Razumevanjem do tolerancije, projekat UG Glas Opova podržan je od strane Ministarstva za kulturu i i

Glas Opova – Ministarstvo kulture i informisanja: PROJEKAT „RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE“ Opovo, 19. jun 2014; Kao i prethodne godine i tokom 2014. g. nastavlja se saradnja između UG „Glas Opova“ i Ministarstva za kulturu i informisanje. Na konkursu resornog ministarstva Programa iz oblasti informisanja, Ministarstvo je pozitivno ocenilo naš projekat pod nazivom „RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE“ , koji će sa njihove strane biti sufinansiran u visini od 70% ukupnih troškova projekta.

Projekat se sastoji od kreiranje i objavljivanje posebne rubrike, koja će se sastojati od serije reportaža čije će teme biti problemi i status pojedinaca i grupa koji se nalaze na društvenoj margini i često podložni otvorenoj ili latentnoj diskriminaciji.

Na osnovu dugogodišnjeg izveštavanja i novinarsko – istraživačkog iskustva, kao i saradnjom sa Centrom za socijalni rad Opovo, školskim pedagozima, lokalnim udruženjem paraplegičara i kvadriplegičara zaključili smo da je u većoj ili manjoj meri problem prisutan ali da se ove teme uglavnom zaobilaze ili se površno i neadekvatno pominju i analiziraju. Činjenica je da u školama postoji vršnjačko nasilje (o čemu je Glas Opova izveštavao), da je broj alkoholičara i posebno narkomana u opštini Opovo znatno povećan, kao i da latentno postoji nerazumevanje prema osobama drugih verskih konfesija i nacionalnosti. Opština Opovo spada u grupu nerazvijenih opština i u pitanju je mala i ruralna sredina, zbog čega su ovakvi problemi najčešće tabu teme i vrlo često prikrivaju.

Kako je u pitanju ruralna i relativno patrijarhalna sredina otvaranjem problema, konstatacijom da problem postoji i javnim prezentovanjem kroz neposredne primere, analize, statistike, ali i konkretnim predlozima kroz javnu medijsku raspravu i dijalog, smatramo da se, možda problemi ne mogu iskoreniti, ali svakako pokrenuti sa „mrtve tačke“ tako što će se probuditi javna svest, kao i ustanove i institucije koje se neposredno ili posredno uključene u ove oblasti društva.

Projekat ima dve osnovne faze: 1. Prikupljanje i obrada podataka i informacija; 2. Kreiranje reportaža i njihovo objavljivanje. Projekat obuhvata četiri teme: vršnjačko nasilje, osobe sa invaliditetom, bolesti zavisnosti i versko – nacionalna netrpeljivost. Projektom je predviđeno objavljivanje po dve reportaže mesečno na svaku od četiri teme (četiri meseca – osam reportaža). Prva reportaža u okviru teme odnosiće se na razgovore sa neposrednim učesnicima pripadnicima pomenutih grupa i njihovim iskustvima (fizički ili psihički zlostavljan učenik od strane vršnjaka, kvadriplegičar, alkoholičar ili narkoman, pripadnik manjinske nacionalnosti ili verske grupe), dok će druga reportaža u okviru teme obrađivati opšti problem na lokalu tj društveno – struktuirani defekt, analizu, statistiku i iskustva organizacija, udruženja, institucija i ustanova koja se bave tim problemima

Razumevanjem do tolerancije (1): BIĆU NA NOGAMA IZ INATA

Opovo, 07. jun 2014; Projekat RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE sufinansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Ponekad vas sagovornik ostavi bez reči. Iscrpi vam sve emocije i jednostavno vas „natera“ da se zamislite i ućutite. A upravo takva situacija je nastala nakon što sam saslušao priču našeg sugrađanina Dragana Brusina. Postavio sam na samom početku par uvodnih pitanja, a onda, ne primećujući da je prošlo nekoliko časova, sedeo bukvano „zakovan“ za stolicu, preživljavajući njegovu životnu priču. Kada je završio, emocije su mi se potpuno pomešale, tako da sam istovremeno osećao i respekt i gorčinu.

Zbog specifične profesije i beneficiranog radnog staža, Dragan Brusin je relativno mlad, u pedestoj godini života, dobio status penzionera. Pred njim je bio život. Skladna porodica, odrasli sin i ćerka, tako da je mogao je da se posveti svojim velikim životnim strastima – pecanju i sviranju u tamburaškom orkestru. Život jeste bio pred njim, ali sudbina je imala drugačije planove za njega.

Rano ujutro 1. novembra 2010. godine otišao je na mobu kod prijatelja kako bi postavili izolaciju na fasadi njegove kući. Već ranije dobro uverziran u ovu vrstu građevinskih radova, Dragan se našao na najvišem nivou skele, koja je uzgred bila izuzetno neuslovna. Umesto da učine nešto po tom pitanju,

nastavili su sa radom. U jednom trenutku, okliznuvši se na izvitoperene daske skele, Dragan gubi ravnotežu i pada sa visine od 5,5 metara. Ne samo što je pao na leđa, već je pao i na stepenište.

- Odmah mi je sve bilo jasno. Noge nisam osećao i bio sam svestan da je u pitanju teška povreda kičme.

Uspeo sam da kažem prisutnima da me ne pomeraju i u sebi se pomolio, priseća se tog kobnog događaja Dragan.

Vrlo brzo je stigla hitna pomoć i sreća u nesreći je, da je lekarska ekipa vrlo profesionalno i stručno izvršila imobilizaciju i transport. Draganu je dijagnostikovan prelom kičme i odmah je na Banjici operisan.

- Prvo što sam doktora upitao nakon što su me probudili iz anestezije bilo je da li ću ikada više moći da hodam. Ni sada ne znam da li je samo želeo da me umiri ili je zaista tako mislio, tek njegov pozitivan odgovor sam shvatio kao svoju obavezu i cilj u budućnosti, objašnjava Dragan.

Međutim, do tog cilja predstojao je dug i nadasve težak put. Nesnosni bolovi na kičmenom stubu, dva polomljena rebra koja su kasnije nagnječila i izazvala vodu u plućima, beskonačni dani ležanja u krevetu gde je jedina perspektiva pogled u plafon, obeležili su prve nedelje u bolnici. Dragan se dobro seća svakodnevnih razgovora sa nevoljnikom, koji je ležao u krevetu do njega, bez ikakve percepcije jedan o drugom osim glasa.

Nastavak ove storije je priča o izuzetnoj volji jednog čoveka da prohada i savlada svoju nesreću. Priča o njegovim svakodnevnim naporima gde se smenjuju psihološke krize sa željom da pobedi nepobedivo. Ali prvo je morao da se izbori sa svojim potpuno atrofiranim mišićima koji su morali da se vrate u funkciju.

- Problem nije bio samo u atrofirarnju mišića, jer sam sa povredom izgubio (zaboravio) i neke moždane funkcije, tako da sam bukvalno morao ponovo da učim da pomeram mišiće, objašnjava nam Dragan.

- Vežbao sam i imaginarno, tako što sam u mislima, kao da je u pitanju realnost, pomerao određene mišiće i delove tela.

Usledile su razne vežbe za ojačavanje leđnih mišića i mišića ruku kako bi mogao da dođe u sedeći položaj, a kasnije i da koristi kolica. Podizanje u sedeći položaj je, kako sam kaže, u tom trenutku bio potpuno novi svet nakon „beskonačnih“ dana gledanja u plafon. Drugačiji rakurs, pogled kroz prozor i kasnije izlazak iz sobe, bili su pravi doživljaj nakon mukotrpnog ležanja.

Iz „Banjice“ Dragan prelazi u Institut za rehabilitaciju u Sokobanjskoj, gde nastavlja sa fizikalnom i elektro terapijom. Njegova upornost i pozitivan stav daju i prve rezultate. Samo dva meseca nakon povrede, Dragan je uspeo da napravi pokrete prstima na nogama, što je po rečima lekara bio izuzetan napredak i svojevrstan medicinski fenomen. Međutim, boravak u rehabilitacionom centru je bio ograničen jer se u ovom periodu Brusin susreo sa drugačijim vidom problema, a to je administracija. Problemi su nastali oko osiguranja i PIO fonda jer je on stanovnik Pokrajine.

- Dok su nosioci republičkog osiguranja ostvarivali pomoć i negu bez problema, mi iz Vojvodine stalno smo morali da se obraćamo nekim komisijama, rezignirano kaže Dragan. Rehabilitacioni centar u Sokobanjskoj mi je bio veoma važan u procesu oporavka, kako zbog terapije, tako i stručnosti i zaista fenomenalnog odnosa ljudi koji tamo rade. Nažalost, u Sokobanjskoj sam uz puno peripetija uspeo da ostanem sedam meseci.

Posle Sokobanjske, Dragan odlazi u Selters banju, nastavlja sa upornim vežbama i terapijama što je rezultiralo da konačno stane na štake.

-Osećaj, predivan i čudan. Kao što sam već pomenuo, morao sam ponovo da učim kako da pomeram mišiće, kao i razne druge funkcije u vezi pokreta. Međutim, i banja je imala svoja ograničenja, tako da sam vežbe nastavio kući. Moje zdravstveno stanje se poboljšavalo, zbog težine povrede sporo, ali je napredak bio evidentan.

U međuvremenu, učlanio se u Udruženje paraplegičara i kvadriplegičara Opovo, gde se kroz druženje sa sličnima njemu, navikavao na novi život, a kroz sportske aktivnosti i takmičenja ostvario zapažene rezultate u kategorijama osoba sa invaliditetom.

A onda iznenada, Draganu se ponovo svet okrenuo naopako. U martu, 2012. godine, tešku saobraćajnu nesreću doživljava njegov sin i zadobija gotovo identičnu povredu – prelom kičme.

- Sve mi se u jednom trenutku potpuno srušilo. Sopstvenu nesreću sam mogao da prihvatim i da se borim s njom, ali sinovljevu, nikako.

Da zlo bude veće, Draganov sin Damir je umesto u prvih 24 časa operisan tek nakon devet dana što je sa medicinskog stanovišta nedopustivo. Razlog je bio nedostatak potrebnih fiksatora u Kliničkom centru Beograd. Međutim, nakon što je Dragan u očaju posegnuo za nekim svojim kontaktima da bi ubrzao operaciju, volšebno je sve pronađeno i operacija urađena, ali sa posledicama koje su rezultirale tolikim odlaganjem.

- Ne znam šta je bio razlog ovolikom odlaganju. U ovakvim slučajevima, bolnice ako nisu tehnički i medicinski u mogućnosti da izvrše operaciju, pacijenta šalju na drugu kliniku ili traže pomoć i saradnju.

Ovog puta Dragan je prolazio kroz lični pakao i potpuno je izgubio volju i entuzijazam koji je do tada imao. Prekinuo je sa vežbama i jedina briga je bila njegov sin, koji se zbog povreda nalazio u veoma kritičnom stanju i životno ugrožen.

Danas, četiri godine nakon sopstvene i dve godine nakon sinovljeve nesreće, i jedan i drugi se nalaze u invalidskim kolicima. Oporavak teče sporo, ali Dragan kaže da mu je najbitnije da je Damir preživeo.

Pokušava da mu ulije njegovu upornost i pozitivan stav prema životu. Dragan je pre tri meseca ponovo počeo da vežba ali kako kaže, bez onog žara koji je nekad imao. Međutim, i pored toga poručuje – BIĆU NA NOGAMA IZ INATA. Pored Draganove borbe sa posledicama povrede, drugi deo ove priče se odnosi na društveni aspekt, odnosno relacije između osobe sa invaliditetom i društva.

- Hteli da priznamo ili ne latentna diskriminacija postoji. Možda je to pre svega zato što ne pripadamo redu ekonomski razvijenih država ali situacija je takva, smatra Dragan.

Sa prvim problemima susreo se već na početku tokom rehabilitacione terapije. U pitanju su već pomenuti PIO Fond i osiguranje, jer pokrajinski osiguranici imaju status kao da žive u drugoj državi. Da bi ste ostvarili prava na lečenje, odlazak u banju, tuđu negu pomoć, nabavku pomagala i lekova, morate proći na desetine komisija, gde vas bezbrojno puta šalju od šaltera do šaltera, gde opet svako ima svoje tumačenje zakona. Dragan kaže da je tokom ove četiri godine pokušavajući da ostvari svoja prava postao stručnjak za zakonske odrednice.

- Prve godine još i nešto možete da ostvarite, ali kasnije ste uglavnom prepušteni sami sebi. Ja već 4,5 godine pokušavam da ostvarim dodatak na tuđu negu i pomoć, koji se dobija na osnovu invalidnosti u procentu od 100% po jednom osnovu, a koji mi po zakonu pripada. Kvalitetna pomagala su preskupa, a o lekovima i da ne govorim. Zamislite kako je u kući sa dve muške glave koje se nalaze u invalidskim kolicima. Samo moja supruga zna kako je to.

Dragan ističe i značaj porodice i okoline. Izričito je zahtevao da ga niko ne sažaljeva. Razumevanje da ali sažaljenje nikako.

I pre nesreće sam imao prijatelje koji su se nalazili u invalidskim kolicima. Mislio sam da ih razumem ali tek kada sam i sam postao jedan od njih shvatio sam šta to znači i sa kakvim se problemima susreću.

Nažalost, nama je svaki stepenik i svaka bankina prepreka i sa tim se susrećemo na svakom koraku. U

našoj opštini tek nekoliko javnih ustanova (opština, dom zdravlja, škola, policijska stanica i hotel) imaju rampe za invalidska kolica. Na drugim mestima ne možemo bez tuđe pomoći. Većina toaleta su neuslovni jer jednostavno ne možemo u kolicima ući. To su samo neka zapažanja, a ima toliko sitnica ali i krupnih stvari koji nam onemogućuju da koliko – toliko normalno funkcionišemo u svakodnevnom životu.

Ipak, Dragan ne posustaje. Nastavio je da svira u tamburaškom orkestru, a i pored svega što ga je zadesilo, još uvek je nasmejan i pozitivan.

- Depresija i predaja su najveći neprijatelji osoba sa invaliiditetom. Jednostavno morate prihvatiti novo stanje ali i istovremeno biti uporni u borbi da svoj život stalno poboljšavate. I kada mi je bilo najteže u vreme boravka po bolnicama, uvek sam bio pozitivan, zbijao šale sa lekarima i pacijentima, takoda su se mnogi čudili odakle mi toliko entuzijazma. Vreme ne mogu vratiti unazad, ali zato mogu živeti svoj život bez predaje i sa dostojanstvom, završava svoju priču i poručuje Dragan Brusin.

Autori reporte탑e: projektni tim Glas Opova

Razumevanjem do tolerancije (2) ARHITEKTONSKE BARIJERE NAJVEĆI PROBLEM, A SVE ŠTO TRAŽIMO JE ŠANSA Opovo, 25. jul 2014; Na prvi pogled možda nije jednostavno odgovoriti na pitanje ima li diskriminacije prema osobama sa invaliditetom. U bukvalnom smislu, kao što su mržnja, otvorena netolerancija i slično, diskriminacija zaista ne postoji. Međutim, u nekom latentnom obliku, kao što je nerazumevanje pojedinaca, pa čak i društva, ona je na razne načine svakodnevno prisutna. Možda je, nama zdravima ona neprimetna, ali ljudima koji su primorani da se kreću u invalidskim kolicima ili se koriste raznim drugim pomagalima, itekako primetna. Povodom toga, iskreno je bilo priznanje našeg sagovornika iz prethodne reportaže ovog serijala Dragana Brusina kada je rekao da je dok je bio zdrav prema ljudima u invalidskim kolicima osećao iskreno saosećanje ali da je to daleko bilo od pravog razumevanja.

Sa kakvim se problemima sreću u svakodnevnom životu, kako se organizuju, šta čine oni a šta čini društvo da se njihov položaj poboljša i kakva je situacija po tom planu u našoj opštini, razgovarali smo sa predsednikom Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Opovo Savom Lazinom.

Pedesetpetogodišnji Sava Lazin iz Barande je u invalidskim kolicima od svoje 18 godine. Ali Sava je i nakon nesreće nastavio svoj život. Svojevremeno je bio uspešan sportista i državni reprezentativac, društveno angažovan, a poslednjih godina uspešno politički aktivan što mu je pomoglo da preko Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Opovo, čiji je pokretač i osnivač, puno toga učini za ljude slične njemu.

Udruženje je osnovano 2007. godine, a od naredne godine i član Saveza paraplegičara Srbije. Udruženje broji 16 članova, mada na teritoriji naše opštine živi preko 90 osoba sa različitim vidovima invaliditeta, od čega je sedam paraplegičara i kvadriplegičara.

- Činjenica je da Udruženje ima izvanrednu saradnju sa lokalnom samoupravom, ističe Lazin. Osim što smo budžetski korisnici, opština nam pruža razne vidove pomoći u organizaciji naših aktivnosti, pomoći pojedincima, kao i stručno – kadrovsku pomoć u pripremanju, pisanju i realizaciji raznih projekata. Jedan od takvih projekata je rekonstrukcija objekta stare škole gde smo dobili kompletno uređen prostor za radne i društvene prostorije. Da nema te saradnje i razumevanja, Udruženje bi verovatno bilo samo slovo na papiru, smatra Sava Lazin.

Jedno od primarnih aktivnosti Udruženja su akcije i projekti u kojima su uključena deca školskog i predškolskog uzrasta. Njihov cilj je upoznavanje dece sa osobama sa invaliditetom i uspostavljanje neposrednog kontakta i na taj način u budućnosti formirali svoje kulturne modele i sisteme vrednosti zasnovane na razumevanju i toleranciji, odnosno stvoriti društvo jednakih šansi i jednakih vrednosti.

U Udruženju ističu da su problemi sa kojima su susreću osobe sa invaliditetom brojne. Put do ostvarivanja svojih prava često je povezan sa beskonačnom „administracijom i papirologijom“. Kvalitetna kolica i pomagala su preskupa, lekovi takođe, a većina paraplegičara i kvadriplegičara zavise od pomoći koje dobijaju, bilo od svoje porodice ili posredno od „države“. I pored raznih vidova programa teško se zapošljavaju. Oni koji su bolje finansijski situirani još i mogu normalno da egzistiraju, međutim kod

većine to nije slučaj. Zbog vezanosti za kolica i pomagala imaju ograničen dijapazon radnih mogućnosti tako da je zapošljavanje vezano i za obrazovanje, ali većina njih, što zbog bolesti i sticaja okolnosti, nema adekvatno obrazovanje. Nažalost ovo je najčešći slučaj sa paraplegičarima i u našoj opštini ali i u celoj državi.

Ipak, kao najveći problem Sava Lazin ističe arhitektonske prepreke.

- Kretanje u kolicima nam je veoma ograničeno. Svaka bankina i stepenište za nas je gotovo nepremostiva prepreka, kaže Lazin. Radnje, apoteke, banke, kafići, pa i sami parkovi mahom nisu prilagođeni osobama sa invaliditetom. Glavni problem je svest ljudi, odnosno odsustvo percepcije za druge ljude. Objekti bez rampe su nepristupačni, ne samo osobama sa invaliditetom, već i recimo trudnicama. Ne može žena sa malom bebom doći u kupovinu i ući sa kolicima u radnju. Jednom rukom da drži korpu, drugom bebu i da pazari pritom. Teško izvodljivo, zar ne?

Od Save saznajemo da su jedna od većih prepreka i širina vrata.

- Potrebno nam je svega deset centimetara. Vrata su obično 60 centimetra široka, dok je standard u širini invalidskih kolica 64 centimetra.

Kada se izgradi objekat prikladan za osobe sa invaliditetom, taj objekat je pristupačan za sve. Međutim i po pitanju arhitektonskih barijera malo je potrebno da bi se problemi rešili. Postoje objekti koji poseduju rampe što je dobar pomak, međutim to je i dalje na veoma niskom nivou. U našoj opštini rampe za invalidska kolica su izgrađena na zgradama opštine, hotela, škole, doma zdravlja, policijske stanice I budućeg objekta PIO RZZO.

- Ljudi ne shvataju koliko je teško osobama sa invaliditetom, ma koliko se oni trudili da to ne ispoljavaju.

Premalo se pažnje obraća na njih. Mnogi ljudi nisu svesni činjenice da smo svi u grupi kojoj preti potencijalna opasnost od invaliditeta. Svi mi se krećemo u saobraćaju, radimo na više ili manje opasnim radnim mestima, pa na kraju krajeva samo mokro kupatilo može predstavljati problem.

Mnogim osobama sa invaliditetom se svakodnevno ruši samopouzdanje sitnicama, gde oni ne mogu sami sebe da služe, te se samim tim ne osećaju kao deo društva. Koliko puta se dogodi da se parkirate preblizu pored automobile koji nosi oznaku da je vozi osoba sa invaliditetom. U takvim situacijama čovek u kolicima jednostavno ne može prići svojim kolima.

-Uspeli smo da od objekta koji je bio oronuo i ruglo sela stvorimo funkcijonalan objekat. Dobili smo prostor koji može služiti ne samo osobama sa invaliditetom već i osobama koje nemaju invaliditet, a zadesila ih je neka nesreća pa nemaju gde. Primer za to su osobe iz Obrenovca koje su ovde bile smeštene. Sve to je rezultat druge šanse koje smo dobili od opštine. Mi smo smatrali da možemo da preuredimo objekat u funkcionalnu zgradu, dobili smo šansu i iskoristili smo je što se i vidi. Dakle sve što tražimo je šansa, šansa da pokažemo za šta smo sposobni bez obzira što smo vezani za invalidska kolica, smatra predsednik Udruženja paraplegičara i kvadriplegičara Opovo Sava Lazin.

Razumevanjem do tolerancije (3): DRUGA ŠANSA SVETISLAVA JOVANOVIĆA DRUGA ŠANSA SVETISLAVA JOVANOVIĆA Opovo, 23. avgust 2014; Svakog jutra tokom sedam dana u nedelji Svetislavu Jovanoviću iz Opova budlilnik zvoni u 3:30h.

Sledi umivanje, spremanje i odlazak na autobusku stanicu odakle „lastom“ putuje za Beograd. Zatim pešačenje do Bulevara kralja Aleksandra gde u vračarskoj podružnici preuzima svoj alat i kreće na posao. Svetozar radi u Gradskoj čistoći Beograd i njegov rejon je pomenuta vračarska ulica za koju je sa svojim kolegama svakog dana zadužen da čisti i održava. Vredan je i nikada ne kasni. Svetislav se ne žali puno. Nije mu teško rano ustajanje, ne smeta mu putovanje autobusom, ne žali se na posao ali mu teško pada što ni posle devet godina rada u ovoj firmi još uvek nema status stalno zaposlenog. A kada će i da li će ga ikada dobiti, samo sleže ramenima nadajući se da će to ipak biti uskoro.

Svetislav ima 42 godine i „glava“ je petočlane porodice koju čine supruga Petra i tri kćeri od 19, 18 i 9 godina. Supruga ne radi, dok su dve starije kćeri od kojih je jedna krojačica, a druga trgovac prijavljene u Nacionalnoj službi za zapošljavanje i traže posao. Svetislav radi u pomenutoj Gradskoj čistoći Beograd gde je na statusu Ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Ugovor produžuje na svakih šest meseci što je, nažalost praksa u mnogim srpskim firmama i ustanovama.

Poslednjih meseci radi bez slobodnog dana, nema pravo na godišnji odmor, a kako bi dodatno zaradio, po povratku s posla odmah odlazi u nadnicu gde svojim trimerom kosi travu svakome ko ga unajmi.

Upravo to je bio razlog zbog kojeg nikako nismo mogli da uradimo razgovor tokom avgusta jer Svetislav jednostavno nije bio dostupan. KonaÄ?no, dogovorili smo se da jednog popodneva napravi polusatnu pauzu izmeÄ‘u posla u Beogradu i Opovu kako bi smo obavili kratak razgovor i fotografisanje za naĹĄu rubriku Razumevanjem do tolerancije.

Jovanovići žive u iznajmljenoj staroj kući od naboja za koju plaćaju kiriju od 50 evra. Na pojedinim mestima zidovi i tavanica su u alarmantnom stanju, ali kako kažu za bolje nemaju novca. Kuća je uredna ali mnogo toga nedostaje, posebno za decu. Nema računara, nema kupatila, jedina česma se nalazi u dvorištu, a saznajemo da zimi zbog grejanja svi žive u jednoj sobi. Njegov mesečni lični dohodak je 27.000 dinara ali kada se odbije iznos koji plaća za autobuski prevoz ta cifra je znatno umanjena.

Svetislav je pripadnik romske etničke grupe iz Opova. Ima starijeg brata i mlađu sestru koja je preminula. Odrastao je u siromašnoj porodici, a sve je dodatno pogoršala njegova teška povreda u ranom detinjstvu zbog čega mu je jedna noga ostala kraća. Otac mu je umro kada je imao četiri godine. Osnovnu školu je napustio nakon četiri razreda i o tome kaže: - Ne mogu reći da sam voleo školu. Bio sam siromašno dete sa puno porodičnih problema a povrh toga romske nacionalnosti, tako da nisam bio baš prihvaćen od strane svojih vršnjaka što je sigurno puno uticalo na moj odnos prema školi. Ipak, glavni razlog je ležao u porodici jer sam ja bio taj koji je čuvao mlađu sestru dok su majka i stariji brat bili van kuće. Tek danas shvatam koliko je obrazovanje važno što pokušavam da prenesem svojoj deci i pružim im mogućnost da završe što više škole.

Ali, Svetislav se nakon skoro 30 godina ipak vratio u školske klupe. Saznavši da će svi koji nemaju osnovnu školu ili je u tom trenutku ne pohađaju ostati bez posla, Svetislav se obraća opovačkoj osnovnoj školi gde je upravo preko projekta „Druga šansa – razvoj sistema funkcionalnog obrazovanja za odrasle“ započeo upis u tzv „večernju školu“. Tokom dve školske godine, završava 5/6 i 7/8 razred sa vrlo dobrim uspehom.

- Nije bilo lako. Po povratku s posla, odlazio sam na predavanja, a nakon toga knjiga u šake i učenje, priseća se Svetislav.

Međutim, nije se sve odvijalo kako je bilo obećano.

- Tokom školovanja rečeno nam je da posle završnog ispita u sklopu projekta možemo upisati stručnu obuku u trajanju od tri meseca koja se održavala u Pančevu, kaže Svetislav. Puno nade sam polagao u ovu obuku želeći da se doškolujem i steknem neki mehaničarski zanat, što bi mi pomoglo da napredujem u dođem do nekog plaćenijeg radnog mesta. Kada sam se posle završnog ispita prijavio bio sam glatko odbijen jer sam navodno zaposlen. Ništa nije vredelo što sam objašnjavao da nisam u stalnom radnom odnosu, na stručnu obuku nisam primljen. S druge strane, i pored diplome osnovne škole i položenog završnog ispita u firmi sam još uvek pod ugovorom na određeno vreme, rezignirano govori Jovanović.

U međuvremenu Svetislav je na kredit kupio trimer sa kojim radi po selu. Nakon povratka s posla stigne da popije kafu, malo odmori, pa opet na teren. Nije neka velika zarada ali se ipak skupi za račune i osnovne životne namirnice. Petočlana porodica Jovanović, osim dečijeg dodatka za najmlađu kćer ne prima nikakve druge socijalne pomoći.

- Ja ni ne tražim socijalnu pomoć. Ono što tražim je posao i fer uslovi. Ne mogu da shvatim sve one mlade i zdrave ljude koji u redovima čekaju za socijalnu pomoć. Teško je i meni, ali ne mogu da sedim čekajući da mi nešto padne s neba. Svako ko ima decu mora da se žrtvuje ma koliko to bilo teško ili nepravedno, zaključuje junak ove naše priče.

Svetislav Jovanović 42 godine, nacionalnost – romska, po zanimanju – otac, suprug i pre svega čovek.

Razumevanjem do tolerancije 4: OBRAZOVANJEM PROTIV SIROMAŠTVA I DISKRIMINACIJE Opovo, 31. avgust 2014; Projekat RAZUMEVANJEM DO TOLERANCIJE sufinansiran je od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

Krucijalni podatak u bilo kakvoj analizi raznih vrsta diskriminacije i predrasuda implicira dve kategorije: obrazovanje i siromaštvo. U kakvoj su korelacije ova dva pojma pokušaćemo da objasnimo u tekstu koji je pred vama.

Istraživani uzorak suzili smo na Opštinu Opovu. Prema statističkim podacima među socijalno ugroženim osobama ubedljivo dominiraju lica bez osnovnog ili samo sa osnovnim obrazovanjem.

Kada u ovoj grupaciji uradimo analizu po etničkom principu vidimo da najveći broj socijalno ugroženih čine Romi. Naravno, u ovakvoj analizi i zaključivanju moramo istaći i neka odstupanja.

Nije nužno pravilo da je neka osoba siromašna jer nema obrazovanje. Čest je primer u zemljoradničkim porodicama da deca ne završavaju škole ali nastavljaju da se uspešno bave naslednim zanimanjem (poljoprivredom). Međutim, obrazovanje je i dalje značajan faktor kojim se može meriti socijalni status građana.

Kao što smo pomenuli, Romi čine dominatnu grupu socijalno ugroženih osoba na teritoriji naše opštine (a tako je i uglavnom i u celoj Srbiji). Na osnovu iznesenog postavlja se pitanje zašto je to tako. Zašto romska deca

zapostavljaju školovanje i koliko je školovanje važno za njihovu socijalizaciju.

Hteli da priznamo ili ne, latentna ili otvorena diskriminacija prema ovoj etničkoj grupi postoji i ogleda se na različite načine. Mi ovog puta nećemo govoriti o ekstremnim grupacijama i organizacijama koje zagovaraju rasnu i nacionalnu netrpeljivost (što je posao države i policije), već ćemo se fokusirati na školstvo i mlađi uzrast.

Romi kao zasebna etnička grupa imaju svoje različitosti koje se kreću od lingvističke (jezik) do antropoloških (tamnija kompleksija). S druge strane, njihov tradicionalni način života, koji obuhvata niz kategorija koje odstupaju od modernog shvatanja života, često nije u saglasnosti za društvenim normama sredinama u kojima žive. Na kraju, popriličan broj njihove populacije živi u svojevrsnim „getima“ izdvojenim od naselja i često nehigijenskim.

O problemima školske dece romske nacionalnosti anketirali smo nastavnike opovačke osnovne škole.

Nastavnici se slažu sa konstatacijom da predrasude i diskriminacija među decom postoji. Jedna od nastavnica navodi klasičan primer kada deci dozvoli da se sami podele u parove. Ako je u pitanju neparan broj dece, bez svog para ostaje dete romske nacionalnosti. Koliko god pokušavali da isprave ove anomalije nastavnici imaju problem jer deca sisteme vrednosti donose iz svojih porodica. Zašto su sistemi vrednosti u našoj zemlji toliko poremećeni pitanje je za neku drugu i mnogo širu analizu.

Međutim, iz svog iskustva nastavnici ističu činjenicu da se tiha diskriminacija ne odnosu samo na romsku decu, već i na svu socijalo ugroženu decu, posebno na onu koja nemaju dobre higijenske uslove u svojim porodicama. S druge strane, činjenica je da romska deca iz „dobro stojećih“ porodica gotovo da nemaju ovakvih problema i da su mnogo bolje prihvaćena od svojih vršnjaka. U svetlu ovih činjenica lako je doći do zaključka da je siromaštvo i nedostatak higijenskih uslova ipak osnovni razlog diskriminacije kod dece.

O razlozima zašto većina romske dece neredovno ne pohađa ili rano napušta osnovnu školu razgovarali smo sa psihološkinjom Natašom Popović i pedagoškinjom Jelenom Bjelicom.

Problemi nastaju već kod upisivanja jer se događa da se romska deca upisuju sa zakašnjenjem u septembru, oktobru, pa čak i drugom polugodištu. Neredovno pohađanje nastave je stalan problem, ali i ona romska deca koja redovno dolaze na nastavu uglavnom nemaju dobar uspeh. Razlog ovome leži u načinu života koji vode jer deca su posle škole često angažovana u pomoći porodici oko vođenja domaćinstva, čuvanja mlađe dece, pa je izvršavanje obaveza prema školi (domaći zadaci i učenje) u drugom planu.

Bitan problem predstavlja otežana saradnja na relaciji roditelj – škola zbog neodazivanja roditelja na

pozive da dođu na saradnju i roditeljske sastanke. I naravno, tu je i odnos sa drugim učenicima gde se javljaju verbalni konflikti, vređanja po nacionalnoj osnovi, što sigurno utiče na romsku decu. Šta čini škola kako bi sprečila, a pre svega popravila ovakvo stanje?

Od zakonski propisanih procedura reagovanja u situacijama neredovnog pohađanja nastave dece i neodazivanja roditelja na pismene pozive škola obaveštava Centar za socijalni rad i druge nadležne institucije. U okviru škole već nekoliko godina angažovan je pedagoški asistent, koji je prvenstveno angažovan da pomogne većem uključivanju Roma u obrazovni sistem. Pod tim se podrazumevaju posete porodicama, motivisanje, psihička podrška, kao i podrška preko Crvenog krsta za najugroženije u vidu školskog pribora, odeće, obuće i slično.

Realizacijom projekta „Škola bez nasilja“ organizovano je niz radionica koje se između ostalog bave i ovim problemom – uvažavanje različitosti, reagovanje Tima za zaštitu učenika od nasilja u svakoj školi sa slučajevima diskriminacije.

Škola svake godine obeležava Svetski dan Roma prigodnom priredbom upoznajući ostalu decu sa kulturom i tradicijom svojih sunarodnika. Ove godine, škola je sarađivala sa nevladinim sektorom, preciznije Ekumenskom humanitarnom organizacijom u okviru projekta „Socijalna inkluzija i podrška u obrazovanju romske i druge socijalno ugrožene dece“. Pored toga organizovane su radionice za roditelje, pomoć učenicima u učenju od strane učenika iz Vršnjačkog tima, rad sa decom u okviru kreativnih radionica i učešće u nizu kulturnih i obrazovnih aktivnosti u školi. Od ove školske godine Romski jezik će biti uvršten u izborne predmete, pa će romska ali i deca drugih nacionalnosti imati mogućnost da ga uče u okviru škole, po izboru.

Poruka ove priče inicira samo jedan zaključak. Obrazovanje je najbolji put kojim beži iz siromaštva i diskriminacije i tu Romi nisu izuzetak. Gotovo da je pravilo da su svi Romi koji su završili srednje obrazovanje ekonomski stabilni, a oni koji imaju akademsko obrazovanje izuzetno uspešni i cenjeni pojedinci u našem društvu. Odgovornost za sadašnje stanje romske populacije snosi i celokupno društvo ali i sami Romi. Međutim zajedničkim htenjem to bi se moglo popraviti. U pitanju je dug i težak proces ali ne i nemoguć. Ono što mi poručujemo ovom pričom jeste poruka romskim ali i svim drugim roditeljima da se i pored svih poteškoća i siromaštva žrtvuju za svoju decu i ukažu im na vrednost obrazovanja. Samo tako će izaći na pravi put i naći svoje mesto u društvu. Ništa nije nemoguće. I jedan od najvećih naučnika 20. veka Mihajlo Pupin bio je samo mali čobanin na idvorskim pašnjacima, a znamo šta je uradio za sebe, za nas i za celo čovečanstvo.