KVART BW BUL. VUDROA VILSONA 12 GALERIJA
IZLOŽBA SLIKA MORSKI PEJZAŽI SAVE PEKOVIĆA
BW EXPERIENCE BUL. VUDROA VILSONA 12 GALERIJA
IZLOŽBA SLIKA MORSKI PEJZAŽI SAVE PEKOVIĆA
KVART IZLOŽBA KVART Belgrade Waterfront je kulturno-umetnička inicijativa koja podržava razvoj stvaralaštva i kreativne produkcije u prestonici. Zamišljen kao koncept koji okuplja kreativce, KVART daje novi impuls energije kulturnom životu Beograda. Pod okriljem KVARTA odvijaju se umetničke aktivnosti koje obogaćuju kulturnu ponudu Belgrade Waterfront-a, Beograda i cele Srbije. Program obuhvata saradnju sa etabliranim i umetnicima u usponu, kako iz Srbije tako i iz inostranstva u vidu izložbi, koncerata, pozorišnih predstava, opera kao i drugih događaja iz kulture. Cilj KVARTA Belgrade Waterfront-a je da podrži srpsku savremenu umetničku scenu, ali i da stvori nove prilike i prostor za kreativno izražavanje. Kao jedan od nosilaca kreativne energije u Beogradu, program okuplja slikare, vajare, umetnike i inovatore čiji rad predstavlja sinergiju sa novom gradskom oblašću na obali Save.
SAVO PEKOVIĆ Rođen 1957. godine, diplomirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1981. na slikarskom odseku. Magistrirao na istom fakultetu 1983. Studijski boravio u Parizu i Diseldorfu, od 1983. do 1991. godine. Član ULUS-a od 1982. Član grupe LADA. Status istaknutog umetnika stekao 2004. godine. Izlagao na 45 samostalnih i oko 300 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Slike mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama. Redovni profesor, na Akdemiji likovnih umjetnosti u Trebinju, Univerziteta Istočno Sarajevo.
„Zadovoljstvo da se bavim slikarstvom je upravo u njegovoj večnoj tajnovitosti koju bez prestanka pokušavam da odgonetnem, tražeći skrivene razloge u svemu što vidim, i zato mi mnoštvo značenja navire s platna…Slike, različitih dimenzija slikane akrilikom i pigmentima, vezivima i gužvanim platnom sjedinjenim sa površinom slike, predstavljaju moje sećanje na proživljene trenutke.“
Klopka 2, kombinovana tehnika 180x200 cm
O SLIKANJU „Sanjam o slici koja bi bila automatsko pismo jedinstvenosti sveta – onako kakvo su sanjali ikonoklasti u poznatoj vizantijskoj kontroverzi. Oni su autentičnom slikom smatrali samo onu u kojoj je neposredno bilo prisutno božanstvo poput marame sa Svetim licem – automatsko pismo božanske jedinstvenosti Hristova lica, bez ikakve intervencije ljudske ruke, kao neka neposredna manija precrtavanja (analogna negativu fotografskog filma). /.../ Sam svet bi se stvarao kao radikalna iluzija, kao čisti trag, bez ikakve simulacije...“ Jean Baudrillard, Nasilje počinjeno slici Nastajanje jedne slike ima veze sa postojanjem želje da se nešto prenese na sliku. Kod mene postoje pokretačke energije, koje me ugrožavaju ukoliko ih ne pretvorim u sliku. Time objašnjavam moju potrebu da neprekidno radim. Kada ne bih stalno radio, odnosno kada ne bi bilo ove energije ili kada ne bih ovu energiju transformisao u sliku, tako da se rezultat toga nalazi nasuprot mene, onda bi se ta energija okrenula protiv mene, a izraz koji je na slici prepoznatljiv imao bi u neku ruku opasno značenje za mene. Da pojasnim, nenaslikana slika je opasna za mene i ugrožava me. Ovo je, mislim, jednostavno objašnjenje. To što se nalazi nasuprot mene, gotova slika, to je zaplašivanje mene samog. Jer to nije željena slika, koja ima za cilj određenu estetsku normu. Naravno, ima i takvih slika. A prevazilaženje slike, u smislu tog maničnog pritiska, predstavljaju upravo ta ispražnjena polja. Oslobađam se iz manične određenosti u slobodu praznine, koja u stvari
predstavlja osnovu mog življenja, moje radosti i čulnosti. Moj cilj nije slika koja će pokazati kako trajanje prevladava svest, nego , slika je sama događaj, trenutak koji se događa, pričama se suprotstavlja plastična nagost. Sve je tu, dimenzije, boje, crte bez aluzija. Da, to predstavlja problem onome koji komentariše. Šta zapravo dodati šta nije rečeno (naslikano)? Poruka jeste predstavljanje, ali predstavljanje praznine, to jest prisustva. Takva „pragmatična“ organizacija daleko je bliža etici nego bilo kojoj estetici ili poetici. Što se mene tiče, radi se o tome da se prepusti boji, liniji, ritmu, snazi odluke, u relaciji ja i ja, u drugom licu, čiji obrazac ne može biti: Vidi ovo (tamo), nego: Vidi me. Ili bolje: Slušaj me. Jer obligacija je modus pre vremena nego prostora, a njen je organ oko. Slikanjem pokušavam da dotaknem anđela, ne pišem nikakvu poruku, nego su slike same po sebi poruka. Opis je lak, ali mi se čini, bezizražajan kao parafraza. Kako govoriti novim jezikom, van likovnog a da pri tom opišem pokret, boju, smisao a da ne zadrem u polje procedura i naznaka ... Moje slike nisu lakoća definisana sa nekim ciljem (užitkom primatelja), a još je manje igra čija bi pravila valjalo otkriti; ispunjavam ontološki zadatak, to jest „hronologiju“. Obavljam je, a ne dovršavam. Suštinu kompozicija koje koristim su funkciji stvaranje fenomena “unutrašnje sile“ koji se ne uljuljkuje u veštini, već traži forme koje će dotaći posmatrača. Pokušavam da prikažem postupak kojim se doživljaj preobražava u umetničko delo. Usuđujem se da kažem; moje slike poseduju sposobnost
prilagođavanja i upućuju na svoj unutrašnji doživljaj. Tako se u njih prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje kompoziciju i izvrće izgrađeni poredak. Slika je dovedena u stanje prostornog preobražaja, uskovitlanih sila koje izazivaju izvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se sa njom dogoditi u nekom sledećem trenutku. Da, potrebno mi je u ovoj tački da se podsetim Vitgenštajna, da je ta čulnost, smisao, životna radost u umetničkom delu, moguća samo kroz ovakav proces. To nije predstavljeno na samoj slici, već proizilazi iz kontinuiteta rada. Zato radim u serijama, u okviru jedne teme, od jedne slike ka drugoj razjašnjavajući i ponekad dospevajući do zadovoljstva postignutim, u tom trenutku umetnost je dosegnuta, a to što je još uvek ekspresivni sadržaj, pokušavam da doživim u samom sebi, jer ono proilazi iz mene samog, to se sada preobražava u slobodu praznine kao životu podlogu za prilagodljivost. Jer kada govorim o prilagodljivosti moram da razmišljam i o vremenu. Trebalo bi razlikovati vreme potrebno slikaru da naslika sliku (vreme proizvodnje), vreme neophodno za posmatranje i razumevanje tog dela (vreme potrošnje), vreme na koje se delo odnosi (neki moment, scena, situacija, sekvenca događaja – vreme dijegetičkog referenta, priče koju slika pripoveda), vreme utrošeno da bi slika došla do posmatrača nakon „stvaranja“ (njeno vreme opticaja), a na kraju možda i vreme koje slika sama jeste. To bi načelo u svojoj detinjastoj ambiciji omogućilo izdvajanje različitih „mesta vremena“.
To su one mene na koje umetnik mora da se prilagodi. Ukoliko nema tu sposobnost da se u roku dela sekunde promeni, ukoliko ne koristi mogućnost prilagođavanja proizišlu iz njegove istorije, prilagođavanja različitim vremenima, onda je verovatno izgubljen. Stvaralaštvo je to koje opstaje, zbog toga pojam prilagodljivosti , kako na preteća tako i na srećna iskustva i na doživljavanje sveta oko nas, trbalo bi da bude osnov za daljni boravak u svetu (umetnosti). Duhovne osnove za preživljavanjem su date u sposobnosti manične transformacije i ekspresivne volje za izražavanjem, izraženim delovanjem, prevazilaženjem umetnosti, i one se u onim praznim poljima prikazuju kao životna poruka koju sam osmislio i koja je moja slika. U tome vidim smisao mog slikanja da se slika učini mogućom u smislu čulnog iskustva. Savo Peković
Pad, kombinovana tehnika 40x40 cm
Prisustvo 1, kombinovana tehnika 180x 100 cm
Plavilo 2, kombinovana tehnika 180x200 cm
Klopka 3, kombinovana tehnika 180x200 cm
Pogledi na..., kombinovana tehnika 40x40 cm
Prisustvo 2, kombinovana tehnika 180x100 cm
Klopka 4, (detalj) kombinovana tehnika 180x200 cm
Na putu za S, kombinovana tehnika 180x200 cm
Dubina1, kombinovana tehnika 180x200 cm
Stid, kombinovana tehnika 35x35 cm
Stid, detalj kombinovana tehnika 35x35 cm
Plavilo, kombinovana tehnika 180x200 cm
Odsjaj, kombinovana tehnika 40x40 cm
Na putu za S, kombinovana tehnika 180x200 cm
IZLOŽBA
BEOGRAD, oktobar 2021.