"Najlepše priče Antona Čehova" Prosveta 2003, izbor i predgovor Dejan Mihailović
Kad je neko srećan
Sa železničke stanice Balagoje polazi putnički voz. U jednom vagonu druge klase „za pušače“ drema pet putnika u sutonu vagona. Oni su baš maločas nešto jeli pa sad, naslonivši glave na naslone od divana, pokušavaju da zaspe. Tišina. Otvaraju se vrata, a u vagon ulazi jedan visok, kao motka mršav čovek u crvenkastom šeširu i u modernom kaputu koji je mnogo podsećao na operetske i Žilvernove korespondente. Taj čovek se zaustavlja nasred vagona, duva kroz nos i, žmireći, dugo posmatra sedišta. - Ne, i ovo nije onaj! – mrmlja on. – ðavo bi ga znao šta je to! To je prosto užasno! Ne, nije onaj! Jedan putnik se zagleda u njega i radosno uzvikuje: - Ivane Aleksejeviču! Otkud vi? Jeste li vi to? Mršavi dugajlija, Ivan Aleksejevič, zadrhta, tupo se zagleda u putnika, pa poznavši ga, veselo pljesnu rukama. - Ha! Petre Petroviču! – veli on. – Koliko je vode Volgom proteklo otkako se nismo videli! A ja i ne znam da vi putujete ovim vozom. - Pa jeste li mi živo-zdravo? - Pa dobro je. Samo, evo vidite u čemu je stvar: izgubio sam svoj vagon, pa ne