"Pogled odozdo-nagore: 1968, doku-drama i srpski ekscentrici" (esej)

ISSN 1820-6549

Музеј југословенске кинотеке

ПРОГРАМ Јануар 2013.

ВРЕМЕ ПРОМЕНА - 1968 АЛЖИРСКИ ФИЛМ СЕНКЕ ЖИВЕ НОЋУ In memoriam КСЕНИЈА ЈОВАНОВИЋ (1928 – 2012) ЗЛАТА ПЕТКОВИЋ (1954 – 2012) РАВИ ШАНКАР (Ravi Shankar, 1920 – 2012) ЛАРИ ХЕГМЕН (Larry Hagman, 1931 – 2012) Промоција часописа КОРАЦИ пројекција филма СВИЊАЦ (р. Пјер Паоло Пазолини)

програм

музеј југословенске кинотеке

Импресум:

За издавача: Радослав Зеленовић Уредник: Динко Туцаковић Сарадници на програму: Владимир Ћук, Јелена Миленковић, Слободан Жујевић, Марјан Вујовић, Доротеја Гајић, Вук Бошковић, Љубица Луковић, Милена Гвозденовић Преводи: Марјан Вујовић Финансијски организатор: Љубинка Терзић Технички сарадник: Александра Савић, Слободан Огњановић Избор фотографија: Маријана Цукућан Дизајн: Вид Рајин

Штампа: ДРАСЛАР ПАРТНЕР Тираж: 700 примерака Београд, Јануар 2013 Захваљујемо се: Амбасади Алжира у Београду ЈУГОСЛОВЕНСКА КИНОТЕКА ЗАДРЖАВА ПРАВО ИЗМЕНЕ ПРОГРАМА!!!

2

Телефон/факс:

2622-555

e-mail адреса:

kinoteka@EUnet.rs

web site:

www.kinoteka.org.rs www.SEECult.org

јануар 2013

17:00

20:00

Петак 4.01.

ВРЕМЕ ПРОМЕНА - 1968 БИЛО ЈЕДНОМ НА ДИВЉЕМ ЗАПАДУ (ИТА/САД 1968) C’era una volta il West & Once Upon a Time in the West ул. Клаудија Кардинале (Claudia Cardinale), Хенри Фонда (Henry Fonda) р. Серђо Леоне (Sergio Leone) РОМЕО И ЈУЛИЈА (ВБ/ИТА 1968) Romeo and Juliet ул. Леонард Вајтинг (Leonard Whiting), Оливија Хаси (Olivia Hussey) р. Франко Зефирели (Franco Zeffirelli)

Субота 5.01.

17:00

20:00

ОБЕСИТЕ ГА БЕЗ МИЛОСТИ САД 1968) Hang ‘Em High ул. Клинт Иствуд (Clint Eastwood), Ингер Стивенс (Inger Stevens) р. Тед Пост (Ted Post) БУЛИТ (САД 1968) Bullitt ул. Стив Меквин (Steve McQueen), Жаклин Бисе (Jacqueline Bisset) р. Питер Јејтс (Peter Yates)

Недеља 6.01. Понедељак 7.01. – СЛОБОДНИ ДАНИ

17:00

20:00

17:00

20:00

програм

Уторак 8.01.

БАРБАРЕЛА (ФРА/ИТА 1968) Barbarella ул. Џејн Фонда (Jane Fonda), Џон Филип Ло (John Phillip Law) р. Роже Вадим (Roger Vadim) ШЕРИФ У ЊУЈОРКУ (САД 1968) Coogan’s Bluff ул. Клинт Иствуд (Clint Eastwood), Ли ЏејКоб (Lee J. Cobb) р. Дон Зигел (Don Siegel)

Среда 9.01.

НОЋ ЖИВИХ МРТВАЦА (ИТА 1968) Night of the Living Dead ул. Дуан Џонс (Duane Jones), Џудит О’Ди (Judith O’Dea) р. Џорџ А. Ромеро (George A. Romero) ЛИЦА (САД 1968) Faces ул. Џон Марли (John Marley), Ђина Роуландс (Gena Rowlands) р. Џон Касаветес (John Cassavetes) 3

програм

музеј југословенске кинотеке

17:00

20:00

17:00

20:00

Петак 11.01.

ЉУБАВИ ИСИДОРЕ ДАНКАН (ВБ 1968) Isadora ул. Ванеса Редгрејв (Vanessa Redgrave), Џон Фрајзер (John Fraser) р. Карел Рајс (Karel Reisz) ТАЈНА ЦЕРЕМОНИЈА (ВБ 1968) Secret Ceremony ул. Елизабет Тејлор (Elizabeth Taylor), Миа Фароу (Mia Farrow) р. Џозеф Лоузи (Joseph Losey)

Субота 12.01.

17:00

20:00

ДЕВОЈКА НА МОТОРУ (ВБ/ФРА 1968) The Girl on a Motorcycle ул. Ален Делон (Alain Delon), Маријан Фејтфул (Marianne Faithfull) р. Џек Кардиф (Jack Cardiff ) БОСТОНСКИ ДАВИТЕЉ (САД 1968) The Boston Strangler ул. Тони Кертис (Tony Curtis), Хенри Фонда (Henry Fonda) р. Ричард Флајшер (Richard Fleischer)

Недеља 13.01. – СЛОБОДАН ДАН

17:00

20:00

4

Четвртак 10.01.

БОЈА НАРА (СССР 1968) Color of the Pomegranate / Sayat Nova ул. Софико Чиаурели (Sofiko Chiaureli), Мелкон Алекван (Melkon Alekyan) р. Сергеј Параџанов (Sergei Parajanov) ФИНИЈАНОВА ДУГА САД 1968) Finian’s Rainbow ул. Фред Астер (Fred Astaire), Петјула Кларк (Petula Clark) р. Френсис Форд Копола (Francis Ford Coppola)

Понедељак 14.01.

ЗА ЏЕЛАТА НЕМА МИЛОСТИ (ВБ 1968) Witchfinder General ул. Винсент Прајс (Vincent Price), Јан Огилви (Ian Ogilvy) р. Мајкл Ривс (Michael Reeves) ДИЈАБОЛИК (ИТА/ФРА 1968) Diabolik ул. Џон Филип Лоу (John Phillip Law), Мариза Мел (Marisa Mell) р. Марио Бава (Mario Bava)

јануар 2013

17:00

20:00

17:00

20:00

17:00

20:00

17:00

20:00

програм

Уторак 15.01.

ДЕВОЈКА У ЗЛАТНИМ ЧИЗМАМА (САД 1968) Girl in Gold Boots ул. Џоди Денијелс (Jody Daniels), Лесли МекРеј (Leslie McRay) р. Тед В. Мајкелс (Ted V. Mikels) КОШУТЕ (ФРА/ИТА 1968) Les biches ул. Жан Луј-Трентињан (Jean-Louis Trintignant, Жаклин Сасар (Jacqueline Sassard) р. Клод Шаброл (Claude Chabrol)

Среда 16.01.

ЛЕГЕНДА О ЛАЈЛИ КЛЕР (САД 1968) The Legend of Lylah Clare ул. Ким Новак (Kim Novak), Питер Финч (Peter Finch) р. Роберт Олдрич (Robert Aldrich) ХИРОВИТО ЛЕТО (ЧССР 1968) Rozmarné léto ул. Рудолф Хрусински (Rudolf Hrusínský), Властимил Бродски (Vlastimil Brodský) р. Јиржи Менцел (Jirí Menzel)

Четвртак 17.01.

ХО! (ФРА/ИТА 1968) Ho! ул. Жан-Пол Белмондо (Jean-Paul Belmondo), Џоана Шимкус (Joanna Shimkus) р. Роберт Енрико (Robert Enrico) УБИЈ СВЕ И ВРАТИ СЕ САМ (ИТА/ШПА 1968) Ammazzali tutti e torna solo ул. Чак Конорс (Chuck Connors), Френк Волф (Frank Wolff ) р. Енцо Г. Кастељани (Enzo G. Castellari)

Петак 18.01.

БОРА БОРА (ИТА/ФРА 1968) Bora Bora ул. Хајде Политоф (Haydée Politoff ), Корадо Пани (Corrado Pani) р. Уго Либераторе (Ugo Liberatore) Промоција часописа КОРАЦИ пројекција филма СВИЊАЦ (ИТА 1969) Porcile ул. Пјер Клементи (Pierre Clémenti), Жан-Пјер Лео (Jean-Pierre Léaud) р. Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini) 5

програм

музеј југословенске кинотеке

In memoriam КСЕНИЈА ЈОВАНОВИЋ (1928 – 2012) ПРИЧА О ФАБРИЦИ (ЈУГ 1949) ул. Марија Црнобори, Страхиња Петровић, Ксенија Јовановић р. Владимир Погачић ОПЕРАЦИЈА БЕОГРАД (ЈУГ 1968) ул. Душан Булајић, Александар Гаврић, Ксенија Јовановић р. Живорад Жика Митровић

17:00

20:00

In memoriam ЗЛАТА ПЕТКОВИЋ (1954 – 2012) БРАВО МАЕСТРО (ЈУГ 1978) ул. Раде Шербеџија, Александар Берчек, Злата Петковић р. Рајко Грлић ПОВРАТАК ОТПИСАНИХ (ЈУГ 1976) ул. Павле Вуисић, Драган Николић, Злата Петковић р. Александар Ђорђевић

19:00

17:00

20:00

17:00

6

Субота 19.01.

17:00

20:00

Недеља 20.01.

Понедељак 21.01.

In memoriam РАВИ ШАНКАР (Ravi Shankar, 1920 – 2012) ГАНДИ (ВБ/ИНД 1982) Gandhi ул. Бен Кингсли (Ben Kingsley), Кендис Берген (Candice Bergen) р. Ричард Атенбороу (Richard Attenborough) музика: Рави Шанкар (Ravi Shankar)

Уторак 22.01.

In memoriam ЛАРИ ХЕГМЕН (Larry Hagman, 1931 – 2012) ЗВЕЗДАНА ПРАШИНА (ВБ 1974) Stardust ул. Дејвид Есекс (David Essex), Адам Фејт (Adam Faith), Лари Хегмен (Larry Hagman) р. Мајкл Ејптид (Michael Apted) НОЋ ОРЛОВА (ВБ 1976) The Eagle Has Landed ул. Мајкл Кејн (Michael Caine), Доналд Сатерленд (Donald Sutherland), Лари Хегмен (Larry Hagman) р. Џон Старџес (John Sturges)

Среда 23.01.

In memoriam РИЧАРД РОБИНС (Richard Robbins, 1940 – 2012) ПРЕБОЛЕТИ ПИКАСА (САД 1996) Surviving Picass ул. Ентони Хопкинс (Anthony Hopkins), Наташа МекЕлхон (Natascha McElhone) р. Џејмс Ајвори (James Ivory ) музика: Ричард Робинс (Richard Robbins)

јануар 2013

ЏЕФЕРСОН У ПАРИЗУ (ФРА/САД 1995) Jefferson in Paris ул. Ник Нолт (Nick Nolte), Гвинет Палтроу (Gwyneth Paltrow) р. Џејмс Ајвори (James Ivory) музика: Ричард Робинс (Richard Robbins) ТРГ ВАНДОМ (ФРА 1998) Place Vendôme ул. Катрин Денев (Catherine Deneuve), Жан-Пјер Бакри (Jean-Pierre Bacri) р. Никол Гарсиа (Nicole Garcia) музика: Ричард Робинс (Richard Robbins)

Четвртак 24.01. У фокусу: АЛЖИРСКИ ФИЛМ

19 :00

17 :30

20 :00

18 :00

20 :00

19 :30

програм

19:00

21:00

Свечано отварање и пројекција филма БИТКА ЗА АЛЖИР (ИТА/АЛЖ 1966) La battaglia di Algeri ул. Брахим Хађађ (Brahim Hadjadj), Жан Мартен (Jean Martin) р. Ђило Понтекорво (Gillo Pontecorvo)

Петак 25.01.

ЉУДИ ВАН ЗАКОНА (АЛЖ 1969) Les Hors-la-Loi ул. Sid Ahmed Agoumi, Cheikh Nourredine р. Теуфик Фарес (Tewfik Farès) ОПИЈУМ И ШТАП (АЛЖ 1969) L’Opium et le Bâton ул. Мари Жозе Нат (Marie-José Nat), Сид Али Куирет (Sid Ali Kouiret) р. Ахмет Рашеди (Ahmed Rachedi)

Субота 26.01.

ВЕТАР СА ОРЕСА (АЛЖ 1966) Rih al awras / Le Vent des Aurès ул. Keltoum, Mohamed Chouikh р. Мохамед Лакдар Хамина (Mohammed Lakhdar Hamina) МАСКАРАДА (ФРА/АЛЖ 2008) Mascarades ул. Лиес Салем (Lyes Salem), Сара Регјег (Sarah Reguieg) р. Лиес Салем (Lyes Salem)

Недеља 27.01.

БЕН БЕНБУЛАИД (2009) Ben Boulaïd ул. Хасен Кешаш, Рашид Фарес (Rachid Fares) р. Ахмед Рашеди (Ahmed Rachedi) 7

програм

музеј југословенске кинотеке

16:00

18:00

20:00

16:00

18:00

20:00

16:00

18:00

20:00

8

Понедељак 28.1

СЕНКЕ ЖИВЕ НОЋУ ЛАВИРИНТ СТРАСТИ (ШПА 1982) Laberinto de pasiones ул. Сесилија Рот (Cecilia Roth), Иманол Ариас (Imanol Arias) р. Педро Алмодавар (Pedro Almodóvar) ПЕПЕ ЛЕ МОКО (ФРА1937) Pépé le Moko ул. Жан Габен (Jean Gabin), Габријел Габрио (Gabriel Gabrio) р. Жилијен Дививије (Julien Duviver) ЖЕНА НА РУБУ НЕРВНОГ СЛОМА (ШПА1988) Mujeres al borde de un ataque de nervios ул. Кармен Маура (Carmen Maura), Антонио Бандерас (Antonio Banderas) р. Педро Алмодавар (Pedro Almodóvar)

Уторак 29.1

ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК (НЕМ 1924) Der letzte Mann ул. Емил Јанингс (Emil Jannings), Мали Делшафт (Maly Delschaft) р. Ф. В. Мурнау (F.W. Murnau) СЕНКЕ (САД 1959) Shadows ул. Бен Каратерс (Ben Carruthers), Лелиа Голдони (Lelia Goldoni) р. Џон Касаветес (John Cassavetes) ПУЦАЈТЕ НА ПИЈАНИСТУ (ФРА 1960) Tirez sur le pianiste ул. Шарл Азнавур (Charles Aznavour), Мари Дибуа (Marie Dubois) р. Франсоа Трифо (François Truffaut)

Среда 30.1

ОНИ ЖИВЕ НОЋУ (САД 1948) They Live by Night ул. Ферли Гренџер (Farley Granger), Кети О’донел (Cathy O’Donnell) р. Николас Реј (Nicholas Ray) БАРСКА МУШИЦА (САД1987) Barfly ул. Мики Рурк (Mickey Rourke), Феј Данавеј (Faye Dunaway) р. Барбет Шредер (Barbet Schroeder) ЏУНГЛА НА АСФАЛТУ (САД 1950) The Asphalt Jungle ул. Стерлинг Хајден (Sterling Hayden), Луис Калерн (Louis Calhern) р. Џон Хјустон (John Huston)

јануар 2013

15:00

18:00

20:00

програм

Четвртак 31.1.

ЛЕДИ ПЕВА БЛУЗ (САД1972) Lady Sing The Blues ул. Дајана Рос (Diana Ross), Били Ди Вилијамс (Billy Dee Williams) р. Синди Фјурије (Sidney Furie) МАКЉАЖА МЕЂУ ДАСАМА (ФРА 1955) Du rififi chez les hommes ул. Жан Серве (Jean Servais), Карл Менер (Carl Möhner) р. Жил Дасен (Jules Dassin) ПЛАВИ АНЂЕО (НЕМ1930) Der blaue Engel ул. Емил Јанингс (Emil Jannings), Марлен Дитрих (Marlene Dietrich) р. Јозеф фон Штернберг (Josef von Sternberg)

9

програм

музеј југословенске кинотеке

Ветар са Ореса

10

јануар 2013 програм

Алжирски филм

А

лжирска кинематографија је рођена са алжирском Револуцијом, у макији. У јеку рата за независност, године 1958, покренута је и прва филмска школа која је располагала са минималним средствима и на чијем челу се налазио француски филмски стваралац, Рене Вотије који се у жељи да подржи прве филмске кораке Револуције, прикључио Фронту за национално ослобођење (ФЛН). Године 1960. основано је филмско одељење при Привременој Влади Републике Алжира (ГПРА) а затим, 1961, и филмска служба у Војсци националног ослобођења. Колонијално раздобље, а посебно период од 1956. до 1960, обележила су дела француских синеаста који су били привржени алжирској ствари и који су снимали краткометражне филмове. Једно од тих остварења је и филм Избеглице, снимљен 1956/1957 године у Тунису, а због кога је редитељка Сесил Декижис провела две године у француским затворима. У том периоду снимљени су и други краткометражни филмови, међу којима: Алжир у пламену (1957/1958), аутора Рене Вотијеа; Sakiet Sidi Youcef (1958), Пјера Клемана и Џазаитуна (1960/1961) који је Пјер Шоле реализовао у сарадњи са алжирским редитељима, тада почетницима, Ђамелом Чандарлијем и Мохамедом Лакхдар Хамином. Сада када идемо у сусрет Недељи алжирског филма, коју организујемо у Југословенској Кинотеци у Србији, од 24. до 27. јануара 2013. године, важно је подсетити се да су негативи филмског материјала који је снимљен у доба колонијализма, у макији, слати на чување у Југославију, земљу која је била солидарна са борбом алжирског народа. Први филмови које су алжирски редитељи снимили после стицања независности бавили су се колонијализмом и покретом за национално ослобођење. Међу најзначајнија остварења из тог периода, који ће трајати све до касних 70-тих година, убрајају се: Зора проклетих (1965) Ахмеда Рашедија, Ветар са Ореса (1967), Мохамеда Лакхдара Хамине, Опијум и штап (1969), Ахмеда Рашедија и Људи ван закона, Тефика Фареса, снимљен те исте године. Алжирско-италијанска копродукција Битка за Алжир, филм снимљен 1966. године и овенчан многим наградама на фестивалима широм света, још је један култни филм који је обележио алжирску кинематографију. Од почетка 70-тих, алжирски филм највише пажње посвећује политичким и социјалним појавама које су обележиле то време, време изградње социјализма, и бави се темама које осликавају промене кроз које је алжирско друштво пролазило у послератном периоду: еманципацијом жена у филму Песма жена са планине Шенуа, (1977) ауторке Асје Џебар; алжирским имигрантима у Француској и губитком корена у делу Али у земљи чуда (1977), редитеља Ахмеда Рашедија; тешким условима живота на селу у поређењу са животом у граду, и за време ослободилачког рата и после ослобођења, у филмовима Ложач (1973), Мохамеда Буамарија и Ноуа (1973), Абделазиза Толбија. Те године се сматрају златним годинама алжирског филма.

11

програм

музеј југословенске кинотеке

Филм Хроника ватрених година, редитеља Мохамеда Лакхдара Хамине, овенчан је Златном палмом на Канском фестивалу 1975.године. Тих година, људи су хрлили у биоскопске сале којих је било 458. У само једној години, а то је била 1978, продато је 40 милиона биоскопских улазница а становника је тада било 20 милиона. Овај период ће остати запамћен и по оснивању филмског часописа „Два екрана“ захваљујући коме је рођена алжирска филмска критика као и култна емисија на алжирској телевизији, која је прво емитована под називом „ Tele Cine Club “ а затим, „Недељу дана на екрану“. Почев од осамдесетих година, теме алжирских филмова су све разноликије па ће се тако поједини алжирски редитељи бавити условима у којима живи алжирска емиграција у Француској, где је и снимљено више филмова на ту тему, а то су, на пример 100% Arabica (1991) редитеља Мохамеда Земурија и Шестоугао (1997) Малика Шибана. Тероризам који се деведесетих година обрушава на Алжир ће се током читаве деценије, познате као „мрачна деценија“, негативно одразити на алжирску кинематографију јер ће због претњи по живот велики број алжирских филмских стваралаца отићи у изгнанство. Опустеле биоскопске сале су затваране, а филмска продукција је бивала све мања. Упркос драматичној ситуацији, и у овом периоду су реализована значајна остварења у којима су приказане године патње и терора под којим је живео алжирски народ. Године 1994, алжирски редитељ Мерзак Алуаш снимиће филм Bab El Oued City у Алжиру, граду који је због атентата и убистава грађана био завијен у црно. Био је то повратак у онај исти амбијент у коме је овај редитељ 1976. године снимио свој филм Омар Гатлату, једно од најзначајних остварења алжирске кинематографије 70-тих година, у коме се кроз свакодневницу младог Алжирца приказује пут алжирског друштва у послератном периоду. Терористичким насиљем се бави и филм Рашида (2003), редитељке Амине Башир-Шуик. Филмска продукција поново бележи узлет почев од 2002.године, када се у оквиру културне манифестације Миленијум града Алжира, значајна финансијска средства опредељују за кинематографију, а четрдесетак реновираних биоскопских сала се поново отвара. Алжирска кинематографија ће доживети препород захваљујући пре свега значајним манифестацијама, попут Године Алжира у Француској (2003), Алжир главни град арапског света (2007) или Тлемсен, главни град исламске културе (2011), у оквиру којих су одговарајућа финансијска средства била одвајана за филм, али и захваљујући успостављању нових структура, попут Алжирског филмског центра који се бави финансирањем филмских пројеката. Примера ради, у оквиру манифестације Алжир главни град арапског света , снимљена су 22 дугометражна филма, 44 документарца и 11 телевизијских и краткометражних филмова. Недеља алжирског филма се по први пут одржава у Србији, у Београду, као једна од активности предвиђених програмом културне сарадње 20102013, који је потписан децембра 2010. године, приликом посете Министра спољних послова Алжира Г.Моурада Меделција, Србији. А познато је 12

јануар 2013 програм

да је бивша Југославија у потпуности подржавала алжирску борбу за слободу и да се та подршка остваривала и камером, а посебно снимањем документарног материјала и филмова на терену у којима је забележена та епопеја. У њој су се и школовали поједини алжирски филмски ствараоци међу којима и Амар Ласкри, аутор и редитељ више филмских пројеката. Један од тих филмски записа је и документарни филм Наш Алжир који је режирао Бранислав Шеговић а снимио Стеван Лабудовић. Највећи део филмског материјала који је снимљен током ослободилачког рата похрањиван је у Филмским Новостима и ту се налазио све до 24. марта 2008. године када је у форми копија позитива, остатака позитива, радних копија и слично, враћен у Алжир.

Маскарада

13

програм

музеј југословенске кинотеке

Обесите га без милости

14

јануар 2013 програм

МЛАДИ И СТУДЕНТИ ‘90-их ГОДИНА

М

арина Благојевић у једном напису тврди да су се најбоље детер­ми­ нанте младих – критичност, смелост и стваралаштво – истрошиле, односно истопиле у савременом свету. И заиста, осамдесетих и деведесетих година, као и у првој деценији трећег миленијума, на светском плану не постоји нешто што би наликовало бунтовним шездесетим. Усахнуо је студентски покрет као интернационални феномен. Нова левица је дожи­ вела пораз пред налетом неоконзервативизма, оличеног у владавини реганизма и тачеризма, ствара се нови светски поредак.

У међувремену су чувени студентски лидери доживели различну судбину: Руди Дучке је умро од последице атентата, Еби Хофман – одбијајући улаз у амерички естаблишмент – платио је животом на прагу старости, славни „црвени Дени“, Данијел Кон-Бендит, претворио се у „зеленог“, води радио емисије и пише књиге, европски је парламентарац, Адам Михњик је био активан у Валенсиној „Солидарности“ да би доспео до врхова власти, Иван Звонимир Чичак јесте хрватски клерикалац, а Небојша Попов сталожено истражује прошлост, којој је и сам допринео, и покушава да се одржи на српској политичкој сцени.

Данас млади и студенти читају неке друге књиге и њихови фаворити нису Маркс, Милс и Маркузе; Мао Це Дунг један је у лепези омражених комунистичких диктатора, док је Ернесто Че Гевара „грађански интелигент који се играо револуције“. Нема више Вудстока и острва Вајт, Џенис Џоплин, Џимија Хендрикса и Џима Морисона, а убиство Џона Ленона симболичан је и закаснели крај „величанствених“ шездесетих година. Сада се омладини свесрдно препоручују као духовне потребе „оне идеје, које чине основу успешних друштава Запада, идеје Попера, Хајека, Арентове, Арона, Безенсона, праве, а не лажне пророке 20. века, јер је њихове теорије потврдила стварност“ – вели Александар Илић. У постмодерно време већини је одбојан говор о утопијама и револуцијама, колективним хтењима и групним пројектима. Хедонистички настројена индивидуа јесте у центру пажње, нарцис је оно што опредељује савременост.

Али нема ни помисли да је наступила трајна деполитизација омладине, посебно студентске, и трошење критичности, смелости и стваралаштва. „Заиста – прогнозира Слободан Дракулић – више се уопште не ради о томе хоће ли се социјална превирања и сукоби манифестирати и на универзитету, већ само како ће се манифестирати. Нема сумње да ће се и у будућности све политичке струје које се сукобљавају у друштву, сукобљавати и на универзитету; питање је само која ће у одређеном тренутку однијети превагу, премда је вероватно да ће исход на универзитету, уз нека одступања улево (бар у непосредно наступајућем периоду – писац има на уму седамдесете године – примедба Д. Б. Ђ.), овисити о исходу борбе ширих социјалних снага, у којој међутим учествују и студенти, као све значајнија социјална група.“ Политизација универзитета и универзитетске омладине постала је константа.

15

програм

музеј југословенске кинотеке

Тако су студенти и други млади били политички активни и крајем ‘80. и почетком ‘90. година. Мање на Западу, а више на Истоку, с обзиром да се тамо одвијало урушавање комунистичких режима. Они су, уз садејство ширих слојева становништва, допринели да се напокон сруши социјалистичка власт у Бугарској, Румунији, Мађарској и Пољској, на пример. Најистакнутија је улога омладине била у тзв. нежној револуцији чешкословачког друштва, 1989. године. Студенти су били најдинамичнија социјална група у превратном периоду од новембра до јануара месеца. И после заснивања грађанског друштва у Чешкој, носећи даље у себи „плишану револуцију“ и са својим идеалима конфротирајући нову стварност, њене екцесе, „порођајне муке“ и последице старог устројства, „независна, интелектуално и практично политички развијена, студентска и друга омладина стекла је велики значај као изван и над парламентарна опозициона сила, врло динамична и аутентична због брзе репродукције властите социјалне основе“ (Кабатек). Нова грађанска а минула социјалистичка друштва, хтела то или не, морају рачунати специјално са студентском омладином као битним чиниоцем социјалног и политичког живота.

Србија није изузетак – и овде је омладина, међу њом и студентска, била политички делатна на измаку ‘80-их година. На таласу „догађања народа“, креирања јединствене Републике, борбе за равноправни положај Срба на Косову и Метохији и раскида са ортодоксним комунизмом, нова српска власт, на челу са Слободаном Милошевићем и његовим сатрапима, успела је да инструментализује младе. Били су масовно присутни на „митинзима подршке“, чинили језгро уличних колона демонстраната, организовали протесте у фабричким халама, факултетским аулама и студентским домовима.

Самостално или дириговано, објективно или субјективно узрокован, на делу се спроводио процес хомогенизације српског етноса и повратак „колективном памћењу“, враћању аутентичном историјском и политичком живљењу. Због дугогодишњег, споља наметнутог, потискивања са политичке арене, у овом процесу долазило је до девијантних испољавања, ретроградних поступања и национализма, чак шовинизма. Експлозивни ток самоосвешћивања тражио је од предводника етноса пажљиво требљење „жита од кукоља“, захтевао политичко деловање саображено досегнутом цивилизацијком нивоу. Очекивао се достојанствен прелазак на изградњу грађанског друштва модерног изгледа. Но то се није, а нити могло, збити.

Тек нешто касније, ‘91. и ‘92. године, омладина изворније ступа на политичку позорницу Србије. Ако су студенти, поготово остали млади, једном страном били изманипулисани у „догађањима народа“, „јогурт револуцији“ и у почетном периоду оружаног разбраћивања југословенских република – не разграничавајући позитивности манифестне функције масовних окупљања, демонстрација, митинга, зборова, протеста, вербалних и писаних подршки и негативности латентне функције (интеграција и учвршћивање Милошевићеве клике) – већ Теразијски парламент и „плишана (ре)еволуција (1991) јесу помак у политичком понашању, преусмеравању поступака и циљева ангажовања, коренита измена идеолошких образаца високошколараца.

16

јануар 2013 програм

Службени кругови, владајућа партија и њени идеолози су занемели пред оваквим преокретом – млади су наново, попут ‘68. године, постали непослушни и отргнути контроли. Омладина коначно и после дужег времена излази из конвенционалне мреже, „и на позорницу ступа не њено научено понашање, већ оно које је израз њених дубљих и аутентичнијих опредељења – опредељења која изражавају њен социјални положај и интересе и стварно прихваћене циљеве и идеје“ – па како закључује Велимир Томановић – „померање ставова и понашања у таквим социјалним ситуацијама може бити само у правцу веће критичности од ‘стварне’, а не у правцу већег конформизма и слагања са системом“. Српска омладина почиње да испољава критичност, смелост и стваралаштво.

У том враћању аутентичном политичком ангажману, врхунац је дохваћен јунско-јунским збивањима на српским универзитетима, познатијим као Студентски протест ‘92. Протест је, имајући природан ток – почетни набој, зрелу средишњицу, звездане тренутке и достојанствено малаксавање – био покушај да студенти, и ини млади, заузму место које им припада и остану трајан грађански субјект. Дешавања средином и крајем деведестеих година, посебно у октобарским демократским променама, само су то потврдила. Драгољуб Б. Ђорђевић, социолог Универзитет у Нишу

Булит 17

програм

музеј југословенске кинотеке

Рани радови

18

јануар 2013 програм

Поглед одоздо-нагоре: 1968, доку-драма и српски ексцентрици

П

рве асоцијације везане за 1968. студенти забарикадирани на универзитетима, духовите пароле попут оне париске ‘Будимо реални, тражимо немогуће’. Оно што се обично превиђа је да 1968. има много више нивоа, нарочито у контексту филма. Схватање које покушавамо да заступамо, пак, је 1968. као шифра једне епохе, 1968. као кулминација једног алтернативног покрета, 1968. као име за једну нову естетику. Покушаћемо да ту естетику објаснимо из помоћ три појма – доку-драме, стваралаштва одоздо-нагоре и појма позива. Утицај 1968. биће тестиран на три равни: однос 1968. и српских филмских аутора, утицај шездесетосмаша на касније српске синеасте и аналогије са савременом револуцијом е-драме и ди-вија.

1968. међу Србима Не само да су неки од најефектнијих пасажа светског филма направљени у извесном иронијском отклону типичном за генерације активне око 1968. или, тачније, у декади од средине шездесетих до средине седамдесетих. Многи од тада насталих филмова скројени су у некој врсти комбинације између екстремног индивидуализма и ауторске несвести, у експериментисању, у импровизацији, у откривању непознатих територија, дакле кад и аутори и глумци/актери нису били ни сасвим прорачунати ни сасвим сигурни шта раде. Та спонтаност и виталност, са једне стране, и иронија са друге, оно што се само изнимно постиже у контролисаним условима западног (аполонског1) филма, у времену око 1968. нашли су се у премиси филма и уметности. Ово и те како важи за Србију. У годинама око 1968, један сегмент такозваног новог филма или црног таласа, рационално рачунајући на лоше, неорганизоване производне услове, на релативну неисплативост српског филма, на дионијску2 живописност миљеа чија је стварност ирационална до тачке надреалног, управо је играо на карту непатвореног индивидуализма, импровизације, натуршчика, колажне структуре (која се временом усавршава и развија у такозвану српску монтажу). У овим условима и применом ових метода су касних шездесетих и раних седамдесетих настале неке од понајбољих формалних иновација српске кинематографије. И не само то: оне су у српском филму преживеле до данас. О класицима српског филма потеклих из времена (и из духа времена) око 1968. већ је довољно речено. WR: Мистерије организма Душана Макавејева (колаж о сексологу Вилхелму Рајху и сексу међу радничком класом из 1971, понајбољи драма-документарац српског филма), Рани радови Желимира Жилника из 1969. (најмаштовитија адаптација Карла Маркса у светском филму која је заснована на уметности перформанса, ликовности и импровизацији из 1968), Пластични Исус Лазара Стојановића 19

програм

музеј југословенске кинотеке

(политички доку-драмски колаж из 1971. на још анархичнијој линији, сродном оној америчке авангарде) или Млад и здрав као ружа Јована Јовановића (један од најрадикалнијих резова српског филма, негде између Годара и америчке авангарде) већ су добрано елаборисани. Оно што ћемо покушати је да покажемо утицај филмова који кулминирају између 1968. и 1971. на каснији развој српске кинематографије. Држимо да је исти непрекидно присутан на српској сцени до данас. Српска стварност се показала толико живописном и бременитом догађајима да је и у неповољним условима успевала да култивише маштовите и оригиналне (филмске) продукте. Ова чињеница постаје све јаснија и што се тиче форме (коначно апсолвирање и озваничење српске монтаже у иначе оскудној српској филмској литератури3) и што се тиче садржаја (појава новог српског документарца деведесетих година) и што се тиче бар једне непрекинуте линије од 1968. до данас (каријера још увек врло активног сценаристе/редитеља/продуцента Желимира Жилника). Полазећи од оваквих премиса, управо се од шездесетих појављује нимало стидљива тенденција да редитељи из Србије у свет понесу врло специфичaн и аутентичaн исечак непатворене стварности, филма као ‘перути живота’ како га назива Жил Делез, манифестованог у локалној докудрами. Испоставља се да је могуће да један филм може имати сензуалност играног, а непосредност и кредибилитет документарног. Српски синеасти попут Жилника, Макавејева, Стојановића или Јовановића претрпели су амерички утицај пре 1968. (не само браће Лимијер, већ браће Мекас или Мајслс4). Но неке ствари, како ће се видети, због специфичности историјског и иног искуства, нико до Срба није могао да сними.

Развој доку-драме, драме-дока и лажног документарца Могуће је да је управо форма доку-драме кључ за дешифровање овако комплексног искуства. И заиста, доку-драма се у више наврата показала примереном, чак идеалном за српске производне услове, што због (1) релативне имуности на вазда акутне српске проблеме с техником, (2) продукционе једноставности и јефтиноће преко потребне једној у основи дотираној кинематографији, (3) живописних индивидуа у којима никад нисмо оскудевали и (4) драматичне, невероватне свакодневице;5 (5) што због чињенице да доку-драма можда по природи ствари тежи герилском (дакле народном) стваралаштву6. Доку-драма је филмски/телевизијски (чак и позоришни) под-жанр у којем нису сасвим разграничени документ и фикција нити јунак и глумац, и где се, штавише, забуна између ових категорија каткад и свесно генерише, стварајући не само одређену напетост, него и оно што Енглези зову entertainment value. У комерцијалној телевизијској или филмској доку-драми могу играти глумци и/или натуршчици, а њени далеки рођаци се могу препознати још у ренесансној драми7 или, скорије, у тзв. америчком ‘новом журнализму’.8 Можемо подржати и разграничење између доку-драме и драме-дока. Као условно британски изум, прва врста је документарни филм комплетиран 20

јануар 2013 програм

вешто реконструисаним или инсценираним играним, драмским деловима.9 Друга врста је филмска/телевизијска драма која је снимљена имитирајући ‘документарне’ стратегије (стварне локације и снимање камером из руке, као у неореализму и ‘новом таласу’ те активно коришћење биографија глумаца). Све то доприноси непосредности доживљаја. Примери изразито социјално анажоване драме-дока из шездесетих су су филмови Кена Лоуча Кети дођи кући или Јадна крава.10 Лоуч, који је ове године посетио Србију, своје стратегије није напустио до данас11. У новије време, настављачи датих метода су потписници Dogme95 у Данској и другде, браћа Дaрден у Белгији12 или Лоучов ‘наследник’ у Британији Мајк Ли13. У најновије време, то су Румуни Кристи Пуиу14 и Кристијан Мунгиу15 или Британац Шон Медоуз . Сви су се они определили за неку врсту драмедока са изразито социјалном нотом.16 Коначно, постоји и поспрдно имитирање документарне форме, затечено у играним филмовима какав је амерички Ово је Спајнал Теп или белгијски Човек ујео пса.17 Ови се филмови хране наизменично шармантним и језивим сарказмом, стилском фигурама мало примењиваним у светској и српској филмској сцени пре 1968. Док јунаци, загрижени у својим наумима, изазивају одређену идентификацију, аутор седи у прикрајку, евентуално се кикоће и извесно се не слаже с њима.18

Жилник: Филмови одоздо-нагоре, или како сам зарадио Врућу плату Постоји још једна дихотомија на коју је (домаћа) публика осетљива – појам стваралаштва одозго надоле и одоздо нагоре. Она је донекле алергична на дидактичну уметност одозго надоле, наметљиву у погледу идеологије, док има ентузијазма за приче које долазе, бар привидно, ‘из њених редова’ (одоздо нагоре). Сајмон Фрит19 је искористио ове појмове да илуструје одакле је и даље на снази доживљај рок музике као ‘народног’ и ‘некомерцијалног’ стваралаштва20 кад је очито у питању транснационална индустријска грана са оба ока на профитној стопи.21 Ако у Србији постоји аутентично, герилско филмско стваралаштво одоздо-нагоре које је уз то производ 1968, оно се најпре може наћи у докудрамама новосадског филмског мага Желимира Жилника, са минималним интервенцијама и максималном прозрачношћу кад су у питању побуна и социјални потреси. Жилник, који ослушкује vox populi са прецизношћу сеизмографа, спремно се одриче техничког перфекционизма да би енергију усмерио ка спонтаности, ретко виђеној другде на филму и на телевизији, медијуме у којима је радио. Редослед у његовим доку-драмама је аудиција-сценарио, а не сценарио-аудиција. У својим филмовима Жилник преузима на себе захтевну улогу лоцирану негде између народног трибуна и исповедника. Жилник је остао и највернији српском трансгресивном жанру доку-драме у којој натуршчици играју себе и која неодољиво подсећа на дроњави српски живот. Имплицитно гајећи ову оријентацију од самог почетка – која је сажета и у филозофији самог студентског протеста (његов 21

програм

музеј југословенске кинотеке

филм Липањска гибања из 1969. управо и бележи догађаје са студентских немира у Београду) – Жилник је сакупљао аутентичне српске ексцентрике у готово свим филмовима, држећи се флуидне границе између играног филма и доку-драме као рода рођеног.22 Колико је Кен Лоуч некрунисани краљ британске драме-дока, толико је Жилник признати вожд њене дионијске, шездесетосмашке варијанте у Србији. Жилник је, заједно са Макавејевим23, најпрецизније овековечио ‘шездесетосмашки’ метод у свом опусу. У Жилниковим доку-драмама рађеним осамдесетих у Србији, као што је серија Вруће плате (1987), види се читава економија српских довитљивих предузетника који траже своје место под суровим сунцем кржљавог тржишта рада – ту су медицински феномен Карели који наступа са тачком гутања стакла и метала, слаткоречиви/лажљиви провинцијални импресарио, војвођанске блајхане стриптизете, чистачице у ‘боросанама’, сељанин који мора да одгоји и уда седам кћери. Ово је очито историја уради-сам каријера. Жилникови филмови нису проста забава после које се враћате на почетну тачку; они, на трагу Јована Цвијића, добрано залазе у етнологију. У питању су консеквентно спроведени погледи одоздо нагоре и са неизбежне политичке стране (Стара машина из 1988. је Жилников сажетак ‘догађања народа’, тј. анти-бирократске револуције виђене из тачке гледишта једног шездесетосмаша). Жилник потоњих година афирмише и продукциону идеју филма одоздо-нагоре са колективним напорима почетника на филму где он фигурира као супервизор. Такав је филм Дунавска сапунска опера (2006) снимљен на обалама Дунава руком ‘уникатних натуршчика на ивици свега’24.

Личне ствари, или како сам постала глумица С друге стране, пословично добро плаћене соц-реалистичке документарно-пропагандне филмове (стваралаштво одозго надоле)25 радо су снимали и на њима добро зарађивали најчувенији српски редитељи.26 Ту се шездесетосмашка грана драме-дока/доку-драме ломи заједно са српским филмом, и на њу се калеми удворичка титоистичка струја. Дакле као што место либералног и тржишно оријентисаног политичара Марка Никезића у Србији нагло заузима тврда линија Драже Марковића, тако особене, оригиналне и субверзивне шездесетосмашке доку-драме Макавејева и Жилника замењују доку-драме Саве Мрмка27 и Бранка Иванде28. На нешто склискијем, личнијем, индивидуалистичком терену докудраме (стваралаштво одоздо-нагоре), паралелно су наступали мање опортуни, дакле храбрији синеасти. Но у земљи где је кинематографија била строго контролисани воз, покушаји као што је заборављено ремек-дело Личне ствари, били су сразмерно ретки и морали су сачекати почетак краја – осму деценију прошлог века да би се вратили на пут који су трасирали Жилник, Макавејев, Стојановић и Јовановић. Личне ствари (1979) редитеља Александра Мандића29 кључно је остварење домаће доку-драме по томе што открива више о својој култури него десетине ‘социјално ангажованих’ булажњења соц-реалистичког 22

јануар 2013 програм

стила. Чињеница да једна девојка хоће пошто-пото да оде сама на море и да упише глуму на Факултету драмских уметности може деловати тривијално. Предано остајући с њом и њеним надањима и после тренутка када је умесно угасити камеру, Мандић филмом Личне ствари заокружава Србију седамдесетих више него ненаписани томови социолошких студија. Ово је филм одоздо-нагоре у најдословнијем смислу. То је Србија са њеним наглим богаћењем, са њеним на брзину скупљеним малограђанским/потрошачким идеалима, њеном љубављу према хибридном пастирском року, њеним тешким конзервативизмом, њеним високим образовањем чији је однос према студентима суров као према искушеницима у манастирима. Ако је било иоле помодности у интернационалном шездесетосмашком братству, у Мандића је у питању истинска Србија: филм Личне ствари дефинитивно испуњава неизречени аксиом доку-драме да открије више о својим протагонистима него што би они то желели. А та девојка са великом жељом и малим талентом не само да је постала глумица него (неколико деценија доцније) и продуцент, доносећи са собом тако жељени страни капитал у српске филмске пројекте.

Велики брат, или како сам прошао на Аудицији На неки начин, ентропија се у западном филму потврђује у криминалистичким филмовима о савршеном плану за пљачку који у реализацији добија непредвиђене елементе и који се увек на неки начин изјалови. Аналогно томе, од пристојне аудиције у којој жири држи све на нивоу и под контролом, отимају се самосвојни молиоци стварајући хаос, урнебес, каламбур. Ова се идеја да запазити у српском филму кудикамо пре појаве тзв. ‘реалити шоу’ телевизије. Друштвена игра (1972, Срђан Карановић), је драма-док са паралелним осећајем за неоткривене енергије из давнашње, урнебесне рубрике магазина Чик, ‘Таленти, прва врата лево’. Друштвена игра, нека врста луцидне антиципације Великог брата, окупља групу аматера који се јављају на оглас поводом снимања филма. Један од молилаца пуних наде је и чувени Ратко Танкосић Сарма, чије ће се аспирације разиграти у епизодним улогама уличара у великим српским филмовима.30 Истина, Друштвена игра је више психо-драма него доку-драма, но управо ће се овај атрибут филма показати пророчким. Идеја аудиције која се отима из руку организатора (и неизбежно прераста у freak-show из Друштвене игре) биће искоришћена за Личне ствари, за свејугословенску хит-представу Аудиција (1981), те и за неколико филмова из деведесетих – ингениозне лажне документарце Дечак из Јунковца (1995, Дејан Зечевић) и Casting (2003, Горан Радовановић). Такође се кријући иза огласа у новинама – овог пута за снимање реклама – али објављеног ратних/транзиционих година, Радовановић се здушно бави самопрокламованим талентима и њиховим мотивима. Имају ли таленти талента? Има ли, на пример, неко нешто против скидања пред камерама, укључујући полицајца и врхунског спортисту? Нема, наравно – полицајац из Castingа се уз шармантни осмех ослобађа плаве униформе 23

програм

музеј југословенске кинотеке

на лицу места, а спортиста сам нуди своје услуге кад је у питању снимање порнића, вајкајући се да од спорта нема хлеба. Но изгледа да је слично са сваким поштеним послом у транзицијској источној Европи.31

Култ личности, или Како сам постао во Аналогно томе, Жилникова идеја да имитатора Тита изведе напоље и од тога направи улични театар, заснива се на чињеници да свет који се затекао пред камером није блазиран, да се не плаши да ће бити изманипулисан, да нема комплекса, да хоће драговољно и бесплатно да учествује у пројектима одоздо-нагоре. Драма-док (или видео-пројекат) који је из тога настао, Тито по други пут међу Србима (1993), био би неизводљив у многим другим градовима и у многим другим земљама. Срби имају свој сопствени тип freaka, свој специјални сој ексцентричности, своjу порцију неадекватне испуњености, своје нечувене хобије, свој свет лузерског каријеризма. Оно што Тита по други пут међу Србима приближава остварењима као што су доку-драма КОЛТ 15 ГАП (1971) Јована Јовановића, Пластични Исус или Дечак из Јунковца је приметан ‘Титов синдром’. Формирани у тешкој атмосфери колективизма и тзв. култа личности, актери ових филмова дају све од себе да инаугуришу и култ сопствене личности путем филма, али са скромним или никаквим ресурсима иза себе. И збиља, монотоно-урнебесна аутобиографија Станоја Ћебића Како сам постао во32 показала се као нека врста пародије Брозовог животописа. Где год би се машин-бравар Ћебић запослио, уследила је побуна против лоших услова рада, екплоататорског односа послодаваца, откази и прогони, с том разликом што је Броз радио то исто са коминтерновском и партијском структуром иза себе, док је Ћебић дизао буне и заказивао штрајкове самоиницијативно – наступајући сам против свих. Ћебић у аутобиографији и филму КОЛТ 15 ГАП је нека врста Броза одоздо-нагоре, опција с којом ће се многи идентификовати. Директна алузија је, из разумљивих разлога, изостала из Јовановићеве екранизације ове бизарне књиге, али није промакла упућенима.33

Деведесете, или како је порастао Дечак из Јунковца Чворну тачку српске професионално написане и снимљене, али аматерски одигране драме-дока на неки начин обележава дејтонска 1995. Тада се појавио и лажни документарац Дечак из Јунковца – супериорно држећи све адуте у рукама: дозирану бравуру, довољне количине апсурда, не превише мизантропије, социјални коментар, пародију, контролисани хаос, доста стрпљења са актерима, те потпуно искоришћени старпотенцијал. Радомир Белачевић, протагониста филма, звезда је у правом – дакле обрнутом – смислу речи. Његова егзибиционистичка црта, његова шармантна разметљивост, његов компулсивни нагон за стварањем, његов кан-кан на столу, његова песничка фризура, његова будаласта отвореност и 24

јануар 2013 програм

његова харизма гомилају се у Дечаку из Јунковца, Белачевићeвом коначном и неумољивом видео-портрету. Покојни Белачевић био је један од оних типова који су у хибернацији све док не стану пред публику или пред камеру. На моменте забаван (‘Не може свака гологузија да снима филмове’), на моменте неподношљив, Белачевићев свет је увек сасвим особен, непоновљив, фантазмагоричан. Њега није лако дочарати, али Дејану Зечевићу, љубитељу бизарног, такође полази за руком тешко кретање између ниподаштавања и величања. Белачевић тако с лакоћом приступа партенону у којем суверено владају великани као што су Ћебић, легендарни босански каскадер Хари Џексон, предратни акробата Драгољуб Алексић или извесни драмски уметник Југа у истоименој доку-драми (Југа, Ивица Рамовић, 2006) која, гле чуда, поново тежи психо-драми, затварући круг започет Друштвеном игром.34

Аматери, наивци и појам позива Још једна битна дихотомија за разумевање српског филма (и шире, српске културе) везана је за појам позива. Својеврсна српска (а уопштеније говорећи југоисточно-европска – и још уопштеније, православна или словенска) конвенција је одсуство појма позива као религиозне доктрине примењене на световну сферу. Због великог броја историјских разлога у које се не вреди овде упуштати – елаборисаних понајбоље у капиталном делу Макса Вебера35 – протестантска доктрина најдоследније тежи збирању знања/вештина, њиховој систематизацији, организацији и примени. Православна одбојност према променама можда, макар у теорији, не меша духовну и световну сферу, те стога тежи изворности и чистоти вероисповести, но погубна резултанта су можда немар, аљкавост и одсуство иницијативе који се простиру уздуж и попреко социјалне, политичке и индустријске организације.36 На својој тзв. практичној територији, на чијем је грању вазда било довољно банана, Срби не само да игноришу позив као такав (и, у конјункцији с њим, прогрес) него га се, у жељи да сачувају своје минијатурне феуде, листом гнушају. Истина, свака средина тежи да сатре, на меру просека сведе и уништи своје истакнуте појединце, но Срби у овом науму имају ефикасност која ради у спрези са технолошком и бирократском заосталошћу.37 Кључни се проблеми савременог српског филма (нпр. технолошка недотераност, занатска некомпетентност, индустријска неорганизованост итд) могу објаснити управо овом дихотомијом. Дакле, ствар је у одсуству позива, пре него у одсуству професионализма, јер управо су суви ‘професионалци’ који наплаћују 500 до 1000 евра по дану снимања ти који не маре за самоусавршавање и за позив, они су ти који коче прогрес. Истовремено, тако избија на површину она витална филмска струја српских неуких, али срчаних аматера и шармантних дилетаната коју је Саша Петровић звао ‘кинематографија штапа и канапа’, а што Англоамериканци од миља зову ‘уради-сам’ (do it yourself, или скраћено DIY) који су се надахнули успехом београдског Кино-клуба и духом 1968.

25

програм

музеј југословенске кинотеке

Сходно томе, и српска филмска продукција и историја филма инсистирају на својим аутохтоним, самониклим, често и самоуким ауторима, тзв. стваралаштву одоздо-нагоре у најизворнијем виду. Окрени-обрни, народ се окреће самоорганизовању, од редитеља-наиваца црног таласа шездесетих38 до наивних сликара у Хрватској седамдесетих, од нове генерације DV редитеља е-драме деведесетих до српских политичараволонтера.

Чудовиште из Тамиша, или како сам остао аматер Постоји у Србији та линија чистијег, искренијег и буквалнијег аматеризма, онога што, рецимо, у шпанском филму представља редитељ наивно-дилетантског стила Хезус Франко (Jesus Franco), са глумцима аматерима и аматерским специјалним ефектима. То је аматеризам љубитеља (латински amatоr) представљен њим самим, као што је случај са скорашњим српским хорором. У Чудовишту из Тамиша, (Небојша Ненадић, 2007) зомбији, логично, ускрсавају у токсичном Панчеву. Истина, ни Франко после 200 играних филмова39 ни Ненадић после првог нису још научили да режирају, али и аматер и дилетант, не само теоријски, могу да развију осећање позива, у многим случајевима надмашујући професионалце. Сам отац српског добровољачког филмског друштва је, дакако, чувени Драгољуб Алексић и његов легендарни акциони филм Невиност без заштите (1943). Из Алексићевог телесног фанатизма који презире филмску илузију и трик (од коришћења дасака од пуног дрвета за ударце у властиту главу до детонирања правог барутног пуњења у зубима) некако проистиче и маг српског боди-арта, колико ексцесни, толико и прагматични Џони Рацковић. Опсесивно гоњени идеjом култа личности, овакви глумциперформанс мајстори-аутори-актери сковали су узбудљиве мешавине мистификације и демистификације, играног и документарног материјала, следећи (можда несвесно) надахнуту линију српских андерграунд варварогенија.40 Аматери највеће специфичне тежине ипак одскачу од профе­сио­ нално снимљених (ако не и професионално глумљених) филмова који се баве маргиналним феноменима и конракултурним (наркоманским, хомосексуалним, криминалним и иним) групама, као што су Пејзажи у магли (1984, Јовановић, са будућим фотографом/сниматељем Зораном Вујовићем) или Дупе од мрамора (1995, Жилник, са тадашњим/будућим перформанс уметником Џонијем Рацковићем), Видимо се у читуљи (1995, Јанко Баљак, са Гораном Вуковићем и цветом београдског криминала) или Made in Serbia (Младен Ђорђевић 2005, са Слободаном Станковићем и цветом српске порнографије). Ови филмови чије централне ликове не тумаче професионални глумци већ аутентични натуршчици, представљају више видова самониклих, непатворених контракултура. Они су прављени једнако далеко од узуса кинематографије ‘велике’ Србославије као и претходно споменути наслови. Видимо се у читуљи је документ одоздо-нагоре којег стварност није прегазила у галопу. Како би Баљак правио интервјуе са припадницима 26

јануар 2013 програм

криминалног подземља са црне листе ДБ, тако су они, један за другим, гинули на београдском асфалту. Документарац се претворио у праву балканску доку-драму. Била је то 1995. година, када су криминалци, дотад толерисани због разноврсних ‘услуга’ везаних за Ратове за југословенско наслеђе, или пак директно најмљени за војевање у Босни и Хрватској, поново постали personаe non gratаe у Београду.

Made in Serbia показује, пак, како је Србија ипак далеко од престоница греха католичке источне Европе, Прага и Будимпеште. Док је Мађарска, земља са двапут мање становника од Србије, постала Европски центар порнографије, са неких 100 000 запослених у бизнису, пар стотина километара јужније, порнографија је работа шачице ексцентрика, неколико изгубљених душа и аматера у најужем смислу те речи.

Најискренији аматери, или како сам снимио филм о Ромима Наредни комерцијално-критички тријумф међу документарцима по својој духовитости и једноставности је Pretty Diana Бориса Митића (2003). Двотактни ситрoен, ултимативно шездесетосмашко превозно средство, али у варијанти с које су одстрањени сви ‘непотребни’ делови (не само кров, као у Раним радовима, већ каросерија и шофер-шајбна), отвара невидљиви свет (не само) аутомобилског анархизма. Трик је у томе што овако ‘препариране’ дијане личе на тракторе и због мале кубикаже не подлежу обавези регистрације. Износећи своја искуства и љубав према ‘дијанама’ у песми, речи и почасном кругу, њихови поносни власници – до једног Роми – вешто преузимају ову икону из 1968, и као да се заклињу на верност племену попут оног јахача харли-дејвидсона. Митић игра на проверени цигански штих држећи се једнако провереног жилниковског метода где се трошкови за снимање своде на трошкове за јело и пиће. Но Митић вешто и из неочекиваног угла користи догађај под властитим новобеоградским прозором који је другима био неприметан иако им је стајао пред очима, и који ће изазвати позорност глобалног села. Пратећи једноставно забележену али ванредно живописну линију, Pretty Diana је са преко 80 фестивала, туце освојених награда, петнаестак телевизија где је приказан, и понаjвише са односом 1:25 између инвестираног и зарађеног новца, најуспешнији је српски документарац свих времена. Ако је Pretty Diana духовита досетка која је прво прерасла у надахнуту уради-сам репортажу, а ова у тријумфални фестивалски хит, онда је уредније, аполонскије схваћен пројекат Шутка – књига рекорда (2005, Александар Манић) прешла мукотрпни пут до циганске документарне суперпродукције. Две године снимања, са буџетом од милион и по евра скупљеним у Србији, Чешкој и Финској, овај пажљиво кројени филм нас уводи право у куће становника не само највећег циганског насеља на свету, него и насеља са циганском самоуправом. Оно заводљиво и неодољиво у њима је управо тај источни, дионијски ген: дословно спроводећи идеју демократије, сваки становник Шутке је рекордер у нечему, од ди-џеја који изазива најјачи 27

програм

музеј југословенске кинотеке

севдах, преко ‘најсекси’ становника до најефикаснијег ловца на вампире. Ово није уради сам, али јесте стваралаштво одоздо-нагоре. Шутка је вероватно једини град на свету чији је сваки други становник ексцентрик. Цигани су, свакако, не само најживописнији део популације у Европи, него и вољни да то поделе са заинтересованом страном (неретко и са широким аудиторијумом ако заинтересована страна има камеру), за разлику од других, пословично натмурених, неповерљивих и некооперативних мањина у Србији (Влаха, Русина итд). Успех Цигана на малом и великом екрану почива, дакле, не само на њиховој дионијској ексцентричности, већ и екстровертности. Због тога, а још више због своје источњачке анархичности, страсти и распојасаности, Цигани су били и остали трајна фасцинација и српских синеаста, од (још увек непронађеног) немог филма Једна циганска свадба до Жилникове фасцинантне серије доку-драма о неписменом Кенедију Хасанију – Кенеди се враћа кући (2004) Где је био Кенеди 2 године? (2005) и Кенеди се жени (2007).41

Ковачевић, или како сам постао Професионалац Аутентични српски филмски/фотографски стил се просто намеће ако нисте про-холивудски ТВ морон, сноб или незналица. Као и у случају интернационално најуспешнијег српског филмског изума, тзв. црног таласа, који је производ либералног духа/индивидуализма 1968, локалне техничке мањкавости пресног документарца или доку-драме раде у прилог, а не на штету њене дионијске слике света: што је форма раздрљенија, што је техника раздрнданија, што је камерман неспретнији, што су глумци неуверљивији и склонији пароли, што су локације импровизованије, што су документарни делови невероватнији и ‘лошије’ уклопљени у целину – то су догађаји непредвидљивији, те и доку-драма постаје потенцијално урнебеснија. Недокучиви, непатворени слојеви стварности тим више пробијају до публике. Но то извесно није и једини пут. У свету који је инкарнисан у добро скројеним драмама Душана Ковачевића42, локални менталитет је усликан за вјеке вјекова, а стваралаштво одоздо нагоре коначно достиже и своју генијалну и релативно дотерану инкарнацију. Чињеница да јунаци ових драма преозбиљно схватају себе не значи да су они напросто будале; она помаже да се њихово латентна ексцентричност експресно материјализује и до краја трећег чина метастазира у лудило. То је комичан процес са вазда трагичним последицама. У екранизацијама ових текстова никад нису коришћени натуршчици – Ковачевић је, можда с правом, инсистирао на конзервативним поставкама и у позоришту и на филму – али су обилато инспирисани светом српских провинцијалних анти-старова и антистарлета и њихове несвесне, муцаве неразумности. То су вешто и слојевито конструисане драме о уради-сам људима. И поред свог неуништивог конзервативизма, српска широка публика је на неки начин и сама шездесетосмашка, особена и по томе што апсолутно не примећује ни наужасније техничке и занатске хаварије на филму.43 Истовремено, она је екстремно, до тачке параноје, осетљива 28

јануар 2013 програм

на искреност аутора, на финесе политичких опредељивања, на његову посвећеност локалном тлу, односно прихватање утицаја споља. Њој годи препознатљиви фолклор, народски дух и популизам, све оно што мирише на огњиште, на пресни живот, на сналажење у реалним ситуацијама.

Карановић, Марковић, Паскаљевић или како сам се школовао у Прагу Управо ту треба тражити разлог релативне уздржаности публике кад су у питању аутори тзв. прашке школе деведесетих година, који су се декларисали, у различитим градацијама, као с једне стране технички компетентни, а са друге као ангажовани против милошевићевске Србије. Можда њихова политика није представљала публици толики проблем колико начин њене формулације (Ковачевићева политичка позиција је слична, али украшена бољим смислом за хумор те постојано дата у смеру одоздо-нагоре). Умерени Карановић је просто престао да ради деведесе­ тих, вратив­­ши се филму бледуњавом тинејџерском комедијом са наднационал­ном по­ен­­том (Сјај у очима, 2003). Релативно ‘ангажован’ био је Марковић (Ковачевићева Урнебесна трагедија, 1995, о изласку лудака на улице, аутобиографска доку-драма Србија, године нулте, 2001, о српској телевизијској пропаганди, Кордон, 2002, о студентским протестима и полицијском насиљу). Коначно,‘критичан’до тачке цинизма чак и после пада Милошевићевe администрације, рекло би се ангажован и против самог српског менаталитета показао се Паскаљевић (филмови о српском паду – драма-док Сан зимске ноћи, 2004. и Оптимисти, 2006). Домаћа публика је, донекле и с правом, доживела споменуте радове као елитно стваралаштво одозго надоле (или, још горе, од споља ка изнутра) и листом их игнорисала. Штавише, васпитни напори такозване друге Србије по предзнаку су супротни, али по методологији потпуно аналогни онима соц-реализма. Вероватно најмучнији врхунац те идеологије, уз филмове Горана Паскаљевића, су драме Биљане Србљановић. Полувековна епизода српске социјалистичке кинематографије очито није била заснована на комерцијалним, већ васпитно-поправним основама одозго надоле. Црни талас, нарочито у жилниковској варијанти одоздо-нагоре је био и остао изузетак. Можда је методологија снимања шездесетосмашких филмова била ‘померена’, али је то изазвало здраве тржишне ефекте уз пуни уметнички интегритет и без ноторног повлађивања најширој публици/неукусу, што је типично за српску популарну културу.

Епилог Покушали смо, дакле, да разрадимо развој српског филма у неколико битних праваца: (1) побуна против диктираног, односно дидактичког филма, Лењинове ‘најважније уметности’ која је стваралаштво ‘одозго надоле’; (2) појава уради сам врсте филма, са минималним или 29

програм

музеј југословенске кинотеке

непостојећим ресорсима – од америчке авангарде све до источне Европе и у складу с тим (3) филма као уметности анагажмана и мисије, односно позива, а не бизниса; филма којег ствара заљубљеник/аматер насупрот сувом професионалцу/експлоататору; (4) филм као споју архивског и снимљеног, документарног и играног материјала, где се спуштају не само трошкови, већ и гард публике према фикцији и где неретко филм постаје активније политичко оруђе; и коначно (5) филм као обележје, израз или манифестација бројних поткултура: криминалне, наркоманске, сексуално дефинисане (порнографске/хомосексуалне/травеститске), етничке, класне, политичке. Дакле, да резимирамо, ‘плодоносније’ стваралаштво у Србији је оно одоздо-нагоре, у фону народне мудрости, пре него обрнуто, одозго-надоле, у фону соц-реалистичког или назови-прозападног дидактицизма. Даље, српска доку-драма, спој српске надреалне фактографије и извесне драмске надградње, давала је повремено сјајне резултате. Шездесетосмашка, индивидуалистичка, формално разиграна линија опстала је у српској кинематографији до данас. Срчани аматери, DIY-аутори често су давали трансфузију српском филму посрнулом и запелом у сувом, јаловом дидактицизму и тенденциозности. Код њих се појам позива може препознати далеко боље него код љутих професионалаца српског филма (дакле Жилник и жилниковска струја – Зечевић, Баљак, Ђорђевић, Митић). Филмове као што су Тито по други пут међу Србима, једнако као и Дечак из Јунковца, Видимо се у читуљи, Pretty Diana или Made in Serbia снимили су припадници урбане видео-гериле са истренираним осећајем за иронију. Порекло те ироније је умногоме дух 1968. и (филмски) легат тог времена. Урбана видео-герила креирала је важне документе о социјалним сегментима, феноменима и световима којих је већина несвесна или само делимично свесна. За овакве филмове није довољно бити професионалац – они су ствар позива. Пре свега другог, споменути наслови су сведочанства о неутаженим аспирацијама, недостигнутим врховима: извесног Радоша Терзића да буде Че Гевара (овековеченог у филму Како сам систематски уништен од идиота) Срба да Тито оживи у Титу по други пут међу Србима, Карелија да поједе цео бицикл у серији Вруће плате, Маје Сабљић да постане велика глумица у Личним стварима, Горана Вуковића да преживи црну листу ДБ у Видимо се у читуљи, момака и девојака из Друштвене игре и Castinga да постану звeзде, Слободана Станковића да буде порно-магнат у Made in Serbia, Харија Џексона да одигра главну улогу у вестерну, Радомира Белачевића да буде филмски редитељ и књижевник у Дечаку из Јунковца, Рома да се моторизују у филму Pretty Diana и тако редом. Све би било у реду и са њима и са буљуцима осталих, чак би били шармантније и допадљивије фигуре да себе не узимају толико озбиљно. Оно што овим људима фали је неопходна доза (управо те шездесетосмашке) самоироније. Без ње, сви су ови напори на нeки начин траги-комични, сувише стварни да би били истински смешни, сувише бесмислeни да би били трагични, остављајући гледаоца у међупростору, каткад и грчу између одушевљења, сажаљивости и подругљивости.

30

јануар 2013 програм

Душан Ковачевић је један од великих драмских писаца који је скрозирао тај битни парадокс: он је карикирао ову српску ноту направивши од ње симфонију, и дошавши тако до карактера будалчина који су споља урнебесно комични, али који себе доживљавају месијански и вуку своје ближње у опасну фантазију или неизбежну пропаст. Но, не лези враже, ето њих не само у театру и доку-драмама, они трчкају свуда унаоколо, на фронтовима, по политичким партијама, у скупштинама и председничким резиденцијама. Срби, напросто, имају ту месијанску ноту која им додаје на харизми, али и знатно отежава живот. Чак и истакнути Срби, који имају разлога за огромно самопоштовање, нaђу у себи снагу и инспирацију да себи задају још виши циљ, да себе виде још већим него што јесу.44 На филму, то уме да буде интригантно: из истог разлога ће у српској провинцији увек постојати још понеки поштар Шевал, неки аутоелектричар, неки каскадер, неки наивни сликар, неки сајџија, неки мађионичар, грицкач чаша, имитатор, шездесетосмаш, акробата који држи да има још лепших и узвишенијих ствари од двоспратнице у свом селу, мерцедеса на нафту и кравате на туфнe. Стога и њихови креативни доприноси општем добру могу бити маестрални. Готово сви у себи носе искру урођене, наивне, али кадкад ретко усавршене ингениозности. Споменути филмови стога показују не само фантастичну енергију протагониста и њихове дирљиве амбиције већ и чињеницу да човеку можете ускратити све, изузeв жеље да сања.45 Горан Гоцић Напомене: 1)

Ничеови термини дионијско/аполонско (Dionysischen/Apollinischen) цитирани су према преводу Милоша М. Ђурића (Рођење трагедије, Дерета, Београд 2001).

2) Исто.

3) Појам ‘српске монтаже’, набачен у филмовима и текстовима Бранка Вучићевића, детаљно је елабориран у обимној студији Илић, Михајло Српски рез, Филмски центар Србије 2008. Видети и текст моје маленкости, Гоцић, ‘Кад Срби монтирају’ Фама 1, 2004.

4) Дејвид и Алберт Мајслс (Dejvid/Albert Maysles), аутори музичких документараца о Ролингстонсима и Битлсима.

5) С тим да (4) вероватно проилази из (3): где су индивидуе тако живописне, ту су и догађаји тако невероватни.

6) Једнако као што су најуспелији културни и политички покрети у Србији били популистички, а најуспешнији ратни походи герилски.

7) Ова је имала инсценације познатих убистава или случаја вештичарења (види http://en.wikipedia.org/wiki/Docudrama) 8) Где су се слободно интерпретирали стварни догађаји (као нпр. у роману Трумана Кепотија In Cold Blood) (реф. Сродна врста је француски cinema verite.

9) Гласовити Додиривање празнине (Touching the Void) Кевин Мекдоналд (Kevin Macdonald), Велика Британија 2003. пример је за доку-драму (енгл. docu-drama).

10) Cathy Come Home, Poor Cow, Велика Британија, 1966, 1967.

11) Лет, лет бубамаро (Ladybird, Ladybird), Кен Лоуч (Ken Loach), Велика Британија, 1994.

31

програм

музеј југословенске кинотеке

12) Дете (L’Enfant) Лик и Жан-Пјер Дарден (Luc/Jean-Pierre Dardenne), Белгија 2005.

13) Смрт господина Лазарескуа (Moartea domnului Lăzărescu) Кристи Пуиу (Cristi Puiu), Румунија 2005.

14) Четири месеца, три недеље и два дана (4 luni, 3 saptamăni si 2 zile) Кристијан Мунгиу (Cristian Mungiu), Румунија 2007.

15) Ово је Енглеска (This is England) Шон Медоуз (Shane Meadows), Велика Британија, 2007.

16) Енгл. dramа-doc. Код Американаца, међу најбољим примерима драме-дока су филмови Хенрија Џаглома (Henry Jaglom).

17) This is The Spinal Tap, Роб Рајнер (Rob Reiner), САД 1984, C’est arrivé près de chez vous, Реми Белво/Андре Бонзел (Rémy Belvaux/André Bonzel) Белгија 1993.

18) Но и тај изум се не мора користити искључиво у складу са увреженим протестантским правилима, те ће и у Србији наћи своје представнике.

19) Види Фрит, Сајмон (Frith, Simon) New Encyclopaedia Britannica Reference Suite DVD, 2006.

20) Фрит је преузео ову идеју из Историје сексуалности Мишела Фукоа (Michel Foucault).

21) Једноставно, публика и данас, пола века по његовом настанку и четири деценије после 1968. и даље доживљава рок музику као ентитет који је бунџијски, аутентичан, имун на владајућу идеологију и који непосредно долази са улице. Камила Паља, штавише, тврди и да је рок дионијска форма, дефицитна на аполонском западу и да је баш то тајна њеног великог успеха. Види Паља, Камила, Секс, уметност и америчка култура, Цептер, Београд 2002.

22) Шире о овим филмовима видети у монографијама о Жилнику: Гоцић/Ђокић/ Радојевић/Стојановић Изнад црвене прашине (Институт за филм, Београд 2003) и Филмски језик Желимира Жилника Петра Јончића (СКЦ, Београд 2002).

23) И заиста, радећи на филму Кока кола кид, Грета Скаки се вајкала на старог шездесет-осмаша Душана и његове ‘застареле методе’.

24) ‘Из Жилникове радионице, ка Бечу, против струје’, Владимир Црњански у Дневнику 24. 05. 2006, http://www.dnevnik.co.yu/modules.php?name=News&fil e=article&sid=10535

Ту је и нешто полиранији Петроварадинско племе (Борут Буцинел/Марко Цвејић, Србија 2000).

25) За јаснију елаборацију појмова аполонско-дионијско у контексту српског филма види Гоцић, ‘Аполон против Диониса, транзиција или трансформација српског филма’ и Емир Кустирица: Култ маргине, СКЦ Београд 2006.

26) То се односи и на педесете и седамдесете (континуитет је прекинут документарцма црног таласа).

27) Црни дани и Дани АВНОЈА, 1977. и 1983.

28) Бомбашки процес, 1978.

29) Не мешати са презимењаком и колегом Мирославом (Топ листа недреалиста, 1984–1991).

30) Нпр. Нешто између (Карановић, 1983) или Специјално васпитање (Горан Марковић 1977).

31) Најпосле, видевши да аудиције не могу да оману, Пинк и РТС се одлучују за директне преносе. По образовању историчар уметности, Радовановић, попут Жилника, Макавејева или Петровића, нема формалног филмског образовања.

32) Ћебић, Станоје Како сам постао во, Запис, Београд 1972.

33) Не може се рећи да доку-драма директно извире из јаке документаристичке традиције друге Југославије. Истина, и она, гледана уз одговарајући отклон, такође поседује једну урнебесну, дирљиво-наивну ноту. Најзанимљивија је чињеница да су у исто време значајни напори у правцу доку-драме у Србији били посвећени управо Титу и титоизму.

32

јануар 2013 програм

34) Коначно, тај се аматерски, добровољачки и коначно сањарски српски ген сасвим професионализује у персифлажама попут професионално написане, режиране и глумљене, али снимљене у сличном кључу те и даље урнебесно забавне телевизијске драме-дока Видео јела, зелен бор (Горан Гајић, 1991) у којима се свет гастербајтера и чудесних љубитеља спретно доцира са надахнутим професионалним глумцима.

35) Вебер, Макс, Протестантска етика и дух капитализма (http://xroads.virginia. edu/~HYPER/WEBER/toc.html) Видети поглавље III 36) Из свог, можемо слободно рећи, погрешног читања Библије, Мартин Лутер је протестантском западу пружио најзначајније откровење, отворивши му свети хоризонт позива (немачки beruf) у којем људи унисоно траже смисао свог рада и свог спасења. Позив је ствар не само непосредне користи за човека самог, чак не само ни посредне користи за ближње. Позив је и идеја која има вредност по себи и чије је непрекидно усавршавање донекле и само себи сврха. Из доследно спроведене идеје позива проистиче и тежња за прогресом.

37) Излишно је додати да идеја позива никад није заживела у богоугодној, често и без ваљаног разлога самодовољној Србијици. Који год се Србин заиста одметнуо у висине позива (и, у неминовној конјункцији с њим, прогреса), морао је да га реализује или бар финализује ван домовине – Св. Сава у Грчкој, Вук Караџић у Аустрији, Јован Цвијић у Француској, Милош Црњански у Британији, Никола Тесла у САД, и тако редом, да споменемо само најупадљивије примере.

38) Ниједна од споменутих ведета српског филма нема формално филмско образовање.

39) По броју филмова Франков опус је овековечен и у Гинисовој књизи рекорда.

40) Херојство из Невиности без заштите је оно циркуског, разметљивог типа (занимљиво је да је туча даскама од пуног дрвета делује на филму мање уверљиво него туча шупљим филмским реквизитима). Види Гоцић, ‘Историја српског филма’ Filmtett (Румунија) VII/5, 2007.

41) Документарни филмови о Циганима у потоњих неколико година укључују Јеврејско насеље (Дејвид Соломон, Србија 2004), Живот у срцу таме (Милутин Јовановић, Србија 2005), Кубанац (Растко Петровић, 2005), Свакодневица ромске деце у блоку 71 (Ивана Тодоровић, Србија 2006), Желела сам да будем фризерка (Лидија Мирковић, Немачка 2006).

42) Радован трећи, Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Професионалац или Лари Томпсон, трагедија једне младости. Неколицину најважнијих текстова Ковачевић је написао јошу студентским данима. Исто важи и за ране филмове Слободана Шијана настале у срећној колаборацији са Ковачевићем, Ко то тамо пева и Маратонци трче почасни круг.

43) Да споменемо само чињеницу да је звук у деведесет посто српских играних филмова на аматерском нивоу и да већина српских глумаца, склона театру и епском фолклору, махом не разуме филмски медијум.

44) Тесла јесте велики проналазач и визионар, али он је себе видео као техномесију који обезбеђује бесплатну енергију за цело човечанство, комуницира са ванземаљцима и располучује планету као јабуку. Милошевић је био контроверзан, али успешан страначки вођа, али он је себе видео на челу велике и моћне европске нације која мења ток европске историје, а не исрпљене, економски заостале балканске државице са једва 8,5 милиона становника. Емир Кустурица јесте велики режисер и уметник, али он себе изгледа види као просветитеља конфучијанског типа и тако даље.

45) У овaj есеј инкорпорисана је репортажа Гоцић,‘Непоновљива неподношљивост’ Борба, 9–10 децембар 2005.

33

програм

музеј југословенске кинотеке

34

јануар 2013 програм

СЕНКЕ ЖИВЕ НОЋУ (28-31. јануар 2013)

О

висници, пробисвети, ситни криминалци и маргиналци свих врста су неретко ноћне птице. Нимфоманке, музичари, уметници - они су често сенке или само сенке својих сенки. Овај филмски репертоар нас је готово одвео у Бар код Џоа на платну кинеског позоришта сенки. Сенки наше маште, надања, стрепњи, страхова, илузија. Отисака и трагова наше борбе за опстанак или утапања у страст, пожуду, опијате. Сенки нашег радовања, дружења, лудовања. Ноћу их не само видимо, но их и наша машта размножава и дели. Играмо се сенкама као струнама или тупо налећемо на њих. Тако су у тами дружељубиве и живе, да у нама изазивају бурне хемијске процесе. Гледајући ове филмове пожелећемо да неке од њих неутралишемо а друге оснажимо. Равнодушни нећемо остати свакако. Дању их једва примећујемо, занемарујемо их, запостављамо. Под ногама су нам. Тек се у сумрак наше и туђе сенке, сенке наших предака и наших особина, издужују и маме нас. Зову у ноћ, у њихов живот. У овим филмовима и иза њих, живе ноћу заједно са нашим манама и врлинама. Пратећи трептање куртизана, лепотица, дама; махање марамицом, пером или песницом, хладним челиком, бејзбол палицом. Оне живе са плесним паровима, балетанима, степерима, скакачима, пливачима, боксерима, тркачима… Иза труба, тромбона, виолина, чинела, клавира. Манипулишу са палицама бубњара, диригената, поло играча и голфера. Сенке кокетирају са снажним и тананим поривима. Коцкарским и ниским страстима. Живе интензивно. Живе ноћу. Уз ове филмове једнако можете пити даикири, бакарди, швепс, вино или пиво и узбудљиво пратити како се сенке ругају изненадним изливима самилости оних који их по дневној светлости немилосрдно газе.

35

програм

музеј југословенске кинотеке

ЛАВИРИНТ СТРАСТИ (ШПА 1982) У овој раној Алмодоваровој кемп комедији се преплићу судбине нимфоманке Сексилије, Кети - ћерке власника радње за хемијско чишћење, Риза Нире, сина императора Тираније прерушеног у панк рокера и исламског геј терористе Садека ( у симпатичном тумачењу младог Антонија Бандераса) који се са својим истомишљеницима налази у бизарној потери за Ризом. У низу комичних ситуација се рађа љубав између Сексилије и Риза Нира која је чудна и неочекивана за обоје. Филм представља Алмодоваров крик за слободом након пада Франковог режима оличен у музици коју је аутор направио за потребе филма, као и у бројним референцама на западњачку поп културу. ПЕПЕ ЛА МОКО (ФРА 1937) Пепе ла Моко ( Жан Габен) је шармантни париски гангстер који се скрива у Алжирском округу (тврђави) Казба.Након две године проведене у Казби почиње да се осећа скучено у окружењу које му пружа уточиште од француских и алжирских снага безбедности. Покушаји полиције да Пепеа ухапсе не јењавају, а ”за вратом” му је и инспектор Слиман чврсто решен да га коначно ухвати у замку. Ту на сцену ступа Габи, прелепа париска туристкиња, која представља све оно што му недостаје. Заљубљивање у Габи изазива љубомору његове дотадашње дружбенице Инес, што ће представљати генератор будућих догађаја. ЖЕНЕ НА РУБУ НЕРВНОГ СЛОМА (ШПА 1988) Комплексно преплитање судбина бројних ликова стварају од овог филма један компликованији ”лавиринт” страсти. “Жене на рубу нервног слома” филм је којим је шпански редитељ Педро Алмодовар стекао међународни углед и поставио темеље свог препознатљивог стила - мешавине естетике намерног кича, поп-арта и дубоке везаности за шпанску културну баштину. Ово је филм у коме је редитељ дефинисао аутентични тип ”Алмодоваровске” женске протагонисткиње - независне, способне, али и несрећне у љубави. Проткан духовитим и апсурдним дијалозима, филм самоуверено прича своју узбудљиву, ироничну, црнохуморну причу. ПУЦАЈТЕ У ПИЈАНИСТУ (ФРА 1960) Други филм Франсоа Трифоа представља слободну адаптацију романа Роберта Гудиса и поред свог експериментисања са наративом у основи је тврдокорни ноар. Шарл Азнавур игра славног пијанисту, који када установи да га жена вара напушта своју успешну каријеру и престижне музичке сале како би свирао у задимљеном париском бару. Недостатак новца је аутора и филмску екипу натерао да филм снимају на улици, те је Трифо у сарадњи са Марселом Мусијем често сценарио дописивао ”у ходу” што је све додатно подцртало стриповску естетику филма. ЏУНГЛА НА АСФАЛТУ (САД 1950) ”Џунгла” је пример успешно реализованог пљачкашког филма и као такав и данас стоји као узор за филмове сличног проседеа. Савршен приказ 36

јануар 2013 програм

ликова, њихових међусобних односа, детаља везаних за процес и развој ”удруженог злочиначког подухвата” и сјајна глумачка остварења овај филм уздижу миљама изнад својих епигона. Хјустон у најбољој форми, одличан глумачки ансамбл и Мерилин Монро у једној од својих раних улога при сваком новом гледању измаме осмех на лице. ПОСЛЕДЊИ ЧОВЕК (НЕМ 1924) Остарели вратар хотела бива пребачен на место чувара тоалета. Запањен и понижен, старац се бори да настави са својим животом и као симбол професионалне части краде своју стару униформу. Револуционарна Мурнауова техника приказивања субјективног погледа и непрестано истраживање филмског простора, уз сјајну фотографију Карла Фројнда и маестралну глуму Емила Јанингса помогли су да се једна прилично једноставна и на моменте патетична прича исприча готово без употребе дијалошких картица. ПЛАВИ АНЂЕО (НЕМ 1930) Филм Јозефа фон Штернберга који је Марлен Дитрих (у улози Лоле) уздигао у звезде, адаптација је романа Хајнриха Мана чија је централна тема склоност човека ка посрнућу и снимљен је у две верзије ( на енглеском и немачком језику) које се међусобно врло мало разликују. Емил Јанингс тумачи улогу професора Рата који одлази у легло порока и разврата ”Плави анђео” како би испитао ”нездраве” опсесије својих студената и тамо потпуно неспреман подлегне Лолиним чарима. Лола је представљена као типична сурова femme fatale која тек повремено и нехотице открива своју нежну страну. Фотографија Гинтера Ритауа и успела музика Фредерика Холандера су у многоме допринеле успеху и самог филма и Дитрихове. Штернберг је као и многе његове немачке колеге у то време неговао јак, експресионистички и прилично суморан стил, који ће битно утицати на синеасте наредних генерација. ОНИ ЖИВЕ НОЋУ (САД 1948) Први филм Николаса Реја је адаптација романа Thieves Like Us и датиран је у 1948. (Исту књигу ће касније Роберт Алтман упечатљиво адаптирати средином 1970-их). Фарли Грејнџер који ће остати запамћен по својим улогама у Хичкоковим филмовима у овом наслову пружа упечатљиву улогу несигурног, уплашеног момка, док је Кети О’Донел веома убедљиво одиграла наивну младу. Реј је у овом филму користио и за то време неуобичајене снимке из хеликоптера, приказао велики дар за рад са глумцима и упркос неколицини мана, успео да направи вредно, сентиментално виђење ноар предлошка, које је већ тад указивало да се ради о редитељу посебног кова. ДАМА ПЕВА БЛУЗ (САД 1972) Дајана Рос нам надахнуто приближава компликовану личност џез даме анђеоског гласа Били Холидеј под редитељском палицом Сиднија Фјурија у филму који не достиже интензитет перформанса Росове. Филм на којем 37

програм

музеј југословенске кинотеке

су радили троје сценариста који се никада пре и никада касније готово и нису бавили овим послом, пропушта да каже нешто више о односима Били Холидеј са, за по њу веома важним људима, кључним фигурама из света џеза - саксофонистом Лестером Јангом, тромбонистом Џими Монроом са којим је била и у браку, музичким продуцентом Џоном Хамондом, те легендарним музичарима као што су Бени Гудмен, Каунт Бејзи, Арти Шо и Теди Вилсон - који су јој били важне колеге и ментори током периода обухваћеног у филму. МАКЉАЖА МЕЂУ ДАСАМА (ФРА 1955) ”Рифифи” (што је име филма под којим је познат ван француског говорног подручја) је филм о последњој пљачки коју планира група искусних преступника. Куриозитет је да је ово француски ноар који је режирао амерички редитељ који је морао да напусти САД зато што се налазио на ”црној листи”. Због одличног вођења радње и начина на који се филм ”одмотава” пред нашим очима честа су поређења са најбољим остварењима Хичкока, Луја Мала као и са Кјубриковим филмом Killing из следеће 1956. за чије делове се чини да их је познати аутор “позајмио” од свог мање познатог колеге. БАРСКА МУШИЦА (САД 1987) Мики Рорк (Хенри Кинаски) и Феј Данавеј (Ванда Билкокс) су пар какав само Чарлс Буковски и 150.000 барова у САД који носе име Бар код Џоа могу да споје. Хенри не мари за конвенције модерног начина живота и барска је ”мушица” која тек понекад успева да се ”састави” и ради оно што једино зна - да напише понеку песму или кратку причу. Остатак времена проводи са себи сличнима, губитницима и отпадницима који смисао живота проналазе у трагању за утрнолошћу у које их одводи краљ алкохол. СЕНКЕ (САД 1959) Касаветесов редитељски деби представља филмску импровизацију у џез кључу. Ликови у филму носе своја права имена из реалног живота, док су њихови односи само делимично сценаристички постављени. У центру приче су два брата и сестра афроамеричког порекла који се боре за бољи положај у свету који их окружује. Филм рефлектује међурасне тензије, а Касаветес причу гради на атмосфери Њујорка тог доба, као и на дијалогу који је готово у потпуности импровизован и у том смислу представља можда најаутентичнији поглед на beat еру. Да ли је живот више од сенке? Вук Попадић Атмосфера циклуса филмова Сенке живе ноћу биће употпуњена и пратећом изложбом. Посетиоци ће имати прилику да у Музеју Југословенске кинотеке виде изложбу одабраних кадрова из стрип албума Бар код Џоа и Били Холидеј, аргентинских аутора Хосеа Муњоза и Карлоса Сампаја.

38

јануар 2013 програм

Сусрет у Бару код Џоа

Ј

една од неразлучивих одлика усамљености јесте време. Време споро и тихо. Неизречено наглас а присутно. Присутно на лицима, где боре нису у функцији карактера, него ожиљци спољашњег света, или гримасе и грч, као реакција на свет. Ретко где су ови ожиљци тако речити као на лицима ликова аутора Муњоза и Сампаја. Теме су личне. Тичу се људи који су скрајнути у својој усамљености. Пратимо их како се крећу кроз свет и визију Њујорка двојице аутора, где је Бар код Џоа и сам лик, који представља средиште сусретања и сустизања њихових особености. Видимо Џоа, власника-сведока, али нас не интересује он, већ његов задимљени бар, песма која га прати, сенка која га твори, ликови који га посећују. Бивамо увучени у слике суморног и нервозног света који слути невољу. Ликови се каткад налазе у лимбу, видевши приказе због свог страха, каткад бивају уловљени у вртлог суровог карневала, каткад их карневал сам налази или их мрачна комора чини осетљивијим на симболе. Свеједно. То их не лишава суровог погледа камере, чак ни онда када је држе у рукама. Тишина је неретко потцртана како би кадрови говорили гласније визуелним језиком стрипа. Тишина овде постаје гласна као сама ноћ. Кадрови су лелујави као сенке, неко би рекао пијани или опојни као расположење ових прича. Налазимо се у подручју експресије, контраста, оксиморона и елипсе. У црно-белом простору рефлексије. Где, док један протагониста копни, други немилосрдно добија на тежини. Свет тавори у својој крајности. Морал је личан, обојен субјективним осећањем. Прича је већ испричана, ово је само нов глас, промукао, слутимо у вињети на почетку сваке епизоде, где видимо усне, преливену криглу, наслов приче и две цигарете оних спремних да слушају... Бивамо део Бара код Џоа... Кога смо све тамо срели у жамору, песми и слици?! Муњоза и Сампаја, свакако. Што је сусрет причања вредан или причањем надахнут. Шта налазимо? Приче које ћемо још дуго слушати пошто положимо стрип поред себе, слушајући његове слике. Мирослава Вуковић

39

програм

музеј југословенске кинотеке

In memoriam

Злата Петковић (1954 – 2012)

П

ОСЛЕ краће болести, у Београду је преминула глумица Злата Петковић. Публика је памти по Марији из “Отписаних”, а колеге по доброти. Јавност је поделила драму њене породице и колега, уз наду да ће незаборавна лепа Марија из “Отписаних” ипак победити. Нажалост, стање се нагло погоршало, толико да ни операција није помогла. Смрт је била јача. Једна од најомиљенијих драмских уметница некадашње Југославије, чланица Југословенског драмског позоришта, рођена је у Сврљигу 1954. године. Основну школу завршила је у Смедереву, где је и похађала и гимназију. После једне аудиције 1970. године, понуђено јој је да учествује на избору за најлепшу тинејџерку Југославије у Загребу, на којем је изабрана за прву пратиљу. Ова титула омогућила јој је да оде на светски избор одржан у Токију, на којем је постала мис фотогеничности. Епитет најлеше тинејџерке донео јој је и прву улогу, у филму “Бубашинтер” Милана Јелића. Тада је и 40

јануар 2013 програм

одлучила да се упише на Академију драмских уметности у Београду, али је одустала, иако је ушла у ужи избор, јер је била тек у првом разреду гимназије. На Академију се ипак уписала после средње школе и завршила је у класи са Богданом Диклићем, Љиљаном Стјепановић, Снежаном Савић, Ивицом Клеменцом, Радошем Бајићем и Лазаром Ристовским. Одмах по дипломирању, редитељ Александар Ђорђевић понудио јој је улогу Марије у филму и серији “Повратак отписаних”, која ју је винула међу звезде. На сцену ЈДП први пут је стала 1978. Играла је Росину у представи “Трилогија о летовању”. Уследиле су “Романтичне ћуди”, “Раскршће”, “Маратон”, “Покојник”, “Комунистички рај”, “Сеобе”, “Туце свилених чарапа”, “Ведрине и ватре”, “Ваљевска болница”, “Револуција светих девица”, “Не очајавајте никад”, “Флорентински шешир”, “Буре барута”. У њену филмографију, поред “Бубашинтера”, улазе и “Вагон Ли”, “Партизанска ескадрила”, “Отписани”, “Браво маестро”. Незаборавна је и њена улога у култној серији “Грлом у јагоде”. Иза ње је остао син Гвозден, из првог брака, који није дуго трајао, и син Андреја из брака са композитором Сањом Илићем. БРАНКО ЦВЕЈИЋ: ПЛЕМЕНИТА ОТИШЛА је Злата, која је била златна у сваком смислу. Није била само изузетно лепа, мада је била једна од најлепших појава код нас и у позоришту и на филму и телевизији, већ и у свему изузетна. Када сам недавно чуо да се разболела, био сам веома тужан, а та туга сада је још већа. Ипак, хоћу да је се сећам као дивне, лепе и племените жене. ГОРЧИН СТОЈАНОВИЋ: ОБАСЈАВАЛА ОСМЕХОМ ШОК је огроман. Вест ме је затекла на гостовању ЈДП у Румунији. Злата није била само једна од најлепших жена са ових простора него и потврђено добра глумица, мајстор комедије. Памтим њене улоге у представама “Не очајавајте никад”, у режији Мирослава Беловића, и “Туцету свилених чарапа” у режији Стеве Жигона. Злате ћемо се сећати и као особе чији су ведрина и препознатљив осмех обасјавали сваку екипу представе у којој је играла. ВОЈА БРАЈОВИЋ: ДИВНА ЉУДСКА ПРИРОДА МОЈЕ прво реаговање када сам се чуо са њеним супругом Сањом Илићем било је: отишло је наше злато. Једна таква лепотица и глумица нема замену. Важно је истаћи, а то могу да потврдим пре многих јер сам са њом радио и на телевизији и у позоришту, да је поред фасцинантне лепоте, Злату красила и дивна људска природа. Зато је било вишеструко задовољство са њом радити и стварати. Била је у сваком тренутку дивна и позитивна особа.

41

програм

музеј југословенске кинотеке

In memoriam

Ксенија Јовановић (1928 – 2012)

П

рвакиња Народног позоришта у пензији Ксенија Јовановић, добитница Добричиног прстена и низа других престижних награда за улоге у класичном и савременом репретоару, преминула је 1. децембра у 84. години у Београду. Према сопственом сведочењу, уметнички век провела је, у извесном смислу, као “вук самотњак”. То је био њен императив, њен избор, знала је да се то плаћа, и није жалила због тога. Ћерка глумачког пара Ирене и Бранка Јовановића, Ксенија Јовановић рођена је 6. јуна 1928. у Сарајеву. Рано детињство је провела код мајчиних родитеља у Скопљу и Београду, где јој је деда Мило Иличковић био генерал, лекар, начелник у војној болници. Бабушка - Клаудија Лукашевич, по којој је била и руског порекла, веома је утицала на њено разумевање првих појмова и односа према животу. Завршила је два разреда основне школе у Сарајеву, потом се са родитељима одселила у Нови Сад, где је наставила школу до 1939. године да би се потом са родитељима преселила у Београд, где је и матурирала у Четвртој женској гимназији. Најпре је студирала Економски факултет годину дана, а потом Високу филмску школу коју је водио Вјекослав Афрић. По завршетку, постала је члан филмског позоришта при “Авала филму”, које су водили Јован Кулунџић и Александар Огњановић. Прву филмску улогу остварила је 1949. у филму “Барба Жване”. Снимила је и филм “Прича о фабрици”, који је био прво редитељско остварење Владимира Погачића. Затим је, у Београдском драмском позоришту заиграла у алтернацији са Олгом Ивановићем у представи “Инспектор је дошао”. Ангажман у БДП-у добила је 1951, да би после десет година прешла у Народно позориште у Београду и ту остала до данас, иако је у пензију отишла 1989. Радила је са многим редитељима, међу којима су Јован Бата Путник, Предраг Динуловић. Хуго Клајн, Бојан Ступица, а највише са Арсом Јовановићем и Видом Огњеновић. Међу улогама Ксеније Јовановић су: Ерзилија (Оденути наге Л. Пирандела), Елизабета (Лов на вештице, А. Милера), Краљица Наталија (Конак М. Црњанског), Бароница Кастели (Господа Глембајеви М. Крлеже), Констанца (Дуги живот краља Освалда В. Лукића), Јокаста (Едип Софокле), 42

јануар 2013 програм

Бернарда (Дом Бернарде Албе Ф.Г.Лорке), Жена А (Три високе жене Едварда Олбија), Хекуба (Тројанке Еурипида), Пишчева мајка (Мамац Д. Албахарија) Старија дама (Судија В. Моберга), Мајка бега Пинторовића (Хасанагиница Љ. Симовића), Тетка Даца (Госпођа министарка Б. Нушића), Софија Петровић, жена која чека визу ( Говорница Ј. Марковића), Маркиза де Мертеј (Опасне везе Ш. де Лакло, К.Хемптон, К. Милер)... Гостовала је у ЈДП-у, Звездара театру, Атељеу 212, као и у више пројеката у Театру поезије. Од 1953. до 2004. године снимила је 210 радијских улога захваљујући, између осталих квалитета, и боји гласа. Ксенија Јовановић добитница је многобројних награда после шест деценија успешно оствариваних улога. Између осталог, добила је Добричин прстен - награду за животно дело 2007. године, Плакету са ликом Добрице Милутиновића, две Стеријине награде, Орден Светог Саве другог реда, Орден рада са златним венцем, највише признање Народног позоришта - Плакету Народног позоришта, награду “Раша Плаовић” за улогу Жене А у “Три високе жене” Едварда Олбија, као и годишње награде Народног позоришта и Југословенског драмског позоришта. На свечаном уручењу Добричиног прстена 2007. године изразила је задовољство што је, после десетак година кандидовања, коначно успела да добије то признање за животно дело Удружења драмских уметника Србије. Ксенија Јовановић рекла је тада да је годинама била заобилажена и да је била толико изненађена вешћу о награди да је казала председнику жирија Владимиру Андрићу да је добро што је седела када ју је обавестио. Ксенија Јовановић рекла тада и је да је воз њене генерације већ прошао, без Бранислава Циге Јеринића, Татјане Лукјанове, Славка Симића.., али да је она ипак “успела да се прикачи на последњи вагон”. Жири је истакао да Ксенија Јовановић представља срећан спој професионализма, дубоког надахнућа, хистрионске проницљивости, константног полета и велике марљивости.

(SEECult.org)

43

програм

музеј југословенске кинотеке

44

јануар 2013 програм

In memoriam

Рави Шанкар (Ravi Shankar, 1920 – 2012)

Ч

увени музичар и композитор Рави Шанкар, који је прославио индијски инструмент ситар и представио га Западу, преминуо је у 92. години живота. Шанкар је умро у Јужној Калифорнији, а последњих неколико година је имао проблема са срцем. Троструки добитник Греми награде је био славан и због своје сарадње са Битлсима, али и појављивањима на Монтереј фестивалу 1967. године и на Вудстоку. Индијски премијер Манмохан Синг је у званичној Твитер поруци рекао да је Шанкар „национално благо и глобални амбасадор индијског културног наслеђа“. Џонс.

Шанкарова кћерка је такође Греми добитница - певачица Нора

Свој последњи концерт је одржао 4. новембра са кћерком Анушком у Лонг Бичу. Дан пре операције, на коју је морао да иде, номинован је за Греми награду, за свој последњи албум „The Living Room Sessions, Part 1“. Шанкар је популарисао индијску музику кроз рад са виолинистом Јехуди Мењухином, и Битлсима, крајем 1960-их. Он је био инспирација Џорџу Харисону да научи да свира ситар, али и да ливерпулски чупавци сниме песме као што су биле „Norvegian Wood“ (1965) и „Within You, Without You“ (1967). Управо је познанство са Харисоном и довело до његовог наступа на Монтереју и Вудстоку. Када је 1972. године одржан „Концерт за Бангладеш“, Рави Шанкар је већ био познато име на западу. Био је талентован човек, па је поред музике за филм „Ганди“ (1982), за који је био номинован за Оскара, написао неколико књига и поставио више театарских продукција

45

програм

музеј југословенске кинотеке

БИО ЈЕДНОМ ЈЕДАН БИОСКОП

У ДОМУ ЈНА, НЕКАДА РАТНИЧКИ ДОМ

У

Београду, са источне стране Народног позоришта, саграђен је тридесетих годинс ХХ века Ратнички дом. Надахнути идејом о заједничком дому у коме би се окупљали, евоцирали успомене на ослободилачке ратове 1912 – 1918, али и приређивали изложбе и држали предавања млађима, официри и резервни официри Краљевине Југославије су личним донацијама прикупили средства за изградњу овог дома. На конкурсу за идејно решење Ратничког дома, 1929. године је победио пројекат архитеката Живка Пиперског и Јована Јовановића. Београдска општина је одмах изашла у сусрет бившим ратницима и поклонила им за изградњу Ратничког дома земљиште бившег велосипедског клуба на углу Француске и Улице Браће Југовића. Изградња је полетно започета, али како то обично бива, понестало је финансијских средстава. У помоћ је прискочио краљ Александар I Карађорђевић приложивши готово трећину потребне суме за завршетак Ратничког дома. Саграђен у романтичарском стилу, с кулом која асоцира на ратничку прошлост Београда, али и сахатом који наговештава једно ново време. Дом је одмах у својих седам репрезентативних сала отпочео војну и културну делатност. Нажалост, сахат на кули Ратничког дома није дуго година откуцавао слободно време, јер се ту 1941. године уселила злогласна немачка окупаторска организација Гестапо. Шта су зидови и подруми овог дома видели за време четворогодишње окупације Београда, можемо само наслутити. Руско-партизанске јединице 20. октобра 1944. године ослобађају Београд, дако да је Ратнички дом убрзо могао наставити своју делатност, али сада под називом Дом ЈНА. Организоване су изложбе, семинари и концерти у духу „изградње новога човека“. У једној од седам сала прорадио је и биоскоп са најновијим„Филипслвом“ кинопројекторима. На репертоару су руски филмови, а убрзо и домаћи („Славица“, „Живјеће овај народ“ и други). Репертоар биоскопа је дуги низ година водио капетан Пера Бакарић, доброћудан, али опрезан човек. Увек би када је долазио у Кинотеку по неки ратни филм, питао да ли у њему има нечег провокативног. На опшпту жалост љубитеља филма у Дом ЈНА су, на биоскопске пројекције могли да уђу само војна лица и чланови њихових породица. Временом је ова забрана скинута, па смо и ми „обични“ гледаоци могли да посећујемо биоскоп, а преко лета башту на крову зграде, рај за пушаче.

46

јануар 2013 програм

Ваља поменути да садашњи Дом војске Србије има збирку од преко 1500 уметничких дела наших познатих аутора, као и да је под заштитом државе као институција од посебног значаја. Ми који смо волели да посећујемо биоскоп дома ЈНА, а који одавно не ради, када нас пут туда нанесе, уздахнемо сетно као људи које зграда или градски сквер подсети на место на коме смо устрептало очекивали вољену особу, а које више нема у нашем поодмаклом животу. Слободан Жујевић

47

програм

музеј југословенске кинотеке

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 791.43 ПРОГРАМ / Музеј југословенске кинотеке ; уредник Динко Туцаковић. - 1997 (јануар) . - Београд : Музеј југословенске кинотеке, 1997- (Београд : Драслар партнер). - 24 cm Месечно.

ISSN 1820-6549 = Програм (Музеј југословенске кинотеке) COBISS.SR-ID 117886215

48