2 minute read

Gurmanski maraton na Salašu 137

Aleksandar Samardžija Splića

Svinjokolj, Kobasicijada, kuvanje kitnikeza, pravljenje ajvara, priprema zimnice, pečenje rakije, kuvanje ribljih čorbi sa ribom iz obližnjih reka Dunava i Tise, održavanje čuvene Pasuljijade, lista je najposećenijih godišnjih aktivnosti na čenejskom Salašu 137. Domaćini insistiraju na tome, da se uz neizbežne novine, ne narušava kontinuitet salaša sa kraja XIX i početka XX veka, kada je njihov značaj bio najizraženiji, o čemu svedoči i sadržaj ovih manifestacija.

Advertisement

Pune 22 godine, od kraja novembra do sredine februara, ukoliko to vreme dozvoljava, Salaš 137 na Čeneju kraj Novog Sada je domaćin „Tradicionalnog svinjokolja“, bačkog disnotora koji je izrastao u ozbiljan market na otvorenom i sve značajniju turističku atrakciju. Privlačno mesto za sve one koji poštuju domaće proizvode proizvedene na način kako se to radilo nekada.

Organizovan pre svega za potrebe Salaša, svinjokolj je prilika da se provede zanimljiv vikend uz degustaciju svežih proizvoda, da se neki i kupe i popune kućne zalihe. Protokol svinjokolja je ustaljen: započinje izjutra, oko 6:00, sat kasnije majstori počinju da rade, a posetioci pristižu od 10:00 časova na svinjokoljski fruštuk, jer kako to običaj nalaže, to je i vreme kada se za majstore - mesare priprema doručak.

Dan, gosti započinju prženom svinjskom džigericom u maramici, u toku dana priprema se paprikaš od svinjskih papaka i repova. Degustira se i friška, tek napunjena kobasica pred odlazak na dimljenje. Ovo je jedinstvena prilika da se probaju topli čvarci. Na kraju se sve zasladi salčićima ili salenjacima. Ljubitelji ove poslastice vole da naglase da su u svim zemljama okruženja poznati čvarci, slanina, kobasica, ali kolač od svinjskog sala retko gde može da se nađe, do u Vojvodini.

Svinjokolj na vojvođanski način ima još jednu prateću aktivnost, a to je ručno pravljenje domaćeg sapuna od 100% prirodnih sastojaka, koji em otklanja sve fleke sa odeće, em je lek za ljudsku kožu.

Kako uvek biva, prvo „odu“ čvarci. Aleksandar Samardžija, vlasnik Salaša 137 objašnjava da su nekada bile zastupljene masne rase svinja i da su čvarci nazivani „hranom za siromašne“. Novo vreme popularizovalo je mesne rase svinja i sada su čvarci delicija par excellence, visoko cenjen proizvod, koji u mesarama više košta od svinjskog filea.

I tako svaka fešta na Salašu ima svoje sadržaje i svoju publiku. S alaš 137 ove, 2021. godine obeležava četvrt veka od kada je gospodin Samardžija sa svojim kumom počeo ostvarivati ideju salašarstva. Ovaj pionirski poduhvat interesantan je jer je potekao od čoveka iz urbane sredine, koji čak nije ni Vojvođanin, a koji svojim najvećim uspehom smatra što je po ugledu na Salaš 137 danas aktivno preko 60, u funkciji ugostiteljskih objekata.

Salaš 137 bio je i ostao prva asocijacija na salaše i salašarstvo, paradigmu domaće hrane i jedinstvene usluge. - U ono doba kada smo počinjali bili smo jedini, ali očito je ideja zaživela i drago nam je što nas, salašara ima sve više. Sve više je i gostiju koji koriste blagodeti ovog prostora, u ovom svojstvu preko 240 godina, kojem smo se trudili da, što je više moguće, zadržimo autentičnost i sačuvamo njegovu estetiku. Trudimo se da zadržimo miris i ukus naše domaće hrane, kao i tamburašku muziku, koje pripadaju ovom ambijentu. Uspeli smo da sačuvamo jednostavan, netraumatizovan ambijent. Pošlo nam je za rukom da sačuvamo dušu salaša i to je razlog zašto Salaš ima konstantno dobru pesećenost – rekao je gospodin Samardžija.

This article is from: