Issuu on Google+

Dr uĹĄt vo ljubitelja fa nt a stike

AnomalijA izabrane

pr iÄ?e fantastike knjiga 1


Dr uĹĄt vo ljubitelja fa nt a stike

AnomalijA izabrane

pr iÄ?e fantastike knjiga 1


AnomalijA izabrane

pr iÄ?e fantastike knjiga 1

Beograd, 2012


Anomalija © 2012 Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ Urednik: Miloš Cvetković Likovni urednik: Žarko Milićević Lektura i korektura: Miloš, Žarko i Alisa „Greh gospodina Venevera“ © Predrag Tomić „Lavirint“ © Bojan Veljanov „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta“ © Aleksandra Filipović „Dečak nema vrata“ © Radmilo Anđelković „Anđeoska pošast“ © Ivan Zorić „Božanski rondo, kurvinska fuga“ © Biljana Mateljan „Lažno buđenje“ © Ivica Milarić „Kartica koja nedostaje“ © Miloš Petrik „Triptih: metamorfoze“ © Jagoda Nikačević „Lov u južnom Duvordu“ © Dragić Cvjetinović „Intervju“ © Sanja Pavošević—Alisa „Crni iz Predgrađa“ © Filip Rogović „Jahači lavina“ © Pavle Zelić „Kako umalo nisam potopio Balkan“ © Vladimir Bjelajac „Vrba“ © Vladislava Vojnović „Statua“ © Nikola Gocić „Čarlijev svinjac“ © Dragan Cvetanović „Avet“ © Ratko R Radunović Ilustracije: Sv. Komarčić © Bob Živković Greh gospodina Venevera © Mirjana Đurđević Lavirint © Igor Malović Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta © Nina Tomić Dečak nema vrata © Vladimir Marković Looney Anđeoska pošast © Predrag Stamenković Božanski rondo, kurvinska fuga © Milica Aćimović Lažno buđenje © Ivan Šainović Kartica koja nedostaje © Tihomir Čelanović Triptih: metamorfoze © Srđan Stamenković Lov u južnom Duvordu © Vladimir Matić–Kurylev Intervju © Borivoje Grbić Crni iz Predgrađa © Miloš Slavković Jahači lavina © Siniša Banović Kako umalo nisam potopio Balkan © Darko Stojanović Vrba © Milica Mastelica Statua © Nemanja Ćalić Čarlijev svinjac © Tiberiu Beka Avet © Dragan Paunović


SADRŽAJ Uvodna reč Miloš Cvetković. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Greh gospodina Venevera Predrag Tomić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11 Lavirint Bojan Veljanov . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta Aleksandra Filipović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Dečak nema vrata Radmilo Anđelković . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 57 Anđeoska pošast Ivan Zorić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Božanski rondo, kurvinska fuga Biljana Mateljan . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Lažno buđenje Ivica Milarić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Kartica koja nedostaje Miloš Petrik. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Triptih: metamorfoze Jagoda Nikačević . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117 Lov u južnom Duvordu Dragić Cvjetinović. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 Intervju Sanja Pavošević—Alisa. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 Crni iz Predgrađa Filip Rogović. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 157 Jahači lavina Pavle Zelić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 175 Kako umalo nisam potopio Balkan Vladimir Bjelajac. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 189 Vrba Vladislava Vojnović. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 Statua Nikola Gocić. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 207 Čarlijev svinjac Dragan Cvetanović. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 Avet Ratko R Radunović . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 233


UVODNA REČ Miloš Cvetković

U početku beše antologija… Bilo je to u drugoj polovini devedesetih. Mesto dešavanja je Biblioteka grada Beograda, a događaj za pamćenje: prvi susret sa knjigom Nova (alternativna/postmoderna) srpska fantastika. Priče objedinjene u toj antologiji, naročito ona alternativna polovina, bile su ključne za moje upoznavanje sa domaćom fantastikom. Bila je to ljubav na prvo čitanje… No, sentimentalni izleti u prošlost na stranu, iz sadašnje perspektive nameće mi se jedna pomisao, ma koliko ambiciozno mogla da zvuči: Možda će jednog dana nekome upravo ova knjiga biti prvi kontakt sa domaćom fantastikom. Međutim, to možda deo je jedne znatno šire priče. Jer i pre početka, u prapočetku nevidljivom iz ugla običnog čitaoca, beše konkurs. Naime, nekada su za otkrivanje novih autora služili konkursi Znaka Sagite koje je organizovao Boban Knežević, a nakon kojih su se pričama popunjavale stranice istoimenog časopisa, antologije Tamni vilajet, ali i drugih izdanja. Međutim, poslednjih nekoliko godina takvog zamajca u vidu stalnog konkursa nije bilo; bar ne kada su u pitanju žanrovske priče. I mada su priče nalazile svoj put do publike, bilo preko interneta (blogovi, forumi i onlajn radionice) ili štampane u fanzinima kao što je Emitor, odnosno u tematskim antologijama kao što je to bio Ugriz strasti i onim koje poslednjih godina priređuje Miloš Cvetković: „Uvodna reč“

7


Goran Skrobonja, nešto je ipak nedostajalo. Postojala je izvesna praznina koja je prosto pozivala da se ispuni glasovima onih pisaca kojima je bio potreban svojevrsni podsticaj u vidu konkursa da se late tastature, a potom se i upuste u trku u kojoj je pobednik već poznat — dobra priča. Na stranicama ove antologije obreli su se kako iskusni pisci iza kojih se nalaze objavljeni romani, tako i nekolicina onih kojima je ovo prva objavljena priča. Žanrovska šarolikost posebno je zanimljiva, kao još jedna potvrda da su izgleda zauvek prošla vremena kada su prve asocijacije na naučnu fantastiku bila kosmička prostranstva i svemirski brodovi; zapravo, tek trećina priča bi se mogla obeležiti SF odrednicom, a i retko koja od njih samo njom. Dakle, šta su onda ostale priče, pitate se? Najkraće rečeno u pitanju je — fantastika. I to ne fantastika koja se prevodi sa fantasy, već fantastika u najširem poimanju te reči, u mnogim slučajevima prkoseći bilo kakvim strogim (pod)žanrovskim klasifikacijama. Pobednička priča „Božanski rondo, kurvinska fuga“ odličan je primer za to. Što se tiče drugih visokoplasiranih priča, srebrni „Lavirint“ ponajviše evocira Rodžera Zelaznija, i pored citata Filipa K. Dika na početku; a bronzana „Kartica koja nedostaje“ zapravo je steam–punk krimić smešten u Pariz sa sredine devetnaestog veka. Imamo i slučaj kada je granica između žanrovskog i mejnstrima teško uhvatljiva, kao kada je reč o priči „Avet“, koja nimalo slučajno zatvara antologiju; dok su neke od priča žanrovski, pak, određenije, pa se tako „Greh gospodina Venevera“, priča koja otvara antologiju, može pojednostavljeno opisati kao mračni, post–apokaliptični SF. Ali, neću vam više posebno preporučivati i prepričavati priče, jer iako će svako verujem pronaći nekog svog favorita, mojih favorita je tačno osamnaest. I mada vam neću vam reći kako je ovo najbolje što srpska fantastika može da ponudi, svaka od osamnaest priča s razlogom se našla među koricama ove knjige; svaka ima da ponudi nešto drugačije, svoje. Konkursi se nastavljaju, poziv je otvoren, svaki naredni će, nadam se, biti još masovniji (na ovaj je stiglo blizu 100 priča), i u idealnoj varijanti jednog dana će se pojaviti antologija koja će bez ikakvog preterivanja predstavljati ono najbolje od domaće fantastike. 8

Anomalija #1


Na kraju, dugujem veliku zahvalnost svima koji su pomogli da ova knjiga nastane: hvala piscima što pišu, Društvu ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ što postoji i članovima žirija što su pročitali sve priče. Posebno hvala Bobu Živkoviću za fenomenalnu naslovnicu, Vladi Vesoviću i Radionici stripa „Đorđe Lobačev“ i svim ilustratorima. Neka Anomalija ne bude anomalija u domaćoj fantastici. Uživajte u čitanju! Miloš Cvetković u Beogradu maj 2012.

Miloš Cvetković: „Uvodna reč“

9


GREH GOSPODINA VENEVERA Predrag Tomić

ilustrovala Mirjana Đurđević

Predrag Tomić (1970) po zanimanju je pravni tehničar. Jednom davno u Emitoru objavljena mu je novela Zver Meseca, a zastupljen je jednom pričom i na sajtu Art–Anima. Učestvovao je sa pristojnim uspehom na nekoliko konkursa Znaka Sagite. Ne voli romane, ali živi za dobru priču.

Bio je gospodin. Tako su ga videli i drugi ljudi, nije to bio samo izdvojeni osećaj koji je čuvao za sebe samog. Gospodin. Bilo je to nešto kao njegova titula. Njegov spoljni izgled oduvek je bio uglađen. Krasilo ga je stoičko ponašanje, uspravno, ali ležerno držanje i večito besprekoran osećaj za odevanje. Govorio je sporo i, naizgled, uvek izgovarao mudrosti. Bio je otelotvorenje finoće i vaspitanja, dobrih manira i dobrih namera. Niko ga nikada nije video oborenih ramena, i možda mu je samo ponekad lice odavalo nagoveštaje sete. Gospodin Venever je uvek bio na distanci. Ispod njegovih tankih, staromodnih brčića lebdeo je bledunjavi smešak koji dalje od usana nije odlazio; njegove oči uvek su ostajale ozbiljne. Rukovao se ljubazno, odmereno, nikad previše slabog ili previše čvrstog stiska. Imao je mere u svemu. Niko ga nije zaista poznavao, niko nije znao za njegov greh. Ponekad je mislio da čak i kada bi znali sve o njemu i dalje bi ga nazivali gospodinom — jer on je to, prosto rečeno, bio. Gospodin. Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

11


1. Ugledao je dečaka zlataste kose i prosto se sledio u mestu. Svet sa spoljne strane zidova nije bio mesto ni za koga, a kamoli za dečaka od pet–šest godina. Tamo ni leševi nisu mirno počivali, bacani udarima vetrova noću ili prženi solarnim talasima danju. A opet, dečak je stajao tamo, bosim stopalima na crvenoj, sasušenoj zemlji, razbarušene svetle kose, u pohabanoj odeći koja je na njemu visila u dronjcima. Stajao je tamo i smešio se na način od kojeg bi svakog čoveka zabolelo srce. Bio je to smešak sačinjen od nade i bola. Gospodin Venever prosto nije mogao da veruje u ono što vidi. Dečak? Pravi, živi dečak tamo napolju! Gospodin Venever je piljio u prozorsko okno, onda mu prišao, oslonio se otvorenim dlanovima o njega, i iz neposredne blizine nastavio da zuri u prizor dečaka u bespuću. Ponavljao je sebi da to nije pravi prozor već monitor koji je prekrivao pola zida i koji je neprekidno, 24 sata dnevno, emitovao sliku spoljnog sveta. Prozor je, zapravo, bio podsetnik na ono što se nalazilo napolju. On je podsticao stanovništvo unutar grada da bude zadovoljno što je od svega toga zaštićeno. Oni koji su preživeli morali su da budu zahvalni. Zahvalni građani su mirni i srećni, zahvalni se ne bune kada stvari krenu loše. Zahvalni su poslušni. Gospodin Venever je bio zahvalan. I bio je spokojan i miran, osim u onim noćima kada se potreba budila u njemu i terala ga da grozničavo škrguće zubima zbog uskraćenosti koju je osećao. Prozor mu je tada pomagao. Pogledao bi u haos koji je vladao sa druge strane zaštitnih zidova i bio srećan što je tu gde je. Prozor je bio njegov prijatelj. Barem je tako bilo do dečakove pojave. Do njegovog molećivog, bespomoćnog smeška. U njemu se podizao cunami razornih osećanja i oteo mu se krik toliko intenzivan da mu se čitavo telo zgrčilo. Zamahnuo je pesnicom i udario o debelo staklo lažnog prozora. Nastavio je da ga udara zapenjenih usana, munjevitim potezima, sve dok ga bol u nagnječenim zglavcima nije zaustavio, sluđen potrebom da zgrabi dečaka. Ali, to nije nimalo pomoglo. Dečak je bio izvan domašaja. Napolju. Nezaštićen. Sam. 12

Anomalija #1


2. Morao je da ga ima. Morao je da ga spase spoljnog sveta, dovede u svoju skučenu, betonsku krletku, da ga prigrli uz sebe i uteši najnežnijim rečima. Morao je da ga dodirne i oseti toplotu njegove puti. Od same pomisli na to ježio se tako intenzivno da je imao naopaki osećaj da mu se koža klobuči po čitavom telu i pliva od neke unutrašnje sile. Krv mu je ključala, posebno u glavi, a onda i dole, između nogu, gde je imao ogromnu erekciju. Morao je da ga ima. Dečak zlataste kose, svetlih očiju, mekanih usana. Pomisao na te usne naterala bi mu suze u oči, a prste da se zgrče u naletu bolne čežnje. Dečaci su bili njegova opsesija otkako je znao za sebe. Pokušao je sa ženama, starijim i mlađim, ali to nije bilo to. Pokušao je sa devojčicama, ali njihova prenaglašena cika i dreka, emocionalnost koja ih je terala u histeriju nije mu prijala. Dečaci su bili mirni, skoro uvek. Pomireni sa svojom sudbinom, nakon inicijalnog otpora koji bi brzo bio slomljen, predavali su se i trpeli stisnutih zuba, nečujnog plača, sa suzama koje su klizile njihovim glatkim, anđeoskim licima. Patili su više od devojčica, zapravo, a to je gospodinu Veneveru donosilo veće zadovoljstvo, jer patnja je bila bitna. Umirali su tiho, skoro nečujno, sa nekim čudnim dostojanstvom poraženog. Morao je da ga ima. Primirio se i prestao da podivljalo urla na prozor. Takvo ponašanje nije priličilo gospodinu. Pravi gospodin nikada ne bi na taj način izgubio kontrolu. Brzim pokretom ruke obrisao je sline oko usta, popravio i zalizao kosu, uspravio se i prekrstio ruke na grudima. Posmatrao je dečaka. Iza tog sićušnog stvorenja podizao se kovitlac suve, crvene prašine. Vetar se pojačavao, nebo je postajalo sve mračnije. Noć će ga ubiti, pomislio je gospodin Venever. Ubiće ga sigurno. Morao je da ga ima. Morao je da postoji način. Ako je nešto napolju, onda može da bude pušteno unutra, zar ne? Morao je nekako da prošvercuje dečaka u zaštićene gradske zone i zaštiti ga. Morao je.

Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

13


3. „Šalite se“, reče mu stražar na samom kraju hodnika ispostave D. „Spoljni poklopac nije otvaran približno tri godine. Bilo bi opasno i pokušati. Radioaktivnost je na visokom nivou, a nefiltrirani vazduh je ispunjen raznim toksičnim…“ „Video sam nekoga tamo“, ponovio je gospodin Venever nepokolebljivo. „Video sam.“ „Nekoga? Tamo? Napolju?“ Stražar ga je gledao podozrivo. „U pustoši?“ „U pustoši“, ponovio je gospodin Venever. „Da, gospodine moj, upravo tamo, u Pustoši.“ Stražar je nosio pohabanu policijsku uniformu sa ojačanjima na ramenima i štitnicima na rukavima i butinama. Takve uniforme nekada su nosile specijalne jedinice za borbena dejstva, ali borbena dejstva su odavno prestala. Niko se ni sa kim više nije borio. Stanovništvo unutar grada bilo je malobrojno, sterilno i bolesno. Broj stanovnika opadao je mesečnim ritmom. Vlasti i medicinsko osoblje odavno su odustali od ozbiljnih pokušaja da sačuvaju populaciju od propasti. Čak i unutar zidova, izumiranje ljudske civilizacije videlo se na svakom koraku, na svakom licu. Bilo je ljudi koji su, iz čudnog razloga, taj proces nazivali Zaborav. Zaboravite da smo postojali, govorili su. Bolje je za vas. Stražar je odmerio obližnji prozor. Napolju je sve blještalo. Sunčevi zraci su kroz skoro nepostojeći ozonski omotač pržili svaki vid života na tlu. „Tamo ništa ne može da preživi“, reče on. „Kažem vam, video sam svojim očima“, ponavljao je gospodin Venever. „Odrpance koji su nadirali ka gradu umirili smo još pre mnogo godina“, nastavi stražar. „Nisam tamo video ništa živo ima tome već… dve–tri godine sigurno.“ „Bio je tamo“, uporno nastavi gospodin Venever. Njegovoj uglađenosti i pojavi ništa nije nedostajalo, nije se videla napuklina koju je osećao dok se negde unutra njihao između razuma i napada besa. „Kažem vam da je to nemoguće. Pričinilo vam se. Igra senke. Ili… možda ste sanjali. Ja svašta sanjam u poslednje vreme. Ne bih mogao ni da vam napričam šta sam sve…“ 14

Anomalija #1


„Koliko bi koštalo otvaranje spoljnjeg poklopca?“ upita gospodin Venever. Glas mu je pomalo drhtao. „Samo na trenutak, naravno. Otvorili bismo ga samo na trenutak, da se uverimo.“ Stražar ga pogleda kao da vidi avet. Izgledalo je da se predomišlja između prvog i tek stečenog utiska o svom sagovorniku. Da li je ispred sebe imao razumnog gospodina ili razuzdanog pobunjenika koji je hteo da spasava spoljni svet po svaku cenu? „Šta?“ upita on. „Platio bih. Ne pitam za cenu.“ „Ozbiljno? Ozbiljno, jer…“ „Ozbiljno.“ Stražar je nastavio da pilji u gospodina Venevera netremice nekoliko trenutaka. Bio je to krupan čovek, širokih ramena i očigledno još uvek vrlo jak. U jednom pokretu ruke mogao bi da prelomi vrat tankog, uglađenog čoveka ispred sebe. „Da vidimo“, reče stražar polako, vrlo polako. Činilo se da razmišlja naglas. „Ne znam. Ne verujem ni da bi neko saznao kada bismo otvorili poklopac. Inspekcije su odavno prestale. Senzori su otkazali, a oni koji nisu mogu se lako pogasiti. Potrebna mi je samo šifra da skinem zaštitu i pokrenem proces.“ „Samo da ga otvorimo na trenutak. Samo da pogledamo. Samo da…“ šaputao je gospodin Venever hipnotičkim, tihim glasom. „On će umreti tamo napolju. On je potpuno nemoćan. Mali dečak. Samo dečak kome treba pomoć…“ „Šta nudite?“ upita stražar. „Šta je potrebno. Droga? Imam neke veze među medicinskim osobljem…“ „Ne koristim“, reče brzo stražar. „Hrane imam taman. Samo jedno nemam… ženu.“ O ne!, pomisli gospodin Venever. „Odavno nisam bio sa ženom. U gradu nema slobodnih, ali ponekad udate prodaju usluge za hranu i lekove.“ Stražar ga je gledao prepun očekivanja. Gospodin Venever klimnu glavom. „Dođite kasnije“, reče stražar tišim glasom. „Moram da pronađem šifru.“ Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

15


Gospodin Venever još jednom potisnu talas besa i smireno se osmehnu. Spolja potpuno miran, iznutra je kuvao. Žena? Gde, do đavola, da mu nađe ženu? Nije poznavao nijednu. Žene su ga činile nervoznim. One su mogle da osete, da prepoznaju da nešto u njemu nije kao kod ostalih, zbog čega je izbegavao da bude u njihovoj blizini. To sa ženom neće ići. Prosto neće.

4. Napolju je divljao vetar. Crveni pesak se podizao sa tla koje kao da je bilo porozno, uskovitlano se uzdizao desetinama metara ka nebu na kojem je ogromni mesec sijao snagom omanjeg sunca, a onda se sa slabljenjem vetra survavao nazad na tlo poput ogromne, neprozirne zavese. Dokle god je pogled dosezao sve je bilo crvenkasto i ogoljeno. Gospodin Venever je uporno piljio u taj prizor kroz lažni prozor u svojoj maloj sobi, napeto iščekujući da vidi dečakovu pojavu. Povremeno se obzorje širilo na nekoliko kilometara ravnice, sve do Zapadnog brda, ali je onda sve to nestajalo u haosu vetra. Pod svetlošću meseca, kao pod svetlošću ogromnog reflektora, povremeno je nazirao zidove betonskih bunkera na ivici sigurne zone. Samo su krovovi tih zgrada debelih zidova virili iz nanosa peska. Sasvim po strani videli su se i ostaci vojnog transportera, napuštenog u onom periodu kada su borbe oko grada prestale, jer više nije bilo neprijateljskih snaga koje su nadirale ka gradu. Od transportera iz peska je virio samo zadnji deo čelične oplate i jedna velika, crna guma. Vetar se vratio u punoj snazi, podigao neprozirnu zavesu peska i prekrio obzorje tamom. Gospodin Venever se oglasi tihim, tužnim cviljenjem i baci se na ležaj prekrivajući lice šakama, tiho jecajući. Dečak je nestao. Možda je već bio mrtav.

5. Oluja se primirila. Oblaci su se spustili nisko i bili su tamni, ali iz njih kiša nije izlazila. Kiša je bila retka pojava u poslednjih 16

Anomalija #1


godinu dana. Činilo se da ogromni, tamni oblaci koji su povremeno prekrivali nebo namerno, kao iz pakosti, čuvaju svu tu vodu u sebi i ne žele da je puste na tlo. Jedno od pitanja na koje niko nije imao odgovor, već samo nepotvrđene teorije, svakako je bilo: gde je nestala voda? I mada se kiša nije vratila tog dana, dečak jeste. Gospodin Venever je ugledao njegovu siluetu kako prilazi bedemima iz pravca jednog od bunkera. Dečak je hodao sporo, ali je bio uspravan i izgledao je neočekivano zdravo za prilike koje su vladale napolju. Gospodin Venever nije mogao da dođe sebi od iznenađenja što je dečak preživeo noć. Onda je, shvativši da još uvek postoji nada, vrisnuo od sreće toliko snažno da mu se vilica bolno zgrčila. Bio je uzbuđen i ushićen. Piljeći u prozor na kojem je prilika dečaka bivala sve veća i veća kako se primicao kameri, gospodin Venever se raskopčao i uhvatio svoju tvrdu, bolno pulsirajuću erekciju. Dečak mu se smešio. Telo gospodina Venevera je prošlo kroz slatko–bolnu fazu grozničavog orgazma. Pao je na kolena. A dečak se i dalje smešio. Gospodin Venever je sada znao da ne može nazad. Morao je da ima dečaka po svaku cenu. Ustao je, obrisao se i prikopčao, a onda posegnuo za vratima plakara ugrađenog u zidu. Na gornjoj polici, najvišoj i najtežoj za dohvatanje, napipao je staru kutiju od cipela. Spustio je i otvorio. Oči mu se šire otvoriše i ispuniše strastvenim bljeskom. Na dnu kutije nalazio se stari prijatelj. Gospodin Venever posegnu i uze ga u desni dlan, a onda podiže i zagleda se u njegovo besprekorno sečivo. U dugačkoj, dvosekloj oštrici noža mogao je sasvim jasno da vidi odraz sopstvenih očiju. Njegovo lice se zgrči u kez koji je otkrivao dva niza požutelih zuba.

6. Stražar je bio namrgođen. „Strašna oluja napolju noćas. Čak i da je nekoga bilo tamo napolju ne bi mogao da preživi“, reče on. „Mislim da…“ „Video sam ga ponovo“, reče gospodin Venever. „Gde?“ Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

17


„Mislim da se krio u jednom od bunkera“, objasni on. „Pametan je. Verovatno je naučio kako da preživi.“ „Napolju nema vode, ni hrane. Kako je mogao da…“ „Koliko mi znamo nema, ali ko je od nas poslednji put izašao napolje da proveri šta se događa? Imamo previše problema i unutar zidova.“ „To je tačno“, sneno reče stražar. „Trebalo je proveravati.“ „Da li ste našli šifru?“ „Da. Nije uopšte bilo teško. Stara arhiva. Više je niko ne čuva kao tajnu. Nikog ne zanima da izađe napolje. Unutra umiremo natenane, napolju bi to bilo brzo i surovo…“ „Naravno“, složi se gospodin Venever, bez ideje šta bi drugo rekao. Stražar posegnu u unutrašnji džep svoje raskopčane uniforme, izvadi papirić i pokaza ga gospodinu Veneveru. „Ovde sam zapisao šifru“, reče. „Odlično.“ „Daću vam papirić, kada mi isporučite ženu.“ „Kako ću izaći?“ „Nije preterano teško. Sve što treba da uradite je da ukucate šifru i pokrenete mehanizam. Sve se odvija samo. Vrata su automatizovana, a koliko sam mogao da vidim motori koji ih pokreću još uvek su ispravni. Naravno, postoji procedura sa unutrašnjim vratima i zaštitnom komorom da bi se sprečili otrovni vazduh i radijacija da prodru u grad, ali ja sam većinu tih stvari već onesposobio, pa nećemo gubiti vreme na to. Treba samo da…“ Gospodin Venever se srećno osmehivao. Klimnuvši glavom manirom perfektnog gospodina, on sporim pokretom ruke posegnu pod svoj kaput i dohvati dršku noža. Još uvek se smešio, ništa se nije promenilo na njegovom licu. Bio je to samo jedan pokret, bez napora. Zario je dugačko, oštro sečivo pravo u vrat zaprepašćenog stražara, a onda načinio dva koraka unazad. Dok se povlačio, glatkim pokretom leve ruke uzeo je cedulju iz stražarevih prstiju, zagledan u njegove iskolačene oči prepune neverice. Sečivo noža je prošlo kroz vrat, preseklo arteriju i vrhom se probilo na drugu stranu. Stražar je zgrabio dršku noža obema rukama, grčevito je stegao, a onda potegao. Sečivo je izašlo iz mesa istom onom 18

Anomalija #1


lakoćom kojom je i ušlo. Iz razjapljene rane na vratu šiknu debeo mlaz krvi i poprska gladak, prazan betonski zid. Na trenutak, stražar je stajao nepokretan, stežući nož koji ga je ubio, zagledan u dugačko, krvavo sečivo, a onda su mu noge popustile. Između usana je izašlo još krvi i on je pao pravo napred, na lice. Telo mu se treslo u grčevima sledećih minut i po, a onda se umirilo. Gospodin Venever je, u međuvremenu, mirno iščitavao niz brojeva i cifara sa papirića koji je imao u ruci. Bilo je vreme da se uzme nagrada koja je čekala tamo napolju. On prekorači nepomično telo u lokvi krvi i krenu dalje niz dugački hodnik koji se protezao u tamu.

7. Dečak je bio vredan rizika. Dečak je bio vredan ubistva. Dečak je bio vredan, pomisli gospodin Venever u jednom trenutku, mada ga je od te misli prošla jeza čitavim telom, i samog umiranja. Ako je već sve odlazilo u Zaborav, onda je mogao sebi da pruži, bez ustezanja, još jedno zadovoljstvo, i to najveće koje je postojalo. Ukucao je šifru i pritisnuo veliki crveni taster na dnu kontrolne table. Jedan od uzanih, zelenih monitora je žmirnuo. Klizna vrata iza njega zašuštaše i zatvoriše se, a snažan, parajući zvuk alarma razbi do tada potpunu tišinu. Gospodin Venever pokri rukama uši, ali skoro istog trenutka ugleda taster ispod koga je pisalo ALARM i brzo ga pritisnu. Urlik upozoravajuće sirene zamuknu. Otvoriše se klizna vrata ispred njega, propuštajući ga u prostoriju koja je ličila na horizontalno položeni silos za ispaljivanje projektila. Dugačka i okruglih zidova, ova prostorija se pružala dobrih pedesetak metara u dužinu, a na njenom dnu postojala su okrugla, metalna vrata prečnika oko četiri metra. Ona se zatresoše i zavrteše oko sopstvene ose, začu se duboko, meljuće brektanje motora koji su ih pokrenuli. U sledećem trenu, kao da izvode magiju, vrata otklizaše u stranu otvarajući okrugli otvor na bedemu grada. Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

19


Gospodin Venever se ukopa u mestu. Sve ovo izgledalo je nadrealno. Upravo je činio nešto na šta se niko pre njega nije odvažio već duže vreme. On napravi nekoliko opreznih koraka niz dugačku prostoriju, pa zastade. Kroz okrugli spoljni otvor dopiralo je jarko sunčevo svetlo i on shvati da bi ga sunčevi zraci mogli opako da oprže ako mu dodirnu kožu. Ali, ako je dečak mogao da preživi napolju, zašto ne bi mogao i on? Morao je da ga ima. Da nije bilo te misli u njegovoj glavi ne bi imao dovoljno hrabrosti, ili ludosti, da nastavi. Dečak, govorio je sebi. Dečak. Prišao je otvoru na samo nekoliko metara. Sunčevi zraci dodirnuše njegove cipele, kliznuše uz njegove pantalone, sve više se uspinjući kako se primicao otvoru. Najzad, sunce dodirnu njegovu kožu. Trgao se u očekivanju jezivog bola, ali ništa se ne dogodi. Zasopta zaprepašteno. Trebalo je da ga oprlji, da mu se koža potklobuči i počne da otpada sa mesa. Ništa od toga se nije dogodilo. Ni bol, ni šok, ni užas bilo koje vrste. Naprotiv, osećao je kako ga sunčevi zraci miluju po koži. Napravio je još jedan korak napred, pa još jedan. Okrugli otvor je sada bio ogroman, otvarao se kao usta džina i gutao ga. Gospodin Venever nastavi da korača i uđe u blještavi krug kao da zakoračuje u samo sunce. A onda zaprepašćeno uzviknu. Spoljni svet je bio potpuno drugačiji od onoga što je očekivao. Nebo je bilo visoko i plavo, beli oblaci su plivali po njemu kao lađe po beskonačnom moru. Sunce je bilo daleko na horizontu, nisko postavljeno, tonulo u prvi sumrak, ali još uvek blještavo. Nije bilo nemilosrdno na način koji se mogao videti kroz prozore–monitore zaštićenog grada. Tlo se nije videlo. Prekivala ga je gusta, smeđe– zelena, visoka trava. Od dina crvenog peska, zastrašujućeg neba, vetrova koji sve kidaju oko sebe, nije bilo ni traga. Bio je to Raj. Nedodirnut i neuprljan ljudima. Gospodin Venever zakorači napred, preko praga koji je razdvajao dva sveta, izlazeći iz sigurnosti gradskih bedema. Đon njegove cipele utonu u travu koja mu je dosezala do cevanica i pritisnu mekanu zemlju. Kao da hodam po oblacima, pomisli on. A onda i drugu nogu spusti na tlo. Napravi nekoliko koraka, pa stade. 20

Anomalija #1


Bilo je vetra. Nežno mu je milovao lice i zanosio travu kao da uzdiže talase na površini mora. Gospodin Venever zatvori oči i prepusti se uživanju, duboko udišući najsvežiji i najslađi vazduh koji je ikada pre udahnuo u životu.

8. Na udaljenosti od približno dvesta metara gospodin Venever ugleda uzvišenje i dečaka na njemu. Razmičući gustu travu svojim korakom on požuri da dođe do njega, dok mu se u glavi vrtela samo jedna misao: lagali su nas da bismo ostali unutra i bili kontrolisani. Ova misao se neprestano ponavljala dok je napredovao ka dečaku. Prosto je urlala u njegovoj glavi, podižući upravu onu navalu besa koju je želeo da izbegne. Bes je narušavao kontrolu. A čovek koji je gospodin uvek ima kontrolu nad svojim delima. U jednom trenutku se osvrnuo preko ramena i ugledao bedeme, stotinu metara visoke, crne i prošarane pukotinama koje su nastale uticajem spoljnih sila. Tama tih bedema kao da je gutala sunčevu svetlost. Nije bilo prozora, nije bilo nikakvih namerno načinjenih otvora, osim onog jednog, okruglog, koji je nastao otvaranjem spoljnih vrata. Slika koju su gledali na lažnim prozorima svakoga dana, slika koja je oduzimala veru u sutra, nadu da se život može nastaviti i da Zaborav ipak neće biti potpun, bila je veštački generisana. Svet se oporavio. Svet je ponovo živeo! Tek kada je prišao sasvim blizu dečaku u glavi mu je sinula misao od koje mu se krv sledila u žilama, misao koja bi, da je razumnije razmišljao, morala mnogo ranije tu da se pojavi. Ako je slika na prozorima bila veštački kreirana, otkuda u njoj prilika dečaka? On naglo stade i zagleda se u dečakove svetle oči. Odeća mu je bila manje pohabana i pocepana i bio je bos. Uzvišenje na kojem je stajao bio je obraslo niskom, žutom travom, a njegova uzana, bela stopala bila su ukopana u travu kao u mekani tepih. Dečak je izgledao glatko, svetlo i nestvarno. Anđeoski. Nevino. Izraz na njegovom licu bio je potpuno opušten, kao da mu je svejedno što su se okrugla vrata na gradskom bedemu otvorila i neko je kroz njih izašao i došao do njega. Gospodin, pri tome: Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

21


visok, mršav, okruglih, svetlih očiju i tankih, smeđih brkova. Dečak je nemo i netremice posmatrao gospodina Venevera. Čežnja za dečakovom puti, za neograničenom slašću i slobodom da čini svojoj žrtvi što mu je volja, želja da dominira, uzima i ubija, neočekivano je nestala iz gospodina Venevera. Zamenio ju je strah. Strah kao led u venama. Strah kao dah smrti. Strah kao suva, nepregledna bespuća Zaborava. Nešto je bilo pogrešno. Zastrašujuće pogrešno. „Požurio si da izađeš“, reče dečak gospodinu Veneveru. Glas je bio jasan, dobro modulirani bariton koji je odgovarao odrasloj osobi. Nije bio ono što je gospodin Venever očekivao, tanak i uplašen glasić dečaka. U njemu nije bilo straha, ni čežnje za zaštitom. Ni žeđi, ni gladi. Ni milosti. „Da“, reče gospodin Venever kroz drvene usne. „Onda je dobro da si stigao“, primeti dečak. Usne mu se razvukoše u nešto što bi moglo biti protumačeno kao osmeh, nešto beskrvno i lišeno emocije. Grč u uglovima usana. Grč kakav je ponekad gospodin Venever imao na sopstvenim usnama dok se nadnosio nad svoje žrtve.

9. Vetar siđe preko Zapadnog brda, obiđe zatrpane visoke bunkere, i zaigra oko cipela gospodina Venevera, uzdižući gomilice crvenog peska sa tla. Slika se menjala. Trava se povlačila pred suvim crvenim tlom koje su presecale mreže dubokih, crnih pukotina suše. Vazduh se menjao i od slatkog i svežeg mirisa poljskog cveća, pretvarao se u mešavinu kiseonika i kiselo–otrovnih gasova koji su pržili tkivo disajnih puteva. Nebo je menjalo boju, duboko plavetnilo pretapalo se u crveno, crno i žuto svetlucanje. Nebo je bilo izdeljeno na masivne crne oblake, načinjene od prljavštine koja nije mogla da padne nazad na zemlju i proreze kroz koje je pržilo nemilosrdno sunce, sa ponegde izvučenim crvenim trakama načinjenim od nedefinisanih gasova i prašine. Osvetljenje se probijalo u blještavim prugama pržećeg sunčevog svetla između dubokih senki oblaka. 22

Anomalija #1


Gospodin Venever ispuni pluća kužnim vazduhom, oseti strahovit bol u grlu i stomaku, a onda se presamiti i izbaci veliki ispljuvak krvi u šake. Oči mu trenutno zasuziše; sićušne čestice koje su letele vazduhom usecale su se u njih kao komadići zdrobljenog stakla. Vetar se pojačao i podigao pesak koji je bio čvrst i oštar kao srča. Gospodin Venever je zavrištao. Bio je to vrisak užasa, ali ujedno i vrisak uskraćenosti kakav je ponekad izlazio noću iz njega, nakon snova o dečacima, snova o slasti i o grehu koji ga je proganjao čitavog života. On pade na kolena pred dečakom, pljujući krv, a onda ispruži ruke ka njemu, ne u pokušaju da ga dograbi, već u potrazi za spasenjem. Molio je za svoj život. Molio je za milost. Dečak ga je mirno posmatrao. Ništa se na njegovom savršenom, izglačanom licu nije pomerilo. Čak se i onaj grč oko usana izgubio. „Ti nisi dečak… ti nisi…“, jecao je gospodin Venever. „Nisam“, mirno reče dečak glasom odraslog čoveka. „Šta onda… Šta si?“ „Zaborav“, mirno uzvrati dečak. „Mislio sam da ćeš toliko da shvatiš i sâm.“ „Ne…“ „I Smrt“, nastavi dečak. „Ne…“ „I Anđeo.“ „Ne… ne… ne…“ „Upoznao sam sve tvoje žrtve“, mirno nastavi dečak. „I sve sam ih predao Zaboravu. To im je pomoglo. Zaboravili su na tebe.“ Gospodin Venever pokuša da zavrti glavom. Grlo ga je izdalo, pluća su se punila minijaturnim noževima koji su sekli kroz tkivo. Još uvek je bio u klečećem položaju sa rukama ispruženim ka dečaku. „Milost“, izustio je poslednjim ostacima snage, dok mu je sa usana kapalo sve više krvi. „Imaj… milosti…“ „To jeste milost“, reče dečak bezbojnim glasom. „Zaboraviti sve. Veća milost od te ne postoji.“ Gospodin Venever klonu, zabadajući prste u gomilice peska. Oči mu se napuniše krvlju. Krenuo je da baulja na kolenima i laktovima, a kada se na tren pribrao i podigao pogled dečak više nije ni postojao. Nadvijen nad njim bio je stvor visok oko dva Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

23


metra, sa parom širokih, belih i blještavih krila koja su mu štrčala iz kičmenog stuba, obučen u lagano, belo platno i zlatne sandale. Umesto očiju biće je imalo svetlost. I njegova bela kosa je blještala kao da je svaka dlaka bila nit svetla. Na mestu šaka bile su ptičije kandže dugačkih i oštrih noktiju. Ruke i prsa su mu na nekim mestima bili obrasli paperjem. Osim osnovnih anatomskih detalja, u pojavi tog bića nije bilo ničeg ljudskog. Haluciniram, pomisli gospodin Venever. „Imali ste čitav svet u svojim rukama“, reče biće pred njim. „Pogledajte šta ste sa njim učinili.“ On zaobiđe drhtavo telo gospodina Venevera i pođe prema gradskim bedemima, prema otvorenim vratima. „Poslednji grad“, reče sebi, ili nekome koga gospodin Venever nije mogao da vidi. „A onda ne ostaje ništa. Sve će biti zaboravljeno.“

10. Motori su zabrujali negde u daljini. Gospodinu Veneveru se činilo da su udaljeni hiljadama kilometara, dok je u glavi vrištao u užasu, nemo, jer je njegovo grlo spaljenih glasnih žica moglo da proizvede samo nerazumljive, grgurave zvuke. Motori su moćno brundali dok su zatvarali spoljni kapak na bedemu koji je okruživao i štitio grad, i gospodin Venever postade svestan da unutar grada vrlo brzo kreće poslednji čin nestajanja jedne civilizacije i njenog pada u Zaborav. Iz njegovih očiju liptala je krv. Iz njegovih nozdrva, iz njegovih ušiju. Gušila ga je sopstvena krv i on shvati da neće još dugo živeti. Vetar se pojačavao, na momente je naletao u takvim udarima da ga je podizao sa tla i bacao okolo kao da je i on samo zrnce peska i ništa više. Poče da baulja, isprva bez cilja, ali onda krajičkom levog oka, kojim je još uvek nazirao svet oko sebe, ugleda peskom delimično zatrpan krov najbližeg bunkera i uputi se na tu stranu. Bilo mu je potrebno skoro deset minuta puzanja da stigne do tog mesta. Bauljao je naslepo, držeći oči čvrsto zatvorene da ih zaštiti od potpunog uništenja. Kada je vrhovima prstiju napipao zid bunkera, naterao je sebe da otvori oči i potraži način da se zavuče unutra. Ta potraga je trajala još desetak minuta, a kada je najzad 24

Anomalija #1


napipao ugao otvora, morao je da razgrne gomilu peska šakama sa kojih se koža gulila sloj po sloj, otkrivajući crveno meso koje je krvarilo. Uspeo je da razgrne taman dovoljno peščanog nanosa da otvor bude širok za njegovo telo, a onda se zavukao unutra. Pao je. Otvor je bio prozor negde pri vrhu tavanice i on je pao sa visine od oko dva i po metra i sručio se na peskom prekriven pod. Ovde je barem bio zaštićen od vetra. Pokušao je da sagleda gde se nalazi, ali sve je bilo u tami. Samo tračak svetla koji je dolazio kroz otvor pri tavanici, isti onaj otvor kroz koji se provukao, nije bio dovoljno snažan da osvetli čitavu prostoriju, a brzo je gasnuo jer je napolju noć smenjivala dan. On ostade u potpunoj tami i pre nego što je poslednji tračak spoljnjeg svetla nestao. Oslepeo je. Bol je bila surova. Pretvorila se u nešto ogromno i strašno, u razdiruću oluju koja je kidala svaki nerv u telu. Povraćao je krv u ogromnim količinama, povremeno gubio svest. Onda je začuo glasove. Znao je da nisu stvarni, znao je to jer ih je prepoznao. Bili su to glasovi njegovih žrtava, dečija vriska i cika, molbe za milost. Kroz svoju bol spoznao je njihovu bol, ali nije se pokajao niti zažalio. Nije umeo da se kaje. Orgija bola iznenada umine. I glasovi prestadoše. Više ništa nije osećao. Sve je nestalo. Pokušao je da se seti ko je, odakle je došao, zašto je tu i zašto umire, ali sećanje je bledelo. Tama postade potpuna, lišena ijednog čula, duboka i beskrajna. Poslednja misao je došla gospodinu Veneveru, ona misao iza koje je sledio Zaborav. Setio se šta mora da učini. Ustao je, zagladio brkove i kosu, otresao prah crvene pustinje sa svoje odeće, popravio rever kaputa i liniju kragne. Proverio je da nije zaprljao pantalone ili ih previše izgužvao na nekom mestu. Onda je, zadovoljan sopstvenim izgledom, namestio mali grč lažnog osmeha na svoje tanke, bezbojne usne. I krenuo je. Hodao je odmereno, lagano, visoko uzdignute glave. Njegova pojava bila je umirujuća. Njegove oči su bile izvori mudrosti i spokoja. Svakim korakom naglašavao je značaj sopstvene ličnosti i svoju nepokolebljivu unutrašnju snagu, bez obzira što je hodao po ničemu i uputio se nikuda. Otišao je kao gospodin. Predrag Tomić: „Greh gospodina Venevera“

25


26

Anomalija #1


LAVIRINT Bojan Veljanov

ilustrovao Igor Malović

Bojan Veljanov (1981) po struci je antropolog, bavi se crtanjem, pisanjem, čitanjem i drugim oblicima hedonizma. Voli duge šetnje od kompjutera do TV-a, sve srednjovekovne stvari i Fukoa na mesečini. Ovo mu je prva objavljena priča.

„Realnost je ono što, kad prestanete da verujete u nju, ne nestane“ — Filip K. Dik

Sve odjednom počinje da mi se vraća. Crveno i crno, krv i mrak, spaljeno nebo, opustošena zemlja. Reka lave me poklapa kao užareni pokrov, a hiljadu izobličenih, unakaženih lica vrišti u mahnitom kikotanju. Negde iza, Valeri viče moje ime, doziva me, moli da joj pomognem, ali ja ne mogu da se pomerim. Paralisan bolom koji mi razdire zgrčene udove, mogu samo da slušam kako je odvlače grozne aveti iskeženih lica i krvožednih osmeha. A onda — oči, crvene oči, užasne, ogromne oči koje mi prodiru u dušu, cepaju moju svest, sjajeći se zluradom slašću zbog moje nemoći, mog poraza i— Progledao sam. Uspravljajući se u svom krevetu, osećam kako mi kroz otvorene prozore svež jutarnji vazduh hladi golo, oznojeno telo. U ušima mi odzvanja ubrzani puls, i još nešto — Šakirina La Tortura. Telefon. Pipam u magnovenju oko sebe dok ga ne nađem, a onda se javljam, još dahćući od gadnog snoviđenja. Bojan Veljanov: „Lavirint“

27


„Markose?“ dolazi glas sa druge strane. „Nadam se da te nisam… prekinula u nečemu?“ „Valeri?“ zovem je još uvek bunovan i dezorijentisan. Njeni krici poput čeličnih bodlji još mi probadaju um, otrgnuti iz njenih raskrvavljenih grudi dok ju je pulsirajuća tama — živa Tama — kidala i proždirala poput nesagledive večnosti crnila nekog drevnog i izopačenog podzemnog kraljevstva. „No, soy Lola.“ Valerina komšinica. „Zbog nje te, zapravo, zovem.“ Devojka uzdiše. „Možda paničim bez razloga, ali…“ Nalazim kutiju cigareta pored kreveta i palim jednu neposlušnim rukama. „¿Qué pasó?“ Pokušavam da ostanem smiren, da zvučim trezveno, ali srce mi već ponovo lupa. „Mislim da je Valeri nestala. Nisam je videla već nekoliko dana. Trebalo je juče zajedno da idemo na neki koncert, ali mi se nije javila. Ne odgovara ni na poruke, ni na pozive, a u stanu nema nikoga…“ „Jesi probala da zvrcneš Huana?“ Bacam pogled na obližnji sat; tek je devet. „Zvala sam, ali… ni njega ne mogu da dobijem. Kad god ga zovem, broj nije dostupan.“ Izduvavam dim cigarete. Odjek starog i skoro zaboravljenog straha čija grimasa proviruje iza kapija podsvesti obuzima mi um. „Markose?“ „Dolazim“, kažem i prekidam vezu. Lica zaronjenog u dlanove, lakata oslonjenih na kolena, stiskam oči da iz njih izbrišem strahotu prizora kojima su svedočile. Grudi mi steže hladna slutnja da se dogodilo nešto loše. Nešto užasno loše. Jer, istorija se ponavlja. *** Sunce se podiglo visoko nad Jukatanom, skrivajući svoje lice iza paperjastih oblaka što bacaju senke po tropskom zelenilu koje me okružuje, i vrelina dana surovo raste kako vreme odmiče. Sat vremena već vozim bez pauze. Uskoro ću doći do zaliva i naići na Kampeće, gde ću da dopunim rezervoar i prezalogajim nešto. U žurbi nisam stigao da doručkujem i stomak me već neko vreme uporno podseća. 28

Anomalija #1


Dok vozim autoputem od Meride ka Viljaermosi, sećanja mi lutaju. Jutra kada su nam roditelji ubijeni, probudio me je sličan košmar, slično predskazanje. Mislio sam da je u pitanju savest. Ali san je bio isti. A još dok sam se otimao kandžama more, znao sam da to nije mogao biti san. Osetio sam, ulažući svaki napor razuma da poreknem instinkte koji su me upozoravali iz dubine u koju se nisam usuđivao da pogledam. Nekoliko sati kasnije, policija je pokucala na naša vrata i saopštila nam vest. Nesreća, rekli su. Obračun uličnih bandi; poginulo je nekoliko nevinih prolaznika. Bilo je na vestima po čitavom Meksiku. Ja sam imao šesnaest, Valeri dvanaest. Plašim se da zaspim. Da sanjam. Scene onostranih predela i nezemaljskih patnji dolazile bi mi u svest pošto bih sklopio oči. Mrzeo sam snove, ali nisam ih mogao izbeći. Onda sam otkrio način da im umaknem — umor, krajnja fizička iscrpljenost koja mi je malaksalo telo slala u ništavilo čim zažmurim. Tegovi i vežbe su učinili svoje. Moje telo se razvilo, a vizionarski snovi su minuli. Vidovnjačka moć kojom bejah proklet zgasnula je u istom pepelu. Sve do sada. Jer, video sam kuda je Valeri odvučena u mom snu… Prepoznao sam te hodnike bola koji unutar sebe čuvaju nešto opako i drevno, te tunele starije od sveta kojima sam se i sam drznuo da prođem u nekom drugom vremenu. Ali kao da su sva sećanja vezana za taj lavirint izbrisana iz moje svesti, skrivena izvan dosega pamćenja. Jedino na šta mogu da mislim jeste da ne smem dozvoliti da izgubim Valeri. Možda više nismo bliski onako kako smo nekada bili, možda naš odnos, koji se u poslednje dve godine sastojao samo od poneke posete i neredovnih međugradskih poziva, ne oslikava povezanost koju smo nekada delili, ali opet, ona je sve što sada imam. Još bi bila ovde, sa mnom, da nije došao Huan. U svom skupom poslovnom odelu i velikom crnom mercedesu, zgodan kao filmska zvezda, navikao je da dobija ono što želi. Možda sam ga zato toliko mrzeo od prvog trenutka kada smo se upoznali; imao je nešto u sebi, nešto iza arogantne lepote i otmenosti, što mi je uvek išlo uz dlaku. Način na koji me je gledao, možda, onim svojim očima jaguara. Ili sam bar to govorio sebi. Zvučalo je lepše nego priznanje ljubomore Bojan Veljanov: „Lavirint“

29


ili osećaja napuštenosti. Ni jedno ni drugo ionako nije uticalo na moju sestru; Valeri je tvrdila da se vole i moji zajedljivi komentari nisu je naveli da se predomisli. Sa dvadeset i dve godine odselila se iz našeg stana u Meridi i otišla da živi sa njim u Viljaermosu. Oči mi nalaze fotografiju zakačenu za retrovizor i ja se smešim protiv svoje volje, izduvavajući dim. Na njoj smo moja sestra i ja, nasmejani i zagrljeni, iz perioda pre rastanka, pre Viljaermose i Huana. „Kecal…“ Kao da je veo neke užasne tajne podignut na trenutak, fragmenti nepoznatih i isprekidanih slika napadaju mi um, a potom se koprena ponovo spušta i vizije se povlače naglo kako su i došle. Odnekud, bio sam siguran, poznavao sam taj glas, poznavao njegove šapate u mračnim noćima pokidane prošlosti. Kao fantom zaboravljen mnogo hiljada godina ranije, u zemlji čije je sunce davno prestalo da sija, u svitanjima koja smo zajedno dočekivali, on je šaputao misterije čija su mi značenja sada izmicala. Znači dotle je došlo. Počinjem da čujem glasove. Vlažna, lepljiva slutnja steže se u meni jače, prianja uz moje telo kao znojava majica za klizavu kožu. *** Stižem u Kampeće. Vozim kroz gradske ulice neko vreme, dok ne ugledam benzinsku pumpu gde se zaustavljam. Dok plaćam benzin uzimam cigarete, limenku fante i užegle sendviče. Oslonjen na prljavu haubu svog auta, jedem ih halapljivo. Ispostavlja se da su mnogo boljeg ukusa nego što izgledaju. Zalivši obrok sokom, planiram da nastavim put čim ga dovršim, ali prizor preko puta privlači mi pažnju. Na prostranoj livadi sa druge strane ulice opažam prikolice poređane u krug oko ogromnog cirkuskog šatora, a mešavina glasova i muzike dopire iz njega, prigušena saobraćajem koji protiče između nas. Bacam ispražnjenu limenku u kantu i iz neke iznenadne, neobjašnjive znatiželje, prelazim ulicu i zapućujem se u tom pravcu. Zvuci se pojačavaju kako se približavam, mada je čistina sablasno prazna. Još je previše rano za predstave, koje su se najverovatnije u tom trenutku uvežbavale u glavnom šatoru koji se izdizao 30

Anomalija #1


iz središta poljane kao astečka piramida. Znam da ne bi trebalo da gubim vreme, ali odazivam se na neki nečujni zov refleksno kao kobra na muziku fakira, tražeći nešto poznato. Zbunjen, shvatam da me noge nose više nego nasumičnim hodom, i da je to bio slučaj od kada sam ušao na teritoriju cirkusa. Kao da sam stotinama puta prošao kroz šarenilo ovih prikolica, tako idem prema jednoj od njih sa jasnom namerom i ciljem, iako ne shvatam ni jedno ni drugo. Na ulazu prikolice pred kojom se zaustavljam piše PRORICANJE. Nisam baš sasvim iznenađen. Penjem se tih par stepenika koji dele ulaz prikolice od zemlje i razgrćem zavesu od visećih perli, koje me zveckajući propuštaju u sumrak prostorije ispunjene aromom mirišljavih štapića i vruće kafe. Očekujem da unutra vidim staru, brkatu ciganku sa kristalnom kuglom i jeftinim špilom tarota. Umesto nje, u polutami prostorije me čeka devojka nesvakidašnje lepote, koja sedi za okruglim crnim stolom sa nekoliko upaljenih sveća. Ona upravlja svoje duboke tamne oči ka meni, dva crna opala na maski od bronze, a njeno lice se koči u šoku. Nakon što je zapanjenost napusti, ustaje i progovara prelepim glasom. „Kecalkoatle… To si stvarno ti.“ Dok zurim u nju netremice, ruka joj pada na bujne grudi i ona mi se osmehuje. Crni pleteni šal vezan na njenom poprsju prekriva joj ramena, a ispod njega nazirem haljinu boje osušene krvi. Svetlost sveća je uokviruje kao zlatan ram remek–delo nekog baroknog umetnika. „Čekala sam na ovaj trenutak toliko dugo.“ Prilazi mi i rukom dotiče moje golo rame, klizeći prstima tamo gde se crveni zmaj vijuga niz biceps. Neki čudan elektricitet koji njen dodir izaziva kao da u meni budi nešto što sam nekada davno znao, ali taman kada to saznanje dolazi do ivice na kojoj bih ga mogao dosegnuti, ona povlači ruku, a ono odlučuje da ostane zakopano. „Zašto me zoveš tako?“ pitam, prateći je dublje u pomračinu. Na njen znak sedam u stolicu naspram njene, svestan klišea kojim me je pozdravila. Da je znala moje trenutne misli, ne bi ni morala da se trudi — njena čulna lepota bila je dovoljan razlog da joj posvetim malo vremena. Žurba da pronađem Valeri nije napuštala moju svest, ali moje oči su bile toliko opijene prizorom da sam im morao nakratko udovoljiti. Bojan Veljanov: „Lavirint“

31


Ona ne odvaja magnet svojih očiju od mojih, dok odgovara: „Više bi voleo da ti se obraćam po tituli? Gospodaru? Zar ne misliš da je malo kasno za to?“ „Ja… Nemam pojma o čemu pričaš.“ Pogledom pratim igru senki na satenskoj putenosti njene sjajne smeđe kože. Dok se trudim da odagnam džangrizavi déjà vu, pogled mi bludi od njenog lica do dekoltea iz kojeg joj bujaju mesnate grudi, pa opet nazad. Toplina njene senzualne blizine jedino je što mi zamagljuje misli, ali snagom volje obuzdavam telesnu reakciju koja počinje da se budi. Ona se osmehuje. „Ne? U redu. Nećemo to spominjati.“ Hoću da se pobunim, ali ona odmahuje rukom, presecajući me. „Jesi li kontaktirao druge? Tlalok je isto u blizini, čeka. I on i ja smo prihvatili svoje uloge kako bismo neometano putovali kroz zemlju u potrazi za tobom. Od tvog poslednjeg prelaska izgubili smo vezu i niko nije imao pojma šta se dogodilo. Čak ni sada nisam mogla da naslutim da se približavaš. Nešto se veoma loše dogodilo, Kecal, ako ne mogu da te osetim ni i iz ove blizine.“ „Čuj, ovo postaje malo bizarno. Ne znam ni zašto sam ušao ovde.“ Ustajem da odem, ali me nešto u njenim očima parališe i ja se stropoštam nazad u stolicu. Njene oči… gore. „Isuse.“ Već sledećeg trenutka njeno lice je sasvim normalno, ljudsko, i ja se pitam da li je ono bila opsena, posledica umora, neispavanosti, duge vožnje. „Ti… Ti se stvarno ne sećaš? Ne sećaš se ko si?“ ona govori zbunjeno, uplašeno, proučavajući užas na mom licu. „Onda je ovo stvarno kraj. Teckatlipok pobeđuje.“ Pokušavam da ostanem pribran. „Sećam se čitavog svog života, od neke treće–četvrte godine pa do sada. Prilično sam siguran da se u tih dvadeset i nešto godina nikada nismo sreli.“ Oči mi neposlušno sleću na njene sise. „Zapamtio bih da jesmo, veruj mi.“ Ona se hvata za glavu. „Ali to nije ni deseti deo čitavog tvog života! To su samo sećanja tvog trenutnog ljudskog avatara, ko zna kojeg po redu koji nosi tvoju Suštinu.“ „… Mislim da su ti ovi mirišljavi štapići malo udarili u glavu.“ „Ti si nam bio poslednja nada, a sada je sve gotovo. Svi mi koji smo se odupirali Autarhovoj moći, koji smo te pratili na ovaj primitivni svet, sada ćemo pasti, jedan po jedan.“ 32

Anomalija #1


„Slušaj. Ja ne znam šta si ti utripovala i s kim si me pobrkala, ali ja samo hoću da pronađem svoju sestru. To je sve. Sanjao sam da je povređena, a njena komšinica mi je javila da je nestala, i zato idem da je nađem, da se uverim da je u redu. Hoćeš li mi sada gatati ili ne?“ Proročica ima izraz mladog teleta dok pokušava da odgonetne moje reči, kao da sam ja onaj koji bulazni metafizičke besmislice a ne ona. „Sestru? Misliš… Ti zbilja veruješ da si smrtnik u čijem telu živiš? Ne sećaš se ničega od pre… pre ovog života?“ „Pre ovog života?“ Ovo postaje sve bolje i bolje. Ona se naginje preko stola, sise prete da joj iskoče iz dekoltea, i uzima moju ruku u svoje. „Zapitaj se zašto je osoba koju smatraš sestrom uvučena u sve ovo. Autarh ne može imati nikakve koristi od nje. Bez svojih sećanja, tobom je tako lako manipulisati, i on to zna.“ Osećam kako mi ljutnja žari obraze. „Ne sviđa mi se kako govoriš o Valeri. Ona jeste moja sestra, dođavola!“ „Oh, ne sumnjam da je ti smatraš takvom. I u tome je tvoja slabost zbog koje ćeš stradati. Odavno smo naučili da se ne vezujemo za bića sa kojima sudbinu neko vreme deli telo koje zauzimamo. Ali ti, ne znajući ko si zaista, prihvatio si ulogu svog trenutnog domaćina kao svoju pravu stvarnost. Tako si projektovao svoja osećanja za svog blizanca na tu smrtnicu.“ Glas joj se spušta. „Možda nisi ni umeo drugačije. Možda je gubitak Ksolotla bio previše bolan za tebe, te si utehu našao u zaboravu.“ Na pomen tog skrivenog imena moje srce preskače otkucaj, ali svest odbija da potraži njegovo značenje. Neko mesto duboko u meni ispunjeno je okeanom bola kojim se ne usuđujem da zaplovim. „Nastavi.“ „Pošto niko od nas nakon poslednjeg prelaska nije uspeo da stupi u kontakt s tobom, plašili smo se da si mrtav. Ni sad mi nije jasno kako si preživeo onakav napad. Autarhovo pseto Uicilopočtli uspeo je da te odseče od nas. Nikad ga nisam videla onako razjarenog. Videli smo da se borite, a posle toga…“ Ona staje, kao da osluškuje tišinu koja nas je iznenada prekrila. „Šta je bilo?“ pitam je. „Osećam nešto“, ona odgovara kriptično, što povećava moju nervozu. „Nemamo više vremena. Kad god se dvoje ili više nas Bojan Veljanov: „Lavirint“

33


sastane, Tragačima je lakše da osete naše prisustvo i da nas pronađu. Moraš da ideš. Kad poželiš ponovo da me kontaktiraš, upotrebi Ključ. A sad beži. Bićeš siguran, ne brini. Ako ja ne mogu da osetim tvoje prisustvo, ne mogu ni oni.“ „Ali…“ „Odlazi!“, ona viče razrogačenih očiju i ja uspaničeno skačem, jureći napolje. Blistava svetlost dana me potpuno zaslepljuje, te rukom prekrivam lice, žmirkajući, a kada ponovo progledam, krećem nazad ka pumpi da nastavim put. Kakva ludaja, pokušavam da se ohrabrim sedajući u kola i paleći motor. Bar mi nije tražila da joj platim. Ali dok vozim i pušim, njene reči vraćaju mi se u svest i ja ih preispitujem u tišini. Kao da je ono što je rekla odškrinulo kapiju koja je do sada bila zapečaćena; tako se neke skrivene odaje otvaraju u mom umu i ja počinjem da nazrevam ono što se krije iza njih. Osećam da je otkriće važno koliko je i strašno; i dok pokušavam da prozrem u tminu podsvesnog znanja, dodajem gas na poslednjoj etapi puta ka Viljaermosi. *** Nakon dugog mosta iza Kuidad del Karmen, na ulazu u Zakatal, nailazim na patrolu. Od skorašnjeg procvata narko–kartela, murija je na svakom jebenom koraku. Ali nemam šta da krijem, pa se ne uzbuđujem preterano videvši dva policijska automobila i jedan motor na putu preda mnom, njihov crno–beli lim zloslutan kao i grmljavina iznad nas. Blaga kiša počinje da sipi iz teških oblaka koji skrivaju sunce. Prilazim i zaustavljam auto, predajem dokumenta mladom policajcu koji mi se obraća, objašnjavam da putujem u posetu sestri. Njegov izraz je pomalo ukočen dok me proučava i obuzima me nelagoda koju pokušavam da sakrijem. Videvši da njihov kolega može sam da izađe na kraj sa mnom, ostala četvorica ostaju kraj svojih vozila na ivici puta. Onaj koji ostaje sa mnom najviši je i najmlađi od sve petorice, verovatno moj vršnjak. „Molim vas, izađite iz kola“, on mi se obraća držeći moje papire. Njegov ton je ozbiljan, ali blag, nagoveštaj ohrabrenja među rečima koje prati grmljavina spolja. 34

Anomalija #1


„Nešto nije u redu?“, odvraćam zbunjeno, ispetljavajući se iz sedišta. Kada se uspravim pred njim, ispravljajući ukočene noge, otkrivam da smo istog rasta. Sitna kiša ljubi moju vrelu kožu, osvežavajući me. „Hoću da pogledam u vaš gepek“, policajac odgovara gledajući me u oči, kao da u njima traži potvrdu nečega o čemu ja nemam znanja. „Ne nosim ništa“, ja se branim, ali znajući da je bolje da sarađujem, vodim ga do gepeka, koji otvaram pred njim kako bih ga uverio u istinitost svoje tvrdnje. No, čim ispunjavam njegov zahtev, a podignuti krov nas zaklanja od njegovih kolega, mladićevo lice i ton se menjaju. „Gospodaru! Tako je dobro ponovo te videti, posle toliko vremena“, govori mi s osmehom, stavljajući ruku na moje rame. Njegov dodir me peče, izaziva, kao svrabež koji ne mogu da počešem. „Vidim da si zadržao dobru figuru. Ali nešto nije u redu. Ne osećam tvoje prisustvo.“ Ne znam šta bih odgovorio, pa ćutim, bojeći se da se ne uvalim u još veća govna. Imam iskustva s policijom i znam da se s njima ne treba glupirati. On me gleda iskosa. „Šta se dogodilo? Zašto nisi kontaktirao nikoga od nas sve ovo vreme?“ Vidim da se neću izvući ćutanjem, pa govorim kezeći se: „Da me nisi možda zamenio s nekim? Ja se tebe ne sećam. Možda smo išli zajedno u osnovnu?“ Mladi policajac se nezadovoljno mršti. „Nema sumnje da si to ti, gospodaru Kecal. U kojem god telu da se nalaziš, uvek si to nepogrešivo ti. Ali nešto nije na mestu. Nešto su ti uradili, čim me se ne sećaš, čim ne osećam tvoju blizinu. To je sigurno delo onog krvožednog gada. Imaš li i dalje sve svoje moći?“ „Ne bih rekao.“ Živa istina. Munja seva i policajac odjednom postaje ukočen. „Tragači su u blizini. Nemamo vremena za priču. Ali sad znam identitet tvog avatara, pa ću te potražiti čim prilika dozvoli. Čas konačne borbe se bliži.“ On spušta oči, pa ih ponovo vraća na moje. „Pre nego što odeš… Znam da si sumnjao da sam te izdao, ali hoću da znaš da sam ti oduvek bio odan. Učinio sam sve što sam mogao za tvog Bojan Veljanov: „Lavirint“

35


brata, ali Uicilopočtli je bio jači. Bilo je prekasno. Nisam ga mogao spasiti. Nadam se da ćeš mi jednom moći oprostiti. A sad požuri, beži odavde.“ Bez namere za daljim razgovorom, on mi vraća dokumenta dajući znak svojim kolegama da sam „čist“, a onda se brzim korakom udaljava od mene. Ne preostaje mi ništa drugo no da se vratim za volan i nastavim vožnju. Dok odmičem sve dalje od patrole, munje paraju nebo i glava počinje da mi bridi od pokušaja da shvatim ono što se upravo dogodilo. Policajac je, kao i proročica iz cirkusa, očigledno pripadao nekom drugom životu, nekom delu moje prošlosti skrivenom od mene nekakvom mračnom veštinom. Ili su oboje šizofrenici uhvaćeni u istu psihodeličnu fantaziju? Ali kako to objašnjava vizije koje su me pratile od detinjstva? Dok mozgam, nervozno palim cigaretu. U retrovizoru susrećem sopstveni pogled, trljajući zakrvavljeno oko u kojem mi je pukao kapilar. Huan i Valeri smeše mi se sa slike ispod. Neka čudna energija preplavljuje moje telo, napinje mi mišiće snagom koja bi gotovo mogla da raskine samu tkaninu stvarnosti. U meni se javlja neobjašnjiv nagon, osećaj koji mi govori da sve što treba da učinim, jeste da se prepustim podsvesti da me vodi. Zar nisam tako činio i mnogo puta pre? Koliko puta sam na potpuno neobjašnjiv način znao stvari do kojih nisam došao normalnim saznajnim putem? „Budi Zmaj kakav si nekada bio.“ Uplašen ovim doživljajem, žmirkam nekoliko trenutaka kako bih se povratio u realnost trenutka. Uprkos bizarnosti, preplavlja me čudan utisak da se sve dešava baš onako kako bi i trebalo… A smisao svega čeka me već iza sledeće krivine. Ne mogu više da razaznam da li je to dobro ili loše. *** Brežuljci se razdvajaju preda mnom da mi otkriju grad koji čuvaju u svojim zelenim nedrima, grad koji mrzim jer mi je uzeo Valeri. Stižem u Viljaermosu. Kiša je stala i senke gustih sivih oblaka prelaze lenjo preko razbacanih zgrada što štrče među bujnim zelenilom, a uske trake ulica otvaraju se sa svih strana vijugajući, kao da je ceo grad jedan veliki lavirint. 36

Anomalija #1


Skoro pet sati vožnje prete da uzmu danak na mom telu, ali ignorišem umor, ne pomišljajući na predah dok ne otkrijem šta se desilo. Vozim pravo do Valerinog stana, znajući da je tamo neću naći. Kad parkiram kola pred njenom zgradom i popnem se uz stepenice na treći sprat, uprkos intuiciji zvonim na njena vrata, očajnički uporno, nadajući se da se u međuvremenu pojavila. Pošto vrata njenog stana ostaju nemilosrdno nema, vadim svoj ključ; ali uzalud — brava je promenjena. Osujećen i ljut zbog ovog novog preokreta, odlazim do susednog stana kako bih od Lole pokušao da dobijem više informacija, ali — ni tamo nema odgovora. Znala je da dolazim; valjda bi mi rekla da neće biti kući, valjda bi ostavila poruku? Subota je, tako da ne može biti na poslu. Iz očaja spuštam ruku na kvaku i besno je cimam, a vrata se na moje iznenađenje otvaraju. „Hola?“ pozivam ulazeći. „Lola, soy yo, Markos. Estás aqui?“ Ali niko se ne odaziva. Štaviše, stan je zamračen i potpuno prazan — nema nameštaja, nema nikakvog traga da je u njemu iko ikada živeo. Stojim tako na sred prazne mračne sobe, obespamećen i tup, dok mi se pitanja okreću u pomućenoj glavi. Šta znači ova najnovija misterija? Pa čuo sam se sa njom još ovog jutra! A onda, odnekud iz druge sobe, pojavljuje se on, visok i taman kao da je senka a ne čovek. Ne čujem njegove korake, ne vidim ga dok prilazi; samo se odjednom stvara preda mnom, kao da je bio tu sve vreme ogrnut u tamu. „Dugo ti je trebalo“, kaže mi tiho dok ga gledam kao napušteno siroče. „¿Qué pasa, Huan?“ govorim mračno, pokušavajući da razbistrim zamućeni vid. „Zašto si ovde? Gde je Valeri? Lola mi je rekla da je nestala, da do tebe ne može da dođe, a sad ni nje nema. Ne razumem.“ „Valeri je mrtva.“ Udarac pada negde u dubini moje glave, odjekuje u šupljini moje utrobe koja se prevrće. Njegove reči nisu samo konačne; one odzvanjaju istinitošću koja mi probada srce. Osećam da su mi obrazi mokri, iako nisam svestan da plačem. A onda, razjaren, kidišem. Bojan Veljanov: „Lavirint“

37


„Šta?! Kako? Govori—“, reči me izdaju, ali moj stisak na kragni njegove skupe košulje je nepokolebljiv. Pribijam ga uza zid, tresući ga, ali on me i dalje gleda neljudski smireno, nepomično, ćuteći. A onda, kao da se zid iza njega nekako izmiče, moje uporište nestaje, i u jednom tečnom pokretu naši se položaji menjaju. Ja sam zakucan uza zid, a on me drži tako, njegove ruke su gvozdeni okovi na mojim zglobovima podignutim iznad moje glave. „Pogledaj se“, kaže mi, onim svojim neprirodno smirenim, tihim glasom. Pošto se otimam, on me steže jače te osećam kako mi kosti pucaju pod kožom. „Tako si nemoćan. Takav me ne možeš pobediti. Nekada je tvoja snaga bacala druge na kolena, a vidi se sad. Mogao bih da te ubijem jednim potezom.“ Urlam kao manijak ali iz njegovog stiska se ne mogu osloboditi. Odakle mu takva snaga? „Zar ne bi voleo da sećanja nisu zakopana?“, govori mi blago, dok me probada svojim plamtećim pogledom. „Ali i bez sećanja ti opet trijumfuješ. Zašto ne mogu da ti se otrgnem?“ Tada me neljudskom žestinom odbacuje i još dok letim preko sobe mrak mi preliva oči, a ja tonem u hladni, tihi, crni mulj. *** Ako bih morao da opišem svoj dosadašnji život muzikom, onda bi to bio tango. Ni jedna druga vrsta ne poseduje u sebi toliko melanholije i strasti, ni jedna ne balansira između čežnje i bola s tolikom virtuoznošću. Mislim o tome sada jer odnekud iz pozadine dopire ispovedački glas Adrijane Varele, tako težak od prošlosti. Kad otvaram oči, vidim gusto tropsko rastinje kako brzo promiče pokraj moje glave. Još je dan, ali vreme je toliko oblačno da liči na sumrak. U kolima sam, na suvozačevom mestu, a do mene je Huan koji vozi. Bol u mojoj glavi se vraća, kao i skorašnji događaji i ja se taman spremam da ga napadnem, kad on progovara ne odvajajući oči sa puta. „Ne vredi ti da se opireš.“ Prokletnik zna da sam budan. Prisiljavam se da ostanem miran. „Kuda idemo? „Videćeš. Skoro smo stigli.“ Nemam izbora no da igram njegovu igru. Za sad. 38

Anomalija #1


„Reci mi šta se dogodilo s Valeri.“ „Žrtvovana je. Zbog tebe.“ „Ti si je ubio?“ Tresem se od gneva koji potiskujem i moj glas ne zvuči kao moj. „Ne.“ On odvaja oči od puta i upravlja ih na mene. „Nisam ja.“ Šta je ono što vidim u njegovim očima? Zbunjujuće je, skoro kao… „Onda ko? Objasni mi šta se događa?“ „Naljutio si nekoga veoma opasnog, ko je sada došao da naplati svoj dug.“ „A ti radiš za njega? I sve ovo je bilo isplanirano od momenta kad si se pojavio? Zato si i odveo Valeri, glumeći da je voliš?“ On ćuti, ali to je sva potvrda koja mi je potrebna. „To je nesporazum. Nikad nikome nisam učinio ništa… ništa ozbiljno. Ništa zbog čega bi neko oteo i…“, reči zapinju, „…ubio moju sestru. Por favor, Huan. Reci da je sve ovo—” „Šala? San?” On prezrivo frkće. „Nikada pre nisi molio. Postao si jadan, slab.“ Njegove reči su grube, ali začudo, ne zvuče tako, ne kada ih izgovara tim mirnim glasom što krije toliko tananih značenja. Onda shvatam nešto uznemirujuće — njegov glas… njegov glas sam čuo ranije, kako me doziva u mislima imenom drevnog, zaboravljenog boga. Pre nego što mogu da razumem i reagujem na ovo saznanje, šuma oko nas se otvara, proplanci se razmiču, a onda se stare ruševine pomaljaju na horizontu. „Stigli smo“. Palenk. Zašto me vodi ovde? U obilazak majanskih hramova? „Već sam video Piramidu Natpisa“, kažem oholo. „Roditelji su nas vodili kad smo bili mali. Šta radimo ovde?“ On ćuti. Potom: „Ako bi imao šansu da ponovo vidiš Valeri, da je spaseš, da li bi je iskoristio?“ Gleda me toliko napeto, s toliko intenziteta da mi se čini kako njegov pogled progoreva moju kožu i zabada mi se pravo u dušu. „Ona nije mrtva?“ Obuzdavam osećanja otresajući peckanje u očima, jer previše je bolno. Ne smem se nadati. „Smrt je relativna. Negde, nekada, ona je živa i zdrava, i čak i sada postoji način da dođeš do nje. Da li bi ga prihvatio?“ „Bez razmišljanja“ Bojan Veljanov: „Lavirint“

39


Neko vreme me samo gleda u tišini. Možda mi se čini, ali njegov pogled je težak, sumoran. Žalostan, kao nebo. Ali to je gluma; poznajem njegov tip, i evo, već sledećeg trenutka pritvornost u njegovim očima nestaje, a on je ponovo ponosit i čvrst, dok mi daje znak da ga pratim. Ćutke hodamo stazom kroz tropsku vegetaciju, pretvarajući se da smo turisti kao i ljudi oko nas, posetioci na obilasku ostataka nekada moćne civilizacije Maja. To je iluzija u koju mogu da poveruju samo drugi; on i ja znamo bolje. Velelepne mistične ruševine rastu pred nama, izranjajući iz bujnog zelenila džungle svetlucave od ostataka letnje kiše. Prizor je maglovit, iako je vazduh čist, i ja shvatam da je tlo oko nas bremenito atmosferom prošlosti, minulom istorijom izbledelom iz sećanja svih koji danas žive. Svih osim… Dok nebo grmi svoju opomenu, Piramida Natpisa se izdiže pravo napred, zlokobna i veličanstvena, dočekujući nas kao nemi stražar zaboravljenog vremena. Huan ne gubi vreme razgledajući. Teška šaka na mom ramenu vodi me uz kamene stepenice piramide, do hrama na vrhu. Unutra je još jedan par, muškarac i žena koji uzbuđeno čavrljaju na francuskom, zadivljeno razgledajući arheološke dragocenosti. Huan nervozno lupka nogom o kameni pod, prekrštenih ruku, čekajući da par napusti drevni hram, dok ja razgledam ispisane zidove. Kada sam kao dečak bio ovde sa svojim roditeljima i sestrom, sećam se da sam ispričao majci priču o Pakalu Velikom, vladaru koji je nekada gospodario ovim mestom. Ona je to zadovoljno pomenula mom ocu na povratku kući. Oboje su mislili da sam u školi zapamtio lekciju iz istorije, dodajući usput par živopisnih detalja kao što deca obično rade, pa su me pohvalili s neskrivenim ponosom. Ne želeći da ih uznemiravam, prećutao sam da u školi još uvek nismo učili o tome. Čim je francuski par napustio odaju, Huan mi daje znak da ga pratim kroz otvor u podu, niz dugačko stepenište, nadole, u Pakalovo tajanstveno zagrobno svetilište duboko u unutrašnjosti piramide. Vazduh oko nas postaje viskozan od težine, ali to nas ne sprečava da zaronimo u senke tajanstvene dvorane, obasjane svetlošću poput topljenog zlata. Unutra nas dočekuje hiljadugodišnja tišina. Sami smo. 40

Anomalija #1


Osvrćem se oko sebe i dišem duboko, jer u glavi mi se vrti. Hijeroglifi na oronulim zidovima kao da sjaje i, na svoje zaprepašćenje, ja shvatam da ih razumem! Jezik ptica… Jezik bogova. Huan me ponovo gleda napeto, ispitivački. Kad pogledam zapise zarobljene u kamenu i dodirnem ih, scene navru: pobuna, pokolj, a onda bekstvo, prolaz na ovaj svet. Ovo nema veze s Pakalom i drevnim Majama, shvatam; ovo je moja prošlost. Vizije me prepadaju i ja se povlačim, drhteći. „Sećaš se.“ On me gleda s napetim iščekivanjem. „Mi nismo ljudi.“ Ovo nije pitanje, ali on klima glavom i njegov osmeh je pomalo gorak. „Ti si bio… špijun. Poslat da me ubiješ. Ali nisi to učinio.“ Osmeh mu je sada ljutit. „Bio sam budala.“ Njegov napad zatiče me nespremnog, i on mi steže ruke iza leđa jednom svojom, dok me drugom zgrabi za vrat. Njegova snaga ponovo me iznenađuje; drži me zarobljenog kao da sam dete. „Mogao bih to da ispravim tako lako.“ „Hijo de puta“, cedim kroz zube, gledajući s vatrenom mržnjom u one njegove oči. Njegovi prsti dolaze do mojih usana i, na moje iznenađenje, njihov dodir je mek, gotovo nežan. „Ta drska usta“, on šapuće primičući se do mog uha, njegovo telo vrelo i čvrsto uz moje. „Zapečatiću ih.“ Dok diše uz moju kožu, ja se bezuspešno otimam. „Šta to radiš?“ Glas mi podrhtava od gneva i gađenja. „Uzimam ono što je moje.“ Ruka mu se spušta niz moje grudi, preko stomaka, pa ispod majice, milujući moju zapaljenu kožu. Hoću da mu se otrgnem, ali ne mogu, njegov dodir me parališe. „Bojiš li se?“ „Ubiću te.“ Cepa mi majicu kao da je parče papira. Moj tetovirani torzo ostaje ogoljen, crveni zmaj pulsira po koži kao da će da oživi. „Nikad nisi razumeo“, govori dišući uz mene, uz moje lice, vrat, uho, mazeći mi grudi. „Nikad mi nisi ništa dao, čak ni posle svega što sam učinio da ti dokažem… Ali učiniću da shvatiš! Učiniću da zažališ…“ „Prestani!“ Bojan Veljanov: „Lavirint“

41


„Ne dok se ne setiš.“ Trlja se o moje telo i ono počinje da reaguje. „Gnušam te se“, šapućem mršteći se, mrzeći ga, mrzeći sebe. Usne na mom uhu vrele su poput površine sunca. „Seti se ko si, Kecal. Seti se ko sam ja.“ I počinjem da se prisećam. Ne odjednom, i ne svega, ali fragmenti prošlosti mi se ušunjavaju nazad u svest, bljesci drevnih slika, i po prvi put mračna krvava slagalica počinje da se uklapa. „Uicilopočtli.“ On se odmiče oslobađajući me, i najednom, vidim ga onakvog kakav zaista jeste, ispod mesa koje nosi. Sekund kasnije, on je ponovo čovek. Okreće mi leđa i prolazi rukama kroz kosu, kao da pokušava da povrati pribranost. Nakon par trenutaka, još uvek zadihan, progovara. „Izgleda da si napokon spreman.“ „Za šta?“ Dahćem, a kolena mi klecaju. Okreće se ponovo ka meni, gleda me u oči. „Rekao si da bi učinio sve da budeš ponovo sa Valeri.“ Pošto klimam glavom potvrdno, on prilazi zidu. Kad jedan od kamenih blokova škljocne, nešto iza mene zabruji, i kada se okrenem, vidim još jedno stepenište, još jedan prolaz naniže, mračni tunel u nepoznato. „Onda pođi u Šibalbu.“ Podzemni svet. Zatvor za sve Autarhove neprijatelje. Ali to je samo legenda. Metafora. Iz daljine iznad nas dopiru glasovi; neko silazi stepeništem u zagrobnu dvoranu. Moram doneti odluku smesta. Zato stežem pesnice i prilazim stepeništu. Huan mi gura nešto u šake i povlači se. Lice mu je sumorno, oči oborene. „Izgubićeš, Kecalkoatle“, čini mi se da ga čujem kako šapuće dok se kamen nada mnom vraća na svoje mesto, a onda ostajem sâm u mraku. Predmet koji mi je dao utom počinje da svetli, i ja ga od iznenađenja ispuštam, a on se kotrlja niz dugačko stepenište. Jurim za njim niz nepravilne strme stepenice, prateći tupe odjeke udara i bledeću svetlost koja već zamire kako se daljina među nama povećava. Dok unezvereno tumbasam, posrćući, shvatam da sam u nekakvoj pećini i da ponirem nadole kao da se sunovraćam u samo središte zemlje. Upravo u trenutku kada poslednji tračak svetlosti iz njega nestaje, uspevam da sustignem kotrljajući predmet. Kada ga zgra42

Anomalija #1


bim i podignem, on ponovo postaje sjajan i ja najzad vidim šta je to — kristalna lobanja sija u mojoj ruci, kao da je delić sunca zatočen u njenoj prozirnoj unutrašnjosti. Ne bi je trebalo gledati u oči, odnekud se javlja upozorenje, osim ako ti cilj nije Šibalba. Zato je, kao da sam neka izopačena verzija Hamleta, podižem do lica i zurim u njene prazne duplje. Šibalba, u mojoj svesti odjekuje kao mračna mantra; Šibalba. Kako mi se koncentracija sužava u tačku, brišući mi iz svesti sve osim ovog trenutka, osim potrebe da dosegnem Valeri i probijem granicu, znoj mi obliva čelo, grč mi struji udovima, ali moja volja je nepokolebljiva u svojoj jednoj jedinoj nameri — da otvorim portal. Vazduh postaje tečan duž ustalasanih ivica. Tama se komeša, ivice stvarnosti se magle i razdvajaju preda mnom kao pozorišna zavesa. Zadah opasnosti ispunjava svaku poru mog polugolog i od znoja vlažnog tela koje pokušavam da umirim da ne drhti. Mračni vetar žari mi nozdrve dok mi hladnim prstima zadirkuje lice i kosu. Vrtlog me zove. Stara sećanja lagano naviru, isprva polako, a onda sve brže, sve silovitije, nezaustavljivo kao bujica čiji me virovi nemilosrdno rastržu. Osećam da će mi glava pući od svega što saznajem, shvatam, osećam. Bol prošlosti napokon mi postaje jasan, presecajući tminu koja me zapljuskuje kao obalu neko mračno more… Vrtlog me zove. Neprobojno crnilo podzemne pećine kao da pruža svoje lepljive pipke i grabi me, uvlačeći moju svest u svoje mastilo. Čula tupe, um se gasi, tama briše sve… dok me nesvesnost miluje svojom sirenskom pesmom i ja tonem u— *** „Valeri.“ Glas mi je promukao kao od dugog vrištanja. Budim se u polutami prostorije koju samo napola nazirem kroz poluotvorene kapke. Ležim na krevetu, tvrdi dušek podupire moje malaksalo telo. „Tu sam“, odgovor dolazi tiho iz moje neposredne blizine. Njenim glasom! Otvaram teške, nadute oči širom i pokušavam da ih fokusiram na silueti koja sedi u dnu mog kreveta. „Valeri?“ ponavljam smirujući pogled na njenom licu. „Šta se—?“ Bojan Veljanov: „Lavirint“

43


Njena ruka nežno dotiče moju. „To je od lekova. Kako se osećaš?“ „Gde smo?“ pitam pokušavajući da se pridignem i utom shvatajući da ne mogu. Vezan sam za krevet debelim kožnim kaiševima. „U bolnici, gde drugde“, ona odgovara blago. „Doktori su bili zabrinuti za tebe. Javili su mi da su se halucinacije pojačale. Došla sam odmah da te vidim.“ Utom se vrata sobe otvaraju i unutra ulazi žena u belom mantilu koja razmenjuje pogled sa mojom sestrom. „Je li sve u redu?“ doktorka pita neobično poznatim glasom. „Zašto sam vezan?“ Tada primećujem njeno lice. Lola. Ili, tačnije… „Kojolksaukui.“ Njih dve ćutke razmenjuju zabrinute poglede. Unezvereno lutam očima oko sebe, krpeći komadiće sećanja. Sa moje leve strane je krevet na kome spava takođe vezana devojka čije lepo usnulo lice odmah prepoznajem — to je Ksočikecal, gatara iz cirkusa. Sa svoje druge strane vidim mladića u sličnom stanju — njegove prazne oči kojima mi ravnodušno uzvraća pogled odaju mi Tlaloka, starog prijatelja kojeg nisam prepoznao kada me je zaustavio kao policajac. „Ovo je obmana. Iluzija.“ Pokušavam da upotrebim svoju moć i pokidam kaiševe koji me sputavaju, ali ne mogu. „Nemoj to da radiš sebi“, Valeri mi se obraća tužnim glasom. „Nemoj bežati od stvarnosti inače ćeš ponovo početi da haluciniraš. Zar ne vidiš kuda te je to odvelo?“ „Valeri, šta su ti učinili? Ovo je halucinacija! Stvarnost je promenjena.“ Ona ustaje sa mog kreveta i okreće mi leđa. „Ne mogu takvog da ga gledam“, govori lažnoj doktorki Loli koja joj stavlja ruku na leđa. „Dođite, ispratiću vas napolje“, ova govori. „Ne vredi da ostajete ako mu se stanje pogorša. Možete se vratiti sutra. Hajdemo. Huan vas čeka u hodniku.“ „Ne!“ vičem pokušavajući da privučem njenu pažnju. „Valeri, slušaj me. Moraš me osloboditi. Ja ću nas izbaviti odavde, vratiću nas u našu stvarnost! Pitaj Huana, on zna!“ 44

Anomalija #1


Sestra mi upućuje jedan dug, tužan pogled, a onda se okreće da ode. Doktorka je prati dok se udaljava od mog kreveta, osvrćući se da me još jednom pogleda. Oči joj gore. Izlazeći, čujem Valeri kako kaže, „Ali zašto ponovo bunca kad mu je bilo bolje?“ „Nismo sigurni“, odgovara Lola brižnim glasom. „Njegov slučaj je složen. Njegov um je kao… kao lavirint. Neke od njegovih odaja za nas će uvek ostati misterije.“ Zajedno, one napuštaju prostoriju ostavljajući me sputanog kaiševima koji me drže čvrsto vezanog za verziju realnosti u kojoj sam zatočen. Ali ja znam da to nije prava realnost, da to ne može biti. Čistač ulazi u sobu pošto koraci Valeri i Lole zamiru u daljini, te prilazi mom krevetu gledajući me s grabežljivim sjajem u očima. „Markos Rafael Suarez.“ „Ja sam Kecalkoatl i ja ne pripadam ovde“, odvraćam gordo. Njegovo lice se razvlači u podsmešljivu grimasu. „Još insistiraš na toj opsesiji? Tvoja sestra se brine za tebe, uprkos tome kakav si monstrum. Tako hladnokrvno da ubiješ sopstvene roditelje…“ Odmahuje glavom. „Trebalo bi da budeš srećan što imaš ikoga kome je stalo. Ali to nije ni bitno. Dok god te drže vezanog, meni odgovara.“ On prelazi rukom preko mojih grudi, mrmljajući, „Ah, kakvi mišići…“ „Ostavi me i gubi se“, sikćem kroz stisnute zube. „Da, idem“, on odgovara smešeći se. „Ali noćas ćemo se malo zabaviti, ti i ja, da znaš.“ I dok napušta prostoriju, kao da čujem ledeno zloban smeh negde u dubini svoje glave, smeh koji mi probada um poput hiljadu sitnih igala, a koji sam prinuđen da slušam u agoniji svog poraza. Njemu se ubrzo pridružuje još glasova, desetine, stotine, dok svi zajedno ne počnu da odjekuju u horu zluradog likovanja. „Kunem se, Teckatlipoče, neću ti dozvoliti da pobediš“, šapućem slabim glasom. „Oslobodiću se nekako i pobeći odavde… Pronaći ću način da se vratim u stvarnost koju poznajem, kako god umeo… Ne znam kada ili kako… Ali obećavam ti, neće se ovako završiti!“ Duboko u mojoj svesti, on se samo smeje.

Bojan Veljanov: „Lavirint“

45


46

Anomalija #1


NEMOGUĆ DOGAĐAJ U GRADU NEOBIČNIH SUNCOKRETA Aleksandra Filipović

ilustrovala Nina Tomić

Aleksandra Filipović (1983) je završila Ekonomski fakultet i školu kreativnog pisanja dr Zorana Živkovića na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radovi su joj objavljivani na RTS-u, u zbirkama, književnim časopisima, van zemlje i na internetu. Privodi kraju prvi roman. Diše kroz svaku napisanu reč.

Sedamsto dvadeset i prva subota počela je sasvim uobičajeno. Otac je otišao u obližnju kafanu na jednu lozu, a majka se vukla po kući kao zombi. Hrpa posuđa bilo je u sudoperi, a u maloj staklenoj kugli plutala je na leđima odavno ne više zlatna ribica. To je bila pozornica koju je zatekla Sanja kada je u devet sati ujutro, samo jedanaest sekundi pošto se probudila, ustala iz kreveta. Danas nije bilo škole, treće odeljenje prvog razreda gimnazije bilo je zaključano i Sanja je morala jutro da provede kod kuće. Oprala je suđe, bacila ne više zlatnu ribicu u WC šolju i povukla vodu. Klop–klop, bilo je sve što se čulo iz vodokotlića. „Prokletstvo, ponovo nema vode!“, povikala je i kroz prozor kupatila pogledala ka bolnici na obližnjem brdu. Otkako su pre sedam meseci postavili poslednji crep na krov bolnice, ne samo da su nestanci vode učestali, nego je i vazduh u celom mestu promenio miris. Mirisao je na stotinu pokvarenih jaja. Negde Aleksandra Filipović: „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta“

47


u vreme otvaranja bolnice, Sanja je primetila da po gradskim sokacima više nema ni jedne jedine mačke. Sanja nije mogla sa sigurnošću da kaže da li je neki meštanin ikada kročio u bolnicu na brdu. Činilo se da svi i dalje odlaze u lokalnu ambulantu kod nagluvog doktora Arsenijevića. Kao i svake subote prepodne, Sanja je otišla do Mire, svoje najbolje drugarice koja je živela na suprotnom kraju grada. Od svog prvog, pa do Mirinog poslednjeg stepenika, Sanja je trebalo da zakorači tačno četristo osam puta. „Spremna sam, idemo“, povikala je Mira, promolivši sitnu glavu kroz prozor kada je ugledala Sanju. Jedino što je Sanja uspela da vidi kroz uskomešane zavese — jer je Mira, brzinom Žaka Kustoa, pastuva sa čika Stepine ergele, šmugnula sa prozora — bila je debela zlatasta kika, koja se u gotovo horizontalnom položaju zavijorila vazduhom. Kao i svake subote tačno u podne, otišle su do Nebojše, zajedničkog najboljeg druga. Nebojša je živeo u centru grada, u stanu iznad kafića koji je držao njegov otac. Jedino si tu mogao da igraš bilijar i slušaš dobar rok. „Tačno na vreme“, zagrmeo je Nebojša dok je silazio spoljašnim stepeništem svoje kuće. Sanja je spazila dobro poznato lice, potpuno simetričnih crta, smeđu kosu koja se presijavala kao klasje u letnje jutro, dva krupna crna oka iz kojih je izbijala toplina i pune, meke usne koje su uvek znale šta treba reći. Odigrali su dve partije bilijara, kada se na vratima pojavila gospođa Milena, tanana i plava Nebojšina komšinica, sva usplahirena, pitajući da li je neko video Anabelu, debelu persijsku mačku koja je jutros skočila sa drugog sprata porodične kuće i više se nije vratla. Iako je Anabela svojevremeno imala i po trinaest i po udvarača (među njima je bio i Relja Kastrat), ipak joj nije bilo svojstveno da odluta bez pozdrava. Kada joj je tročlano društvance, zadubljeno u igru, nehajno odmahnulo rukama, gospođa Milena se okrenula i odlepršala gotovo ne dodirujući zemlju malim stopalima. Ubrzo potom došli su Kosta, Pop i Momčilo. Ova trojica bili su nerazdvojni još od detinjstva. U gotovo svako doba dana 48

Anomalija #1


mogao si da ih nađeš kako sede na naslonu prve klupe s desne strane male polupane fontane u centru grada. Pokušali su da se priključe igri, ali društvance je baš bilo usred veoma važnog turnira u kome je Mira vodila sa tri dobijene partije, tako da su Kosta, Pop i Momčilo posle kratkog posmatranja otišli na svoje omiljeno mesto. Čika Zvonimir, Nebojšin otac, doneo je tri soka od bresaka i turnir se otegao skoro do predvečerja. Kao i uvek, pobedila je Mira. Ta devojka je baratala kuglama kao niko u gradu. U pola sedam shvatili su da je krajnje vreme da se vrate kućama kako bi stigli da se spreme za večernji izlazak u grad. Sunce tek što nije zašlo, kad je Sanja otvorila vrata svoje kuće, ali u njoj nije zatekla roditelje. Majka je sigurno u komšiluku, a otac je verovatno skoknuo na „jednu“. Otišla je u kupatilo. Još uvek nije bilo vode, pa je zagrejala malo u šerpi i time uspela da se istušira. Navukla je farmerice i belu majicu i tankim prstima prešla preko odveć umršene kratke, crne kose. Stavila je omiljenu ogrlicu, koju su sačinjavale pedeset i dve metalne karike. Majka joj je stalno pridikovala zbog te ogrlice, govoreći kako tim čudom može nekog i da ubije, ako ga dovoljno jako mlatne po glavi. Mrak je već duboko zabrazdio kada je Sanja spustila svoju sandalu na prvu kamenu ploču gradskog korzoa. U dogovoreno vreme pojavili su se Mira i Nebojša sasvim uparađeni. Mira je nosila kratku narandžastu haljinu sa braon cvetićima, a Nebojša tesnu zelenu majicu i crne pantalone. Mirisao je na ljiljan i sandalovinu. Taj miris mogla je da prepozna sa trista šezdeset i četiri centimetara udaljenosti. Kao i svake subote uveče, prvo su šetali korzoom. Dužina šetnje zavisila je od broja zanimljivih faca koje su se te večeri nalazile na šetalištu. Ovoga puta korzoom je krstarilo desetak zanimljivih faca, pa je šetnja dugo trajala. Tek posle skoro sat i po vremena krenuli Aleksandra Filipović: „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta “

49


su put parka gde su se sakupljali umorni šetači koji su se krepili se uz pivo i tonove gitare počasnog gitariste za to veče. Počasni gitaristi smenjivali su se svake subote, idući po njima znanom, pravičnom redosledu. Bilo ih je petorica. Sanja je u prolazu primetila dugokosog momka kako povraća oslonjen o Quercus dalechampii, koji je u narodu poznatiji kao hrast, ali u tome nije videla ništa neobično, jer je svake subote neko povraćao oslonjen o hrast. Da je malo bolje pogledala, videla bi da dugokosi mladić povraća gustu tamnocrvenu tečnost. U trenutku kad su zakoračili u park, počasni gitarista broj tri konačno je dočekao svoj red i iz petnih žila povikao: Yesterday, all my troubles seemed so far away… Prošli su pored okupljenih obožavatelja koji su zaneseno slušali pomalo nespretne akorde i otišli u najmračniji kraj parka ne bi li na miru popili malo svetlog piva. Sanja je baš ispijala petsto dve kapi ili poslednji gutljaj piva kada je u naspramnom uglu, obasjanom mesečinom, primetila tamnu priliku koja sedi na travi, pognute glave, i telom podupire kameni zidić. Činilo joj se da spava u sedećem položaju. Mira i Nebojša su ostali na svojim mestima, a Sanja se, vragolasto se smešeći, uputila ka sedećoj prilici, želeći da joj za uvo zadene veliki žuti maslačak koji je upravo ubrala. U daljini se orila pesma počasnog gitariste: I’m not half the man I used to be… Prilazeći, shvatila je da se radi o muškarcu, jer, premda još nije uspevala da mu vidi lice, shvatila je da krupne, dlakave, koščate šake sigurno ne mogu pripadati ženi. Taman kad se spremala da mu zakači maslačak, ledena šaka ščepala ju je za levi lakat. Pogled na muškarčevo lice skamenio joj je vrisak duboko u grlu i ona je ostala nema. Nije videla ni nos, ni kožu, ni oči, već samo četiri reda ogromnih šiljatih zuba, nalik ajkulinim. Sanja se zaklela da više neće popiti ni kap svetlog piva. Nije sačekala da se čeljusti razjape, šutnula je stvorenje u koleno koje je kvrcnulo kao da se slama, stisak je na trenutak popustio i Sanja je iskoristila mogućnost da se iščupa. Spotičući se, potrčala je ka Miri i Nebojši. Njih dvoje, koji su ceo događaj pomno posmatrali, kidali su se od smeha. Sanja koja je izbezu50

Anomalija #1


mljeno trčala ka njima, napad smeha učinila je još jačim. Prestali su da se smeju tek kada su joj ugledali lice. Bila je bledožuta kao pokojni deda Stojadin, kada su ga onomad, vraćajući se iz škole, ugledali u sanduku koji je otvoren stajao nasred dvorišta. Lice joj se sledilo u grimasu užasa koja se očitavala u iskrivljenim ustima, vilici koja je poluotvorena skliznula u levu stranu i očima iz kojih je i strah pobegao glavom bez obzira, ostavljajući mesta jedino praznini. Zavrištala je tek kad ju je Nebojša ošamario, a on je shvatio da je vrag odneo šalu tek kada je tamna prilika šepavim, ali brzim korakom krenula ka njima. Kao i svake subote ujutru, Anabela je zauzela jednu od svojih izazovnijih poza na terasi porodične kuće u Ulici panonskog gloga, čekajući udvarače da počnu da pristižu. Međutim, iako je Anabela bila samo mačka i nije uspela da nauči računanje, ipak je primetila da joj je u poslednje vreme broj udvarača znatno opao. Kao što smo pomenuli, brojeve još uvek nije znala, ali je znala da se nešto neustaljeno događa po krčanju svojih creva, koja je sve ređe punila polumrtvim sivim miševima, udvaračkim darovima. Danas ju je na terasi sačekala nekakva mršava, ošamućena vreća kostiju, koja i ne zavređuje da se nazove mišem. Ta šta je ovo, zabezeknuto je ustuknula, ali kad je ispod sebe u travi ugledala samo Relju Kastrata sve joj je bilo jasno. Budući da u svoje mačje čari nije sumnjala, odmah je pretpostavila da se nešto sigurno dogodilo njenim udvaračima. Nije želela da provede život sa pištavcem koji sada zaneseno gleda u nju iz trave. Uostalom, morala je da očuva svoj mačji ugled. Znala je da mora da uzme stvari u svoje šape. Tada je skočila sa drugog sprata porodične kuće, a Relja Kastrat se kasnije kleo da ju je poslednji put video kako kroz polomljen prozor podruma ulazi u bolnicu na brdu. Bežali su kroz park, ali im je tamna prilika bivala sve bliža. Tročlano društvance se moglo zakleti da je iza sebe čulo potmulo režanje. Odahnuli su kada su u daljini ugledali počasne gitariste i njihove obožavatelje. Bilo ih je u vidno manjem broju nego malopre. Aleksandra Filipović: „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta “

51


Užas im je, kao ledena munja, projurio kičmom i prstima kada su shvatili da obožavatelji upravo raspolućuju počasnog gitaristu broj tri, grizući mu butine i stomak, sa istom revnošću s kojom su ga malopre slušali, a počasni gitarista broj pet mu zdušno rovari po dva metra udaljenom grudnom košu. Prepoznali su nesrećnog gitaristu broj tri po napola pojedenoj gitari marke jamaha koju je još uvek čvrsto stiskao u ruci. Ukupno četrnaest i po centimetara žica ostalo je na njoj. Privučen mlakim mirisom alkoholisane krvi, tamni progonilac je, odustavši od jurnjave za tročlanim društvancetom, naglo skrenuo ka opštenarodnoj gozbi i potukao se sa dva krvava obožavatelja, oteravši ih od plena. Obožavateljima nije preostalo ništa drugo do da se stušte na nezaštićeno društvance i nateraju ga u sumanut trk ka centru grada. Da je tročlano društvance moglo istovremeno da beži i da razgovara, shvatilo bi da im je svima na pameti ista misao. Moraju što pre da obaveste policiju. Inspektor Trajković, grdosija koja uliva poverenje, sigurno će znati da reši neprijatnu situaciju sa zubatim obožavateljima, baš kao što je prošlog leta rešio problem prekomerno naraslog celera. Negde na pola puta umakli su obožavateljima koji su naleteli na bezubu staricu u kolicima na električni pogon. Taman kad su mislili da konačno mogu da odahnu, Sanja, Mira i Nebojša zakoračili su na pločnik šetališta, a rečica vodnjikave krvi skvasila im je obuću. Jedva da su pustili po tri koraka, kada je iz polumraka dotrčala gospođa Milena koja više nije bila ni prozirna ni plava, niti je tražila Anabelu, već je, klateći se umrljana krvlju, tražila nešto za jelo. Škljocnula je svojim ogromnim žutim zubima i krenula na prestravljenog Nebojšu koji joj je u tom trenutku izgledao kao najslasniji zalogaj. Režeći, ščepala ga je za ramena i odlepila sa zemlje. A onda se srušila. Sanja ju je svojski odalamila po glavi svojom metalnom ogrlicom. Po prvi put je bila srećna što je majka bila u pravu. Lepljiva tamnocrvena tečnost potekla je iz gospođa Milenine glave. Mirisala je na stotinu pokvarenih jaja. 52

Anomalija #1


*** Svuda po šetalištu ležali su razbacani delovi tela. Neki su pripadali zanimljivim facama. Kako se tročlano društvance samo obradovalo kada je kod klupice s desne strane polupane fontane u centru grada ugledalo Popa i Momčila. Pohitalo je ka njima, a onda zastalo u pola koraka. Videli su kako Pop podiže Momčila i jednim ugrizom mu razdire grkljan i proždire ga u nekoliko poteza. Poslednje što je Momčilo video bila je polusvarena Kostina glava koja viri iz Popovog grla iza četiri reda oštrih smrdljivih zuba. Ponovo su sva trojica bila na okupu. Društvance je moralo da sačeka da se Kosta, Pop i Momčilo udalje, pa da potrči ka Nebojšinom kafiću. Kafić je bio poluprazan. Na plafonu, klatio se crveni luster, stvarajući senke koje su nagonile kožu da se ježi. U separeu, čika Zvonimir je obigravao oko svoje dve jedine mušterije, hedonistički kidajući oveće komade najboljeg mesa čas s jedne, čas s druge. Pošto je bio zaokupljen poslom, čika Zvonimir ih nije video i tročlano društvance je uspelo da se izvuče iz kafića neopaženo. Na izlazu Nebojša je povratio. Na sreću, ne tamnocrvenu tečnost, već poslednju večeru. Nije mogao da plače. Mira se prva pribrala i predložila najkraći put do policijske stanice. Nisu se prijatno iznenadili kada ih je zubati inspektor Trajković pojurio uskim hodnikom policijske stanice, odmah pošto se pogostio mršavim policijskim pripravnikom. Izgubili su ga u sudu koji se nalazio u istoj zgradi. Ono što su najmanje očekivali bilo je da će u jednoj od sudnica, sa golemog lustera, na njih skočiti sudija Olga Hadži–Popović. Uopšte nije priličilo punačkoj ženi u ozbiljnim godinama da reži i krvava juri po sudnici vitlajući nečijom butnom kosti, sa koje je prethodno oglodala svo meso, no tročlano društvance više nije imalo vremena ni nerava da o tome razmišlja. Sakrili su se u toaletu, i kada su čuli teške neravnomerne korake sudije Hadži–Popović kako postaju sve udaljeniji i tiši, Aleksandra Filipović: „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta “

53


zaključili su da je veličina zuba obrnuto proporcionalna veličini koeficijenta inteligencije. U prljavom toaletu za korisnike usluga suda dočekali su jutro. Umorni, krvavi i promrzli. Dok je Mira dremala, Nebojša je zagrlio Sanju i poljubio joj gornju usnu. Sve što je bilo potrebno je da žitelji njihovog uobičajeno mirnog gradića počnu da se međusobno proždiru, pa da njih dvoje shvate koliko znače jedno drugom. Jutro je već odmaklo, kada su ispred toaleta začuli bat koraka i došaptavanje. Nije prošlo ni šest sekundi kada su se vrata uz tresku srušila i metalne cevi desetine automatskih pušaka ciljale su u napaćene mozgove tročlanog društvanceta. „To su samo deca“, začuli su hrapav glas koji je doleteo iza niza metalnih cevi koje su se presijavale na suncu. Crne ruke spustile su se ka Sanji, Miri i Nebojši pomažući im da se pridignu. Još mnogo crnih ruku, nogu i glava jurilo je hodnikom u usaglašenom ritmu. „Čisto je“, povikao je glas sa kraja hodnika. „Sve smo ih sredili!“ Nesrećni policijski pripravnik uspeo je da o događajima koji su pogodili mestašce na zapadu Vojvodine, poznatom po suncokretima koji probijaju beton, obavesti svoje kolege u glavnom gradu, tren pre no što će mu pomahnitali inspektor Trajković, svojim ogromnim šakama, iščupati srce. U početku su oni koji su primili poziv pomislili da je siroti pripravnik popustio pod težinom posla, te je počeo da viđa nemoguće stvari, ali kada su za ovim, usledili dodatni pozivi iz istog mesta, veoma slične sadržine, shvatili su da se u gradiću zaista nešto događa. Sanju je začudio čovek u ronilačkom odelu koji je stajao na izlazu iz sudnice. Shvatila je o čemu se radi kada je jedan muškarac rekao da su neki pobegli u reku. Bolnica na brdu bila je opkoljena, ali kada su specijalne jedinice provalile u nju, unutra nije bilo nikoga. Zgrada je bila tako zapuštena, da je izgledalo da, otkako je podignuta, niko u nju 54

Anomalija #1


nije kročio. U čitavoj zgradi bilo je tačno 7.825.492.113 čestica prašine. Miris stotine pokvarenih jaja iščezao je zajedno sa tom noći. Meštani su jednoglasno zaključili da je on nekako bio povezan sa nemilim događajem. Nikada nisu shvatili zašto su mu neki sugrađani podlegli, a drugi ne. Pretpostavili su da to ima veze sa navikama u ishrani pojedinaca. Trebalo je svega tri dana da se mestašce očisti od krvi i delova tela. Posle te noći niko više nije ništa čuo o dvadeset i četvoro nestalih. Žitelji, pa i sami njihovi rođaci, prestali su da pominju nestale onog dana kada je i poslednja kap krvi sprana sa njihovog malog mesta, što zbog stroge naredbe komandira specijalne jedinice o trajnom nepominjanju proteklog događaja, koji je podveden pod nesrećni slučaj, što zbog jeze koju su njihova imena izazivala u svakom od njih. Među nestalima bili su i Nebojšin otac Zvonimir, inspektor Trajković, Pop, gospođa Milena, mačka Anabela, Mirin devedesettrogodišnji pradeda, koji je kao mahnit izleteo iz kuće, iako trideset godina do tada uopšte nije ustajao iz kreveta, sudija Olga Hadži–Popović, stara popadija Magdalena, mesar Esteban, beba Ružica i Sanjina majka. Bila je to sedamsto dvadeset i prva subota Sanjinog života.

Aleksandra Filipović: „Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta “

55


56

Anomalija #1


DEČAK NEMA VRATA Radmilo Anđelković

ilustrovao Vladimir Marković Looney

Radmilo Anđelković (1942) je doajen SF scene u Srbiji. Kao tehnolog čitavog života se bavio istraživačkim radom na Vojno–tehničkom Institutu. Autor je više romana (Grbovnik, Rašani, Legija Ida, mozaik–roman Oko za drugi svet i drugi), kao i više desetina objavljenih priča, a izgradio je ime i kao strip–scenarista. Usmerava nove generacije pisaca na književnoj radionici Društva Lazar Komarčić i sajta Znak Sagite.

„Imamo posao za vas…“ Posao? Za njega…? Neko ima posao za njega? Muškarac proređene, sede kose, pilji oko sebe kroz cvikere jake dioptrije i pokušava da vidi šta se promenilo u njegovom okruženju. Nevelika prostorija, naravno, ispred, polako izmiče iz vidnog polja. Šta je pozadi tek će videti, kad potpuno okrene glavu, ali, zna, uvek je to razočaranje, nije imao dovoljno novaca za Uslugu bez granica i to je to… Sve je otišlo na brljavu svest koja mu, često, čak ne kazuje ko je. Da, ko je? Treba se setiti, nije lako setiti se kad se sastojiš od dvadeset i sedam procenata memorije. Plus četiri procenta operativne. Kad je sve ugovarao izgledalo je važnije ne izgubiti doživljeno, ono što se može doživeti u ovom svetu može se pokriti i sa dva procenta operativne… Kad bi neko mogao sa sigurnošću da kaže koliko je procenata dovoljno, potrebno, poželjno, optimalno… luksuz… Kome je potrebna operativna ovde, kao da bi tek tu trebalo da bude pred novim izborima, sa otvorenim umom za nove ideje, znanja, zaljučivanja… Operativna je pala dok je okretao glavu. Zid s prednje strane se sljuštio, slike okačene na zid su iscurile ka podu, sto za kojim Radmilo Anđelković: „Dečak nema vrata“

57


sedi se ugnuo i odbio da podrži laktove, vrat je neprijatno škripnuo, zabolelo ga je… Jebote, kog sam vraga platio pun senzorni potencijal! Da me ovoliko zaboli, kad mi nije do bola? Misli mu kovitlaju dok se trudi da ostane prisutan. Ah, da… svetlost… Sad vidi i drugi zid. Ovoga puta ima vrata. Dobro je kad postoje vrata, to nije u njegovom programu, to znači da jedno vreme neće biti sam, da će sa nekim popričati, možda će biti poznato lice… Teško… Niko od onih koje poznaje nije mogao da si priušti Program. Žena izgleda čudesno dobro. Ne dobro u smislu da je mlada i lepa, nego deluje tako detaljno da odmah zna da je iz jako bogate kuće, da je kompletna… da ima i odnegovane prste na rukama, lak na noktima, tesnu narukvicu sa vodičem toliko blistavim da odjednom zuri samo u taj uređaj koji je komunikacija ovog sveta, način da se na vrata izađe i pogleda iza njih. Jer u ovom svetu postoji svet iza vrata, ako imaš vrata, a on je, ovoga puta, imao vrata i to je značilo da je ona kroz njih ušla, a i da će na njih izaći, kad bude odlazila, ako mu sistem pre toga ne padne, iz bezbednosnih razloga, jer na ovom svetu vrata su zid kroz koji se ne prolazi, osim ako imaš vodiča ili si vođen… „Imamo posao za vas, Borivoje…“ Sad izgovara i ime. A to nije jedino neobično. Soba ima vrata, soba ima gosta, Borivoje ima posao. Ako posao dolazi sa čovekom, sa ženom, pardon, onda posao nije čitanje knjiga, ispravljanje grešaka, spoticanje po nesuvislim rečenicama, uopšte, čitanje loše literature, jer to je platio da ima u ovom svetu, nije da nije imao vremena da razmisli, verovao je da čitanje ne može da bude tako loše kao pisanje, da se u čitanju da ispraviti gotovo sve ono što nije dobro napisano. Tu se grdno prevario, jer neke rečenice se jednostavno ne daju pobediti sem ako se sve ne napiše ponovo. A ugovor nije predviđao pisanje, samo čitanje i ispravljanje, sve dok tamo nekom, negde, to ne bude dovoljno dobro za… Za šta bi moglo biti dobro ono što on ispravi, a nije napisao? „Borivoje…!“ „Da, imate posao za mene…“ „Treba nam značenje jedne priče…“ „Značenje… vama… treba…“ 58

Anomalija #1


„Evo, ostavićemo vam tekst…“ „Ostavićete mi tekst…?“ Žena prilazi stolu, u ruci joj listovi papira… Bože, papir…! Ko još piše na papiru? Odakle im papir, ovde…? Kako…? Spustiće te listove na sto, kao dokaz da ne poštuje ugovor i onda će oni sa kojima je ugovorio da ponište ugovor, da mu skinu deo aktivne percepcije koja je i onako nikakva, da ga isključe, možda… „Ne, ne spuštajte taj papir!“ vikne naglas i ona se sa čuđenjem podiže pogled. Borivoje već gura od sebe ono što ona ispušta iz prstiju, listovi se razleću na sve strane. Pogledom otvara vrata, duva je napolje kao promaja koja stiže kroz neki drugi otvor, a ona kao list, kao perje očupano mačjim kandžama sa ptice koja je kasno uzletela, bude usisana u taj otvor koji se zatvara, pre nego što uoči bilo šta sa one strane i nestaje… Listovi se zaustavljaju u letu, krik da se nosi u vražju mater ostaje zamrznut na njegovim usnama. *** Naslov DEČAK NEMA VRATA zbunio je Borivoja. Dečak nema vrata, dečak nema vrata? Zašto je važno što taj dečak nema vrata? Nema ni on vrata. Odnosno, imao ih je, jednom, kada je… šta se to dogodilo onda kad je imao vrata? Kad imaš vrata onda neko može da dođe, neko da ode… Šta će dečaku vrata kad nema ni zid? Pročitao je taj tabak teksta i nije mu jasno zašto je dečak provodio večeri pogleda uperenog kroz veliki prozor ka asfaltnom putu koji zavija kraj stabala zarobljenih otrovnom povijušom i nestaje uzbrdo ka svetlima susednih kuća. Razumeo bi da je hteo da ode, a da nije imao vrata da kroz njih izađe. Ali, niko mu nije branio da ode, kao što ni on ne može da ode jer ni on nema vrata, a sedi i čeka… Čeka, šta? Da mu podignu zid, da u taj zid ugrade vrata, da može da ih zatvori i da sedi iza njih i bulji kroz prozor u put kojim ponekad prođe neko vozilo i uspne se ka udaljenim svetlima. Ja imam zid, pomislio je. Možda je njegova nevolja što nema ni zid! Ustvari, kad nemaš vrata, onda si napolju, a svi ostali koji imaju vrata su unutra, mogu da uđu i izađu po volji. Odgurne listove papira koje je nekad sakupio sa poda. Bilo je to kad je… kad je bilo šta? Kad je nekad? Nejasnoća pojma ga zbunjuje. Radmilo Anđelković: „Dečak nema vrata“

59


Ustaje sa mesta na kojem je uvek sedeo… Uvek? Nemoguće je da uvek sedim, pomisli. Uvek je jako dugo trajanje. Dugo… Trajanje… Jebeno sećanje… Nešto zaboravljeno navaljuje kroz njega, rađa ljutnju i bes, zvizne pesnicom po stolu, bio je tvrd, tako tvrd, zabolelo ga je toliko da je jeknuo. Zuri u svoje prste koji trnu, iznenađuje ga materijalnost tog osećaja, smiruje ga, nekako, obnovljena samosvesnost. Odlepi se od ivice stola, zakorači na drugu stranu, ka zidu gde se dogodilo… neko je dolazio… na zidu su se nalazila vrata… taj neko je bila žena… lepa žena… nestala je kao i vrata, a možda ga čeka, tamo, sa druge strane… I, možda je sa te druge strane, iza retko posađenih hrastova, asfaltni put koji zamiče uzbrdo, a u daljini se vide ulične lampe i upaljena svetla… Tetura do zida, zalupa po njemu, sve dok ponovo ne oseti trnjenje prstiju. Nalaze se tu neka vrata, mora da se nalaze… Izaći će kroz njih i možda ga sa druge strane čeka… *** Posle nekoliko neuspešnih pokušaja da zakorači, Borivoje se gotovo sruči na zid. Korak koji je napravio više je ličio na padanje. Ipak se dlanovima zadržava na zidu, čelom tek nešto iznad dlanova. Da na zidu postoje vrata, vrata bi šuplje zazvučala. Zid je odjeknuo tupo. Da može samo da zamisli prava vrata pronašao bi i kvaku, zgrčio je prste kao da je traži i okrugla mesingana kugla se našla među njima. Mesingana kugla? Kugla? Takve su kvake u Talsi! Ja nisam u Talsi. U Talsi je dečak koji nema vrata… Pisalo je u… Potpuno se uspravlja držeći se za tu kuglastu kvaku, odaljava lice od zida i ugleda… „Bem ti… gde su cvikeri…?“ Zna da su ostali na stolu, uvek ih skida kad završi sa čitanjem, žulje ga i mora da protrlja nažuljano mesto. Neka ih tamo, pomisli i počinje da pipa po površini pred sobom. Desno od kugle koju ne pušta iz ruke napipa neravninu koja se prostire pravo uvis, levo od sebe napipa drugu neravninu i shvati da su pred njim vrata. Poželeo je da odmah potegne kuglu i izleti napolje, ali ga zaustavi misao da će napolju videti još manje, da su vrata možda zaključana, da ga možda tako kažnjavaju što je pustio strankinju u sobu. Onda odbacuje tu misao, jer on nema vrata i nije mogao nikoga da pusti… Počeo je da vaga da li ipak najpre da ode do stola… 60

Anomalija #1


„Jest’! Pa da vrata nestanu…“, ne sme da ispusti tu kuglu po cenu usranog života koji provodi u sobi bez vrata. Poželeo je da se počeše po bradi, da zavrti palac preko usana, to radi uvek kad razmišlja. Slobodna ruka mu polazi naviše i prsti kače cvikere zataknute za rub okovratnika. Histerično se nasmeja, to mu se dešava, često, da izgubi cvikere i da oni nađu njega, a ne on njih. Namešta ih na korenu, vrata postaju jasno vidljiva. Samo da nisu zaključana, sevnu poslednje oklevanje… „Ma, provaliću kroz njih“, jeknu i zavrte kuglu. Nisu zaključana. Sa spoljne strane je tama, osvetljena tek stalnim svetlom koje dopire negde iza odškrinutih vrata. Ne može da vidi dokle seže taj mrak, ali oseća strujanje vazduha, kao da pred njim postoji još prolaza i otvora. Pod je potpuno ravan, na njemu se belasa jedan ispušten list papira, malo dalje jedna ženska cipela sa odvaljenom štiklom, negde sasvim u tami nazire se zgrčena ženska figura i čuje stenjanje. Onda razabire i artikulisani ženski glas: „Zaboga, Borivoje, zašto ste toliko čekali? Čekam čitavu večnost…“ „Vi ste još tu?“ „A gde bih išla… bez vas… Ja baš i ne znam gde se nalazim…“ Dotetura do nje i pomogne joj da se pridigne: „Izvinite, prepali ste me… Nikoga živog nisam video… već… već… već…“ „Izgleda da sam vam ja zapala…“, zveketavo se nasmeje, a glas joj drhti od beznađa. „A, i vi meni…“ „Kako…?“ „Sa ove strane vrata nema ničega…“ „Mora da ima… Moramo se potruditi…“ „He, Borivoje, prošli ste kroz jedna vrata i mislite da ste otvorili svet… Svet je bezbroj vrata i uvek su neka zatvorena…“ Borivoje najpre psuje svoja četiri procenta operativne memorije. Psuje svoja sećanja po kojima ne može da pretražuje sa tako oskudnom… Pažnju mu odvlači njena rečenica o svetu sa bezbroj vrata. Dobra rečenica. Moraće da je zapamti, zapiše… Onda psuje svoju pažnju koja ga odvlači od… Od čega ga odvlači…? Da, mogao bi da bude ljut i na nju… Radmilo Anđelković: „Dečak nema vrata“

61


„Možete i da odete. Tamo odakle ste došli. Pa, otvarajte sva vrata sveta…!“ „Tamo odakle sam došla, verovatno više nisam… Ovde, moje iskustvo je da ste vi jedini…“ Odjednom, nešto se premota, stigne do jedne druge rečenice i on ima dobar odgovor: „Samo vrata pred nama mogu da budu zatvorena. Ova iza mene ostaju otvorena. Potražićemo druga. Samo jedna u jednom trenutku…“ *** „Jaoooj!“ Borivoje se prući po podu, u mrkloj tmini. Nekako zna da je u pitanju zanemarljiva neravnina, kišna glista bi je preskočila, ali njegova stopala nisu izdržala posrtanje, zaglavinjao je unapred pokušavajući nagonski da uspostavi ravnotežu, ali tih prokletih četiri posto operativne nije bilo dovoljno operativno. „Borivoje, jesi li se povredio?“ Žena ga pita mahinalno, zaboravlja da mu još ni ime nije rekla. Pipa za njim, dohvata ga preko tura, pa za pojas i povlači ka sebi. „Nisam… I ne vuci me… Ustaću sam kad povežem ove moje zarđale ganglije…“ „Zar ovde nema nikakvog svetla…? Neki prekidač…“ Pušta ga. „Otkud ja znam? Vrata su mi se učinila poznata, pretpostavio sam da vode u neku garažu, da iza postoje još jedna vrata…“ „Na garaži…?“ „Ne. Iz garaže…“ „Garaža mora da ima svoja vrata…“ „Mora, ali ova garaža nema kola… Ima gomilu krša i drugog đubreta… Kola su napolju…“ „Onda mora da postoji prekidač…“ „Valjda. Pipaj kraj vrata, sa obe strane… Ko zna, možda i upališ svetlo… Ako dovoljno veruješ da će se upaliti…“ „Zašto to kažeš?“ Onako, još na podu, može da čuje njeno oprezno kretanje. „Ne znam. Zaista, ne znam.“ Svetlo odjednom sine i osvetli prostoriju. Borivoje sedi na podu i trlja koleno kroz razderanu nogavicu. Iznenađuje ga što krv teče, 62

Anomalija #1


ali, valjda, to ulazi u komplet koji je platio. Ko zna šta sam sve ugovorio, a šta nisam, pomisli. „Uvek to prokleto levo koleno…“ Ustaje teškom mukom, dlanovima se podupire o kolena, još je leđima okrenut njoj. Mrmlja i dalje: „Ako si već upalila svetlo, onda će i rezervni ključevi od kola biti u kanti, ispod pribora za čišćenje… Ah, da, postoji i prekidač koji otvara garažu… Kola su ispred garaže i tutnjimo gospođice… valjda gospođica… Kako se, zapravo, zoveš…?“ Ema već drži ključeve u ruci, vrata garaže zuje i lagani osmeh se pozdravlja sa nelagodnošću. „Ema, Ema Mataki… Borivoje. Dobro ti ide budući da… nije sad važno… Da li je ovo tvoja kuća…?“ „Taman posla. Ali je imam u glavi. Nekad davno, neka uspomena, možda nešto pročitano… Šta znači — budući da’…?“ „Pogrešila sam. Ako još upalimo kola…“, izbegava odgovor i pokazuje ka velikom troredom venu što se izdvaja iz pomrčine koja im emituje svežinu noći. „Ako upalimo kola, biće pred nama duga vožnja i imaćemo previše vremena za priču…“ Nedugo zatim, već su u kolima, Borivoje traži da Ema vozi. „Ja ne vozim… već neko vreme…“, kaže joj je kao da se izvinjava. Bez upaljenih svetala kreću se niz asfaltiranu stazu ka putu koji osvetljava ulična lampa. Svetla se odjednom pale i motor pojačava brujanje. „Levo ili desno, Borivoje?“ Okleva trenutak kao da prebira po sećanju: „Levo. Želim da vidim prozore dok odlazimo. I, ne vozi brzo, dotle.“ Vozilo klizi ka pregibu na putu i prolazi kraj hrastova obraslih otrovnom povijušom. U trenutku kad se pred njima potpuno otvori uspon, red novih svetala, tamo negde, na kraju uzvišice, počnu da se naziru pojedine osvetljene kuće. Borivoje se okreće i iza Eminih ramena gleda tamno osenčenu kuću i veliki prozor na prvom spratu. U osvetljenom kvadratu nema nikoga. „Šta si želeo da vidiš, Borivoje?“ „Dečaka… Iz tvoje priče… Nema ga. Izgleda da je našao svoja vrata i — otišao.“

Radmilo Anđelković: „Dečak nema vrata“

63


ANĐEOSKA POŠAST Ivan Zorić

ilustrovao Predrag Stamenković

Ivan Zorić (1977) poslednju deceniju obitava u Portlandu, jedinom gradu koji je dovoljno čudan da se u njemu zapravo oseća normalno. Tokom dana radi kao konsultant za poslovne poreze, a noću sanja i piše o ljubičastim predelima. Objavljivao je priče u Emitoru, antologiji Ugriz Strasti i časopisu Znak Sagite.

Noćas su me pohodili mrtvi. Nova groblja i vekovi stari; Prilazili k meni kao žrtvi, Kao boji prolaznosti stvari.

Bilo je potrebno samo tri dana vucaranja po putevima Vojvodine da Nataša shvati koliko su stvari otišle u majčinu. Posmatrala je kroz krvlju i ptičjim izmetom umazane prozore „Crvene Munje“, i pitala se koliko će još napuštenih gradića videti do finala. Odsustvo života donosilo je nespokoj. Kola, ulice pa i čitavi gradovi erodirali su pod uticajem elemenata i vremena, i to joj je smetalo više nego što je bila spremna da prizna. Ni jedne žive duše, još od početka takmičenja, pre par dana u Beogradu. Mrtvih je, pak, bilo na sve strane. Svako malo, pojavili bi se na asfaltu, u ludačkom pokušaju da se uhvate za trinaest tona metala i gume u punoj brzini. To, naravno, samo ako su bili dovoljno srećni da izbegnu metak iz snajpera smeštenog na kupoli vozila. Ivan Zorić: „Anđeoska pošast“

65


Jova, Gordan i Branko patrolirali su na smenu, uvek u potrazi za novom pokretnom metom. Jedan propušten poen i mogli bi da izgube ugodno životarenje na utvrđenom Banovom Brdu i zaglave u danonoćoj borbi za opstanak negde u prigradskim naseljima. Ispostavilo se da su snajperi bili odličan izbor — daleko efikasniji od sačmara i kalašnjikova koje su ostale ekipe zgrabile pre nego što je trka i počela. Momci su odlučili da je poštede smene u kupoli. Stomak joj se prevrtao pri pomisli šta zrno tog kalibra može da uradi trulom mesu i kostima. Svako se bori sa šokom na svoj način. Njeni prijatelji su se pretvarali da je sve samo još jedna video igra i da šepajući, poluraspadnuti ostaci čovečanstva na koje su nailazili nisu ništa više od još jedne prilike za poentiranje. Mogla je da čuje njihove uzbuđene krike posle svakog uspešnog pogotka. Ona je samo sedela u unutrašnjosti njihovog oklopnog vozila i nadala se čudu. Spavala je dugo i često, u nadi da će joj neko pri buđenju reći da je sve bio samo san. Oni su i dalje rok grupa na turneji po Vojvodini, pokojnici i dalje leže u duboko zakopanim sanducima i svet se i dalje lagano, ali sigurno kreće ka nuklearnom ratu. Novi pucanj vraća je u realnost. „Prevaziđeni“ su, sada, samo grupa preživelih u očajničkom pokušaju da obezbede bar malo sigurnosti u svetu u kom mrtvi šetaju ulicama, a civilizacija je svedena na vojvođansku repliku Drumskog Ratnika. Jova se spustio iz kupole, premoren. „Trebalo bi da odspavaš.“ On samo slegne ramenima. „Voleo bih da mogu… ali svaki put kad sklopim o��i, počnem da razmišljam šta će se desiti ako izgubimo.“ „Ne misli sad o tome. Biće dovoljno vremena za to kasnije. Ne možemo sebi da dozvolimo da smo umorni ili tromi. Može da nam se obije o glavu samo tako.“ 66

Anomalija #1


„U pravu si, kao i uvek“, rekao je i izvalio se preko sedišta, zagledan kroz prozor. „Crvena Munja“ je bila zver na točkovima. Borbeno oklopno vozilo tipa Lazar, koje je Jovin ortak, inače oficir, obezbedio kao prevoz za njihov tim. Tip nije bio lud — čak i ako „Prevaziđeni“ izgube takmičenje, VS će posle ovakve reklame imati buljuke potencijalnih kupaca. Ime je, nostalgično, bilo ime prvog autobusa koji su kupili za potrebe benda. Pre nekoliko eona, činilo se… Ime ekipe „Prevaziđeni“ došlo je nakon što im je kreten od producenta rekao da za potrebe „domaće“ publike moraju da prevedu „Mankind Is Obsolete“. Ironija, izgleda, nije bila u opisu radnog mesta. Setila se kratkog susreta s pravoslavnim popom, koji je blagosiljao ekipe pre nego što su se otisnule u bespuća Vojvodine. Dok su ostali oborenih glava pobožno stajali i čekali na red, Jova se proderao s krova vozila: „Pope, Uskrs nam je jebao kevu prošle godine, a?“ Osmehnula se. Od prvog trenutka bili su odmetnici. „Mrtva Trka“, tako ga je Pink krstio, nimalo suptilno. „Prvi post–zombi realiti šou!“, vrištale su devojčice upakovane u pretesne majice. Meso je kipelo na sve strane. Nije ni čudo što su nemrtvi, kad im se pruži prilika, kidisali na one s većim sisama. Nisu ni oni blesavi. Šou je postao hit i pre nego što je počeo. Srbija, mrtva i živa bez razlike, bila je gladna, a Pink je bio tu da im posluži meni prepun poslastica. Više od polovine ekipa oformili su dobrovoljci iz raznoraznih otadžbinskih ratova. Vremena su se promenila i jedina dva tabora bili su nemrtvi i oni drugi. Pojam bratoubilački rat dobija potpuno novi smisao kad ti isti taj brat svrati u noćnu posetu, nekoliko godina nakon što si ga oplakao. Rakije, hleba i soli, baćko! I po koji prst nije na odmet… Vojvodina je bila logičan izbor za mesto odigravanja. Svega par godina je bilo potrebno da se ravnica i gradovi u njoj pretvore u Ivan Zorić: „Anđeoska pošast“

67


svojevrstan rezervat prepun nemrtvih. Kontrolni punktovi s Hrvatske i Mađarske strane nisu imali problema da revnosno odstrele sve što se hromo primicalo iz ravnice. Rumune je, blago rečeno, bolela patka, tako da je postojao stalni priliv nemrtvih sa Karpata. Teren je bio idealan za praćenje i snimanje kamerama iz helikoptera. Deset ekipa naoružanih do zuba, stotinak napuštenih gradova, hiljade nemrtvih i milionski auditorijum — pozornica je bila spremna. Nagrada — dovoljno da se čitava ekipa i njihove porodice usele u jedan od solitera na Brdu. Nataša i momci nisu se dugo premišljali. Jedina razlika između takmičenja i života u Ostružnici bila je ta što su ovog puta morali biti brži od komšija. Brutalniji, takođe, jer to je donosilo dodatnu novčanu nagradu. Nisu se preterano trudili oko toga — ta nagrada je već viđena za jednu od dobrovoljačkih ekipa. Ionako je bio poslednji dan takmičenja i nije bilo šanse da pobede… *** Večnost kasnije, probudila ju je tišina. Tri dana su prošla u putu, navikla se na konstantnu buku motora i vibracije koje su se prenosile kroz metalnu oplatu sve do kostiju. Vozilo je mirovalo. „’Alo?“, proderala se. „Tašo, penji se u kupolu. Nećeš verovati!“, Gordan nije krio uzbuđenje. Skočila je iz ležaja i popela se uz merdevine do kupole. Gordan se cerio, pokazujući prstom negde ispred njih. „Je l’ vidiš?“ Pogledala je napred. Bili su negde u Sremu, okruženi poljima kukuruza. Pola kilometra niz drum, zgrada se dizala kao ostrvo u moru useva. Dvospratna kuća, s ogromnom terasom koja je gledala na nepregledne redove kukuruza. Znala je to mesto. Znala ga je veoma dobro… Nekoliko godina ranije, tokom jedne od njihovih letnjih turneja, otprašili su sjajnu svirku baš u toj kući na samoj periferiji Sremske Mitrovice. Više 68

Anomalija #1


od pet stotina klinaca pojavilo se to veče i bili su, bez sumnje, najbolja publika koju su „Mankind Is Obsolete“ do tada imali. Sećanje joj je nateralo suze na oči. „Šta kažeš da je overimo?“, upitao je Jova. Ideja se činila opasnom, kuća je mogla biti puna nemrtvih, ali radoznalost je prevladala. „Zašto da ne?“, rekla je. „Bilo bi lepo podsetiti se na srećnija vremena. Samo oprezno, okej?“ „Aha, definitivno s prstom na okidaču“, složio se Borko. Posle svega nekoliko minuta pažljivog izviđanja bili su sigurni da je objekat napušten. Kuća je još uvek bila okružena čvrstom čeličnom žicom, koja je pružala više nego dobru zaštitu u slučaju da se nemrtvi pojave iz polja. Parkirali su „Crvenu Munju“ u dvorištu i iskočili napolje, svako s Desert Eagle pištoljem u rukama. Od njih se nisu odvajali ni u snu. Kuća je još uvek bila u pristojnom stanju. Nekoliko godina prašine prekrivalo je nameštaj, ali sem toga sve je bilo netaknuto. Pomalo bizarno, ali mesto je i dalje imalo struju. Jova je pronašao pun bar i oduševljeno je ređao flaše po šanku. Nataša se pela uz stepenice, u nadi da će na spratu pronaći kupatilo, kad je Borko zavrištao. Uz psovku, strčala je dole, stežući pištolj u znojavim dlanovima. Samo da ga nisu ščepali, pomislila je dok je nogom razvaljivala vrata terase. Borko je sedeo za bubnjevima. „’Bem ti sunac“, smejao se. „Instrumenti su i dalje tu!“ Bio je u pravu. Bina je bila spremna za nastup, izmeštena iz vremena. „’Ej, šta kažete da odsviramo nešto, onako, za dobra, stara vremena?“, pitao je Jova. „Kao u dobra, stara vremena“, složila se Nataša. „Hm, da, stara, dobra vremena“, rekao je Gordan, igrajući se pojačalom. Borko je već isprobavao bubnjeve, podižući obale prašine pri svakom udarcu. Ivan Zorić: „Anđeoska pošast“

69


Bilo im je potrebno svega pet minuta da podese instrumente. Neke stvari se nikad ne zaboravljaju. „Okej, dakle, kojom da počnemo?“, pitao je Gordan. „Still right here“, predložila je. „Može!“, složili su se gotovo uglas. „Lately, I’ve been thinking to throw it all away…“, počela je. Desilo se gotovo istog trenutka. Klinci su se vratili. Ovog puta mnogo sporiji. Izašli su iz kukuruza kao armija, njih stotinak. Tu je bila tinejdžerka koja je pitala Gordana da joj se potpiše na sise, ovog puta s otvorenom ranom i ogoljenim kostima na mestu nekadašnjeg autograma; dečko koji je bio zatreskan u Natašu, skrgućući zubima u novoj opsesiji; svi su se vratili gladni, ne muzike, već samog benda. Zaustavili su se ispred žice, režeći, uskraćeni. „U, jebem ti, koliko ih je“, rekao je Jova. „Imamo li mi uopšte toliko municije?“, pitao je Borko. „Zajebi municiju. Ovde ima da rade ručne“, rekao je Gordan, vrteći glavom u neverici. „Nema šanse, bratiću. Jedna granata je dovoljna da otvori prolaz kroz žicu, a onda smo ga baš najebali“, rekao je Jova i istrčao do dvorišta. Vratio se minut kasnije s dva snajpera i par kutija municije. Obrisao je dlanove o farmerke. „Tašo, biće bolje da se skloniš unutra. Biće ovde posla čitavo popodne i neće biti nimalo prijatno.“ Klimnula je glavom i ne krijući suze ušla u kuću, legla na kauč i zapušila uši. Pola sata kasnije, vatra se proredila i sad je mogla da čuje još samo po koji pucanj, tu i tamo. Zamenila ju je buka helikoptera. Izašla je u dvorište, uzdržavajući se da pogleda u pravcu žičane ograde gde su bili nemrtvi. Srbija je možda uživala u prizoru. Ona sigurno nije. Na drugoj strani dvorišta, na otvorenoj čistini, stajao je prizemljen helikopter s logom TV Pinka nalepljenim po strani. 70

Anomalija #1


Iz njega je izlazio isti onaj ljigavac koji im je promenio ime ekipe, s osmehom razvučenim preko čitavog lica. Poželela je da može da mu ga satera niz grlo. „Čestitam! Čestitam!“, dernjao se prilazeći. Borko i Gordan su se u međuvremenu pojavili na toj strani dvorišta. „Gde je Jova?“, pitala ih je tiho. Borko je odmahnuo glavom prema žici. „Otišao je da proveri da li su svi neupokojeni upokojeni ovaj put.“ Producent je bio na svega nekoliko koraka od njih, praćen kamermanom. „Neverovatan finiš!“, mahao je rukama. „Pretekli ste ekipu koja je sve vreme bila u prednosti i pobedili u bukvalno poslednjem trenutku!“ „To bratko, samo taj rad!“, rekao je Gordan. „Srbija ima nove šampione — šampione u tamanjenju zombija! Kakav je osećaj?“ Nataša se našla s mikrofonom bukvalno pod nosom. „Mučan“, rekla je iskreno. Odgovor ga je izgleda zbunio. Okrenuo se prema kamermanu i rekao: „Gasi to čudo!“ „Slušaj mala“, ovog puta upućeno njoj. „Ovo je najgledaniji realiti šou u poslednjih nekoliko godina, znaš? Ne bi ti škodilo da pokažeš malo oduševljenja.“ „Čime?“ „A?“ Tip jednostavno nije shvatao. „Oduševljenja čime? Pobili smo gomilu dece?“ Idiot se ponovo nacerio. Želja da mu polomi nos postajala je sve jača. „A, ne devojčice, pa nisu to deca. To su nemrtvi. Nije to isto.“ „Tebi možda nije. A da pitamo rođake, ako su još živi i gledaju? Da li je njima svejedno?“ Tip je počinjao da peni. Ivan Zorić: „Anđeoska pošast“

71


„Znaš šta? TV stanica je uložila gomilu novca, gomilu, da ne pominjem sponzore i ostalo. Ljudi hoće da vide pobednike koje slave. Hepiend, znaš? Vi ste jedina ekipa koja je imala devojku u postavi. Bili ste miljenici gledalaca i da jebe rak raka, ima da se pojaviš s osmehom na licu, kad se vratite u studio večeras, inače ništa od nagrade, je l’ jasno? Boli me kurac koliko te je sve ovo pogodilo, i da li ti se smeje ili ne. Nađi razlog da se smeješ i mašeš rulji večeras, ili ćemo nas dvoje imati ozbiljan problem, jasno?“ „Nosi se“, rekla mu je ruku prekrštenih na grudima. „Opasna si ti mala“, odmahnuo je rukom i krenuo nazad ka helikopteru. Kamerman je zastao na trenutak, pogledao je i dodao: „A imaš i opasno dupe. Šta misliš, da su vas slučajno pustili kroz audicije?“ Otrča da sustigne šefa. Nataša je još uvek stezala pesnice kad se Jova pojavio. „Sunce ti jebem“, rekao je. „Ova deca su bila sveže mrtva.“ „Molim?“, rekla je. Slegnuo je ramenima. „Znaš kako nemrtvi obično izgledaju natrulo i podbulo? Ovi klinci ne izgledaju da su mrtvi vise od par dana. Većina ih čak i krvari…“ Bio joj je potreban samo trenutak da shvati. Miljenici publike, pobeda u poslednjem momentu, hepiend. Sve je bilo namešteno od početka. Stanica ih je iskoristila. Sve u službi povećanja gledanosti i novca od reklama. A klinci… Tako su osigurali da tim za koji su gledaoci navijali pobedi. Sveža zaliha nemrtvih za veliko finale. Ko zna, s obzirom da su neki bili i fanovi, moguće je da su ih i navukli pričom o koncertu. Znala je šta mora da uradi. „Jovo, dodaj mi snajper.“ Ćutke joj ga je pružio, shvatajući i sam šta se upravo dogodilo. Oslonila je pušku o „Crvenu Munju“ i ubacila metak u cev. 72

Anomalija #1


Kroz optički nišan jasno je mogla da vidi da je kamera ugašena i da je kamerman preuzeo ulogu pilota. „Jebote, štede gde mogu“, pomislila je nišaneći. Znala je šta će reći stanici, kad se pojave iste večeri po nagradu. Nemrtvi se nekako ušunjao u helikopter za vreme intervjua. Napao je posadu i letelica se srušila. Uostalom, nikom neće ni pasti na pamet da šalje ekipu na uviđaj. Policija je imala dovoljno problema održavajući red u Beogradu. Šta joj je ono rekao tip? Da pronađe razlog da se smeje to veče? Pa, dobio je šta je tražio. Sa smeškom je povukla oroz.

Ivan Zorić: „Anđeoska pošast“

73


74

Anomalija #1


BOŽANSKI RONDO, KURVINSKA FUGA Biljana Mateljan

ilustrovala Milica Aćimović

Biljana Mateljan (1956) je objavljivala priče u časopisima: Sirijus, Ubiq i Emitor, kao i na sajtu Art–Anima, a crtice i pesme u raznim književnim časopisima. Dobitnica je nagrade SFera za priču Vrijeme je, maestro. Zastupljena je u Antologiji hrvatske znanstveno–fantastične novele 1976–2006, kao i u zbirci Gradske priče 3 — Fantastika.

Seoska kurva Mlad–i–Lijep–Gospodin, Perunov avatar, te se godine kasno pojavio. Po selu se pričalo da ih je Bog zaboravio pa nit se čistio Pupak nasred malog trga, nit su se ponude stavljale na oltar. Bila je sredina krasne, tople i rodne jeseni kad je iz Pupka zacvrčalo i zaiskrilo. Izronio je avatar, kratko i nesigurno zatitrao u rumenoj izmaglici jesenjeg sutona, pa se stabilizirao, sa svim udovima i sposobnošću govora. Našao se točno pred Amarom kad je širom otvorila vrata; upravo se nakanila provjetriti kuću nakon svog posljednjeg posjetitelja, debelog trgovca koji se pretjerano znojio. „Iiijk…“, ciknula je Amara kad ga je ugledala. Bacila je metlu kojom je mlatila oko praga i otrčala do prve susjede, a ova je odjurila dalje; otvarala su se vrata, zatvarali su se prozori, lupkale su potplate, vikalo se, cikalo i dozivalo, a onda su se zapuhani i zajapureni ljudi, netko brišući čelo, netko Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga“

75


tarući usta, netko češkajući glavu, sjatili na mali trg i opkolili Mladog–i–Lijepog–Gospodina. Avatar je malo zatreperio, ali mu nisu dali da išta kaže. O, ne, ne i ne, rekoše seljani. Dosta je bilo praznih priča. Nama sada više odgovara Thor Gromovnik, njegov je Malj moćniji od Perunove Šake. „To ćemo još vidjeti“, rekao je Mladi–i–Lijepi–Gospodin. Iz Pupka je izletjela vatrena kugla i pala na gomilu. Rasprsla se i sve ih obavila bijelim dimom, a kad se dim razišao, ljudi su stajali i kašljali suznih očiju. Nije bilo nikakve druge štete, a avatar se rastočio u oblačić. Dobro smo prošli, zaključili su seljani. Riješili smo se starog i dosadnog boga. Kome treba bog koji nije u stanju načiniti poštenog izaslanika? Perunovim avatarima vijek trajanja nije dulji od petnaest minuta i svaki su put sve pohabaniji i pohabaniji. Vrijeme je za promjene. Thor, eh! Thor je sasvim druga stvar. Thorov avatar, Moćni Kentaur, piša plamen i riga vatru iz nosnica, a kapi znoja pretvaraju se u bisere na sjajnoj koži. Ah, kako je lijep! Oh, kako je snažan! Uzdisalo se gledajući u moćne sapi dok je Kentaur kaskao trgom za zadnjeg posjeta i popisivao mladiće za postrojbe Thorovih Asasina. Kad je oblačić izblijedio i nestao, muškarci su otišli u gostionicu da nastave s razgovorom, vinom i kartama, a žene, okrenuvši leđa Amari, okupile su se u krug i stale živahno brbljati. Iako je dobro znala gdje joj je mjesto, ipak je Amaru malčice bocnulo u grudima. Nezahvalnice! Fuj! Pljunula je kraj njih, ušla u kuću i zatvorila vrata za sobom. Potom je poskidala crne i srebrne rupce s prozora, Thorovo znamenje, i metnula plave i zlatne, za starog Peruna. Ona je samo od krvi i mesa, mekog i inatljivog srca što se uvijek priklanja slabijima. Nakon malo razmišljanja, stavila je vazu punu žutih suncokreta na stol, ni za koga posebno. Sutradan je grom udario usred stada ovaca u dolini. Jednoj se nesretnici zapalilo runo, pa se od straha i boli pomahnitala ovca dala u bezglavu jurnjavu okolicom. Usput je zapalila šikaru i travu, stolove pred gostionicom, drvene nadstrešnice, bale sijena i rublje koje se sušilo na trijemovima. Istog su dana došli Perunovi Templari. Tridesetak njih isprevrtalo je kolica s povrćem na maloj 76

Anomalija #1


tržnici, i pretuklo koga god je stiglo, i silovalo kog se ulovilo. Tako se i Amara, iako je nosila plavozlatni rubac oko ramena, našla poleđuške na glavicama kupusa, rajčicama, mrkvama i krumpiru. Ona je malodušno i bez mnogo galame širila noge; pa nisu ovo prvi vojnici koje sreće! Jest da se na pljuske i psovke ne možeš navići, ali nije to najgore što može snaći jednu kurvu. Doduše, ni kruščića, ni novčića za plaću; samo razderane haljine, samo modrice i žuljevi i koža prljava od sokova, sline i vina. Kad je ponestalo vina, Templari su popili i svo pivo u gostionici, a što nisu popili to su prolili. Porazbijali su boce, rascijepili bačve, razlupali stakla na prozorima, zapišali sve kuteve i otišli pjevajući i galameći. „Oj, Perune, Bože dragi, dosta je bilo, shvatili smo, naučili smo…“ Za par dana Perun je poslao novog izaslanika. Avatar Zmaj– od–Vatre stigao je s vjetrom koji vitla, s bukom koja zaglušuje, s plamenom koji prži. Najprije je palio, zatim progovorio. „Tako, znači“, oglasio se Perun kroz njegova usta, „nije vam bilo dobro? Sada biste Thora?“ Thor hoće njih, složno su zavapili. I što oni, jadni i bijedni, mogu protiv volje jednog boga? Nisu li do sada uvijek bili poslušni i marljivi, vjerni i iskreni? Nisu li na oltare ostavljali odabrane ponude? Nisu li u Templare slali samo cvijeće mladosti dok selo nije opustjelo? Vjerolomnici i bijednici, zaključio je Perun i zgromio Šakom stari zvonik. A Thor će odgovoriti, znala je Amara. Bit će nevolje, a nevolje nisu dobre za posao. Otišla je provjeriti zalihe u malom podrumu i stavila ključ u bravu. Onda je opet oprala uboje, previla ugrize i premjestila vazu sa suncokretima na prozor, da joj budu svjetlost u tami koja će doći.

Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga “

77


Gradska kurva U ovom su zbjegu i kurve i sveci. Nelis hoda iza grupe flagelanata. Na prsima stisnula mali zavežljaj, a u njemu novčići, kruh i malo sira, sve što je uspjela na brzinu uzeti prije no što je pobjegla iz grada. Muškarci na čelu kolone sljedbenici su Peruna Krvožednog, Peruna Gromoglasnog, Jedinog i Pravog. Njihovi plavozlatni bičevi kruti su od skorene krvi, a metalne kuglice na vrhovima odavna su bez sjaja. Bičevali su se složno, kao jedan. Fijuk — desnom rukom preko lijevog ramena, fijuk — lijevom rukom preko desnog ramena. Začarana ritmom, Nelis ih gleda i gotovo zaboravlja gdje je. Iza njih sijeva i trešti, trese se zemlja, odande gruva i valja snažan vjetar. Neki ljudi od same strave padaju i više se ne dižu. Slijepo pužu naokolo pokošeni vrućim božjim dahom. Nebo se žari, a zemlja plamti, čuju se vriskovi i jauci, plač i molitve. Ovi pred njom, ogoljelih leđa teturaju i viču. Sijevaju bičevi, odzvanjaju pokliči, cijepa se koža, cijepa se nebo. Na crvenu svjetlu njihova se krv čini crnom; i crna krv lipti, crna kiša pada, škripe zubi, a zemlja stenje pod stopama mnogoljudne kolone. Jedan vrlo mladi akolit urla na sav glas; Tu sam, Bože, dođi i uzmi me! Uzmi moje meso, uzmi moju krv..! Para habitus i pada na koljena, pjeva i plače. „Goni se, budalo“, Nelis se grozi i preskače ga. Ona se svega boji i svega grozi, ali je odlučila da se ne preda ovom ludilu što stiže. Jest da je kurva, ali nije najgluplja na svijetu, i nije joj dojadilo živjeti. Zato Nelis hoda pognute glave čvrsto stišćući zavežljajčić na grudima. Snažno se gura, udara ramenom, zamahuje bokom, grabi naprijed i ne mari kad koga sruši ili nagazi. Ne mari za ispružene ruke koje čupaju njezine fine haljine i kosu. Ljudi čupaju da bi se održali na nogama. Mnogima to ne uspijeva i za njima ostaju tijela koja se bolno grče u blatu. Samo da je stići do prijevoja, iza sebe ostaviti gradske zidine i izložene obronke, prijeći na drugu stranu… Maknuti se Bogu s puta jer danas je on slijep i gluh, i nema odgovora na plač i molitve. Cesta pod umornim tabanima ponegdje je tvrda i razrovana, ponegdje raskvašena kišom. Mnogostruko zavija i polako 78

Anomalija #1


se uspinje. Daleko je još do prijevoja i spasenja. Nelis se osvrće iako to ne želi. Thorova se svijetleća kočija jutros pojavila nad zaljevom. Asasini su u gradu, a pred gradskim vratima skupljaju se Templari. Perun hoće svoje. Perun je došao po svoje. Njegova je blistava kula lebdjela visoko, rubin–crvena. Bože! Nelis osjeća kako gori od sama pogleda na nju. Sa neba vise tmasti oblaci. Nekakav se bljesak kotrlja površinom oblaka i oni teško pritišću more i zemlju. Ona vruća mrlja, rubin–crvena Perunova kula cijepa i svrdla nebo, prosipa zrake na more pod sobom. One se šire u krug crvenkasta svjetla; tamo rubini padaju po vodi i more vri, para se diže. Nelis zatvara oči da ne vidi proključalo more, rukama pokriva uši da ne čuje krikove ptica, vriskove ljudi, ni lelek. Od rana jutra nije jela, nije pila, nije stala. Sad je snaga pomalo napušta. Usta su suha, a u grudima steže, noge slabo slušaju, u glavi se vrti, posustaje. Ako stane — gotovo je, ako padne — zgazit će je. I zato još dugo hoda drvenim nogama. Ali ne može tako zauvijek. Noge, napokon, popuštaju pod njom i ona se svaljuje kao lutka. Zavežljaj se odmotava, novčići se rasipaju, a ona se podaje zemlji s nekim olakšanjem i zahvalnošću. Pala je licem u cvjetove podbjela i žutog ljutića i postala samo promatrač. Vidi ostale kako idu nošeni masom, vidi pobješnjele pse, prestravljene mačke koje se motaju oko nogu, grebu, zagrizu, kljucnu, otkidaju… I ljudi grebu i grizu, kidaju i kljucaju, i ubrzo je Nelis sva u ritama, kože načete na tisuću mjesta. Krv ljudska, pjenušava i slatka natapa zemlju. Pa nije tako strašno umrijeti, tješi se. Odvojiš duh od tijela kao što si mnogo puta do sad činila kad bi neki od muškaraca koje opslužuješ bio posebno ružan, ili smrdljiv, ili grub. Pustiš misli na neke daleke obale, a tijelo otrpi ono što otrpjeti mora. Ali prizor nije lijep i zato, eto, molim; Bože Perune, Bože Thore, mračni bogovi naši, ne biste li zatvorili svoje krvave oči, ne biste li zažmirili..?

Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga “

79


Vojnička kurva Drolja, Kurva, Vrtiguza, Jebežljivka, Flundra, Ej ti, Cura, Luda baba… Ona se odazivala na svako ime. Što je ime, uostalom? Nekad su je zvali drugačije. Imala je ime koje je bilo samo njezino, ali ga je izgubila, ili zaboravila. To nije važno jer ime nije pomoglo da joj kuća ne izgori, da joj muža ne odvedu a djecu na koplja ne nataknu. Što je ime, uostalom? Ona je drolja, kurva, flundra kojoj mora biti svejedno kako joj se obraćaju dok može doći do kazana i zagrabiti malo tople juhe, možda uhvatiti i komadić mesa ako je dan jedan od onih boljih, dok može spavati zatrpana vojničkim prekrivačima, u kolima, kraj logorske vatre, u kakvoj štali, u kakvoj rupi. Moglo je biti i gore; mogli su je ostaviti u snijegu, razdrljenu, golu, bosu i raščupanu, poluslijepu od udaraca, dima i suza. Mogli su je objesiti na jedno od stabala uz cestu kojom su prošli, i ona je sad mogla biti tamo i njihati se s ostalima na hladnom vjetru, a vrane bi joj slijetale na ramena i kljucale oči. Moglo je biti i gore. Mogli su doći veprovi, mogli su doći vukovi. Ovako, došli su ljudi. Drolja, Kurva, Flundra ostavlja lončić kad je netko od tih ljudi zazove i odlazi oborene glave kamo joj se pokaže. Ona stoji i čeka da je gurnu, sruše, polože na slamu, na deke, na klupu, na tvrdo tlo. Ona razmiče noge i prima ih u sebe, vojnike. Najgora su bila zatišja pred napadom na nešto ili nekog; onda bi oni s njom vojevali neke svoje bitke, na njoj se iskaljivali, i nju pobjeđivali. Ali, moglo je biti i gore. Mogli su je natjerati da gleda u njihova strašna lica nad isukanim sabljama, pod zastavama crnim i srebrnim, plavim i zlatnim. Ovako oni s njom ratuju, bezimenom, nepostojećom i kao mrtvom. A kad završe, ona ustaje, nevažna i neživa i odlazi do kazana, do vatre. Tamo sjedi i gleda u plamenove. Ne voli što su crveni, ne voli što su žuti, ali ne može skinuti pogled s njih. Stidne uši i prorijeđene, osmuđene dlake, malo krpica i smrad, mukla tuga. Sve će vatra pročistiti.

80

Anomalija #1


Kurtizana Okupali su je u mlakoj vodi sa samo par kapi mlijeka jer je mlijeka davno ponestalo. Dobro su je posušili mekim ručnicima, istrljali kožu dok nije postala rumena i glatka, a zatim su je polegli na tvrdi ležaj i toplim voskom poskidali svaku nježnu dlačicu s njezina tijela. Bran se smiješila sneno i umiljato; nije bilo previše neugodno i kratko je trajalo pa je pustila da joj rade sve što trebaju napraviti. Nije se bunila ni pućila usta jer su joj rekli da za ovu prigodu mora biti posebno lijepa. Počeli su je odijevati i tu je došlo do male rasprave i natezanja — treba li uzeti plavozlatnu ili crnosrebrnu haljinu? Na koncu se složiše da haljina bude bijela i odjenuše je u najbjelju bijelu haljinu, meku, podatnu i sjajnu. Prekrasno, nasmiješila se Bran gladeći tkaninu što se sljubila s njenim tek raspupelim dojkama. Prekrasno, dobro će ići uz ukrase za kosu, uz niske bisera i vjenčiće tratinčica. Nigdje više nema tratinčica, ludice malena, kažu. Sva je zemlja popaljena. Dobit će vjenčić od kantariona, i on ima lijepe cvjetove. Potom su je poškropili parfemom i ushodali se oko nje zadovoljno trljajući ruke. No, no, sad bi morali poći, čekaju na nas, i netko podiže skut, netko ju podupre o lakat i tako je izvedoše na danje svjetlo. Bilo je ružičasto jutro i svijet se činio savršenim dok je koračala u lakim cipelicama po sagu od slame i lišća kroz špalir uzvanika. Bran se smiješila onima lijevo, Bran se smiješila onima desno, mahnula je ručicom prema nekim poznatim licima i malo se mrštila kad bi ponetko okrenuo glavu ili spustio pogled. Doveli su je u kulu i pomogli da se uskim stubama popne do kruništa. Tamo je ugledala svog slatkog, dobrog Gospodara i poslala mu rukom poljubac, a Gospodar je odvratio naklonom. Ljudi su bili svečano odjeveni, kako i priliči. Kažu da je glad zavladala, da rat predugo traje. Trbusi mogu biti prazni, ali ovaj dvor ne zaboravlja umijeće zabave. Zaustavila se nasred pozornice. Hladan joj je vjetar mrsio kosu i podizao skute. Jedan je glumac prišao noseći veliki pehar Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga “

81


i Bran je zahvalno popila topli napitak od makova mlijeka, trava i meda. Bilo je slatko i grijalo je iznutra. Poveli su je prema oltaru, a ona se zakikotala kad je shvatila da su joj noge malčice obamrle pa joj treba pomoć i za tih par koraka. Legla je sama i poravnala nabore na haljini. No, pomislila je, moglo bi se i zaspati da nije ovoliko ljudi oko nje i da nije sramota ne odigrati predstavu do kraja. Jedno Božje Oko lebdjelo je iznad nje, zujalo je kao pčelica. Pravo su rekli, ovo je važna svečanost. Slatki, slatki Bože, Gospodar će biti zadovoljan. Gospodar je uvijek zadovoljan svojom malom Bran. Sunce je bilo nisko, ružičastozlatno. Bran je zatvorila oči. Svjetlost se razlila po njoj, zaigrala na sjajnoj oštrici u nečijoj ruci pa se naglo zarila u nju. „Hu“, izusti, i ne vidje više dvorjane, blijede, tihe sjene, ni milog Gospodara gdje stoji zadihan i rumen, a hlače mu bubre od žestoke erekcije, kao nikad prije. „E, jebi ga, kad nije djevica“, reče dvorska luda, „ha, Gospodaru?“

82

Anomalija #1


Dvorska luda „Chorus angelis, chorus angelis, ljiljane moj bijeli“, lupetao je starac, dvorska luda i spustio se s kule vukući jutenu vreću za sobom, a u vreći je zveketalo i lupkalo dok je poskakivala po stubama. Dvorska se luda od te jutene vreće nikada ne odvaja, ni kad jede, ni kad piša, ni kad spava. Doduše, on rijetko jede i malo spava, a i mokrenje izaziva snažne bolove u preponama pa ga izbjegava kad god može. Koji put pokazuje drugima kako to izgleda, pa skakuće na jednoj nozi i pravi grimase bola i jada, a ljudi se smiju jer ne razlikuju istinu od privida. U jutenoj vreći, priča se, on čuva kojekakve drangulije, svakojake umazane, pocijepane i pohabane sitnice koje je prikupio tko zna kad i tko zna gdje, ali njemu su važne. I ako itko pokuša zaviriti u vreću, on odmah izvlači nož i postaje živa vatra, ubadajući zrak oko drznika. „… chorus angelis bijeli ljiljanu, cvijete neuveli, Perunova Šako, ne, ne, Thorov Malju, daj, daj“, pjevušio je luda i spustio se u dvorište, pogledao u nebo i vidio kako ono Božje Oko još uvijek lebdi u visini. Sunce mu je sjalo pravo u oči pa nije mogao razabrati boje na krilima, no, Perun ili Thor, svejedno je. Nasmijao se bezubim ustima, spustio vreću na tlo, jednom rukom se uhvatio za mošnice, a drugom pokazao srednji prst Onome gore i isplazio jezik na Oko. Onda je otišao u svoj kutak kraj dvorske kuhinje, mračan, topao i podalje od znatiželjnih pogleda. Tamo je istresao sadržaj vreće na pod. Iskotrljaše se tako: kipić svetog Nikole, kipić svetog Antuna Padovanskog, kipić svetog Franje Asiškog, kutijica s moćima svete Paraskeve, krunica od maslinova drva, šapasti križ od ružina drveta, Alahovo oko od fajansa i Fatimina ručica — filigransko srebro. Bili su tu i sivi rupci za mudžahedine, i molitvene čegrtaljke, i mala figura bogopsa Anubisa, i figura pernate zmije, i kipić Bude od limunova drveta. Bile su tu i zelene grančice s pupovima za niže bogove s polja, šuma i livada, i svašta drugo. Hehe, bezubo se smije naboranim licem, i siše i cucla tvrdu Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga “

83


koricu kruha, i miluje pločice sa zapisima, i vrti molitvenom čegrtaljkom, i gladi Anubisa, popravlja kapicu svetom Nikoli, premeće krunicu. „Chorus angelis, chorus angelis, dobri bogovi“, šapće, „još gubavci i zmije, je l’ tako? Još spodobe grozne da napuče zemlju i more.“ Korica koju žvače gorka je od plijesni i on je ispljune, kašljući s gađenjem. „No, doista“, mumlja kroz kašalj, „možda bih… kh!… radije malo… kh!… kolača? Možda…“ Premišlja i mršti se, i tare usukani trbuščić. Mumlja, ustaje i uzima iz vreće one zelene mladice, svježe od sokova nepresušnih i nabreklih pupova, pa traži kakvu posudu za njih. Nađe olubljen glineni lonac, metne mladice unutra, nagrabi malo suhe zemlje iz kuteva i sve to dobro utapka koščatim prstima. Zatim ustaje, otpasuje hlače i cupkajući, hučući i proklinjući, piša u lonac da zalije što je posadio. Do podneva su se mladice sasvim razlistale, do večeri i procvjetale, a sutra će i plodove donijeti. Navečer luda zadovoljno pomiriše cvjetove i okrene se da s postolja uz ognjište poskida kipiće Marsa i Aresa, i zlatnoplavo znamenje Perunovo, i srebrnocrno znamenje Thorovo. Malo ih preturi po rukama, a onda bez reda ubaci i vreću. „Chorus angelis, bogovi naši“, reče, čvrsto zaveže vreću, podmetne je pod glavu i spremi se na spavanje.

84

Anomalija #1


Seoska kurva Šumski vilenjak te se godine kasno pojavio, kad su svi već pomislili da ih je Stari narod zaboravio, ali ne, krajem ljeta, krasnog, toplog i rodnog, osvanuo je nasred malog trga nesigurno se ljuljajući na nogama i kolutajući očima. Našao se točno pred Amarinim vratima koja su bila širom otvorena jer je baš nešto provjetravala. „Iiiijk…“ ciknula je Amara kad ga je ugledala onako dlakavog, dugouhog i zelenog, bacila metlu kojom je mlatila ispred praga i otrčala do prve susjede. Ova je odjurila dalje; otvarala su se vrata, zatvarali prozori, lupkale su potplate, vikalo se, cikalo i dozivalo, a onda su se zadihani ljudi sjatili na trg i opkolili malog vilenjaka. Vilenjak je zatreptao očima i pročistio grlo, ali mu nisu dali da išta kaže. O, ne, rekoše seljani. O, ne, dosta je bilo.

Biljana Mateljan: „Božanski rondo, kurvinska fuga “

85


LAŽNO BUĐENJE Ivica Milarić

ilustrovao Ivan Šainović

Ivica Milarić (1983) je završio psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Objavljivan je u zbirkama: Utkane priče, Antidepresiv, Tragovima bosanskog kraljevstva, Baton i Priče o dinosaurima. Sarađivao je sa časopisima: Gradina, Emitor, Znak Sagite i Grad. Osvojio je nagradu Đura Đukanov za rukopis zbirke pripovedaka Novosadska zadovoljstva koja je objavljena 2010.

Probudio se naglo. Bio je ubeđen da leži na grančicama koje će se slomiti svakog trenutka. Zato se, umesto da normalno ustane, prekotrljao preko madraca kao vojnik na poligonu. Sabrao se tek kada je dodirnuo pod. Podigao se oprezno, a prašina nedefinisanog košmara raspršila se u ništavilo. Opipao je glavu. Potiljak mu je bio vlažan od znoja, kao i majica u kojoj je spavao. Sat na mobilnom kaže 4:21. Kasnije tog dana na fakultetu naleteo je na svog terapeuta, Sandru. Poznavao ju je sa studija, ali ne dovoljno dobro da bi to predstavljalo problem. „Srđane, okice ti ’divno’ izgledaju. Još jedno veče zdravog odmora?“ „Komandos–buđenje oko pola pet“, odgovorio je dodirujući podočnjake. „Posle nisam uspeo da spojim duže od sat vremena. Sreća da zarađujem hleb odmarajući se.“ „Naš termin za petak stoji?“ ���Naravno“, rekao je i nastavio ka laboratoriji bez pozdrava. Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

87


Otključao je „Psihološku laboratoriju“. Unutra, pored računara i malog stola sa stolicom, nalazio se još jedino bolnički krevet, bez jastuka i pokrivača. Upalio je kompjuter a iz fioke stola izvadio bočicu sa lekovima. Namestio je mikrofon ispred sebe i pokrenuo program za snimanje. „Dan 59. Danas je četvrtak, poslednji termin indukcije seksualnih fantazija. Uzimam standardnu dozu diferencinona.“ Progutao je tabletu. „Pristupam merenju fizioloških vrednosti.“ Pored monitora stajala je traka nalik na znojnicu koja je takođe bila povezana sa računarom. Podigao ju je i pažljivo namestio preko glave, tako da senzori sa unutrašnje strane dodiruju obe slepoočnice. Program koji je pratio njegovu moždanu aktivnost automatski se uključio. „Skener je aktivan. Prelazim na prvu fazu Wild-a.“ Ustao je sa stolice i seo na krevet. Sedeći ispravljeno, počeo je sa jednostavnom meditacijom. Putem nje je ujednačavao disanje tako što se fokusirao na svaki udisaj i izdisaj. Trudio se da misli samo prolaze kroz njegov um. Istovremeno, osećao je kako diferencinon ulazi u krvotok. Nakon nekoliko minuta meditacije, bez otvaranja očiju, polako se spustio na ležaj. Dva puta je pucnuo prstima i program na računaru počeo je da snima. Prestao je da obraća pažnju na disanje i koncentrisao se na telo. Prvo je mislio o nožnim palčevima, kako su opušteni i nepomični, zatim na potkolenice i kolena, butine i stomak. Grudi su mu se lagano podizale i spuštale, ali, osim toga, bio je sasvim miran. Koncentrisao se bez naprezanja. Zamišljao je kako podiže ruke i tapše, osećao kako to radi, sve vreme svestan da su njegove ruke i dalje položene na krevetu. Vizuelizovao je da ustaje i izlazi iz laboratorije, da se šeta po fakultetu, da korača kroz Dunavski park. Paraliza sna obuzela ga je kao i svaki put do tada: naglo i žestoko. Prvo mu se učinilo da čuje buku, kao da mu nešto udara u same bubne opne, a zatim je osetio da više ne može da pomera fizičko telo. 88

Anomalija #1


Ovo je bio najteži momenat Wild-a. Većina ljudi bi se tu probudila, trgnula i prekinula proces, neki zbog straha i neprijatnosti nastupajuće paralize, drugi zbog prevelikog uzbuđenja. Trebalo je samo ostati miran i dozvoliti da sve prođe. Dok mu se organizam gasio, sopstvene misli i astralno telo postajali su sve stabilniji. Nije više bio svestan pritiska na krevet i tihog brujanja računara. Umesto toga, podigao se sa ležaja i pogledao po laboratoriji. Sve je izgledalo kao i uvek. Prišao je prekidaču pored vrata i pritisnuo ga. Svetlo se nije upalilo. Srđan je napokon mogao da se opusti. Možda je njegovo telo spavalo, ali on se nalazio u lucidnom snu, jasno svestan sebe i okruženja. Prisetio se svog nedeljnog zadatka i zakoračio u hodnik. Van laboratorije, prostor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bio je crvena cigla i sivi beton. Osvrnuo se i video nekog u daljini kako mu prilazi. Prepoznao je profesoricu Mihić, predavača komparativne književnosti. Bila je u ranoj petoj deceniji života, ali je vodila računa o svom izgledu. Srđanu je uvek bila privlačna. Nosila je lepršavu letnju haljinu i hladno se javila kada je prošla pored njega. Umesto da odgovori, nežno ju je povukao za podlakticu. Njene crne oči prodorno su ga pogledale. Srđan se nasmejao. Spustio je šaku niz njen stomak, preko ruba haljine, u gaćice. Uzeo ju je na hodniku, na sve četiri, bez trunke emocija. Jasno je osećao svaki prodor, svaku kap znoja. U jednom trenutku, bura orgazma prešla je tačku povratka. U tom trenutku, žena ga je pogledala preko ramena. Te crne, prodorne oči nisu pripadale profesorici Mihić. „Pomozi mi.“ Srđan je otvorio oči. Sa računarskih zvučnika čulo se pištanje tajmera. Nije ni morao da gleda; osećao je vlažan, topao dodir sperme u boksericama. Brzo se raskopčao i obrisao. Pogledao je računar. Proveo je u lucidnom snu manje od deset minuta. Šiljci dijagrama moždane aktivnosti unutar njegove REM faze izgledali su kao planinski vrhovi u dečijim crtaćima. Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

89


Protokol istraživanja nalagao je da nakon buđenja opiše san i impresije o njemu. Nije želeo to da učini. Crne oči su mu i dalje bile u mislima… Sledećeg dana, pojavio se u Sandrinom kabinetu u zakazano vreme. „Sedi“, rekla je i otvorila rokovnik. Srđan je ćutao. „I? Kako je prošao ovonedeljni set indukcija?“ „Sjajno.“ „Aha.“ „Ozbiljno. Zadovoljan sam. U sredu sam uspeo da oborim rekord pri ulasku u lucidnost. Manje od 2 minuta, zajedno sa relaksacijom.“ „Lepo. Ali znaš šta mene zanima“, podigla je pogled sa rokovnika. „Iskreno, ne osećam značajnu razliku. Čini mi se da sam jednako napaljen kao i prošle nedelje.“ „Mhm. Samo toliko?“, rekla je Sandra posle pauze. „Okej, treba da ti i opišem lucidne snove, šta sam sa kim radio i koliko? Znaš da sve to već beležim u izveštajima.“ „Više me zanima tvoje tumačenje…“ „Mislim da nema efekta. Mogu da imam koju god poželim, kako god poželim, šta god. I dalje to nije stvarno, a ja sam toga svestan. To je masturbacija. Lucidnost negira iluziju.“ „To je tvoj subjektivni stav, isti onaj koji si imao kada si ušao u ovu fazu istraživanja.“ „Ne mogu da promenim svoje mišljenje“, rekao je Srđan glasnije. „Smatram da gubimo vreme. Seks u lucidnim snovima je samo kartonska kulisa.“ „To si profesoru i meni jasno dao do znanja.“ „Ali ti ne misliš da sam u pravu?“ „Ne znam. Ja nisam istraživač. Ako me pitaš da li je sigurno okruženje u kom bi ljudi mogli da saznaju više o svojoj seksualnosti dobra stvar, znaš koji je moj odgovor. Takva mogućnost bila bi interesantna svakom terapeutu.“ Srđan je odmahnuo glavom. 90

Anomalija #1


„Radimo sa revolucionarnim stvarima ovde, ne bi trebalo da trošim vreme i lekove na površne fenomene, kada postoji mogućnost da…“ Srđan se utišao i skrenuo pogled. „Nema veze. Hoćeš da razgovaramo o pojedinačnim fantazijama koje sam doživeo?“ „Ne, ne, završi misao“, rekla mu je Sandra. „Nebitno. Držaću se propisanog plana, makar se ne slagao sa njim.“ „Sanjao si je opet.“ Srđan nije odmah odgovorio, jer mu je prizor crnih očiju bljesnuo u umu. „Da.“ „Zašto mi nisi rekao?“ „Glupavo je. Jedna od žena sa kojom sam imao odnos u poslednjoj seansi… ma nije bitno.“ „Mislim da jeste.“ „Čini mi se da se u jednom trenutku pretvorila u Milicu“, rekao je odsečno. „Dobro. Da li ti se obratila?“ „Rekla je: ’Pomozi mi’.“ Sandra se okrenula prema velikom staklenom zidu i uzdahnula. „Jebi ga, Srđane. Šta god da radiš, koji god segment svesti da obrađujemo u setovima, ona konstantno isplivava jer ti ne možeš da se odlepiš od te griže savesti preživelog.“ „Milica nije mrtva“, rekao je Srđan. „Nije, izvini. Samo je u komi na Novom Zelandu. Ne možemo da radimo na tvojim problemima ovde, čoveče, zar ne razumeš? Ja ne mogu da ti budem lični terapeut.“ „Skok u REM fazi je veći nego inače, svaki put kad je sanjam. Ostvarujem nivo moždane aktivnosti koji prevazilazi budno stanje.“ „Sve fenomeni za koje je odgovoran diferencinon.“ „Jeste, ali…“ „Nisam neuropsiholog“, prekinula ga je, „ali verujem da se to lako može objasniti tvojim uzbuđenjem.“ „Zašto odbijaš mogućnost da se ovde bavimo nečim nesvakidašnjim? Šta ako ovde čačkamo po fizičkim manifestacijama neke kolektivne…“ Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

91


„Srđane, ne počinji, molim te“, prekinula ga je. „Ne želim da slušam o tvojoj ličnoj pseudo–nauci danas, ne sada.“ Ustao je i otvorio vrata. „Znaš, Sandra, ponekad mislim da si baš bedan terapeut.“ Vikend je proveo na biciklu, prateći obalu Dunava. Bio je nervozan zbog poslednjeg razgovora sa Sandrom. Sumnjao je da će profesoru predložiti da ga zamene. U stvari, najviše se ljutio na sebe zato što im je izneo teoriju odmah na početku istraživanja. Sećao se kako ga je profesor gledao dok je objašnjavao koncept povezanosti ljudi i mogućnosti, ma koliko to glupo zvučalo, interakcije kroz lucidne snove. Usledila je žučna rasprava, a Srđan se nakon nje osećao kao šarlatan koji prodaje maglu. Samo zato što je u svemu stajala Milica, polumrtva i na drugom kraju sveta. U nedelju, bicikl ga je doveo do keja i klupe na kojoj se rastao sa njom pre skoro godinu dana. Nekoliko nedelja kasnije, talas ju je srušio sa daske za surfovanje i zakucao u dno negde pored Raglanda na Novom Zelandu. Mesto je navodno bilo raj za surfere. Pokušao je da se otrese tih sećanja, ali nije uspeo. U ponedeljak je doneo odluku, uveren da nema više mnogo vremena. Bez obzira što je koštao projekat gotovo šezdeset tableta diferencinona, naslućivao je da će ga uskoro zameniti. Zato je, kada je seo za sto i otvorio kutiju sa tabletama, izvadio neke nove stvari iz ranca. Uz pomoć apotekarske vage i žileta, sastrugao je površinu deset tableta, skupljajući i mereći prah. Popio je tabletu, ali je uz nju progutao i strugotinu, odnosno dodatnih pedeset posto redovne doze. Započeo je Wild bez meditacionog opuštanja. Umesto toga, razmišljao je o Milici. Prisećao se trenutka kada su se upoznali, boje njenog glasa… Bez diferencinona, te misli bi budile u njemu emocije i sprečavale spavanje, a kamoli lucidne snove. Pre nego što je znao šta se dešava, tamu zatvorenih očiju zamenila je nezamisliva masa vode. Stajao je na talasu. Ispod njegovih stopala, daska se borila da nastavi da grize kobaltnu po92

Anomalija #1


vršinu. Surfovao je po prvi put u životu. Bilo je strašno i predivno u isto vreme, a najviše od svega, bilo je potpuno oslobađajuće. Gipko je korigovao stav i održavao ravnotežu, a da na to nije morao ni da pomisli. Kao da je njegovo telo znalo šta da radi, a on samo treba da uživa u vožnji. Nasmejao se. Onda je pogledao dole, dovoljno nisko da vidi sopstvene grudi. Nosio je gornji deo kupaćeg kostima. Svako uzbuđenje je nestalo, zamenjeno jezivim uvidom. Lucidnost se ulila u njegovu svest kao kanta ledene vode u toplu kupku. Odmah je znao da je sve pogrešno. U poslednjem trenutku, Srđan je skrenuo fokus i pogledao u daljinu, ka obali. Pre nego što je daska kliznula ispod njegovih stopala, ugledao je široku, belu građevinu. Trudio se da zapamti što više detalja na njoj. Onda je nestao pod talasom. „Srđane“, obratila mu se potpuna tama, „bojim se. Pomozi mi.“ Probudio se i odmah posegnuo ka stolu, kako bi što brže zapisao opis bele zgrade. Raspustio je studente i otkazao časove koje je imao tog dana. Sa fakulteta je odmah došao kući. Grozničavo je čekao i gledao na sat. Predveče je nazvao međunarodni broj. Zatekao je Bredlija, Miličinog momka, tik pre nego što je pošao na posao. Razgovor je bio kratak i vrlo neprijatan, ali je Bred na kraju popustio. Nekoliko sati kasnije, stigao mu je mejl sa panoramskom fotografijom dela novozelandske obale. Pri maksimalnom uvećanju, Srđan je grozničavo i metodično pregledao liniju kopna, sve dok nije prepoznao jednu široku, belu kuću. Drhtavom rukom prešao je preko slike. Bio je u pitanju isti objekat. Nije mogao da čeka petak, već je iskopao Sandrin broj telefona i nazvao je. „Sandra?“ „Halo? Da?“ „Srđan je.“ „Srđane? Šta… šta se dešava?“ Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

93


„Jesam li te probudio?“ „Ne“, rekla je neuverljivo, „ne, nisi. Samo sam malo…“ „Slušaj. Moramo da razgovaramo. Desilo se nešto neverovatno. U narednim minutima, uzbuđeni Srđan objasnio je Sandri šta mu se desilo u poslednjem snu. „Okej, Srđane. Shvatam šta hoćeš da kažeš. Da li ti shvataš koliko to imbecilno zvuči? Ti si se nekako teleportovao u Miličino… šta, sećanje, misli? I prisustvovao nesreći iz njene perspektive?“ „Da, manje–više.“ „Ne znam ni odakle da počnem. Kako bi to uopšte fizički bilo moguće? Da li to znači da te je ona nekako pozvala ili si ti samo ušao u njen komatozni um? Sve su to besmislice.“ „Pazi, nemam predstavu kako stvar funkcioniše. Ali imam potvrdu, to je ono što tražimo u lucidnosti, validaciju informacija u svesti sanjača? Nikada nisam bio na Novom Zelandu, a opet, na fotografiji sam pronašao belu kuću koju sam video u snu. Istu, identičnu kuću. Kako je to moguće?“ „Ovo nisu šezdesete i ti ne uzimaš LSD, čoveče. Telepatija ne postoji! I sâm si rekao da si postigao lucidnost pred sam kraj sna. Osim jasne opcije da si sve umislio, postoji gomila objašnjenja: možda si video mesto na TV-u, možda ti je Milica pričala o njemu, ko zna? Indukuješ korelacije u nepovezane podatke. Ljudski mozak nije primopredajnik, a snovi nisu kanal komunikacije.“ „Sandra, od početka čovečanstva, snovi su bili bitan deo bukvalno svake kulture…“ „Ne počinji sa istorijom“, prekinula ga je. „Čak i ako ti se ona obraća, šta onda? Hoćeš javiti bolnici u Novom Zelandu: ’Hej, vaša pacijentkinja je zapravo svesna. Sanjao sam je’. Šta će oni učiniti kada to čuju, a što ne rade već sada? Operisati je, promeniti terapiju? Nisi ti kriv za to što se dogodilo! Bio je to glup, nesrećan slučaj. Svet se ne vrti oko njega, niti ćeš ga ti promeniti samo zato što želiš da se nije dogodio.“ Srđan je ćutao. „U pravu si. Izvini što sam te probudio. Hvala ti što si me saslušala. Razgovaraćemo u petak. Laku noć, Sandra.“ 94

Anomalija #1


Nije sačekao da odgovori, već je spustio slušalicu. Suvog grla i sa stomakom u čvorovima, obukao se i otišao na fakultet. Nagovorio je portira da ga pusti jer je „zaboravio seminarske radove koje mora da pregleda“. Sad je pod hladim svetlom neonki brojao preostale tablete diferencinona. Pred njim se nalazilo trideset belih tačkica. Podelio ih je u nekoliko grupa, a zatim svaku grupu popio sa malo vode. Stomak je smesta počeo da mu krklja i osetio je vrtoglavicu. Jedva se nekako dokopao kreveta. Samo trenutak kasnije, otvorio je oči. Napolju je bio dan. Zapitao se da li ga je prevelika doza samo onesvestila. Nije osećao mučninu, niti neke druge fizičke simptome. Pošao je prema kompjuteru da pogleda vreme, ali odustao kada je neko zakucao na vrata. U laboratoriju je ušao profesor. „Srđane.“ „Profesore?!“ „Šta se dešava? Sandra mi je javila da ste razgovarali. Zabrinuta je za tebe, a sada sam i ja. Jesi li proveo noć ovde?“ „Da. Stigao sam uveče kako bih…“ „Srđane, ne znam šta da ti kažem. Znam da se nismo slagali oko nekih pitanja, ali uvek sam se trudio da budem fer prema tebi i saslušam tvoje ideje.“ „Znam, profesore, nije to, problem je što…“ Pre nego što je stigao da završi, video je kako su profesorove oči sevnule ka stolu i praznoj kutiji za lekove. „Popio si sve diferencinone, ti lažljivo pseto. Samo da bi mogao da krešeš zamišljene ribe u snovima!“, dreknuo je mentor na njega. „Znaš li da sam morao da prodam vikendicu na Fruškoj Gori da bih ih platio?!“ Eksplozija besa ga je zatekla. Još gore, profesor mu se približio i uneo u lice, a njegova pojava postala je mračna i bezoblična. „Mrzim te, Srđane! Nikada nisam proveo odmor u toj vikendici, a tako volim zimu. Ti si jedna velika nula, Srđane!“ Profesor mu je bio toliko blizu da više nije mogao da diše. Osećao je kao da ga njegova pojava davi. Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

95


Srđan je okrenuo glavu od profesora, ka računaru. Pogledao je sat. Brojke su bile mutne i nečitljive. „Sanjam“, rekao je Srđan, ali ne profesoru. Otvorio je oči i iskočio iz kreveta. Istog trenutka, Sandra je ušla u laboratoriju. „Znala sam da ćeš doći ovamo! Šta planiraš da uradiš, čoveče?!“ „Ja, nisam hteo da… samo sam želeo da pomognem Milici.“ Sandra je pogledala na sto. „Nisi valjda sve popio?! Pa, čoveče, znaš li koliko je to para? Uništio si nam projekat. Jesi normalan?“ „Žao mi je.“ „To nije dovoljno“, rekla je i sela na krevet. „Fakultet će te otpustiti, možda i tužiti. Mene će takođe okriviti. Šta da radimo?“ „Ne, objasniću im sve, Sandra. Ti nisi ništa učinila pogrešno.“ „Da, znam, ali to i dalje nije dovoljno…“ Srđan je seo pored nje i stavio glavu u šake. „Ne znam šta da radim. Ništa nisam postigao. Sanjao sam profesora, ali bio je to samo glupi košmar. Šta da radim?“ „Ja znam. Dođi“, rekla je i poljubila ga. Njene usne su ga iznenadile ali nije se povukao. Sandrin poljubac je bio dubok i imao ukus medovače. „Volim te, volim te od prvog dana kada sam te videla na predavanjima. Uzmi me, Srđane! Daj neki smisao ovom fijasku…“ Nije odgovorio, već ju je spustio na krevet i legao preko nje. Odeća je samo nestajala sa njihovih tela. Srđan je spustio šake na njene dojke. „Šta je bilo, ljubavi?“ upitala ga je. Gledao je u njene grudi, ali nije mogao da fokusira sopstvene prste, koji su bili mutni i treperavi. Pokušao je da se odgurne od Sandre, ali ga je ona obuhvatila nogama i samo jače privukla sebi. „Gde ćeš ti, mališa?“ prosiktala je grubim, užasnim glasom i smesta se pretvorila u čudovište sačinjeno od senki. Srđan je vrsnuo, ali se odmah pribrao i koncentrisao. Mislio je samo na jednu stvar. Više nije grlio Sandru, ni čudovište, već dasku za surfovanje, a laboratorija je ponovo bila prazna. 96

Anomalija #1


Ispred vrata je čuo korake i komešanje. „Tu je, ovde je ušao“, čuo se prigušeni glas portira. „Ko zna šta tu radi, možda se drogira.“ „Otvaraj, narkomane, policija!“, povikao je neko drugi. Vrata su počela da se tresu i uvijaju, a šarke da se izvlače iz ležišta. Srđan se uspravio i dalje držeći dasku. Pogledao je ka vratima koja su izgledala kao da će se raspasti svakog trenutka i iskočio kroz prozor, sa daskom ispod sebe. Umesto da padne u mali park ispred fakulteta, uleteo je u predivnu, toplu vodu. Izronio je ležeći na dasci, baš kao pravi surfer i počeo da plivao ka poznatoj obali. Na tremu ispred bele kuće, Milica je spavala na ležaljci za plažu. Srđan je zabio dasku u pesak i prišao devojci. Nežno ju je pomazio po obrazu, a ona je odmah otvorila oči, savršeno budna. „Tako je i meni, Srki“, rekla je jezivo mirnim glasom. „Jedan košmar za drugim. Da li je ovo stvarnost?“ „Nije, dušo“, odgovorio je blago. „Da li sam mrtva? Je li ovo pakao?“ „Nije. Nalaziš se u komi.“ „Zašto?“ „Pala si…“ „Ah, da. Bolelo je samo na trenutak… Da li je ovo stvarnost?“ ponovo ga je upitala. Srđan ju je polako podigao sa ležaljke i zagrlio. Iza njih, lažna bela kuća svetlucala je na lažnom novozelandskom suncu.

Ivica Milarić: „Lažno buđenje“

97


98

Anomalija #1


KARTICA KOJA NEDOSTAJE Miloš Petrik

ilustrovao Tihomir Čelanović

Miloš Petrik (1985) je prevodilac, fizički radnik, šarlatan, diletant. Toliko voli pravo da ga je studirao samo šest godina, i nije mu bilo dosta pa se time i bavi. Kada mu vreme dozvoljava, piše. Objavljivao priče u Književnoj reči i Emitoru. Pravi najbolje sendviče na svetu.

1. Pariz, 7. II 1860. 22:54 Stan je bio mali i prljav. Sve što je Brijar posedovao lako je moglo stati u jednu veću sobu. Nije bilo predsoblja, ulazilo se direktno u salon. Njega je u potpunosti ispunjavala pohabana, mašinski izrađena garnitura za sedenje, presvučena kičastom kineskom svilom; verovatno je bila starija od samog stanara. Sa izgrebane ploče stočića, kriminalistički tehničar je, četkicom od kamilje dlake, skupljao vlasi nečije kose u markiranu papirnatu kovertu. Sadržaj je skoro sigurno poticao od Brijara, ali će, svejedno, biti poslat na bertijonažu. Možda će naočarci ipak iznenaditi. Inspektor Leblan nije bio imun na moderne tehnofilske tendencije; niko nije. Zasluge Instituta Bertijon bile su neosporne. Ipak, nešto mu nije dozvoljavalo da se, poput (bar) polovine Prefektovog osoblja, prepusti, i da čeprkanje po niskim strastima ostavi nekim balavcima, koji su ravno iz osmogodišnje škole ušli u elektrostatičke kecelje i seli za ordinatere, da seku kartice i listaju datoteke. Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

99


Iz salona je jedan kratak hodnik vodio do spavaće sobe, a vrata su se otvarala bočno na kupatilo, radnu sobu i trpezariju. Drugi tehničar je otvorio ormariće u kupatilu i pakovao Brijarove stvari. Leblan mu je klimnuo glavom i ušao u radnu sobu. Radnu sobu su zauzimala dva stola postavljena uza zidove. Jedini prozor nalazio se naspram vrata i udesno. Bio je otvoren i sitna kiša je padala unutra. U štoku su se nalazile dve rupe, koje je Leblan udostojio jednog letimičnog pogleda, pre nego što je promrmljao “Balester–Molina” sebi u bradu. Pujol, jedan od tehničara, iskopaće ih, izmeriti, i uporediti sa slikama u nekom priručniku pre nego što mu kaže to isto. Leblan je seo za sto čija je fioka bila poluotvorena. Površina je bila pokrivena belim ordinaterskim karticama koje su ležale razbacane. Podigao je jednu. Bila je glatka i perforirana naizgled nasumično, gde bi trebalo da prođu igle čitača, što bi, pak, trebalo da natera ordinater da izvrši ovu ili onu operaciju. Bile su sečene na francuski format (ništa čudno), i napravljene od uobičajenog materijala, kamforisane celuloze (što je Leblan lako ustanovio po mirisu). U gornjem levom uglu svake od njih, svetloljubičastim mastilom bile su ispisane oznake koje nije razumeo. To mu se nije dopadalo. Ako ih ordinateristi ne budu razumeli, proći će dani pre nego što shvate redosled. Vratio je karticu na podlogu za pisanje od zelene imitacije kože, gde ju je i našao. Na drugom stolu nalazio se mali računski ordinater. Peć je bila ugašena, ali je kotao još uvek bio mlak. Papirna traka bila je isečena posle poslednjeg ispisa, a kanal čitača bio je prazan. Otvorivši fioke ovog stola jednu za drugom, rezignirano je konstatovao da sadrže samo standardne merne instrumente i alat za sečenje i bušenje pločica, kakve bi morao da ima svaki ordinaterista. Leblan se ponovo okrenuo radnom stolu. Pomislio je da bi mogao da sakupi kartice, ali znao je da će ga, ako to uradi, dagerotipista Munji proklinjati — i denuncirati, razume se. Otvorio je veliku fioku radnog stola i pogledao donju stranu. Pisalo je: „Furije i sin, osnovano 1833“. Leblan se nasmejao. Jasno se sećao oglasa iz novina: „Furije i sin predstavljaju model ’Milenijum’, namenjen gospodi koja cene svoju privatnost — sa čak šest tajnih odeljaka“. Gluposti. 100

Anomalija #1


Leblan je položio fioku na pod i osmotrio njen sadržaj. Ništa neobično: dve rolne papirne trake za ordinaterski ispisivač, jedna bočica mastila, komplet pera i jedna kožna sveska. Rutinski je prelistavao svesku punu podataka o Brijarovim nategnutim računima, u nadi da će naći neki od onih simbola sa kartica. Nije očekivao od Brijara da važne podatke ostavlja na tako očiglednom mestu, i nije se razočarao. Klizav stvor, taj Brijar. Prisećajući se šema koje su gospoda Furije priložila uz oglas, prešao je rukom po dnu fioke, istovremeno opipavajući zidove, dok nije naleteo na komad žice čiji je kraj bio uvijen u prsten i povukao ga. Deo zadnjeg zida se otvorio, otkrivši malu šupljinu. U njoj se nalazio ispresavijani komad papira. Leblan ga razvi, pogleda, i vrati na mesto, nasmejavši se ponovo. „Pogledaj bolje.“ Čuvši buku na vratima, požurio je da vrati fioku kako ju je našao. Prefekt je voleo dagerotipe lica mesta, a Leblan ne želi da mu se zamera. Ostale „tajne“ odeljke (u nogama i na donjoj strani ploče) proveriće Pujol i Dire. Kriminalističko fizikalisanje ipak je posao za mlađe. Na izlazu se pozdravio sa dagerotipistom (koji odskora „radi isključivo ’ferotipe’, moliću lepo“) i otišao kući da se presvuče u civilno odelo. Valjalo je pronaći Brijara pre nego što napravi neku budalaštinu.

2. 22:42 Kafe „Apostrof“ je bio mali i mračan. U njega je ušao mali i mračan čovek i smestio se ispod „Pernoovog“ plakata, licem okrenut ulaznim vratima. Pogledao se u ogledalu koje je visilo pored šanka, sa njegove leve strane. Nije ličio na sebe. Nije ličio ni na šta. Kosa mu je bila potpuno mokra i raščupana (nije poneo ni šešir, ni kišobran), oči su mu bile iskolačene, a brkovi opušteni. Rukavi su mu bili potpuno umrljani mastilom. Buljio je u svoj odraz sve dok nije primetio konobara koji je stajao pored njega. Podigao je pogled. Konobar izvi obrvu. „Ovaj… Perno?“ Konobar klimnu glavom, ali ga Brijar uhvati za podlakticu pre nego što je dovršio okret ka šanku. „Dva. Dve čaše.“ Konobar izvi i drugu obrvu i Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

101


udalji se. Grupa dugokosih umetnika glasno se nasmeja karikaturi koju je jedan od njih upravo bio dovršio, i Brijar zamalo pade sa stolice u nervoznom trzaju. Ispružio je ruku i pogledao je. Drhtala je. Potražio je konobara pogledom i obliznuo se kada ga je video da prilazi. Usta su mu bila suva. Konobar je spustio dve čašice ispred njega. Podigao je jednu i zagledao se u gustu zelenu tečnost. Oko četiri sekunde kasnije, obe su bile prazne, a on je još uvek osećao gorak i opor ukus u ustima. Apsint ga nije mogao sprati. Udahnuo je duboko nekoliko puta, dok nije osetio kako mu se lupanje srca smiruje, a vena na slepoočnicama prestaje da pulsira. Ponovo je pogledao ruku i ustanovio da se manje trese. Odlučio je da pođe do toaleta, ne bi li se malo sredio. U ogledalu pored šanka ugledao je Kineza kako ulazi u kafe, sakriven iza grupe kinooperatera. Osetio je potočić hladnog znoja kako mu se sliva niz leđa, i, ponovo, ritmično bubnjanje na slepoočnicama. Nadajući se da ga Kinez nije primetio, nastavio je ka mesinganom znaku sa natpisom „Gospoda“, onim za šta se nada da je miran i odmeren korak. Težina i hladnoća revolvera u džepu kaputa donekle ga je smirivala. Zatvorivši vrata iza sebe, nagurao je na njih sve što nije bilo pričvršćeno: čistačev ormarić, korpu za otpatke, i mesingani stalak za ubruse, sa mašinski štampanim amblemom kafea. Brijar još jednom zatvori šaku oko drške revolvera. Jedini prozor nalazio se na zidu naspram vrata. Brijar mu je prišao, uhvatio se za kvaku i povukao. Ništa. Povukao je još jače i kvaka mu je ostala u ruci. Opsovao je i izvadio glomazni i teški „Balester–Molina“ revolver i njime razbio staklo. Posegao je levom rukom napolje i uhvatio se za zid u pokušaju da provuče glavu kroz prozor. Shvatio je da ne može i opsovao ponovo. Skinuo je kaput i bacio ga kroz prozor, a zatim se provukao i sam, delić sekunde pre nego što je neko pokušao da otvori vrata toaleta. Sa gađenjem je pokupio uništeni kaput i prebacio ga preko ramena. Prljava voda, rastvor ulice u kišnici, kapala je sa njega dok je trčao ka Volterovoj ulici. Istrčao je na prometnu ulicu tačno ispred jednog bogato okićenog debeljka u svilenom cilindru (ručne izrade, sasvim sigurno, iako on ne bi mogao da prepozna razliku), 102

Anomalija #1


sa po jednom demimondenom o svakoj ruci. Žene su vrisnule, a muškarac se namrštio, da bi odmah zatim svi prasnuli u smeh. Brijaru je bilo dovoljno da se seti svog odraza u ogledalu da bi znao zašto. Zaobišao ih je u trku, i uleteo u praznu kočiju, ne primetivši da je teški revolver ostao u bari pored kolovoza. „Vozi u Vensensku šumu“, dobacio je vozaču i potonuo u meko sedište. Sa obe strane kola promicali su borovi, jablanovi i hrastovi, dok je Brijar upućivao vozača po mračnim puteljcima, sve vreme se nervozno osvrćući. Kada je bio siguran da ga niko ne prati, rekao je vozaču da se vrati na Aveniju Tribuna. Tek odskora javni park, Vensenska šuma je bila slabo osvetljena, ali Avenija Tribuna je bila oivičena gasnim lampama sa znakom dvanaestog arondismana, iako mu formalno nije pripadala. Takođe, tamo je bio i veliki muzički paviljon, što je podrazumevalo i ljude, i kočije. Dok su mimoilazili jednu praznu kočiju koja je dolazila iz suprotnog smera, Brijar naredi vozaču da stane. Bacivši mu svežanj novčanica, uleti u drugu kočiju, i reče: „Ulica Pate, hotel ’Martagon’, molim vas“. Brijarov prethodni kočijaš nije stigao ni da izbroji najveći bakšiš koji je dobio u životu, kad je osetio nešto čudno: kočija je poskočila kao da je nešto teško otpustilo pritisak sa zadnje osovine. Znajući da ceo dan nije tovario prtljag, pomislio je da je u pitanju neki od pariskih balavaca, koji imaju naviku da se vozikaju kačeći se za kočije. Okrenuo se da pogleda i iznenadio se videvši onižeg čoveka u crnom večernjem odelu, sa sve monoklom i štapom, kako prilazi otpozadi. Stegao je bič, gotov da izudara bezobraznika, kada mu ovaj požele dobro veče. Čovek je nonšalantno uskočio u kočiju i kočijaš mu vide lice: Azijat, srednjih godina, sa tankim brkovima. Putnik je skinuo cilindar i pokazao štapom. „Pratite onu kočiju.“ Brijar nije primetio da je kočija koja ga prati ona ista koju je ostavio u parku, sve dok nije bilo kasno. Već su bili prešli Most Napoleona Trećeg i Brijar je jedinu mogućnost da se oslobodi svog gonioca video u uličicama uz železničku liniju. Naredio je kočijašu da stane, a zatim je iskočio iz kočije i potrčao preko šina, ne usuđujući se da se zadrži dovoljno da plati. Utrčao je u lavirint između štrokavih udžerica, svestan ljudske senke koja ga je sledila. Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

103


Metalna buka ispunila mu je uši, a on nije bio siguran da li je uzrok tome Noćni Transilijen Ekspres, koji je iza njega ulazio u tunel, ili je, možda, čuo sopstvenu krv kojom je uspaničeno srce pokušavalo da mu nahrani mozak. Brijar je jurio levo–desno, između kućica u kojima su žene i deca železničkih radnika udisala smrad i čađ kojima su ih hranili muževi i očevi, između skladišta i stovarišta, ulicama koje nisu čišćene otkad su popločane, sve dok se pred njim nije našao zid. Visok, hladan, i vlažan od kiše, od musave cigle delimično pokrivene gomilom svakojakog đubreta nataloženog na kraju slepe ulice. Brijar se okrete, tačno na vreme da vidi siluetu Kineza osvetljenu munjom. „Niste nam sve dali, Burija–san.“ Brijar se opipa po grudima, i sa užasom shvati da je izgubio revolver. Kolena ga izdadoše, i on kleknu u blato. „Ne, molim vas! Dao sam vam sve što sam imao!“ Kinez ga hladno odmeri, uz buku grmljavine, železničke ili nebeske. „Plašim se da nije tako. Sigurni smo da postoji još makar jedna kartica.“ Brijar samo protrese glavom, ne mogavši ništa da kaže. Još jedna munja bljesnu iza Kineza i učini ga većim i strašnijim, dok stoji iznad Brijara. „Žao mi je što moramo ovako, Burija–san. Znate da nisam želeo.“ Kinez ispusti čudan zvuk, kao siktanje zmije, uvlačeći vazduh kroz zube. Ispravio se, i zategao kao struna, držeći štap okrenut nagore, i podignut malo iznad visine grudi. Brijar je gledao štap kako se spušta. Njegove krike ugušila je grmljavina.

3 23:43 Kafe „Apostrof“ naglo se utišao kada je Leblan ušao. Lako je bilo shvatiti zašto — bio je ubedljivo najstariji. Nije mu bilo jasno zašto je Brijar voleo da pije na ovakvim mestima — malim, zagušljivim, slabo osvetljenim. Ipak, cela ta kasta programera, 104

Anomalija #1


mehaničara i kinotropista kao da je imala sopstvenu modu, ili, čak, sopstvenu stvarnost. Čak su imali i svoj jezik. Osmotrio je lica mlađanih ordinaterista, umetnika, i studenata, i seo za jedan od manjih stolova. Ostali gosti ponovo su počeli da čavrljaju; Leblan je spustio šešir na sto i konobar mu priđe. „Šta izvoli gospodin?“, razvukavši usne tako da mu se vide svi zubi. Leblan refleksno pogleda na sat, iako je znao da mu se smena odavno završila, pre nego što je odgovorio: „Pivo. Vidim da imate ’Hamburger’”. Konobar napravi grimasu glodarske sumnjičavosti, ali se istog trenutka iskezi još šire nego ranije. „Ovo je fin lokal, gospodine. Ne služimo alkohol posle deset. Gradski propis; siguran sam da vam je poznat.“ Jedan od novijih Prefektovih pokušaja da „suzbije kriminalitet suzbijanjem nemorala“. Po svemu sudeći, potpuni promašaj. Osvrnuvši se ka ostalim gostima, Leblan mu odgovori: „Koliko vidim, sva gospoda — i obe dame — ovde“, reče, obuhvativši kafe jednim širokim gestom, „dobri su prijatelji gospodina Pernoa Mlađeg“. Konobar baci kratak pogled u stranu, ka ostalim gostima, pa se vrati Leblanu, ne menjajući izraz lica. „Gospoda su naručila pre deset.“ Leblan se kratko nasmeja neveselim smehom. Praveći se da je uvređen njegovom nevericom, konobar dopuni sa: „Gospoda sporo piju“. Leblan ga odmeri pogledom i zatraži bilo šta što može da dobije odmah. Kada se konobar vratio sa flašicom mineralne vode, Leblan ga pozva da sedne pored njega. Kada je, nevoljko, seo, Leblan mu pokaza zrnasti mašinski ispis sa Brijarovom slikom, i upitno ga pogleda. „Gospodin Brijar? Bio je ovde malopre. Mogu li da znam zašto ga tražite?“ Leblan mu odgovori ravnim, nezainteresovanim glasom. „Mi smo prijatelji. Rekao mi je da bih ovde mogao da ga nađem.“ Konobar napravi grimasu kao da razmišlja o nečemu važnom. „Bio je ovde pre manje od sat vremena. Popio je dva Pernoa, i izašao kroz toalet.“ Leblan spoji obrve. „Kroz toalet?“ Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

105


Konobar klimnu glavom. „Da, a prethodno je zaglavio vrata iznutra. Ko zna kada bismo saznali, da me jedan gospodin nije zamolio da mu otvorim.“ Leblan se nervozno uspravi u stolici. „Jedan gospodin? Kako izgleda taj gospodin?“ „Kinez. Ali, ne biste rekli na prvi pogled. Nosio je normalno odelo i sve.“ Leblan se zabrinuo. Brijara je upoznao kada je ovaj prijavio policiji da su mu nekakvi Kinezi uputili jedan zanimljiv predlog. Bacivši dva novčića na sto, Leblan ustade, ali primeti da ga konobar i dalje gleda. „Nešto nije u redu?“ Konobar ga počasti još jednim pogledom na svoje blistavo–bele zube. „Pitao sam se da li biste, kao prijatelj gospodina Brijara, bili tako ljubazni da se pobrinete za njegov račun. Otišao je u žurbi, znate…“ Leblan razmisli nekoliko trenutaka, sa šeširom na pola puta od glave, pre nego što odgovori: „Kada ste rekli da je bio ovde?“ „Pre oko četrdeset i pet minuta.“ Leblan dovrši stavljanje šešira na glavu. „I pio je apsint? Posle deset? U ovako finom lokalu?“ Konobar otvori usta, pa ih ponovo zatvori. „U pravu ste. Kad malo bolje razmislim, nije pio ništa.“ Leblan mu se ljubazno nasmeši. „Nisam ni mislio da biste vi služili alkohol tako kasno. Doviđenja.“ Izašavši na ulicu, Leblan poče da lista svoju beležnicu, pokušavajući da se seti imena hotela koji je pripadao Brijarovom bratu, jedinom njegovom rođaku sa prebivalištem u Parizu. Neka rupetina na južnoj obali, blizu pruge… Ćušnuo je i probudio vozača policijske kočije (obične, bez grba) koja ga je čekala u jednoj maloj, tihoj, ulici, pre nego što se smestio unutra. „Kuda, šefe?“ Leblan najzad pronađe list koji je tražio. „Ulica Pate, hotel Martagon. Ali, brzo, Klode. Žurimo.“ Klod reče nešto što je zvučalo potvrdno (Klod je izbeglica iz Amerike i Leblan se još nije navikao na njegov govor), i mahnu 106

Anomalija #1


bičem iznad konja. Kočija se izgubi u senci između dva reda gasnih lampi. Inspektor Leblan se iznenadio videvši da „Martagon“ ipak nije nekakvo svratište, već sasvim pristojan, moderan mali hotel, preko puta sale za kinotropske predstave čiji je osvetljeni automatski znak škljocao i zujao, ispisujući program za sutradan: „UMETNIČKA BLAGA RUSIJE, T. GOTJE“. Ušavši u hotel, Leblan odmah priđe recepcionaru, da mu posetnicu, i zatraži od njega da pozove Brijara. Iznenađeni recepcionar ga pogleda ćutke i udalji se, da bi se ubrzo vratio sa jednim krupnim, crnokosim gospodinom, koji je izgledao kao da je upravo ustao iz kreveta. „Izvolite, inpektore. Ja sam Brijar.“ Leblan klimnu glavom u znak pozdrava. „Izvinite, posredi je zabuna. Želim da razgovaram sa vašim bratom.“ Stariji Brijar se namršti žbunastim obrvama. „Sa Žozefom? Šta će vam on?“ „Da li je on tu?“ „Nije. Nije dolazio poslednjih mesec dana. Možete li mi reći u šta se to moj brat uvalio, kada ga tražite ovde u ovo doba?“ Leblan još jednom pogleda na sat. „Možda bi bilo bolje da sednemo.“ Brijar klimnu glavom i pokaza ka salonu hotela. Leblan nažvrlja nešto na jednom listu beležnice, iscepa ga i predade ga recepcionaru, zajedno sa jednim novčićem, pre nego što se obrati Brijaru: „Jedan telegram; rutinska stvar. Mislim da će nam se vaš brat uskoro pridružiti. Dotle, da vam ispričam o čemu se radi — naravno, samo ono što mogu“. Brijar se uputi ka jednoj od fotelja u salonu i pokaza Leblanu da sedne u drugu. Leblan se smesti i izvadi lulu.

4 Brest, 1. II 1860. 21:40 Veče je bilo vedro i mirno i kapetan De Sevinji je bio nervozan. „Fudr“ je bio u luci već dve nedelje, a on nije dobio ni dana odMiloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

107


sustva. Kao da nije bilo dosta što je morao da se vrati u školsku klupu (bukvalno; „Fudr“ će nositi moderni artiljerijsko–navigacioni ordinater kojim neko mora da rukuje), Admiral mu je povremeno davao u zadatak idiotske „nenajavljene inspekcije“. De Sevinji je, naravno, shvatao važnost radionice u Tornju, ali, zašto je bilo bitno hvatati sirote marince na spavanju, kartanju, ili neodobrenoj cigaret–pauzi? Ionako ih je oko Tornja bilo bar desetorica u svako doba. Prva trojica stajala su na krivini puta koji je prolazio između ušća Panfelda i bazaltne stene, na čijem se vrhu nalazio Tangijev toranj. Bili su naslonjeni leđima na stenu i razgovarali; čim su ga videli ukipili su se u stavu mirno, sa puškama u rukama, i salutirali. De Sevinji je uzvratio pozdrav i nastavio, mimoišavši se sa još trojicom stražara u patroli. „Šest…“, reče sebi, dok je uzvraćao pozdrav. Mornarički strelci relativno su skoro osnovani, a bili su regrutovani iz redova mornara, nenaviknutih na dug boravak na kopnu. Valjalo ih je prebrojavati. Komandanta straže zatekao je na stepeništu, na jedinom prilazu kuli, sa još dva strelca. Sedeli su na odmorištu, na drvenim kutijama raspoređenim oko stočića na rasklapanje i igrali karte. Kada su ga ugledali kako prilazi, skočili su na noge, zgrabili puške i stali u vrstu ispred njega. Komandant straže mu je salutirao i zaustio da ponudi izveštaj, ali De Sevinji ga preseče sa: „Voljno!“ Miris jeftinog vina i baruta jasno se osećao u vazduhu. Dobro je odmerio svakog pojedinačno, pre nego što im se obratio: „Šta je ovo, gospodo? Kako nas to čuvate?“ Komandant straže, poručnik Carske mornaričke pešadije, otvorio je usta da odgovori, ali ga De Sevinji prekide: „Vi se kartate, gospodo, a neprijatelji Carstva ne spavaju! Danonoćno rovare protiv nas, sve čekajući da spustimo gard makar na trenutak, ne bi li nas zaskočili dok ne gledamo, a šta vi radite?“ Mešavina straha i zbunjenosti na licima stražara zabavljala ga je. Nisu, posle jučerašnje, očekivali još jednu nenajavljenu inspekciju te večeri. Pomislivši da De Sevinji očekuje odgovor, komandant straže je ponovo otvorio usta, uspevši samo u izazivanju neprimereno oštre reakcije: „Zatvori usta dok ja govorim! Ako si prehlađen, 108

Anomalija #1


idi kod doktora, ako nisi, diši kroz nos; nemoj da mi zevaš tu kao pijani šaran!“ De Sevinji je s mukom održavao strogu grimasu dok su trojica mornaričkih pešadinaca poskočila u mestu, uvukavši stomake i isturivši grudi. Okrenuvši se ka Tornju, ponovo im se obratio: „Znate li vi šta se tamo nalazi? Je li?“ Kako ovog puta niko nije odgovorio, napravio je tri krupna koraka, unevši se u lice komandantu straže. „Imate li vi nameru da odgovorite starešini na postavljeno pitanje, poručniče?“, dreknu. Potpuno bled, komandant straže odgovori, zamuckujući: „Ne–e, ka–apetane“. „Tamo, gospodo mornarički strelci, nalazi se radionica u kojoj najblistaviji umovi Odseka za analitiku Škole morske plovidbe danonoćno mozgaju i usavršavaju naše oružje. A ko bi trebalo da čuva njih i njihov rad? Vi! A gospoda se kartaju!“ Sada već više uvređen nego uplašen, komandant straže ponovo pokuša da se obrati De Sevinjiju: „Oprostite, kapetane, ali, nas desetorica smo više nego dovoljna zaštita…“ De Sevinji ga grubo prekide: „Ni dvesta takvih kao što ste vi ne vredi ništa, a ne deset! Uostalom, gde vam je deseti? Spava?“ Komandant straže porumeni, i odgovori: „Strelac Kaneve je na svom mestu, kapetane. Čuva ulaz u Toranj“. „Ma, nije valjda. Idem da ga probudim“, reče De Sevinji, i pope se uz stepenište do terase, na kojoj se, osvetljen mladim mesecom, nalazio Toranj. Iz kupastog krova provirivale su tri cevi dimnjaka, iz kojih je izbijao oblak gustog dima. Ne odričući se ni sekunde vremena pristupa mašinama, ordinateristi su radili dan i noć, a mašine su tražile paru. De Sevinji je spazio stražara naslonjenog na dovratak i krenuo ka njemu krupnim koracima. Odmah mu je bilo jasno da nešto nije u redu. Stražar kao da ga nije primećivao. Udahnuo je duboko, spreman da se izviče na njega, kada je shvatio da stražareva puška leži na zemlji, odbačena. Podigao je pogled do njegovog lica i ustuknuo. Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

109


Lice mu je bilo oteklo, jezik ispao, a oči prazne i uperene ka belom mesečevom srpu. Jedno parče žice bilo je više puta obavijeno oko njegovog vrata i krajevima vezano za jednu izbočinu kamenog dovratka. Ulazna vrata tornja bila su poluotvorena. Ne gubeći vreme, De Sevinji je izvadio pištolj i pozvao stražare (koji su ponovo zauzeli pozicije za stolom), pre nego što je utrčao u radionicu. „Mali Napoleon“, moćni ordinater, duša Odseka za analitiku, svojim zujanjem i škljocanjem ispunjavao je prostoriju. Fini mehanički prekidači dizali su se i spuštali na njegovim velikim mesinganim cevima, koje su u svežnjevima, poput nekih monstruoznih orgulja, dopirale do galerije, kružne drvene platforme na kojoj se nalaze radne stanice. Na podu, pored mašine, nalazilo se beživotno telo jednog tehničara u elektrostatičkoj kecelji. Pod je drhtao, tako da je De Sevinji znao da kotlarnica radi punom snagom, ali nije imao vremena da vidi da su svi ventili zavrnuti, da je regulator onesposobljen, i da su sve kazaljke svih pokazivača pritiska i temperature došle na sam kraj crvene zone, dok mu jedan od pokazivača nije eksplodirao tik pored glave. Istog trenutka, čovek obučen potpuno u crno, bacio se sa galerije, i lagano se dočekao na sve četiri, odmah pored De Sevinjija. Iskoristivši njegovu pometenost bolom, udario ga je u stomak, dok je De Sevinji pokušavao da se oslobodi vrelih komadića stakla i metala, i skočio kroz prozor na očigled trojice stražara koji se se pojavili na vratima. Uspeli su da opale po metak–dva za njim, dok prskanje jedne cevi nije počelo da ispunjava prostoriju vrelom parom. Poslednje čega se De Sevinji sećao je da ga vuku za noge, dok u Arsenalu i Zamku zvone zvona na uzbunu.

5. Pariz, 8. II 1860. 00:57 Dok je inspektor Leblan završavao priču, vrteći u rukama čašu konjaka, velika kazaljka skupog bavarskog časovnika sa klatnom spremala se da prvi put tog dana pretekne malu. Preko 110

Anomalija #1


puta njega, stariji Brijar grickao je lulu od morske pene koja se odavno ugasila. „Pre desetak dana, vaš brat mi se obratio. Bio mi je poznat odranije, jer je pre godinu dana bio umešan u pokušaj provale u Akademiju.“ Videvši da se Brijar uznemirio, Leblan objasni: „Ništa ozbiljno, napravio je prognostičarski program za jednog kladioničara, koji je hteo da ga proba na jačoj mašini od one koja mu je bila dostupna. Vaš brat nije uradio ništa nedozvoljeno, pa smo ga pustili. Isplati se za policajca održavati kontakte sa ljudima koje unajmljuju kladioničari. U ovom tehnologizovanom vremenu tehnologizovan je i kriminal, stručnjaci su na ceni… Izvinite, nepotrebno digresiram. Vaš brat, dakle, mi je rekao da su mu prišli neki Kinezi, i ponudili mu veliku količinu novca da dešifruje neki program za njih. Problem je, suštinski, bio jednostavan: Kinezi su imali sve kartice, ali nisu znali njihov redosled. Vaš brat je prihvatio i uzeo predujam, ali je, posle malo posla, shvatio da je u pitanju neka vrsta specijalizovanog programa za artiljerijsku računsku mašinu. Odlučio je da se obrati nama, a mi smo se, prirodno, obratili Vojsci. Koliko telegrafisanja u vetar… Nisu hteli da priznaju da im je nešto uopšte ukradeno, dok nismo zapretili da ćemo zapleniti i uništiti sve kartice. Tek večeras sam dobio telegram od Admirala Romen–Defosea, upravnika Škole morske plovidbe, koji me je obavestio o incidentu u kome su ’izgubili kontrolu’ nad važnim programom koji je šifrovan i namenjen novim oklopnjačama. Sada i one nose analitičke mašine, za navigaciju i navođenje brdske artiljerije… Pre tri sata, telegrafisao mi je vaš brat. Kinezi su ga pritisli i morao je da za njih napravi kopiju programa, u engleskom formatu. Međutim, numerisao je kartice pogrešnim redosledom, tako da je program potpuno neupotrebljiv bez ključa. Ključ je smestio na posebnu karticu, koju je ’zaboravio’ da im preda. Odmah sam poslao dva policajca po njega, ali nije bio kod kuće. Otišao sam tamo sam i mogao sam samo da konstatujem da je pucao na nekoga ko je pokušao da u njegovu radnu sobu uđe kroz prozor. Daljom istragom ustanovili smo samo da ga neko progoni i pretpostavili da bi mogao da dođe ovamo.“ Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

111


Leblan je pogledao na sat, koji je glasno škljocnuo, i srknuo konjak. Osamnaesti februar je uzeo svoj prvi sat. „Sad, to što vašeg brata još nema, svakako je razlog za brigu. Policija ima instrukcije da traga za njim, a ja očekujem da će mi telegrafisati ovde kada ga budu našli.“ Flaša konjaka je bila pri kraju kada je razgovor počeo, a sada je bila prazna. Ne znajući šta drugo da uradi, Brijar posegnu za zvonom, ne bi li pozvao recepcionara da donese novu. Međutim, pre nego što je zatvorio šaku oko crvenog plišanog konopca, recepcionar je ušao u hotelski salon noseći na mesinganom poslužavniku papirnu cedulju. „Prefektura, za inspektora Leblana.“ Brijar i Leblan praktično iskočiše iz fotelja. Budući bliži, Leblan zgrabi cedulju i začkilji, pokušavajući da razabere presitna slova. Brijar je stajao pored njega, prebacujući lulu iz jedne ruke u drugu. Leblan podiže pogled. „Našli su vašeg brata“ Nekoliko trenutaka kasnije, sveže probuđeni Klod terao je konje ka bolnici Pitije–Salpetijer, dok je Alfons Brijar žalio za svojom u žurbi zaboravljenom lulom. Na stepenicama hola glavne zgrade bolnice, Leblana i Brijara je sačekao uniformisani policajac, u društvu hirurga čiji je ne tako beli mantil jasno govorio da je malo pre bio uposlen. Lekar se kratko predstavio kao doktor Ler i ponudio je Brijaru da mu pokaže sobu u kojoj se nalazio njegov brat, ali Leblan se umešao pre nego što su mogli da se udalje: „Izvinite, moram da pitam: da li je Žozef Brijar imao kod sebe jednu ordinatersku karticu?“ Lekar se zamisli. „Ne, ne bih rekao.“ Leblan pokuša ponovo: „Da li ste sigurni? Moguće je da je sečena na engleski format, veća od obične, od drveta“. Ler ponovo razmisli, kratko, pa odmahnu glavom. „Ne, nije imao kod sebe ništa slično.“ Po treći put Leblan prekide Brijarove pokušaje da sazna kako mu je brat: „Je li bio pri svesti? Je li rekao nešto?“ Iznerviran, Ler se spremi da mu odbrusi, ali zastane, setivši se nečeg. „Ustvari, rekao je nešto. Nije bio pri svesti, ali buncao je. 112

Anomalija #1


Ponavljao je, sasvim jasno, jednu frazu: pogledaj bolje, pogledaj bolje… Da li vam to nešto znači?“ Ne čekajući odgovor, Ler povede Brijara niz hodnik bolnice. „Učinili smo sve što smo mogli, čvrsto sam uveren da će preživeti…“ Leblan pogleda u neku neodređenu tačku na podu. „Pogledaj bolje…“ Odjednom, njegovo lice promeni boju. „Dođavola!“, reče, i odjuri da po treći put te noći probudi Kloda.

6. Pariz, 7. II 1860. 23:53 Čovek znan svojim saradnicima samo kao „gospodin Taro“ podigao je pogled ka osvetljenom prozoru. Na ulazu u zgradu stajao je jedan policajac i sa velikom pažnjom posmatrao baricu na kolovozu. Taro zna da se bar još jedan nalazio ispred ulaza u stan. Stajao je u senci i posmatrao, dok se jedna kočija, verovatno isporučujući neku noćnu pticu poludivljoj supruzi, nije isprečila između njih. Tada je u pet dugih, brzih koraka pretrčao ulicu i priljubio se uz bočni zid zgrade. Zastao je malo, ne bi li se uverio da ga policajac nije primetio, a onda je pogledom potražio oluk, primetivši ga malo dalje na istom zidu. Držeći se rukama za njega, i koristeći polomljene i ispale cigle kao nogostupe, brzo se uspentrao do prozora Brijarove spavaće sobe. Iz jednog od džepova sakoa izvukao je metalnu kutijicu sa lepkom koga je razmazao po prozorskom oknu. Za okno je, zatim, zalepio komad platna, odbrojao u sebi do deset, i udario po njemu. Okno se, uz minimalnu buku, raspalo u paramparčad, ali svi veći komadi ostali su, kao slagalica, na komadu platna. Taro se ponovo utišao i oslušnuo. Uvukao je ruku kroz razbijeno okno i otvorio prozor, pazeći da se ne poseče. Uvukao se u sobu i bešumno se prikrao vratima. Ne dišući, prislonio je uho. Uverivši se da sa druge strane nema nikoga, našao je put do Brijarove radne sobe. Soba je bila praktično očišćena od svega interesantnog. Policija je, svakako, odnela sve kartice koje je mogla da nađe, ali Taro Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

113


se nadao da nije uspela da pronađe jednu. Udahnuo je duboko i bacio se na posao… Sat vremena kasnije, jedva se suzdržavao od besnog udaranja pesnicom u zid. Fioke su bile ispražnjene, ali on je detaljno pregledao sve „tajne“ pregratke. Osim svežnja ljigavih ljubavnih pisama koji je bio smešten u šuplju nogu i duhovite poruke da „pogleda bolje“, nije imao čime da se pohvali. Prepipao je prozorski okvir sa svih strana i nije pronašao tragove skorih prepravki. Rasklopio je Brijarov ordinater na sastavne delove, pregledao ložište, nožem je odvojio komad lima kojim je kotao bio zakrpljen. Pregledao je sve pukotine u podu, sva mesta gde su tapeti počeli da se odvajaju, razlepio je podlogu za pisanje od zelene kože, rasparao sedište stolice. Počeo je da očajava. Pretresao je, zatim, biblioteku, naročito knjige na kojima je bilo manje prašine, u nadi da je Brijar stavio karticu između stranica neke od njih. Temeljno je pretresao ormariće u kupatilu, pogledao iza ogledala, istresao kutiju praška za zube. U spavaćoj sobi pretresao je sanduk sa posteljinom, rasturio jastuke, isekao i pregledao dušek, proverio sve džepove svih komada odeće u garderoberu. Skidao je presvlake sa nameštaja u salonu, kada mu je palo na pamet da je Brijar vrlo lako mogao da ih nasamari. Bilo je sasvim moguće da nije ni napravio karticu sa tačnim nizom. Ipak, Taro nije želeo ni da razmišlja o podnošenju takvog izveštaja. Ono malo računskog vremena koje je Kempetaiju, tajnoj policiji, bilo dodeljeno na analitičkoj mašini Statističkog instituta u Osaki, bilo je raspoređeno na druge zadatke mesecima unapred. Držao se nade da bi bedni, srebroljubivi crv poput Brijara napravio karticu za dešifrovanje radi kasnije prodaje. I da bi je sakrio i od policije. Skinuo je ploču sa izgrebanog stočića, ali uspeo je samo da ustanovi gde Brijar drži lule i duvan. Taro je pomislio kako bi mogao da pretrese džakove sa brašnom i šećerom u kuhinji, kada je čuo da se kočija zaustavlja ispred zgrade. Neko je izašao iz kočije, razmenio nekoliko reči sa policajcem, ušao u zgradu i počeo da se penje. 114

Anomalija #1


Taro je dotrčao do spavaće sobe i stao na prozorski ram. Ko god da je izašao iz kočije, bio je na vratima Brijarovog stana. Sa zvukom ključa u bravi, Taro je prebacio noge kroz prozor, a zatim i celo telo, držeći se samo jednom rukom za sims. Dočekao se na sve četiri i potrčao niz ulicu sa metalnim zvukom policijske pištaljke u ušima. Inspektor Leblan je nekoliko puta dunuo u pištaljku, a zatim posmatrao grupicu policajaca kako se rastrčava po ulici. Sasvim siguran u neuspeh potere, okrenuo se da osmotri nered u sobi iza sebe. Prevrnuo je nogom fioku stola koja je ležala na podu. Nasmejao se, podigao sa poda jedan predmet, stavio ga u džep, i izašao.

7. Pariz, 8. II 1860. 09:12 Inspektor Leblan i kriminalistički tehničar Pujol doručkovali su pain perdu u kreolskom kafeu koji je držala tetka vozača Kloda, u čije se kuvanje on kleo. Leblan je pričao o događajima od prethodne noći, a Pujol je strašljivo slušao, sve dok Leblan nije naglo prekinuo priču kod druge posete Brijarovom stanu i podigao novine. „Slušajte ovo, Pujole: ’Rusku plemkinju usmrtio voz. Policija sumnja na samoubistvo zbog nesrećne ljubavi’. Glupača.“ Pujol ga je fiksirao pogledom na nekoliko sekundi, mešajući belu kafu, dok mu nije postalo jasno da će morati da pita. „I? Jeste li našli karticu?“ Leblan se nasmeši ispod brkova, i baci mu preko stola jedan ispresavijani komad papira. Pujol ga razvi, pročita, i ponovo podiže pogled ka Leblanu. „Pogledajte bolje, Pujole.“ Pujol stavi naočare i podiže papirić prema izlogu kafea. Bledi zraci zubatog februarskog sunca dovoljno su jasni da osvetle stotinak iglom probušenih rupica, raspoređenih, sa izvesnim razmacima, u nekoliko redova.

Miloš Petrik: „Kartica koja nedostaje“

115


116

Anomalija #1


TRIPTIH: METAMORFOZE Jagoda Nikačević

ilustrovao Srđan Stamenković

Jagoda Nikačević (1951) po struci je tehnolog. Pisanjem kratkih priča i poezije aktivno se bavi od 2008. godine. Pesme i priče su joj objavjivane u više časopisa i zbornika: Najkraće priče 2010. i Najkraće priče 2011. IK Alma, The Best of Kišobran 3 i drugi.

1. SKULPTURA Odmaknuo se na korak od nje, brišući prljavom krpom znoj sa čela. Nakrivio je glavu na jednu, pa na drugu stranu, zažmurio i sa neskrivenim zadovoljstvom, ispustio grleni zvuk zadovoljstva. Gotovo je! Glas radosti stvaranja i samozadovoljstva se izdigao iznad njega, uplićući se u grane visokog drveta ispod koga je radio. Ispustio je pogled za njim. Kroz grane se probijalo sunce i pred stisnutim kapcima se beli vrh njegovog dela rasplinjavao u široku paletu zlatom protkanih boja. Lagano, gotovo bojažljivo je rukom krenuo niz nju. Osetio je glatkoću kamena koja je palila dlan. Kroz snežnu belinu glatkih oblina nežno su se provlačile niti mermera, boje ružičaste puti. Pokušao se pogledom uvući u svaku žilu koja je blago, meko, puteno obmotavala belinu kamenog mesa. Svakoj je ušao u trag i, gonjen paklenom mišlju koja mu se rodila tog trena, pokušao da stigne do njihovog korena. Mozak mu je radio kao skener. Prislonio je dleto i skulptorski čekić na glatku belinu kamene skulpture. Zamahnuo je. Tišinu je sada povremeno prekidao bat Jagoda Nikačević: „Triptih: metamorfoze“

117


čekića po kamenu. Jedan udarac. Drugi. Dalje… Posle svakog je brižljivo, istom onom prljavom krpom kojom je brisao znoj, skidao s kamena prah i sitne komadiće belog mermera, da u prašini ne izgubi trag niti. Bio je zadovoljan. Svaki je udarac pogađao pravo mesto: nežne žilice boje puti, spuštajući se sve dublje i dublje u samo središte. Odjeci čekića u njemu stvarali su neopisivo zadovoljstvo. Pred njim se njegova kamena lepotica urušavala, topila poput sante. Mrmljajući sebi u bradu, povremeno je dlanom brisao usta tarući škripave tragove belog kamenog praha. Odmaknuo se korak–dva. Pa još dva. Bacio je dleto i čekić. Pljesnuo je rukama, široko se osmehujući, pa ih je raširio. I zamahnuo. U trenu se našao u granama drveta, sa kojeg je, osmehnut, gledao na gomilu belog praha ispod. Onda je pogled uperio na gore. Jedan pogled u zlatno središte bio je dovoljan da se njegovo, radošću ispunjeno srce, pretvori u prah. Crvena prašina je kliznula niz deblo, stvarajući na beloj gomili mrlju, stapajući se sa njom. Najzad, postajemo jedno! Pomislio je, i dalje osmehnut.

2. LABUD Probe su počele danas i ne osećam se dobro. Nema izgleda da se nešto promeni i dobijem drugu ulogu. Ostajem jedna od četiri „mala labuda“. O ulozi Odete/Odilije mogu samo da sanjam, iako je moj grand jeté najzapaženiji u ansamblu, što attitude ili fouetté najbolje izvodim. Do mene je došao glas da me strogi gradski kritičari hvale, zovu me „nova Dankan“! Oh, igrati Odetu, biti Odilija! Ulazim u prepunu garderobu nevesela. Zašto osećam neprijatan bol u leđima? Nisam se valjda ozledila, ne znajući kad i kako? Bol nije jaka, više je nelagodnost. Podseća na nešto poznato, nešto… ah, da! Znam, odrastanje. Moj ulazak u svet odraslih ostavio mi je osećaj neprijatne gorčine u ustima. A i sećanjima. Mislim na ono za mene sramno vreme pupanja, rasta grudi. I širenja nežnih bradavica koje su do tada bile poput dugmića za najdražu pidžamicu, pa su naglo, preko noći, iz bledo roze boje 118

Anomalija #1


prešle u kremaste, tamno–smeđe oreole sa tvrdim, besramnim vrhovima koji su prkosili grudnjacima i majicama. Da, to je taj osećaj! Ispod laganog trikoa osećam kako na leđima zateže, raste nešto poput mojih dojki. Uzimam ogledalo i pomoću drugog, pokušavam u prepunoj, osvetljenoj garderobi da pogledam ispupčenja. Pipam ih, ispod obe su plećke. Nisu mekana kao dojke. Kao da su rožnata, pri dodiru liče na rog! Bože, uzdahnula sam i spustila ogledalo. Ludim! Uzimam žurno svoje stvari i hitam kući. Da se presaberem i razmislim o svemu. Prepipam. Ulećem u kupatilo i punim kadu vodom. Ne želim da razmišljam o ispupčenjima, ali ona se već jako dobro uočavaju. Sve su veća i veća. Videla sam ih, posmatrajući se u izlozima, iz profila. Skidam s nestrpljenjem odeću i hitam u kupatilo. Na pragu zastajem. Primećujem, pa ja ne hodam! I ne stojim bosih nogu na pločicama kupatila. Nešto me drži iznad poda. Čujem blagi, prijatan šum. To su se moja ispupčenja, u svoj svojoj lepoti, raširila u krila. Vrat mi se izdužio, ruke nestale. Zamahnuh, krenuh ka vodi. U ogledalu vidim malog, belog labuda kako plovi mirnom površinom vode.

3. SAKS Zauzima uobičajeno mesto na uglu Glavne i Velike ulice. Rasklapa kofer za instrument od veštačke kože, vadi stari Alt saksofon, zlatno lakiranog mesinga. Ne može sebi da priušti bolji, još uvek svira na ovom, početničkom. Instrument je oguljen, nikakav, uvezan gumicama za tegle i pričvršćen oprugama iz rashodovanih kućnih aparata. Pravljen je tridesetih godina prošlog veka, saznao je slučajno, za potrebe orkestra Gradskog vatrogasnog društva. Ovi su muzičari svirali na njemu do kraja II svetskog rata, a onda je završio na nečijem tavanu. Otac ga je kupio početkom devedesetih godina prošlog veka, kao staro gvožđe, na nekom od brojnih buvljaka koji su počeli da niču uporedo sa nizanjem naših ratnih godina nemaština. Dao ga je srediti i poklonio mu ga za sedmi rođendan. Te je godine preležao teško virusno zapaljenje pluća. Otac je rekao da duvački instrumenti ne opterećuju pluća, već naprotiv, povoljno utiču na njihov razvoj Jagoda Nikačević: „Triptih: metamorfoze“

119


zbog vežbi dubokog disanja neophodnih za pravilno muziciranje. I, ćušnuo mu ga u ruke. Saksofon mu je pomogao da pobedi bolest. Od tada se ne odvaja od njega. Bio mu je lek, omiljeni instrument i najdraža igračka. Generalno, duvački instrumenti imaju poseban karakter, a i temperament. I Saks zna da se ljuti kao čovek, i da se duri poput njega. I da bude umiljat, poput njega. Sav ritam se sliva u prste. Međutim, treba imati izuzetno tačnu i dobru tehniku kojom će se određeni deo ili melodija odsvirati. Na prvom mestu je posedovanje muzikalnosti, da tačno osetiš momenat kada ćeš jače ili slabije pritisnuti tipku, da ne upropastiš čitav minuli rad. Jer, badava je što ti osećaš to nežno. I tačno znaš koje delove odsvirati kako, ako u praksi to ne možeš da izvedeš. To iziskuje određeni trud. A kad glava i misli nisu u korelaciji s prstima, opet badava. On savršeno oseća to neprestano treperenje i prenošenje vibracija sa usnika na telo Saksa, tu arhaično raspevanu melodiju saksofona. I prsti sami, po nekom nepoznatom, unutrašnjem diktatu pritiskaju tipke. Na jednom jedinom dugom tonu može da da dušu čitavoj melodici. Negde je pročitao: „Osoba koja je muzički talentovana iz nekog, nama nepoznatog razloga, poseduje ključ, i taj ključ otvara sva vrata. I mi ne znamo zbog čega taj ključ posedujemo. Ne izgleda da ga svi imaju. Možete lagati do određene granice, ali morate imati taj ključ“. Razume on to. Zna šta znači melodija koju stvara njegov Saks. Razume i osećaj koji kod drugih proizvodi… Ali nije mu jasno — kako se njegov duboki, sveprožimajući osećaj blaženstva i uživanja u stvaranju muzike pretvara u Lepotu, šta se to dešava unutar Saksa? Gde je okačen zlatni ključ? Koji je to tajni mehanizam što njegov fluid pretvara u Lepotu? Naravno, fizičke principe je upoznao davno, još u osnovnoj školi. Ali, druga strana tog osećaja ostala je misterija do danas. Zna on i to da će neminovno naići dan kada će se poput nevidljivog stranca uvući duboko, duboko unutar svog instrumenta. Kada će sopstvenim čulima, jasno i nedvosmisleno, bez zadrški ili laži, osetiti i spoznati misteriju, dohvatiti svoj ključ. Samo treba biti strpljiv. I predan. 120

Anomalija #1


Ne oseća ljude oko sebe koji se premeštaju s noge na nogu. Sašaptavaju. Gurkaju i meškolje. Osmehuju i kikoću. Zevaju i kašljucaju. Samo muzika u njemu živi, rasplinjuje se, širi. Ona mu polako kruni unutrašnjost, na onaj fini, suptilan način koji je oduvek voleo. Dok brižljivo smišlja šta će biti naredna numera, oseća kako polako klizi. Gubi se. Nije ni malo začuđen što počinju sitni, gotovo nevidljivi procesi i na njegovoj spoljašnosti. Prvo nestaju nokti. Onda kosa. Noge se smanjuju, skraćuju. Onda ostali delovi tela… Naočigled zanemele publike on lagano kopni. Pred njihovim smrznutim pogledima pojavljuje se prozračna, meka, paučini slična masa koja se uvija, pleše, igra neki svoj ritualni ples. A Saks i dalje svira. I umetnik, kao jedan veliki, modri oblak u gibanju, poslednji put nežno dodirujući sve prisutne, klizi trotoarom, pored ljudi, vozila, svega… On ne zna i nije ga briga da li neko iz publike primećuje kako se plavičasti dim poput lopova uvlači kroz otvor u telo vernog pratioca, starog Saksa. Jer, on konačno i neopozivo, spoznajući tajnu, dodirnuvši ključ, postaje njegov neodvojivi deo.

Jagoda Nikačević: „Triptih: metamorfoze“

121


122

Anomalija #1


LOV U JUŽNOM DUVORDU Dragić Cvjetinović

ilustrovao Vladimir Matić–Kurylev

Dragić Cvjetinović (1981) piše poeziju, kratku prozu i književnu kritiku. Objavljivao u časopisima Braničevo, Koraci, Znak, URB, Naš trag, fanzinu Zeleni konj, zbornicima Rukopisi Doma omladine Pančevo, Najkraće priče IK Alma, Memorijalni festival Rade Tomić. Priprema zbirku kratke proze.

1. Put što sa Duvordske gore vodi ka istoku račva se pred ruševinama jedne stare carske postaje. Glavni drum nastavlja dalje, preko bezbednih gazova namesto potopljenog mosta, dok jedan prašnjavi i neugledni puteljak krivuda ka Blizin–gori, kroz dubinu fritskih šuma čije ga senke, nedaleko odatle, sasvim gutaju. Na samoj raskrsnici diže se šestougaono zdanje, stalno zatrpavano nanosima vetra i poplava. Obesna puzavica već decenijama drobi kamen, šireći se pukotinama što su ih udruženim snagama otvorili žega i mraz, kiša, led i sunce. Oluje su odavno razrušile i odnele krov, raznele gornje spratove od drvenih greda i skratile staru kulu–carinarnicu na polovinu njene negdašnje visine. Pod temeljima kote se poskoci i pauci — iznad, u zaklonu oborenog kamenog stuba, laste svijaju prolećna gnezda. Kako je carska moć severno od Duvorda opadala, ovaj je carski drum gubio na važnosti. Trgovački karavani klonili su ga se u strahu od hajdučkih družina od kojih više nije bilo zaštite. Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

123


Varvarske čete spuštale su se u nekoliko navrata rekom paleći gostionice, odmorišta i carinarnice. I dok su Friti mogli lako da se sakriju u mrakove svojih prostranih šuma, gradeći naseobine po skrivenim proplancima i pod korama orijaških stabala, obodi njihovih zemalja su opusteli. U vreme kada se Gerig, Preobraćeni, vraćajući se s poklonjenja na istoku domakao fritskih šumaraka, mir je vladao nekad prometnim raskršćem; oštar vetar, obojen slanim mirisom reke, zviždao je kroz korovom obraslu ruševinu; nisko sunce šaralo je zbunjujuće slike po podivljalom krajoliku; podsmešljivi glas kukavice razlegao se okolnim šumarcima; nebo je bilo čisto, hladno i neprijatno duboko. Hodočasnik je zaustavio konja na trenutak, upijajući ovakve darove čulnog sveta, pre nego što se, krupnim šljunkom prašnjavog puteljka, uputio u dubinu južnoduvordske šume. Gerig je puštao svoj glas kao izvidnicu, pevao je čudnu pesmu i razmicao senke kroz koje pogledom nije prozrevao. Da ga igra slučaja nije navela na ovu stranu nekadašnjih carskih provincija, ne bi možda nikada ni zapevao tu drevnu putničku bajalicu koju je slušao od jahača sa zapada. Prizivao je strahove koji su vrebali iz mraka i o kojima se ne govori glasno, izazivao je moći prirode nad prirodom. Znao je da užasi dolaze onima koji ih iščekuju u strahu, i onima koji im se ne nadaju. Nije valjalo sa njima se ni šegačiti, ni izbegavati da se u njih poveruje — stizali su putnika u hodu, neopreznog bi obarali na zemlju, bezobraznog bi osakatili. Melodija koju je prebacivao iz nižeg u viši glas, već kako mu se činilo zabavnije, plela se u laganom, odzvanjajućem ritmu kopita, a stihovi, koji su mu nekako sami od sebe navirali iz sećanja, sve su bestidnije čikali fritske senke. Kada su prvi grmovi, na samoj ivici vidnog polja, počeli da se pomeraju i poprimaju obrise ljudskih tela, Gerig je znao da je njegova pesma najzad doprla do ušiju kojima je bila i namenjena. Konja nije zaustavio, niti je prestao da peva, sve dok se prva prilika nije jasno ukazala na sredini puta, jedva dvadesetak koraka ispred. Životinja je zarzala, uplašeno, ali se primirila kada ju je gospodar potapšao po vratu. I njega je iznenadila blizina do koje se fritski šumar primakao izbegavši izvežbano izvidničko oko. Senka je senka, od seni postade, u senu povrati se… 124

Anomalija #1


Čula su mu sada već govorila da se u njegovoj neposrednoj blizini nalazi najmanje šest ljudskih prilika, u polukrugu koji bi lako mogao da mu zatvori odstupnicu. Nisu nosili nikakvo oružje do kratkih drvenih štapova i krivih, neuglednih lovačkih noževa. Oči su im bile skrivene obodima širokih šešira, a udovi ispod dugih i tamnih odora. Razmenili su par nerazgovetnih zvižduka procenjujući pridošlicu pre nego što mu se jedan od njih obratio. „Otkud jahač sam u Duvordu? Jesi li ti prethodnica?“ „Ja jašem sam“, odgovorio je grubo naglašavajući svaki slog, kako to već stranac mora da čini kada nedovoljno poznaje jezik Carstva. „Nekad sam nosio steg gospodara Egera i naslednika Železnog vojvode, ali sam odbacio njihove boje i bogove. Moj dolazak ne nagoveštava pohod vaših neprijatelja, koji su sada i moji neprijatelji.“ „Kakvo dobro možemo da očekujemo od odbeglog ratnika onda? Nosiš kratki mač nomada, a kabanica ti je primorskog kroja. Govoriš jezikom Carstva, a rugaš se našoj šumi nekim zapadnjačkim pesmama…“ „Ja sam samo namernik. Putujem s istoka, iz oblasti Svetlih voda, prema primorskim kraljevstvima. U fritsku zemlju došao sam u miru, sa željom da u miru iz nje i izađem.“ Jasan zvižduk na njemu nepoznatom jeziku prenese se od jednog do drugog šumara. Njihov predvodnik okrenuo se ka najbližem saplemeniku, vrhom svog štapa napravio krug u vazduhu, a onda pokazao prema jahaču. Još nekoliko prilika poprimilo je jasnije obrise u senkama drveća, ali se brzo ponovo stopilo s okolinom, primetivši valjda kako se na strančevom licu ništa nije pomaklo. Senke, titrajući na rubu vidokruga, stopile su se sa zelenilom.

2. Bilo je trideset i devet bratstava Frita u zemljama između severnih Vidačkih gajeva i Južnoduvordske gore. Po hronikama iz doba rane Obnove moglo se naći ovakvih i onakvih priča o njihovom poreklu, mada su dve bile omiljene. Po jednoj, svi Friti bili su potomci tri brata koja su, u vremenima Druge carske dinastije, pobegli iz istočnih zemalja pred besom oca, nekog lokalnog kneza, protiv koga su se urotili. Pratili su tok reke Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

125


do njenih izvorišta u Duvordu, gde su otkrili, skriveno od sveta i ljudi, carstvo jednog Leškog cara. Ovaj vilinski vladar, nežan i naivan, primio ih je i ugostio, obećavši im večno gostoprimstvo u svojoj zemlji. Naravno, tri brata su prokockala ovo poverenje. Mačem i ognjem krenuli su na svog domaćina, razdelili njegovu zemlju i ostavili je svojim i potomcima svoje služinčadi. Razdvojeni gustim šumama, rođaci su se otuđili, neki se povlačeći sve dublje u neprohodne gore, neki izlazeći na obale reke i održavajući dobre odnose sa spoljnim svetom, neki gradeći svoje naseobine visoko u krošnjama drevnih stabala, neki se spuštajući pod korenje i zemlju. Druga omiljena priča, koju Friti nisu ni malo voleli, a učeni je istoriografi Obnove često izbegavali nalazeći previše legendarnog u njoj, govorila je o nešto drugačijoj sudbini trojice braće. Kada su došli u Duvord, kaže se, braća su se obavezala da neće uzimati kćeri Leškog cara za žene. Međutim, u nastupu ljubomore, nedužna krv se prolila, dovoljno teška da se blagoslov gostoprimstva pretvori u kletvu. Leški car je povukao svoja čeda u zaštitu stoletnih stabala, a braća su se, raspaljena mržnjom, pobila između sebe. Međutim, kako su sada bili prokleti da u Duvordu ostanu, iz njihove krvi i izranjavljenih tela pojavili su im se naslednici obavezani od samog rođenja da nikad ne napuštaju poglede svojih domaćina. Govorilo se tako da Frit umire onda kada se udalji od svoje zemlje toliko da mu obrisi njenih šuma nestanu s vidika. Iako su mnogi pokušavali da provere istinitost ove priče, Friti im nikada nisu izlazili u susret, čak i ako ona nije bila istinita, niko nikada nije video fritske šumare u bilo kom drugom kraju negdašnjeg Carstva. I zapravo, na putu između Svetlih voda i Primorja nije bilo potrebe skretati u Južni Duvord. Da su, mislio je Gerig docnije sećajući se ovih događaja, šumari prevazišli svoj strah i nezajažljivost, shvatili bi da ih je lagao kada je rekao da jaše ka Primorskim kraljevstvima. No, tog dana na putu za Blizin–goru kockao se i imao dosta sreće. U nekom ranijem trenutku, u jednom prethodnom životu, ne bi se u toj situaciji ni našao. Verovao je brbljanju jednog ranjenog nomada, starim legendama, i nije se 126

Anomalija #1


sasvim obazirao na svoj vazda zdrav razum — što je za valjanog hodočasnika, u nekom drugom slučaju, bio put u propast. Dva dana pošto je prošao poslednju varošicu u gornjem toku reke, pronašao je mladog konjanika koji mu se, kada je došao k sebi, nije imenom ni predstavio. Prepoznao je bronzane ukrase na njegovom oklopu i zeleni sjaj prepolovljene sablje koju je stezao osakaćenom rukom. Nekad davno, u vreme kada su se pod Egerom još poštovali stari ugovori i plemenski savezi, njihovi narodi, nomadi i jahači od iskona, zajedno su ratovali protiv Carstva, pustošili granicu i nametali svoju moć krajinskim knezovima. Ali dok je Gerigovo negdašnje pleme zavladalo silnim zemljama i podiglo prestonicu na ruševinama carskog hrama, pleme ovog konjanika se proredilo, rasulo i sada se tek ponegde po udaljenim krajevima moglo čuti o nekoj zalutaloj četi ili o pojedincima koji su tražili službu u ovoj ili onoj pokrajini. Konjanik nije imao konja: zbog toga je bio još zlokobnija pojava na otvorenom, opustelom drumu. Nomad bez životinje bio je nezgrapan i nespretan — ranjen uz to, jedva se kretao na nogama koje nikad u životu nije predugo koristio. Bio je gologlav, okrvavljene slepoočnice i malaksale levice. Kabanica mu je bila iscepana, prljava od osušenog blata, zgrušane krvi i trave. Odbio je bilo kakvu pomoć osim zalogaja pogače — kako bi to i dolikovalo odveć ponosnom nomadu koji je ostao sam u nepoznatoj zemlji. Jahao je sa grupom svojih sunarodnika kada ih je, negde iznad Vidač–grada, napao neki neznano od kuda zalutali konjički odred. Hrabro su se borili, ali je od obe družine jedino on preživeo. Ne znajući kuda bi dalje, krenuo je prema jugu, nesvestan da ga iz obližnjih šumaraka prate pogledi šumara. Ni jednom ne podigavši pogled sa puta, lagano žvaćući suvu pogaču, pričao je kako ga je oluja sustigla kod stare kule–carinarnice i kako je krenuo putem za Blizin–goru nameravajući da se skloni od nevremena. Tada ga je presrela grupa šumara mimo čijeg naselja put vodi i ponudila mu posao koji je on, zbog svog nomadskog ponosa, morao da odbije — i zbog toga umalo nije izgubio glavu. U blizini njihovog naselja, rekli su mu Friti, nalazilo se skrovište jednog bauka. Šumari su mu ponudili dvadeset zlatnih Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

127


dinara — dovoljno bogatstvo da se okupi i opremi pet jahača — da im iz baukovog gnezda donese jedno još neispiljeno bauče. Koje su im namere bile s njim, to nisu rekli. Ali kada ih je i pored obećane nagrade i navaljivanja morao odbiti Friti su nasrnuli na njega. Prizivajući duhove dedova, ratnik je nekako uspeo da im umakne, izgubivši konja, štit i pola mača. Onda je hodao putem, želeći samo da sretne još šumara, ili makar drumske razbojnike, kako bi mogao da pogine u borbi… Za nekoga ko više nije dugovao vernost ni jednom gospodaru, stegu ili službi, ovo je bila primamljiva prilika — Gerig je mogao sebi da dozvoli da na neko vreme prekine putovanje i da, zarad zlata i avanture, podrobnije istraži ovu priču o bauku. Naravno, bilo je još stvari koje su ga toj priči privukle.

3. Mesto sastanka sa fritskim glavešinom bilo je izdvojeno od ostatka naselja: bila je to, zapravo, sama granica sa spoljnim svetom, koren jednog divovskog stabla koji je izrastao tako da je činio prirodnu kapiju, prolaz otvoren u nepristupačnom bedemu. Do njega je vodio, s obe strane, strm i uzak put na kojem se dva jahača ne bi mogla mimoići. Izgledalo je kao da nijedna ljudska sila ne bi uspela u pohodu na ovo mesto — ako je takvih ikad bilo, njih je šuma progutala pre nego što su uspeli i da nazru svoj cilj. Gledajući preko ramena najbližih šumara Gerig je video pokrete u naselju. Jedva uočljivi titraji u senkama zapravo su bile ljudske prilike, domaćini, žene, deca, neprimetni i u svakodnevnim poslovima. Shvatao je da se zadesio u narodu izopštenika, koji žive u šumi, od šume, sa šumom. Njihove kolibice bile su srasle sa stablima, njihovi oltari izrasli iz korenja, a njihov jezik, sastavljen od zvižduka, šuštanja i šumova, zvučao mu je sve više kao pokret vazduha kroz visoke krošnje. Čudna svetina, jedino je što je Preobraćeni mogao da zaključi. Šumar koji je govorio bio je niži za glavu od predvodnika one grupe što ga je presrela na putu. Oko šešira je nosio venac braonkaste puzavice koja mu se spuštala niz ramena, oko vrata i mišica, i kao da je izrastala iz njegovog pogrbljenog tela. Bio je plemenski 128

Anomalija #1


sveštenik, pripovedač ili starešina — ili sve to zajedno — no, i on je govorio istim napetim i smrknutim glasom kao i ostali Friti koje je Gerig sreo. „Bauk se nastanio pod rasten–drvom pre tri zime“, pričao je starac. „Naterao je drveće da radi za njega, da mu otvori zemlju i stvori udobno, mračno, nepristupačno gnezdo. Pod korenima su jame — duboke i vlažne, gde naši stari pripovedaju da behu vilinski dvorovi. Ali bauk spava, spava već tri godine, i sve to vreme sazrevaju njegovi mladunci.“ „Deca su otkrila bauka pod rasten–drvom“, upao je u priču jedan mlađi čovek čiji šešir je imao primetno manji obod, te su mu se i oči, dva bleda grumena svetlosti, mogla na trenutke nazreti. „Od tada mu prinosimo darove i on ne izlazi u šumu. U miru smo sa njim kao i sa šumom.“ „Spava li onda čudovište“, upita Gerig, „ili je budno? I zar se neće uznemiriti ako mu jedan od naslednika nestane?“ Da li zbog njegovog naglaska ili nečeg drugog, ali šumari kao da nisu ozbiljno ni shvatili ova pitanja. Izgledalo je kao da su navikli da se svaki razgovor odvija onom brzinom koja njima odgovara, da se govori o onome što njima odgovara i onako kako im odgovara. Stari Frit mu pruži, u poluotvorenoj šaci, zlatni dinar, težak i sjajan predmet koji je bacao žuti odsjaj čak i na bledunjavom svetlu duboko u šumi. „Pravi carski zlatnik“, reče mirno. „Bauka ne smeš dirati“, ponovo upade mlađi. „Samo nam donesi mladunče.“ „Šta će biti kada otkrije da sam ga uzeo?“ Gerig ponovi svoje pitanje okrećući zlatnik između prstiju i probajući njegovu težinu. „Neće… On spava… A ako se probudi, naši darovi će ga umiriti…“ Očekujući takav odgovor, Gerig je oslušnuo huk krošnji koje su se nadnosile visoko nad fritskim naseljem. Reči njegovih sagovornika stopile su se sa zvukom nesputane, podivljale prirode. I u tom zvuku prepoznao je, na samoj ivici čujnosti, tihi šum baukovog disanja. Ne toliko daleko od njih, jedan strah, jedan mrak bujao je i prožimao šumu. Preobraćenom ponovo pade na um kako nikada ranije nije čuo za baučka gnezda ovako daleko na jugu, niti da igde u okolini Duvorda žive volšebnici koji bi jedini bili zainteresovani Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

129


da kupe bauče… I dok bi neki drugi plaćenik samo odmahnuo glavom na ovakve sumnje i oberučke prihvatio tako velikodušno plaćeni zadatak, Gerig je preispitivao i vagao sve što zna i što može saznati. Jer bilo je nečeg mračnijeg u ovoj priči i od šume i od fritskih pogleda i od samog bauka.

4. Peli su se uz stepenište za koje nije mogao da odredi da li su ga ljudske ruke usekle u debelu koru drveta ili je, nekom čudnom igrom prirode, nastalo samo od sebe. Na pregibu između dva stabla, na poslednjem stepeniku, mlađi šumar se zaustavio pustivši ga da prođe. Svetlo je ovde postajalo modro, kao da su se dve senke preplele. Negde u daljini, pred njima, svetlucalo je kao u kristalnoj pećini. „Odavde možeš i sam“, rekao je Frit sevnuvši očima. Načinio je pokret rukom kao da namešta obod šešira, dodavši na to jedva čujan grleni šum, psovku ili pozdrav, svejedno. „Nemoj nas izneveriti, zlatnici te željno očekuju“, promrmljao je zlo, okrećući leđa i kliznuvši nazad niz stepenište. Kada je ostao sam, Preobraćeni je osetio hladnoću. Po prvi put se, posle mnogo meseci, odvojio od svog konja, od slobode pustog druma i od širine otvorenog neba. Nalazio se u njemu neprirodnom okruženju, negostoljubivom i neprijateljskom. U nekoliko koraka zašao je dublje u šumu. Put kojim se kretao širio se poput levka, a zatim se granao u tri pravca od kojih je svaki, kako mu je rečeno, vodio do istog mesta. Bez puno razmišljanja opredelio se za levi, sledeći samo otkucaje svoje žile kucavice. Nije daleko odmakao kada je naleteo na prve uznemirujuće znake — vrh koplja, zaboden u stablo, a nedaleko od njega ostatke ljuskavog oklopa. Mačem, ne vadeći ga iz korica, prevrnuo je po metalnoj hrpi, otkrivajući još celovit grudni koš nekog nesrećnika. Mahovina, crvenkasta poput rđe, već se bila uhvatila po kožnim remenima i delovima odeće za koju je procenio da tu ne leži duže od pola meseca. Gerig pomisli da bi, samo da stoji na jednom mestu neko vreme, već i sam počeo da truli i brzo postao deo humusa. 130

Anomalija #1


Na nekoliko koraka odatle nalazio se jedan ceo leš, oslonjen na nakrivljeno, gotovo vodoravno izraslo stablo. Izgledao je kao da se odmara — tek izbliza videlo se njegovo lice, jezivo nakeženo, zamrznuto u paničnom strahu. I Gerigu bi jasno da se nije prevario ocenivši fritsku priču o usnulom bauku kao laž. Bio je budan, i te kako. Ponovo, naleteo je na sasvim trule ostatke ratnika od koga je ostala samo glava napola zarasla među korenje; a u njegovoj blizini rasute krhotine oružja, čak i nekoliko bakrenjaka ispalih iz vrećice, sada sasvim nepotrebnih svom bivšem vlasniku. Zaključio je da je mnogima već bilo obećavano onih dvadeset zlatnika i da verovatno gazi po prahu nebrojenih namernika koji su okušali sreću sa mrakom. Ni jednom, dakle, do sada nije bila naklonjena. Put kroz i preko drveća završio se u visokoj odaji čiji su se zidovi od masivnih stabala prelivali u zelenim bojama. Podigavši pogled učinilo mu se kao da je svod nad njim ispunjen stotinama fino brušenih smaragda; oči nekakvog šumskog boga kao da su ga posmatrale i odmeravale njegovu vrednost. Šuma je bila živa kod rasten–drveta: življa nego igde drugde činilo se. Pod golim stopalima mogli su se osetiti pokreti korenja koji dube vlažnu i meku zemlju; moglo se, možda, čuti i kako halapljivo žvaću, bore se među sobom i prepliću grebući se jedni o druge. A samo drvo, čije su se najniže grane naslanjale na najisturenije korenje, nalikovalo je pre životinji koja se odmara posle napornog lova nego biljci. Stablo je bilo dobrih deset hvata široko, a u samom podnožju bilo je sraslo za oblu, uglačanu stenu pod kojom je zjapila rupa. Ulaz u jamu, pomislio je Preobraćeni, kao da je bio zadovoljan što ga bar u tome njegovi poslodavci nisu slagali. Spustio se na zemlju i odložio opremu odmeravajući tamu pred sobom. Mrak bi trebalo da sasvim ovlada uskoro, razmatrao je svoj položaj. Do tada mogu da zapalim vatru i sačuvam svetlo. Obišao je oko drveta pažljivo birajući oslonac za svaki korak, kao da vežba složeni obredni ples. Procenio je visinu s koje će morati da skoči u samu jamu i na koju će morati, nadao se, docnije da se popne. Pronašao je dovoljno veliki čvor i pričvrstio jedan kraj tankog fritskog užeta za njega, drugi bacivši u mrak. Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

131


Nedaleko odatle otpakovao je svoj zavežljaj, spremio ulje, tkaninu i kresiva, rasporedio kratka koplja za bacanje po težini i počeo sa pripremama. Bauci su bili zanimljiva severnjačka sorta i Preobraćeni je već imao prilike da se sa njima susretne. Bio je to jedan, doduše, mladi i neiskusni bauk, i Gerig je tada imao pomoć desetorice naoružanih saplemenika — ali smatrao je da sada dovoljno zna o ovoj nakaradnoj rasi noćobdija da se može sa njima nositi. I naravno, osim čistog umeća, uvek se mogao osloniti na ono što je u njemu bilo zbilja promenjeno, ono što su mu pokajanje i preobraćenje, tamo na istoku, doneli. Probao je težinu sulice s obe ruke, a zatim uzeo da oštri ivicu mača. Sasvim nepotrebno, bio je svestan. Kada se sa mrakom bude sukobio jedino oružje koje će mu koristiti biće svetlo — a i ono, budući ljudskom rukom zapaljeno, tek će mu biti laki štit.

5. Dnevno svetlo, činilo se, prvo je utrnulo u samom rastinju. Zatim, kako su smaragdi gasli, vazduh je proneo hladni dah iz dubine šume — dah noći. Jedan talas sivila prvo obli okolinu rasten–drveta; jedva da su se Gerigove oči privikle na njega kada se sledeći val, mračniji i obuhvatniji, prelio preko ivice jame i raširio se, valjda, po celoj šumi; nekoliko trenutaka, dugih, otegnutih, prođe mirno; najzad se mrak, redak kao izmaglica, podiže iz procepa među korenjem i iz šupljina starih stabala, spusti se sa najnižih grana i niz spletove puzavica, i opasa čoveka šćućurenog oko slabačkog plamena koji mu je jedva obasjavao lice. Da ga nije prepoznao, Gerig bi pomislio da je ovaj mrak — mrak stvarne noći. Ali onaj susret u mladosti ostavio je dovoljno utiska na njega da se nije mogao prevariti. Kako se mrak spuštao — tako se bauk uzdizao. Bez preterane žurbe — jer u svakom lovu žurba je mogla lako biti kritična greška — zapalio je baklju i uzdigao je ispred sebe, odbijajući mrak na par koraka. Gust, neprobojan, sazreo, procenio je svog protivnika. Koplja, skupljena u svežanj, pričvrstio je iza ramena i pošao ka drvetu. 132

Anomalija #1


Na ulazu u jamu bilo je nekoliko stepenika, neravnomernih, ali ne dubljih od njegove visine. Na prvi se spustio bez posebne muke, koristeći se korenjem, a već drugi je zahtevao da se pripomogne fritskim užetom. Još nekoliko koraka prevalivši u dubinu shvatio je da mu je pogled na ulaz zaklonjen i da je sasvim okružen zemljom, kamenjem i korenjem, i lepljivim, stežućim, gutajućim mrakom. Nastavio je da se spušta, jedva malo uzbuđen. Nije se nadao da će iz prve pronaći bauka, a kamo li njegov porod. U trenutku kada prvi put svetlo njegove baklje nije dotaklo zid jame, kada je došao do prostorije iz koje su se uski, nepristupačni prolazi i kanali granali u svim smerovima, a najviše na dole, morao je da posegne u sebe u potrazi za putokazom. Da bi se oslušnuli nečujni zvuci treba vaspostaviti potpunu ravnotežu svoje telesnosti. Jama je bila vlažna i hladna i telo mu je na trenutke podrhtavalo, kako bi nekome drugom iz čistog straha. Usmerio je zato svoj duh na izjednačavanje ove napetosti u telu — krvotok mu se ubrzao da zagreje otkrivene delove, na udovima i u licu, neki neimenovani sokovi su mu potekli iz žlezda i smirio se. Ovo mesto, pomislio je, nije nikada, niti će ikada videti sunčevu svetlost. Ušao sam u samo srce carstva šuma, i ovo mesto nije za čoveka. Trepnuo je i već mu je bilo jasno da je zašao tek u jedno od bezbrojnih srca tog carstva. Jedan deo puta kroz podšumlje bio je od gline i glatkih stena i nije mu bio problem da se tuda kreće; najveći deo činili su, međutim, prolazi između debelih podzemnih stabala i korenova koji su se razmakli tako da tvore ponegde i prohodnu mrežu. Bilo je dugačkih deonica kroz koje je morao da prolazi pogrbljen, čak četvoronoške; a onda bi nailazio na prostorije kojima bi bez problema mogao proći i na konju. Odavde, ponovo, ulazio bi u proširenja iz kojih bi vodile stotine kanala i prolaza, ali nedovoljno velikih da bi kroz njih mogao da se provuče, čak i da se mogao pretvoriti u miša. Iako se trudio da ne obraća pažnju na stalno kretanje i mreškanje oko sebe, nije mogao da ne primeti nemir koji je vladao na ovoj dubini — nemir kakav se vidi ispod dignutog kamena, ili u zrelom grobu, stalno u sprezi sa stvarnim nemirom rasten–drveta čije su se podzemne ruke jurile kroz zemlju, kližući i preplićući se Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

133


kao u kakvom ogromnom klupku zmija. Ma koliko njemu baklja delovala slabačko i prigušeno, znao je da ona obasjava ovo mesto svetlom jačim od hiljada sunaca. Možda još više pokrenute njenim neočekivanim dolaskom, gamižuće i rijuće životinjice, stonožne i beznožne, ljuskave i glatke, bežale su jedva izbegavajući Gerigove korake. Nije ga čudilo što osim pucketanja luče i škripanja njegovih nogu nije bilo nikakvog čujnijeg zvuka — onaj jedan, suptilniji i samo njemu dostupan, koji je dopirao od zlokobnog huka baučkog disanja, bilo je jedino što ga je vodilo kroz mračni svet. Očekivao je da u jednom trenutku — kada je već bio siguran da se nalazi dobrih dvadeset koraka ispod zemlje — naiđe na veću količinu tekuće vode, nekakvu podzemnu rečicu ili znakove sedimentacije. Korenje je dopiralo neverovatno duboko i uskoro je shvatio da je sama Šuma, pre svega kroz ovakva rasten–drva, bila glavni i jedini čuvar tečnosti na sopstvenom zemljištu. Kada bi zasekao korenčiće iz njih bi u tankim mlazevima potekla voda — ali bi, neverovatnom brzinom, korenčići zarastali i sprečavali dalje oticanje dragocene tečnosti. Baš kao što se, zaključio je, krv zgruša na otvorenoj rani. Kada je bio mlad — veoma, veoma mlad — učili su ga da je mirovanje nezamislivo, a zatvoren prostor jednak smrti. Za jednog nomada, jahača, koji uživa u stepi i poljima, u putu i tumaranju, nije bilo ničeg bližeg istini. Kada je jednom stvarno sazreo, naučio je da prihvata da postoje razne vrste kretanja i razne vrste granica. Bauk bi za svakoga drugog bio isto što i smrt, njegova jazbina — veliki grob. On je, međutim, znao da je ovo stvorenje vrlo živo, a da je jama u koju je on nepozvan upao bauku dom, možda sjajniji i otmeniji nego što bi jednom čoveku bile sve kule Kanak–grada. Za očekivati bi bilo da će svakog gosta primerno dočekati. Dva koplja je već bio primoran da ostavi za sobom: spuštajući se niz posebno klizave i strme prolaze morao ih je zabiti između korena i stena kao stepenike, i više ih nije mogao izvući. Jednom umalo nije ostao i bez mača: krčeći put kroz gustu mrežu korenja balčak mu se zapleo u žilice — ili su ga one, verovatnije, same zgrabile i pokušale da ga istrgnu. Zapretio im je plamenom i povukao sečivo u poslednjem trenutku. 134

Anomalija #1


Prostor za koji je osetio da je tačno na središnjoj osi rasten– drveta, trideset koraka pod zemljom — prazan prostor čiju je veličinu takođe mogao samo dubokim pronicanjem u sebe da sagleda — bio je odredište kojem se uputio; domogavši se njega bio je sasvim siguran u to. Ustajali, jedva pa vazduh, ne bi mogao da udiše da na to nije mogao usmeriti snagu (krvotok mu je radio utrostručenom brzinom — disao je plitko, sporo, kao u komatoznom snu), a luča je trnula bacajući blede iskre i cvrčeći neprijatno. Nije se mogla ugasiti — zračeći toplinu sopstvenog tela bio je u stanju da održava plamen u životu — ali ga je ipak brinulo što svetlo neće moći da iskoristi kao zaštitu. Nadam se da mi ni neće trebati zaštita. To pomislivši, već se pokajao.

6. Kada ga je zapljusnuo prvi pritisak straha, bila mu je potrebna sva raspoloživa snaga da mu se odupre. Bio je nagao, neočekivano snažan, potresao mu je celokupno biće prodirući kroz slojeve kao kroz lukovicu. Prošao je niz kičmu, zario se u tanku koru telesnog i zaparao prvim stepenima svesti. Zatim je, kao da se predomišlja, zastao zatalasavši najotkrivenije delove svesnog, povukao malo taloga iz dubljih slojeva i pokušao da zamuti kristalnu vodu Gerigovog duha. Zaklopivši oči, stisnuvši zube, Preobraćeni se usprotivio — i strah u magnovenju ustuknu, sasvim nepripremljen za mogućnost da mu se neko suprotstavi. No, odmah je prešao u novi, snažniji napad. Gerig se obazreo i shvatio da je, izgleda, udahnuo malo više vazduha i poremetio ravnotežu — svetlo je gotovo sasvim utrnulo, znoj mu je cureo s lica, a ruke su mu drhtale. Povučene tečnošću koja mu je liptila iz pora, žilice rasten–drveta pokrenule su se ka njemu. Učini mu se da čuje mljackanje korenja — ustuknuo je, stresao se, i usredsredio na strah koji mu se već bio zavukao dovoljno duboko da mu ozbiljno ugrozi život. Do sada bi, da se na njegovom mestu nalazilo neko drugo biće, već sve bilo gotovo — strah bi previše pomutio svest, pritisnuo nerve, uzrujao telesno, da duh ne bi mogao da se odbrani. Srce bi mu, doslovce, prepuklo. Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

135


Gerig je, međutim, i dalje stajao — štaviše, zauzeo je unutrašnji gard, spreman za borbu. Bauk, koji je pomalo iznenađeno šarao oko njega, naterujući mu, iz čiste zabave, žmarce niz leđa, primetio je to i pružio pipke malo dublje, spreman da svom žestinom nasrne. Izazivač je međutim otpevao jednu bezobraznu i drsku pesmu — ne ustima i jezikom, već titrajući celim telom, kao spletom savršenih struna. Kao što bi telo oblikovalo vazduh iz njega u pesmu, tako je sad duša oblikovala njegovu fizičku celinu u savršeni izraz besa. Bauk je, na ovako nešto, mogao da učini samo jedno: da i sâm pobesni. Čudovište se zaletelo iz mraka, ciljajući u samo središte za odbranu pripremljene svesnosti — taj tvrdi, kruti zid koji je došljak postavio u zaštitu bio je savršena meta. Istanjena na površini kako bi se zaštitila sa svih strana, svest je bila nalik mišićnom grču — bio je potreban samo jedan oštar udarac i ona će se sasvim raspući. Užas je udario u prvi napeti sloj, u kristalizovanu, kao staklo glatku površinu — i ona je odmah napukla. Šare, kao po tankom ledu, počele su da se šire Gerigovim bićem. Bauk, oduševljen uspehom, odaslao je niz svojih pipaka da prate širenje ovih pukotina. Proširio se, ceo, prenevši potpuno svoju težinu na čoveka — potpuna težina potpunog straha sasvim je obuzela žrtvu, nalazeći se svuda istovremeno i pritiskajući svojom strašnom, ali sad već sasvim pasivnom snagom, tanku koru svesnosti. A onda, pod baukom ubeđenim da je već pobedio, ova kora sasvim popusti. Teško bi se moglo reći da je bauk u stanju da predvidi, očekuje ili shvati — međutim, ako bi se njegovo stanje moglo prevesti na ljudske jezike onda je on, u trenutku kada se našao u retkoj, sasvim otvorenoj i fluidnoj nesvesti Preobraćenog, bio vrlo začuđen. Desilo se nešto što nije ni očekivao, niti mogao da shvati. Ljudske duše na koje je ranije nailazio bile su uzavrele, nesređene, nekontrolisane; ako bi i pokušale da se odupru strahu bilo bi dovoljno da samo zamagli domet njihove vizije (koji nikad nije bio dalek) i one bi se urušile. Duh ovog čoveka bio je međutim miran i pulsirao je jedino jednomernim otkucajima srca; čak i na ovako velikoj dubini na kojoj se bauk našao, na samim strujama 136

Anomalija #1


podsvesti, među ranim dečijim užasima i traumama, između potiskivanih nagona, božanskih iskrica i želja za harmonijom — čak je do ovde dopiralo kucanje njegovog telesnog srca — ili je bar to tako bauku izgledalo. I onda, bauk je osetio nešto za njega sasvim novo. Osetio je strah. Daleko iznad, na samoj površini ovog nepreglednog, mirnog okeana po kojem je ronio, počela je da se ponovo hvata kora. Sasvim glatko, da ih iz prva nije ni primetio, komadići preživele svesti, kao plutajuće sante leda, skupili su se i vezali. U nekoliko trenutaka svest se proširila i postala dovoljno teška da zauzme jedan zdrav, očekivani prostor. Da se to desilo, bauk bi možda ponovo osetio čuđenje i vratio se razaranju za koje je mislio da je okončano. Međutim, kako je dobovanje Gerigovog srca postajalo sve jače i brže, tako je celokupan njegov duh, snagom čiste volje, počeo da očvršćava i zgušnjava se. Bauk je već osećao paniku: neki njegovi delovi još su bili odvojeni, razbacani svud unaokolo po Gerigovoj duši i on ih je uzaludno prizivao k sebi. Mali, nebitni strahovi, već su bili vezani i zaleđeni, lišeni svake mogućnosti za pokret. Glavnina strahova, baukovo središte, počelo je da se rasipa.

7. Nije bio u prilici, ali Gerig požele da se podsmehne. Raspadanje, komadanje, nepokretnost, mrak groba, vlažnost i gamizanje: tako je izgledao strah od smrti ljudskog tela, najveći čovečji strah. Sada ga je proživljavalo biće koje upravo živi na energiji koju taj strah oslobađa. Progutao je pljuvačku i polako uspostavio kontrolu nad svojim telom. Ležao je na zemlji, uhvaćen između dva velika podzemna stabla. Baklja, gotovo sasvim dogorela, i dalje mu je bila u ruci i bacala plavičasti odbljesak koji se nije mogao nazvati plamenom. Borba sa baukom potrajala je najmanje četvrt noći. Rasten–drvo je mirovalo; bauk, grčeći se u agoniji, ležao je negde među korenjem i podrhtavao. Ovo ne samo da je bio iskusan i zreo bauk, zaključio je uredno zaklapajući preplete svoje duše i brojeći posekotine, rane i Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

137


otvorene prelome koji su bili rezultat borbe, već nije bio ni tipična severnjačka sorta. Ovako duboko pod zemljom, ovako duboko u šumi, verovatno je doživeo nekakvu promenu kao rezultat izdvojenosti, ili kao posledicu deobe. Ako uopšte ima tog njegovog prokletog poroda. Bio je sada sasvim siguran da su Friti lagali i njega i sve one nesrećnike koji su, zavedeni obećanom nagradom, postali hrana ovom monstrumu. Severnjački bauci, zapravo svi za koje je ikada čuo, prvo su napadali i onesposobljavali telo žrtvi, a tek onda, kada bi ih fizički iscrpli, potresali su strahom njihove duše i čeprkali po njihovim svestima. Ovaj je, međutim, kidisao na najtananija i najosetljivija mesta — sadistički je uživao u razaranju tkiva, a samo ga je neočekivana taktika protivnika potukla. Iznuren, Gerig je pao na kolena i zatresao se, kao u napadu padavice, ispustivši prigušen, ravan krik. Talas sećanja prošao je njim. Ponovo, trenutak preobraćenja odigrao se u njemu; setio se kako je sve pred njim i sve iza njega upućivalo na neumitnost promene; spoznao je, ponovo, milost bogova koji nisu bili njegovi; setio se stihova: „kako me je rađajuće sunce grejalo toplije od zvezde na zalasku…“ No, posle još jednog trenutka usnulosti, svest mu se ponovo probudila. Osetio je prisustvo još jednog bića u memljivom, potpunom mraku podzemlja. Osetio je i jednu novu nelagodnost postajući svestan da se, samo trenutak ranije, sasvim prevario. Ovog puta mrak nije začikavao; strah nije pokušavao da prodre u njega niti se igrao sa slojevima njegove svesnosti. Ovog puta prvi udarac su primili njegovi bubrezi. Poleteo je kroz mrak i udario o stenu. Krv mu je oblila slepoočnicu, a koleno mu je presekao nagli, probadajući bol. Pridižući se, izvukao je sečivo iz korica i pokušao da uspostavi kontakt sa okolinom bez korišćenja čula vida. Bauk je bio pred njim, nemerljivo veći i snažniji od onog koga je maločas pobedio. Bio je dovoljno jak, bilo je jasno, da ga može fizički smrviti — i to mu je odmah stavio do znanja. Morali su da komuniciraju bez reči, bez ikakve razmene misli ili osećanja — jednostavno zato što izuzev emocije straha nije postojalo ništa zajedničko na osnovu čega bi mogli izgraditi 138

Anomalija #1


suvisli jezik. Jedino što je bauk prepoznavao vredno u čoveku bila je energija koju ovaj ispusti u samrtnom užasu. Jedino što su ljudi mogli ceniti kod bauka bilo je zlato koje su mogli dobiti od veštaca za njihove mladunce. Kada je prvi nalet netrpeljivosti splasnuo, njihove dve različitosti spustiše gard. Gerig je prislonio mač uz nogu, a njegov protivnik se skupio u jednu tačku u mraku prizvavši svoje preteće pipke k sebi. Gerig je otvorio pukotine svog duha i pustio bauka da ga sledi. Uz tek malu nesigurnost, stvorenje je upravo tako i postupilo. Bića su im se približila jedno drugom, zapetljala se jedno oko drugog isprobavajući različite moguće tačke za dodir, pokušavajući da nađu pravi oblik i površinu za kontakt. Onda, svesti im osetiše jedna drugu, samo ovlaš i samo na tren, ali sasvim dovoljno…

8. S ramena mu je skliznula kožna torba i tresnula o zemlju — jedva da je bila i sada teža nego da u njoj ničega nije bilo. Dva Frita, onaj stari glavešina i onaj svetlooki čuvar, nisu uspevali da sakriju zbunjenost — tela su im se pokretala u napetosti, krv kao da se sasvim povukla iz njihovih lica, a u reči su im prečesto upadale zviždukave, šumovite uzrečice na maternjem jeziku. Bili su uplašeni kao deca. „Doneo sam vam ga“, Gerig se nasmejao zlokobno, „zašto se bojite?“ Mlađi Frit šutnu nogom vreću — začuo se tup, tužnjikav uzdah, i obojica ustuknuše. „Zaista, doneo si… bauče?“ „Znam da niste očekivali, ali tu vam već ne mogu pomoći…“ Namestio je sedlo i prtljag na leđa svog konja, zategao remene i pričvrstio oružje, a onda im se, s neskrivenim podsmehom na licu, ponovo obratio. „Pitate se kako? Zapravo je vrlo jednostavno. Ono čega se vi plašite, ono od čega strepite u ovoj šumi, onaj bauk na kog šaljete namernike nadajući se da će vas ostaviti na miru ako mu redovno žrtvujete malo nevažne, nebitne energije — on je vaše Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

139


bauče. Čudite se? Izmislili ste priču, a ni sami niste znali da je istinita! Ovo…“, pokazao je prema vreći, „… tek je najmlađi član jedne velike i nemerljivo stare porodice kojoj je vaša šuma pružila gostoprimstvo, kao što je i vama, jednom, pružila. Ona to čini kad poželi, i nastaviće da čini i kada sva vaša ili njegova plemena izumru. Smejem vam se, jer je ovaj bauk i sâm izopštenik — njegove navike su užasne njegovom soju, smatraju ga zločincem i zgražavaju se nad njegovim postupcima. Zato su i zamolili rasten–drvo da im pomogne da ga se reše. Rasten–drvo je, tako, zamolilo Leškog cara. On je to preneo celoj šumi. A vi ste, misleći da postupate po sopstvenom nahođenju, preneli meni.“ „Šta da radimo sad sa… ovim?“ mumlao je mlađi Frit, samo delimično shvatajući Gerigove reči. Stariji šumar, daleko razumniji, ćutao je. „Ne brinite se, sad je sasvim bezopasan. Sposoban je, recimo, koliko maloumno dete. Možete ga prodati nekom vešcu, ako prođe kroz vaše krajeve. Ili ga utopite u reci, svejedno. Više me, verujte, nije briga.“ Gledali su za njim dok se udaljavao od naselja, a zatim, znao je da će makar par očiju uvek biti na njemu dok god bude šumi na vidiku. No, više ga stvarno nije bilo briga. Trebalo mu je jedino neko vreme da se privikne na dnevno svetlo. I pored svega, vreme provedeno bez sunčevih zraka, bez slobodnog vazduha i van sedla nije moglo ništa da nadomesti. Prepoznao je, posle kratkog lutanja, šumski puteljak i približio se drumu — kada ga nešto ispunjavajuće, nekakav neuhvatljiv osećaj nagna da se osvrne i podigne pogled ka krošnjama. Leški car — nije bilo sumnje da je to bio on — ispustio je tužan, otegnut krik. Gerig ga je sada jasno video: stajao je visoko u hrastovoj krošnji, daleko iznad zemlje, dok su njegove duge ruke, i same nalik na izlomljene, hrapave grane, lelujale na lakom šumskom povetarcu. Čas je izgledao kao magla, jedva gušći od vazduha, a čas bi se njegov lik udrvenio i postao stalan — na momenat, a onda bi se učinilo kao da je načinjen od tamne i vlažne mahovine. Pa ponovo, kako bi vetar zašumeo kroz gusto rastinje, postao bi njegov lik proziran i neuhvatljiv. Kada bi se 140

Anomalija #1


ustalio moglo mu se čak i lice videti — nežno lice deteta koje bi odmah počelo da se bora, obrasta u gustu, zelenkastu bradu, i postaje lice starca. Slegnuvši ramenima, Gerig je najzad shvatio zašto njegovo isterivanje pravde nije moglo biti sasvim uspešno — šuma je brinula za svoje stanovnike jer je, jednostavno, brinula o samoj sebi. Da bi Duvord preživeo, rasten–drveće, koliko god da ga je bilo, moralo je ostati snažno. Da bi Leški car bio miran i Friti su, ma koliko to ne želeli, morali da ostanu pod njegovom zaštitom. Čak i najbizarnije, najneočekivanije stvorenje koje bi našlo zaklon u šumi — kakav je bio onaj bauk — ostajalo bi pod okriljem vilinske milošte, ma koliko se pojedinačni stanovnici trudili da ga se reše — ili da mu ugode ne poštujući zakone same šume. Na jedan sebi svojstven način, šuma je i njegov dolazak iskoristila da bi rešila jednu neravnotežu u sebi. Kao Preobraćenom, njemu ta misao nije ni malo zasmetala — da je bio neko drugi, a posebno kada bi i dalje bio neko rođen među slobodnjacima, nomadima, prostim ratnicima, sama ovakva misao bi mu se učinila odvratnom, odagnao bi je uplašen za sopstvenu celovitost. Izjahavši ponovo na neugledni put za Blizin–goru odlučio je da promeni doskorašnji pravac kretanja. Mogao bih, pomisli, zbilja da posetim Primorske zemlje. Ovih dvadeset dinara moram prineti u najbliži hram. A možda naiđem na nekog poznatog. Dosadno je piti vino sâm. Dok su se preko njih slivali stihovi, usne su mu same oblikovale još jednu putničku melodiju. Kao da je čuo glas davnog prijatelja, za koga nije mogao razabrati da li ga je još lani sahranio ili ga još nije ni upoznao. Glas tog probuđenog sećanja na sopstvenu sudbinu ulivao mu je snagu.

Dragić Cvjetinović: „Lov u južnom Duvordu“

141


142

Anomalija #1


INTERVJU Sanja Pavošević — Alisa

ilustrovao Borivoje Grbić

Sanja Pavošević Alisa (1989) privodi kraju studije anglistike na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavljivana je više puta u Emitoru, a zastupljena je i u antologiji Apokalipsa juče, danas, sutra. Piše prozu.

Radim za jedan naučno–popularni časopis. Uredništvo ga smatra poprilično naučnim, dok ga ja posmatram kao petparački, što u suštini i jeste, s obzirom na to da nam se čitalaštvo sastoji od ljubitelja The Amazing Stories i Dosijea Iks i onih koji tvrde da je Tuđin budući, verovatno dagonski, bog čovečanstva. Nakon objavljivanja reportaže o vanzemaljcima navodno primećenim u Barajevu, primili smo desetak pisama od ljudi koje su dotični oteli i oplodili; jedan čitalac je imao obraza da ustvrdi da će roditi „bubašvaboliko biće toliko užasno da ga ni Riplijeva ne bi poljubila“. Uradio sam intervju. Slikao ga. Tip je u neodređenim godinama, neuredan, mastan, živi sa majkom u norman–bejtsovskom odnosu. Klimao sam glavom i postavljao pitanja koja su mu imponovala. Time se bavim. Uprkos svemu, volim svoj posao. Radno vreme je fleksibilno i upoznajem razne ljude. Ono što napišem bude i objavljeno — na stranu to što me nekadašnje kolege sa fakulteta ponekad začikavaju kada se sretnemo, „važni“ novinari i polupisci. Dok se Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

143


oni gnjave u redakcijama i uvlače urednicima, ja bančim sa kolegama sa posla, građu za članak skinem sa Interneta, ideju proguram zahvaljujući tome što je besmislena, neproverena, a zbog moje rekla–kazala, ljudi nas čitaju. Oni sa faksa ne mogu da se podiče porastom tiraža kada je njihovo ime na naslovnici. Verovatno jesam pun sebe. Verovatno sam tako pun sebe i pristao da uradim intervju sa novim čudakom, obaška zato što mi je Predragova sekretarica najmaznijim glasom prenela njegov zahtev. Predrag ume da bude mrtvo puvalo, ali nalazi čudake — ili oni njega — na buljuke, a pride ima i najzgodniju sekretaricu od svih urednika koje znam. „Peđa te je zamolio da to uradiš danas popodne“, reče Marija tokom telefonskog razgovora, kao da se izvinjava u njegovo ime. „Dule se razboleo, znam da ti je danas slobodan dan, ali neće trajati dugo, osim toga, dobićeš nadoknadu za prekovremeni, a čovek tvrdi da ima dobru priču, uostalom, pomenuo je baš tebe, ’ajde, Makici tvojoj za ljubav…“ Prekinuo sam je, mogla je tako u nedogled; pomislio sam kako se dobro dosetila da kaže da je tip tražio baš mene, podbola me je, zaintrigirala, osetio sam se važnim, rekao bih, kao pravi novinar. „Mene, od cele redakcije?“, nasmejah se i osetih kako je pocrvenela preko slušalice. „Mene, imenom i prezimenom?“ „’Mladena Trifunovića’, citiram: ’Onog ko je radio intervju sa g. Hibridom Tuđina i poručnice Ripli’. Naravno, nasmejala sam se, ali čovek je rekao da ima nešto još neverovatnije od te priče, ali isključivo ako ti dođeš, i to danas, samo sa tobom hoće da priča; Mlađo, izvini, ali kad je tebe zatražio, rekao je da dođeš u dva, izvini…“ „U redu je, daj mi samo adresu“, rekoh, izvadivši beležnicu. Stajao sam na Trgu Nikole Pašića, posmatrao štand sa sladoledima i žalio za hladom. Zakazao je sastanak na keju, na Dorćolu. Možda tamo pojedem sladoled. Baš kad sam hteo da prekinem vezu, Marijin glas me trgnu. „Nego, lično… Imam neki neprijatan osećaj, Mlađo. Ne sviđa mi se tip. Glas mu je bio u redu, ali sumnjiv mi je… 144

Anomalija #1


Rekao je… slušaj ovo… rekao je da se izvinjava što prošlog puta nije došao na zakazani intervju.“ Zbunih se. Od „g. Hibrida“ nisam radio intervju, a svakog se razgovora sećam; nikada nisam ponavljao priče, to bi publici već zasmetalo; uostalom, Marija bi me podsetila ukoliko bi se tako nešto desilo. „Kako si rekla da se zove?“ „Nisam rekla. Čekaj… Evo: T. Mladenović. Morala sam da proverim. I ime mu je čudno. Čini mi se da sam ga čula ranije.“ Ćutali smo nekoliko trenutaka. Onda se setih da bi trebalo da svratim kući pre no što pođem na sastanak. „Ne brini, Mako, šta može jedan čudak da mi uradi? Ništa, nazvaću te kad završim intervju… Ne, neka, prekucaću ga sam. Nego, moram do kuće, zaboravio sam kišobran, a znaš kakvi su mi zglobovi kad pokisnem. Ćaos.“ Zaklopivši telefon, pogledao sam u nebo. Oči su me zabolele od plavetnila. Ne znam kako mi je palo na pamet da mi je kišobran potreban. *** Tip je kasnio. Pojeo sam sladoled, prošetao kejom, kupio novi sladoled — bilo je pakleno vruće — i vratio se na klupu u hladu. Došao sam ranije, ali bilo je već pola tri kada sam podelio poslednji komadić korneta na dva jednaka dela i jedan dobacio psu lutalici. Kada mi je čokolada kapnula na košulju, pomislio sam kako je dobro što se famozni T. Mladenović nije pojavio, još bi me video u ubrljanoj odeći. Trebalo bi da kupim vodu i nakvasim fleku. Odustavši od čekanja, pokupio sam torbicu i ustao sa klupe. „Izvinite što kasnim“, prenu me glas iza leđa. Prvo što sam primetio kod čoveka bilo je izvesno nešto u licu: nešto što ga je činilo napadno poznatim, kao da je neko koga bi trebalo da se sećam. Zato mu nisam odbrusio, a umem da budem posebno prgav prema onima koji kasne, makar bili i ludaci. Osmehnuo sam mu se. „Nikakav problem. Sedite“, ponudih ga. Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

145


„Zaboravili biste kišobran da se nisam pojavio“, reče veselo. Uzeo sam mu kišobran iz ruke. Dok sam vadio diktafon iz torbe, osmotrio sam ga: krupan, proređene kose i zelenih očiju, neupadljivog lica, ali ogromnih podočnjaka. Običan čovek, ne nužno ludak, ali ima ih raznih. Zašao je u četvrtu deceniju, možda je bio i mlađi, ali izgledao je umorno. Pomalo se osećao na znoj. Ostavljao je utisak dobrodušnog čoveka. Dao mi je vlažnu maramicu da pokušam da izvadim fleku, a potom se zavalio na klupi, nalaktio i ispružio noge na biciklističku stazu. „Dobro pišete, g. Trifunoviću“, reče, pre no što sam stigao bilo šta da ga pitam. „Sviđa mi se Vaš stil. Vrlo je neposredan. Talentovani ste.“ „Hvala.“ „To je istina“, reče moj sagovornik. „Mogu li Vas zvati Mladen? Dakle, Mladene, dobro pišeš, al’ pišeš đubre.“ Nakašljao sam se. „Slušajte, g. Mladenoviću, došao sam da uradim intervju za koji ste Vi lično zamolili. Ako smatrate da pišem đubre, nije trebalo da tražite mene.“ „Trifun.“ „Šta Trifun?“ „Zovem se Trifun Mladenović. Zovi me po imenu. I ne mislim da loše pišeš, konkretno, rekô sam ti, već da je taj časopis— Đe ćeš, bolan?“ Bio sam ustao, vratio diktafon u torbu i uzeo kišobran, odlučan da odem. Samo mi je budala falila. I to budala koja kasni i vređa. „Slušaj, nisam došao zbog gluposti. Trifun Mladenović? Nije nego. Mogao si da smisliš originalnije ime umesto da praviš anagram mog. Pošalji preteće pismo redakciji kao svi drugi ludaci. Zdravo.“ „Svaki put to radiš. Drži“, reče, pružajući mi ličnu kartu. Oklevajući, prihvatio sam je, otvorio. Nešto kosmatiji i odmorniji Trifun Mladenović, rođen u Sarajevu, od oca Marka, stalna adresa dorćolska, čkiljio je sa slike. Zaustio sam da ga upitam je li ovo šala, pošto znam ljude koji mogu da nabave falš ličnu kartu i nekoliko takvih sam 146

Anomalija #1


već držao u rukama, ali uvek je bilo neke greščice, možda ne na prvi pogled. Ova je, pak, bila iskrzana, stara, gužvana, služila je kao podmetač za čaše, i nisam mogao da uočim ništa neobično. Obuze me neprijatno uverenje da šale nema, da je ličnjak pravi, da su mu reči prave. Možda zbog načina na koji je govorio, pomirljivosti u glasu i utiska koji je odavao, tek, znao sam: mi smo se već sreli. Bio je stariji od mene. Pomislio sam da ga znam sa faksa, ali to sam odmah odbacio. Zapamtio bih. Neverovatno dobro pamtim lica i imena. „Sjedi, bolan“, reče. Spustih se na klupu. Vratio sam mu ličnu i neko vreme samo zurio u njega. Smeškao se. Ipak, trebalo bi da odradim intervju, setih se. Posao je posao, ne plaćaju me da zurim u čudake. Ime? Koincidencija. „Svaki put to radiš“? Trabunjanja ludaka. Kao da sam zaboravio čime se bavim. Uključivši diktafon, rekoh mu da se predstavi. „Recite nam svoju priču, i zašto mislite da je posebna.“ „Ne priča mi se mnogo o tome“, odgovori on. Isključih aparat. „Je l’ ti mene zajebavaš?“ Osmeh. „Ni najmanje. Ali, ako će ti bit’ lakše, uključi to čudo pa ću ti opet pričat’ istu priču. Ipak, mislim da možemo preskočit’ veći dio i preći na ono važno. Naravno, uputio bih te… ne sjećaš se… Je l’ moguće da se baš ničega ne sjećaš?“ „Čega bi trebalo da se sećam, majke ti?“, prasnuh. Dve babe u prolazu se osvrnuše ka nama, vrteći glavom. Mahnuo sam im, izvinjavajući se. Ponovo sam se okrenuo Trifunu. Snuždio se, od toga je izgledao namah još umornije. Naslonio se i uzdahnuo. „Volio bih otići do Gardoša“, reče, mahnuvši rukom. Gardoška se kula nazirala preko reke. Okolo ima avlijanera i špriceva, ali nisam to hteo da kažem. „Znaš, Mladene, kad sam došao u Beograd, ovdje, gledao sam tu Gardošku kulu svaki dan, od djetinjstva, al’ nikad nisam otišô onamo. Volio bih da sam je stigao vidjeti.“ Pogledah na sat. Četvrt do tri. Mislio sam da je prošlo više. „Hoćeš li da uradimo intervju ili da se razilazimo? Imam druga posla. Danas mi je slobodan dan.“ Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

147


„Misliš da nisi morao da dolaziš, je li?“, upita, nasmejavši se. „A šta bi bolan radio? Jeo sladoled na Trgu Nikole Pašića, prošvrćkao se kroz betonsku šumu, gledao trebe, grizao nokte i čekao da mine vrućinština. A neće. I onda sutradan opet na posô. Protraćio bi dan i ’vako i ’nako.“ „Mogao sam da odem do Ade.“ „Ne vjerujem, al’ nek’ ti bude.“ Deset do tri. Kamo sreće da nisam došao. „Mogô si da završiš studije“, reče Trifun. „Onda se ne bi baktao sa čudacima. To si pomislio, jel’da? Znam da si odustô u drugoj godini, mati ti je bila bolesna, nije bilo para za školu, pa si konobarisao, raznosio porudžbine, onda ti je neki drugar rekao da traže ’pisce’ u ovom tvom časopisu, pa si prešao tu da radiš… A kad ti je mati umrla, mogao si da nastaviš školovanje, al’ nije ti se dalo, treba te je nogirala i ovo je bilo najlakše…“ „Dosta!“, dreknuh. Ućutao je. Mogao je da zna da nisam završio žurnalistiku, ali ostalo? Da mu nije neko iz redakcije rekao za Ivanu i kevu? Da me nije zato tražio, da mu je priča kako dobro pišem bila samo izgovor? Ko je ovaj ludak? Šta hoće? „Uključi diktafon“, naredi. Prože me hladnoća. Ruka mi je zadrhtala, ali udovoljio sam mu. Naprezao sam se da se setim odakle ga znam. Mora da ga znam odnekud. Ništa drugo nije logično. „Nisam završio fakultet i nisam nezadovoljan zbog toga. Pristojno zarađujem“, rekoh pre no što sam uključio diktafon. „Šta je to što Vam se desilo, a želite da podelite sa našim čitaocima?“ Trifun uzdahnu i poče da govori. „Mislim da sam ovu priču pričao desetine puta… Ne samo tebi ili vama već i samom sebi. Zovem se Trifun Mladenović, rodom sam iz Saraj’va. Preselili smo se u Beograd kad sam bio dijete. Sad imam triestri godine, neoženjen sam i nemam djecu… htio sam da ih imam… Moja je priča nevjerovatna zato što se, vjerujem, dešava mnogim ljudima, i to stalno, al’ niko o tom ne priča. Ne mislim da su me oteli vanzemaljci, nit’ 148

Anomalija #1


da su me bockali u dupe, mada sam htio da zezam novinare tak’im pričama, kad su već lakovjerni… Da skratim, evo šta mi se dogodilo: nisam umro.“ Pogledah ga, potom na sat (tri i pet), potom ponovo njega. Osmehnuo se kiselo. „Trebalo je da umrem još u Saraj’vu, al’ nisam, i narednih dvadesetinu godina sam izgubio, protraćio, da budem precizan… U deset do čet’ri danas se nadam da ću konačno otegnut’ papke, što bi moj stric rekao… Al’, kak’e sam kurate sreće, neće mi se želja ispunit’. Zato mi ti trebaš, Mladene.“ Osetih kako mi pulsira vena na slepoočnici, kako mi ruke podrhtavaju, kako neki šaptaj u meni počinje da urla da tresnem tipa među oči i, odlazeći, ne osvrnem se dok slomljenog nosa cvili iza mene. „Mladene? Jesi l’ dobro?“ Znao sam da ovo nije nameštaljka. Niko se ne bi zezao na ovaj način. Možda Dule, ali čak ni on ne bi bio ovako surov na četrdeset stepeni. Pomislih, na tren, na Ivanu, ali ona je mene šutnula, ne bi se gnjavila da mi namešta budale… Platio sam kevino lečenje. Slobodan sam čovek. „Slobodan si čovjek“, ponovi Trifun za mnom, kao da je znao o čemu razmišljam. Nisam odgovorio. Kada je to izgovorio, više nisam imao misli. Gledao me je, oči su mu bile prevučene jezivim znanjem, nije to bio običan ludački sjaj, tip je nešto znao. Poželeo sam da potrčim od njega, nek’ đavo nosi intervju i ludake, čitače umova i proroke; ali nisam se pomerio, mučnina me je obuzela, od sunca, od priče; zateturao sam se u njegovom pogledu, nesvestica od crnih igala istačkala mi je oči. Posrnuo sam. Možda sam i pao na jedno koleno. Trifun me je dohvatio i povukao, bez reči, razumno, u hlad. Onde je bilo prijatnije i ponovo sam mogao da razmišljam. Mada, nisam pokušavao. Došao sam sebi. Uplašen, ali pribran. U životu sam se uplašio samo dva puta pre toga: pre prvog poljupca sa Ivanom i nakon poslednjeg koji sam smestio majci na čelo. Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

149


„Niko mi nije pričao za tvoju mater i trebu, sem tebe“, reče Trifun nakon nekog vremena. Zašli smo među zgrade, seli na jednu kamenu klupu, opružili noge. Pripeka se nije osećala u hladu, ali tabani su mi goreli u starkama. Prebrojao sam tri prazne flajke i dva šprica. Trifun je gledao negde poviše toga, u grafit, u prazno. „Pričao si mi i za svog starog i vinjak. I kako si frljaknô indeks sa Brankovog mosta. Kako si pijan ošamario Ivanu i taj dlan kasnije zaliječio žarom cigarete. Sve si mi to pričô.“ „Kada?“, prošaptah. Znao me je dublje od bilo koga. Od Ivane. „Zar je bitno? Juče, sutra, prije deset godina, za deset godina. Šta ti znači vrijeme ako slobodan dan provodiš na poslu? Šta ti znači vrijeme u vukojebini, kad je žega, kad ti je sat pokvaren?“ „Treba nam ’ladno pivo“, rekoh. Trifun se nasmeja. Ni deset koraka odatle stajala je trafika, ispred behu dva frižidera, puna puncijata. Ne pomerismo se, nijedan. „Sat mi nije pokvaren“, rekoh. Kupio sam ga od prve plate, iako nije bio markiran, barem je bio pouzdan. Kazaljke se poklopile: tri i sedamnaest. „Znam te odnekud“, nastavih. „Možda te nisam video, možda sam samo čuo za tebe. Možda si se već pojavio u nekoj reportaži.“ „Ne u tvom časopisu. Al’ pisale su novine o meni, bilo je neko ljeto, sparno kô ovo, ondje, preko, i sjećam se da me je sa naslovnice svake novine gledao stari.“ Nisam uključio diktafon. Trifun i ja se znamo. „Mati mi je bila Muslimanka i njeni joj nisu oprostili što se udala za oca. Živjeli smo pak lijepo, bar su mi tako pričali, a jebiga, bio sam derle. Valjda smo bili kô i sve druge mješovite porodice, mrzili smo njih i oni nas, a ko su bili „oni“, bili su svi i nije bio niko; možda smo samo tako živjeli nezadovoljni samima sobom. Nisam znao tada, imô sam dvanaestak godina, u to sam se doba volio igrati sa drugovima, a nijesam mario kako se zovu dok se lijepo družimo, pucamo jedni na druge iz plastičnih pištolja, mijenjamo stripove, pričamo o kokama 150

Anomalija #1


sa mješavinom prezira i ljubopitljivosti… Ponekog od mojih drugara njegov stari bi izdevetô; na mene moj nikad ruku digô nije. Al’ psovô me je u po glasa, kad je mislio da ga ne čujem. Zato što se družim sa Ćamilom i Halilom, a ne sa nekim, primjera radi, Milošem i Urošem. Što mati neće u Beograd. Što je sve sjebano. Što će se sve sjebati još više.“ „Vjerovatno se pričalo o ratu, al’ ja te priče nisam čuo. Kasnije sam ih znao napamet. Stric se pitao kako su moji mogli biti tako slijepi. To je bilo u Beogradu. Stricu nikad nisam pričao o Halilu i Ćamilu. Al’ ni dok sam bio u Sarajevu nisam pričao o njima. Zapravo, ne sjećam se jesam li uopšte pričô sa starim o bilo čemu. U jednom trenutku svaka bi rasprava između njega i matere prestala kada bih ušao u sobu. Gledali bi me. Ćutali. Čekali da izađem. Takvi su roditelji. Mislio sam da se mrze, ali isto tako sam mislio i da ne mogu jedno bez drugog. I nisam znao šta im je. Stara nije mrzela moje drugove…“ „Jednoga sam dana čuo lomljavu, mater kako vrišti, starog kako urla. Utrčao sam u sobu i vidio razbijeno suđe, razbijen televizor, mater raščupanu, starog crvenog u licu. Bio ju je ošamario, prevrnuo televizor, mati ispustila tanjire. „Beograd“, opet su se svađali. Stari se okrenuo kad sam ušô. Stajali smo tako jedan pred drugim, ja derle, on sed, mrk, ljut. Zatražio sam para, sladoled da kupim.“ Trifun zaćuta na tren. Gledali smo u flašice, u ništa. Nije bilo vetra. Ustao sam, otišao po pivo, na njegov mig. Otvorili smo konzerve. Zurili u mala crna usta koja su čekala poljubac. Onda, uzdahnuvši, Trifun nastavi priču. „Dao mi je pare. Tražio sam i za drugove. Da ih častim. Da mu napakostim. Kad mu već ne prijaju njihova imena. Kad se kune u Beograd. Mrzeo sam Beograd ne vidjevši ga; za mene je on bio samo ružan zvuk. Dao mi je pare i za mene i Halila i Ćamila i dovoljno za ceo moj razred. Gledao me je dok sam izlazio. Imao je sive oči i umor u njima tvrđi od ma kog pogleda. „Jebô te Beograd. Kô da Saraj’vo nije dovoljno dobro za tebe. Mater mi udaraš. Mrzim te“, rekao sam mu. Onda sam otišao i pojeo sladoled sa drugovima. Bila je žega, Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

151


gadna, osećao se jed u svima. Uživali smo u sladoledu i smijali se jedni drugima…“ „Staroj je pucô u grudi, nije htio u lice, da je ne naruži. Kad sam se vratio, već je bilo gotovo. Sjedio je na stolici kraj nje. Pogledao me je, ali samo na trenutak. Nisam mu ništa rekô. Na moje oči je sebi stjerô metak u sljepoočnicu. Tog leta je bilo pakleno vruće i njegovo lice je bilo na naslovnicama. Nisu pomenuli sladoled što sam donio za oboje. Onda su novine zaboravile na tu tugu i pričale o ratu. A nisu znale da je rat već prošô i zaboravio žrtvu.“ Ćutali smo. Dvadeset do četiri. „Hoćeš li ba popit tu pivu?“, upita. Spustio sam netaknutu konzervu kraj njegove. Ćutali smo dugo. „Mrzim sladoled“, reče. „Mrzim alkohol“, rekoh. Ćutali smo još malo. „Šta sad?“, upitah. „Da prošetamo?“ „Da prošetamo. Al’ otvori kišobran dok budemo prolazili između zgrada.“ Na kišobran se sruči kesa za đubre. Sklopio sam ga tek pošto smo dobro odmakli. „Ispričao sam ti ovu priču desetine puta, a i sebi. Video sam te dovoljno puta da čujem i tvoju. Al’ jedno mi nije jasno. Što ne pitaš Mariju da izađete? Ivana se neće vratiti. A Mariju nećeš pijan udariti.“ Slegnuo sam ramenima, ali mi nije bilo svejedno. Vratili smo se do reke i gledali u vodeni oganj dok nas oči nisu zabolele. „Nikad nisam imao dovoljno vremena da odem do Gardoša. Danas plaćam protraćen život time što vrijeme ne postoji posle deset do četiri. Nije mi tada stari ubio mater, niti sebe. Tada sam okrenuo leđa mojima.“ Govorio je tiho. Jara me je mučila. „Neki psuju starog, neki šamaraju mater. A neki su mogli da vole i prijatelje i roditelje i sve zemlje i da umesto oca,

152

Anomalija #1


opsuju ono zbog čega je digô ruku na mater. Ili makar da žive. Protraćio sam šansu i za to.“ Ćutao sam. „Dvadeset godina živim u Beogradu, živim u prazno, svakog sam dana gledao preko, u Gardoš, nikad nisam tamo otišô.“ I onde ima špriceva i flaša piva i đubreta, a prodaju sladoled i u Zemunu kao i na Dorćolu, poželeh da mu kažem, ali grlo mi se steglo, ništa da izađe. „Mladene, pomozi mi. Svaki put kad se sretnemo, u ma kojem od svetova u kojem ti imaš vrijeme, osjetim da hoćeš. Ja ovaj dan vidim iznova i iznova, tebi, ovom tebi, svejedno je, al’ pamtiš, znam da pamtiš. Osjećam to. Al’ nikad ne stignemo do pomoći. Ponekad pobjegneš, ponekad samo saslušaš, a ne stignemo. Molim te, od srca te molim. Sjećaš me se, Mladene, ali ne samo zato što se stalno viđamo. I zato mislim da možeš da mi pomogneš.“ Petnaest do četiri. „Za mene ne postoji ništa preko Brankovog mosta. Onde ja ne mogu. Onde je ništa, ili sam ja tada ništa. A ni vremena više nemam.“ Oborio je glavu, kao drhtavim dlanovima da se obraća. U trenu, vreme kao da je nestalo. „Ne mogu sam. Nije na meni to da uradim. Uzmi“, reče najzad, tiho, pružajući mi ružan, veliki pištolj. Začudo, bio je leden. Zurio sam u pištolj, pa u njega, u glavi mi je bila magla, siva, pa svetla, jara. Ovako je bilo i na Brankovom mostu, setih se naprasno. Položio sam ispit, upisana mi je ocena, tog sam jutra saznao da će mi majka umreti, od raka, čamotinje, vraćao sam se kući busem, sâm, izašao na mostu. Nije bilo vetra i indeks je leteo stotinu, dvesta metara daleko, u nedogled, hitnuo sam ga iz sve snage, nestao je u bubnjanju u mojoj glavi. Iste večeri sam ošamario Ivanu. Zbog gluposti. Zbog deset piva. I sada mi nedostaje, a prošlo je, koliko, dve godine? Deset? Biće za deset godina? Zar nije svejedno, kad mi je sat pokvaren? Nadao sam se da nije. Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

153


„Molim te, Mladene. Pomozi mi. A onda bježi u redakciju. Marija zvuči kao fina treba.“ Mogao je i sad da se našali, svaka mu čast. Odnekud, najpre ispotiha, potom glasnije: pičko grobarska, pederu ciganski. Navijačka koškanja, glupost. Nije bilo vetra i činilo mi se da ću se onesvestiti, od težine u glavi, na dlanu, od Trifunovog pogleda. Videh, u magnovenju, samo crvenu maglu. „Mladene, nemam više vremena, pucaj! Molim te…“, prošapta Trifun. „Pucaj u mene.“ Zateturao sam se, podigao ruku, pištolj tada šibnu kroz vazduh kao psovka, sâm od sebe. Odblesak mi iseče oči. Osetih mučninu. Obe su mi ruke otežale, ali više ništa nisam imao u dlanovima; nejasno, sećam se da sam nešto bacio, ulevo, hitnuo to u vodu, gnevnije od indeksa, da je glasno pljusnulo. Udario sam glavom kad sam se sapleo i pao. *** Sunce je još pržilo kad sam podigao glavu. Dve, tri žene su me okruživale, još nekoliko je stajalo iza njih. Umile su me mlakom vodom, pomogle mi do prvog hlada. „Jesi li dobro, dečko? Nikad nisam videla da nekome toliko pozli.“ „Dajte mu vodu. Sav je bled.“ Progutao sam nekoliko gutljaja vode. Dadoše mi i rastopljenu čokoladicu. „Mars“, mislim. Nešto kasnije, pustile su me da ustanem i pođem. Zahvalio sam im se. Da me nisu našle, skotrljao bih se u reku, a reka je prljava, rekle su mi. Zahvalio sam im se još jednom. Koraknuo sam, a potom se okrenuo. „Mislim da sam imao kišobran.“ Nisam bio siguran ni zašto sam ga uopšte nosio. Jedna žena mi ga je pružila. Čuo sam, udaljavajući se, kako se one među sobom domunđavaju kako sam čudan što po ovakvom danu nosim kišobran. Otvorio sam ga dok sam prolazio između zgrada ka stanici. Prljava voda se sručila sa neke terase. Nasmejao sam se. One to nisu znale. 154

Anomalija #1


Osećao sam se drugačije. U autobusu sam odlučio, sasvim iznenada, da odem do Gardoša. Nisam znao šta ću tamo naći, niti koga ću zateći, ali šta god da se desi, nekome, sebi, dugujem da sagledam reku sa druge strane… Prošli su sati, mrak je pao. Dok sam sedeo podno kule, ponovo sam osetio vetar. Tada sam pomislio na Mariju. Izvadio sam telefon iz džepa, s namerom da je pozovem, tek glas da joj čujem, i video sam da imam propušten poziv iz redakcije. Propušten poziv od nje, u deset do četiri. Tada sam se onesvestio, udario glavu. Kao da je znala da mi nije dobro. Osmeh mi okrznu usne. Marija. Pre no što ću joj uzvratiti poziv, obrisao sam jedan dugo, predugo čuvan broj.

Sanja Pavošević — Alisa: „Intervju“

155


156

Anomalija #1


CRNI IZ PREDGRAĐA Filip Rogović

ilustrovao Miloš Slavković

Filip Rogović (1987) je završio novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Objavljivao je priče u časopisima: Emitor, Gradina, Strast i na sajtu Art–Anima. Zastupljen je u antologiji Apokalipsa juče, danas, sutra. Trenutno radi na svom prvom romanu.

Crni ulazi u net centar; proseca očima polutamu najveće prostorije na fakultetu. Mnoštvo mirnih lica, okupanih sjajem ekrana. Tanki monitori, metalnim cevima povezani u mrežu napajanja. Kompjuteri poređani u pedesetak redova. U svakom redu po šest. Gotovo svi zauzeti. Crni hoda lagano, zagleda. Traži slobodno mesto. Spušta se do dna dugačke sale. Uoči prazno sedište, u uglu. Provlači se. Seda u glatku plastičnu stolicu, najzad. Uključuje monitor. Otvara pretraživač. Kursor blica u procepu za ključne reči. Odakle da počnem? Razmišlja. Šara pogledom. U vidokrugu nekoliko monitora. U njegovom, i redu ispred. Mahom oni sajtovi. Za dopisivanje, virtuelni seks, vamo–tamo. Kuckaju poruke, gledaju simulacije. Slepoočnice im kablovima povezane za kućišta. Međunožja takođe. Crni zamišlja igle ubodene u polne organe, ježi se. I njemu fali žensko, ali neće ovako. Čuo je razne priče, zna šta se krije iza svega. Sve se zna. Zašto pristaju na to? Okreće se svom monitoru. Ukucava reči, stiska enter… Prati putanje linkova… Rovari. Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

157


Odlučno. Napraviće ozbiljan članak za ispit. Pravo istraživačko novinarstvo. Kao što je njegov matori radio. Nema šale. Osvetlaće ćaletu obraz. Još koji dan — i spreman je za akciju. Vesti su na terenu, tako je ćale govorio. Ne ovo kako danas rade. Zavuku se u te ćumeze od redakcija, pa sve preko neta. Nema tu ni „n“ od novinarstva. U najboljem slučaju, zovu telefonom. Nije to to. Da vidiš kako je bilo kada sam ja radio — jurcaš za sagovornicima — hej, sagovornicima! znači, razgovaraš sa ljudima — pa ih savataš i odvedeš u kafanu, pa se priča rasprede uz piće, pa ga zavlačiš do ključnog pitanja, pa napipaš još nešto, pa otkriješ i više nego što si tražio… … A ovo sad… Nema od toga ništa. Dao mu je pare za školarinu, ipak. Kad je završio srednju u Predgrađu. Sad je u Centru. Na Fakultetu za medije i komunikacije, napredni kurs za novinare, po skraćenom programu, u dva semestra/sedam ispita. A govorili mu mnogi: ne idi! Šta ćeš koj’ kurac? ’Ej, Centar je to! Znaš li ti uopšte kako je u Centru? Nije znao, i hteo je da sazna. Radoznalost, dosada, šta li? Morao je da vidi. Profesor im zahvaljuje što su pratili predavanje. Ovo je poslednje. Želi im uspeh u izradi članaka. Hologram se gasi, profesor nestaje. Crni izvlači čip karticu iz stola. Ustaje. Kolege oko njega čine isto. Reka studenata vuče se ka izlazu iz sale. Većina je iz Centra, Crni se ne druži ni sa kim. Razgovara sa nekoliko njih. Tu i tamo. Ponekad. Ostaju, ipak, na distanci. Došaptavaju se kad ga vide. Evo ga provincijalac, čuo ih je kako šapuću, više puta. Vidi provincijalca. Ta reč mu pulsira u glavi. Od početka semestra. Ne napušta ga, već je oguglao. U državi koja se skupila kao pamučna majica posle pranja, u kojoj je ostalo samo ono što je nekad bio glavni grad, Predgrađe je postalo provincija, eto do čega smo dogurali, nekada smo bili deo jezgra, sada smo samo ivica… Tako je ćale govorio. Ima on te starinske izraze, „pamučna majica“ i slično. Pametan je ćale. 158

Anomalija #1


Zna svašta. Ima takvih i u Predgrađu, koji znaju da su danas neinformisani. Znaju koliko ne znaju. Odsečeni. Zato ga je i pustio u Centar. I evo ga sada na hodniku fakulteta. Dvoumi se. Da odmah piči na net ili da ode u sobu i odspava jedno sat–dva? Stanuje blizu, u studentskom domu. Tri minuta od faksa. Ne odlučuje se ni za prvo, ni za drugo. Crni sedi u Svedoku. Cuga jeftino tamno. Točeno. Razgleda prostor bez dima. U Centru je zabranjeno pušenje na javnim mestima. Za stolovima, uglavnom stariji. Omladina ovde slabo izlazi. Još se nije navikao na to. U Predgrađu je drukčije, tamo je po kafanama upoznavao vršnjake. Družili su se. Ćale kaže da to nije kao što je nekad bilo, ali njima je dobro. Pijuckali su jednom– dvaput nedeljno. Tada bi upoznavali devojke. Odvlačili ih u krevet. Veze uglavnom ne bi preživele vikend, ali bi se makar ispraznili… Crni bi i sada da se isprazni. Ali na fakultetu nema društvo. Ne poznaje nijednu žensku. Zapazio je Lanu. Tamnosmeđa kosa, uzano lice, aristokratska lepota, odlično dupe. Ali iz Centra je. Da li bi izašla sa provincijalcem? Treba da priđe, da proveri. Nemaš muda — prebacuje sebi. Ali i to ima prednosti: Posvetio se učenju. Devet sati dnevno uz holo–knjige. Kad nema predavanja, i više. Zanimljiva stvar, te holo–knjige. Kad se navikneš, mnogo su bolje od papirnih, koje još koriste u Predgrađu. Čita četiri–pet tomova nedeljno. Nema sve veze sa novinarstvom, ali mora i te ispite da položi. Najviše ga zanimaju stručni predmeti. Razmišlja o tehnikama iz holo–knjiga. Ćale mu je drukčije pričao. Zaviruje redovno i u staru literaturu. Dao mu matori kad je pošao. Video je neke cake tamo, pokušaće da ih primeni. Na primer — anketa. Profesori to nisu ni pomenuli. Ne upražnjava se, godinama, ali Crni će da proba. Rezultati ankete uz članak. Biće zanimljivo, uneće živost u građu. Proširiti sliku. Mišljenja običnih ljudi, sugrađana. Razmišlja o članku, ispija elan iz krigle. Do dna. Gura platnu karticu u sto, čeka da mu skine trideset kredita. Polazi na faks. Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

159


*** Zgrada Fakulteta za medije i komunikacije jedna je od najviših u okruženju, kosih staklenih zidova koji sa tlom sklapaju ugao od četrdeset pet stepeni. Do ulaza se stiže pošto se prođe između dva obla, sjajna, čelična stuba, koji se uzdižu sve dok se ne stope sa limenom pločom na vrhu, ispod koje lebdi holo–simulacija grba Univerziteta. Crni ulazi. U net centru je i rovari po mreži, traži podatke. Pokušava da osmisli pitanja za sagovornike. I za anketu. Zapisuje ih u rokovnik. Nove stranice, nove informacije. Mora da uđe duboko u temu. Razmišlja o pravcima istrage. Možda je nešto zaboravio… Prolaze sati. Odvaja pogled sa monitora, odmara oči. Pogleda devojku pored sebe. Kuca poruke, na nekom od onih sajtova. Seksualno dopisivanje, virtuelne stimulacije, tamo–vamo. Dogovara neki seks, verovatno. Virtuelni. Odgovori izviru brzo pošto pošalje poruku, i ona ponovo prione na tastaturu. Crni se ne trudi da pročita. Vidi još četvoricu kolega na takvim adresama, u redu ispred. Neke kablovi vezuju sa mašinom. Ali sve je to prevara. Čuo je tu priču. Tamo nema ljudi. Dopisuju se sa virtuelnim osobama. Sajtovi su postali svojevoljni, van kontrole. Proizvode virtuelne ličnosti. Sa njima se ljudi sreću na mreži. Sa softverima. Virtuelni seks sa softverima. Kako pristaju na to? I kako mogu da ubadaju te igle u polne organe? Vezuju se tom spravom za mašinu. Bluud042 — tako se zove najnovija verzija. Dve nalepnice za slepoočnice i igle za polni organ. Tri tanke igle, kada se zabodu u meso, savijaju se dok se ne spoje, i onda se nadražaji šire iz erogenih zona, celim nervnim sistemom. Kažu: doveli ga do savršenstva, kablovi su sada od ljudske kože, mešavina organske i neorganske materije, prenose signale bolje nego sve prethodne verzije. Fali mu žensko, žestoko, baš. Misli na Lanu. Voli da je zamišlja dok se odmara. Tako se lakše opusti. Još je bolje kada je posmatra. Lana danas nije u net centru. Dolazila je prethodnih 160

Anomalija #1


dana, juče ju je zapazio — čak je sedela blizu njega — ali sada je nema. Nastavlja da radi… Lana otvara laptop. Pritiska dugme i ekran oživi. Pojavljuje se logo proizvođača, poznata melodija. Lana kucne prstima po stolu. Laptop su joj doneli jutros. Dve nedelje je čekala. Najzad ne mora više da sedi u net centru. Sada će da surfuje ovde, među ružičastim zidovima svoje sobe, kad god poželi, i koliko bude htela. I moći će da radi sve što joj se prohte. U net centru je posećivala samo sajtove koji su joj bili potrebni za fakultet. Stidela se da ide na one omiljene. Jeste da svi to rade, ali… Sada će se tamo vratiti. Konektuje se, ukucava korisničko ime: Lejdi L. Uloguje se. Ukucava šifru. Tri poruke u inboksu. Pošiljaoci: Vlad i dva puta Hiro. Ne zameraju joj, nada se, što im dosad nije odgovorila. Crni je na ulici, Glavnoj, strogi centar Centra. Osvrće se na širokom pločniku, oko njega su izlozi butika, parfimerija, restorana brze hrane, raznovrsnih prodavnica. Svetleće reklame. Među njima — reklama za one igle. Bluud042. Posmatra je koji tren. Golo žensko telo i kablovi koji se uvijaju pored, sa tri tanke igle na vrhu. Gleda neko vreme, pa se okrene. Sprema se, prilazi prolazniku. Sredovečni muškarac u sivom, kožnom kaputu. Uključuje diktafon. „Gospodine, da li biste da učestvujete u anke…“ Ovaj se i ne osvrne. Crni hoda dalje. „Gospođo, hoćete li da odgovorite na jedno pitanje?“ Ne primećuje ga. Presreće mladića: „Izvini“. Staje i pogleda ga. Pomalo uplašeno, čini se Crnom. „Hoćeš li da učestvuješ u anketi?“ „U čemu?“ „U anketi.“ „Šta je to?“ „Jedno malo istraživanje, za novinski članak. Treba da odgovoriš na kratko pitanje.“ Mladić klimne glavom i Crni mu postavlja. „Ne znam“, odgovara. „Ne znam ništa o tome.“ Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

161


„Hvala svejedno…“ Crni nastavlja. Još nekoliko prolaznika ga izbegava. Neki samo nešto promrmljaju, neki prođu pored njega, kao da ga ne vide. Možda ga stvarno ne vide. Nije siguran, oči su im skrivene iza crnih naočara. Mnogi nose slušalice na ušima, nema ni svrhe da im prilazi. Niko ne želi da priča. Crni ne shvata. Da li su uplašeni? Ili samo neljubazni? Ljudi u Predgrađu nisu ovakvi. Pokušava kod staraca, sredovečnih, mladića, devojaka… Nekolicina stane i sasluša. Uglavnom nemaju mišljenje. Najviše mu je žao što ne zastane nijedna devojka. Dobija dva upotrebljiva odgovora. Vlad je uobičajeno raspilavljen i tugaljiv, ali Hiro ju je opet zagrejao. Čita poruku od pre osam dana, i toplina joj se razliva donjim delom stomaka. Opis njegove virtuelne avanture sa nekom crnkinjom. Tri dana kasnije, pitao ju je što se ne javlja. Lana sada žuri da mu odgovori. Žali što je ovoliko čekao. Izvinjava se. Objašnjava da kompjuter nije radio, prelazi na ono glavno. Hoće li uzbuditi Hira kao on nju, ili makar upola toliko? Želi daleko da ode sa njim, kao nekada sa Ralfom. Čini joj se da ne uspeva, dok joj u glavi iskrsavaju njegove reči… … pocepana haljina… … gaćice… … čvrste grudi… … glatki stomak… … kolena… … koža, mekana, topla… … tamna… … nauljene butine… … procep… … vlaga… … … ti… … Lejdi L… … želiš li i ti…

162

Anomalija #1


*** Nije ni osetio da je stigao do kraja ulice, i sada pred sobom vidi Centralni park. Ulazi u njega. Mogao bi malo da se odmori. Da sedne i pusti misli da odlutaju. Traži slobodnu klupu. Sve su zauzete. Sede i nešto čvakaju na laptopovima. Ili su nabili slušalice u uši, pa se ljuljaju napred–nazad. Vidi jednu crvenokosu, kovrdžavu. Dobre butke, prekrštene, utegnute u tamnoplave pantalone. Sandale joj otkrivaju deo stopala, boja kože mu zaigra u oku. Gleda joj grudi. Lice. Seda pored nje. „Izvini, hoćeš li da učestvuješ u anketi?“ Kaže da nije sigurna, ali pristaje, daje odgovor. Ne naročito pametan. Gleda nekud pred sebe. Izbegava pogled Crnog. Isključi diktafon i kaže: „Odlično si odgovorila. Jedan od najboljih odgovora koje sam dobio… Stvarno“. Devojka klimne. „Ja sam Crni“, pruža ruku. Ona mu polako pruži svoju. Pogleda ga na sekund, jedva. Onda ponovo zuri napred. Stisak joj mlitav. „Sanela“, kaže. „Pa, dobro, Sanela, mogli bismo nekad ovako da popričamo ali nezvanično, bez diktafona“, smeši se. „Vidim, zanima te ova tematika kojom se ja bavim.“ „Onako…“ „Šta kažeš, da prodiskutujemo nekad još malo, a?“ „Koji mesindžer koristiš?“ „Mesindžer? Nijedan. Nemam svoj kompjuter, na net idem samo na faksu.“ Ona ćuti. „Mislio sam da se vidimo uživo. Šta kažeš? Ne kaže ništa. „Ostaviću ti moj broj pa se javi.“ Vadi iz unutrašnjeg džepa rokovnik. Zapisuje cifre, otcepi papir. Onda ustane. Pozdravi se i odlazi ka Glavnoj. Razmišlja: ništa od ankete.

Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

163


*** Crni leži u sobi. Zuri u tavanicu. Prostorija je skučena, svega nekoliko kvadrata. Tu su krevet, radni sto i mini hladnjak. Polutama. Jedna neonka je pregorela. Prevrće se na stranu. Federi škripe. Neko vreme ostaje u tom položaju, zatvorenih očiju. Onda ustaje i seda za sto. Uzima diktafon. Posmatra ga neko vreme, pa izvuče ladicu i ubaci ga. Otvara rokovnik. Zapisuje novi koncept. Bez ankete. Trebalo bi da juri sagovornike, ali mu se ne ide u net centar. Sutra će. Bdi celu noć. Čeka da se Hiro javi, ali ništa ne stiže u inboks. Nije se valjda naljutio. Uloguje se na hot virtuo. Prikači kabl na laptop, i svlači gaćice. Lista amaterske simulacije. Nalazi jednu u javnom veceu. Klikne na nju. Lepi dva kabla na slepoočnice, nestrpljivo, a u klitoris ubada igle. Rupice već formirane, otvrdle, anestetik joj ne treba. Oseća kako se savijaju u mesu, oseća toplotu. Nabreklina raste, pulsira… Nervni sistem guta nadražaje… Anketa je neuspela; sagovornici pristaju da komuniciraju jedino mejlovima; Lana ni danas nije u net centru; a ni Sanela se ne javlja. Nije se ni nadao ovom poslednjem. Možda tek potajno. U snu. Bio je ukrućen kad se probudio, ali snova se ne seća. Crni je u net centru i razmišlja o sagovornicima. Trebalo je to da očekujem. Danas se sve to radi preko neta. Ko ima strpljenja da se nalazi sa nekim, u određeno vreme, na određenom mestu, da se rukuje, sluša pitanja, daje izjave, troši energiju na izgovaranje reči, rečenica… Crni kuca pitanja. Šalje mejlove. Na pet adresa. Čeka. Otvara pa zatvara inboks. Čeka. Otvara. Zatvara… 164

Anomalija #1


Izlazi na hodnik, šeta napred–nazad. Predvečerje, nema nikoga. Sva predavanja bila su ujutru. Zamišlja Lanu pod svetlom neonki. Sedi na oklopu radijatora. Spušta se do hola. Neko vreme kruži oko stuba na sredini. Razobličeni odraz u zaobljenom limu. U ćošku hola, kraj prozora, primeti kolegu sa kojim je dva–tri puta pričao. Zuri nekud, na ulicu. Visok momak, mršav, crnokos. Bledog lica, s velikim tamnim podočnjacima. Crni se dvoumi neko vreme. Na kraju mu prilazi. „Pozdrav“, više promrmlja. Visoki ga pogleda, krajičkom oka. Ali kao da je klimnuo, jedva primetno. Video je Crni. „Ovaj… nešto sam se pitao…“ Visoki ne daje znake da je čuo. „Idete na ove sajtove. Virtuelni seks, i tako to… Ali znate da tamo nema pravih ljudi. Sve je lažno. Zašto to radite, kad znate da je sve lažno?“ Uglovi usana mu se krive u smešak. Okreće se ka Crnom, posle pauze: „Nije valjda da ne znaš?“ „Šta ne znam?“ „Za šifru. Stvarno si pogubljen.“ „Kakvu šifru?“ „Napravljena je šifra, sa kojom možemo da eskiviramo ljude–softvere. Kad je ukucaš, ulaziš na zaštićeni deo mreže. Tu su samo ljudi.“ „Znaš li šifru?“ Crni pita, ne razmišlja. „Svi to znaju, čoveče.“ Prođe još koji trenutak. „Zapiši“, kaže visoki. Crni vadi mobilni, ne razmišlja. Otvara folder za beleške. Visoki diktira. RPxxxFRPfnsx0004 „Ukucaj dok si na sajtu“, kaže, pa krene ka izlazu. Crni bi da mu zahvali, ali mu reči ostaju u grlu. Zaglavljene. Posmatra priliku kako prolazi kraj oblog stuba. A onda se na tren pita: Što sam uopšte zapisao šifru? Vraća se u net centar. Još nema odgovora. Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

165


Golotinja na drugim monitorima. Stvarno bi trebalo da se ispraznim. Odlazi na hot virtuo, gleda nekoliko simulacija. Surfuje dalje. Da li da upotrebi šifru? Doduše, nema kablove, ali… Možda ih i nabavi… Ulazi na lajvprog. Crna podloga, na njoj golotinja. Kraj ivica reklame. Najnoviji uređaji za uživanje. Reklama za Bluud042 — raširene noge, igle zabodene u klitoris, koji pulsira crveno. Crvenilo se širi dalje, preko stomaka, niz butine. Od igala u klitorisu, pa naviše, vijuga organsko/neorganski kabl. Ispod te slike — istovetna, samo glavić umesto klitorisa. Kreira šifru, registruje se kao Blek. Ukucava broj tekućeg, još nekoliko podataka. Vidi obaveštenje — svaka poruka četrdeset kredita. Mnogo. Na sredini ekrana pojavljuju se avatari. Ljudi softveri. Neko vreme razgleda ponudu. Onda ukuca: RPxxxFRPfnsx0004, stisne enter. Ekran se menja. Otvara se novi prozor, drugačiji. Interesovanja: tin, milf, lezbo, gej, grup, sado–mazo, oral, anal, fetiš, transeksual… Bira tin. Dvadesetak avatara na ekranu. Fotografije su privlačne. Jesu li stvarno prave? Nela — Sandra — Ejndžel — Vidra — Sani — Maki — Lav — Lejdi L — Viki — Madona… Većina traži da im se uplati sto ili dvesta kredita. Pa tek onda dopisivanje. Zar misle da je neko budala? Pogled mu zastaje na avataru Lejdi L. Nije fotografija — crtež. Devojka gola do pojasa. Sviđa mu se, i ne razmišlja mnogo. Klikne na Lejdi L — send mesidž. Kuca… Hiro još ne odgovara. Ipak će se javiti Vladu. Jeste nezanimljiv, ali za sada je jedan od dvojice sa kojima ima bilo kakav kontakt na lajvprogu. Maks, 166

Anomalija #1


Borkes i Sendmen ne javljaju se već dva–tri meseca. Čak ni Ralf. Lana ne voli prva da pošalje poruku. Uvek čeka da neko drugi počne. Izvinjava se Vladu. Kompjuter joj nije radio. Uzbudila ju je njegova prethodna poruka — laže. Svaka otkucana rečenica govori joj isto. Odgovaraš mu na silu, ne želiš ga. Ipak: klikne na send. Uzdahne i skrene pogled sa laptopa. Zuri kroz prozor. Nije ni primetila da je u sobi mrak. Dan se izmakao, već je 19:03, vidi u uglu ekrana. Ustaje i prolazi kroz prazan stan, do vecea. Roditelji danas dolaze kasnije. Idu na teren posle posla. Valjda — nije sasvim sigurna koji je dan. Vraća se u sobu i pomeri džojstik. Skrinsejver nestaje. Prozor sa lajvprogom još je otvoren, i Lana vidi da je stigla poruka. Zar je Vlad toliko brz? Ne — u pitanju je neki Blek. Klikne na pročitaj i kreće kroz tekst… Napušta lajvprog, i odlazi u mejl inboks. Još niko nije odgovorio. Uzdahne. Neko vreme zuri u listu starih, već otvaranih mejlova. Onda zvekne bučno eskejp. Na ekranu je ponovo grb fakulteta. Zavaljuje se u naslon, i ne pomera se. Kolege se dopisuju, ili su se povezali sa mašinama, stimulišu se. Idioti, pomisli Crni. Ustaje zaškripavši stolicom, nenamerno. Niko se ne osvrne. Izvlači se iz svog reda, polazi ka izlazu. Ne namerava da se vrati. Danas više ne. Lana čita Blekovu poruku nekoliko puta. Nije sigurna zbog čega. Neka vrsta erotskog pozdrava, bruji joj u mozgu. Taj Blek, kao da je pomalo besan. Nekako divalj. Ali osetljiv. Uglavnom, drugačiji od prethodnih. Ne otkriva mnogo o sebi, nije joj ni kredit uplatio. Kaže: student, stanuje u Centru… Vešt je sa rečima. Lana odlučuje da mu odgovori. Ulazi u sobu. Nije naročito kasno — 19:27 — ali ništa mu se ne čita. Ipak, valjalo bi. Odmoriću se samo malo, pa onda… Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

167


Leže na leđa, u mraku — nije uključio sijalicu. Gleda trouglove i romboide svetlosti koje ulica baca na tavanicu. Vreme curka. Oči se sklapaju. Trebalo bi da ustanem, da pročitam nešto… San mu ne dopušta. Brz, čvrst, dubok. Bezbedan. Budi se u zoru. Spavao u odelu, vidi. Spušta noge sa kreveta, gleda izgužvanu majicu. Malo je izgladi šakama. Vadi mobilni iz džepa — 07:12. Sedi. Oseća umor, udovi su mu teški, mlitavi. Hteo bi da ustane. Ne da mu se. Misli na fakultet. Net centar se otvara u deset. Leže. U polusnu, još neko vreme. Ustaje i seda za radni sto. Lista jednu od knjiga stare literature. Jednu od onih koje mu je ćale dao. Nema to veze s vezom. Svi ovi primeri. Sve je to prošlost. Treba samo nove da čita. Pogled mu je mrzovoljan, izmaglica pritiska prozor. Razmišlja: Sanela se neće javiti. Čim nije juče, ceo dan… Možda se ipak predomisli? Danas? Teško… Okreće listove, ali ne čita. U net centru je, seda za kompjuter. Još nije gužva. Tek polovina je zauzeta. Otvara inboks i vidi tri mejla. Dva od sagovornika, jedan obaveštenje sa lajvproga: imate poruku. Prvo čita odgovore za članak. Kratki, suvi, upeglani… Nema krvi, nema znoja, nema… … Šta je ono još tražio… onaj… kako se zvaše? A delovalo je da tu ima priče. Žive i snažne priče. Ima, ali je ovi odgovori izbegavaju. Zuri u ekran. Bolje da je prazan. Još četvoro treba da odgovore. Na šta će to da liči? Uostalom, čitao je novine. Svakog dana otkako je došao u Centar. Nema tamo ničega. To su pamfleti. Šta je uopšte očekivao? Vraća se u inboks, pa prati link ka lajvprogu. Lejd L mu je odgovorila. Mršti se. Šta sam uopšte tražio ovde? 168

Anomalija #1


Čita. Sranje. Sve je to sranje. Lana je iznenađena. Sedi na krevetu, zuri u laptop. Ne može da poveruje: Blek hoće odmah da se upoznaju. Da se sretnu uživo. Ovo joj se nikada nije dogodilo. Kaže da neće da se dopisuje „naslepo“. Sviđa mu se avatar, ali hoće da vidi kako Lejdi zaista izgleda. Ne traži čak ni da mu pošalje fotografiju, ili da se vide pomoću veb kamere — odmah bi da se nađu na Centralnom trgu i upoznaju. Kako to odjednom? Niko dosad to nije tražio. Najdalje je otišla sa Ralfom. Ušla je sa njim u prajvat videorum, skidala se i masturbirala za njega pred veb kamerom. Posle je gledala njega sa prostitutkom… Ali to se dogodilo posle četiri meseca dopisivanja. A Blek bi hteo… Hm. Ipak, Lana ne zatvara poruku. Čita iznova te rečenice. Oštre su, jake. Zarivaju se duboko pod kožu. Ne sviđa joj se to. Uzima džojstik, isključuje lajvprog i izvali se na leđa. Razmišlja, i dalje: Možda bi trebalo da se javi? Da se stvarno nađe sa Blekom? Dugo nije imala momka. Još od srednje. Gotovo da je i zaboravila kako to izgleda. Ali, opet… Crni se vraća sa ručka. U stomaku mu se mulja smeša brze hrane. Između zuba ostaci obroka. Ulazi u fakultet i upućuje se ka net–centru. Sigurno je pun, misli dok ga pokretne stepenice nose naviše. Ulazi i shvata da je u pravu. Mora da sačeka. Stoji čitavih pola sata. Vidi najzad da kolega blizu izlaza ustaje. Crni zauzima njegovo mesto. Ulazi u inboks. Unutra su dva mejla sa odgovorima. Čita. Ne odskaču mnogo od prvih koje je dobio. Floskule, samo floskule. Prazne, nezanimljive, nimalo pametne. Jesu li to uopšte Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

169


ljudi do kojih je pokušao da dođe? Ili imaju nekog ko se za njih bakće ovim glupostima. I taj neko — da li je to uopšte čovek? Crni se smeška. A da ih ipak potražim uživo? Pa da stvarno postanu sagovornici. Ali kako? Ne znam kuda se kreću. A i članak mora da se pošalje najkasnije prekosutra. Šta mogu? Šta bi ćale uradio? Vratio bi se u Predgrađe. U njegovo vreme bilo je drugo. Crni zuri u tastaturu. Svetlost koja mu prekriva lice preživi slabašan titraj. Crni ga ne primećuje. Tek kada podigne glavu vidi da je stigao novi mejl. Poruka na lajvprogu. Lejdi L. Hoće da se nađu. Opa! Leži na krevetu i diše duboko, obrće se i pokušava da zaspi. Još ne veruje da je to otkucala. Baca pogled ka sklopljenom laptopu. Ustaje i hoda do prozora, zuri u veče. Ponovo magla. Nikakav to članak neće biti. Ni za šta to nije. I ne mogu to da promenim, ne vredi… Crni hoda ka domu. Stiže do ulaza, penje se stepenicama. Tik pred staklenim vratima staje. Uzdahne i okreće se. Vraća se na ulicu, pešači dalje. Pogled mu se vuče po pločniku ispred sporih stopala. Kvadratni blokovi po kojima gazi čisti su. Neokrnjeni. Nisu upljuvani i neravni kao u Predgrađu. Ne zna kuda ide. Ne vidi prolaznike. Prati neke spore taktove iz droba. Prođe dosta vremena dok se ne osvrne. Zatiče sebe u uskoj ulici. Poznata mu je, ali ne zna tačno gde je. Treba mu neko vreme da se seti. Onda krene nazad ka domu. Uostalom, nisam ja kriv. Svi će uraditi ovako. Danas se tako radi. Sada gleda kuda ide, posmatra ulicu, prolaznike, građevine… Vidi golu devojku na bilbordu. Reklama za Bluud042. Organsko/ neorganski kablovi se uvijaju, sa tri igle na vrhu, a golo telo je pored. 170

Anomalija #1


Lejdi L. Kako li, zapravo, izgleda? Crtež je dobar, a ona? Zamišlja njene obline. Ne treba da se zanosim previše, šta ako ne liči ni na šta? Šta ako je gabor? Videćemo sutra. Na Centralnom trgu! Desetak minuta kasnije, Crni stiže u sobu i leže. Tone u san. Lana se budi, i najpre pomisli: Centralni trg. Gleda na sat — rana zora. Okreće se na drugu stranu, želi još da spava. I razmišlja: ne znam, ne znam, ne znam… Da li da idem? Ko zna ko je to? A opet… Zaranja obraz i pola nosa u jastuk, prebacuje pokrivač do jagodice. Guta je pospana toplota. Crni iskače iz kreveta kao oparen. Uspavao se — već je pola jedanaest. Oblači se navrat–nanos. Izlazi iz sobe. Nerviraju ga pokretne stepenice. Previše su spore. Preskače stepenike. Tu i tamo, zaobiđe nekog studenta. Izlazi iz doma. Žuri niz ulicu, ka fakultetu. Kada stigne u net centar, već je pun. Znao sam! Eto ti, kad ne možeš da ustaneš! Ali kako nije čuo budilnik, pita se. Je li zvonio uopšte? Čeka. Prođe skoro sat i po dok ne dobije mesto. Otvara inboks. Odgovorili su i ostali. Podjednako bledunjavo. Zbog ovoga sam žurio? Ali, već je naviknut. Samo se smejulji. Otvara program za obradu teksta. Kopi–pejstuje delove izjava. Još malo ih skraćuje. Menja red reči u rečenicama. Dopisuje uvod, prošara tekst dodatnim pojašnjenjima. Sve je gotovo za četrdesetak minuta. Crni sedi i zuri u članak. Eto ga. Bez dubine, bez diskusije, članak bez članka. Ali zna — dobiće devet, možda čak i deset…

Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

171


*** Još malo pa će sedam i Lana bi trebalo da se spremi. Ali još je u pidžami. Ceo dan nosi pidžamu. To često radi kada ne ide na fakultet. Sedi i piše članak. Treba još da dovrši poslednji deo, u kojem se iznose neki zaključci. Je l’ nešto zaključila? Teško pitanje. Najzad, otkuca brzo jedan pasus i zatvara fajl. Pa, nek mi smanji ocenu ako hoće. Ustaje i kruži po sobi. Ne gleda sat jer zna: morala bi uskoro da pođe. Ali Lani se ne ide. U stvari, ide joj se. Ali joj se i ne ide. Nije sigurna. Sedi neko vreme na krevetu. Onda se izvali i leži na boku, zuri u zid. Diže se i ponovo šeta. Pomera džojstik, skrinsejver se uklanja. Sati je 19:15. Zakasnila je. Uzdahne i priđe prozoru. Crni čeka. Centralni trg, prolaznici, ima raznih. Posmatra ih i seća se prethodne posete centru Centra. Kad je pravio anketu. Pokušavao, bolje reći. Ljudi su zagnjureni u misli. Ili bar tako izgledaju. I oni koji ne idu sami retko pričaju. Crni se kratko usredsredi na svakoga. Naizmenično gleda njih i visoki digitalni sat na sredini trga. Lejdi kasni. Ili neće doći. Crni ne zna ni kakvu devojku očekuje. Opisao je kako izgleda, ona nije. Prepoznaće ga. Lana je pred laptopom. Uloguje se, ukucava šifru. U uglu iskače obaveštenje — ima nove poruke, ali Lana ne ulazi u inboks. Mora da proba nešto novo. Otvara meni i bira lezbo. Čini svoj profil pristupačan i članovima te grupe. Za početak. Crni oseća na licu mešavinu osmeha, grča gađenja i autistične odsutnosti. Veliki digitalni sat: 20.37. Više je nego jasno. Ipak, Crni i dalje stoji, okružen strogim centrom Centra 172

Anomalija #1


— oštrim koracima prolaznika; glatkim, čistim pločnikom; renoviranim i uglačanim fasadama. Voleo bi da u glavi nema ničega. Prva poruka već stiže. Neka Sanella. Lani nešto zadrhti u stomaku. Čita i crpi iz tih redova nekakav prekršaj, prijatnost, svežinu. Zašto ovo nije ranije uradila? Odmah će da odgovori. Spojiće se sa Sanellom, ovde. Što je uopšte pomislila da ide na trg? Ovde će biti sa Sanellom, i biće im dobro. Naslađuje se rečima koje kuca. Sanella će je voleti, Lejdi Lana unapred oseća… Crni luta ulicama Centra. Štrca naokolo nevidljivi prezir, kupa prolaznike, zgrade, vozila, kioske i vazduh. Prohladni vazduh u kojem sve to pliva. Zamišlja: Um mu curi iz glave, i rastače se naokolo kroz smrdljive gasove. Čestice razuma nisu više sjedinjene. Usamljene su, sada im je lakše. Lebde besciljno ili se lepe za neku tvrdu površ, koja ih nekuda nosi. Brzo i lako… Umoran je. Koraci su mu kruti, teški. Ipak, dovode ga u Glavnu, pred onu radnju. I sada posmatra svetleću reklamu. Golo telo i Bluud042. Prilazi. Na dva koraka od reklame zastane, stoji još neko vreme, zagledan u tri tanke igle na vrhu. A onda ponovo korakne. Vrata prodavnice se otvaraju.

Filip Rogović: „Crni iz Predgrađa“

173


174

Anomalija #1


JAHAČI LAVINA Pavle Zelić

ilustrovao Siniša Banović

Pavle Zelić (1979) je farmaceut, ali alhemijsko umeće ispoljava u pisanju priča (zbirka Poslednja velika avantura, brojna učešća u zbirkama, antologijama i časopisima u zemlji i okruženju, scenario za strip Družina Dardaneli). Priredio je antologiju priča erotske fantastike Ugriz strasti, i aktivno radi na promociji naslova domaće fantastičke i strip scene. Uskoro će mu izaći iz štampe roman prvenac.

Punjenja eksplodiraju pre nego što je planirano. Mika stiže samo da vikne nešto Mili, nešto što se utapa u pucanju leda i snežne kore. Možda kaže „volim te“, možda „drži se“. Kakogod, pružena ruka je dovoljna i jasna. I pre nego što masa snega popusti pod njihovim nogama, oni skaču, držeći se čvrsto, šaka u šaci, i nestaju u oblaku koji pravi lavina. Uspevaju da ostanu zajedno tek sekundu–dve, jer je sila prevelika i razdvaja ih, razbacuje kao čestice prašine, kao pahuljice, i svako se bori za sebe, da ostane na površini, da ga rotirajući vrtlog ne povuče na dno, ka stenju koje mrvi i drobi. Mika izranja, uspeva da kroz vizir ugleda tamu noći naspram uzburkane beline i opet je u kovitlacu, udaraju ga tvrđi komadi, kamenje, granje i oštar led, gnječe i grebu odelo od kevlara i ostavljaju bezbrojne bubotke koji će boleti, ali kasnije. Nalet, ne adrenalina, već čiste životne sile sada je prejak, Mika ne oseća ništa sem potrebe, borbe celog bića da bude. Da preživi. Mlati rukama, kao da pliva, grabi ka negde, gore, i izbija opet na površinu. Tamo su zvezde i mesec i mirno i ravnodušno nebo, i tiha zujalica koja snima sve. Pavle Zelić: „Jahači lavina“

175


Mika širi ruke i ploče od tankog pleksiglasa čvršćeg od čelika automatski mu iskaču iz odela, naizgled niotkuda. Sklapaju se u ultratanku zakrivljenu dasku na kojoj uspeva da surfuje nakratko, na mirnijem naletu. Urla u komunikator, „gledajte, gledajte me!“ neposredno pre nego što daska pukne i on ponovo utone u mrak i haos. Možda nastavlja da urla, a možda se ćutke, samo škrgućući zubima, bije protiv jedne od najjačih demonstracija moći prirode, tek, desetinke prolaze, a senzori vrište crveno u šumi stoletnih debala kroz koju se valja sada nepregledna i neprebrojna količina čvrste materije i nešto organske, ljudske. Borovi, ili jele, ko će se sad setiti terenskog izveštaja, odolevaju, i svako stablo je novi rizik za pretvaranje u kašu koja će ostati u neprobojnoj i nepromočivoj kesici odela, dok je neko ne pokupi i sahrani. Miki se neočekivano mnogo stvari trenutno vrti kroz glavu. Osećaj da vam čitav život prolazi pred očima nešto je što je iskusio više puta nego što bi trebalo i može da kanališe te misli sada, može da misli koliko voli Mili, koliko je luda, najluđa od svih, i koliko je malo potrebno da se sve to završi, da se nije malopre cimnuo levo i izbegao usamljenog diva šume. Može da misli i da je ovo dosta, da je ovo poslednji put, da su im vlast ili smrt sve bliže i da već hitaju, tumbaju se 180 na sat usred 40.000 tona ka kraju, ka konačnom belom i mirnom svetlu ili još mirnijoj tami iza rešetaka. Misli kako će joj to reći, jednom, kada bude trenutak. Ne sada svakako. I onda, iznenada kako je i počelo, zaustavlja se, a trzaj je toliko jak da Mika umalo ne pregrize jezik koji mu je sve vreme landarao iz poluotvorenih usta. I odmah mu slušalice zagluši kakofonija usklika i čestitki ostatka ekipe koja na bezbednoj udaljenosti prati, snima i koordiniše akciju. Sve nije trajalo ni koliko da izgori šibica (ko još koristi šibice?), a Mika se oseća kao ta šibica, skvrčeno i crno, isisan od svake energije. Samo želi da ostane u malom prostoru koji je ispunio sopstvenim telom, negde usred brda nanetog snega. Da ostane i bude tu malo, duže, zauvek. Ipak, ne dozvoljavaju mu, nečiji glas mu govori, mirno ali bez opcije da ne posluša, da gura sneg oko sebe dok se nije slegao, 176

Anomalija #1


da mu odelo i svi mogući gedžeti ne vrede ništa ako ne oslobodi prostora za širenje pluća u par sekundi koliko ima na raspolaganju. I zato Mika gura, duboko udiše i širi pluća, a zvuk tona i tona snega koje se slažu oko i nad njim je opipljiv, kao da je u pesnici džina koja se polako ali sigurno skuplja da ga zdrobi. I taman kada ne može više, pritisak prestaje i konačno može da izdahne, i pritom malo povrati u kacigu. Ta ista bljuvotina mu se vrati u lice, te zna da je, povrh svega, još i okrenut naopačke. „Hvala Mili, trebalo mi je to“, uspe da izusti, da bi odmah pomislio kako je ona sopstveni redosled radnji koje obezbeđuju preživljavanje posle lavine ugrozila da bi njemu pomogla. I krivica je još veća, ali kasno je sada. A uostalom, zar nije odlučio da joj kaže, večeras, samo malo kasnije. Sada, može da razazna i glasove Džoa, Džima i Džejmsa, trojice genijalnih štrebera–inovatora koji su učinili mogućim surfovanje na lavinama, kako sada jedan po jedan čestitaju njima i sebi i međusobno, na najboljoj, najluđoj i najopasnijoj lavini koju su do tada savladali, kako ga obaveštavaju da je direktni prenos na netu pratilo preko trideset miliona korisnika, kako se izvinjavaju što su ploče za surf pukle pukle, jer je nešto i nešto zbog nečega… i kako je eksploziv opalio preuranjeno jer… i Mika ih već prekida: „Džejevi, a kako bi bilo da me izvadite odavde?“ Mrze kad ih tako zove. I zna da vide kako se kezi dok oni grabe svoju basnoslovnu opremu i izlaze na hladnoću, da bi ih iskopali. Lopatama. Titanijumskim, haj–tek, ali ipak lopatama. Ostaje samo da se opusti i diše mirno. Da ne razmišlja o tome da li je respirator koji usisava kiseonik iz rastresitog snega okej, da li je ispod dva ili deset metara snega, da li su lokatori i analogni risiveri dovoljno precizni i, pre svega, gde je Mila. Zamišlja da je tu negde, nadomak njega. Skoro da poželi da kopa dalje, da je dodirne, da je oseti ovde, gde su samo ona i on, gde su uvek bili samo ona i on. Kao da mu čita misli, Mila došapne u bubicu u njegovom uhu: „Da li si se napalio? Znaš da ja jesam…“ Zna da je i on, i bolna erekcija koje je upravo postao svestan boli još više jer mora da čeka… Duže nego što želi i sme da prizna čak i samom sebi. Pavle Zelić: „Jahači lavina“

177


„Nemoj sada molim te… Mislim da su mi muda overila bar tri bora.“ „Ooooo, mukica moja. Da ljubim da prođe? I nisu borovi nego smrče.“ „Ma, znao sam to. Gde si?“ „Upravo me iskopavaju. Nisam duboko. Kod tebe smo za minut.“ „Jedva čekam.“ Glas mu je miran, a ipak, brada mu se trese i suze same počinju da teku. Sada, kada ga niko više ne gleda, sada sme. I nadalje samo sluša. Sluša kako se Mili raduje Džejevima, i kako ih požuruje da krenu ka njemu. Čuje i nešto drugo, nešto što im se privlači. Čuje jer to i očekuje. Terenska vozila i trome helikoptere koji dolaze. Sve do sada strateški raspoređene, među gustim smrčama. Tamo gde je znao da ih Džejevi neće naći. Približavaju im se, okružuju ih i prava akcija počinje. Pale reflektore koje ne vidi, repetiraju oružje i nišane u njegove prijatelje, u njegovu ljubav. Nada se, moli se da neće napraviti neku glupost. Naravno, prave je. Pravi je ona. Mili se baca, verovatno, udara nekog, sigurno, i rafal zapara statiku. Mika se ugrize za usnu, jer usledi tišina, strašnija od svih lavina sveta. Tada zapovedni ton pojačan megafonom preuzima kontrolu. Kaže: „Gospođice. Ostavite to oružje. Neko će se povrediti“. „Ne. Mika je tamo, moramo ga iskopati!“ „Neću više ponavljati. SPUSTITE JEBENO ORUŽJE!“ Urlik para uši i slušalice. Prvi put da čuje Komandira kako gubi strpljenje. Mika se nije nikada usudio da ga izaziva, ni u mislima. Molim te, Mili, molim te… pusti to… Ne sme ni da izgovori naglas. Neko je opauči, lepo čuje kako joj puca kaciga. I tada čuje nešto što nikada nije mislio da će čuti. „Molim vas…. Molim… Mika je tamo negde, molim vas… iskopajte ga… nemojte ga ostaviti, jedino mi znamo gde je…“ Njegovu ludaču, najzajebaniju ribu na planeti. Kako moli. I ne može ništa da učini, i poslednje što čuje je zveckanje lisica koje joj stavljaju dok ona nastavlja, sve dok joj se reči ne izgube u hroptavim jecajima. Zveckanje… 178

Anomalija #1


*** Mika se budi naglo. Ostaci sna/sećanja dovoljno su jaki da ne može da poveže gde je zaista. Potreban mu je trenutak, i više, da shvati da je u krevetu, upetljan u čaršave mokre od znoja. Ali zveckanje se nastavlja. Dopire odnekud iz mraka. I sve je bliže. „Mislila sam da si mrtav, znaš.“ Jeza mu prođe kičmom. Zar je prošlo toliko vremena? Zar je zaista slobodna? I kako ga je našla? „Mislila sam da si mrtav sve dok se nisi pojavio u sudnici.“ Bledi mesec koji proviruje iza oblaka i zavesa daje obrise u sobi. Duh koji je došao da ga progoni izlazi na svetlost. Nervozno zvecka nečim po boku. „Plakala sam za tobom, a oni nisu hteli ništa da mi kažu. A onda si ušetao da bi zauzeo mesto za svedoka saradnika, kao da to nije ništa. I nisi me ni pogledao. Baš nijednom. Čak ni kada si me identifikovao kao glavnog inicijatora cele grupe.“ „Mili…“ „Ššššš… ne govori, ništa, još.“ „Ne možeš zamisliti koliko sam te mrzela, tada. Mislila sam da ću sagoreti, iznutra. Da će plamenovi bukvalno izbiti iz mog tela i pretvoriti me u pepeo, tu, u optuženičkoj klupi. Ipak, nisu. I posle toga, bilo mi je svejedno. Advokat se nagodio, a ja sam bila jako dobra devojčica u zatvoru poslednjih dvadeset godina. I, evo me.“ Mika je gleda pažljivo, tražeći skriveno oružje. Odeća joj je pripijena uz i dalje fenomenalno telo; ne pokazuje se nijedan znak ranih četrdesetih, nimalo nalik njegovoj otromboljenoj figuri koju je preoblikovao život posvećen odnosima sa javnošću. Ne zapaža pištolj niti neko sečivo, ali je svestan da bi ga sasvim lako mogla ubiti na nekoliko kreativnih načina kaluzima čije ga zveckanje izluđuje. „Mili… ja… želeo sam da ti kažem, nešto, bilo šta, da te nateram da prestaneš. Nisam smeo. Niko nije smeo. Misliš da se Džejevi nisu usrali posle Alpa? Pobogu, poginulo je četvoro Pavle Zelić: „Jahači lavina“

179


ljudi. Zbog nas. Zbog naše… zabave. Znala si valjda da će nas svi juriti… I da će nas neko uhvatiti.“ „O, znala sam to. Samo nikada ne bih poverovala da ćeš to biti ti.“ „Ni ja. Vredi li da kažem da nisam imao izbora?“ „Ne. Ne vredi. Nikada ti neću oprostiti. Ali si mi potreban.“ „Molim?“ Umesto odgovora, Mili se okreće ka prozoru sa zamišljenim izrazom na licu. „Sećaš se kada smo počinjali, par adrenalinskih džankija, kojima ni bordovanje na najstrmijim liticama, ni skokovi iz helikoptera, ni najekstremnije planinarenje, bandži, ništa više nije bilo dovoljno. Sećaš li se nepreglednih padina pod snegom? Sećaš li se… Mika?“ Prvi put mu je izgovorila ime. Osećaj je tako prokleto dobar. Naravno da se seća. Ali ne kaže ništa. „Sećaš se kako su govorili tada, ranih četrdesetih, kako se stanje naglo pogoršava, kako je efekat sve jači a rupe sve veće, i kako smo se tada smejali svemu.“ Sećao se. Veliko topljenje. „Pratila sam sve to, ne kao ti na padinama večnog snega koji se pretvarao u bljuzgavicu. Već iz zatvora. Ali me je ipak bolelo.“ A sada samo tebe, a? Mika nije mogao da ne primeti pažljiv izbor reči. Okrenula se sada ka njemu, i prišla dovoljno blizu da oseti njen miris. „Ne mogu da verujem da ti ovo objašnjavam, ti si verovatno jedina osoba na planeti koja bi trebalo da potpuno i bez viška reči razume, ali svejedno, izgovoriću to. Ja… ne mogu… da prestanem. Ne mogu. Pokušala sam, od kada sam izašla prošle godine, da nadoknadim nedostatak snega uskakanjem u peščane lavine u Kaliforniji. Ali to je bedna zamena. Mislila sam da ću na kraju zajahati neki odron u Stenovitim planinama i verovatno time i završiti sa svime, ali ne. Ipak ne.“ „Nisi mi rekla šta hoćeš od mene?“ Nije hteo da sluša više, da ga uvlači nazad u ludilo, njihovo zajedničko ludilo. 180

Anomalija #1


„Osim da crkneš? Pa, za razliku od tvog nezainteresovanog bitisanja ovde, u pljosnatoj bestragiji u kojoj je najveća lavina ona sa ivice krtičnjaka, ja i dalje pratim stvari. I imam veze. Da li si znao da je Džejms postao jedan od najbitnijih saradnika Svetske meteorološke organizacije?“ Pokušavao je da se seti koji je od Džejeva bio Džejms. „Kada sam izašla, sâm me je pronašao. Znaš da se uvek ložio na mene.“ Znam. Svi su, pomisli Mika. „I ne da je imao šta da mi kaže. Ovo je još uvek tajna, i nije sigurno, naravno da nije. Ali, padaće! Padaće sneg, Mika!“ Nevaljali osmeh joj je ozario lice. I opet je bila ona ista blesava devojčica u koju se zaljubio čim ju je video, ona zbog koje je vredelo rizikovati život svaki drugi dan. Zbog koje bi bilo vredno i umreti, nekada. Pre. Znao je na šta misli, i plašio se da baš na to misli. „Znaš šta to znači? Možemo… poslednji put.“ „Čekaj, čekaj. Šta to znači, padaće? Gde, koliko, da li će to uopšte biti išta više od blage vejavice? Svakako ništa nalik vekovnim smetovima kakve smo razbijali i vozili se na njima.“ Nije mogao sam sebi da veruje šta govori. „Ne da pomišljam ni na trenutak da bih učestvovao u tako nečemu. Na šta god ti uopšte mislila.“ „Vidim, vidim, uopšte se nisi primio.“ Nije skidala osmeh sa lica. „Uopšte ne ličiš na momka sa postera za bezbednost u planinama, čak ni na onog iz slikovnica za decu u koje su te stavljali.“ „Ti zaista hoćeš to da uradiš. Sa mnom? Zašto?“ „Ne znam. Razmišljala sam, manje više sam samo to i radila svih ovih godina. I ne znam nikoga ko je ikada bio onoliko blizak meni, onome što ja želim i radim, kao ti. Jedva mogu da te gledam, toliko si mi sada odvratan, a ipak ne bih želela nikog drugog pored sebe u tom trenutku. I znam da i ti to želiš, da te ubija ovaj besmisao u kojem vegetiraš i da si me, u stvari, čekao do sada.“ „Čak i da je to tačno, i da ja trenutno ne pregovaram o ponovnom izvršenju dela zbog kojeg bi nas strpali u zatvor i bacili Pavle Zelić: „Jahači lavina“

181


ključ, šta ćemo sa ljudima? Misliš da takav događaj, prvi sneg u deceniji neće privući mase i mase?“ „Ne. Nema šanse. Isuviše je duboko u Himalajima. Možda neki novinari, i pokoji šerpas, to je to. Ne verujem da igde ima skijaša kojem je toliko stalo do pravog snega. Uostalom, najavićemo akciju. Kao nekad.“ „Znaš da to nije vredelo tada. I da su uprkos tome ljudi dolazili, povređivali se… i…“ „Pa, to je izgleda rizik koji ćemo morati da prihvatimo.“ Gledao ju je. Želeo ju je, više nego ikada. Bila je tek korak– dva od njega, od kreveta. Mili nije bila dobra u krevetu, pre svega zato što se seks sa njom nije ni dešavao u krevetu. Na podu, na raznoraznom nameštaju, uza zidove, viseći sa lustera, svuda, samo ne u krevetu. To je bilo rvanje grđe nego sa lavinom. I sa ozbiljnijim posledicama. Pogodila je i tu misao, kao i sve ostale, uvek. „Mislim da ti je dosta uzbuđenja za večeras. Daću ti vremena da se vratiš u formu, sve se plašim da bi te strefila srčka ako bi odmah uskočio nazad u moj tempo.“ Postideo se, i prekrio izdajničku izbočinu na prekrivaču. „Računaću to kao potvrdan odgovor.“ Nasmejala se. „I samo jedna mala opservacija za kraj. Nekada sam ja bila ta koja se prevrtala u snu, šta ćeš, nisam ni tada mogla da mirujem. I morala sam da ostajem budna da pola noći da bi ti makar malo mirno odspavao.“ Sećao se. „A eto, vidiš. Sada si ti taj koji se prevrće. Pitam se, pitam, zašto.“ Rekla je to, i zakoračila nazad u senku. Mika je začkiljio, ali nije uspeo da vidi kada je nestala iz sobe i dalje, iz njegovog života. Ponovo, ali samo nakratko. *** Bilo je neočekivano lako pribaviti sve neophodne papire, opremu i obezbediti logistiku. Iako jedva da su govorili od one večeri, Mika i Mila su prećutno znali svaki svoj deo posla i obav182

Anomalija #1


ljali su ga, sa mladalačkim žarom i efikasnošću i promišljenošću zrelih ljudi. Tihi partneri u zločinu su im bila dva Džeja. Sa njima takođe nije bilo prevelike diskusije, ili je makar Mika nije doživeo. O trećem uopšte nisu govorili, i Mika se pribojavao najgoreg. Da je on, Mika, kriv za njegov nestanak iz ekipe, bilo da je mrtav, u zatvoru, ili još gore, da je odustao od svega. Ipak, kada se došlo do tačke bez povratka, i kada se mala i opremom napakovana ekspedicija već spremala na dug put u srce „suve zemlje“, kako su odnedavno zvali najveći planinski masiv na svetu, na prašnjavom aerodromu u Lasi ih je sačekao upravo Džim. Ostario je, i više nego ostali, ali to nije bilo najbitnije što su primetili kada su ga ugledali. Jer, na sebi je, a i verovatno u paketima naslaganim iza njegovih leđa nosio isto ono odelo od kevlara koje su koristili poslednji put. „Sa ojačanim krilcima!“ Nije propustio da napomene umesto pozdrava. I ostatak puta prolazi ćutke, makar za Miku, mada Mili i Džejevi krišom od njega šućore pomalo, čak se i zakikoću ponekad. Relativno pošumljeni predeli pretvaraju se u gole stene, koje okružuju hladna jezerca od otopljenih glečera i snega, nekada belih visova. Svi ti meteorolozi, raznorazni naučnici i ludi proroci, mislio je Mika gledajući nekada bele vrhove Himalaja. Pogrešili su. Bilo je mnogo gore nego što je iko mogao da pretpostavi. I brže. Neposredno pošto je suđenje završeno, počela je nova, neočekivana etapa globalnog zagrevanja. Nazvali su je, originalno, „Veliko topljenje“. Za nepunu deceniju nestali su polovi i konačno, ceo Antarktik. Nestala je i Holandija i celi arhipelazi u Tihom okeanu, ali to ga ni izdaleko nije pogodilo kao nešto drugo što nije zauzimalo toliko prostora u vestima. Sećao se kada se otopio Kilimandžaro, jedina snežna kapa u celoj Africi. U stvari, nije baš mogao da se seti toga, tek se bio rodio. I ne da im je on bio zanimljiv za njihovu… zanimaciju, ali je bio dobar primer za ono što će uslediti. Svi su se otopili. Jedan po jedan, pa onda u grupama i stotinama. Svi glečeri i večiti snegovi svih vrhova na svim planinama. Pavle Zelić: „Jahači lavina“

183


Kao da je pogodila o čemu razmišlja, Mili mu se obrati, po prvi put otkako su krenuli na put. Zatvorenih očiju, kao da pokušava da prizove slike u svoju i indirektno u Mikinu glavu, reče: „Znaš sve one glupe legende vezane za lavine? Pa eto, Materhorn se otopio, i nema nikakvog grada ukletog duhovima ljudi zatrpanih u lavini tamo. Nema ni Jetija, ili makar više nikada neće ostavljati tragove u snegu. Ali nema ni grudvanja, sankanja, Sneška Belića, Zimske jebene Olimpijade. Jer više nema ni snega. I naravno, nema lavina ni ludaka koji bi ih jahali. Ali to su već stare vesti“. Poželeo je da kaže nešto, ali se ona brzo okrenula na drugu stranu i ponovo se ućutala. Možda je govorila u snu, a možda je samo propustio priliku. Kakogod, ubrzo je zahrkala, ne obazirući se na truckav put i loše amortizere. Još danima su se vrteli po kršu i taman kad je Miki zaličilo da je sve ovo uzalud, i da Džej koji konstantno gleda u satelitske mape na ekranima nema pojma, pala mu je na nos prva pahulja. Stigao je tek da je zumira ukrštenim očima, i već se otopila, ali usledile su druge. Bezbrojne. Ni sam nije znao kada su se otopljene pahuljice izmešale sa iskrenim suzama. Malobrojni stanovnici ovog kraja su izmileli odnekuda i pridružili im se na putu. Nisu morali da znaju jezik da bi prepoznali reč „čudo“, koja je bila na svim usnama. Sutradan se blagom ali stabilnom sneženju, praćenom sve strmijim padom temperature pridružio i olujni vetar, a posle dva dana, kada su bili nadomak zacrtanog cilja, epicentra ovog fenomena, mećava je besnela svom silinom, moćnija nego što su se ljudi sećali da može da bude. Napredovanje je bilo obustavljeno, i morali su da se ulogore i čekaju da oluja prestane. Kada je sve bilo gotovo, i kada su huk vetra i naleti o tanke zidove šatora prestali, izašli su napolje u novi/stari svet. Svet sa razglednica i najlepših podloga za desktopove. Svet bleštave beline. I strmih litica nestabilnih nanosa. „Pa, sada zaista nema nazad. Daj da vidimo tu padinu pre nego što se pola sveta sjati ovamo“, reče Mika, ali niko se nije obazreo na njegov komentar i ubrzo se i sâm priključio užurba184

Anomalija #1


nom pakovanju praćenom mukotrpnim napredovanjem ka višoj lokaciji po sada mnogo komplikovanijem terenu. U stvari, uopšte nije bila daleko. Dolina sakrivena između okomitih, skoro ravnih zidova koji je okružuju i sa dve otvorene strane, od kojih jedna sa savršenim nagibom od preko četrdeset stepeni na kojem se već nahvatala kritična količina napadalog snega. Postavili su novu bazu na bezbednoj udaljenosti, i brže–bolje opremili Miku i Mili za spust. Iako su ovo uvežbavali prethodnih nedelja, ništa ih nije zaista pripremilo na adrenalinski skok kada su se našli spremni na vrhu padine. „Mašite satelitima!“ razdragano je rekla Mili gledajući u nebo. „Ni ne treba nam prenos, već su nas i sami našli.“ „Imamo nekoliko letelica, što vojnih što sa privatnih mreža koje nam se približavaju. Očekujemo ih za ne više od dvadeset minuta“, naizgled miran glas ih je informisao preko slušalica. „Dvadeset minuta? Možemo mi to“, reče Mika. Nisu jedno drugom pružili ruke kada je počelo. Ćutali su celim putem. I nisu poginuli. Prošao je bar minut pre nego što se Mika usudio da progovori pošto se sve završilo. „Znaš, Mila, kada si… kada smo… onda. Čuo sam te. Molila si da me nađu, molila si ih za moj život. U neku ruku, mislim, volim da mislim da me zaista nikada nisu ni iskopali tada. Da i dalje živim u tom trenutku, da nisam ni prestao da budem zakopan, čist, nevin i beo kao i sve oko mene.“ Tajac sa druge strane. Onda statika. I glas. „Razumem.“ I opet duga pauza. „Volela bih i ja da je tako. Volela bih da se poslednjih dvadeset godina nije desilo. I biće tako.“ „Znaš, u ovoj gunguli, verujem da niko nije primetio da sam odbacio lokator.“ Priznao joj je. Nije više mogao da čeka. „Ja sam videla. Ne brini, nije sâm, ima društvo. I moj je tamo.“ I sve je sada mnogo jasnije. Pavle Zelić: „Jahači lavina“

185


„Čudo da Džejevi ništa nisu rekli.“ „Pa, za tebe ih u stvari baš briga. A ja sam se već bila oprostila. Ne da me nisu ubeđivali u suprotno.“ I još uboda, ali ok, zaslužio sam, misli Mika. „Mislio sam da želiš da mi se osvetiš. Da me navedeš da se ubijem. Od krivice.“ „Možda, ali to je uvek bio tvoj izbor. Oboje smo došli ovde iz svojih razloga, i učinili istu stvar iz različitih motiva.“ „I šta sada?“ „Pa, kod mene je prilično mračno, upaliću svetlo u kacigi.“ „I dalje se bojiš mraka“, nasmešio se, sâm za sebe. I dalje vlasnik makar jedne njene tajne. „Ko mi kaže. Ti se bojiš svega.“ „Ne dušo, ja se bojim samo tebe. I svega što ima veze sa tobom.“ I tek tada, Mika postaje svestan blagog odsjaja negde njemu levo. „Čekaj, čini mi se… Pa ti si odmah pored mene! Koja je verovatnoća za to?!“ „Nemoguće!“ odgovori Mila. „Čekaj, mislim da mogu da pomerim desnu ruku, pazi sad…“ Utom se u prostor koji je Mika izdubio oko svog tela probija malena ruka u tesnoj rukavici. I može da je uhvati i stisne, čak do podlaktice. „Držim te! Ha, ha, fenomenalno!“ Mika podiže vizir i vidi je, ukoso i naopačke ali je vidi, tu kraj sebe. Još samo ovo, pomisli Mika. „Momci… Džejms, Džo, Džime… Izvinite. Znam da to ne vredi puno, sada. Ali izvinite. Za sve. I hej, makar vas više niko nikada neće zvati Džejevi.“ I opet pauza i statika, dok se ne začuje stidljivo i jogunasto, jedan glas. „Meni se u stvari pomalo i sviđalo…“ Koji od njih li je to rekao? „Da, da… nedostajaće nam to“, dodaju uglas druga dvojica. Više nego dovoljno dobro, misli Mika. „A sada, nadam se da se nećete ljutiti ako vas napustimo nakratko.“ Jer nema potrebe ni za mikrofonima. Konačno mogu i njih da ugase i ostanu zaista sami. Lepa je. Uvek mu je bila najlepša posle 186

Anomalija #1


svega, ne na vrhuncu, tada je bila previše strašna, nego posle, kada sve prođe, kada je zadovoljna i puna tog nečega što traži. Tada, kada se spuštala na nivo ljudi, na njegov nivo. „Hm, ovo je pomalo nezgodno, ali ok, možemo mi to.“ „Šta ti se radi? Računam da imamo dobrih petnaestak minuta pre nego što zvanično postanemo poslednje žrtve snežne lavine u istoriji.“ „Pa… oduvek sam voleo kada mi pričaš bezobraštine u ovakvim situacijama.“ „Opa! Ok, ljubavniče, slušaj onda ovo…“

Pavle Zelić: „Jahači lavina“

187


188

Anomalija #1


KAKO UMALO NISAM POTOPIO BALKAN Vladimir Bjelajac

ilustrovao Darko Stojanović

Vladimir Bjelajac (1983) je apsolvent psihologije i polaznik kursa transakciono–analitičke psihoterapije. U slobodno vreme voli da piše, čita, svira i gleda anime. Jedan je od urednika književnog bloga Klub knjige. Ovo mu je prva objavljena priča.

Tog jutra sam ustao ranom zorom i krenuo u polje. Trebalo je okopati krompir i kukuruze, a morao sam i čobanu reći da odvoji jedno janje za proslavu rođendana gospodarevog sina. Gavranovi behu bogati ljudi, dukati su im se u kuću ulivali kao potok u jezersku kotlinu. Čovek bi pomislio da će zbog toga biti darežljiv, ali ne; moj gospodar nikada nije delio milostinju. „Zašto bih dangubi dao bakrenjak, ili ne daj Bože, dukat? Nek’ nađe pošten posao i nek’ zaradi. Nisam ja zadruga.“ Tako je govorio; beše on tvrdica u pravom smislu te reči. Sa motikom na ramenu, krenuo sam ka Iliji, koji je sedio u hladu i pazio na stado ovaca. Prišao sam mu sa suprotne strane, ali me je nekoliko metara od stada zaustavio ogroman šar–planinac. Džukeletina! Zazirao sam od pasa, naročito ogromnih, a ovaj je bio kao tele. Ilija zviznu i pas se lagano vrati na svoje mesto. „Pomoz’ Bog, Ilija.“ „Bog ti pomogô, Jovanče. Kojim poslom?“ „Gospodar traži da zakolješ najbolje janje iz stada, priprema se za proslavu sinovljeg rođendana. Kaže da ga odneseš Mitru, Vladimir Bjelajac: „Kako umalo nisam potopio Balkan“

189


on će ga navući na ražanj i peći.“ Podozrivo sam gledao u psa, koji je lenjo pratio kretanje ovaca. „Znači proslava, eh? Nama će da dadne kosti, kô i uvek.“ Gospodar je bio tvrdica, to je svak’ u selu znao; mnogi su o njemu ružno govorili, naročito oni koji su bili u njegovoj službi. „Sa astala svoga će nam oči nahraniti, a stomake ćemo vodom i otpacima napuniti.“ Nisam mogao a da se ne složim s njim. Gospodar nas je terao da kulučimo kô da je Turčin, u poljima i kuhinji smo radili od jutra do sutra, a zauzvrat smo dobijali mrvice sa njegove trpeze. Trpeli smo i šutili; kako nam je gra’ pao, takva nas je sudba zadesila. „Pa, u svakom slučaju, sad znaš šta ti je činiti. Ostaj mi u zdravlju, ja odo’ svojim poslom.“ „Zbogom, Jovanče“, pozdravi me on, ustade i zaputi se ka stadu ovaca terajući psa ispred sebe. Gledao sam kako za rogove hvata debelo janje, dok je pas skakao oko njega uznemireno lajući. Gospodar će biti zadovoljan, pomislih u sebi dok sam se lagano spuštao niz Lisinu, ka ogromnoj njivi punoj krompira i kukuruza. *** Znojan, umoran i prljav, grabio sam puteljkom ka svojoj kući. Opanci su mi bili mokri i blatnjavi, čitav dan je kiša lila kao iz kabla. Majka mi je uvek govorila da nema hleba bez motike; meni su od nje samo žuljevi popucali na rukama. Gospodar je juče jeo janje, slavio i bančio dok sam ja dan proveo na njivi. U kaljuzi. Nema hleba bez dukata, a bez motike se može. Sumnjao sam da će Gavran biti zadovoljan današnjim poslom. Najamnici su ga napuštali zbog tvrdičluka, tako da nas je na njivi bilo samo nekoliko; jedva smo uspeli da okopamo dva–tri dunuma krompira i nešto kukuruza. Kako bi mi sad prijala čaša mleka i komad hleba namazan kajmakom! Gospodarove ovce i goveda bili su na Lisini, u čijem se podnožju nalazila njegova a i moja kuća; njegova na čistini, moja više uz stranu. Nekoliko puta su vukovi klali ovce, otuda i onaj ogromni šar–planinac koji je sada služio kao čuvar. Bilo je tu još pasa, a i čobana, ali Ilija je 190

Anomalija #1


bio zadužen za sve. Mleko se točilima spuštalo do kuće, gde je onda sakupljano u krčage i od njega se pravio sir i kajmak, koji je bio poznat u selu po svome ukusu i masnoći. Ubrzao sam korak, osećajući kako mi voda ide na usta. Pred vratima sam ugledao Maru, koja mi mahnu rukom da priđem. „Nećeš verovati šta se dogodilo!“ reče mi ona, rukom zaklanjajući usta i stišavajući glas. „Pred kapiju je došao neki starac, pogrbljen i u ritama, tražio milostinju. Narod se okupio i gospodar ga je morao uvesti u kuću. Evo, i sad su tamo.“ „Pusti ti starca, Maro, nego me nahrani. Daj mi malo kajmaka, ako ima, i sastruži meso sa kostiju sa trpeze.“ Mara me pogleda. „Umoran si? Kako i ne bi bio, čitav dan si na njivi. Uđi, sad ću ti ja nešto spremiti da jedeš. I operi se. Znaš da moraš kasnije do Gavrana da svratiš.“ Nisam se mogao boljom curom oženiti, pomislih u sebi dok sam izuvao opanke i ulazio u kuću. *** Svež, odmoran i nedovoljno sit, seo sam na tronožac u predvorju gospodarove kuće. Nakon nekoliko minuta Gavran se pojavi na vratima, što mi bi veoma čudno — nikada ranije nije izlazio zbog najamnika, uvek smo mi morali da čekamo na njega. Prozborio je: „Oho, Jovanče, dobrodošao! Hajde uđi, nemoj da sediš tu, ogrij se kraj vatre.“ Ovo nije mirisalo na dobro. Prvo me dočeka, pa me još i glasno poziva u kuću. Takvu dobrodošlicu još od Gavrana nisam doživio, sigurno je nameran da mojim prisustvom skitnicu otera. Dok sam ulazio u kuhinju i smeštao se na stolicu pored vatre, video sam da je i starac tu; ispred njega nije izneseno ništa, pa čak ni čaša mleka. Ono što mi je upalo u oko kod ove skitnice, bile su ruke; tako čiste, bele i bez žuljeva, kao da je prerušeni knez u pitanju, a ne prosjak koji ide od kuće do kuće tražeći milostinju. Gospodar nije obraćao pažnju na njega, nego je seo za trpezu, popio gutljaj domaćeg crnog piva i zubima glodao kost na kojoj se Vladimir Bjelajac: „Kako umalo nisam potopio Balkan“

191


još nalazilo malo mesa. Onda ju je odložio, popio još gutljaj–dva piva i obratio se skitnici: „Kao što vidiš, ni nama ovde ruže ne cvetaju. Ja, gospodar, moram da glođem kosti. Teška su ovo vremena, teška.“ Ispod oka je pogledao skitnicu čekajući na njegovu reakciju. „Moj gospodaru, ne tražim ja mesa da mi date; dovoljan će biti i komad hleba, čaša mleka i malo svinjske masti. Sem toga, rekoše mi da si juče proslavu napravio, za prvi rođendan svoga sina. Zašto onda glođeš kosti? Mora da je mesa ostalo na pretek.“ Gavran neko vreme ništa ne reče. Lukavo je gledao skitnicu, koji mu je, za divno čudo, sada uzvraćao pogled. „Gosti su bili tu, starče“, reče on. „Pojeli su i popili sve, nemam čime ni sluge da nahranim. Njima ostaje mleko, hleb i svinjska mast. Milostinju ti ne mogu dati, jer nemam šta da dam.“ Popio je još jedan gutljaj piva. Promeškoljio sam se na stolici. Dovde sam kroz kuhinju prošao, a tamo su razne đakonije još bile na astalu, pola janjeta i čitava pečena guska premazana sosom od vina, pečurki i paradajza. Izneo je kosti na trpezu da zavara jadnog čoveka. „Onda bi mogao da mi udeliš koji bakrenjak, ili možda dukat, budući da je sinovljev rođendan? Njemu za sreću i zdravlje, a meni za pun stomak“, reče starac, ne hajući za Gavranovu žalopojku od pre nekoliko minuta. Gavran je počeo da gubi strpljenje. „Kako se samo usuđuje ta skitnica, ide i moli mene za dukat!“ Mogao sam i misli da mu pročitam. Znao sam šta sledi. „Starkeljo, sve sam dukate potrošio na gozbu. Nit’ imam bakrenjak, nit’ imam dukat. Verovatno ćeš imati više sreće tamo kod Gvozdenovića, oni imaju pet–šest ovaca i dve krave, sigurno imaju i mleka.“ Starac se samo osmehnu; kao da je u sebi doneo odluku, kao da je znao nešto što niko drugi nije. A gospodar je nastavio sa pričom. „Ponudio bih ti konak, ali u seniku mi spava konjušar, jer kobila je bolesna, pa i na nju moram da trošim pare, kojih, kako rekoh, više i nemam. Najbolje je da se zaputiš tamo gde sam ti i rekao, tamo, kod Gvozdenovića.“ 192

Anomalija #1


Beše mi ga žao. Gavran nije ni okom trepnuo dok je pričao ove laži, dok je mazao oči gladnom i izmučenom čoveku. Nisam to mogao više da trpim. Smučio mi se pošteno. Dok je starac izlazio na vrata, požurio sam u kuhinju. Otkinuo sam komad mesa s buta, uzeo jednu pogaču i istrčao za njim. Brzo sam ga sustigao, u ruke mu gurajući ono hrane što sam poneo. „Evo, starče, uzmi i jedi“, rekoh, dok me u grudima stiskao strah. Šta ako me neko uhvati da šurujem sa skitnicom? Gospodar će me otpustiti, to je sigurno. „Hvala ti, dobri čoveče“, reče on i pogleda me. Zabezeknuo sam se. Te oči, za razliku od drugih skitnica, nisu bile oči čoveka koji je živio od danas do sutra. Znale su da vide i ono čega nije bilo, ono šta će sutra biti. „Ko si ti?“ upitah ga, odstupajući nekoliko koraka unazad. „Samo prolaznik, sinko, ništa drugo“, reče on. „Neko ko gleda… i vidi.“ Verujem da je mogao da zapazi koliko sam uplašen. Mrak je odavno pao, ali njegove oči su mogle da me prožmu celog; nisu videle samo telo, videle su i u dušu. „Dobar si čovek, za razliku od tvoga gospodara“, reče on, „zato ću ti nešto reći. Sutra, kad se probudiš, pokupi svoje stvari i napusti ovo mesto. Njega sutra više neće biti.“ „Kako to misliš?“ zakukao sam ja. „Šta je sa ostalim slugama, konjušarima, čobanima?“ „Ne brini za druge, nego samo za sebe“, reče on i izađe kroz kapiju. *** Vratio sam se kući, drhteći od straha i muke. Nije me bila briga ni za gospodara, ni za izveštaj koji sam morao podneti; sklupčao sam se na slamarici i počeo da jecam. Proveo sam besanu noć; u tami sam samo video te sveznajuće oči, u ušima su mi odzvanjale poslednje reči starog skitnice. Ranom zorom, čim su petlovi najavili dolazak jutra, ustao sam i spremio svoj oskudan imetak u zavežljaj. Mara mi nije verovala, ali sam je nekako ubedio da moramo što pre da odemo odavde. Nismo prešli ni dva tri koraka, kad me ona povuče za rukav. Vladimir Bjelajac: „Kako umalo nisam potopio Balkan“

193


„Šta ćemo sa detetom?“ upita me ona. „Šta bulazniš ženo, pa mi dece nemamo“, prozborio sam, gledajući je u čudu. „Mislim na Gavranovo dete, malog Dragomira“, reče ona. „Moramo ga povesti sa sobom. Godina mu je dana, gre’ota je…“ Bila je u pravu. Kakav god da je bio otac, dete nije zasluživalo da s njim deli istu sudbinu. Rekao sam Mari da me čeka tamo, na mestu gde je počinjao uspon na Lisinu, a ja sam se ušunjao u Gavranovu kuću. Hvala Bogu pa mi je kuća blizu Gavranove, promrmljah sebi u bradu. Ukućani su spavali mirnim snom, kao omađijani; možda su to i bili. Lagano sam dečaka privio uz grudi i brzo izletio napolje. Pas je lajao u svojoj kućici, ali kako sam se oduvek bojao pasa, nisam mu prišao da ga odvežem i pustim na slobodu. Potrčao sam. Nisam prešao ni nekoliko koraka, kada se zemlja poda mnom otvori i iz nje poče da kulja voda. Neko je zazvao moje ime. „Jovanče! Baci pasje pletivo!“ Pogledao sam oko sebe. Gore, na Lisini, stajao je starac. „Baci pasje pletivo!“ vikao je on, pokazujući mi u naručje. Spustio sam pogled dole. U rukama mi je mirno spavalo dete. „Ne razumem! Pasje pletivo? Šta da bacim?“ „Prokleo sam čitavu porodicu Gavrana! Zatrću mu potomstvo, niko preživeti neće! Baci pasje pletivo! Iver ne pada daleko od klade!“ vikao je starac, mašući rukama. „Baci, inače ćeš potopiti čitavo selo, ako ne i više!“ Pogledao sam u dete. Zar mu je sudbina ipak kao očeva? Nisam mogao poslušati starca. Ne ovoga puta. Potrčao sam koliko me noge nose, ali svakim drugim–trećim korakom ispod mene se zemlja otvarala i voda bi počela da kulja. Ponovo sam skrenuo pogled ka dečijem licu. Starac je čekao gore, strpljivo je gledao kakav ću izbor napraviti. Tri puta se zemlja poda mnom otvarala; tri puta sam jedva izvukao živu glavu. Ali nisam odustajao. Stigao sam do Mare, koja me, onako prepadnuta, zgrabi za mišicu: „Crni Jovančo, šta to bi dole?“ „Ne znam, nego izgleda da zli zle kažnjavaju, a dobri — dobre. Hajde, bežimo dalje uzbrdo, jer ako se onaj nada za nama ceo će Balkan potopiti…“ 194

Anomalija #1


„Koji… onaj?“ „Starac“, rekoh ja i dado’ se u beg. *** Balkan nisam potopio. Il’ se onaj zloguk umorio, il’ su se umešali oni koji kažnjavaju dobre, tek mi do Srbije stigosmo, a tamo negde, gde mi je selo bilo, ostade jezero Balkana, kako su ga nazvali. A Dragomir? Sad je odrastao čovek, šajkaš je postao. Kaže da voli da plovi, ’mesto krvi mu voda venama teče. Mara i ja mu nismo ništa rekli, ali izgleda da mu je sudbina da nad vodom bude.

Vladimir Bjelajac: „Kako umalo nisam potopio Balkan“

195


196

Anomalija #1


VRBA

Vladislava Vojnović ilustrovala Milica Mastelica

Vladislava Vojnović (1965) pokušava razne stvari sa različitim i promenjivim stepenom uspeha, ali sa istim entuzijazmom. Ponekad se zbog toga stidi, ponekad se čudi, a ponekad se, bogami, i ponosi. Piše pesme, priče, drame, za male i velike ekrane, male i velike ljude. Znate je po nagrađenom filmu Princ od papira i istoimenom romanu.

„Milice, izlazi iz vode, usne su ti sasvim poplavele, prsti su ti se smežurali! Vidiš da nema ni jednog drugog deteta u vodi!“ „Ali, mama, samo da još jednom skočim sa vrbe…“ „Izlazi ove sekunde, nemoj da ti ja skočim!“ „Brrrr, mama, što je hladno, je l’ smem da ti legnem na leđa da se grejem.“ „Mhm…“ „‘Ajde mi čitaj neku priču iz tvoje glave, mooolim te.“ „O čemu da bude priča?“ „O…o…o — vrbi, ovoj ovde.“ Bila jednom jedna devojka koja je bila — vrba… „Kako vrba?“ „Nemoj ništa da me pitaš, slušaj dalje ako te interesuje.“ Dakle, ona, ta devojka, bila je vrba na obali jednog jezera. Imala je smeđe stablo i grane i žućkaste tanke grančice koje su se nadnosile nad vodu i tršave zelene listiće. Bila je veoma lepa. Ali, za razliku od onog drveća koje je samo drveće, ova vrba pripadala Vladislava Vojnović: „Vrba“

197


je drugoj vrsti drveća — bila je i drvo i devojka. Povremeno je izlazila iz drveta i šetala se naokolo. Na to jezero leti su dolazili ljudi da se kupaju i da provode sunčane dane na plaži. Njoj, devojci–Vrbi, to je bilo zanimljivo, pa je tad izlazila i ona i radila je sve što rade i drugi. Tako je upoznala jednog mladića kome se mnogo svidela. Svakog dana su zajedno plivali, ronili, skupljali kamenčiće, pričali o svemu i svačemu. Ponekad su hvatali žabe i vodene zmije, malo ih gledali, a onda ih puštali nazad u vodu. Zmije nisu bile uopšte opasne. Obične barske zmijice, one što ne ujedaju, ali ti posle, kad ih diraš, malo smrde ruke. Devojka se ničega nije plašila, svašta je znala da radi, bila je vesela i nije se durila. Mladiću je bilo malo čudno što i kad već svi drugi predveče odu kući, koliko god on dugo ostajao na plaži, devojka je ostajala još duže. Nikad nisu išli zajedno do grada. Ali, vremenom, on se zaljubio i, kao što to biva kad se čovek zaljubi, nije više obraćao pažnju na to šta mu je čudno, a šta nije. Sve mu se sviđalo. Jednog dana mladić je pozvao Vrbu da uveče izađu i da prošetaju po gradu, da popiju negde pićence i da slušaju muziku u jednoj kafanici. I, ona je pristala. Kad su se sreli imala je na sebi zelenu haljinu sa šarom vrbinog lišća i baletanke boje vrbine kore sa mašnicama od grančica i jela je sladoled. Mladić joj je rekao da sladoled nije baš neka zdrava stvar jer se pravi od belog šećera i belog mleka i mnogih konzervanasa, a ona mu je objasnila da je njen sladoled od jezera. „Kako od jezera?“ „Lepo, kugle su bile providne, zelenkasto–plavkaste, kao kad se jezero zimi zamrzne pa se klizamo…“ „Eto, a ti meni nikad ne daš da ližem taj led…“ „Milice, je l’ ti hoćeš da ti pričam priču ili nećeš?“ „Hoću, samo…“ Taj je zdravi sladoled bio od jezera, a kornet je bio od onih algi koje te nekad malo zagolicaju po stomaku kad plivaš tamo gde je dno blizu. Zajedno su šetali, otišli u bioskop, posle toga 198

Anomalija #1


sedeli u kafanici i bilo im je veoma lepo. Onda je ona rekla da mora kući i nije mu dozvolila da je otprati. Sutradan su se ponovo sreli na plaži. I opet su se dogovorili da se uveče vide. I tako se to ponovilo nekoliko puta. Postali su momak i devojka. „Jesu se ljubili u usta?“ Držali su se za ruke i ljubili su se u usta. Uopšte, radili su sve što rade momci i devojke. Međutim, on nikad nije video gde ona stanuje. Zato je jedne večeri rešio da je krišom prati. Kad su se uveče rastali, sačekao je da ona malo odmakne, a onda je krenuo za njom krijući se u senkama drveća i kapijama kuća. Šunjao se na rastojanju sa kog nije mogla da ga vidi. Tako su stigli do jezera, a zatim do plaže na kojoj su se danju kupali. Devojka se zaputila ka kraju plaže gde je bilo drveće. A mladić za njom. Kad je došao do drveća nje već nije bilo. Bila je mesečina i sve je mogao dobro da vidi: devojka kao u zemlju da je propala. Mladić se jako uplašio, a sutradan mu je laknulo kad ju je, živu i zdravu, ugledao na plaži. Tog dana, kad su svi odlazili sa plaže, ponovo je rešio da je špijunira pa je, kao, krenuo i on, a onda se krišom vratio s druge strane. Taman na vreme da vidi kako njegova devojka prilazi vrbi, grli je rukama i nestaje kao da je utonula u drvo. Stajao je zapanjen za trenutak, a onda mu je pala na pamet ideja. Sutradan je mladić zamolio jednog svog druga da uveče ode na jezero sa sekirom i da poseče vrbu na plaži. Drugu je to bilo malo glupo, ali pošto je voleo svog prijatelja, pristao je ne pitajući za razlog. Mladićev tajni plan je zapravo bio sledeći: dok njegov drug bude sekao vrbu, on će biti u gradu sa devojkom, a kad ona te noći bude htela da se vrati u svoje drvo, drveta neće biti i tako će ona morati da prestane da mu beži. On će je pozvati da živi kod njega i onda će zauvek biti zajedno i srećni. I, te veoma vetrovite večeri njegov drug je uzeo sekiru, seo na bicikl i otišao na jezero. Bilo mu je žao drveta, znao je kako puno godina treba da ono izraste, ali bio je dobar drug, a dobri drugovi urade ono što ih zamolimo. Stao je pred vrbu, ocenio je gde je stablo najtanje, zamahnuo i zario sekiru. S mukom ju Vladislava Vojnović: „Vrba“

199


je izvukao i spremao se za sledeći udarac trudeći se da ponovo udari u isto mesto. Ali, u tom trenutku zazvonio mu je mobilni telefon — to ga je zvalo društvo koje je kampovalo nedaleko od plaže da brzo dođe i pomogne im da skupe i učvrste šator koji je nalet vetra srušio i odneo. Stvar je bila hitna pa je ostavio sekiru misleći da taj ružni posao može da završi i kasnije. Za to vreme u diskoteci gde su devojka–Vrba i mladić veselo đuskali dešavalo se nešto veoma čudno. Devojka koja je predivno igrala najednom se ukočila, uhvatila se levom rukom za srce, desnom rukom za struk, ostala tako za trenutak, a zatim se srušila na pod onesvešćena. Kad su je izneli iz diskoteke videli su da kroz stisnute prste desne ruke strahovito krvari iz velike i duboke posekotine na struku. „Zašto je ta priča tako grozna?“ „Tako je bilo, šta da radim. Čućeš šta je dalje bilo…“ Devojka je bila onesvešćena i krvarila je. Mladić je bio očajan i na rukama ju je, trčeći, odneo u Hitnu pomoć — taj grad je bio mali. Tamo su lekari utvrdili da je posekotina duboka i velika, da rana liči na ranu koju bi napravio oštar predmet kao što je na primer sekira, ali da srećom nije oštećen nijedan unutrašnji organ. Kad je čuo reč „sekira“ mladić je odjednom sve shvatio: kad se povredi drvo, povredi se i devojka; ako ubiješ drvo i devojka će biti mrtva! Istrčao je iz ordinacije u nameri da brzo telefonira svom drugu i spreči ga da nastavi sa sečom drveta, ali svoj mobilni telefon nije mogao da nađe. U gužvi koja je bila nastala u diskoteci, telefon mu je negde ispao. Potrčao je prema govornici, ali ona je bila zauzeta. Onda se uputio prema portirnici Hitne pomoći, u kojoj je kroz staklo video telefon, ali je portirnica bila zaključana, a portira nije bilo ni od korova. „Šta znači ’ni od korova’?“ „Znači da nekoga uopšte ni malo nema.“ „Dobro, hajde, brzo pričaj! Požuri, onaj drug može da je ubije, on ni ne zna…“

200

Anomalija #1


Na jezeru, drug je završio sređivanje šatora i uputio se da završi sečenje vrbe. U mraku je pronašao svoju sekiru, podigao je i ciljao prema mestu prethodnog udarca koje se belasalo na mesečini. A naš mladić je i dalje izbezumljeno trčkarao oko stanice Hitne pomoći pokušavajući da nađe telefon. Ugledao je prefinjenu staru gospođu koja je šetala kuče i telefonirala: „…i tri kašike maslinovog ulja, da. Šta si rekla? Jeste, mikserom. Pet minuta otprilike. I to onda namažeš na lice i držiš tako tri sata…“ Gospođa je prezrivo odmerila mladića. Shvatio je da mu ona neće pozajmiti telefon. Gospođa je završila razgovor i spustila telefon u torbicu. „Fifi, svakakvog sveta ima. Idemo mi našoj kući“, rekla je kučetu u nameri da se žurno udalji. Ali, Fifi je bio bistar pas i shvatio je da se nešto važno događa pa je počeo da vuče gospođu prema mladiću i da laje. Mladić, svestan da je devojčin život u pitanju, uradio je ono što, da je sve bilo u redu, nikad u svom životu ne bi uradio s obzirom da je to bio jako fini mladić: prišao je zaprepašćenoj gospođi i bez reči joj oteo torbicu iz ruku. Dok je gospođa vikala i cičala, našao je mobilni i pozvao svog druga baš kad se ovaj spremao da ponovo udari sekirom u vrbu. „Ne, ne! Stani, ne seci ono drvo! Ne! Zaboravi i idi kući. Sutra ću ti objasniti.“ Mladić je pomilovao Fifija, izvinio se gospođi koja nije prestajala da viče i uputio se nazad u Hitnu pomoć. Tamo su mu rekli da je devojka, na svoje insistiranje, otišla kući. Našao je samo njene male cipelice boje vrbine kore sa mašnicama od grančica. Uzeo ih je i, kao bez duše, potrčao je ka izlazu iz grada, ka jezeru. Vetar je stao, a gusti oblaci prekrili su mesec. Mladić je došao do drveta i zagrlio ga. Bolje rečeno pao je na njega. Molio je i molio za oproštaj. Izgledao je kao ludak koji priča sa drvetom koje je samo drvo i, naravno, ne može da odgovori. Milovao je koru stabla i rukom došao do zareza koji je ostao od sekire. Zarez je bio mokar. Znao je da je to krv, pa je skinuo svoju košulju, Vladislava Vojnović: „Vrba“

201


iscepao je u trake i previo vrbi ranu. Ostao je da sedi pored nje do jutra. Sutra je otišao kući samo na kratko i ponovo se vratio da joj promeni zavoje i sedi pored nje. Tako je radio tri dana i tri noći, ali devojka se i dalje nije pojavljivala. Po danu, ljudi koji su dolazili na plažu čudili su se šta radi onaj momak koji se ne odvaja od vrbe obmotane zavojem. Niti je plivao, niti se zabavljao s drugima, samo je sedeo s obrazom pripijenim uz stablo, držeći pažljivo u rukama dva parčeta kore drveta što su u stvari bile devojčine cipele, samo to niko nije video. Mladićevo društvo je počelo da ga se kloni, a onaj drug, kome, naravno, ništa nije objasnio, bio je veoma zabrinut i mislio je kako bi trebalo da popriča sa njegovim roditeljima. Noću mu se žabe, slepi miševi i sove nisu čudili — oni su se već privikli na njegovo prisustvo i nisu ga se plašili s obzirom na to koliko je bio miran. U zoru četvrtog dana mladić je osetio u srcu da se devojka više neće ni pojaviti ako on nešto ne preduzme. A nije mogao da smisli šta da učini i počeo je da plače. Prvo tiho dok su mu se suze slivale niz lice, a onda je počeo da jeca i da kuka na sav glas. „Kao ja kad plačem?“ „Da, tako otprilike.“ Pošto je bio stidljiv, otišao je malo dalje od drveta koje je toliko voleo, okrenuo mu se leđima i seo na ivicu jezera. Grlio je cipelice boje vrbine kore. Suze su mu kapale u vodu. Od suza koje su mu maglile pogled nije video da se u plićaku nasukala jedna ribica i da je bila na samrti. Plakao je i plakao. Toliko je plakao da su mu suze lile potočićima. Toliko suza nikad niko nije video na svetu. One su podigle nivo vode u jezeru pa je ribica mahnula repom, osvestila se i šmugnula u dubinu. Tako joj je spasao život, a da to nije ni znao. Ko kaže da plakanje nije koristan posao. I, u tom trenutku iz vrbe je izašla devojka. Stajala je tako neko vreme i posmatrala ga. Bila je bleda, ali bilo joj je mnogo bolje. Rana je zarastala. Mladić koji je plakao od suza nije video ni jednu malu gusenicu koja mu se iz leve cipelice uspuzala do nosa i ispitivala kakva je to rupa ta njegova nozdrva. 202

Anomalija #1


„Neka mu uđe skroz u nos, u sline, hi, hi, hi!“ „Dobro“. Kad ga je gusenica zagolicala po nosu, mladić je kihnuo i plašljivo zatresao glavom. Gusenica je uvređeno ispala, ali i nekoliko slinaca sa njom. To je bilo tako smešno da se devojka zakikotala. Mladić se brzo okrenuo, a onda nije znao da li se više stidi zbog slinaca ili se raduje što je vidi. Kad se pribrao, brzo je oprao nos u jezeru, umio se, vratio joj njene cipelice koje nije obula jer su bili na plaži, i onda su njih dvoje konačno počeli da razgovaraju. On se izvinjavao, a ona je priznala deo svoje krivice — da mu je rekla o čemu se radi, on ne bi postupio tako, zar ne. Mladić se zamislio i devojka je znala o čemu on razmišlja. Jer, da mu je zaista rekla o čemu se radi, on bi od nje zahtevao da dokaže svoju ljubav i napusti drvo. A ona to naprosto nije mogla. Bez drveta i ona bi umrla. Mladić ju je nežno milovao po kosi i bio veoma, veoma tužan. „Znam o čemu razmišljaš, nećemo nikad moći da živimo zajedno i da imamo decu i sve to, je l’ da?“, pitala je devojka. Mladić je uzdahnuo i klimnuo glavom. „Ali, postoji rešenje, samo ne znam da li ćeš pristati“, rekla je devojka ozbiljno. „Možemo da uzmemo jednu mladicu od ovih koje rastu oko stare vrbe i da je onda posadimo u tvom dvorištu. Ona je takođe deo drveta koje sam ja. Vremenom ta mladica će postati veliko drvo. Ja ću onda moći, kad mi to bude potrebno, da uđem u tu mladicu u dvorištu, a ne da dolazim čak ovamo, na jezero. Ali uvek ćeš morati da brineš o dvorišnoj vrbi, da je zalivaš i neguješ kad ja to ne budem mogla ili ako ponekad zaboravim na to. Mi, devojke–drveće, ponekad smo lakomislene ili se toliko zaljubimo, pa iz nemara ili iz budalastosti zaboravimo da negujemo taj svoj drugi deo. Tako mnoge od nas uvenu, osuše se, da, umru. Zato, ako to uopšte želiš, ti moraš da preuzmeš tu odgovornost na sebe. I naravno, nikad ne smeš da se ljutiš što sam ja to što jesam. I moraš da mi pomogneš sa drugim ljudima — nekima možemo da ispričamo, a nekima ne smemo jer su mnogo glupi i mislili bi da ja tebe lažem i da si ti jadan i ubeđivali bi te da Vladislava Vojnović: „Vrba“

203


ne pristaješ više na to… A ako im to uspe, znaš, umreću. Dobro razmisli. Sad smo mladi i volimo se i spreman si sve da uradiš za mene, ali kad budemo ostarili… Moja baka se osušila jer deda nije imao više volje za zalivanje kad su imali puno dece i puno drugih obaveza i kad njena kora, ovaj, koža više nije bila glatka. Moja mama je još uvek živa samo zato što se sama zalivala, kad je tata prestao to da radi, a jednom, kad je bila u drvetu, tata je otišao da se zabavlja i to mu se toliko svidelo da je jedva čekao da ona uđe u drvo, pa da i on zbriše. Na kraju su se razveli. O nama, deci, kad nije bilo mame, niko nije brinuo. Ona je retko odlazila u drvo, ali nam je bilo baš teško. Ja, znaš, ne želim da nam se desi tako nešto.“ „Kao Kaćinim i Tašinim roditeljima?“ „Da.“ Mladić je zaustio da kaže šta misli o svemu tome, ali mu je devojka–Vrba stavila prst na usta. „Ne, nemoj sad ništa da kažeš. Idi kući, naspavaj se, sredi se, razmisli polako o svemu i onda dođi da mi kažeš šta si odlučio. Razmišljaj o celom životu, a ne samo o našoj ljubavi. Znaš, život je važniji. Život je, do duše, bez ljubavi malo bezukusan…“ „Je l’ to znači malo bljak, a? Kao zdrava hrana?“ „Pusti me da završim!“ „Život je bez ljubavi malo bljak, ali je ipak život. A ljubav, ma koliko da je lepa, ne može ni da postoji bez života.“ Mladić je ponovo zaustio nešto da kaže, ali mu devojka–Vrba nije dala. Poljubila ga je, a onda ga okrenula od sebe i blago pogurala. On ju je, nevoljno i sporo, ipak, poslušao. Otišao je i — nikad se više nije vratio. „MAMA!!!“ „Molim?“ „Mama! Nemoj da se praviš blesava — kakav ti je to glup kraj!?“ 204

Anomalija #1


„Okej…“ Mladić je otišao, dobro razmislio o svemu, vratio se i zaprosio je. Mladicu–sadnicu presadili su u njegovo dvorište i živeli su zajedno dugo i srećno. Imali su kćerku. „Kao što sam ja?“ „Kao što si ti, samo što nikad nije toliko dugo ležala na majčinim leđima!“ „Pa kad su leđa njene majke bila kao kora drveta, a tvoja su tako lepa.“

Vladislava Vojnović: „Vrba“

205


206

Anomalija #1


STATUA Nikola Gocić

ilustrovao Nemanja Ćalić

Nikola Gocić (1980) je diplomac Građevinsko–arhitektonskog fakulteta u Nišu, bavi se pisanjem, ilustracijom, filmom i stripom. Tridesetak priča je objavio na internetu, a jedna od njih našla je mesto u Emitoru. O zbirci pod svojim imenom još uvek samo sanjari. Divljoj mašti često pušta na volju, čak i onda kada ne bi trebalo.

Prošlo je dvadeset godina otkako je za sobom ostavio gomile leševa, u rupama koje su zatrpavali peskom ili zemljom. Samo je on znao da ti leševi nisu ljudski i da zbog njih ne oseća grižu savesti. Otvorili su vrata koja nisu smeli da otvore. Možda je to bio jedini razlog za krvoproliće… Na brodu koji je stigao u luku pre godinu dana nije bilo nikoga. Pretražili su ga nekoliko puta, ali jedina živa bića bili su krupni, beli pacovi. Brod je bio u savršenom stanju. Nekoliko svilenih crvenih haljina činilo je tovar. „Kako možeš znati da je tamo bilo ljudi?“, upitala ga je, posmatrajući njegovo obnaženo telo. „Ne mogu. Kako je dospeo u luku, ako nije bilo ljudi?“ „Zar posle svega što se dešavalo očekuješ da znam odgovor na takvo pitanje? Ovo je misterija.“ „Svašta. Budimo racionalni. Duhovi ne postoje.“ „Brodovi duhova su u mnogo gorem stanju nego ovaj.“ „Spava mi se. Razgovaraćemo drugi put.“ Uvređena njegovom ravnodušnošću, ustala je i obukla svoju prozirnu kućnu haljinu. Izašla je iz sobe, zalupivši za sobom vrata. U kuhinji je bilo toplo. Otvorivši prozor, iz frižidera je uzela flašu Nikola Gocić: „Statua“

207


soka od maline. Sela je na stolicu najbližu prozoru i razmišljala o nadolazećem dronjavom jutru. „Ne mogu da zaspim.“ Stajao je u dovratku kuhinje, naslonjen na okvir. „Rekao si da ti se spava. Zašto onda ne spavaš?“ „Ne mogu, iako sam umoran. Uskoro će se završiti i ova noć…“ „…i počeće dan kome smo se nadali. Znaš li ti koliko to patetično zvuči?“ Osmehnuvši se njenoj vatrenosti, prišao je stolici na kojoj je sedela i obgrlio je oko vrata. Kosa joj je mirisala na pomorandže i vetar koji dolazi sa mora. Udišući omiljeni mu miris, zatvorio je oči. „Opet se kriješ. Zašto?“ „Krijem se zato što se samo tako osećam bezbedno.“ „Kakva je to bezbednost u skrivanju? Šta se dešava kada budeš pronađen?“ „Ne znam… ali znam da smo uništili svoje pravo da budemo normalni. Gazeći po njegovim leđima, učinili smo ono zbog čega se kajemo i nemamo miran san. Toliko je nevinosti ostalo u nama, da čak u obe šake može da stane.“ „Šta hoćeš da kažeš?“, zbunilo ju je njegovo ispovedanje. „Hoću da kažem da ne vidim jasno budućnost, a ni njenu decu. Hoću da kažem da smo postali kurve koje odvode u krevet svakoga, za male pare. Bez manira i bez samopoštovanja.“ „Da li si makar na trenutak pomislio na brutalnost ovog događaja?“ „Brutalnost? O čemu to govoriš?“ „O brodu. Masovni ubica se ukrcava tako da ga niko ne primeti, ubija sve članove posade i po dolasku broda jednostavno nestane.“ „Da li hoćeš da kažeš da je ubica znao da upravlja brodom?“ „Ne. Nisam to rekla. Hoću da kažem da postoji i takva mogućnost.“ „A šta je sa telima?“ „Bacio ih je u vodu… Vidiš, kad malo bolje razmislim, taj ubica bi mogao da bude i žena.“ „Žena?“ „Da, žena koja je nekada živela u vodi.“

208

Anomalija #1


*** U obližnjem mestu, takođe na obali, živela je starica za koju se govorilo da proriče budućnost. Godinama unazad, stanovnici tog malog naselja su se iselili, a starica je ostala potpuno sama, bezuspešno se trudeći da odgovori na pitanja o sopstvenoj budućnosti. „Zašto su svi otišli?“, pitala bi sebe ili neku od svojih mačaka, kada bi joj se sklupčala u krilu, dok joj je vetar šaputao laži o ljudima koje nije ni poznavala. Jednog dana, tek što se beše smračilo, neko joj pokuca na vrata. Otvorila ih je, uhvativši se za kvaku levom rukom, a desnom se pridržavajući za zid. „Dobro veče, bako!“, obrati joj se neobično visok stranac sa osmehom na poluizboranom licu. „Dobro veče, stranče! Kojim dobrom?“ „Zalutao sam. Jedino je u Vašoj kući upaljeno svetlo, pa sam namerio prenoćiti ovde, ako imate koju slobodnu sobu.“ „A, to… Pa, uđite, stranče, uđite. Imam nekoliko praznih soba. Neka od njih svakako će Vam odgovarati… Nego, recite Vi meni kako se zovete.“ „Ivan Esens.“ „Pa, gospodine Esens…“ „Ivan, molim vas.“ „Dobro, Ivane… pođite za mnom. Pokazaću Vam sobe.“ „Ovo je velika kuća za jednu staricu“, primetio je, dok su prolazili kroz duge hodnike njenog doma. „Zar živite sami?“ „Zavisi… najčešće sam sama.“ „Mislim da vas nisam najbolje razumeo.“ „Zavisi… od tačke gledišta… Postavili ste mi pitanje i ja sam Vam odgovorila. Zar nije tako?“ „Verovatno…“ „Evo nas! Ovu sobu sam namenila svom sinu. I Vama će prijati“: „Hvala. Laku noć.“ „Laku noć.“ Narednog jutra, Ivan se probudio u lokvi krvi. „Ko si ti?“, upitao je riđokosu devojčicu koja je sedela na velikom, gvozdenom krevetu. „Pitanje je ko si ti, Ivane Esens. Zašto si došao ovamo? Zašto si tako nespretan?“ Nikola Gocić: „Statua“

209


„Plašim se da je…“ „Ti se plašiš?! Ti?! Znaš li koliko to smešno zvuči? Ti čak ne znaš ni šta te reči znače… Ti nikad nisi video strah!“ „Čija je ovo krv?“ „Zar je to sad važno? Mislila sam da si pametniji. Razočarao si me, Ivane Esens. Kada ćeš shvatiti?“ „Šta treba da shvatim?“ „Treba da shvatiš… da ne postojiš.“ *** „Ne možeš da uđeš, ako prethodno ne otvoriš vrata.“ „Molim? Je l’ meni nešto kažeš?“ „Nisam ništa rekla. Ćuti i jedi.“ Tog jutra bila je mrzovoljna i nije se ni trudila da to sakrije. „Razmišljao sam o našem noćašnjem razgovoru… o brodu.“ „Ma zašto već jednom ne umukneš?!“ dreknula je i istrčala iz kuhinje, zalupivši za sobom vrata. Zbunjen njenim ispadom, ustao je sa stolice i prišao im. Naslonivši na njih glavu, osluškivao je razgovor koji je u predsoblju vodila sa neznancem. Međutim, nije uspeo da čuje gotovo ništa, jer su i ona i neznanac šaputali, trudeći se da za sebe sačuvaju to što im je prelazilo preko usana. Odjednom, čuo je kako izgovaraju njegovo ime i oprezno se odmaknuo, hodajući unazad. Činilo mu se da tone, da će se rastopiti poput kocke šećera, koju je pukim slučajem starica ubacila u svoj čaj, umesto one koja joj je bila dostupnija. Na trenutak je prestao da diše, jer nije mogao da sluša šum sopstvenih pluća. Otvorio je usta da oseti prazninu, ali praznine nije bilo. Nestala je sa umornim neostvarenim željama. Zatvorio je oči ne bi li se pretvorio u mrak, ali ga je mrak odbio kao nezadovoljno novorođenče majčinu sisu. Kada se vratila u kuhinju, raspoloženje joj se beše naglo promenilo. „Tražio te je neki čovek. Tvrdio je da te poznaje, ali ja sam ga slagala. Rekla sam mu da danas nećeš biti kod kuće.“ „A šta ćeš mu reći kada se vrati, za dan ili dva?“ „Izmisliću nešto.“ „Kako je izgledao?“ „Visok i mršav, koju godinu stariji od tebe, neprijatno učtiv, sitnih očiju i izduženog lica. Podsetio me je na…“ 210

Anomalija #1


„… uzdah. Podsetio te je na uzdah, zar ne?“ „Ne znam. Više nisam sigurna.“ „Da li je rekao kako se zove?“ „Jeste. Rekao je da se zove Ivan. Ivan Esens.“ „Ivan Esens… Da li si nekada imala osećaj da te neko prati? A potom se okreneš i shvatiš da nema nikoga iza tebe.“ „Ne. Zašto pitaš?“ „To je stvar navike. Nešto poput izgubljenosti u prostoru. Možda se tada svi pretvaramo u kukavice.“ „Šta hoćeš da kažeš? Uopšte te ne razumem.“ „Kada bih prestao da pišem, zatvorio bih krug oko naše prošlosti. Imali bismo nejasnu predstavu o tome šta nas očekuje. A svaki novi sekund unapred izgubljenog vremena raspao bi se sam od sebe. Ostavljajući senke, stvorili bismo svetlost koja se ni u mraku ne vidi. U beskrajnoj igri, vrhovi naših prstiju dodiruju nečiju vrelu kožu… Hoću da kažem da ne postoji dan kada su svi rođeni i kada su svi umrli. Ne postoji obično ludilo neobičnih ljudi.“ Uhvativši je za ruku, dok ga je sa nevericom pratila svojim zelenim očima, odvede je do ogledala u predsoblju i, namestivši je iza sebe, reče: „Pogledaj i reci mi čiji je ovo odraz. Ko je ova spodoba, jer sasvim pouzdano znam da to više nisam ja.“ „Počinješ da me plašiš.“ „Nema razloga za strah. Reci. Da li vidiš izopačenost mog duha? Da li treba da tražim oproštaj?“ Taman kad je htela da mu odgovori na suluda pitanja kojima ju je sve više zabrinjavao, on je prekide: „Znam… i sam znam odgovore. Ne moraš ništa da mi kažeš.“ Okrenuvši se prema njoj, uputi joj ispražnjen pogled. Svojim mesnatim pipcima purpurno ništavilo stezalo mu je um sve jače i jače, preteći da ga sasvim zdrobi i posipa Bezdan usitnjenim ostacima. Teret prećutane istine nadvio mu se nad glavom, maskiran u crne oblake očaja. Izmišljena Reč, teška kao olovni oklop, sklopila se oko njegovih udova, ne dozvoljavajući mu da se odupre slikama Sudbine. Podigao je ruku da joj dodirne obraz, ali njeno lice postepeno se gubilo — bio je sluđen slepilom zalutalih duša. Nikola Gocić: „Statua“

211


„Kada bih mogao da spalim misao… kakvim plamenom bi gorela?“ pitao je samog sebe, našavši se u prostranoj sobi, bez nameštaja. Po podu behu naslagane crne, mermerne ploče, uglačane do potpunog sjaja. Zidovi su bili tapacirani crvenim plišom i ispresecani drvenim okvirima. Unutar nekoliko okvira visile su slike njemu nepoznatog umetnika, a na svakoj beše naslikano tužno detinje lice. U toj galeriji, galeriji ispijenih detinjstava, nije bilo prozora, te su je osvetljavali veliki kristalni lusteri koji su, poput ledenica, visili sa plafona. Osvrnuvši se oko sebe, uočio je visoka vrata, iako su i ona, nalik zidovima, bila ušuškana u meki, krvavi pliš. Odjednom se, na njegovo zaprepašćenje, otvoriše i u sobu ušeta devojčica od (kako je procenio) dvanaest godina, držeći neupaljenu sveću od plavog voska u levoj ruci. Približila mu se, oprezno gazeći, kao da se bojala da će probuditi nekog ili nešto. „Dobro, Pišče, šta hoćeš od mene? Ivan mi je oduzeo sve moći i mislim da ti moja pomoć neće mnogo značiti. Štaviše, mislim da ti je ne mogu ni pružiti. Evo, čak ni sveću nisam upalila.“ Ispružila je ruku prema njemu, pokazujući mu onu čudnu, plavu sveću. „Zašto bi je palila? Zar u ovoj sobi nema dovoljno svetla?“ „Ako pogledaš malo bolje, nema. Ovo nisu lusteri.“ „Nego?“ „Ne znam. Kaži ti meni“: Bacivši još jednom pogled prema plafonu, pogleda u devojčicu i reče: „Nisu lusteri. Ovo su moja deca.“ „Ali ti nemaš decu.“ „Nemam… Ipak, ovo su moja deca.“ „Dobro. Neka ti bude. A šta je sa ovim slikama? Jesu li i one tvoja deca?“ „Misliš na ova tužna, mlada lica?“ „Kako god.“ „Nisam siguran…“ „Zato što ne prepoznaješ sebe!“ „Koješta! Ovde ima na stotine potpuno različitih mališana.“ „Kakve to ima veze? Ti si imao bar dva detinjstva — jedno muško i jedno žensko. Budi srećan zbog toga. Meni ostaje samo ovo malo, pogano telo. Verovatno je Ivan priželjkivao ovakvu sestru.“ 212

Anomalija #1


„Ivan Esens, pretpostavljam.“ Osmehnuvši se zlobno, ali istovremeno i neodoljivo, udaljila se nekoliko koraka unazad i spustila sveću na pod. U ušima su mu odzvanjale poslednje njene reči, pre nego što je izašla iz sobe: „Mnogo si sjeban, Pišče. Svejedno, čuvaj se“: Sledeće čega se sećao bilo je simpatično lice medicinske sestre koja mu je donela doručak. „Dobro jutro, spavalice“, pozdravila ga je, bezrazložno vesela. „Koliko dugo sam ovde?“ „Tek jednu noć“: „Gde je…“ „Vaša supruga je pre nekoliko minuta otišla kući. Doktor je rekao da nema potrebe da bude toliko zabrinuta… a provela je celu noć u bolnici, sedeći pored kreveta.“ „Moja supruga?“ „Da. Ona vas je dovela. Bili ste bez svesti. Doktor kaže da ćete i Vi uskoro kući. Nećemo Vas zadržavati.“ Pošto je pomakla zavesu i otvorila prozor, izašla je, ostavljajući ga u bezličnoj bolničkoj sobi sasvim samog. Zidovi su bili okrečeni u zeleno. Na zidu koji je bio najbliži njegovom krevetu stajala je reprodukcija slike čijeg naziva nije mogao da se seti, niti se mogao prisetiti autorovog imena. Okvir je bio premazan bezbojnim lakom za drvo, a staklo je bilo besprekorno čisto, pa je zaključio da u bolnici, bez obzira na priče koje kruže po gradu, vode računa o higijeni. Primetio je još nekoliko reprodukcija i začudio se kako ne može da prepozna nijednu. U jednom uglu sobe, naspram njegovog kreveta, stajala je stolica čije su sedište i naslon bili presvučeni plavim lanenim platnom. Zavesa je bila bela, prozirna i duga skoro do poda. Uzalud se trudio da odgonetne od čega je sačinjena, jer su mu zavese uvek smetale i nije ni želeo da sazna poreklo materijala. Došlo mu je da ustane i da je skine, a potom je zgazi i unese nemir u njenu nepodnošljivu belinu. „Sada si baš zabrljao“, glas njemu jedva poznat sledio mu je krv u venama. „Kada ćeš prihvatiti krivicu za svoja zlodela? Zar nisi odavno prestao da dišeš?“ „Šta hoćeš od mene?“ „Ništa. Samo te opominjem. Ulenjio si se.“ Nikola Gocić: „Statua“

213


„Lenjost? Mislim da grešiš, prijatelju? Uostalom, grehovi mrtvog čoveka i nisu grehovi.“ Pridignuvši se, seo je na ivicu kreveta i kroz otvoren prozor zagledao se u sivo nebo. Oblaka je bilo sve više i više. Teški i gladni, gutali su zajedljivo sivilo. „Kao anatema koja se prosula iz čaše potonjeg prokletnika.“ „Ne, već kao kopanje po večnosti.“ „To je samo izgovor, Pišče. Truli izgovor, ništavilo. Od koga očekuješ večnost?“ „Kajanje… kajanje će mi pružiti večnost.“ Grohotnim smehom glas donese tamu, iako je veče trebalo da nastupi tek za nekoliko sati. *** „Otkada se vratio iz bolnice, samo ćuti“, žalila se mladiću koji se predstavio kao prijatelj njenog supruga. „I ranije je bio ćutljiv, ali ovo… ovo je van svake pameti. Osim toga, primetila sam da noću ustaje, a u krevet se vraća drhteći.“ „Da li ste ga pratili u tim noćnim šetnjama?“ „Mislite da bi trebalo?“ „Možda ćete otkriti izvor njegove drhtavice.“ „Bojim se da će ga moje uhođenje još više udaljiti od mene, a ja nisam spremna da rizikujem… Jedino mi ostaje da se nadam da je ovo zastranjivanje samo privremeno i da će za nekoliko dana biti opet onaj stari.“ „A šta ćete preduzeti ako sve vaše nade padnu u vodu?“ „I ja ću za njima…“ „Ali, Vi ne smete sebi dozvoliti da, umesto spasioca, postanete davljenik. Ko će Vas izvući na suvo, kada budete prestali da dišete?“ „Neću… prestati da dišem, ako sam se rodila u vodi. Moram ponovo da naučim…“ „Da naučite? Šta?“ „Da živim kao i sve ostale sirene.“ Ne mogavši da se suzdrži, mladić se nasmeja tako glasno, da je ona, Piščeva žena, pomislila da joj se ruga. „Oprostite… oprostite, ali ovo je bilo jače od mene“, izgovorio je, dok je dolazio do daha. „Zar u tim godinama verujete u bajke? Otkud Vam ideja da sirene postoje?“ 214

Anomalija #1


„Uprkos Vašoj očiglednoj brizi kako za mog muža tako i za mene, Vi ste isti kao i svi ostali. Običan nitkov i neznalica. I nema potrebe da se izvinjavate, jer su se Vaše uvrede već duboko urezale u moju svest, a ožiljci koji budu ostali podsećaće me zauvek na jedno okrutno, a ipak umiljato lice i na svirepost reči koje su, klizeći preko slatkog jezika, doprle do mojih ušiju u najgori mogući čas.“ „Kako možete da budete tako nezahvalni?! Sve vreme pokušavam da Vam pružim utehu, a Vi?! Izvrćete moje reči na naličje, pa tako liče na uvrede, a ja na neprijatelja i varvarina.“ „Zašto joj ne otkriješ istinu?“, bled kao avet, pridruži im se Pisac. „Ah, da… setio sam se. Istinu si smeo da otkriješ samo jednom ljudskom biću, a to sam bio ja. Sećam se i dana kada se to desilo… Sećam se, a želim da zaboravim… da zaboravim tvoju nečistu ljubav…“ „Šta sve ovo treba da znači?“, beše zapanjena Piščevim rečima. Međutim, umesto odgovora, dobila je samo dva uvenula pogleda… Noseći suzu u oku i krv na dlanovima, istrčala je iz sobe, ostavljajući ih u samoj utrobi dana na izdisaju. Tek nedelju dana kasnije, pronašli su njen leš, netaknut i neobično svež. Rumenih usana i još rumenijih obraza, podsećala je na usnulo čeljade, nevinost zarobljenu u vrhu kišne kapi. Skamenjen u svojoj golotinji, Pisac je opominjao svakog prolaznika. Namćorastog starca i trudnicu koja je, ruku pod ruku, išla sa svojom majkom u crkvu. Uznemirenog mladića koji je nekud žurio, noseći gomilu papira. Staricu u invalidskim kolicima, koju je gurao iznureni sin. Devojku koja se stalno smejala i njene zatucane drugarice. Međutim, nijednom od njih nije bilo stalo da gleda u ružnu statuu koja je prkosila Zemlji, da bi ostala pokorna Nebu. Ushićena njenim sivilom, uhvatiše se sva deca tog priobalnog mesta za ruke, opkolivši je svojim majušnim telima. Držeći se čvrsto, vrteše se u krug, dok im stopala nisu otupela i dok im oči ne izgubiše sjaj. Na obali usnulog mora, stajala je riđokosa devojčica, u društvu svoje bake, i tada, sirene prekinuše poj.

Nikola Gocić: „Statua“

215


216

Anomalija #1


ČARLIJEV SVINJAC Dragan Cvetanović

ilustrovao Tiberiu Beka

Dragan Cvetanović (1969) vam je možda poznat kao tekstopisac bendova Slovenska Nekropola, Kanntilen ante portas, This Casual Necromancy, Vilajet… Zbirka Poezija mržnje i rodooskvrnuća već duže vreme čeka na objavljivanje. Piše kada je nečim iznerviran, a to se često dešava.

Bilo je tačno dva sata i trideset dva minuta posle ponoći kada se u odmorištu oglasio alarm. Iz više polusna nego sna, Čarli se trgnuo i zalepio šamar budilniku, koji je, suočen sa daleko nadmoćnijom silom, zaćutao. Iz regularnog odela za spavanje presvukao se u jednako regularno odelo za rad, pri čemu se ta dva nisu međusobno razlikovala izuzev što je prvo bilo nešto čistije od drugog. Dakle, sivi džemper i radničke pantalone sa tregerima. Ima deset godina i više da je kupio tri ovakva kompleta, treći se sada suši na žici za veš tamo iza. Navukao je zelene gumene čizme, zatim oprao ruke i lice vodom iz lavora koju je natočio iz sinoć pripremljenog bokala, obrisao se peškirom koji je visio sa eksera tu pored i izašao napolje. Na pet srednjih koraka od šupe koju je zvao odmorištem nalazio se poljski klozet u koji je svratio da rastereti bešiku, a zatim se uputio ka svinjcu, daleko najvećem objektu u dvorištu, većem čak i od kuće koja je bila okrenuta prema ulici, i u kojoj se hrkanjem bavila, i inače tu živela, njegova pozamašna žena Božidarka. Dok je grabio tako za poslom, najednom mu se tlo izmaklo pod nogama i pružio se koliko je dug. Tu, na čeoni zid svinjca su inače uredno naslonjene grabulje. Iz neznanog razloga sad su bile položene po zemlji, svega je jedan centimetar nedostajao da šiljak proleti kroz Čarlijevo levo oko. Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

217


Sapleo se o nešto u rođenom dvorištu, za koje se starao da je uređeno i više no što je bilo potrebno, i to ga je izbacilo iz takta. Ustao je. U džepovima mu se uvek skrivao kineski upaljač–benzinac, čiji se deo sa fitiljem mogao izvući, pa je ovu napravu upotrebio da osvetli plamenom, ne bi li uočio uzrok saplitanja i pada. I pre nego što je razlučio o čemu je reč, osetio je nekakvo golicanje i peckanje na desnoj nozi. Tu, pred njime, na tlu, stajao je njegovom nogom razoren mravinjak, čiji su stanovnici kipteli od nemoćnog besa. „Do juče sve je bilo čisto, pa kad ga pre sastaviše…“, pomislio je domaćin. „Pozabaviću se time sutra.“ Svinjac je bio sačinjen od poluoblica, pa je kao takav podsećao na poveću planinsku baraku. To je isprva trebalo da bude skladišni prostor za iznajmljivanje, ali kako je jedan od komšija uspeo da blokira mogućnost prolaza sa zadnje strane dvorišta, a sa prednje se kamioni nikako ne bi mogli provući pored kuće, planovi Čarlijevog oca pali su u vodu. Siroti Miodrag je, žaleći zbog ovog poraza, i ispustio dušu, a njegov sin je odlučio da se osveti podmuklim komšijama uvođenjem svinja u igru. To je naravno izazvalo kontrareakciju, ali inspektor je bio pasionirani ljubitelj čvaraka pa je zažmurio na jedno oko, a onim drugim, što je otvoreno ostalo, dolazio je jednom mesečno po mito u obliku petokilnog kvantuma čvaraka. Čarlijeva možda i preterana urednost dovela je do toga da se svinje nisu osećale, a dobra izolacija da se i ne čuju, mada je Čarli u više navrata podvlačio da su njegove svinje neobično tihe. Čarli je slabo podnosio krv pa je zahtevao da posao bude organizovan tako što su svinje dovožene kod njega, a i odvožene čitave, samo znatno deblje. Iz otvorenog rata, komšije su, postepeno, preko gunđanja, najzad legle na rudu i pronašle neku drugu metu. Usled nemogućnosti iznalaženja bilo kakvog drugog posla u uslovima krize, ono što je isprva krenulo kao inat, postalo je Čarlijevo osnovno zanimanje u koje je neštedimice ulagao sebe i postizao osetne rezultate, pa je tako postao i primer za uzor. Bilo ih je među dojučerašnjim najtvrđim protivnicima ovog, kako su ga pre zvali, opoganjivanja urbane sredine mile prestonice, koji su pokušavali slično, sa svinjama, kokoškama, kunićima, ali je sve bilo kratkog daha. Uvidevši da to i nije tako lako, počeli su da poštuju Čarli218

Anomalija #1


jevu istrajnost i dostignuća, a kako je on sled svog bolećivog srca još i umeo da povremeno koje izgladnelo komšijsko dete nagradi šniclom, postao je čak i neka vrsta heroja ove male zajednice. Čarlijeva zgradurina dominirala je krajem poput kakve utvrde povrh srednjovekovnog grada. Bilo je nečeg u tom jednostavnom obličju što je žuljalo gotovo svako oko. Nije bilo logično da bilo ko od takvog materijala sastavi tako veliku građevinu i da se ona postojano drži. A u svinjcu je bilo ovako: iza teških vrata pa levo, nalazio se Čarlijev sto i tapacirana i raskupusana, direktorska, rekao bi on, stolica. U desnom uglu, nasuprot stola, nalazila se velika mašina za mlevenje mesa, koju je koristio za spravljanje pomija. Duž zidova levo i desno pružali su se nizovi prostorija za svinje, uskih i dugih poput zatvorskih ćelija, između njih bio je hodnik širine da se tri čoveka osrednje građe mogu mimoići bez vrdanja, koji ide do još jednog takvog savršenog niza ćelija koje su u čelu i tu se grana u obliku slova „T“. U bočnim nizovima bilo je po šesnaest ćelija, a u frontalnom deset. Vrata i zidovi ćelija bili su napravljeni od uskih, ali debelih dasaka, visokih do iznad dva metra. U svakoj ćeliji bile su po dve svinje, najviše tri, i svaka ćelija je imala visoki prozor sa drvenim rešetkama i mrežastom žicom. Desni bočni zid svake ćelije imao je na sebi pričvršćeno korito iz koga bi svinje jele, a levi isto takvo korito za vodu. Korita su se punila pažljivo pripremljenim pomijama u tečnom obliku, pravim remek–delima svinjskog nutricionizma, ili vodom preko širokih cevi sa levkastim proširenjem na početku. Čarli je sistem uredio na ovakav način pošto je smatrao da je nepristojno gledati životinje kako jedu. Ispred stola se nalazilo poveće bure za pomije iz koga je Čarli limenim kofama nosio sadržaje koje je ulivao u levkaste otvore. Vodu je sipao pomoću dugog gumenog creva koje je rastezao od česme u dvorištu nedaleko od ulaza. Tada bi nasuo i za sebe, u bokal kome je mesto bilo na stolu. I tako šest puta dnevno. Dva puta dnevno je čistio prostorije i menjao prostirku od slame i piljevine. Tokom vremena toliko se izveštio da je posao obavljao automatski, rutinski i veoma brzo. A onda bi seo da zapali duvan i gucne koju. Sto mu je bio poveći, nekad kancelarijski, nabavljen na otpadu i imao je velike fioke u kojima je domaćin čuvao u šteku paklice cigareta Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

219


i po nekoliko flaša domaće rakije na pijaci kupljene, ne previše dobre, ali uvek ljute, jake i da nije šećeruša, ili od dženerika. Tako je sedeo, srkutao i pušio dok su svinje mirno jele, ili spavale. Na stolu mu je bio i telefon. Stari, crni i glomazni, sa teškom slušalicom i gumiranim spiralnim kablom. On i žena imali su odvojene linije, a brojevi su se razlikovali samo u jednoj cifri. Kada je te noći završio posao, seo, zapalio i nasuo, telefon je zazvonio. Osetio je neko peckanje i nije mu se dalo da se javi. Zvonilo je uporno dugo i svakako uznemirujuće u miru koji je noć nudila u satima preostalim pre zore. Do sada ga niko nije zvao u to doba i taman kada je prelomio i pružio ruku zvonjava je prestala. Odahnuo je, ugasio žar opuška i mašio se čašice. Možda je bilo nešto važno, nešto hitno, ali šta je tu je, pomislio je. Pokušao je da se usredsredi na svoje svakonoćne rituale, ali mir u njemu nije se vraćao. Podigao je slušalicu. Glupa i definitivno zakasnela reakcija. Zalupio je. Ni trenutak nije minuo kada je telefon ponovo zatreštao. Zgrabio je slušalicu automatski. „Halo!“ Ništa, samo neko čudno krčanje. Možda je negde u zlo doba ponestalo svinjetine, pa ga mesar gazda Jovan pokušava dobiti, zna on da je budan. Taj je prethodnih godina uzeo monopol nad Čarlijevom robom. Iako je iskrsao iznenada, Čarliju se činilo kao da je tog uštogljenka znao čitavog svog života. Sa druge strane, možda se javlja neko koga nije bilo odavno i čiji glas želi nešto bitno da javi, a prokleta sprava mu ne dopušta. Sačinjena je tako da ne propušta dobre vesti. „Halo!“, viknuo je jače, „ko je tamo!?“ Opet ništa. Negde u daljini učinilo mu se da razaznaje nekakve glasove. Kao da nešto pevaju. Veselo, a opet tužno. Ta mu se melodija učinila poznatom. Ćutao je i slušao duboko negde u sebi uzbuđen, a onda se veza prekinula. Čarli sedi, pije i puši. Dim se prema tavanici kovitla. Čudne su te telefonske veze, isprepletane žice kojima impulsi jure, glasove nose i svako malo lažu, ili prikrivenu istinu zbore, tiho, najtiše, da uši najjače načuljiš. Kao da ti je time dato pa oteto. Na doseg, a van dometa. Pogledao je telefon i odmahnuo glavom. Nešto ga 220

Anomalija #1


je drugo u grudima stislo i nešto mu glavu olovno pritislo. Tišina. Svinje nisu nikakav zvuk proizvodile, istina je da su to najtiše svinje od svih, ali šta im je noćas? Spavaju? Spavaju sigurno, nego ni disanje im se ne čuje. Na ovu pomisao on već ustaje i ide u kontrolu. Tamo pa nazad, sve je u savršenom redu. Spavaju u svojoj glatkosti i čistoti. Kroz uske proreze više se naziru nego vide pokreti mirnog disanja, ali zvuk se opet ne otima. Nema veze. Kada se vratio na svoje mesto telefon je i dalje tu nemo čekao. Pa dobro. Uzeo ga je u ruke i okrenuo broj. Dugo je zvonilo i ništa. Niko se ne javlja. Čarli sedi, pije i puši. Nasuo je još jednu, drugu, treću, ne broji on sebi. A i što bi? Kad se za toliko ima nije ni važno. Cigareta se žari i šušti u mukloj tišini. Telefon je nem, svinje su neme. Mogao bi da izađe i prošeta malo, možda čak i izvan dvorišta, ali nešto mu se ne da. Dobrim je ekserima za svoje mesto prikucan. Sedi on tako, sekunde klize u minute, one u sate. U jednom trenutku usne mu se pokreću kao da nešto hoće da kaže, nekome, ili samom sebi. Suve su i lepljive. Uzeo je veću čašu i natočio vode iz bokala. Kako je samo ostala hladna, kao izvorska. Nije zima, jesen je, ali peć još nije počeo da loži. Smatrao je da je još dovoljno toplo. Bubnjara je čučala na raskrsnici hodnika sada hladna, ali kad zatreba uvek ju je punio do vrha, da i njemu ovamo bude toplo. Tada je i svinjama sigurno ugodno. Dosta je trošio na grejanje, ali neka. Drva su naslagana i spremna, kako oblice napolju, tako nacepkana pored peći. Neka bude spremno, ne zna se kad će da udari. Prošle zime jedne noći ostao je bez iscepkanih drva pa je morao da izađe na ulicu da buka ne probudi njegovu ženu. Tad je izleteo neki ludi student što je živeo tu pored, u nikad zaživeloj zubarskoj ordinaciji, i počeo da se svađa. Čarlija je ovo toliko iznerviralo da je zaboravio sekiru i sutra je više nije bilo tu. Verovatno ju je student ukrao da mu se osveti. Morao je da kupi novu i sad je stajala u uglu pored stola. Na sigurnom. Pružio je ruku i pogladio dobro drvo držalje. Srpska, seljačka. Brojevi telefona gledali su u njega. Opet je okrenuo isti broj i dugo je zvonio. „Halo“, odazvao se glas krkljajuće probuđen. „Gazda Jovane, Čarli ovde. Ja se izvinjavam…“ „Jesi li poludeo čoveče, šta me budiš ovako rano?“ „Ja…“ Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

221


Mesar je bio besan, inače nezgodne naravi. Iako je bio upola mlađi od Čarlija, ponašao se kao da je bilo obrnuto. Voleo je da bude po njegovom, ali je i dobro plaćao. I na vreme, što je bila retkost. „Izvinite. Neko me je zvao, pa sam mislio…“ „E pa pogrešno si mislio“, reče Jovan i zalupi slušalicu. Čarli je slušalicu spustio polako. Seo je i zapalio. Dim se upleo u ostatke njegove crne i sitno kovrdžave kose zbog koje je, kao i zbog krivih nogu, dobio nadimak koji nije voleo. Brkove nikad nije puštao, kladio se da bi mu rasli isto kao tom čovečuljku. Bez obzira na njegovo neslaganje, ljudi su, naravno, bili uporni, pa je bio prinuđen da nadimak prihvati, i, kako je sam voleo da kaže, svog imena da bi se setio morao bi da pogleda u ličnu kartu, a ova mu je ko zna kad istekla i bila oprana u mašini za veš. Ni lik na slici nije ličio na njega, a nešto se nije baš ni sećao da je ikada tako izgledao. Mora da me je mrzelo da se slikam, pa sam uzeo tuđu fotografiju, rekao je jednom, no i to su čule samo svinje, a one nisu mogle da ga prijave. Ima jednu jedinu grupnu sliku, srednjoškolsku, ali desilo se da je neko, verovatno sâm Čarli, ugasio pikavac baš na mestu gde je trebalo da se nalazi njegov lik. Kao da je to urađeno namerno. Jedan mrav mu je ispuzao iz rukava i besno ga je gledao. Čarli ga pokupi žarom cigarete. Čarli sedi, pije i puši. Limena kafanska piksla ispunjena je pepelom i opušcima, preliva se. Nije je ni jednom ispraznio, ali je jednu flašu zamenio drugom. Bole ga uši od urlajuće tišine. Ponekad ga žacne kao da ga neko posmatra, ali samo se osvrne i odmahne glavom pred sobom kao jedinom publikom. Mogao bi malo da odspava, ali bi već trebalo ponovo da ustane i pobrine se oko svinja. Metla je pored sekire, ali toliko je čisto da bi samo možda uznemirio savršeni san svojih štićenika. Zvuk. Čuo je nešto i skočio. Na centralnoj ćeliji frontalnog niza odvalila se letva i on je potrčao da vidi da se nešto nije desilo sa svinjama. Ništa. Spavaju mirno, a letva mora da se sama odvalila. Ume i dobro drvo da izneveri. Ekser se izvukao iz ležišta savršeno prav i nimalo zarđao. E to ti je dobar čelik. Okrenuo se da potraži čekić. Obično je u 222

Anomalija #1


fioci, ali sada nije bio tu. Odmah je istrčao do odmorišta da proveri da nije sa ostatkom alata u kutiji ispod kreveta. Ni tu nije. Bilo mu je jasno. Ona ga je uzela. Čarli je odlučio da po svaku cenu ode po svoje. Kuća je ionako bila njegova, bar što se papira tiče, imao je ključeve i ušunjaće se kroz zadnja vrata. To je bio lakši deo posla. Unutra je vladao potpuni mrak, ako se izuzme slaba svetlost neugasivog televizora ispred koga je Božidarka živela, jela i spavala. U džepu pantalona nosio je baterijsku lampu, nešto veću od olovke koju je skinuo sa nekog starog priveska za ključeve i s vremena na vreme hranio svežom baterijom. Ta mu se navika sad pokazala korisnom. Prvo je malo tumarao po zadnjoj prostoriji koja je služila kao ostava. To mesto mu se nikada nije dopadalo. Sada je još bilo prašnjavo i pretrpano starim novinama i višegodišnjim tegletinama sa turšijom u kojima kao da se nešto mrdalo. Malo je tu probrljao jer niko, čak ni sasvim lud, tu ne bi ostavio korisnu stvar rizikujući da je više nikada ne nađe. Naravno, ne našavši ništa, morao je da se provuče pored nje samo lako osmotrivši po sobi. Ipak nije želeo da previše rizikuje, probudi usnulog, a opakog kita i bude uhvaćen na delu. Na glavi su joj bili metalni vikleri, oni što se kuvaju, koji su Čarlija oduvek podsećali na elektrode usađene duboko u njen mozak. Žena–zombi sa elektrodama u glavi, pomislio je. Na noćnom stočiću slika sa prijateljima, ali Čarlija nije bilo na njoj. Glupa mu je bila zamisao, shvatio je. Ako je uzela čekić sigurno ga je već dala kome je htela, prodala, ili dobro sakrila da ga on ne nađe. Ipak je nastavio kad je već tu. Ostale su mu kuhinja i dnevna soba. U ovoj zadnjoj primala je goste pa je tu sve bilo cakum–pakum. Ogromna stolina, drugi televizor, orman sa knjigama, kako bi posetioci stekli utisak da je ona nešto i pročitala u životu svome. Dakle, kuhinja. Tu je već bio plakar sa svakojakim stvarima za pripremanje hrane, pa kako je možda uzela čekić zbog ljute borbe sa kakvom goveđom koščurom, obožavala je pihtije, možda je bio tu. Tumbajući po kutiji na dnu plakara, zakačio je dugme malog tranzistora od ko zna kad i ovaj je zasvetleo i počeo da šušti. Da li se Čarliju učinilo da je to preglasno, ili je zaista bilo, kasnije to nije mogao da sebi razjasni, u svakom slučaju, užurbao se da ga ugasi i zato ušeprtljao pa mu je ispao na pod i otkotrljao se negde. Čitavu malu večnost nije mu polazilo za Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

223


rukom da ga nađe, dok je on dozivao svojim dalekim glasovima zamaskiranim šumom. Od pada se svetlost izgubila, ali ne i zvuk koji je kopao po njegovom umu. U jednom trenutku obuzeo ga je očaj i skljokao se na zemlju, gotovo da je zaplakao. Reči nije mogao da razume, ali ton je bio takav kao da ga na nešto upozoravaju. A onda su baterije crkle i sve je utihnulo. Tada je ustao i iz fioke pored šporeta uzeo čekić za meso. Valjaće i on. Čarli zakucava ekser. Izabrao je da udara drvenom stranom kako ne bi oštetio rešetkastu metalnu pločicu, a i kako ne bi prevelikom bukom uznemirio san svinja. Ekser polako ulazi, dođe do pola, ali onda se letva ponovo iskrivi i izvuče ekser. On nastavlja, kao da će u sledećem pokušaju uspeti da uspešno ostvari svoju zamisao. Kada se ekser sledeći put izvuče, on udara malo jače, pa sledeći put još jače. I tako udara već mahnito, ali ni to nije previše uznemirilo svinje. Jedna krmača, ona najveća, samo je otvorila jedno oko, pogledala ga i nastavila da drema. Kroz rešetke je osetio taj pogled podrške. Čarli zakucava ekser. Božidarka ulazi na vrata svinjca i klizi prema njemu u kućnoj haljini sa svim elektrodama u glavi. Njena telesina zaklanja svetlo, velika senka pokriva nejako Čarlijevo telo. Čarli zakucava ekser. „Aman, čoveče, zar ne možeš da sačekaš da bar svane! Da l’ neko normalan tako vileni u ovaj sat? I mrtve bi probudio!“ Govori mu ona. Naglašava gde smatra da treba, tu na pozornici osvetljena s leđa da joj je lice u senci, ali joj zubi i oči sevaju, a i vikleri svojim metalnim sjajem. Čarli zakucava ekser. „Zvaću bre miliciju, znaju oni kako treba sa takvima kao što si ti! U bajbok brate, ma kakav bajbok, u ludnicu će da te strpaju i kad vide kakav si, nikad belo svetlo ugledati nećeš!“ Tanka nit bele pene od pljuvačke spušta joj se sa desnog ruba donje usne. Telo joj je svakim trenom, čini se bar tako, sve veće. Nadima se dok besni. Nadvija se i njena je sen sve veća i pritiska svojom masnom težinom. Čarli zakucava ekser. „Čuješ li ti mene? Šta ti JA govorim? Ko si bre ti da me tako ne primećuješ? Đubre jedno što mi je život opoganilo! Gde li mi 224

Anomalija #1


je pamet bila? Šta? Šta kažeš? Ništa! Pičko! Pa to je moj čekić za meso i po tom tvom prljavom svinjcu!“ Čarli zakucava Božidarku u čelo. Čekić je opisao polukrug i zabio se pravo u centar. Ona stoji iskolačenih očiju i reči zamrznutih na usnama. Dve linije krvi spuštaju joj se niz lice i kapi počinju da odskaču sa brade kao sa kakve skakaonice i padaju joj na čudovišne grudi. Malo je sagnula glavu i sad više ne gleda povrh njega, nego pravo u oči. Usne su nastavile da se mrdaju, ali više nema reči. Čarli se namrštio i dograbio čekić obema rukama. Zamahnuo je iz sve snage i udario je u teme, pa još jednom. Ona pada na kolena. Od crvenila ofarbane kose krv se ne razaznaje, samo slepljuje. Tako mu se namestila i on udara u levu slepoočnicu da vikler uđe u lobanju. Nije izašao nazad. Pala je napred pa je morao da korakne u stranu da ga ne bi oborila. „Hoćeš li da ućutiš već jednom?“ reče joj mirno Čarli. Pogledao je u problematični ekser. I on je sad bio na svom mestu. Otišao je do kutije sa alatom i doneo testeru, iz plakara u kuhinji sataru, a zatim i sekiru. Pomučio se dok nije sve isekao na komade odgovarajuće veličine. Sve je lepo složio u limene kante, odneo do mašine za mlevenje, samleo i napunio set kanti. Zatim je nasuo u grliće ispunivši tako korita. Svinje su bile budne i spremne. „Krunč! Krunč! Krunč!“ Ume bubnjara lepo da se usija. Velika je šerpa na njoj i meštar svog znanstva meša ogromnom kutlačom ključajući sadržaj. Prijatno miriše. Čarli sedi, pije i puši. Zora je, svinje je zbrinuo i mogao bi da malko odrema. Samo je sklopio oči. U zadati čas nalaktio se na svoju ogradu. Posetilac nije kasnio ni časka. Pružio mu je kesu. „Izvolite druže inspektore“, bio je ljubazan kao i uvek. „U, vrući su. Dobro je što ima pekara preko puta.“ Zadovoljstvo je bilo čitko ispisano na njegovom licu. Uvek. Ovog puta zadovoljstvo je bilo obostrano. „Domaći“, reče Čarli. „Domaćiji biti ne mogu.“ „U to ne sumnjam.“ Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

225


Diskretno se obliznuo. Jedva da mu je vrh jezika kliznuo preko usana, kulturan neki čovek. Dok je prelazio ulicu prema pekari okrenuo se i pozdravio. „Do skorog viđenja!“ Sa šeretskim osmehom Čarli mu je otpozdravio vojnički prinevši prste čelu. Čvarkoljub je ranije bio policijski inspektor. Bio je pažljiv kada je Božidarki i Čarliju saopštio da je dole kraj pruge pronađeno telo koje bi moglo da odgovara njihovom nestalom posinku. I na sahranu je došao i za prvom sovrom sedeo i nekako mrmljivo pevušio dok se posluživao hranom. Neka mu i sada makar toliko prijatno bude. Čarli sedi, pije i puši. Dan je bio sunčan i svetlost je fino klizila kroz rešetke. Ipak, nije mu se mililo da izađe napolje. Nekoliko puta je pažljivo pregledao svinjac i uklonio i najmanji trag svog krvavog posla. Svinje su opet bile savršeno tihe, ali dan je donosio zvuke sa ulice. Automobila, tramvaja, dece i odraslih. Delovalo je umirujuće. Život je išao svojim tokom, ljudi su imali svoje dnevne planove i išli su za njihovim ostvarenjem. Zato su i morali da brinu. Čarli nije brinuo. Prepunu pikslu je ubacio u fioku i iz iste izvadio novu, praznu. Telefon je nekoliko puta zvonio, ali on nije želeo da se javi. Uhvatio je sebe kako pevuši melodiju iz sinoćnjeg poziva, a kao da se prisećao i reči. Čak je i obrise nekakve slike koja je išla uz sve to mogao da zamisli. Sunčani dan, livada, jedno stablo, četiri prilike, ptica i pas. Noževi melodije kopali su mu po umu. Kao da su ga dirke raštimovanog klavira, naoružane brijačima, sekle na hiljade komada. Hteo je da vrisne, ali katran mu je zapeo u grlu. Bilo je suvo, o kako suvo i bolno. Udarao se otvorenim šakama po glavi, ali bol koji je tako sebi nanosio nije ni osećao. Glava mu je padala prema stomaku, noge se podizale do ramena, ruke se obmotavale oko tela. Slagao se u mozaik čudovišnog. Kada je telefon sledeći put zazvonio, uhvatio se za slušalicu kao za spasenje. „Da!“ razdrao se da efikasnije odagna zvuke i prikaze. „Šta se dereš, jebote!“ Bio je to mesar Jovan. „Evo kako stvari stoje. Nisam ljut što si me probudio. Svakome se desi da malo poludi, takva su vremena. Nego trebaju mi dve od po šezdeset kila i to hitno.“ 226

Anomalija #1


„Ima“, reče Čarli automatski. „Dolazim za sat najdalje.“ Prekinuo je vezu. Vazduh oko Čarlija se odmah zgusnuo. Skočio je i oborio sto gurnuvši ga sa obe ruke. Pepeo i pikavci su se razleteli, flaša je pukla i njen sadržaj se prolio, bokal takođe, ali je čašica ostala čitava. Odbila se od poda i otkotrljala prošavši ispod ograde najbliže leve ćelije. Čarli je pošao za njom. Nije bila daleko od ograde i mogao je da je dosegne, a da ne otvara vrata. Sagnuo se malo, zavrnuo rukav leve ruke i podvukao je ispod. Mogao je da zakači čašicu prstima, ali ne i da je lepo uhvati. Još malo je zavukao ruku iskrenuvši glavu. Tada je osetio nešto toplo kako mu je obmotalo kažiprst. Pogledao je kroz rešetke i ugledao malenu dečiju šaku kako ga drži za prst. Tako se uplašio da je naglo povukao ruku odravši kožu od lakta pa sve do prstiju. Prst koji je držala ručica bio je savršeno čitav i savršeno savršen kao da nije njegov. Ali krvario je iz poderotina i peklo ga je kao sam pakao. Krenuo je do stola i podigao ga. Iz fioke je iskopao čitavu flašu i nasuo preko rane. Zatim je izvukao i staru i prljavu košulju i obmotao je oko ruke. Čarli sedi, pije i puši. Klacka se detinje neodgovorno očiju zabludelih prema tavanu. Možda prati put dima? Opet je sve tu na svom mestu, život ti je onakav kakvim ga udesiš. Jedino, negde tamo je nešto i ono izlazi ponekad i zove te. To je neka raspuklina, otrovna i slatka. Kuća i svinjac se sudaraju. Iz zgrade koja se ruši izleću svinje sa anđeoskim krilima i svinje sa kožnim krilima demona. Iz kuće ispadaju tegle turšije i padaju ispred uplašenog Čarlija. Razbijaju se, i iz njih, okupani zelenkastom tečnošću, ispadaju koprcajući delovi embriona. Njihove oči gledaju u Čarlija, njihova usta se rastvaraju i nemo mu govore, to pomoć traže, zatim umiru. Od njih samo bezoblična masa sluzi u kojoj plivaju skoro do kraja dogorele sveće. „Kurva! Prokleta kurva!“, govori Čarli sebi u bradu dok uzmiče da pobegne jednom za svagda. Ali neko je mu je isprečio put. To je Čarlijev otac Miodrag, oko sedamnaest mu je godina i kosu je začešljao unazad. Došao je odnekud. Sa igranke možda. „Nisam planirao da se to zapati u kući i skladištu“, prekoran je, ali se kroz ljutnju nazire i radost. Valjda zbog susreta sa sinom, ili je možda zluradost. Čarli urla. Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

227


„Ma šta pričaš! Kako si samo instalacije uradio, mogli smo sto puta da pogorimo! Pet godina mi je trebalo da provalim koji je osigurač za šta!“ Miodrag počinje da plače, okreće se da sakrije suze i beži da se nikad više ne vrati u svoju kuću. Najednom se okrene da dobaci nešto kao iz čiste dečije pakosti i kroz plač, ali se samo za usnu ujede da krv line, i nestade. Čarli sedi, pije i puši. Vreme je, mota mu se po glavi, krajnje. Gospodin Jovan je kao i obično došao u odelu. Sako i pantalone, obavezno od listera, kravata i lakovane cipele. Dan da se ogledne u njima. Pažljivo obrijan i namirisan slatkasto. U akt– tašni je nosio radno odelo i meke gumene čizme i presvlačio se pre i posle obavljenog posla. Međutim, sad je bio nešto nervozan i nije svaki detalj na njemu bio savršen. Kravata je bila manje zategnuta nego obično, a čelo sjajno od znoja. „Zdravo druže“, nikad ga pre nije oslovio tako. „Znaš da si me spasao.“ „Zdravo.“ Čarli gotovo da nije ni mrdnuo. To negde prema plafonu ga je i dalje držalo. Jovan se presvukao u radno odelo i složio paradno na svoju šteklicu. Zatim se preizuo u gumeno. Izgledao je kao zeleni marsovac. „Koje ćemo?“ Čarli ga je tad prvi put pogledao u oči. Bile su nervozne. „Hoću da ih ovde ubiješ.“ Iznenađenje je preletelo mesarovim licem. „Ti to mene zajebavaš?“ „Ne. Hoću da vidim. Godinama živim od njihove smrti, a nikad taj čin nisam video. Samo ih dovoze dok su još mali i odvoze kad se uveličaju. Moram jednom da osetim tu krv.“ Pogled domaćinov bio je odlučan i neumoljiv. Mesar je zaustio da se pobuni, ali je odustao. Bio je u žurbi i nije imao vremena da se raspravlja. Srećom, alat je nosio uvek sa sobom. Uostalom, možda je i bolje da posao završi tu. Uštedeće malo dragocenog vremena. „Znaš da sam u gužvi pa me malo zekiš. No, dobro, učiniću tako.“ 228

Anomalija #1


Okrenuo se i izašao do svog dobrog automobila. Audi, ili nešto tako. Čarli je zapalio i uvukao dugačak dim. Još ga je ispuštao iz sebe kada se Jovan vratio. Nosio je sivu plastičnu kutiju. Ispod maske naziralo se skoro bolno zadovoljstvo. Spustio je kutiju na sto i otvorio. Sjajna kolekcija najraznovrsnijih sjajnih sečiva. Dve satare, mala hirurška testera i noževi svih mogućih oblika i veličina. Čak i jedan šuriken. Šta li će mu to, pitao bi se Čarli da ga je uopšte bilo briga. Mesar je odabrao samo jedan nož, dugog i prilično tankog sečiva. Prineo ga je Čarlijevom licu tako da ga je odbljesak sa njega zaslepeo. Možda misli da me prekolje, pomislio bi Čarli da ga je uopšte za bilo šta bilo briga. „Gde?“ „Srednja ćelija pravo napred.“ Jovan je dobro poznavao teren. Okrenuo se i pošao bez reči držeći opako sečivo na gotovs. Čarli ga nije sledio. Kada se mesar dokopao kapije nikako nije mogao da je otvori. Nije bilo nikakvog katanca, niti brave, samo jednostavna reza koja nije htela da se mrdne. Vukao je besno i navalio se čitavom težinom, ali uzalud. Sav kipteći okrenuo se streljajući očima prema svom domaćinu koji je i dalje mirno sedeo. „’Alo bre! Pa ovo ti je zaglavljeno! Odmah da si se nacrtao ovde i otvaraj inače koljem redom!“ Čarli sedi, pije i puši. Dim mu prolazi preko oka, ali suze nema. Jovan je krenuo prema njemu čvrsto stiskajući dršku noža. Kroz zavesu dima, Čarli ga je gledao, ali kao da je gledao kroz njega. Vrata su se sama odškrinula iza mesarovih leđa. Čuvši zvuk on je stao, ali osećaj iznenadne hladnoće koji ga je zapljusnuo nije mu dao da se okrene. Stajao je mirno kao u stroju na smotri. Niz lice mu se skotrljala jedna suza. Svinja je izašla iz svoje ćelije. Krasio ju je bezdlaki muški torzo idealnih proporcija i savršeno oblikovanih mišića, kao da je stvoren pregalaštvom kakvog antičkog vajara. Mada je ogromna i izrazito čekinjava svinjska glava bila bezvratno nasađena na telo dostojno boga, to figuru u celini nije činilo skarednom, čak ni neskladnom, već, naprotiv, opšti utisak koji je dominirao Čarlijevim umom bio je da tu, ispred njega, ne stoji himera, već idealno biće, čiji su pojedini delovi tela grešno oteti ne bi li se Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

229


spojila jadna tela čoveka i svinje. Stajala je na zadnjim nogama, a na krajevima i prednjih i zadnjih, u zemlju ukotvljenih ekstremiteta, nalazile su se ljudske šake nervoznih prstiju. Jedni su kopali po zemlji, drugi po vazduhu. Jovan se i dalje nije osvrtao i nije treptao. Staklastim pogledom gledao je u Čarlija očekujući pomoć, reč, utehu, bilo šta. Iz čeljusti žablje razjapljenih izleteo je dugi mesnati jezik debljine nadlaktice odraslog muškarca vičnog teškom radu. Mesar je zaustio da nešto kaže, ali je mišićava cev preletela nekih četiri do pet metara i obmotala mu se oko vrata. Jedan trenutak on je stajao tako, zatim je pružio ruku prema Čarliju, kao da se nečeg setio, ali ga je tada jezik povukao unazad. Svinja se u trenutku povlačenja šakama prednjih udova pridržala za okvir vrata ćelije kako bi imala dobar oslonac, a kad je žrtva poletela, pustila se i raširila ruke kao da je prima u zagrljaj. Od udarca pri sudaru odleteli su u unutrašnjost ćelije. Zajedno kao braća rođena. Vrata su se zatvorila. „Krunč! Krunč! Krunč!“ Jednom je u životu bio kod gazda Jovana. Bilo je to pre dva meseca, kada mu je svega bilo dosta. Planirao je da raskine ugovor sa mesarom, svinjac i svinje da rasproda i ode negde gde ga niko nikada ne bi našao. Rezidencija Jovanova pre je ličila na elegantnu lekarsku ordinaciju nego na hram preterane raskoši novopečenog bogataša. Lepo ga je dočekao, umeo je taj sa ljudima, kad treba oštro, kad je nužda blago, ponudio ga je da sedne na fotelju crne kožne garniture i otišao da natoči nešto jako i mirišljavo u birane čaše. Kada je ugledao filmsko arhetipski primerak ležaja za psihijatrijske pacijente, Čarli nije odoleo već se opružio i zaklopio oči. Jovanov glas došao je ni od kuda. Nije bio gnevan zbog Čarlijevog postupka, već naprotiv profesionalno pun razumevanja. „U čemu je problem?“ Čarli je utonuo u san. Porodila se u kući, bez ičije pomoći, izuzev njega koji gotovo da ni od kakve pomoći nije ni bio. Stideli su se da svetu pokažu svoje delo. Jedan je zaurlao svom snagom svojih pluća, a drugorođeni, taj što se bratu držao za pete, bio je mrtav. Njegovo malo telo bilo je zverski raskomadano. Mislio je da i onog drugog baci svinjama, ali nije mogao. Pričali 230

Anomalija #1


su posle naokolo da je usvojen, pričali su njemu da je usvojen, ali on je znao. Bilo mu je dvanaest godina kada je uzeo nož i pod okriljem noći, dok je njegov otac spavao, krenuo da komada svinje. Probuđen osećajem oštre boli Čarli je izleteo i zaustavio ga ispred poslednjeg obora i udario mu takav šamar da je odleteo nekoliko metara. Pred užasima stratišta, obnevideo od bola, otac nije ni primetio kada mu je sin ustao i otišao. Probudio se u goloj vodi, ustao i otišao bez reči. Jovan ga nije ispratio. Gledao je u ogledalo iz koga mu se kezio tršavi deran u pocepanoj kariranoj košulji dok se iza ogledala pružala beskrajna hladnjača sa o kuke ovešenim nebrojanim svinjskim polutkama. Čarli sedi, pije i puši. Ostalo mu je još samo pola paklice; ostalo mu je još pola paklice, ali nema veze. Nije bilo nikakvih tragova oko njega. Za neke, znao je to, postarao se sâm, ali ima ih, i u to je bio siguran, koji su se sami izbrisali. Bilo je nemoguće tako savršeno ukloniti svu onu krv. Pa imao je pomoć, nasmejao se. Mravi su sada obrazovali na desetine kolona. Mesarovo odelo je odneo do peći i spalio ga. Šteklica je ostala. Zagledao ju je sa svih strana. Lepa je, starinska, načinjena samo od ispresavijane žice. Polako se skinuo i složio na nju svoje odelo. Sasvim go, okrenuo se i pokušao da kroz jedan od prozora vidi kakvo je vreme napolju. Nije se videlo. Valjda je i dalje lep dan. Takvi su dani u jesen prava blagodet. Mirno je prokrstario svinjcem, i kada se primakao ćeliji u kojoj je Jovan nestao, vrata su se sama otvorila. Nije se videlo šta je unutra. Nekakva svetlost je izbijala iz ćelije i zaslepela Čarlija. Morao je da podigne ruku kako bi zaštitio oči. Nastavio je pravo iako je vrelina bila sve jača i jača. Pržila mu je telo, ali i grejala srce. Kročio je unutra. Vrata su se zatvorila. Sunce je kroz krošnju lipe milovalo pramenove Miodragove kose dok ju je pažljivo začešljavao unazad. Tog poslednjeg dana pre no što ih je u kuću i dvorište zatvorio, Teodora i Čarli, još sasvim deca, igrali su se na groblju paleći vatrene stenice upaljačem i tako izazvali manji požar koji je zahvatio krstaču njihove majke. „Krunč! Krunč! Krunč!“

Dragan Cvetanović: „Čarlijev svinjac“

231


232

Anomalija #1


AVET

Ratko R. Radunović Ilustrovao Dragan Paunović

Ratko R. Radunović (1976) je objavljivao priče, eseje, filmske i književne kritike u fanzinima i časopisima u Srbiji i Crnoj Gori. Preveo je nekoliko žanrovskih romana za beogradsku Narodnu knjigu. Dobitnik je nagrade Lazar Komarčić za priču Postanje 3:89. Autor je romana Mi nismo bolesni; a njegov novi roman, Istorija ljubavi među mikrobima, uskoro izlazi iz štampe.

Starica je naumila ustati s poda i u polučučnju shvatila da gubi svaku vezu sa nogama. Zaustila je nešto, no naglo čiljenje snage samo je natjeralo rijedak osmijeh na usne, kao da je prvobitno i znala da će se to dogoditi. Zapravo, imalo je svrhe nalaktiti se na dušek i pomoliti se na taj način, direktno pod krstom, kao što je nekada činila svake večeri. Zajedno sa koljenima poklekle su joj i ruke, istovremeno gubeći oslonac u laktovima i u žbicama, i to pod uglovima za koje je mislila da nisu iscrtani na njenim nelojalnim udovima. Desna joj je upesničeno počivala na krevetu pred kojim je do maločas klečala, a lijeva na vrhu povijenog hrastovog štapa — jedine stvari s kojom je toliko bila u neposrednom kontaktu da, za razliku od okoline, nije ostala lišena ni najelementarnije nijanse onog ravnodušnog sjaja, a ponajmanje svoje svrhe. Starica je izgubila momentum i zabrektala, više u kikotu koji se otrgao od njenih usta nego od sveopšte nemoći. Glavom je uronila u postelju, isprva ni ne osjetivši bol u koljenima nakon što su ona odlučno udarila u lelujavi, zveketavi parket. Dozvolila je da joj pleća odzvone u seriji tahikardičnih otkucaja srca prije Ratko R. Radunović: „Avet“

233


nego što je glavu okrenula u stranu i s olakšanjem je položila na svilenkasti lokvanj od vlastite bale. Hvala Bogu što toga jutra nije stavila zube, pomislila je. Potom se presabrala, uvidjevši da joj se puls vraće u normalu, kao i to da su joj ekstremiteti, kao i sve njihove koščice, još uvijek na broju. Trebalo je vremena da se ispravi i prvo postrance sjedne na krevet, i zanemari pulsirajuću bol u nožnim zglobovima, osjećajući kako ti naumi, bilo fizičke ili kontemplativne prirode, bespoštedno deru i svlače sa nje podjednako istu količinu energije. Smirivši sopstvene uzdahe, osluškivala je na ivici snage. Umalo nije izustila, „Bože, gdje je on već jednom!“ Desna šaka joj je pritom počivala na pištolju, no više iz navike nego fatalizma. Iako nevična, htjela ga je stalno nositi u džepu, ili nadohvat ruke, u slučaju ako osjeti da sama sebi postaje antitezom; ako joj izanđali vuneni prsluk u kome ga je teglila još više oteža; odnosno, čim pretpostavi da zalutali tromb upravo hita ka jednoj od četiri arterije u njenom mozgu. Jer čim uvidi da joj se postepeno gase prsti na udovima, slutila je, biće uveliko kasno, iako će pištolj sigurno biti na dohvatu obje ruke. Dovoljno svojeglava bila je i jutrošnja genikulacija. Prilikom saginjanja mogla je ostati bez kuka. Ipak, srećna okolnost bijaše što je još uvijek znala razlučiti čemu taj krst u spavaćoj sobi. Kao i većina života, koji joj se vraćao u sporadičnim i sve kraćim retrospektivama, mislila je da je previdjela i tu pojedinost. Ona je sada doprinijela golicavom sjećanju na fragment od prije par ljeta — možda i osam ljeta! — otkako je prestala letargično mumlati svoje molitve. Jer, zbilja, kako već apsolutno ništa na svijetu nije imalo nikakve svrhe, prvi iole racionalniji prezviter, ili pontifeks, da je uopšte mogao pojmiti način na koji će skončati — nezanemarljivo sâm — priznao bi da tek danas molitva, osim grotesknog šarma, više nije posjedovala ni najpovršnijeg smisla niti vrijednosti. Ležala je tada starica u istoj postelji na leđima, ruku čiji su prsti bili izukrštani na daleko mesnatijim plećima i s pištoljem do lakta, uzaludno priželjkujući od sna da je omami i pokori. Pogled joj nije imao volje lutati po rijetkim drangulijama u sobi, pa se, u sekundama kad je duh najviše prijemčiv za utiske, prvi put 234

Anomalija #1


zagledala u krstaču visoko nad svojom glavom, očarana njenom jednostavnošću: dvije tanke šperovane daske, i to je sve, uz pomoć majušnog klina nekako su tvorile savršeno proporcionalan simbol nekadašnje hrišćanske crkve. Čak i dok se molila, starica je rijetko dizala pogled ka daskama, a sada, kada to više nije kanila činiti, one su joj naprečac postale nepodnošljive. Brže–bolje je zato dohvatila štap kod uzglavlja, ispravila se u krevetu i njime pokušala smaći krst sa zida, jednom, dvaput. Momentalno joj bijaše drago što joj je onda prifalilo više od metra visine u tu svrhu. Čim je uvidjela da bi sama sebe eventualno pečatirala kao budalu da se, nakon svega, i nogama pripodigla na krevet, stekla je utisak da bi, pridajući toliko pažnje kojekakvom praznovjerju, izgubila sav kredibilitet jednog nereligioznog primarijus–doktora; zato je krst i ostavila da počiva tu gdje jeste. Praznovjerje ili ne, pričinilo joj se da njena jutrošnja zahvala Gospodu, prva od ko zna kad, bez prisustva toga krsta ne bi sadržavala logičnu težinu. Dalo se zaključiti da ko god da je prije nje boravio na tome mjestu, nije bio prvi vlasnik. Sudeći prema ostavljenim knjigama, većinom u francuskim tomovima odavno upotrijebljenim za potpalu i potrebe toaleta, krstu svakako nije bilo mjesta u prvobitnoj kući; krst je neko prokreirao u toj sobi, od ostataka fioke iz starog šifonjera. Bog je sâm znao koliko je duša defilovalo tom kamenom jednospratnicom sve dok se starica napokon nije uselila u nju. Štaviše, možda je u kući sa njom sada stanovao još neko. Stoga je starica, kao i minulih dana, nastavila osluškivati. Noćima nije spavala kako treba, čekajući avet u svojoj fotelji. Koračaji na spratu nisu mogli biti očitiji; neko je zaista naseljavao prostor nad njenom glavom, ne prestajući da se mota po dvijema od tri sobe za koje je starica, dok je još imala volje — ako već nije snage — penjati se na sprat, znala da se tamo nalaze. Zvuk stopala podsjećao je na prigušene jecaje nezgrapnog klavira koga neuviđavno vučete po raštimovanom parketu, što je bilo više nego dovoljno imajući u vidu koliko su zidovi i podovi kuće bili stameni. Takođe je zaključila da se isti zvuk, začudo, nikada nije Ratko R. Radunović: „Avet“

235


mogao čuti iz treće sobe na spratu, što nipošto ne bi bila odlika normalnog ljudskog bića u ovakvoj sredini. Normalno ljudsko biće, kao takvo, najvećma satkano od životinjske radoznalosti i atavističkog straha, valjda bi ipak nekad smoglo hrabrosti da siđe strmim stepenicama i obznani joj svoje prisustvo. Starica, doduše, nije ni primijetila kad je ono ušlo u kuću — ako je ono ikada i ušlo u kuću — i to kroz vječno otključana vrata pored kojih je, osim po noći, bezmalo bila osuđena da provodi čitavo svoje vrijeme. Šta je to njen gost mogao da izgubi? Starica bi mu dala svu uskladištenu hranu, pa i tu dnevnu sobu, ako treba. Ponekad to zdanje neharmonično cvrči, pogotovo zimi dok ga bez predaha šiba bura, a najčešće u prizemlju parket rasijano pucketa pod njenim onemoćalim koracima. Lokoti na sporednim vratima zveckaju tako drčno da se čini da joj se njišu pored samih ušiju. A zamandaljene i odveć rasklimatane žaluzine, njih sveukupno dva tuceta okrenute šetalištu, odbijaju reski huk šljunka koga talasi izvlače na obalu a potom ga ponovo neumorno vraćaju u more. Ustaljena primorska kakofonija ju je, uostalom, i navela da se naseli baš na tom području, gdje jezivo mrtva tišina nije u prednosti da je privoli da prije vremena podigne pištolj na sebe. Iako nevoljno, ustalila je spavati u sobi s krstom, desetak metara od dnevne sobe od koje su je razdvajala dvoja vrata. Činila je to koliko zbog treninga toliko i zbog promjene vazduha. U prostranom dnevnom boravku, zarad kamina, uvijek je bilo papreno komforno, dok je u spavaćoj sobi naizgled vladala zima, međutim to je samo moglo ojačati njen organizam, ma koliko zebljiv, i ne podvrgnuti ga gubitku imuniteta zbog konstantnog boravka u toploj prostoriji. Baš zbog spavanja u studenoj prostoriji, podsjećala je sebe, bila je u stanju zimi često napraviti tih nekoliko koraka pred kućom i brzo se skloniti unutra, odakle bi potom satima kataleptično promatrala pučinu. Putešestvije do spavaće sobe, ne bi li se pomolila, već je uzelo danka, no najmanje je pogodilo staričine ekstremitete sa izrazito slabom cirkulacijom krvi. Disanje joj je naročito otežalo pola sata kasnije i najmanji trud da se vrati u dnevnu sobu i izmjeri sebi 236

Anomalija #1


pritisak sigurno bi je dokusurio. Zato je napipala pištolj ne bi li se uvjerila da joj oružje doista počiva pod dlanom, odlučivši da u polu–horizontali i na tri jastuka sačeka bolji dio dana. Kao i često do sada, borila se za svaki besani dah, hvatajući se za kiseonik nalik ribi na suvom. Međutim, sebi je u ogledalu više ličila na stisnutu uvoštenu pesnicu, podignutih i zategnutih jagodica, i spuštene, nabijene arkade između kojih su se, negdje iznutra, pomaljala dva nekada zelenkasta oka danas bukvalno lišena boje, kao uostalom i žućkasto–sive usne stopljene sa jednoličnom nijansom staričinog lica, neprimjetne ispod konkavnog, orlovskog nosa. Naprotiv, smatrala je da bi, da je doista bila vodozemac, izgledala naveliko humanoidnije, iako je u tom času povjerovala da se zaista praćaka na nečijoj udici. Jednolična ishrana bez određenih vitamina kadra je da učini da se ljudska koža uvošti, pa i pretvori u krljušt, te bi neko bez problema uvidio da se njene ruke ništa manje zahvalno ne tresu dok se rvaju sa konzervom mesa. Ono što ju je nukalo da se izbori za svoja pluća, bijahu prokleti šumovi na spratu; praktično su joj se odomaćili u mislima tokom posljednje dvije sedmice. Jer to gore sigurno bijaše kakva avet prije negoli životinja, i ta avet je donosila čitav jedan gargantuanski smisao što joj je već danima pomagao da se, umjesto učmalo, osjeti rasterećenije. I ako je bilo Boga, onda je On zbilja bio nesaglediv u svojim namjerama čim je odlučio pomoći njoj, ostavivši joj sadruga kako najposlije ne bi zamrla vulgarno polemišući sa samom sobom. Nadjačavanje sa disajnim organima nije je napokon uspavalo, koliko mîsli o tome što li će sve zateći ukoliko se uspije popeti na sprat. Istovremeno je to bio dan kada se godišnje doba transformisalo u nešto nadasve podnošljivije, i prvi put te zime kosti joj nisu bile teške kao stalaktiti. Toga jutra nije ložila ni vatru u kaminu, ali ne iz bojazni što je morala istrgnuti još jednu stranicu iz knjige za koju je verovala da joj se nekada sigurno dopadala. Prije tridesetak dana, jedini preostali smotuljak hartije u toj varoši sveo se na četiri knjige, jedine što joj ostadoše u posjedu i na kojima je već pune tri godine postojano habala svoj vid putem Ratko R. Radunović: „Avet“

237


golemih naočara. Sebi je tvrdila da ih zna napamet, sve dok se nije našla u nedoumici koju od četiri knjige da žrtvuje za kućne svrhe, nikada se do tada ozbiljnije ne upoznavši sa nezahvalnim truizmom da svaki dan iziskuje po jednu intimnu žrtvu. Odluka koju je iznebuha stavila preda se, ubijeđena da se nikada neće naći pred nečim sličnim, pa i uprkos stalnoj blizini pištolja kojim bi eventualno oduzela sebi život, doimala joj se nečovječno, bezmalo poput čedomorstva. Pretpostavljala je da je nesagledivo teško podići ruku na sebe; no ubrzo je saznala da je taj akt, prirodno, stostruko lakši od podizanja ruke na drugu osobu, životinju, ili stvar. Zavjerenička pomisao da je idućeg jutra prinuđena potpaliti vatru sa listom iz jedne od te četiri knjige jezom joj je osula nerve po skvrčenim šakama. Od pomenutih, Floberov roman Salamba sadržavao je najmanje strana, međutim, starica je voljela Flobera, i od njega se još nije mogla rastaviti, kao uostalom ni od Nikolasa Niklbija. Kroninov Šeširdžijin zamak bio je na drugom mjestu po količini materijala za čitanje. No to je bilo djelo koje je, osim neizbrisivog detalja da je njegov autor bio doktor kao i ona, najslabije pamtila. S te strane, ako bi se odlučila za drugog Dikensa u biblioteci, Martina Čazlvita, za koga nije bila u nedoumici da joj se oduvijek najmanje dopadao, i ako pri tom ponovo počne iščitavati Šeširdžiju, strahovala je da će joj se već nakon prvih par glava u potpunosti vratiti sjećanje na Kroninov roman, i onda zažaliti što je žrtvovala Čazlvita, bogatijeg za nekih dvjesta pedeset stranica. Isto je doživjela i dana kada je, nakon molitve, umalo izdahnula, i potom, varljivo odmorna, ustala iz postelje sa namjerom da se, poslije pet–šest godina otkako je posljednji put bila, ponovo nekako ispne na sprat. Tek tako. Ne samo što je znala da će gore ugledati svoju nestalnu avet, već da će i otkriti da se avet pribojavala sići k njoj zbog toga što je ova stalno imala oružje pri sebi. Starica joj je što prije željela objasniti zbog čega je u stvari naoružana — sigurno ne da bi naudila nekome, a ponajmanje daru od samoga Boga. Oštre stepenice, dvadeset pet njih, nisu je odvratile od nauma, koliko su je, bolje reći, učvrstile u toj misiji, jer nije htjela 238

Anomalija #1


gubiti vrijeme na pripreme. Svako jutro neopozivo je odavalo ukus posljednjeg. Uz dvije kratke stanke u hodniku, dogegala se do dnevnog boravka i sa čiviluka ubrala i, jedva se održavajući na stopalima, navukla kaput sa džepom dovoljno prostranim da u njega ubaci i da iz njega, u slučaju potrebe, isuče pištolj bez mnogo muke. Prethodno je odatle izvadila tanke dronjave kožne rukavice i posadila ih na prste; kada bi izlazila u šetnju, odabirala bi zamamno otmjenije rukavice. Nije zavaravala sebe da će lako prebroditi tu prepreku. Još čega je bila svjesna jeste da je u zadnjoj probi pucanja iz pištolja od prije dva dana — štrakajući okidačem u prazno, koliko da joj prsti obje ruke ne smetnu sa uma tu prostu komandu — jedva uspjela tek dvaput napeti oroz u stanje za okidanje, umalo povrativši sebi u krilo od zadihanosti i vrtoglavice koja ju je namah opsjela dok je sa suzama po obrazima rukovala oružjem. Naime, njenim godinama je u mnogome više laskalo odlaziti po napuštenim prizemnim kućama niz šetalište, bez ikakve elevacije i uspona, i odatle malo po malo dovlačiti kući potrep��tine, počevši od hartije i drvnog materijala, sve dok lani nije shvatila da joj je rejon kretanja postao drastično ograničen. Došlo je doba kad je jedva mogla gmizati po šetalištu pred kućom prije nego što bi izgubila oslonac i pošto–poto morala odmoriti par sati. Blagodareći popriličnom robinsonskom iskustvu, nekada je u takvim pohodima sa sobom nosila i lagani ligeštul na rasklapanje, koji ubrzo potom više nije mogla ni podići s poda sa obje ruke. Džombaste, uske stepenice počinjale su u hodniku, pokraj sobe s krstom. Kako je kuća imala čudesno visok plafon, one joj nikada nisu izgledale u tolikoj mjeri prijeteće, a, opet, smatrala je da je, recipročno tome, u sebi rijetko kad imala podesniju gomilu upornosti i anti–paretičnosti kao u datom trenutku. Rukavica na ljevici perfektno je prianjala za priručje, pružajući joj čvrstu ravnotežu prilikom penjanja, skoro bez imalo trenja. Ipak, nepopustljivi, mada pomalo i pretjerani stisak lijeve ruke za priručje počeo joj je rađati dobro znani bol u plućima, zbog čega je morala zastati poslije četiri stepenice i postarati se Ratko R. Radunović: „Avet“

239


da zauzda dahtanje. Čim se leđima oslonila o stabilno priručje, jedva je na stepeniku imala mjesta poprečno posaditi obje noge, jednu uz drugu. Uobičajeni vanjski žamor, larma kotrljajućeg pijeska i mora, kao i vitlanje žučnih žaluzina, postao je odjedanput nerazgovijetan i prigušen. Čak su i šumovi sa sprata zazvučali udaljenije i blagozvučnije nego obično, poput neke mistične simfonije, kao da, sa svakim nejednakim stepenikom, oni brže odmiču od nje. Svjesna da je obuzeta blaženom hitnjom, znala je da je time sebi samo pogoršavala disanje. Štaviše, staričini udovi, za razliku od njenog mozga, osjećali su poroznost i limite kostiju, kao i njihove motorike. Podignuta desna noga na prvom narednom stepeniku manje–više nije imala nikakvu funkciju, osim da sačeka da joj se pridruži ostatak tijela, što je starica postizala snagom urukavičene ljevice, polako njome klizeći uz priručje i na žbici tegleći većinu svojeg organizma. Ubrzo joj je, na polovini stepeništa, pridružila i žbicu druge ruke, balansirajući tijelom s dvije ruke, sada donekle i lakše nego maločas, prethodno svoj štap uglavivši ispod desnog pazuha. Bol joj je iznenada zaparao pluća i umalo je izbacio iz ravnoteže. Desna ruka joj se odvojila od oslonca, dok se lijeva instinktivno obavila oko priručja; desna noga mrtvo je skliznula na stepenik ispod, što je naglo promijenilo položaj zapanjenom tijelu, i to u času dok je ono pokušavalo uzdići sebe za korak više. Štap se stropoštao udno stepenica i ostao dodirivati prvi stepenik svojim gumiranim vrhom. Slobodnom desnicom latila se kaputa, crveneći se od utučenosti. Proželo ju je spoznanje da joj je pištolj ispao iz džepa, no čim je duže usredsredila oči na liniju u dnu stepenica, uočila je svoj štap kako počiva na nepomirljivoj distanci. Bol u grudima postao je sveprisutan i obasuo joj lice graškama znoja, da bi zatim oprezno splasnuo, lagano jenjavajući, ostavljajući je u bezuslovnom saznanju da će se satiruća bol vratiti sa prvim sljedećim naporom. Jače se nalaktivši na priručje, uznemirila ju je pridošla navalica skučenosti izazvana nedostatkom suvislih ideja u glavi. Izvadi li pištolj, postoji mogućnost da će joj oružje takođe nehotično 240

Anomalija #1


ispasti iz ruke, a ona, paralizovana, ostati da trune na vrhu stepeništa. Razumije se da možda u pitanju nije bilo njeno srce, nego mišićni grč prouzrokovan jutrošnjim gubitkom ravnoteže prilikom molitve u spavaćoj sobi. Ne bi bio prvi put. Nozdrve su joj zviždale pri nervoznim odisajima. Kako zbog vertiga nije više primoravala sebe da gleda preko ramena, usplamsala glavobolja nije je spriječila da nastavi uspon, ponovo se pomažući s obje šake. Ne bi li smanjila napor sa ruku, za promjenu je uposlila i desnu nogu, čije joj je grozomorno pulsiranje više odgovaralo od prenapetog štektanja u prsima. Skoro da ju je radovalo što uopšte i osjeća donje ekstremitete, postepeno, sa svakim osvojenim stepenikom, sve više nazirući prolaz u turobni hodnik. Na spratu je došepesala do prvih vrata i otvorila ih. Rukama se pridržavala o zidove, a kada bi se pribila uz kakav dovratak, desnu bi instinktivno položila ispod lijevog ramena gdje ju je najviše probadalo. I krajnja vrata što je otvorila na spratu u svojem luku zvonko su udarila u najbliži zid i podigla prašinu. Dočekala je da je zapahne jedva osjetna promaja što je sada energičnije prostrujala kroz sve tri tragično memljive sobe. Ni traga od aveti. Ni traga od smisla. Zvukovi koje je već nedjeljama upijala dopirali su u stvari sa tavana, čiji je lepezasti ulaz, tri metra iznad vrata treće sobe, postavljenim u sâmom krovu kuće, zahtijevao i visoke kućne ljestve smještene u sobi gdje je starica spavala. Međutim, zvuk koji je navodno slušala, ili možda umislila da čuje, a zatim ga transformisala u istinski zanimljivu hranu za mozak, ovdje nije bio mnogo drukčiji od standardnog lupkanja ruiniranih metalnih dijelova na raslojenim drvenim žaluzinama na vjetru. Prozorska okna sa žaluzinama očito su postojala i na tavanu. Najzad, otkrila je da je parket u trima sobama bio nakazno valovit, pa čak i raznijet na nekim mjestima, vjerovatno zbog vlage. Utuvila je si u glavu da bi trebala nekako doprijeti do prozorâ i otvoriti sve žaluzine na kući, kako bi je valjano provjetrila, premda je znala da ne bi mogla koračati po toliko izdignutom podu. Isto tako, ono što je preostalo od drvenarije po sobama, Ratko R. Radunović: „Avet“

241


barem tih nekoliko polica i kreveta, jesu se mogli upotrijebiti za potpalu, ali nagli nedostatak preduzimljivosti kod starice učinio je da i oni ostanu van svakog zamislivog domašaja njenih ruku. Sjela je, stoga, na hoklicu u hodniku i tareći se o topli propuh, leđima se pribila uza zid. „Gusko jedna, to kuća samo diše“, prozborila je prikladno, osluškujući pritom pôd kako se uvija i orkestarski pucketa svuda oko nje. Tu se negdje i prisjetila Kroninovog Šeširdžije i bezmalo na prstima mogla je pobrojati njegove ključne detalje. Šezdesetak minuta kasnije, u dnevnoj sobi, stajala je malo iznad jedine svoje tri knjige, naslonjena na štap, nezadihana ali zato mamurna. Otvorila je zatim ulazna vrata i zaključila kako brava postaje sve teža; iskoračila je vani, na šetalište, i krenula ka jugozapadu. Ovog puta je odlučila da sa sobom ne nosi nijednu knjigu.

242

Anomalija #1


Rezultati konkursa

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 29 30 31 32 33 34 35 36 37 38 39

Biljana Mateljan: BOŽANSKI RONDO, KURVINSKA FUGA Bojan Veljanov: LAVIRINT Miloš Petrik: KARTICA KOJA NEDOSTAJE Pavle Zelić: JAHAČI LAVINA Radmilo Anđelković: DEČAK NEMA VRATA Predrag Tomić: GREH GOSPODINA VENEVERA Vladislava Vojnović: VRBA Ratko Radunović: AVET Ivica Milarić: LAŽNO BUĐENJE Dragić Cvjetinović: LOV U JUŽNOM DUVORDU Jagoda Nikačević: TRIPTIH - METAMORFOZE Filip Rogović: IZRASLINA Filip Rogović: CRNI IZ PREDGRAĐA Sanja Pavošević: INTERVJU Aleksandra Filipović, NEMOGUĆ DOGAĐAJ U GRADU… Senad Duran: BEOGRADSKA OGLEDALA Vladimir Bjelajac: KAKO UMALO NISAM POTOPIO BALKAN Dragan Cvetanović: ČARLIJEV SVINJAC Ivan Zorić: ANĐEOSKA POŠAST Aleksandar Novaković: PORTRET UMETNIKA U PENZIJI Đura Šefer Sremac: DETE IZ EPRUVETE Nikola Gocić: STATUA Dragan Jovanov: NEPROSOPON Radoslav Milić: ŽENA SVETIONIK ILI STRAH OD DUBOKE VODE Vladimir Bulatović: GROBLJANSKA FANTASTIKA Miloš Pavlović: SEME Nikola Gocić: KENTAUR Ivan Knežević: ZAMKOVI NA NEBU Ivan Knežević: ONO ŠTO OSTAJE Željko Janković: POTOP (PRIČA O GEJINOJ MENOPAUZI) Marijan Cvetanović: MINOVAC SE VRAĆA KUĆI Marko Car: KONSTRUKCIJA Ružica Jovanović: SLOVA PROTIV LJUDI Radojka Ranković: NEVIDLJIVI GRAD Sergej Stanković: KRALJEVSTVO MRTVIH Aleksandar Novaković: NAŠA VAROŠICA Aleksandra Filipović: ČUVAR SATOVA Milana Ninković: ZABORAV Predrag Milojević: SENKE


Žiri u sastavu: Miodrag Milovanović (MM), Kristina Obrenović (KO), Suzana Lazarevski (SL), Ilija Bakić (IB), Slobodan Škerović (SŠ), Bojan Butković (BB), Dušan Filipin (DF) i Žarko Milićević (ŽM) je ovako glasao: KO 7 1 1 5 11 8

IB MM 10 11 9 8 11 2 6 6 5 9 1 1 10

10 1 8

3

SŠ 11 9 7 1 2

BB 6 11 10 9 3 1

DF 3 1 4 7 5 1

1 4 6

7

1 1

6

1

9 11 8

5 4 6

2 10 4 11 8 1

5 1 3

10 8 7

SL

10 2

ŽM 7 8 11 1 6 10

4 9

1

1

9 9 1 7

8 7

6 2

4 1

5 5 5

1 4 3 1

4 1

2 3

1 3 3 1 2

1 2

UKUPNO 55 47 46 36 29 25 24 23 22 22 17 17 16 12 12 11 11 10 10 9 9 9 7 7 6 6 6 5 5 5 4 4 4 3 3 3 2 2 2


Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i AnomalijA raspisuju

KON KU R S za SF&F priču.

USLOVI I PRAVILA KONKURSA • Priča mora sadržati elemente fantastike. • Radovi moraju da budu na srpskom jeziku. • Na konkursu mogu učestvovati samo radovi koji prethodno nisu objavljeni u štampanom ili elektronskom obliku; nisu dozvoljene ni prerade već objavljenih priča. • Radovi poslati na ovaj konkurs ne smeju se nuditi drugim izdavačima za objavljivanje (štampano ili elektronski) niti istovremeno slati na druge konkurse. • Jedan autor može poslati najviše do dve priče (uključujući i kolaboracije). • Dužina je ograničena. Priča ne sme biti kraća od 8.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline), i ne duža od 40.000 slovnih mesta u Wordu (računajući i beline). • Radovi koji ne budu imali naša slova (ć, č, š, đ i ž) automatski će biti eliminisani. • Radove slati na imejl: konkurs@lazarkomarcic.org U subjektu poruke napisati: ZA KONKURS, a u telu poruke navesti sledeće podatke: Ime i prezime, aktuelnu mejl adresu, kućnu adresu i broj (mobilnog) telefona. • Priču poslati u zasebnom fajlu u atačmentu, u nekom od standardnih Word formata. Uz priču možete dostaviti i kraću biografiju, ali to nije obavezno. • Rok za dostavu radova je 30. septembar 2012. Radove će ocenjivati stručni žiri. Rezultati će biti poznati najkasnije do kraja januara 2013. na sajtu i fejsbuk stranici Društva „Lazar Komarčić“, kao i na internet forumima Znak Sagite i Art–Anima. Najbolje ocenjeni radovi ući će u izbor za antologiju priča ANOMALIJA #2 u izdanju Društva „Lazar Komarčić“. Za sva eventualna pitanja, savete i pojašnjenja možete nam se obratiti na mejl: lazarkomarcic@yahoo.com.

Srećno!


Anomalija: izabrane priče fantastike knjiga 1 Izdavač: Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ Mutapova 63/5, Beograd

http://www.lazarkomarcic.org lazarkomarcic@yahoo.com http://www.facebook.com/lazar.komarcic http://www.twitter.com/emit0r

Za izdavača: Žarko Milićević Urednik: Miloš Cvetković Lektura i korektura: Miloš, Žarko i Alisa Likovni urednik: Žarko Milićević Ilustracija na naslovnici: Dobrosav Bob Živković ANOMALIJA : izabrane priče fantastike. Knjiga 1 / urednik Miloš Cvetković ; ilustracije Bob Živković [et al.]. – Beograd : Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, 2012 (Beograd : Skripta ptica). – 244 strane : ilustrovano ; 24 cm ISBN978-86-909557-1-8 821.163.41-32(082.2) COBISS.SR-ID 190774284

Podržite Anomaliju, širite reč, pošaljite je onima koji će znati da je cene. Elektronska verzija je besplatna, posetite http://www.lazarkomarcic.org/ Preteče ove zbirke su knjige Ugriz strasti: priče erotske fantastike i Zbirka priča o Flašu Gordonu. Ako vam se dopada sve ovo, i konkurs, časopis Emitor, konvencija Beokon, Festival srpskog filma fantastike i naše redovne tribine u Domu omladine — podržite rad Društva „Lazar Komarčić“. Prvenstveno su nam potrebni ljudi: posetioci ali i predavači, učesnici u diskusijama, pisci, ilustratori, istraživači, ljudi sa vizijom i idejom. Dođite do nas ili nas pozovite u goste. Imamo kolačiće. Ako želite da nas pomognete materijalno, onda ste posebno divna osoba (naš tekući račun je 255–9118-69 i ustreptalo čeka vašu uplatu).


ANO MAL IJA1

» » » » » »

ANOMALIJA (gr. anomalia) označava: nepravilnost odstupanje od pravila ili zakona izuzetnost, neredovnost, neobičnost u astronomiji: nepravilnost u kretanju planete u Futurami: procep u prostor–vremenu koji je napravio Bender u domaćoj fantastici: antologija koja sadrži izabrane radove sa konkursa za najbolju SF&F priču, u organizaciji Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“; knjiga u kojoj su objedinjeni: naučna fantastika, fentezi, mračna fantastika i horor, mitološka fantastika, savremena bajka… kao i različita druga žanrovski neuhvatljiva poigravanja, kojima je najmanji zajednički sadržalac — dobra priča.


Anomalija: izabrane priče fantastike; knjiga 1