такмичењу Србије које почиње 1. августа у Београду. Победници овог обезбеђују учешће на седмодневном Међународном финалном такмичењу у Сплиту крајем августа и могућност, да кроз игру и дружење, одмере спортску спретност у свих

десет спортова са вршњацима из Босне и Херцеговине и Хрватске. Спортске игре младих Србије су највеће аматерско такмичење на регионалном нивоу за децу оснвношколског узраста, а прошлогодишњи пилот пројекат је већ ове подигнут на значајно виши ниво. У склопу Игара у Краљеву је у петак на Тргу српских ратника била присутна „Турнеја радости“ као својеврстан поклон локалној заједници. Такмичење у два спорта, најпопуларнијој спортској дисциплини за најмлађе између две ватре и малом фудбалу у балону за надувавање а додат је и трећи, трка на 60 метара. Почетак надметања краљевачких

основношколаца најављен је пламеном Спорских игара младих који је запалио члан Градског већа Миљан Васиљевић уз поруку такмичарима да у спортској, фер и коректној борби победе најбољи Логистичку подршку надметањима у Краљеву пружили су представници служби свих одељења Полицијске управе, Полиције, Саобраћајне полиције и Одељења за ванредне ситуације, а уз демонстрацију одређених поступака из области рада младима је пружена могућност да добију одговоре на сва питања која их интересују. Т. Радовановић Фото: М. Радовановић

97

98

МАГАЗИН 19.7.2015.

99

Краљевачки МАГАЗИН ISSN 2334-7678 (Online) Издавач: Интернет издавање и Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ Краљево Главни и одговорни уредник: Томислав Радовановић Адреса редакције: 36000 Краљево, Пионирска 19 Уређује: Редакцијски колегијум Излази недељом. Рукописи се не враћају E-mail: magazin@art.rs, www.art.rs