Краљевачки
ДНЕВИНК
Сусрет председника Србије и Косова
Четвртак, 7. фебруар
КОРАК КА НОРМАЛИЗАЦИЈИ ОДНОСА
2
БРИСЕЛ, 06. фебруар 2013. - Известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин подржао је састанак председника Србије Томислава Николића и председнице Косова Атифете Јахјага у Бриселу и оценио да тај сусрет представља још један корак напред у нормализацији односа између Србије и Косова. - Нормализација односа са Приштином остаје приоритетан критеријум на којем Србија треба да ради како би обезбедила датум за почетак преговора са Европском унијом - поручио је Кацин у писаној изјави. Према његовим речима, Србија је већ урадила много на овом плану и сусрет Николића и Јахјаге показује да она
остаје посвећена овом циљу. Србија која преговара о чланству у Европској унији би постала прави лидер европских интеграција региона, истакао је Кацин. - Сматрам да је високо-политички дијалог, који воде премијери Србије и Косова овим ојачан и да му је дат снажан подстрек - наводи се у саопштењу Кацина који је оценио да су Србија и Косово упућени на регионалну, економску и политичку сарадњу не зато што Европска унија то захтева, већ зато што је то у најбољем интересу свих грађана и економије, а нарочито српске заједнице на Косову.
СМИРИТИ СТРАСТИ БРИСЕЛ, 06. фебруар 2013. - Састанак није мотивисан жељом да признамо независност Косова, већ да се страсти смире, да дође до договора и да сарађујемо како бисмо напредовали, рекао је у Бриселу председник Србије Томислав Николић, после сусрета са председницом Косова Атифете Јахјагом и високом представницом Европске уније Кетрин Ештон. - Јасно сам рекао да без Србије нема независности Косова и Метохије, нема чланства у Уједињеним нацијама док постоје овакве Уједињене нације и последња ствар у животу је да прихватим, пристанем и одобрим да Косово крене путем независности, рекао је Николић и нагласио да је жеља Србије мир на Балкану, а да је сам пре два месеца предложио сусрет са Јахјагом. - Ја сам се кретао у оквиру Резолуције Скупштине Србије и објаснио високој представници Кетрин Ештон и Јахјаги које су могућности које Србија нуди Косову да се развије и омогући свим грађанима да добро живе. Нажалост, Јахјага је, уз уџбеничку причу о људским правима, бољем животу и чланству у Европској унији, рекла да је потребно да две независне државе боље сарађују и забораве прошлост у којој су се сукобљавале. Ако настави да инсистира да је Косово независна држава, тај дијалог не може да се помери и тако омогућимо проналажење заједничког решења које бисмо предложили грађанима на усвајање, рекао је Николић.
СРБИЈА НЕ ПРЕГОВАРА ЗА КОСОВО БРИСЕЛ, 06. фебруар 2013. - Председник Србије Томислав Николић je изјавио да је на састанку са председницом Косова Атифете Јахјагом рекао да би са њом волео да разговара без прејудицирања шта би требало да буде коначно решење за питање Косова и напоменуо да Србија неће преговарати за што бољу и јачу независност Приштине. - За данас је добро, разговарали смо и увек је добро кад се разговара, рекао је Николић и истакао да је доживео да Јахјага каже да би волела да Србија и Косово функционишу као две независне државе и сарађују као добре комшије на Балкану. Изнели смо оно што смо једно о другом знали, односно Београд и Приштина, и можда се мало боље упознали, рекао је Николић и оценио да ако Приштина настави да преговара са Београдом као држава са државом, онда неће далеко стићи. - Било би добро да дође до решења које бисмо ми могли да подржимо. Наравно, остаје обавеза да применимо договорено и да се надамо да књига разговора остаје отворена и настављена, рекао је Николић и истакао да је могућ и нови сусрет, уколико буде резултата на другим нивоима на којима се воде разговори Београда и При-
штине. Николић има поверење у Владу Србије, а њен рад до сада је показао да је била достојна повереног мандата да води преговоре са Приштином. - Нисам оптимиста, јер нисам видео прејаку жељу да дође до решења у којем би Приштина макар мало одступила, истакао је Николић и пренео да је висока представница Европске уније Кетрин Ештон два пута на заједничком састанку поновила да унија неће захтевати од Србије да призна независност Косова.
КОНСТРУКТИВНА АТМОСФЕРА БРИСЕЛ, 06. фебруар 2013. - Висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон саопштила је да су је председник Србије Томислав Николић и председница Косова Атифете Јахјага уверили да подржавају и предани су дијалогу две стране и испуњавању европске агенде, а да је састанак одржан у контексту напора за нормализацијом односа две стране. После одвојених сусрета одржан је заједнички састанак који је прошао у конструктивној атмосфери. Разговарало се о текућем дијалогу премијера Ивице Дачића и Хашима Тачија који је већ резултирао бројним достигнућима, захваљујући конструктивном ангажовању две стране. Србија и Косово имају европску перспективу, рекла је Ештон, и охрабрила их да наставе са напорима који су неопходни за даље напредовање ка Европској унији.
НИКОЛИЋ ЗАДОВОЉАН САСТАНКОМ БРИСЕЛ, 06. фебруар 2013. - Задовољан сам што смо се срели, јер ништа боље од разговора не постоји, али за следећи сусрет требало би нешто да договоре премијери, да ми то потврдимо и пронађемо некакав нацрт споразума, који би могао да задовољи обе стране, изјавио је председник Србије Томислав Николић, после сусрета са председницом Косова Атифете Јахјагом. Следећи сусрет зависи од процене Европске уније шта се добило овим састанком, да ли је то корак напред или не. - Нећу избегавати састанке који му пружају прилику да кажем све што мислим. Био сам јасан и рекао да сан о независности Косова и Метохије председница привремених институција у Приштини неће одсањати - рекао је Николић.
ПРЕДСЕДНИЦИ ДВЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ БРИСЕЛ, 07. фебруар 2013. - Председница Косова Атифете Јахјага окарактерисала је сусрет са председником Србије Томиславом Николићем као састанак лидера две независне и суверене државе, који треба да допринесе
3
нормализацији односа двеју земаља. После разговора са српским председником и високом представницом Европске уније за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, Јахјага је још једном поновила да је "независност Косова неповратан процес". - Састанак на председничком нивоу је знак подршке започетом дијалогу између премијера Србије и Косова и допринеће нормализацији односа двеју земаља - закључила је Јахјага.
НИКОЛИЋ У КЛИН, ЈАХЈАГА У ПЛОЧУ БРИСЕЛ, 07. фебруар 2013. - Председница Косова Атифете Јахјага и председник Србије Томислав Николић имају три „тачке пресека“ - жељу да њихови грађани живе боље, да се напредује у процесу евроинтеграција и да се из прошлости пређе у садашњост и будућност, оцењује Дојче веле, уз констатацију да тачака мимоилажења има више од три. Немачки радио апострофира изјаву Николића да „сан о независности Косова председница привремених институција Косова и Метохије сигурно неће да досања“ и Јахјагину да је „нажалост Николић остао на старим радикалско-националистичким опцијама“. Николић је на састанак у Бриселу, који је по његовим речима историјски само зато што је први, дошао са платформом и резолуцијом, од које Србија неће одступати. И док председник Србије предлаже договор око решења које ће „Косову и Метохији омогућити да се потпуно оствари и развије као безмало независна држава“, за косовску председницу „Република Косово јесте независна и суверена држава, чије је питање статуса завршен и неповратан процес“. - Нажалост, Николић је остао на старим радикалсконационалистичким опцијама које су изазвале много штете не само у мојој земљи већ и у целом региону. Ја очекујем да српски народ прихвати позитивне промене, дух сарадње и добросуседских односа. Ово је време интеграција, а не хегемоније - оценила је Јахјага и поручила да „нема питања севера“ и да ће Косово као суверена и независна земља тражити решење у оквиру свог Устава и закона. Са треће стране, наводи Дојче веле, Европска унија каже да је задовољна самом чињеницом да је до првог састанка председника Србије и Косова дошло и да је то још једна корак у циљу нормализације односа.
ТАХИРИ: ЈОШ ПАР ПРЕПРЕКА ПРИШТИНА, 07. фебруар 2013. - Шефица преговарачког тима Приштине Едита Тахири изјавила је после састанка у Бриселу да је задовољна начином на који се спроводи споразум о интегрисаном управљању границом, као и да за потпуну примену треба решити још пар политичких и техничких питања. Преговарачки тимови Приштине и Београда уз посредовање Европске уније
4
одржали су у Бриселу састанак у вези са применом споразума о интегрисаном управљању прелазима. Пошто је оценила да опште спровођење споразума добро, као и да две стране коректно сарађују, Тахири је рекла да је за поптуно спровођење споразума неопходно решити још пар политичких и техничких препрека, распустити илегалне српске структуре на српској страни, а на прелазима Јариње и Бела земља комплетирати инфраструктуру. Према њеним речима, косовска страна je испунила све обавезе које проистичу из споразума о инегрисаном управљању. Од Европске уније је затражила да изврши притисак како би се, у складу са спроразумима о интегрисаном управљању и слободи кретања, косовским полицијским званичницима и цариницима омогућило да копненим путем стижу до прелаза на северу Косова. На састанку делегација Приштине и Београда договорено је да интегрисано управљање прелазима 28. фебруара почне да се примењује на још два прелаза, Мучибабе и Мутиводе, сапштено је из владе Косова.
УС-ЕВРОСЕРВИС-ШПИНДЕЛЕГЕР ЧЕСТИТКА НИКОЛИЋУ И ЈАХЈАГИ БЕЧ, 07. фебруар 2013. - Састанак Томислава Николића и Атифете Јахјаге представља веома важан корак напред, честитам и председнику Србије и председници Косова на вољи и храбрости, изјавио је вицеканцелар и шеф дипломатије Аустрије Михаел Шпинделегер, коментаришући разговоре Београда и Приштине на највишем политичком нивоу. Њихов сусрет јесте знак истинског европског духа, који значи решавање конфликата путем упорног дијалога, а у наредној рунди дијалога премијера Ивице Дачића и Хашима Тачија, заказаној за следећу седмицу кључно питање које ће бити на дневном реду односи се на ситуацију на северу Косова. Шпинделегер верује да ће извештај Европске комисије о Србији, који треба да буде објављен у априлу, бити позитиван, али да то зависи од Србије, „која мора да настави постојеће напоре у реформском процесу и дијалогу с Приштином“. Наредна два месеца биће одлучујућа и знам да су српске власти потпуно посвећене томе да искористе наведени период да би оствариле свој европски циљ, рекао је Шпинделегер и поновио да, без обзира на актуелне изазове који постоје у Европској унији, постоји јасна посвећеност Уније да прими све државе Западног Балкана чим оне буду спремне. Спровођењем даљих реформи и наставком дијалога с Приштином Влада Србије може да креира чињенице које свака држава чланица Европске уније, без обзира на предстојеће изборе у Немачкој, тешко да ће бити у стању да игнорише. У сваком случају, поручио је Шпинделегер, уверавам вас да ћу учинити све да се постарам да српске реформе и напори у вези с дијалогом с Приштином буду награђени.
Томислав Николић
5
ПОЛИТИЧКИ БАРО
Када би у недељу били одржани ванредни парламентарни избори Српска напредна странка освојила би 36 одсто гласова, Демократска странка 15,3 одсто, док би коалиција коју предводе социјалисти имала подршку 11,8 одсто бирача
Понедељак, 4. фебруар
Р
6
азличите агенције у одређеним временским интервалима спроводе истраживања јавног мњења са циљем да испитају расположење грађана према проблемима која оптерећују свакодневни живот. Највећи број њих усмерен је ка ставу грађана према политичким странкама. Најновије истраживање Агенције Фактор плус, објављено прошле недеље, засновано је на сету питања која се односе на рејтинг странака и положај политичких партија и њихових лидера. Истраживање је спроведено у другој половини јануара ове године на територији Србије, без Косова и Метохије, на узорку од 1280 пунолетних испитаника оба пола и одражава најновије раположење бирача, па га истраживачи сматрају доста актуелним и поузданим. Питање од кога у истраживањима полазе готово све агенције односи се на рејтинг странака које партиципирају у политичком животу Србије и оно за кога би гласали ако би избори били већ у следећу недељу. Иако је дошло до незнатних померања на политичкој сцени Србије, које нису велике јер је кратак период између два истраживања, у коме би могло да дође до значајнијих
промена, 36 одсто испитаних је потврдило да би поверење на изборима поклонили Српској напредној странци. Демократску странку би подржало 15,3 а коалицију СПС-ПУПС-ЈС 11,8 бирача. Број оних који су се изјаснили за Српску напредну странку за нијансу је виши од оног из децембра прошле године. Пад код партија које су заузеле друго и треће место аналитичари тумаче догађајима унутар Демократске странке у којој нису рашчишћени сви проблеми што се неминовно одражава и на рејтинг странке. Став грађана доводи се у везу са бројним чланцима и негативним написима у новинама који се односе на руководство странке. Иако Социјалистичка партија Србије у овом тренутку нема унутрашњих сукоба верује се да има незахвалну улогу бављења питањем Косова, и неким другим аферицама, што је допринемо незнатном паду поверења бирача. Цензус би на неким скорим изборима прешли само још Демократска странка Србије, Либерално-демократска партија у Уједињени региони Србије. Код мањих партија известан скок бележи се само код Покрета Двери.
Истраживање Агенције Фактор плус
ОМЕТАР ЗА ЈАНУАР
Опозиционе партије, поготово оне најјаче, све више спомињу неопходност ванредних избора. Ако би се они одржали у скорој будућности на њих би изашло 38,6 одсто грађана, нешто више од трећине испитаних није сигурно, а четвртина са сигурношћу тврди да на изборе неће изаћи. Ако се одбије број оних који сигурно не би изашли на изборе аналитичари сматрају да реална слика о излазности на евентуалне ванредне изборе и не би била тако неповољна, јер су пред претходне ови бројеви били знатно нижи. Иако не тако чврсту грађани исказују вољу да изађу на изборе што се тумачи жељом да се у земљи успостави политичка стабилност. Више пута је доказано да грађани Србије не воле ванредне изборе, али би их подржали из жеље да стабилизују политичку сцену и искључе вечиту причу о ванредним изборима толико актуелну у сваком периоду. Када је реч о страначким лидерима, а узети су у обзир само председници водећих странака, убедљиво највећу предност, чак већу него Српска напредна странка, има Алек-
сандар Вучић, док су иза њега Драган Ђилас и Ивица Дачић. Чињеница да га је високо рангирало 56 одсто испитаних потврђује да успева да материјализује успех на таласима борбе против криминала и корупције. Па иако сматрају да је добро за њега аналитичари процењују да је то мач са две оштрице због великих очекивања које грађани могу да имају, а која могу да буду изневерена. Редослед осталих лидера је мање више очекиван и представља реалну слику овог тренутка. Ивица Дачић и Драган Ђилас су изравнати са по 13 одсто поверења грађана, а следе Војислав Коштуница са 11, Јован Кркобабић са 9, Млађан Динкић 6 и Чедомир Јовановића са 5 одсто гласова. Када се говори о ванредним изборима занимљива су питања на којима би влада могла да падне. Највећи број грађана сматра да су то борба против криминала и корупције и подела функција. Следе социјална политика, састав коалиције, економска и политика према Европској унији и на крају политика према Косову и Метохији. Иако је прошло доста времена од избора, и бројне функције већ подељене, грађани сматрају да се још увек води
7
кадровска политика што не треба да чуди, јер свакодневно у медијима имамо чланке и прилоге који говоре о томе. Турбуленције у редовима Демократске странке нису прошла незапажено ни међу становнштвом Србије, јер би могле да доведу до многих нежељених ефеката. И док 31 одсто испитаника верује да ће странка сачувати јединство уз урушавање рејтинга, 28 осам одсто њих верује да би могло да дође до стварања више малих странака. Сваких 16 на сто испитаних верује да ће из проблема странка изаћи ојачана, а 14 да неће бити већих промена. Оних најскептичнијих кад је у питању будућност странке је 11 на сто испитаних. Иако су грађани доста подељени нико не сматра да је то што се дешава добро за странку. Има и мишљења да урушавање рејтинга на кратак рок може да доведе до стабилизације и да је то жртва коју треба платити. Појачана активност странака у наступима и слању политичких порука код грађана ствара уверење да је већ почела предизборна кампања. Аналитичари сматрају да то и не мора да буде лоше с обзиром да политичари у предизборној кампањи много обећавају, а грађани добијају неке ствари које у другим околностима можда и не би. Оно што
8
није добро је да би држава морала да има стабилну ситуацију у сваком погледу, а партије да се понашају на један начин у време кампање, а на сасвим други када она прође. И док 37 одсто грађана сматра да се само поједине странке понашају као да је у току предизборна кампања, а 26 да се све понашају тако, 20 одсто одбија такву могућност. Као што се могло и очекивати највећим успехом актуелне владе грађани сматрају борбу против корупције и криминала. Уједно сматрају и да она није завршена и да треба да буде процес који није временски ограничен, већ треба дуго да траје. Ову тврдњу подржава чак 86 одсто анкетираних. Са друге стране више од половине грађана сматра да је највећи успех владе стабилизација курса динара. Иако се верује да има и других потеза, који су можда и значајнији, они се у овом тренутку не виде довољно јасно. Доста висок проценат од 36 посто односи се на довођење страних инвеститра које грађани више виде као најаву. У највећој мери поражавајућ је веома висок проценат људи, посебно старијих, да су срећни што добијају редовно пензије. Неке ствари које би требало да се
подразумевају, и да су нормалне, овде људи доживљавају као велики успех. То не треба везивати за ову владу, већ за дужи временски период од последњих двадесетак година када није увек било тако. Више од половине испитаних сматра да је највећи неуспех владе борба за очување Косова и Метохије. Аналитичари верују да грађани не сматрају да је ова влада толико неуспешна колико сматрају да резултат те борбе није повољан за земљу. Сматра се да су преговори добра ствар, у њима нема баш много успеха, а велико је питање колико је реално да имамо успеха. И док више од половине испитаника подржава овакав став скоро четвртина је склона да верује да су највећи неуспех владе европске интеграције. Доста висок рејтинг имају незапосленост, економски развој и задуживање земље. У последње време доста се говори о борби против корупције и криминала и ставу страних инвеститора и политичара о резултатима те борбе. Поред тога што наилази на одобравање грађана борбу против корупције и криминала одобравају и страни политичари и медији. Показало се да су странци мало већи скептици него грађани Србије, а анали-
тичари сматрају да је то зато што су боље информисани. Да се слика Србије код страних политичара и инвеститора променила на боље због борбе против корупције и криминала верује 38 одсто испитаних. Да се није променила верује 36, а да је гора него раније 7 одсто анкетираних. Последња два питања у анкети односила су се на однос грађана Србије према Републици Српској и Косову и Метохији. Потврдан одговора на питање да ли Републику Српску осећају као део своје земље дало је 19 одсто испитаних, 38 је сматра делимично, а 40 одсто уопште не доживљава на тај начин. Збиром прве две категорије долази се до податка да скоро 60 одсто грађана Србије Републику Српску види као део своје земље, а тај народ осећа као свој. Када је реч о Косову и Метохији постоји већи проценат оних који Косово доживљавају као своју земљу, што је у директној вези са чињеницом да виде да је борба за Косово доста неуспешна. Половина грађана покрајину доживљава као своју земљу, док по једну четвртину чине они који који то осећају делимично и они који је уопште не сматрају делом Србије.
9
Нова странка на краљевачкој политичкој сцени
Понедељак, 4, фебруар
НАСТАВАК ПОЛИТИК
10
КЕ ЗОРАНА ЂИНЂИЋА
- Довољно је бити вредан, одлучан и мало храбар да би се спровело све оно што може да изведе Србију из ситуације у којој се данас налази. - Србија може поново да постане интересaнтна страним инвеститорима ако постане озбиљна држава без корупције, у којој се поштују право и закон. - Кад Нова странка дође на власт требаће још десет година пре него Србија почне поново да личи на праву земљу, јер је оно што је уништено за последњих осам година ненадокнадиво
11
С
ве бурнија српска политичка сцена сваким даном је богатија за по неко изненађење које опозиционим странкама служи као повод за указивање на неопходност нових избора. И док се у редовима оних које су до пре само неколико месеци биле окосница власти у Србији дешавају ствари чији је ток немогуће предвидети, на политичку сцену враћају се поједини политичари на које су бирачи скоро и заборавили. Тако се прошлог понедељка у Краљеву обрео бивши премијер Србије Зоран Живковић промовишући Нову странку која би, пошто обезбеди десет хиљада потписа подршке грађана, и уплати 25 хиљада евра таксе држави, стекла право да се упусти у надметање које би јој омогућило део колача власти. Нова странка рачуна „на све који су у заблуди, па мисле да је актуелна власт другачија од осталих, и оне који мисле да је на снази велика борба против корупције, а у ствари само један мали предизборни циркус“. Посебно су јој важни људи који до
12
сада нису били активни ни у странци, па настоји да их мот размишљају о томе да постану организације. Има међу њима чланова Демократске странке кратске партије, али и других ске оријентације који су разо последњих седам, осам година од онога што су зацртале у про - Наш циљ је да направимо права алтернатива пре свега за прошлим изборима нису имал па су одустали од гласања или листићима. Желимо да направ наставити оно што се у Србији данас се препознаје, као полити Наравно, без амбиције да ја, и странке, мења то велико име с је незаменљив, он је један једи покушамо да на трагу онога шт
у једној политичкој тивише да почну да део неке политичке а, верује Живковић, и Либерално-демостранака проевропочарани што оне у нису урадиле ништа ограмима. странку која ће бити а оне бираче који на ли за кога да гласају, су изашли са белим вимо странку која ће и препознавало, а и ика Зорана Ђинђића. или било ко из Нове српске политике. Он ини, али можемо да то је радио, и идући
у смеру куда је он поставио путоказе, а то значи према Европи, покушамо да наставимо његово велико дело. Мислим да Србија за то има потенцијала и да ћемо то показати на првим следећим изборима – каже Живковић. Приоритет Србије је запошљавање у предузећима која нешто производе, и компанијама које имају дугу традицију. За то треба створити услове и довести стране инвеститоре који поред капитала, технологије и организације доносе и тржиште. Србија не може да пронађе такво тржиште, а нема ни производ за њега. У Новој странци верују да и када би га имала требало би да прође много времена док се европска и друга тржишта упознају са њим. - Наша судбина је да производимо храну за цео свет, али да ту храну у Србији производе велике светске корпорације које имају тржиште, технологију, довољно обртног капитала и добру организацију. Оне желе да зараде на нашем тржишту и
остваре профит, али паралално с тим морају да запосле наше пољопривредно земљиште, раднике, ратаре, људе у индустрији и стручњаке у институтима који треба да контролишу њихову производњу. То је пут којим Србија треба да иде, а да би могла да привуче све те инвеститоре мора да постане једна озбиљна земља. Морамо да будемо нормална држава, а таквих држава има у Европи, и то су државе које су данас живе и просперитетне, а Србија има снаге да буде таква држава – каже Живковић. Подсећањем на историју на коју Србија може да буде поносна, Живковић указује на катастрофалну садашњошњост у којој нема одговора на питање шта је будућност земље. Све што се Србији десило лоше десило се у последњих осам година. У тих осам година једва да су се, каже он, догодиле три добре ствари, реформа војске, визна либерализација и добијање статуса кандидата за чланство у Европској унији..
13
- Четврта добра ствар која се десила у задњих осам година не постоји и нисам срећан зато што после десет година морам поново да се бавим политиком. Нисам ушао у ово зато што ми је досадно. Има толико добрих начина да трошим време и да ми не буде досадно. Није политика мој хоби ни задовољство, а нисам побегао од куће у политику. Дошао сам у ситуацију да морам да се бавим политиком да се она не би бавила самном – каже Живковић. За Нову странку нема дилеме кад је у питању пут према Европској унији. Сви значајнији људи из Србије у прошлости су школовани у земљама западне Европе. И први српски устав прављен је по узору на белгијски, а и технички и уставноправно Србија је увек била усмерена према западу. Тамо је и највише наших радника на привременом раду, а према западу стреме млади који сваким даном све више напуштају земљу. Све указује да је пут према чланству у Европској унији само логичан наставак историје која траје колико и модерна српска држава. - Били смо ми и у горој ситуацији у модерној историји од Карађорђа на овамо. Од свих претходних искушења у којима је била Србија данас је довољно бити вредан, одлучан и мало храбар да би се спровело све оно што може да изведе Србију из ситуације у којој се данас налази. Проблеме које имамо неки су већ решили, или доведени до нивоа да су само појединачни случајеви. Основна ствар која треба да се уради је да се врати поверење у политику. Политичар значи најодговонији човек, а данас на политичкој сцени Србије нема таквих људи. Зато треба да се формира Нова странка и да се промени политичка елита која никад није била као данас, чак ни у време Милошевића –каже Живковић. Један од првих корака ка опоравку државе је смањење јавне потрошње. Уз подсећање да су политичке снаге у земљи после 5. октобра 2000. године успеле у кратком временском периоду да се реше Титових дугова, тако што су издејствовале отпис две трећине тог дуга, успела је да за прве три године заради 4,5 милијарде евра. Ефекат тога се видео већ до половине 2004. године, а од тада је државни дуг повећан за десет милијарди. - Ми морамо да смањимо јавну потрошњу, почнемо да се понашамо тржишно и будемо држава која ће бити интересантна за стране инвеститоре. Били смо таква држава између 2001. и 2003. године када су приходи земље износили између милијарду и 200 и милијарду и 700 милиона евра. Можемо поново да постанемо интересантни ако постанемо држава без корупције, озбиљна држава у којој се поштују право и закон. Ако створимо државу где се неће чекати 4 године за грађевинску дозволу, државу која неће бити на последњм месту по свим условима постојања који се мере, ако створимо државу која се понаша норамално, власт у коју људи не долазе да краду него да покажу да су способни, живећемо и ми као нормалан свет. Кад дође Нова странка на власт требаће још десет година да личимо поново на праву земљу, јер је оно што је уништено за последњих осам година ненадокнадиво. Морамо да променимо политички систем, а да би политичари били људи од поверења у које можете да ве-
14
рујете морају да постану личности – каже Живковић. Промена политичког система захтева корените промене републичког парламента и смањење броја посланика са 250 на 150. Стотина од њих би се бирала директно, а 50 са професионалне листе како би били корективни фактор за попуњавање посланичких клубова. Промени би требало да буде подвргнут и избор председника државе кога би бирао парламент. Председник државе сада, тврди Живковић, има огроман легитимитет, а мали легалитет, и надлежности мало веће од енглеске краљице, а то што ради не треба да има толики ниво легалитета. У парламенту треба да буде биран из групе нестраначких људи са широким ауторитетом кавих у земљи нема много. На локалном нивоу председнике оппштина и градоначелнике треба бирати директно, а владу формирати по канцеларском принципу који омогућује премијеру да сам бира министре, тако да она више не може да буде део договора страначких првака. Осим повећаног улагања треба више улагати и у науку. Најважнија је ипак промена Устава. - Морамо да променимо устав, који држи Косово стабилно у нашим рукама само у преамбули, а не у животу. У Уставу постоји маса глупости које оптерећују тај текст. Морамо да спроведемо и децентрализацију државе. Децентрализација преко региона није у традицији овог народа, јер у овој држави никад нису постојали региони. Региони су европска традиција у државама које су стваране од региона. Код нас може да се направи преко локалне самоуправе, што је увек било у традицији, и тај концепт може да се примени са истим ефектом, али да се избегне средњи ниво власти који би само произвео нове трошкове. Морамо да се погледамо у очи кроз отварање досијеа и лустрацију. Закон о лустрацији још важи, али није спроведен јер у почетку опозиција није хтела да да своје чланове за комисију, а касније власт није хтела да формира комисију. Промена закона само говори о способности друштва да се суочи са прљавим делом своје прошлости. Морамо да очистимо оне који су били прљави да би заштитили чисте, а то важи и за ратне злочинце – каже Живковић. Чињеницу да је земља у веома тешкој ситуацији унеколико олакшава сазнање да је и у прошлости то била, али је успевала да из ње изађе. Зато је и сада неопходно да се ослон и првенствено на оне који су нови у политици, људе којима мало тога, или ништа, не може да се замери, људе који чистог образа и чистих руку могу да креирају оно што је будућност државе. Нова странка ће, верују њени челници, бити најдемократичнија странка на политичкој сцени Србије. Председника ће бирати сви чланови директно, а један човек ће моћи на том месту да буде само два пута, и више никада. Највећа могућа самосталност гарантује се и локалним одборима уз могућност стварања фракција због различитог става према методологији решавања проблема. Зоран Живковић обећава максималну транспарентност када је у питању финансирање и на сајту странке свакодневно објављивање са банкарског рачуна.
Зоран Живковић
15
16
Уторак, 5. фебруар
Демократска сранка осми пут организује такмичење у беседништву
У ЗОРАНОВУ ЧАСТ „Србија ће бити боља него што јесте ако сви ми будемо бољи него што јесмо“
З
оран Ђинђић је увек веровао у младе, образоване и храбре људе. У знак сећања на његов живот ове године ће такмичење „Беседе у Зоранову част“ бити одржано на тему „Србија ће бити боља него што јесте ако сви ми будемо бољи него што јесмо“. Такмичење у беседништву у част Зорана Ђинђића организовано је први пут 2006. године у Кикинди. Промовишући вредности модерне и европске Србије које је дефинисао управо др Зоран Ђинђић, Демократска странка и Фондација „Др Зоран Ђинђић“ желе да омогуће младим људима од 18 до 30 година да искажу своје потенцијале и унапреде вештине беседништва. Млади беседници ће се ове године на националном нивоу надметати осми пут, а квалификациона такмичења ће бити одржана у Новом Саду, Кикинди, Ужицу, Свилајнцу, Лесковцу, Нишу, Руми и Суботици. Победици ће наступити на финалном надметању у Београду11. марта. Tакмичење је отворено за све младе, а од учесника се очекују поруке, визије и идеје инспирисане речима и делом Зорана Ђинђића. Као основу свака беседа може имати политичку, економску, социолошку, културолошку, историјско-социолошку и општедруштвену тему, а од беседника се очекује да се обраћа одређеној групи људи у зависности од изабране теме. Беседништво је реторичка вештина и беседе нису слободне позоришне форме како што су монолози, скечеви или замишљени дијалози... Презентација беседе може бити искључиво усмена уз могућност коришћења подсетника, а такмичар говором, изгледом и гестом треба да буде пристојан и да
ничим не вређа друге људе. Учесници могу бити узраста 1830 година, без обзира на формално образовање, пол, националност или политичко опредељење, а обавезни су да најкасније два дана пре почетка такмичења, у граду који су изабрали, доставе организатору пријаву са насловом и текстом беседе. Наступ се одвија по редоследу који се добија јавним извлачењем такмичарских бројева непосредно пред само такмичење, а беседа треба да траје максимално до 5 минута, а прекорачење овог времан доноси учеснику негативне поене За све који се пријаве најкасније 7 дана пре такмичења, биће организована обука и консултације у изабраном граду. Критеријуми за оцењивање састоје сеод основних и допунских у односу 70 према 30 и могу донети највише 100 бодова. Највише, или 50 бодова, доноси квалитет који односи на садржај и конструкцију беседе. Оригиналност доноси до 10 а јасноћа беседничке поруке и реакција поблике максимално по пет поена. На допунске критеријуме утиче наступ, или општи сценски утисак, и уверљивост са по 10 поена. Правилност граматичког изражавања и тонског наглашавања могу да донесу још по пет поена. Распоред квалификационих такмичења: • Нови Сад, уторак, 19. фебруар 2013. године у 18 часова • Кикинда, петак, 22. фебруар 2013. године у 18 часова • Ужице, субота, 23. фебруар 2013. године у 17 часова • Свилајнац, недеља, 24. фебруар 2013. године у 17 часова • Лесковац, уторак, 26. фебруар 2013. године у 18 часова • Ниш, четвртак, 28. фебруар 2013. године у 18 часова • Рума, петак, 1. март 2013. године у 18 часова • Суботица, недеља, 3. март 2013. године у 18 часова
17
Сто седамдесет осам година од првог устава
ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ - На дан када је 15. фебруара 1804. године почео Први српски устанак 1835. је донет први Устав кнежевине Србије. На велики верски празник Сретење, када је почео устанак за коначно ослобођење од турског ропства, и донет први устав, Србија слави Дан државности и Дан Војске
П
рви српски устанак подигнут је у Орашцу код Тополе 15. фебруара 1804. године, а непосредан повод било је убиство четворице српских првака у јануару, познато као сеча кнезова, што је изазвала силно огорчење у народу. Одлука о подизању устанка донета је на великом народном збору, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић међу Турцима познат као Карађорђе. Иако је у прво време устанак имао карактер борбе против јаничарских силеџија, раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни након што је портин изасланик из Босне, Бећир-паша у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну. Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против три и по века турске тираније и власти. У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.
Среда, 6. фебруар
Србија на ветрометини ондашњих светских сила
18
Први српски устанак је угушен 1813. године, али је две године касније букнуо други када је Србија имала великог заштитника у моћном руском царству све до 1830. када је на основу султановог хатишерифа постала вазална држава турског царства. Успеси постигнути између 1815. и 1833. године имали су извориште у Првом устанку који је развио борбене и организаторске способности српског народа. Управо зато што се у Првом српском устанку јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе, Сретење се слави и као дан Војске Србије. Тиме се показује континуитет војног организовања у Србији и пове-
заност српске државе и војске. Успеси у Првом и Другом устанку, познати у европској историји као „српска револуција“, омогућили су да у време владавине кнеза Милоша Обреновића буду ударени темељи модерне српске нације и државе. Први највиши правни акт земље, каквим се тада могло похвалити мало земаља у свету, усвојен је на заседању Народне скуштине на велики хришћански празник Сретење, 15. фебруара 1835. које је одржано у порти православне цркве у Крагујевцу, тадашњој престоници кнежевине. Хроничари су забележили да је тог дана заседање Скупштине „живо очекивано и од народа и од старешина“, да је стигло близу 2.500 званичних представника и око 10.000 знатижељника из вароши и околине, а у част доношења Устава, град је увече обасјао ватромет.
Устав Србије опозван јер је превише либералан Сретењски устав имао је 14 глава и 142 члана који Србију дефинишу као независну кнежевину подељену у округе, срезове и општине. Успостављено је пет министарстава, правде, унутрашњих дела, финансија, војних и иностраних дела. Просветом је најпре управљао министар правде, а потом спољних дела. Устав је регулисао положај кнеза, државног Совјета и Скупштине, а цело једно поглавље било је посвећено грађанским правима. Настао према пројекту Димитрија Давидовића, који је био поштовалац француских институција, Сретењски устав је убрзо опозван због протеста Турске, Аустрије и Русије, које су га сматрале претерано либералним. У деценијама које су уследиле „Стара Србија“ је стално била подручје појачаног терора и различитих настојања тадашњих империја да спрече обнављање српске државе на Балкану. Зато је она међународно призната тек на Берлинском конгресу 1878. године, после победе у руско-турском рату, али се
сматра да је с Првим српским устанком почела духовна и државна обнова српског народа.
Садржај Устава У члану 1 проглашено је да статус српске државе зависи од турског султана и руског цара, а у члану 5 начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску. које никада није доследно спроведено Централни органи власти били су кнез, државни совјет и народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет. Кнез је неприкосновена личност и шеф државе који послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно, a наслеђују га мушки потомци. Aко их нема мушки наслеђују га потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки. Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган чији су чланови председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи, односно министри. Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.
Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.
Државност Србије у Краљевини СХС, Краљевини Југославије и СФРЈ Тешко стечену државност у вековним бунама и ратовима, Србија је после Првог светског рата уградила најпре у темеље Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно Краљевине Југославије, а после Другог светског рата 1945. године на њима је поникла нова држава СФРЈ. Због противљења њеном насилном разбијању деведесетих година прошлог века, Србија је последња од шест бивших република поново стекла независност, али и због тога што су се власти у Београду пуне три године трудиле да очувају заједничку државу са Црном Гором. Национални празник Србија слави на Сретење од 2002. године, али тек након пуних 89 година, после одвајања Црне Горе 2006. године, први пут као самостална држава.
19
Најављена адаптација зграде „Задужбине“
ПОШТОВАЊЕ ВОЉЕ ЗАДУЖБИНАРА
Субота, 9. фебруар
Поред Канцеларије за младе у реновираној згради биће и одређен број соба за смештај ђака и студената који нису у могућности да сами плаћају смештај током школовање
20
21
Ф
ондација „Солидарност Србије“, као институција која у нашој земљи управља задужбинама и легатима и учествује у изградњи и опремању објеката за смештај деце без родитељског старања, исказала је намеру да покрене акцију сређивања и привођења намени објекта „Задужбина“ који припада Фонду „Анђелка и Татије Савић“. Испред објекта на углу Хајдук Вељкове и улице Милоша Великог директор Фондације „Солидарност Србије“ Владимир Илић и градоначелник Краљева Драган Јовановић, представили су идеју и начине на који ова Фондација планира и предлаже почетак реализовања ове идеје. Фондација „Солидарност Србије“ основана је 1967. године, а њене активности базиране су на начелима хуманости и солидарности, са жељом да „они који то могу, пруже помоћ онима којима је помоћ потребна“. Ова фондација, осим већ поменутих делатности, помаже и изградњу објеката за старе и болесне, стипендира и помаже школовање деце без родитељског старања и деце из материјално угрожених породица, управља и сарађује на пројектима значајним за побољшање положаја свих социјално угрожених категорија становништва. Споменица солидарности била је израз друштвеног тренутка и основана је на бази тада важећег Закона о задужбинама, фондацијама и фондовима и у складу са Законом о социјалној заштити, али је истовремено била и одраз потребе несебичних ентузијаста, пре свега уметника и друштвенополитичких радника, који су желели да наставе традицију задужбинарства у Србији, да и сами оснују сопствене фондације. Међу утемељивачима били су вајар Стеван Боднаров, писци Иво Андрић и Бранко Ћопић и многи други… До сада је значајна добротворна институција успела да помогне многе социјалне програме, групе и појединце којима је помоћ неопходна, да учествује у изградњи домова за децу, старе и ометене у развоју. Управљајући задужбинама које су јој поверене и организацијом сопстве-
22
них хуманитарних активности Фондација „Солидарност Србије“ сврстала се међу најистакнутије добротворе, посебно у стипендирању хиљада младих без родитељског старања. - Задужбинарство је у Србији имало врло озбиљне димензије и више пута било ослонац и стуб опстанка државе. У неколико последњих година је замрло тако да је Фондација „Солидарност Србије“, у складу са својим статутом, покренула акцију дизања свести задужбинарства, хуманости и солидарности у Србији – рекао је Владимир Илић указујући на неоговарајуће стање зграде коју је Анђелко Савић тестаментом завештао сиромашној деци и старим људима. Идеја Фондације „Солидарнст Србије“ је да помогне да се зграда која представља ругло града реновира и приведе намени. У том смислу већ крајем априла, или почетком маја, планирано је одржавање великог хуманитарног концерта са циљем прикупљања иницијалних средстава за реконструкцију „Задужбине“. Планира се и да део простора, који би доградили заједно са органима локалне самоуправе, буде намењен за смештај деце која у Краљеву студирају или иду у средњу школу, а немају средстава да сами плаћају трошкове. Градоначелник Краљева Драган Јовановић је указао да акција коју је покренула Фондација „Солидарност Србије“ има више димензија. У оквиру пројекта адаптације зграде популарне „Задужбине“ обезбедиће се и просторије толико дуго чекане Канцеларије за младе. Град ће отворити и посебан наменски рачун на који ће моћи да уплате средства сви људи добре воље са могућношћу да помогну у реконструкцији и санацији ове зграде. Фондација „Солидарност Србије“ постоји већ 46 година и све време стипендира децу без родитеља, као и ону из сиромашних породица, а помаже и свим социјално угроженим категоријама, старима и особама са инвалидитетом. Током многобројних акција прикупљена су средства за исхрану, лекове, одећу, обућу, а основан је и Ре-
гионални центар за хипер рехабилитацију у Требињу који се бави третманом деце са иналидитетом уз помоћ коња. Фондација је оснивач Департмана за социјални рад при Факултету за медије и комуникације који има око 130 студената,међу којима и 13 Краљевчана који су врло успешни. - Покренули смо акцију „Сто осмеха“ у оквиру које током сваке седмице некоме делимо стотину нечега. Свратишту у Крфској улици на Звездари поделили смо сто килограма воћа и сто сликовница, а ове седмице делимо по стотину килограма меда, детерџента и комада одеће и обуће избегличком насељу у Рушњу – каже Илић. Фондација своје активности финансира из неколико различитих извора. Део прихода остварује се од рентирања задужбинске имовине, а део од улога 130 суоснивача. Остатак се обезбеђује од донација и пројеката из сфере социјалне заштите. Фондација је улагала у установе сцоцијалне заштите, дом за децу у Ваљеву, једну од 13 кућа у Дечјем селу у Сремској Каменици, део Дома Петар Радовановић у Ужицу и Дома за децу ометену у развоју из Сремчице, а помогла је изградњу Геронтолошког центра „Јеленац“ у Алексинцу. Почетак деведесетих година прошлог века, и прва ратна збивања на просторима бивше Југославије, одразио се у негативном смислу на рад фондације. - Људи који су тада одлучивали о неким стварима досетили су се да Фондацији дају на управљање још неколико задужбина и тако смо пребродили кризу. Делујемо и на пољу културе, а прошле године смо установили награду „Ђурин шешир“ за најбољу необјављену збирку песама. На конкурс се пријавило више од 120 кандидата, а половином године ће бити проглашени резултати конкурса који је у току. Бавимо се издаваштвом, а до сада смо објавили седам књига, поред песништва углавном из сфере социјалне политике и социјалне заштите – каже Илић.
Владимир Илић 23
Интервју: Данило Цвијетић, новинар „Ибарских новости“ у пензији
ИБАРСКЕ НОВОСТИ КАО МАЧ ИЗА ВРАТА
Петак, 10. фебруар 2012.
Разговор са доајеном краљевачког новинарства, који је скоро цео радни век провео у Ибарским новостима, обављен је пре тачно годину дана поводом изласка из штампе 3000. броја овог листа. У новинама којима је поклонио себе није било места за интервју
24
Данило Цвијетић
25
26
К
ада неко за дугогодишњи рад у новинарству од председника државе добије Орден рада са сребрним зрацима и од Савеза новинара Југославије Сребрну медаљу, а уз то објави два романа, две збирке песама и велики број књига различите намене, онда заслужује дужно поштовање, поготово у време када лист у коме је провео готово цео радни век обележава излажење три хиљадитог броја. Ако се овоме дода да је током радног века сарађивао са 35 листова и извештавао из петнаест земаља, онда је са свим јасно да је у питању несвакидашња личност. Још од ђачких дана Данило Цвијетић почео је да се бави књижевним радом, а прве кораке у новинарству направио 1957. године када је, после завршене учитељске школе, почео да ради као новинар у новопазарском „Братству“. Трансформације које је доживљавало југословенско друштво тих година пратило је одговарајуће прилагођавање медија, у првом реду штампе која је имала незаменљиву улогу у информисању грађана. Спајањем петнаест општина са територије данашњег Рашког, Расинског и Моравичког округа коју је насељавало преко милион становника „Ибарске новости“ су постале срески лист у чију редакцију је већ 1. јануара 1960. године дошао Данило Цвијетић. - Редакција је била у просторијама хотела „Париз“, а после у „Југославији“. То је била прилично добра редакција коју су чинили Мија Сарић, Миша Марић, Бата Ђорђевић, Љиља Ђорђевић и Драгољуб Обрадовић Кондис. На челу редакције био је Влада Маравић Флегер, главни уредник и директор. Како је изгледао рад редакције у то време? - Имали смо доста стабилну редакцију са искусним људима. На састанцима је главна била Даринка Ерић, организатор и секретар која је представљала срце редакције и уз главног уредника водила рачуна о чему пишемо. Још на самом почетку речено нам је да морамо да се бавимо истраживачким новинарством. Шта је то значило? - То значи да се увек морају чути обе стране приликом разговора с људима, било да је добро или лоше. Редактура је била врло строга, много рукописа враћено на поправку, а много и одбачено. Много рукописа је допуњено, било је и критика, а уредник је имао главну реч. Која су била ваша задужења? - Био сам оријентисан на репортаже, а главно ми је било да будем уредник привредне рубрике. О чему сте писали? - Пратили смо збивања на великој територији са огромним бројем привредних капацитета који су чувени по својим производима и броју запослених. Магнохром је био трећи у свету по производњи ватросталних опека, запошљавао је преко 5500 радника и био моја стална тема. Фабрика вагона је извозила вагоне у цео свет, чак и по 2000 вагона годишње, а имала је преко 4500 радника. Јасен је био најексклузивнији произвођач намештаја у Југославији, па је имало о чему да се пише. Писало се о бањама и туристичким подручјима. Велика предузећа била су чачанска
„Слобода“, крушевачки „Рубин“ као екслузивни произвођач и „Весна“ из Сјенице, која је по женским чарапама експлодирала по Европи. Новопазарски Текстилни комбинат „Рашка“ са 5500 радника био је највећи привредни капацитет на Балкану. Писали смо о „Брусјанки“, „Вино Жупи“. Трстеничка „Прва петолетка“ и крушевачки „14. октобар“ су били чудо. „Петолетка“ је постала појам за овај део Европе. У њој су радили чувени војни стручњаци, а директори били генерали и људи из војске. Више је „Прва петолетка“ запошљавала радника него што је Трстеник имао становника, како сам писао у једном тексту. Извештавали смо из Сјенице, Тутина. Новинари су ишли у сва села, фабрике, присуствовали свим скуповима, а није било истакнутог пољопривредника о коме нисмо писали. Ја сам писао о човеку коме се диве Холанђани. У Роћевићима је гајио 6000 кокошака које су имале већу носивост него што су имали Холанђани. Дошли су хеликоптером код Богомира Милинковића да виде кокошке које су имале 96 одсто носивост што је било знатно више од њихових 70 одсто. О чему сте још писали? - Писао сам о Рудну. Чувени доктор Бревинац који потиче из тог краја био је ђак Јована Цвијића. Залагао се за очување нетакнуте природе Рудна и написао „дођи, види и иди“. Ја сам написао „дођи, види и остани“ и уживај у лепоти која постоји, јер је према тврдњама чувених научника Рудно најбоља ваздушна бања, боља од Златибора чак три пута. Шта је још интересантно обележило ваш рад у „Ибарским новостима“? - Као новинар имао сам срећу да обиђем 15 земаља о трошку „Ибарских новости“. У Холандији сам направио репортажу под насловома „Људи јачи од мора“. Холанђани су исушили 25 хиљада хектара мора и направили најлепше равнице на којима бораве најмлечније и најквалитетније краве на свету. Био сам на минхенској пијаци, која је била некада прва у свету, а сада је друга. На њу може одједном да уђе 11 возова, а са пијаце за 15 дана роба оде у цео свет. На тој пијаци је радило само 11 службеника, а промет се мерио милијардама марака. Интересовао сам се да ли има робе из Југославије и сазнао да је нема јер су цене изузетно високе, а квалитет лош. Уз то се увек каснило са извозом. Једног дана је директор извозног предузећа био у Београду, другог у Скопљу или Загребу тако да је врло тешко било остварити контакте. Зато и није било робе са ових простора. Био сам у Будимпешти и писао о будимпештанским мостовима, минхенским катедралама, и много других репотража из света. Колико се мењала ситуација у „Ибарским новостима“? - „Ибарске новости“ су имале сталну жељу да се прошире и ојачају кадром, јер је требало покрити територију од милион становника у 15 општина. Отворили смо 15 дописништава у свакој од општина, плус у центрима као Лађевци, Рудно, Баљевац. Сваке недеље су нам стизали
27
У име краљевачких новинара Данило Цвијетић потписао Повељу о братимљењу са новинарима Марибора
текстове, а сви објављени су били плаћени. Међу дописницима је било чак и неколико књижевника, као што је Ђорђе Поповић из Рашке. У редакцију је дошао и Ђорђе Ковачевић из Чачка, а касније и Милан Пантовић. У жељи да редакција ојача ствара се велики информативни центар у који долазе млађи људи, Зоран Бачаревић, Снежана Чекановић, Радован Типсаревић, Слободан Рајић, Рашко Ђорђевић, Бојка Пантић, Владета Станојевић, Јелена Петровић, Марија Лопичић, Петар Цветковић, Милан Глишовић, Драган Благојевић, Предо Марковић, Радмила Весковић, Милован Микарић, Мирослав Качаревић, Славко Даишевић, Драган Бајовић, Стојан Петковић. Имали смо веома врсне фоторепортере који су хранили и дневну штампу. То су Раде Живојиновић и Миса Радовановић. Директори се мањали, новинарска екипа стално јачала, а из ње су никли радио и телевизија и комплетно Дописништво Телевизије Београд. Шта вам је посебно остало у сећању из времена проведеног у „Ибарским новостима“? - Моја највећа радост у „Ибарским новостима“ је када су доживеле тираж од 11 хиљада примерака. Краљевачка
28
штампарија више није могла да штампа лист па смо седамдесетих година прошлог века прешли у београдску. Новине је добијало свако предузеће у срезу, свака општина, политичка организација, пољопривредна задруга. Имали смо преко 4000 сталних претплатника, међу њима и оне из Словеније, далматинског приморја, Црне Горе, Македоније, Војводине, Београда, Ниша. Велики број примерака је ишло у иностранство, а новине су добијала сва дипломатска представништва. Желео бих и овој редакцији да доживи тираж који сми ми имали. Какав је био однос политичара према новинама? - „Ибарске новости“ су биле збиља озбиљан лист и мач који је тешко ко могао да уклони иза врата, ако није био у праву. Зато су политичари врло радо сарађивали и били наши гости. Касније су почели да се мешају у рад редакције, па замало и ја да одем зато што сам написао о председнику општине једну лошу ствар. Хтели су да ме искључе из партије и елиминишу из новина. Ко није био члан партије и имао политичку подобност није могао бити новинар. Какав је био однос руководилаца према запосленима? - Имали смо директоре који су били умни и паметни, на-
рочито Владимир Маравић, врсни професионалац који је умео да одбрани новинаре од свих напада, јер је тражио да се аргументовано пише. Бата Ђорђевић је био један од уредника, а лист се доста успешно борио против политичара који су покушавали да га узму у своје руке и употребе у личне сврхе. Једно време је уредник био Мацко Стојановић, који је био секретар Среског комитета. Био је добар и говорио да пишемо само шта је истина и да не гледамо ко је у питању. Остаћете упамћени као један од привилегованих који је пратио председника државе? - Три пута сам пратио Тита и једини сам новинар у Краљеву који је то радио. Тито се у Магнохрому дивио Институту који је створио комплетну технологиују за производњу најбољих опека на свету. Био сам са њим у Јасену кад је сео на једну столицу и рекао да баш такву треба да има у свом кабинету. Био сам са њим у Врњачкој Бањи када је у златари једног Крљевчанина рекао да таквих радњи треба да има и у Београду, Љубљани и Загребу. Пратио сам га и у Пријепољу и практично дохватио до рамена. Био сам толико близу да сам му поставио неколико
питања и сликао се њим, Јованком и директором Магнохрома. Какав је био Титов однос према Краљеву? - Имао је отпорност према Краљеву, јер му је сметало име града. У фабрикама је био са директорима и видео да Краљево има изузетне услове за вагоноградњу, ватросталну индустрију, намештај, техничке гасове. Како сте пратили трансформацију привреде? - Пратио сам ТК „Рашку“ од оснивања до пропадања. Био је то највећи текстилни комбинат на Балкану са око 5500 радника. Велика пажња се поклањала извозу којим су се бавили посебно школовани кадрови. Променом политике и распадом Југославије дошло је до ломова у односима између република, па заједнички капацитети више нису могли да раде. У то време био сам ратни извештач са свих ратних подручја, први из Словеније и са дубровачког ратишта где сам провео око три месеца. Сваки војник на ратишту је имао „Ибарске новости“, а ја сам на пут кретао са пуним аутом новина. На Косову сам био од почетка до краја рата, а као дописник Борбе за 28 година објавио преко 3000 широких текстова из Ивањице, Ужица
29
па и иностранства. Како оцењујете рад у „Ибарским новостима“? - Добро смо се слагали, били на окупу и договарали како да изађемо из тешкоћа. Плате су биле добре, а скоро сви смо добили станове, тако да могу да кажем да су се „Ибарске новости“ одужиле новинарима на прави начин. Као човек који је пратио привредна кретања како сте доживели транзицију?
30
- У настајању капиталистичког система у друштву код нас је било врло проблематично. Социјалистички систем производње је имао самоуправу, радничке свете, а радници су одлучивали о многим стварима. Сад долазе појединци који су на сумњив начин дошли до средстава, а у време политичких ломова пукло је банкарство, социјално старање, социјални фондови, нестало је пара, неко је то покупио и сада је од тих средстава која нису изнета из земље
неколико појединаца дошло до богатства и почело да формира предузећа. Фабрика вагона је од 4500 радника дошла на 70, Магнохром од 5500 на 170. ТК „Рашка“ је потпуно угашена, Јасена нема. Тај нов систем капитализма је упропастио нашу привреду. У Немачкој и другим државама запада се поштеније ради, а код нас се ништа поштено, што се тиче привреде, не ради. Ништа не радимо на извозу, извозимо углавном сировине, радници су обесправљени, а примања
минимална. Смањују се права, смањују лични дохоци, отпуштају радници, расте незапосленост. Како проводите пензионерске дане? - Наставио сам да радим књижевне радове. Објавио сам једну збирку песама, а радим на листу „Угоститељ“ који излази повремено. Проводим време у читању и писању. Шта је још интересантно за време проведено у „Ибарским новостима“?
Сусрет српских и словеначких новинара у Марибору
31
- Имали смо свој сто у кафани „Париз“. Звали смо га „Под небом“. На том столу је увек стајало неколико флаша вина, ракије и пива и ту нико није седео. Миша Марић је написао књигу „Под небом“ и описао ту атмосферу. Главна личност сам био ја и друштво које нам се придруживало. У подруму Дома друштвених организација била је новинарска кафана. Пре и после сваке редакције ишли смо да попијемо по једну, а долазили су и људи који су волели да буду у новинарском друштву. Било је међу њима директора, политичара, књижевника уметника. Сви сликари писци, новинари и глумци су се ту састајали. Ипак, нико од новинара није био пијаница. На посао се долазило на време и без пића, а много се радило. Сваки новинар је морао да направи три до четири текста у једном броју. Касније смо прешли на систем сарадника и од њихових информација правили лист. Који су новинари обележили време у коме сте радили? - Драган Илић Нишки је био занимљив човек, самац који је највише времена проводио у кафани, а био добар новинар и изузетан таленат. Кондис је био неприкосновен и човек који је познавао све људе у Београду и иностранству. Гдегод смо путовали имао је пријатеље, стварао везе, па смо лако долазили до информација. Био је врло друштвен и добар познавалац спорта и краљевачког живота, а сви који пишу о Краљеву користе његове материјале. Мија Сарић је човек са огромним искуством који је за време рата био интерниран у Немачку и добро познавао језике. Дружио се са омладином и много младих људи је увео у новинарство, што смо чинили сви који смо осетили неки таленат. Знам људе који су новинари у светским листовима, а расли су и дружили се са људима из „Ибарских новости“, као што је Драган Бисенић, сада амбасадор Србије у Египту. Глиша је био велики познавац села који је увео рубрику „Селима у походе“ и у новине и нема села које са великом радошћу није очекивало када ће доћи. Ђока Ковачевић се бавио политичким радом, имао је одличне контакте са политичким организацијама и као човек оштрог пера био врло упоран у проналажењу истине. Новинаре је пратила јака комерцијална служба на чијем челу је била Жижа Дебељак која је долазила до средстава за „Ибарске новости“. Углед новина доносио је лако средства и кад би комерцијалиста рекао да је из „Ибарских новости“ није било проблема. Имали смо јаку службу општих послова на челу са Милом Нешковић, секретаром Јовом Поповићем, а ту су била и три изузетна возача, Борис, Узелац и Миле. Срце редакције је била Дана Попадић која нам је све текстове прекуцавала толико тачно да је у сто страница било само неколико грешчица. Била је изврсна у послу, добар организатор, увек насмејана и шаљива.
32
33
Неизвесна будућност српске пољопривреде
Субота, 26. јануар
ОПАСНОСТ ДОЛА
34
АЗИ СА ЗАПАДА Стручњаци упозоравају на несагледиве последице које по српску пољопривреду могу имати европске интеграције и узгој генетски модификованих организама
35
Др Миладин Шеварлић
36
Ж
ивимо у последњој години без потпуне либерализације тржишта пољопривредно прехрамбеним производима. Када је у питању увоз од 1. јануара идуће године неће постојати никаква разлика између нас и тржишта које се простире на 28 земаља Европске уније са преко пола милијарде потрошача. Изузетак су само неколико тржишно осетљивих производа, кад се ради о свежим пољопривредно прехрамбеним производима, за које ће важити сезонске царине. Професор Пољопривредног факултета Универзитета у Београду др Миладин Шеварлић упозорава домаће пољопривреднике да имају на уму да су потпуно неприпремљени за такву конкуренцију, а нису свесни шта их све чека. Само мали број оних који су деценијама пратили дешавања у земљама које су до сада улазиле у Европску унију може да дочара део онога шта ће задесити домаће пољопривредне произвођаче. Очекује се да ће попис пољопривреде који је обављен у последњем кварталу претходне године показати да у Србији има око 650 хиљада газдинстава, а да их је од пописа 2002. године чак 130 хиљада мање. Овакав податак резултат је усклађивања са дефиницијом европске пољопривредне статистике која под газдинством подразумева само поседе веће од пола хектара. Тако је изгубљена најборојнија, а по поседу најситнија, категорија пољопривредних газдинстава која је у највећим проблемима са аспекта производне и економске одрживости. Неконкурентност домаћих производа почела је да се осећа још пре неколико година, од почетка примене прелазног трговинског споразума. Доказ томе је знатно измењена структура прехрамбених производа који долазе из иностранства, а налазе се на рафовима хипермаркета и великих трговинских ланаца. Међу њима су и домаћи трговински ланци који покушавају да узму своје парче колача тражећи јефтинији и конкурентнији производ како би придобили потрошаче у условима економске кризе. Споразум о сарадњи и придруживању Европској унији чека потпис још само једне чланице и верификацију у Европском парламенту након чега ће ступити на снагу. Четири године од тог тренутка пољопривредно земљиште у Србији биће на располагању купцима из Европске уније под истим условима као и домаћим купцима. Опасност лежи у чињеници да су странци финансијски знатно јачи, па постоји могућност да врло брзо откупе велике површине пољопривредног земљишта. Све то утиче и на положај домаћих пољопривредних
стручњака, поготово оних који тек чекају на прво запослење, у конкуренцији са колегама из иностранства који ће се појавити у Србији у агробизнис компанијама и иностраним фирмама. У таквој ситуацији од њих се очекује да буду спремни да се додатно образују, усавршавају и користе туђа искуства како би помогли домаћим пољопривредницима да их примене у пракси и постану колико толико конкурентни на либерализованом тржишту. Конкурентност се може постићи смањивањем трошкова уз исти обим производње, што би смањило цену коштања по јединици производа, или повећањем обима уз исте трошкове. На бази валидних документа, и података пописа, очекује се израда стратегија развоја пољопривреде у Србији по угледу на развијене земље које то чине на бази података из дугогодишњих истраживања. Сви они константно прате промене, врше анализе и пројекцију будућности на основу база података из претходних 80 година.
Штета од узгоја ГМО Због економских санкција којима је била изложена Србија није продужила чланство у новоформираној Светској трговинској организацији која је настала трансформисањем ГАТ-а, општег споразума о царинама и трговини, чији је оснивач била и Југославија. - Јединствен случај у свету је да неко избаци оснивача из институције коју је основао. Сада све земље чланице, приликом нашег поновног приступа Светској трговинској организацији, могу да постављају појединачне услове према Србији. Било је више њих које су их већ постављале, али је за нас најзначајнији притисак Сједињених Америчких Држава да морамо изменити Закон о генетички модификованим организмима, и то је оно што ће најнегативније да се одрази на пољопривредну производњу. Процењује се да ће због тога Србија годишње трпети штету од пола милијарде евра – каже др Шеварлић. Ова процена заснива се на податку да је милион и 200 хиљада хектара обрадивог земљишта засејано кукурузом. За ту површину потребно је сваке године издвојити између 70 и 100 милиона евра за увоз генетски модификованог семена, јер због терминатор гена произведени кукуруз не може да се користи као семенски материјал. Ако се на 6 милиона тона приноса изгуби још 180 милиона евра због разлике од 30 евра по тони, између генетски модификованог кукуруза за комерцијалну употребу и оног који није модификован, може се доћи до цифре која се губи само на једној култури. - Пре пет година разлика у цени комерцијалног плода соје била је свега 30 евра. Данас је цена једне тоне генетски модификоване соје за сточну исхрану и производњу уља 460 евра, а соје која није модификована 550 евра. За пет године дошли смо до разлике у цени од 300 одсто, од 30 на 90 евра. Србија има око 200 хиљада хектара под сојом са којих се убира 600 хиљада тона плода. Множењем са 90 долазимо до губитка од 54 милиона евра годишње – објашњава
37
др Шеварлић. Ако се томе дода и разлика у цени семена, која за ову површину износи 25 милиона, долази се до губитка од 80 милиона евра годишње само на соји. Кад се свему дода уљана репица, кромпир, парадајз и други производи изводи се рачуница о губитку од пола милијарде евра. Све ово ће најдиректније утицати и на уништавање најпрофитабилнијег дела српске агропривреде, института за ратарство, повртарство и воћарство који су створили најзначајније домаће сорте. - Морамо да нађемо начин како да то одбранимо, уколико политичари донесу одлуку да жртвују пољопривреду и да пољопривреда постане још једном колатерална штета неких виших интереса. Дува нам ветар у леђа, јер је европски комесар за пољопривреду донео одлуку да распише референдум на коме ће грађани Европске уније да се изјасне за или против генетски модификованих организама. Тај референдум нема снагу устава, али има изузетно велику по-
38
литичку тежину, јер ће креаторима заједничке аграрне политике у оквиру Европске уније представљати полазиште и моралну обавезу да воде рачуна о ставовима својих грађана – каже др Шеварлић. Борба против узгоја генетски модификованих организама води се у земљама Европске уније, а један немачки пчелар је успео да суду у Стразбуру докаже њихов штетен утицај и наплати одштету од државе. Његове пчеле су ишле на генетски модификован кукуруз тако да због полена који се нашао у меду овај више није био употребљив, па је уништен. Наредбом министарке пољопривреде Канаде због штетних последица са тржишта ове земље су током само 24 часа повучене све количине генетски модификованих краставаца. Судски спорови воде се и у Сједињеним Америчким Државама где није дозвољено чак ни обележавање штетности по здравље на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих организама. Очекује се да ће о свему бити речи и на другом јавном
скупу у Одбору за заштиту животне средине Скупштие Србије, а одборници Скупштине града Чачка већ су једногласно усвојили декларацију којом се одбацује присуство генетски модификованих организама на територији ове општине. Декларација је усвојена на иницијативу одборничке групе Двери српске, после стручног предавања др Миладина Шеварлића о штетном утицају генетски модификованих организама. Чачак се декларацијом обавезује да ће доследно поштовати закон о генетски модификованим организмима и да у оквиру законских могућности неће дозволити њихово узгајање и ширење. Град се обавезао на предузимање одговарајућих мера, попут предавања и других програма образовања, како се учесници пољопривредне производње не би определили за нелегално узгајање и промет ових организама. У Србији су противници генетски модификованих организама формирали Иницијативни одбор за припрему референдума, да би се Народна скупштина спречила у
доношењу измена и допуна Закона о генетски модификованим организмима пре изјашљавања бирачког тела о овом проблему. На дневном реду ванредног заседања Скупштине Србије је разматрање и усвајање предлога закона о субвенцијама у пољопривреди и руралном развоју. Први пут је једним законом прописано да ће се за пољопривреду у Србији издвајати минимално пет посто буџета, уместо досадашњих 2,2. Договорен је и минимум субвенција по хектару и грлу различитих врста стоке. Није добро, каже др Шеварлић, што ће се на основу тог закона, и сваке године донетог Закона о буџету, доносити само једна уредба о планској расподели средстава, на основу које ће министри пољопривреде доносити правилнике. Први пут су у погледу субвенција изједначене задруге, пољопривредна предузећа и регистрована пољопривредна газдиства за површине до 100 хектара, али нису изједначене субвенције у сточарској производњи.
39
Подстицај производњи квалитетних вина у С
Петак, 8. фебруар
ФЕСТИВА
40
Србији
АЛ ВИТЕШКИХ ВИНА
41
П
ројекат под називом „Ланац вредности за високо квалитетно српско вино - витешко вино“ један је од победника на конкурсу који је расписала Европска унија, у оквиру пројекта техничке помоћи „Регионално друштвено - економски програм развоја“. Покренут је са циљем да се побољша конкурентност компанија које се баве производњом вина у централној Србији повећањем укупног учинка, продуктивности и њихове комерцијалне моћи. У пројекат је укључено преко 200 малих винарија којима је потребна техничка помоћ, стручност и обука за успешно спровођење савремених пракси и промоција. Тридесет пет винарија већ постижу квалитетну производњу, али им недостаје одређена опрема и добро осмишљен маркетинг и промоција. Крајњи корисници су 35 винарија које се баве производњом вина, 25 запослених и њихових сарадника и 200 ученика Пољопривредне школе, 10 „витезова вина“ из Уније удружења виноградара и воћара Србије, и 1.500 домаћинстава у којима је производња грожђа доминантна привредна активност. Значајан је и број посредних корисника укључујући и око 200 винарија, са око 800 запослених, 15.000 грађана који зависе од производње грожђа и вина и најмање 500 компанија које су део винског ланца велепродаје, дистрибутери, транспорт, услуге, хотели и ресторани... Очекивани резултати пројекта подразумевају повећање обима производње високо квалитетног вина у 35 компанија у региону централне Србије и висок ниво усклађености са стандардима квалитета Европске уније за најмање 200 винарија, што ће довести до 20 нових заштита географског порекла квалитетних вина. Током пројекта очекује се повећање нивоа винске културе у региону централне Србије, кроз реализацију 15 једнодневних мини фестивала у пажљиво одабраним градовима, обучавање 250 нових винара са обученим произвођачима и стварање ажурне базе података о произвођачима вина и грожђа. Протокол за производњу вина и Протокол за производњу грожђа ће унапредити производњу у више од 500 домаћинстава и више од 200 винарија. У петак је у Краљеву, у оквиру пројекта, одржан Фестивал витешких вина на коме је прозводе изложило петнаестак винарија из Србије, а приказано је око сто различитих вина. Ово је осми фестивал у оквиру пројекта, после сличних који су већ одржани у Нишу, Алексинцу, Трстенику, Смедереву, Јагодини, Крагујевцу и Параћину. Фестивал вина је само једна од многих активности које су започеле 8. марта 2011. године. До краја реализације пројекта преостаје, уз одржавање сличних сајмова, израде штампаних материјала и по десет радио и телевизијских емисија, још и набавка опреме за винарије. Она подразумева најсавременије винске лабораторије, педесетак рефрактометара за виноградаре и велики моно блок за пуњење вина, који је потребан сваком произвођачу, а који ће бити смештен на
42
приколици и ићи од једне до друге винарије. Крушевљанин Саша Пауновић, задужен за организацију пројекта, указује и на размену искустава са успешним винаријама из Европске уније, у конкретном случају словеначким удружењем Горишка брда. - Један део пројекта је и едукација винара. Свако од учесника има ментора, стручне људе са факултета и искусне винаре и виноградаре који раде са њима у подрумима, у виноградима и винаријама. Обучавају их како да унапреде квалитет вина, а врхунац приче је израда документа који ће се звати „Анализа ланца вредности“. То је релативно нова теоријска метода која обухвата комплетну анализу стања и давање препорука за сваку од појединачних активности које буду снимљене у једној производњи. Део те анализе ће бити нешто што смо назавали Виноградарски протокол, документ упутство како најбоље радити у винограду, и Винарски протокол, како најбоље радити у подруму – каже Пауновић. Са учешћем општине Александровац, која је главни носилац, вредност пројекта износи 527 хиљада евра. У њега су укључени Удружење воћара и виноградара Србије и Регионални центар за мала и средња предузећа са подручја Рашког, Расинског и Моравичког округа. У Србији су се вековима искуства у производњи вина преносила са колена на колено. У међувремену технологија производње је знатно напредовала, као и енолошка средства, квасци, ензими, опрема, судови, филтри, пумпе. Зато је било потребно традиционалне произвођаче одучити од старих и усмерити ка савременим начинима производње. После изузетно јаке зиме прошле године уследио је сушни период који је оштетио много чокота винове лозе које је требало опоравити. Иако, према подацима Републичког завода за статистику, под виноградима за производњу вина у Србији има 65 хиљада хектара искуства са терена показују да је то знатно мање и износи око 20 до 25 хиљада, уз све оно што је сађено последњих година уз субвенција за подизање винограда. Саша Пауновић указује да је у ранијем периоду у Србији било много више винограда, али је сортимент био другачији. Садиле су се масоване сорте које дају 20 до 25 тона по хектару. - Наш циљ је да радимо са квалитетним, а не са масовним винима. Ако хоћете квалитетно вино нећете никада да имате више од 5.000 чокота по хектару, а то значи не више од 6 до 7 тона грожђа, што је три пута мање од оног што може да се добије. Што је мање грожђа више је шећера и арома у њему, а то касније пређе у вино, даје нешто скупља вина, али врхунски квалитет. Србија је увек била позната по пољопривреди и пољопривредним производима, а некада је то била сува шљива и свиње. И вино је било познато, па зашто то не би било поново – каже Пауновић.
Саша Пауновић
43
У овом тренутку предност Србије лежи у чињеници да је за винољупце потпуно непозната земља. И док са европским винарима не може да се такмичи у производњи кабернеа, мерлоа и шардонеа Србија има ншто што они немају, прокупац и белу и црну тамљанику која се сади све интензивније. Чак је и од смедеревке, од које су некада прављена масована вина, почело да се производи квалитетно вино. Повољност су и веома мале серије квалитетних вина што може да буде врло интересантно за одређене категорије купаца. После скоро две године примећују се видни резултати пројекта који резултира са 25 нових вина са географском заштитом. У новом Правилнику о квалитету вина, насталом током реализације пројекта, први пут се помиње витешко
44
вино. - До сад су постојала стона вина са заштићенм пореклом, квалитетна и врхунска вина, што је у наш правилник унесено на основу онога што је постојало на западу, а нова одредница биће витешко вино. То је нешто што говори о врхунском квалитету вина и дефинише ко може на боци да носи такву ознаку, шта је у њој и каква је то гаранција за купца – објашњава Пауновић. Иако се гајење грожђа препоручује у виноградима који се налазе на 150 до 250 метара надморске висине има и винарија чији су виногради на 600 метара, а Пауновић подсећа да и у краљевачком крају постоји интересовање за подизање винограда. Стручњаци кажу да је винова лоза практично коровска биљка која од природе тражи врло
мало, а у Црној Гори, Херцеговини у Турској практично успева на камену. - Овде има доста река, а где је вода има доста магле и хоће да измрзава, али сигурно постоји део који може да се користи. У министарству је рађена мапа виноградарских реона у Србији. Снимане су све карактеристике земљишта, температуре, воде, влаге, осунчености и тако добијене тачке где могу да се подижу виногради. Потврђено је да је то могуће практично свуда, осим на изузетно високим планинама – каже Пауновић уз подсећање да онима који тек почињу да се баве подизањем винограда најбоље могу да помогну они који се тиме дуго баве. И у оквиру ресорног министарства постоји одељење које се бави виноградарством и винарством, а у Нишкој Бањи Центар за винарство
и виноградарство који је надлежан за контролу квалитета. Подизање винограда осим много рада, уз велики ризик, захтева и знатна материјална улагања. Подизање једног хектара винограда на сопственој земљи кошта од 15 до 25 хиљада евра. У трошкове је укључена припрема земље, риголовање, стубови, жица, саднице и наравно велики рад. Последњих година држава даје субвенције за садни материјал, па је шансу да обнови винограде искористио велики број становника Жупе. Тако се, после периода лошег рада са виноградарима, када је површина под виноградима пала на око 2.200 хектара, под овом културом нашло читавих 3.500 хектара земље што за једну малу општину представља значајан помак.
45
Уз Светски дан борбе против рака
Четвртак, 7. фебруар
МАЛИГНА БОЛЕСТ МОЖЕ ДА СЕ КОНТР
46
РОЛИШЕ
- Током 2008. године, скоро 460.000 жена у свету умрло је од рака дојке, а близу 610.000 особа оба пола од рака дебелог црева. - Рано откривање болести је истовремено и излечење, а самим тим и продужење живота 47
У
Србији се сваке године открије неки облик малигнитета код око 33.000 особа, а годишње од те болести умре око 21.000 људи. Код жена је најучесталије оболевањe од рака дојке, потом дебелог црева и грлића материце, који је други најчешћи малигни тумор код жена и четврти по учесталости умирања. Сваке године та дијагноза се постави код скоро 1.300 жена у Србији, која је прва у Европи по учесталости те болести. Мушкарци најчешће болују и умиру од карцинома плућа, простате и дебелог црева. У свету се 4. фебруара обележава Светски дан борбе против рака, а стручњаци упозоравају да умерена физичка активност од 150 минута недељно може да смањи ризик од рака дојке и дебелог црева, објављено је на сајту Светске здравствене организације. Физичка неактивност је четврти водећи фактор ризика за све смртне случајеве, а 31 одсто светске популације није физички активно. У Служби онкологије са дневном болницом, при Интерном одељењу Здравственог центра „Студеница“, о здрављу пацијената брине тим од пет лекара на чијем челу се налази примаријус др Александра Парезановић. Уз њих ту је и осам медицинских сестара. Како је за сваког лекара потребна једна медицинска сестра за административне и бар две за терапијске послове недостатак се, посебно у случајевима када је неко из било ког разлога одсутан, надомешта добром организацијом и максималним залагањем запослених. Служба која је некада радила као диспанзер у Краљеву постоји већ пуних тридесет година, а превасходни задатак јој је откривање малигних болести, ако за то постоји сумња, и лечење и даље праћење у случајевима да се та сумња потврди.
Лечење Болеснике са већ потврђеном болешћу на лечење упућује надлежни специјалиста, хирург, уролог или гинеколог, односно изабрани лекар са документацијом на основу које се прави план лечења. Онај код кога је доказано постојање болести пре почетка лечења пролази кроз серију дијагностичких процедура у које спадају снимање плућа, ултразвучни прегледи абдомена и мале карлице, комплетне биохемијске анализе са израдом туморских маркера и одговарајућом локализацијом, снимање коштаног система... За сваку врсту малигнитета постоји одређен сет анализа, а снимање плућа, ултразвук и лабораторијске анализе су обавезне за све, док се остале допуњавају у зависности од тога на ком делу тела је откривено основно обољење. - Са свим тим налазима болесник се приказује конзилијуму који чини група лекара са Института за онкологију и радиологију и ми из диспанзера. То су интерниста, хемиотерапеут, радиотерапеут, хирург и гинеколог онколог, а одлука о врсти лечења доноси се заједнички. Лечење зависи од стадијума у коме је болест откривена и тренутка када је постављена дијагноза. Може да почне биопсијом, добијањем Ph налаза и операцијом и добијање Ph налаза. Затим се појединачно спроводи хемиотерапија, зрачна и
48
хормонска појединачно, а свака од тих терапија може и да се комбинује – објашњава др Парезановић. И док се поред хемио и хормонске терапије у краљевачком центру успешно врше све хируршке интервенције, сем у можданом ткиву јер захтевају рад неурохирурга, зрачна терапија везана је за веће центре као што су Београд, Крагујевац, Нови Сад и Ниш. Сем њих и поједине хемиотерапије, које захтевају лекове са „Ц“ листе Републичког фонда за здравствено осигурање, могу да се врше само у терцијерним установама. И док су пацијенти из Краљева, којима је прописан овакав вид лечења, усмерени према Институту за онкологију и радиологију у Београду, на зрачење одлазе у Крагујевац. По завршетку главног лечења по конзиларној одлуци сваки пацијент се преводи на режим редовних контрола у Служби онкологије Здравственог центра „Студеница“. Током прве две године контроле се обично врше свака три месеца, треће године на четири, а затим до пете на сваких шест месеци. Контроле подразумевају одређене дијагностичке процедуре, ултразвучни преглед трбуха, или мале карлице, лабораторијске анализе на свака три, снимање плућа на шест месеци, а све друго по потреби. У зависности од врсте болести, и места на коме је откривена, једном годишње се ради мамографија, преглед гастроентеролога, колоноскопија или гастроскопија. - Служба за здравствену заштиту жена врши гинеколошке прегледе у циљу раног откривања карцинома грлића материце, а кад је у питању рано откривање карцинома дојке поделили смо део одговорности. До пре две године смо прегледали жене свих узраста, а сада хируршка служба прегледа оне до 45 година, док остале долазе код нас. Жене између 40. и 49. године живота треба да се прегледају једном годишње, док се млађима препоручује самопреглед. Прихватили смо да и те жене прегледамо клинички, па су их преузели хурурзи, јер због великог броја не можемо све да постигнемо, а бојимо се да због масовности не изгубимо у квалитету – каже др Парезановић. Жене које до 45. године нису долазиле на преглед зависно од налаза, а оне преко 50. обавезно, упућују се на мамографски преглед који подразумева рендгенско снимање дојке уз помоћ једног од два мамографа који постоје у Здравственом центру. У зависности од грађе, величине и структуре дојке код неких жена се обавезно ради ултразвук. Иако још није постигнут консензус о интервалу у коме се понављају мамогрфски прегледи препоручује се да то буде сваке две до три године, када могу да послуже као контрола уз класичан клинички преглед. Краљево је укључено у скрининг преглед чији се почетак очекује већ првих дана пролећа. Он подразумева планско прегледање жена у циљу раног откривања карцинома дојке. Све жене одређеног узраста на једној територији писменим путем ће бити позиване да се јаве на мамографски преглед у циљу раног откривања болести која у раном стадијуму може бити излечива.
Прим. др Александра Парезановић
49
Превенција Рак је болест за чији настанак још није утврђен прави узрок. Може да настане као последица садејства многих фактора који могу да буду унутрашњи или фактори спољашње средине, као што су клима, јонизујуће зрачење, вода, храна, земљиште на коме живимо, радна средина, и све чему је изложена одређена особа. Унутрашњи фактори су начин исхране, навике, пушење, алкохолизам, изложеност стресовима, хормонска активност и наследни фактор за поједине врсте малигнитета. Докторка Парезановић подсећа да само неке врсте малигнитета имају генетску подлогу, а да би спречили појаву болести морало би да се утиче на све факторе. - Проблем је што за две особе које живе у истим условима средине нису сви фактори од истог значаја за појаву болести, јер свако има различите унутрашње, личне фак-
50
торе ризика. На побољшање здравља може се утицати едукацијом становништва о начину исхране, смањењу пушења и употребе алкохола, јер се за њих зна да су директни изазивачи одређене врсте карцинома. На смањење ризика, и спречавање појаве болести, можемо да утичемо и решавањем услова радне средине – каже др Парезановић. Утврђено је да масно ткиво лучи хормоне који су одговорни за обољевање, па и гојазност може да утиче на појаву карцинома дојке. Смањењем пушења смањује се могућност добијања карцинома плућа и ждрела, а смањењем употребе алкохолних пића превенира појава карцинома желуца, једњака и усне дупље. Иако на генетику не може да се утиче познато је да она има десетак одсто утицаја на појаву карцинома дојке. Ако у породици по женској линији има више чланова који су имали проблеме са дојком стање здравља таквих жена треба пратити чешће. Без обзира што појава болести не може да се спречи правовремено откри-
вање пружа веће шансе за излечење. Након што се операција заврши обичном хируршком интервенцијом одлука о врсти терапије зависи од много различитих фактора, места на коме се појавио малигнитет, величине тумора, у ком стадијуму је откривен, да ли су захваћена околна ткива и лимфне жлезе, или удаљени витални органи. Врста терапије може да зависи од старости пацијента, а код жена и хормонска активност. Из ткива које је добијено операцијом у одређеним институцијама врши се испитивање рецептора за хормоне које даје одговор на питање да ли је тумор хормонски зависан или није и да ли пацијенткињи треба дати хормонску терапију. Постоје и рецептори за одређени лек који треба да одговоре да ли га треба уврстити у терапију. Две особе које имају исту дијагнозу никада не могу да се поистовете, па се за сваку од њих доноси индивидуална одлука. У случају да се под једном терапијом не добије задовољавајући
одговор по конзилијарној одлуци она се мења, а после три или четири месеца прави нова процена.
Статистика Др Парезановић потврђује да је број малигних болести у сталном порасту на шта указују бројни статистички подаци на основу којих се добија податак о 11 милиона новооболелих у свету сваке године. - Према подацима из 2011. године у Србији од малигних болести годишње оболи око 33 хиљаде особа, а тај број је у сталном порасту. Могућности за откривања су боље и савременије, а све више људи се јавља на прегледе. Раније је било ситуација у којима болесник старијег узраста сматра да тегобе које има нису битне, па се и не јави. Иако је клинички јасно да се ради о малигном обољењу које није потврђено болесник животни век завршава без постаљања
51
дијагнозе. Данас се много више болесника прегледа превентивно тако да се открива много више малигних болести. И у Краљеву је тренд оболевања у порасту, мада то није драстично, а праве податке о броју новооткривених малигнитета и различитих локализација има Завод за јавно здравље коме шаљемо пријаве свих малигних болести, али им долазе и пријаве наших осигураника који су оперисани у Београду – каже др Парезановић. Социјални статус становништва који условљава начин и врсту исхране може да буде фактор ризика, као и исхрана богата мастима која доводи до појаве малигнитета. После ратова и бомбардовања којима је Србије била изложена у не тако далекој прошлости јављају се депресивна стања током којих људи више користе дуван и алкохол. Па иако нема доказа да је стрес један од узрока сигурно је да доприноси да организам губи неке одбрамбене способности, па болест напада.
52
Иако медији о опасностима које прете интензивније извештавају само у време обележавања датума као што је Светски дан борбе против рака здравствени радници у Краљеву борбу не прекидају 365 дана током сваке од претходних 30 година.
Услови Ни пре четири године када је Служба онкологије почела да ради у просторијама у којима се данас налази оне нису биле довољно велике да задовоље све захтеве. После толиког периода у коме је број пацијената повећан све теже може да омогући потребне услове за рад. Ситуација је додатно погоршана после земљотреса који је у новембру 2010. године погодио Краљево. - До пре годину или две чак и терапије које су трајале до пет дана могле су да се спроводе амбулантно. Сада према терапијским протоколима, који трају три до четири дана,
постоји потреба да се пацијенти сместе у болницу. Захваљујући сарадњи пре свега са хируршким гранама пацијенте прво упутимо на хирургију, а онда у, складу са тим где има места, смештамо по различитим одељењима. Пошто је број пацијената све већи, а и колеге су виделе колики је притисак на службу, надамо се да ће овај проблем да се реши на задовољство свих нас – каже др Парезановић.
Савети Савети лекара упућени су првенствено женској популацији да у договору са изабраним гинекологом договоре ритам прегледа, а по упуту, или личном иницијативом, долазе на преглед бар једном годишње. Уз повећану бригу о исхрани, престанак пушења и употребе алкохола, или смањења на најмању могућу меру, препоручује се да више шетају и интензивирају физичку активност која повољно утиче на опште здравствено стање.
Најбољи показатељ су ипак сигнали које шаље сам организам. Ако се јави тегоба која раније то није била, а присутна је дужи период и поред употребе лекова, сигуран је знак да се треба обратити лекару, посебно ако се појављује крв у мокраћи и столици или проблеми са прежњењем црева. - Сваки орган има симптоме које даје, а на основу којих можемо да посумњамо да је оболео, или да је оптерећен неким нездравим начином живота и исхране. Ако такве тегобе постоје оболели прво треба да се јаве изабраном лекару који ће прегледом искључити, или потврдити, постојање неке озбиљније болести. Раним доласком до лекара свака малигна болест може да се контролише. Иако свака не може да буде потпуно излечена за већину важи да је рано откривање истовремено и излечење, а самим тим и продужење живота – каже на крају примаријус др Александра Парезановић.
53
Акција младих Демократске странке
ЗДРАВЉЕ У СВОЈИМ РУКАМА - Поводом Међународног дана борбе против рака, Клуб демократске омладине и Женска омладинска мрежа Демократске странке организовали акцију дељења пропагандног материјала са упозорењима на опасност од ове болести
Понедељак, 4. фебруар
Ч
54
етврти фебруар се обележава као Међународни дан борбе против рака, од кога само у Србији сваке године оболи 33.000, а умре 21.000 људи. Светска здравствена организација стално упозорава на значај едукације и превенције, као јединог начина да се канцер предупреди или открије у раној фази, када је излечење могуће. На то су Краљевчане подсетили активисти Клуба демократске омладине и Женске омладинске мреже Демократске странке. Сличне акције Демократска странка је организовала у свим већим градовима централне Србије. Дубравка Митровић координаторка Женске омладинске мреже за Централну Србију у Демократској омладини подсећа да су млади и одговорни политичари осетили потребу да мотивишу суграђане да озбиљно мисле на своје здравље. И док је брига о здрављу заједничка обавеза велики редови при чекању на превентивни преглед су нешто што многе суграђане спречава да рано открију евентуалну појаву болести. Са друге стране Стратегија за превенцију карцинома као специфични циљ поставља јачање капацитета здравствених установа за рано откривање и дијагностику, просвећивање грађана о значају превентивних прегледа. Зато младе демократе апелују на здравствени центар да унапреди систем примарне превенције и бољом организацијом рада изађе у сусрет грађанима. - Апелујемо на наше суграђане да иду на редовне прегледе, јер је најзначајнији елемент превенције карцинома грлића материце стварање навике да се на гинеколошке
прегледе одлази једном годишње. Жене после четрдесете године требало би да иду на преглед дојке мамографом, а у циљу раног откривања рака дебелог црева, после било каквог симптома, треба обавезно отићи на преглед код гастроентеролога и урадити Хемокулт тест – каже Дубравка Митровић. Савет да оду на преглед код уролога бар једном у години дана упућен је свим мушкарцима старијим од четрдесет година. Важно је да се зна да је већина малигних тумора сасвим излечива уколико се открије на време, а то је могуће само редовним прегледом. - На Светски дан борбе против рака врло је важно да се грађани подсете да су редовни прегледи нешто што помаже да држимо здравље у рукама и да се схвати да су већина малигних тумора излечиви ако одемо на редовне прегледе. Ево, данас су грађани прилично изненађени овом акцијом, јер се на овај веома важан проблем не обраћа велика пажња у целој нашој земљи. Зато су веома лепе реакције пролазника којима је нешто овако било потребно. Ово је само симболична акција, а флајер који смо делили подсећа да они држе своје здравље у својим рукама – каже Митровић. Млади Демократске странке верују да су бар мало допринели промени свести грађана о потреби превентивних прегледа као услова за рано откривање опасне болести која је све присутнија у свету, али и у нашој земљи.
55
Објављени резултати анкете грађана у пројекту „Какав је доктор“
Петак, 8. фебруар
КРАЉЕВО НА ПРВО
56
ОМ МЕСТУ
Према оцени пацијената Здравствени центар „Студеница“ на листи најбољих установа испред крагујевачког Дома здравља и Клиничког центра из Новог Сада
У
Танјуговом међународном прес центру медијима су представљени резултати пројекта „Какав је доктор“. Извршна директорка Удружења грађана „Србија у покрету“ Ана Бабовић, са својим тимом – Николом Илићем, Гораном Мурићем и Машом Мишић, говорила је о току кампање, проблемима и конкретним резултатима пројекта „Какав је доктор“. Представљајући резултате пројекта, истакла је да је сајт у року од десет дана посетило 30.000 грађана и дало више од 13.000 оцена лекара, док га је током оцењивања рада здравствених установа посетило 3.000 грађана који су дали 1.260 оцена и више стотина коментара на рад ових установа. На питање да ли им је неко тражио новац за здравствену услугу, 7,85 одсто грађана је рекло да јесте, док је 17,72 одсто истакло да су из државних здравствених установа упућивани на приватну праксу. Наравно, упућивање на приватну праксу не мора увек да значи коруптивну радњу, јер државне здравствене установе не раде неке анализе. Анкете су показале да је просечно време чекања у здравственој установи 35 минута, а да је рад лекара оцењен веома високом просечном оценом 4,06. Најбоље су оцењени лекари у краљевачком Здравственом центру „Студеница“ просечном оценом 4,5, у Дому здравља Кра-
гујевац 4,4 и Клиничком центру Нови Сад са просечном оценом 4,3. Ова висока оцена коју су исказали корисници здравствених услуга је и најреалнија потврда званичног истраживања о задовољству пацијената, која је у новембру 2012. године спроведена у нашој установи од стране Института за јавно здравље „Батут“. Лекари су у овој анкети оцењени позитивно, али да се грађани највише жале на лошу организацију посла у здравственим установама, на дуго чекање и пребацивање са шалтера на шалтер. Највише замерки односе се на техничко-организационе ствари, што упућује на потребу да се менаџери више потруде како би грађани добили потребну здравствену негу. Како по сугестији Повереника за заштиту података о личности, грађани више не могу да остављају коментаре о раду лекара на сајту „Какав је доктор“, Удружење „Србија у покрету“ дало је предлог да се у Закон о заштити права пацијената унесу измене, како би се створио основ за оцењивање рада лекара. Предлог за измену закона односи се на могућност да грађани наставе да оцењују лекаре, а уколико не буде усвојена одговарајућа процедура биће покренута у Народној скупштини.
57
Среда, 6. фебруар
- Позивајући се на Фокнера, Пруста, Хемингвеја, Хичкока, Трифоа, Годара... полазећи од уверења да телевизија почива на феномену масовне културе као „нове аудиовизуелне наследнице“ традиционалне културе, Капор је тражио „морални барометар“, свестан да мали екран фабрикује лажне идоле, повлађује шунду и кичу, и занемарује стваралачки дух
58
П
осле романа и књига прича, по којима је Момо Капор више него препознатљив у српској књижевности, пред читаоцима су се прошле године појавиле његове мање познате телевизијске критике које је, као прве књижевне радове, објављивао два путa месечно у рубрици „Мали екран“, у „Књижевним новинама“ од 1964. до1969. године. Изабране у овој књизи, Капорове „приче“ о телевизији у настајању, на медијском простору ондашње Југославије, сведоче о његовој потреби да у сваком програму, или емисији, тражи важан сусрет са животом. Бритки језик, досетка, немирни дух, обрушеност на глупост, на лицемерје,
на кукавичлук, издвајале су ове текстове од оних каквим је обиловала ондашња штампа. Капор је поставио велике захтеве свакоме ко пише о телевизијском програму. Осећајан и маштовит, надмоћан у запажању, духовит у закључивању, поредио је телевизијског критичара са Прометејем, мада без ватре, и оставио му на „чување“ мали екран – његове праве вредности и опасне заблуде. Избор прича за књигу, коју су заједнички издали Радиотелевизија Србије и „Танеси“, сачинио је Саша Хаџи Танчић, а о њој је Краљевчанима, у име издавача, говорио Симон Симоновић.
У Народној библиотеци представљена књига Моме Капора
МАЛИ ЕКРАН
59
„Мали екран“ је књига двоструке оданости. С једне стране то је жеља Симона Симоновића да искаже оданост Моми Капору, а с друге жеља Хаџи Танчића да се одужи ономе што ради „Танеси“ који је пре пет година, са старијим сином, основао управо Симон Симоновић, након радног века у „Нолиту“, са изузетком последњих десет година у „Раду“. Познанство са Капором започето је далеке 1968. године када је овај у „Књижевним новинама“ имао рубрику „Мали екран“ у којој је, не рачунајући једну драму коју је објавио Радио Сарајево, објављивао прве књижевне текстове. Па иако су се виђали релативно ретко дешавало се да и после више година наставе да причају као да је то било само дан раније. У жељи да направи лепу књигу, а приближавала се стота годишњица од објављивања најлепше српске љубавне песме „Санта Марија дела Салуте“ Лазе Костића, Симоновић се 2009. обратио Капору и затражио да направи одговарајуће илустрације. Повод за то били су цретежи посвећени Милени Павловић Барили које је, као један од најбољих цртача, урадио баш Момо Капор. Годину дана пред смрт Капор и није био много заинтересован за рад, али га је заинтригирао дневник Лазе Костића о коме је Симоновић често говорио. Иако је песму читао више пута, а неке делове знао напамет, дневник као сушта супротност узвишеној песми као што је „Санта Марија дела Салуте“ у потпуности је збунио Капора, посебно начин на који песник говори о љубави. Да направи цртеже спречавало га је и сазнање да су многи пре њега већ цртали ову цркву, међу њима и чувени енглески сликар Тарнер. - Прошло је неко време, а мени је било непријатно да се јављам, јер сам сазнавао да је ишао на лечење. Јавио се крајем септембра и рекао да је урадио цртеж. Било је то последњих осам цртежа које је урадио, па ме је замолио да их урамим и изложим на сајму што сам и учинио. Он већ није могао да излази из куће, а кад се књига појавила обрадовао се као дете – каже Симоновић Знајући да је велика сликарева љубав Милош Црњански Симоновић је после Капорове смрти објавио „Ламент над Београдом“ са његовим цртежима. У књизи Капор није само илустратор, већ са Црњанским коаутор једног новог „Ламента над Београдом“. Дуго је после Капорове смрти Симоновић размишљао како да му се одужи за напор да у немогућим условима уради цртеже. Штампање старих књига није долазило у обзир, јер су други издавачи већ имали право на то, па је одлучио да направи сасвим нову књигу, а Саша Хаџи Танчић се прихватио посла и у нишкој библиотеци почео да прекопава комплете „Књижевних новина“. - Када ми је послао фотокопије ја сам се обратио директору Телевизије Београд Николи Миркову који је био одушевљен и рекао да ћемо то заједно да радимо. Касније смо Драган Инђић и ја више пута прошли кроз текстове, уједначили их и дошли до једне божанствене књиге која се врло пажљиво чита и већ има, не само оне читаоце који су навикли на Капорове романе и приче, и један други круг читалаца који се са овом књигом увећава – објашњава Симоновић. Два пута месечно је Момо Капор у времену од 1964. до
60
1969. године у рубрици „Мали екран“ објављивао приче о телевизији у настајању на медијском простору ондашње Југославије. Бритки језик, досетка, немирни дух обрушеност на глупост, лицемерје, кукавичлук, издвајали су ове усамљене текстове у усамљеним новинама које се баве књижевношћу и уметношћу, а захваљујући Хаџи Танчићу пред читаоцима је књига која доноси мање познате Капорове телевизијске критике. Педесет четири критике које је уврстио у књигу нешто је мање од половине објављених у „Књижевним новинама“. Сврстао их је у четири тематске целине тако да су датуми њиховог објављивања, иако наведени у садржају, остали у другом плану. Посебно је интересантно поглавље ТВ драма које садржи приказе телевизијских драма српских писаца. Ондашњи телевизијски програм био је испуњен телевизијским драмама које су се емитовале уживо два пута недељно. Иако су емитоване драме из Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Србије у овом издању нашли су се само прикази српских драмских писаца. Књига покреће многа озбиљна питања, јер је Капор још у првим данима телевизије био свестан да мали екран фабрикује лажне идоле, повлађује шунду и кичу, и занемарује стваралачки дух. Као и свака добра књига, по речима њеног писца, и ова не може изменити свет нити учинити да телевизија измени нешто у свом раду. Већина критика у књизи су делови прозе које је Капор касније уносио у своје романе, па није случајно што је објављена у библиотеци која се зове „Српска књижевност“. - Издвојио бих једну његову причу о телевизији. Зове се „Вера у Верославу“, објављену 1. марта 1969. године. Верослава Тадић је била велика телевизијска водитељка без које се није могао замислити ТВ Дневник. Унела је доста новог у телевизијском обраћању, кад је реч о телевизијским вестима, а онда склоњена са уредничког места и нестала заједно са такозваним српским либералима 1971. године. Не схватајући суштину, каже Капор, те телевизијско-информативне досаде гледаоци сав свој гнев сваљују на водитеље Дневника, а посебно на љупку Верославу Тадић као да је она направила свет око себе, а не свет њу. Узимам је из свег срца у заштиту. Зар је Верослава крива што се не смеје. Па нас су још од првог разреда основне школе учили да је грех смејати се, а највећа врлина бити озбиљан пионир. И шта сад хоћете, да телевизијски Дневник има више духа, а мање досаде. Па зашто се онда нисте родили као Французи, зашто ви немате духа, зашто говорници са телевизије немају духа. Церекаће се онај ко после двадесет година буде прегледао данашње телевизијске журнале да би направио Времеплов. Капор је о томе писао 1969. године, а 40 и коју годину после тога мислим да се он церека гласније и да су питања која би данас постављао много тежа и драматичнија – рекао је на крају Симон Симоновић. Намера организатора била је да вече у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ буде својевсрни омаж Моми Капору чији је лик посетиоцима приближен уз помоћ видео материјала пристиглог из архиве Радио-телевизије Србије.
Субота, 2. фебруар 62
Горана Баланчевић
Горана Баланчевић добитница годишње награде Књижевног клуба
ЖИВОТ КАО ЦЕНТАР ЗА ПРИНУДНО СЛЕТАЊЕ
- Дипломска драма „Огложђена“, која је једва прошла на испиту, добила награду Удружења драмских писаца Србије „Бранислав Нушић“. - Ауторка Горана Баланчевић најмлађи, и једини женски, добитник овог престижног признања
К
ада неко од првих дана школовања има велике тешкоће са читањем и писањем тешко да би, при одлучивању чиме ће се бавити у животу, изабрао да буде писац. Али, и то се дешава. Трауматично школовање обележено дислексијом и дисграфијом утицало је на Горану Баланчевић да се на сaмом почетку определи за уметност. Уз флауту, песму и цртање временом се код ње све више учвршћивало уверење да ће се бавити костимом, музиком или језицима, тим пре што је веома рано заволела енглески и француски језик. Након што је, због немогућности да усклади све обавезе, напустила музичку школу одлучила је да летњи распуст после петог разреда основне школе искористи за писање првог романа. Причама о девојчицама које су за време распуста, немајући шта да раде, почеле да спајају људе из суседства испунила је врло брзо неколико свезака малог формата. Па иако није ни помишљала да постане писац у њој је тињала жеља да једног дана ипак напише књигу, без обзира чиме се бавила у животу. Убеђена да ће се бавити језицима у Гимназији је почела да размишља и о глуми све док у трећем разреду дана професорка Марина Панић није заголицала пажњу тинејџерке предлогом размисли о драматургији. - Истог дана почела сам да истражујем шта се ту тражи, испитујем себе да ли бих могла да се бавим тиме, и што сам
више размишљала вера да бих могла постала је моја опсесија. Годину и по дана сам се спремала за пријемни испит, доста читала, гледала филмове, писала, вежбала технику писања за драму. Кад сам написала текст за пријемни обратила сам се позоришном редитељу Драгославу Тодоровићу зато што ми је писање драме била тотална непознаница. Нисам познавала законе и технику писања и сада кад прочитам тај текст делује ми јако смешно и незрело, али верујем да су професори у њему видели да има материјала који може даље да се развија – прича Горана Баланчевић, у чијој дипломи пише да је дипломирани драмски и аудио визуелни уметник у области драматургије. Мукотрпне и до крајњих граница стресне припреме обележила су честа избацивања са часова на које је долазила са књигама за полагање пријемног испита. Због неизвесне будућности драмских уметника и породица је била апсолутни противник, али Горана томе, као ни много пута пре тога, није придавала превише пажње. Сумња да можда и не иде правим путем довела је до тога да покуша да се упише и на Филолошки факултет. На несрећу термини два пријемна испита су се поклопили, па је одлучила да се ослони на срећу и предност да драматургији. Иако ју је срећа послужила полагање је било до те мере стресно да се, у случају кад би морала да прође исти пут, никад не би одлучила за такав корак. Због малог броја оних који се примају на факултет сваког дана је било
63
потребно надигравати се са осталим кандидатима у настојању да се докаже посебност и луцидност која води до десет најбољих. - Била сам прва на пријемном, а друга на упису због поена из школе. Отишла сам са осећањем да ће бити добро, а како сам се појавила нешто ми је пролетело кроз главу да не треба да се нервирам, да се опустим, јер то је нешто што волим и заиста је било тако. Јако сам била сконцентрисала, припремала се дуго и стварно била сигурна у себе – тврди Горана. Иако најлепша прва година студија је била и најстреснија. Заљубљена у своју класу одлазила је Горана са колегама на позоришне представе, пројекције филмова, фестивале и кроз њих учвршћивала пријатељство. Како су студије одмицале тако су се и студенти мењали, па је почело и раздвајање. Сваки дан студија био је својеврстан тест издржљивости који је требало да пкаже колико је ко способан да се жртвује да би остварио оно што жели у уметности. Била је то добра школа за усклађивање са другим људима у којој је научила више о себи него о самом писању. - О себи сам научила да сам врло издржљива, толерантна, а после сваке завршене године сам бивала јача и јача и сигурнија у себе, али и у своје писање, иако се оно није допадало професору. До четврте године студија нисам имала проблема, али на дипломском испиту јесам. Тада ми је речено нешто што нисам разумела. Моја дипломска драма је искритикована као лоше дело, иако ни у једном тренутку нисам поверовала у то. Била сам зачуђена и осетила као да сам у филму, као да је све увежбано, а свако од професора зна своје реплике и улоге. Ја сам се нашла ту и остављено ми је да се снађем како знам и умем. Очигледно је да се нисам добро снашла, а нисам ни могла јер ми није пружена прилика за то. Нисам успела да одбраним себе и своју драму зато што ми то нису дали – тврди Горана. Али, нису јој дали ни да упише мастер студије, јер није довољно талентована, добра и издржљива. Година дана вредног рада након тога ипак је донела велике резултате. У потрази за послом који би обезбедио услове за пуко преживљавање пријављивала се на конкурс за месаре, пекаре и друге, али није примљена. Бесперспективност младог човека у потрази за послом изнедрила је драму „Центар за принудно слетање“ која ће, као победник међународног конкурса „Млада балканска драма“, 14. марта бити премијерно изведена у Театру „Николај Бинев“ у Софији. Већ следећег дана је и премијера њене драме „Огложђена“ у београдском Народном позоришту. Горанина драма је апсурдна прича о влади која је направила Центар за принудно слетање и натерала младе људе да се пријаве на курсеве за изобличавање личности како би научили да пониште себе и науче да живе у садашњем времену. Девојка која је завршила археологију, и која је одувек желела да ископава скелете и проналази ствари које ће јој помоћи да научи нешто о претходним световима, сада постаје копачица ђубрета, а глумица постаје хотлајн
64
девојка. Девојка која је завршила архитектуру, и сваког дана проводила сате и сате ходајући по граду тражећи зграде где би могла једног дана да пројектује, сада постаје разгазивачица ципела. - Хтела сам да направим једну апсурдну причу, иако не мислим да је та прича апсурдна. Можда тако делује у позоришту, али ми то видимо сваког дана на улици тако да верујем да тај Центар за принудно слетање постоји свуда око нас и врло сам бесна због тога зато што сви ћутимо, или стално причамо како млади јако лоше живе, не пружа им се прилика, а нико ништа не мења. Зато млади у мојој драми желе да напусте ову земљу, а и ја сам једна од њих. Одлучила сам, и напуштам ову земљу, и ни мало не жалим због тога – каже Горана. Друго дело је дипломска драма „Огложђена“ коју је, без обзира на критике жирија на факултету, послала на конкурс Удружења драмских писаца Србије. Након месец дана сазнала је да је добитник награде „Бранислав Нушић“. Срећи није било краја, јер су Нушићеве драме прве које је читала у животу. Горана Баланчевић је до сада најмлађи добитник овог престижног признања, а у једно и прва жена која га је добила. На Сцени „Раша Плаовић“ београдског Народног позоришта 15. марта ће бити премијерно изведена у режији Ђурђе Тешић. Сценограф и костимограф је Зорана Петров, композитор Владимир Пејковић, а у главној улози наступа Душанка Стојановић Глид. У представи играју још Златија Петровић, Марија Вицковић, Слобода Мићаловић, Предраг Ејдус, Олга Одановић, Маријана Аранђеловић... - „Огложђена“ се може третирати као драма са сонговима. Хтела сам да се играм жанровима, а пошто пишем и поезију хтела сам да напишем драму са сонговима. То је друштевно ангажовани комад о жени која ради на железници и којој сваког дана мењају послове. Хтела сам да покажем колико је апсурдно данас кад су људи, посебно радници, доведени у ситуацију да се понашају као животиње, да се боре једни против других како би задржали оно на шта сваки човек треба да има право, право на рад. Кроз ту драму сам провукла и своје искуство, искуство своје мајке, искуства многих људи око себе, посебно радника, али и младих људи. Направила сам паралелу између младих који су школовани, а покушавају да преживе на неки начин, и оних људи, имам ту и кафанску певачицу, који су изабрали наизглед лакши пут. Кад су схватили да им школа неће помоћи спремни да се спусте у то ругло, да би помогли себи и својој породици да преживе. То је драма, прича о преживљавању, а никако о животу – објашњава Горана. Када није могла да пронађе стално запослење у струци за коју се школовала одлучила је да ради било шта, али без успеха. Све то утицало је на одлуку да престане да тражи. Годину дана је Горана чекала да „Огложђена“ буде стављена на репертоар. Чекало се на изборе, па промену власти, а потом и управника позоришта, да би коначно после потписивања уговора пробе почеле у јануару ове године.
65
66
Колико ће још чекати на хонорар за представу то још нико не зна. Паралално са студијама и писањем драма писала је Горана и различите приче. Већина су аутобиографске, а у њима су описана различита искуства са људима који су је окруживали и покретали на разне начине. Годишња награда краљевачког Књижевног клуба подразумева и објављивање књиге о каквој је Горана могла само да машта. Издавање у приватној режији је скупо, а издавачи ретко одлучују да поверење поклоне младим и неафирмисаним ауторима. - Мислим да ће људи, кад буду читали књигу, због енергије коју имам, осетити да је то прва збирка. Кроз приче се види да сам ја неко ко још увек испитује себе, али и свој начин обраћања читаоцима. Награда ми много значи, као што би значила свакоме, а било би добро кад би било више конкурса који би дали шансу младим људима и помогли им на почетку. Још ми је драже што сам награду добила у мом граду, јер се дешава да средина заборави оне који су отишли – прича Горана. Прича „Подрумска порција за троје“ већ раније је објављена у „Повељи“ која се појављује као издавач Горанине збирке прича. Још из времена студија, кад је морала да пише сценарија, драме, критике позоришних представа, научила је да чита више књига у исто време, али и да пише више ствари у исто време. Има, каже још, периода када пише по цео дан, али и оних када уопште не пише. Врло важну улогу у писању има блокче од кога се на раздваја и у које записује идеје и реченице без обзира да ли је у аутобусу, парку или кафићу. Паника настаје кад пожели да нешто запише, а није у ситуацији, па или заборави или се сети тек после неколико месеци. - Тренутно пишем три драме. Једна је адаптација прича за децу и одрасле пољског филозофа Лешека Колоковског, а друга драма о тинејџерима данас. Почела сам да се бавим младалачком деликвенцијом и истражујем односе међу младима. Трећу драму радим на основу искустава жена из пожаревачког затвора до којих сам дошла на занимљив начин. То су жене које су биле принуђене да спасу себе и своју породицу тако што су убиле своје злостављаче, а које су у затворима третиране на исти начин као убице које нису имале исту причу, које нису годинама мучене и силоване. Код њих постоји и грижа савести, иако су живеле у ненормалним и јако тешким условима. Желим да се бавим њиховим животима након затвора, шта се дешава када након десет година изађу и како ће се укључити у друштво у средини која их углавном карактерише као убице. Апсолутно занемарују да су то жене које су годинама трпеле насиље у кући и јако им је тешко да после десет година успоставе контакт чак и са својом децом коју при том виђају само два пута годишње – прича Горана. После текста у Политикином Забавнику, и сазнања да у Шведској постоје афричке студије пожелела је да се упише да би научила што више о томе, а потом отпутује у Африку у којој имам много пријатеља. Упознала их је на фестивалу
у Шведској на коме је учествовала са својом драмом, након чега је постала члан Удружења жена драмских писаца из целог света. Пре него је пожелела да крене почела је да прикупља материјал за први роман о Африканцима који су живели у кавезима европских и америчких зоо вртова. Цела села су била заробљена, а посетиоци куповали улазнице да би видели Африканце. Били су атракција, а са њима су се људи односили као према животињама. Терали су их да се понашају као мајмуни и опонашају звуке из природе, а већина њих је извршила колективно самоубиство, јер су им одузели право да буду људи. Рад на драмама тренутно је потиснут у други план због одласка у Шефилд на мастер студије, позоришни перформанс током кога ће поред драматургије изучавати режију, дизајн светла, плес и глуму. - Студије трају годину дана, почињу у септембру и искрено се надам да се нећу вратити овде. Хоћу да путујем што више. Не видим себе у Србији, јер овде не могу да остварим оно што желим, не могу да радим оно што желим и што треба да радим. Не могу да издржим више да живим у земљи у којој сваког дана чекам да се нешто деси. Не могу да живим у имагинарном свету, да замишљам, као моји јунаци у драми како имају неки посао. Они лутају по улици и замишљају да иду на посао. Ја тако не могу да живим, јер се не може живети од илузија. Без обзира што се бавим писањем врло сам реална, конкретна и практична тако да не видим себе овде и не желим да останем, јер се питам од чега живети десетак година док евентуално не добијем посао. Не губим наду, али знате кад нешто реално немате, пробудите се са педесет динара у џепу, купим хлеб и не једем наредних десет дана, а било је и тога. За време и после студија живела сам на улици, без крова над главом. Мука ми је од тога и нећу то више да радим. Ништа ми не вреди што сам добила награду, кад нисам добила паре – каже Горана. Па ипак свима који би желели да се баве писањем поручује да буду јаки и да не одустају. Да би неко писао, каже Карл Маркс, мора да једе, да спава и да се обуче. Горана верује у то као што верује да би за бављење било каквим послом прво требало обезбедити неопходне услове. Већина њених колега са Факултета драмских уметности дели исту судбину. И док ни други не раде ништа, разликују се по томе што потичу из имућнијих породица, па им писање дође као хоби. - Хоћу да поменем Олгу Димитријевић, Тању Шљивар, Тамару Барачков, чије се представе играју у београдским позориштима, и које мењају српски театар данас. Верујем да ћемо ми из млађе генерације, без обзира како живимо, учинити нешто значајно, померити неке границе у позоришту, јер смо већ почели да уносимо нешто ново и да будимо народ који је заспао. Ја овде уопште не видим људе који се боре, углавном видим људе који су се негде утопили – каже на крају Горана Баланчевић, награђени драматург без шанси за стално запослење.
67
Живот посвећен Металцу
ВИШЕ ОД ИГРЕ (1)
Иако је веома рано, још као двадесетогодишњак, престао са aктивним играњем познати краљевачки привредник Слободан Ђерковић поклонио је Металцу безмало педесет година живота
Понедељак, 28. јануар
И
68
страживање о пропуштеној историјској шанси фудбалера Слоге, која се указала први пут после више од четрдесет година, да током претходног првенства избори пласман у елитни ранг такмичења, довело је до значајних фудбалских личности које су широј јавности готово непознате. Једна од њих је свакако Слободан Ђерковић, познати краљевачки привредник и власник предузећа Афикс. Иако се име Бобана Ђерковића у јавности везује за новију историју краљевачког Металца мало је познато да страст према фудбалу потиче с почетка друге половине прошлог века када је са друговима из улица Цара Лазара и Цара Душана први пут на калдрми поставио два камена који обележавају гол. Сви су у то време без спортске опреме, боси и у кратким панталонама, фудбал доживљавали као велику љубав и сваки слободан тренутак користили да му се максимално посвете. Није тада било компјутера, али ни мање софистицираних уређаја, па су сви дечаци углавном трчали за фудбалском лоптом, јер других игара и није било. Трчање за лоптом прекидано је на извесно време само током изузетно хладних зимских дана, који су обиловали високим снежним сметовима, па су дојучерашњи фудбалери трчали до Љутка поткивача да им савије два комада арматурног гвожђа од кога су правили клизаљке. Некако пред крај школовања у Основној школи „4. краљевачки батаљон“, у седмом разреду, отпочело је органи-
зовано бављење фудбалом у веома јаком подмлатку краљевачке Слоге, која је једина од свих клубова у граду са љубављу гајила млађе категорије. - Тренери су нам били Ноне Бартуловић и Зоран Милошевић, касније стандарадни првотимац Слоге. Били су то су дивни људи, прави педагози и тренери уважавани у овом граду, јер су се једини бавили младим категоријама. Прве фудбалске кораке никад нећу да заборавим иако нисам играо неку значајнију улогу у изузетно јакој екипи, па сам из велике жеље да играм фудбал отишао у Металац. Слога је тада била друголигаш, а највеће задовољств било је кад нас економ Сићко изабере да дохватамо лопте иза гола. Било је испред улаза у стадион по тридесетак нас који смо са стрепњом ишчекивали на кога ће да падне избор. Били смо изузетно важни кад год смо били у ситуацији да на утакмици тадашњој екипи Слоге додајемо лопте – прича Ђерковић. На старом игралишту код Ложионице фудбал се играо на терену засутим шљаком. Користила су га чак четири фудбалска клуба, Магнохром, Трговачки, Каблар и Металац. Једна до друге биле су четири свлачионице кроз које је током године дефиловало на десетине младића који су љубав према спорту задовољавали на терену на коме ће се тек много година касније појавити прва трава. Прва утакмица на овом игралишту играна је увек недељом у десет, али су се посетиоци скупљали већ пола сата
Слободан Ђерковић
69
раније. Игране су недељом и по три утакмице на истом стадиону у размацима од по два сата, да би потом сви заједно сишли коју стотину метара ниже и гледали Слогу. Био би то прави спортски дан са целодневним програмом. И док је Магнохром готово увек имао стабилну екипу друга три клуба нису увек имала довољан број играча, па су их позјамљивали од комшија. Играли су најчешће у нижем рангу такмичења са ретким скоковима напред и брзим враћањем у старо друштво. Свлачионице Металца и Трговачког биле су једна поред друге, па су се фудбалери ова два клуба дружили интензивније него са другима. - Тренирао сам у Металцу, а како Трговачки није имао довољно играча са 15 година, после прве званичне регистрације, почнем да играм за њих. Велики заљубљеник у овај клуб био је Радош кочијаш који је био и председник, и секретар, и економ клуба. У школу се углавном ишло пре подне, а ни тренинзи нису били интензивни као данас. Али, био сам спреман и из школе да побегнем да идем на фудбал, што се повре-
70
мено и дешавало. У време када је Слога у првом делу првенства била принуђена да заостале утакмице игра средом, бежали смо са часова иако је директор Гимназије био по строгости надалеко познат Драгутин Јововић, познатији као Фирга. Ипак, поред Трговачког и Металца, моја највећа љубав, а и понос овог града, увек је била Слога – признаје Ђерковић. После само годину дана у Трговачком вратио се Бобан Ђерковић као шеснаестогодишњак у Металац и у њему остао до данашњих дана. Толико лепих ствари је доживео у овом клубу тако да се боље сећа дана почетака него дешавања у последњих десетак година. Окосницу клуба готово све време чинили су млади Краљевчани који су у њему остајали годинама. Било је повремених, додуше доста ретких, одлазака у неки од клубова из околних градова који би успео да се квалификује за такмичење у вишем рангу. Највећи број оних који су показивали добре резултате ипак је увек завршавао у Слоги. И док је Слога регрутовала млађе играче они којима се приближавао крај каријере долазили су у Металац. У то време, сећа
се Ђерковић, дошли су Чери Вукићевић, Бобан Савић, Микица Стевановић. Сарадња између клубова била је присна, а веома често игране су бројне пријатељске утакмице. Слога је била јака захваљујући Металцу поготово у време кад је ушао у Српску лигу и кад се у Краљеву играо квалитетан фудбал. Кад је Индустрија Магнохром била на врхунцу било је доста пара и за истоимени клуб који је добио нов стадион и напустио игралиште код Ложионице. Каблар је због одређених проблема престао да постоји, па су на игралишту као љути ривали у истом рангу такмичења остали само Трговачки и Металац у коме ће Ђерковић активно играти до двадесете године живота. - У спорту сам увек гледао да све буде чисто и исправно. Нису ме интересовали непоштени односи, али се десило нешто што нисам могао да поднесем, после чега сам се разочарао. После Гимназије уписао сам ванредно факултет, засновао породицу и добио принову, па сам, кад је егзистенција доведена у питање, морао да почнем да радим. У управи Металца била су два директора Магнохрома, два
директора Фабрике вагона, директори Урбанизма, Ибра, моћни људи који су доста давали за фудбал. Ископана је шљака, направљена дренажа, постављена трава и завршен прави фудбалски терен. Директор Фабрике вагона је изводио раднике из фабрике да би радили на игралишту. И поред обећања да ће бити решено питање мог запошљавања то је изостало, па сам морао да се сналазим – прича Ђерковић који је новац за породицу зарађивао радећи на металчевој томболи, прво у кафани у Шумарицама, затим на железничкој станици, а на крају кафани Слога у Рибници. Између две томболе радио је на утовару и истовару вагона са пшеницом на железничкој станици. Све то утицало је да млади фудбалер, коме су предвиђали блиставу каријеру, дође у ситуацију да са само двадесет година престане да игра фудбал. Почели су и озбиљнији тренинзи, јер се Металац борио за улазак у Српску лигу. Једна од последњих утакмица играна је у Чачку, а победоносни гол постигао је баш Ђерковић. Кормило Металца преузео је бивши играч Слоге Милан Рајачић коме је помагао Бобан Савић. Одбрамбену линију
71
појачао је до тада стандардни бек Слоге Митић, па је Металац постајао једна сасвим озбиљна екипа. Слободан Ђерковић је љубав према фудбалу задовољавао помажући екипу са места члана најуже управе у којој су, како каже, били још поштени и спорту веома одани Љубе Радуловић, Томо Ивановић, Ковачевић, Раде Поповић, Томо Оташевић. Много се лакше живело у то време, било је више пара и могућности да краљевачке фирме кроз рекламу као вид помоћи издвоје неки динар. - Зарада са томболе углавном је припадала играчима. Нису то биле паре од којих је могло да се живи, али је свака премија била слатка без обзира колика била. Сви играчи су углавном били запослени, није било уговора са клубом и свако је могао да га напусти кад пожели. Тада није ни било других интересантних клубова, да неко размишља да оде из Краљева, а није било ни пара које би неко дао за прела-
72
зак фудбалера. Водила се оштра борба за свако место у тиму, а само изузетни могли су да играју у Металцу – каже Ђерковић. По десет година су фудбалери играли у Краљеву у неком од локалних клубова не помишљајући да оду у неки други град. Било је тренутака када је Трговачки био јачи од Металца, и обрнуто. У Краљеву које је од вајкада важило као расадник фудбалских талената одувек је било добрих играча. Посебно емотивно доживљавали су Краљевчани квалификације за улазак у Прву савезну лигу на крају сезоне 1969/70. године. Сада већ историјској утакмици против Црвенке из најслађег села у земљи претходила је још по много чему јединствена утакмица против Будућности из Подгорице. Са два гола предности из Краљева упутили су се фудбалери Слоге тог јуна 1970. године на врућ терен у
Подгорици, тадашњем Титограду. После брзо примљеног гола уследио је још брже сумњиво досуђен једанаестреац у корист домаћина. Коначан резултат од 2:0 за домаће према наредном кругу квалификација водио је преко извођења једанаестераца. Све се тог дана уротило против Слоге, пре свих пристрасни судија који је кад год би голман Кајганић одбранио, тражио поновно извођење једанаестерца. Успела је Слога да се избори против свих зала и дође на само корак од циља. Требало је само у два дуела против Црвенке дати гол више. - Сећам се да смо у Црвенку ишли аутобусом који нам је дао Метал. Доживљавали смо емотивно ту утакмицу и после пораза у гостима надали се бољем резултату овде. Било је то нешто због чега ниси могао да спаваш. Читав град је био обузет еуфоријом, а причало се само о утакмици. Иако смо после утакмице у Црвенки били скептици опти-
мизам је растао како се утакмица приближавала. Из главе ми не излази пун стадион, атмосфера, људи начичкани по брдима, по дрвећу, по вагонима на железничкој станици. Било је право фудбалско спортско време, а неуспех Слоге доживео сам тешко као и сви остали. После великог разочарања било је много прича о томе зашто се изгубило и како се то догодило. Али оно што се десило десило се и пропуштена је историјска шанса Слоге да уђе у Прву лигу – прича са сетом Ђерковић. Слога је имала јаку екипу у којој је, поред играча са стране, било много Краљевчана. Играчи са стране били су звезде у клубу, а као такви и третирани. Били су до крајњих граница одани клубу и као такви прихваћени у граду. Многи од њих су остали у Краљеву, засновали породицу и ту живе и данас. Одлазили су тешка срца само ако је то тражио клуб који их је упутио у Слогу. - наставиће се -
73
Агенција за визуелне комуникације „АРТ“ tomart@open.telekom.rs www.dnevink.tk www.novine-in.tk