BSC Informativni centar za poslovnu standardizaciju i sertifikaciju, Novi Sad

Prof. dr Žarko Ilin

Proizvodnja povrća je dugoročan i profitabilan porodični komercijalan posao. Poštujući principe smene useva u vremenu i prostoru, uz održavanje plodnosti zemlјišta i uvođenje novih tehnologija gajenja, povrće se proizvodi tokom cele godine u baštama, njivama i u različitim tipovima zaštićenog prostora.

O iskorišćenim mogućnostima i onima koje nisu, za veću proizvodnju povrtarskih kultura na teritoriji Republike Srbije i strategiji daljeg razvoja, razgovarali smo sa prof. dr Žarkom Ilinom, profesorom Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu, vrhunskim autoritetom u oblasti povrtarstva. Njegovi odgovori su podrazumevali naša pitanja.

Široka povrtarska lepeza

- Mesto povrtarstva je danas od izuzetnog agronomskog, agrotehničkog, biološkog, ekološkog i posebno ekonomskog značaja, zato što se proizvodi veliki broj, čak 41 povrtarska vrsta, s tim da najveći ekonomski značaj ima preko 30 vrsta u različitim sistemima proizvodnje, integralne, gde je većina profesionalnih proizvođača u Srbiji, organske, proizvodnje za svežu potrošnju i potrebe prerađivačke industrije. Za potrebe sveže potrošnje prema zvaničnim statističkim podacima, u Srbiji se proizvodi 10 povrtarskih vrsta na nivou od preko milion tona i oko 550 - 600 hiljada tona krompira. Tome treba dodati proizvodnju sa 48 ha iz bašti ili okućnica, gde se proizvede preko 400 hiljada tona svežeg povrća izuzetne biološke vrednosti, uglavnom proizvedene po sistemu organske proizvodnje, za porodične potrebe ili zelene pijace. U Srbiji se proizvodi duplo više od njenih potreba, koje su na nivou milion - milion dvesta hiljada tona. Ti viškovi završavaju u izvozu. Prošla godina donela je brojne probleme, između ostalog i smanjenje izvoza uslovljenog zatvaranjem, što se odrazilo na plasman krompira stvorivši tržne viškove od preko 200 hiljada tona, koje nažalost zbog smanjene tražnje u inostranstvu, pitanje kako će završiti. Za razliku od krompira, tržni viškovi određenih prerađevina će, s obzirom na značajnu tražnju, naći put u zemlje EU. - Kad govorimo o strategiji razvoja poljoprivrede neke od mera, pre svega Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, kasnije i Ministarstva za poljoprivredu Vlade Republike Srbije, doprinele su opremanju, obezbeđenju mehanizacije, potrošnog i repromaterijala. Nažalost Srbija značajno zaostaje sa merama agrarne politike u najintenzivnijim granama poljoprivredne proizvodnje: povrtarstvu, voćarstvu, vinogradarstvu, hortikulturi, jer subvencije nisu ni blizu onim u zemljama EU. Ako je tržišna ekonomija i liberalizacija agrara opredeljenje Srbije, onda se moraju prepisati sve one mere iz EU, potom i svake pojedinačne zemlje EU, pa čak i regiona, kako bi naša proizvodnja, pre svega najintenzivnijih grana, kakvo je povrtarstvo, mogla da bude u izvozu konkurentna. To je posebno vidljivo u proizvodnji prerađenog povrća. Ulaganja u poljoprivredu, po osnovu različitih davanja, su do

prošle godine bila na nivou od 5.200 dinara, odnosno manje od 40 evra, dok su u zemljama EU do 10 puta veća, a u sistemima organske proizvodnje čak do 900 evra po hektaru. Primeri subvenicija u bilo kojoj proizvodnji u Bugarskoj iznose do 1.000 evra po hektaru. Teško je biti u takvim uslovima konkurentan i moralo bi se nešto menjati kako bi ove proizvodnje brže napredovale u narednom periodu sa aspekta uvođenja novih tehnologija, ostvarenja vrhunskog kvaliteta i dugoročnih i stabilnih prinosa po jedinici površine.

Povrtarstvo isplativ porodični posao

- Povrtarstvo je dugoročan porodični, komercijalni posao, koji se planira na minimum četiri, češće pet godina u jednom ciklusu, a zatim najmanje pet do osam ciklusa u radnom veku nekoliko članova u svakom porodično-komercijalnom gazdinstvu. U intenzivnoj povrtarstvu se ostvaruju višestruko veći prinosi po jedi-

nici površine nego u ratarskoj proizvodnji, što znači da se iz zemljišta iznose značajno veće količine hranjiva.U povrtarstvu imamo proizvodnju glavnog naknadnog i međuuseva, kao ranog, srednjeranog, srednjekasnog, kasnog, predzimskog i zimskog useva, što znači da je nemoguće ostvariti vrhunske rezultate bez dovoljne količine organske materije koja se može obezbediti ili pravilnim upravljanjem i zaoravanjem svih žetvenih ostataka, čime se vraća gotovo polovina ukupno stvorene organske materije, ili upotrebom na različite načine prerađenog stajnjaka, što dugoročno daje pozitivne efekte u proizvodnji povrća, čime se uspostavlja zavisnost povrtarske proizvodnje i stočarstva. Takođe, bez sistema za navodnjavanje ne treba očekivati dobre rezultate. - Kao odgovor na vrlo intenzivnu konvencionalnu proizvodnju, 90-tih godina XX veka počeo je intenzivniji razvoj različitih održivih sistema proizvodnje, kao odgovor na sve brojniju svetsku populaciju, za koju je trebalo obezbediti hranu, jer održivi biodinamički, ekološki, biološki, organski sistemi proizvodnje, to dugoročno nisu u stanju. - S druge strane, sve je više onih koji su se opredelili za proizvode iz sistema organske proizvodnje, na domaćem i ino tržištu. Međutim, ako ta proizvodnja u narednom periodu bude organizovana i subvencionisana na današnjem nivou, Srbija

Smernice za razvoj povrtarske proizvodnje u Srbiji

Smernice za razvoj povrtarske proizvodnje u Srbiji

u narednih 20 -50 godina neće moći biti čak ni značajniji snabdevač zemalja EU ovakvim proizvodima. - U Srbiji se proizvodi sasvim dovoljno srednjekasnog i kasnog povrća, čak više od potreba, međutim, dugoročno posmatrano u referentnom periodu javlja se deficit predzimskog i zimskog, ranog, prolećnog povrća proizvedenog pre svega iz različitog oblika i tipova zaštićenog prostora, pogotovo iz objekata sa dodatnim zagrevanjem. Javlja se značajan deficit tzv. toploljubivih povrtarskih vrsta: paradajza, paprike, krastavca, koje u značajnim količinama uvozimo sa Mediterana, Albanije, Severne Makedinije, Turske, u budućnosti verovatno i iz Italije i Španije, ako nešto ne preduzmemo na povećanju površina pod zaštićenim prostorom. One se trenutno nalazi na nivou od 3.000 ha privremenog zaštićenog prostora za proizvodnju lubenica, dinja, ranog krastvca, paprike, paradajza, i 2.421 ha pod različitim oblicima stalno zaštićenog prostora što je jako malo za potrebe Srbije, s tim što je 90% ukupnih površina bez dodatnog zagrevanja. S jedne strane je to dobro, jer nema veće potrošnje skupe energije: gasa, drveta, mazuta, itd, za gajenje povrtarskih vrsta koje imaju male biološke zahteve u uslovima dozrevanja (temperatura, svetlost), dok se voda i hrana dodaju. Toploljubive povrtarske vrste u takvim uslovima počinju da se gaje tek kad prođe opasnost od jačih mrazeva, u drugoj polovini marta, obično prvoj dekadi aprila, i završavaju u septembru, kada u ovakve objekte ponovo ulaze povrtarske vrste koje imaju male biološke zahteve: salata, spanać, rani kupus, rukola, rotkvica, mladi luk itd. U narednom periodu bi ove proizvodnje trebalo značajnije subvencionisati i pored agrarnih mera za podizanje objekata, što je izuzetno značajno zbog veoma velikog ulaganju po jedinici površine i cene koštanja kvadratnog metra (od 4 -5 evra u samostalnoj režiji, 15 - 18 evra uslužno pravljenih, do pojedinačnih ili blok plastenika od 25 - 50 evra, odnosno staklenika od 100 -300 evra). Za zagrevanje ovih savršenijih oblika zaštićenog prostora mogli bi se koristiti žetveni ostataci i briketi sa porodičnih, komercijalnih gazdinstvima, kao i geotermalne vode, uz prethodnu analizu i procenu mogućnosti njihovog prečišćavanja, da ne bi došlo do začepljenja grejnih tela. Na ovaj način, u odnosu na neke klasične, moguća je ušteda čak do 20% za troškove energije u ceni koštanja gotovog proizvoda. Intenzivnijim ulaganjem u ove sisteme Srbija bi došla u poziciju da ne bude samo uvoznik već i neto izvoznik po modelu Izraela, Turske, Albanije, pogotovo Španije i juga Francuske.

Tražnja za prerađenim povrtarskim proizvodima

- Neosporna činjenica je da je tražnja za prerađenim proizvodima izuzetno velika i zato bi trebalo raditi na uvođenju novih kapaciteta, prestruktuiranjem postojećih i uvođenjem novih. Zbog bioloških vrednosti i kvaliteta ovakvih proizvoda i njihovog ekonomskog značaja u izvozu, izuzetno je velika tražnja za prirodno-biofermentisanim povrćem (kiseli kupus).

Velika tražnja je i za hladno prerađenim (zamrznutim) povrćem, gde Srbija uspeva da u značajnoj meri zadovolji potrebe tražnje. Na ovaj način se prerađuju najviše grašak, boranija, kukuruz šećerac, brokoli, karfiol, spanać, blitva... Velika je tražnja za povrćem prerađenim sušenjem ili dehidracijom, pre svega začinskom paprikom, koja je ekstra kvaliteta i uz papriku iz Segedina i Kaločai-a (Mađarska), paprika iz Vojvodine i sa juga Srbije, koristi se za popravljanje izuzetno loše paprike iz Italije, Španije, Argentine, Brazila. Od izuzetnog značaja je prerada sušenjem ili dehidracijom kod lisnatog peršuna, spanaća, lisnatog celera, kelja... Značajna je topla prerada, odnosno pasterizacija, ali ne sa aspekta kvaliteta koji je usled ekstremno visokih temperatura umanjen, već sa aspekta trajanja, duže od 20 godina, za obezbeđivanja neophodnih prehrambenih rezervi za potrebe vojske, bolnica, studentskih restorana. Izuzetno je velika tražnja ekstra kvalitetnog povrća preradom - kišeljenjem, gde značajne količine izvozimo. Zato bi u narednom periodu trebalo uložiti u realizaciju postojećih kapaciteta i podizanju novih, a pre svega novih za nove vidove prerade koje su najcenjenije u svetu, za koje su u startu veće investicije po jedinici površine, ili jedinici gotovog proizvoda. To je prerada liofolizacijom koja u Srbiji još nije zaživela, i u bližoj budućnosti trebalo bi raditi na podizanju ovakvih kapaciteta kako bi mogli obezbediti ponudu i ovakvog povrća na svetskom tržištu. - Za unapređivanje poljoprivredne, a samim tim i povrtarske proizvodnje od izuzetnog je značaja udruživanje u zadruge (kooperative). Na ovaj način se povoljnije obezbeđuje potrošni i repromaterijal, racionalnije koristi skupa mehanizacija, racionalnije iskoriste prerađivački kapaciteti, u cilju povećanja prihoda sa jedinice površine pri istim ulaganjima. Pri kooperativama u zemljama EU uglavnom su vezani i naučno-istraživački centri za stvaranje novih sorti hibrida, plansku analizu, preporuku novih sorti hibrida za široku proizvodnu praksu, primenu novih tehnologija. To je ono što bi u našem zadrugarstvu u nekom narednom perodu pod hitno trebalo uraditi. Trenutnim angažovanjem Zadružnog saveza Vojvodine i Zadružnog saveza Srbije mi smo na dobrom putu da revitalizujemo koncept koji u zemljama EU i Izraelu daje fantastične rezultate. Ne treba ništa da izmišljamo samo da pratimo primere Holandije, Nemačke, Francuske, Italije, Španije, Izraela u korist profesionalnih proizvođača, koji daju izuzetne efekte u količini, kvalitetu i kontinuitetu. Najveći departmani u okviru svake kooperative, iliti zadruge su departmani za komercijalne poslove i izvoz svežeg ili na različite načine prerađenog povrća širom sveta - zaključio je prof. dr Žarko Ilin.

Zlatne voćke Srbije

Radikalizacija promene strukture poljoprivredne proizvodnje započeta početkom trećeg milenijuma, u Srbiji je dočekana sa nevericom. Obrazac zemlje ratara oboren je pred činjenicom da u vreme savremenih kretanja u poljoprivrednoj proizvodnji 70 - 75% poljoprivrednih gazdinstava obrađuje površine do pet hektara. Pod ovakvim uslovima realna dobit može da se postigne jedino intenzivnim zasadom. Danas su voćarstvo, vinogradarstvo, zajedno sa povrtarstvom svetle tačke razvoja poljoprivrede u Srbiji i po rečima dr Zorana Keserovića, profesora na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, jednim od najvećih autoriteta iz oblasti voćarstva u zemlji, to je jedan od pravaca nacionalne poljoprivrede, uključujući podršku porodičnog biznisa, malim i srednjim preduzećima i udruživanje.

Šljiva nas je održala

- Godine 2000. sa propadanjem velikih agroindustrijskih kompleksa, privatnim proizvođačima je bilo potrebno vreme da se snađu i proizvodnju prilagode novim uslovima. Dobro je što smo u voćarstvu uspeli da 2004 - 05. krenemo sa uvođenjem novih tehnologija, sa održavanjem savetovanja, izdavanjem časopisa, angažovanjem predstavnika medija, radeći na promociji voćarske proizvodnje. Veliki ulogu u menjanju slike poljoprivredne proizvodnje odigrali su vlasnici kapitala, koji su shvatili da u voćarsku proizvodnju vredi ulagati. Srbija je nekada bila prepoznatljiva po proizvodnji voća. Poznato je da je 1867. knez Mihailo izvezao oko četiri miliona tona suvih šljiva i zaradio 84 hiljade dukata. Da 1892. Srbija ulazi u ekonomsku krizu i zahvaljući izvozu šljive za Kaliforniju i Zakonu o unapređenju poljoprivrede, posebno o intenzivnoj proizvodnji voćarstva, izlazi iz krize. I bez obzira na Balkanske ratove, potom i Prvi svetski rat, 1926. godine zabeležen je rekordan izvoz suve šljive od 26 hiljada, dok je danas izvoz na nivou 3 - 3,5 hiljade tona. Kako je propadalo srpsko selo tako je propadalo i srpsko šljivarstvo. Mi nismo vodili računa, pre svega o ravnomernom regionalnom razvoju, već smo radili na industrijalizaciji, centralističkoj politici. Jedino hitnim zaokretom ka decentralizaciji, većim ovlašćenjima u odnosu na raspodelu sredstava lokalnim samouprava radi daljeg investiranja, moguće su promene na bolje. Primer je šabačka opština koja postaje prepoznatljiv centar po proizvodnji jagode. - Godine 2005. doneta je odluka da se u Srbiji primene tada najsavremenije tehnologije u svetu. Prvo je to urađeno kod jabuke, sa zasadom u Maloj Remeti (Srem), 2006., i Agromarket-u „Južni Banat“ iz Bele Crkve. Bili su to primeri koje su, videći da vredi ulagati u tu granu, vlasnici kapitala sledili. Voćarstvo zahteva angaživanje radne snage, pokreću se druge grane privrede. Godine 2006. mi nismo imali ni

protivgradne mreže, stubove, ankere, žice, spojnice. Sada imamo 10, 15 kompanija koje se bave proizvodnjom i distribucijom pratećeg materijala za voćarstvo.

Prof. dr Zoran Keserović

Srpsko voće - srpsko zlato

- Od 2002. u Vojvodini voćarska proizvodnja je povećana dva i po puta, u užoj Srbiji samo za 30 odsto. Presudnu ulogu odigralo je prisustvo znanja, nauke, ali i podsticajne mere Pokrajinskog sekretarijata za unapređenje tehnologije razvoja voća i podsticaji davani za tehnologije koje su prilagođene klimatskim promenama: podizanje protivgradnih mreža, irigacionih sistema, uvođenje tehnologije guste sadnje, postavljanje demonstracionih ogleda. Godine 2010. zahvaljujući Pokrajinskom sekretaru uspeli smo da pri svim stručnm službama u Vojvodini podignemo po tri hektara najsavremenijih zasada, što se pokazalo dobrim modelom, jer smo naučili stručne službe da rade savremene tehnologije, a proizvođačima je služilo za edukaciju. Primer za to je zasad trešanja u Somboru, gde smo uspeli da pokažemo isplativost ovakvog zasada. Danas je ZZ „Karavukovo“, sa 20 ha, postala centar proizvodnje trešanja, a u okruženju ima još 10 ha. - Ja sam izdvojio pet zlatnih voćaka u Srbiji: jabuku, trešnju, jagodu, malinu i borovnicu, kod koje je vidljiv najveći zaoktret u unapređenju tehnologija proizvodnje i trenutno je jedna od najprofitabilnijih kultura u Srbiji i jedan od najboljih biznisa ako se radi sa savremenim tehnologijama. - Među 10 izvoznih poljoprivrednih pro-

Zlatne voćke Srbije

izvoda nalazi se tri voćne vrste. Na visokom trećem i četvrtom mestu su smrznuta malina, jabuka i višnja, i prognoziram da će borovnica, od čijeg izvoza je prošle godine zarada bila oko 16 miliona evra, brzo dostići 20 miliona, i da će za 2 - 3 godine i borovnica ući među deset izvoznih poljoprivrednih proizvoda. To je jedan od dokaza da kada se primeni savremena tehnologija, izabere dobra voćna vrsta, ona koja je deficitarna u Evropi, a na ruku ide i Sporazum o Autonomnim trgovinskim merama (ATM) potpisan u Briselu krajem prošle godine, kojim se do kraja 2025. produžavaju dosadašnje trgovinske povlastice za izvoz proizvoda i Srbija oslobađa plaćanja carina za neke voćne vrste, uspeh je zagarantovan.

Važna uloga zadrugarstva

- Pored uvođenja novih tehnologija u voćarstvu najveći pomak je napravljen sa formiranjem zadruga. Od 150, njih 54, koje se bave voćarstvom preradom, dobile su sredstva, što govori o značaju udruživanja. Moram da pomenem gospodina Milana Krkobabića, ministra za brigu o selu, i gospodina Radislava Jovanova, predsednika Zadružnog saveza Vojvodine (ZSV), koji su prepoznali zlatni trougao - spoj politike, nauke i proizvodnje. To je model koji primenjuju Holanđani i jedan je od razloga njihovih dobrih rezultata. - Vidan je napredak u nekim segmentima, kada je poljoprivredna proizvodnja u pitanju, ali moram biti iskren i reći da sam nezadovoljan odnosnom zajednice prema poljoprivredi. Poznato je da prerađivačka poljoprivreda sa 8 - 10% učestvuje u bruto društvenom dohotku i toliko treba da bude i njen budžet, a ne 5%, kao što je danas. Ne možemo da računamo da mlad čovek ostane da tamo živi uz male podsticaje i izuzetno visoku cenu energenata. U Vojvodini 1% ljudi drži 1/3 zemlje. Mnogi mladi ljudi bi ostali na selu kada bi imali 10 ha. U centralnoj Srbiji ima oko 150 - 200 hiljada hektara slobodnih površina, ali mora da se vidi koliko ima po lokalnim samoupravama i da se pod hitno mladim ljudima raspodeli ta zemlja. Mladi ljudi su prepoznali u voćarstvu veliku šansu i dobro je što oni prate nove informacije. Predložio sam ministru Krkobabiću da poku-

šamo da organizujemo seriju predavanja, pogotovo u nerazvijenim delovima, da napravimo radionice, da dođu mladi ljudi da vide savremene zasade po Vojvodini i da čuju iskustva kako se od toga može živeti. Govorimo o voćarstvu, vinogradarstvu, povrtarstvu, a gde je lekovito bilje, pčelarstvo, sadni, semenski materijal, da ne govorimo o cveću, ukrasnom bilju i sl.? Jedna Holandija sa teritorijom malo većom od Vojvodine ostvaruje vrednost 24.000 dolara po hekataru, za razliku od 1.000 dolara koliko je u Srbiji. Holandija je na vreme shvatila koliko je znanje važno i zahvaljujući jačanju obrazovnog sistema, pre svega na Univerzitetu i istraživačkom institutu Vageningen (WUR). Postavljanjem demonstracionih ogleda i dobrom agrarnom politikom njihov izvoz je dostigao vrednost od oko 93 milijarde dolara, dok je u Srbiji oko 4.5 - 5 miliona dolara, bez obzira što Holandija raspolaže sa oko 1.5 milion hektara, nasuprot šest miliona visoko kvalitetne obradive zemlje, koliko ima Srbija.

Možemo bolje i profitabilnije

- Moramo da menjamo strukturu porizvodnje. Oni koji imaju vrhunsku tehnologiju, svoju hladnjaču i kalibrator mogu ostvariti dobit od 15 - 20 hiljada evra po hektaru, kada su jabuke u pitanju. Kod borovnica imamo proizvođače koji ostvare proizvodnju od 8 - 9, ali i preko 15 tona. Ovde zarada može da ide do 30 hiljada evra po hektaru. Godina 2020. je bila odlična za proizvođače jagode i ima onih koji su ostvarili dobiti od 6 - 8 hiljada i onih preko 14 - 15 hiljada evra. Malina će isto biti interesantna, a kod trešnje, ako se primenjuje savremena tehnologija i vodi računa o podizanju zasada u odgovarajućim agroekološkim uslovima, može da se ostvari dobit od 6 - 12 hiljada evra po hektaru. - Mislim da i dalje uslovi nisu iskorišćeni i da imamo prostora za podizanje novih zasada. Ono što je dobro je što je urađena voćarska reonizacija i mi dajemo preporuke kako ljudi ne bi pravili greške. U saradnji sa prof. dr Žarkom Ilinom pripremamo program da u razvijenim delovima podignemo demonstracione oglede na površini od 3 ha u otvorenom-zatvorenom prostoru, sa onim kulturama gde je obrt uloženih sredstava najbrži i poljoprivrednicima pokažemo šta je savremena tehnologija i da to bude standard njenog daljeg širenja - rekao je dr Zoran Keserović.

Čarobni predeo oslikan voćem

Aleksandra Savić

Projekat pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije“ autorke Aleksandre Savić, muzejskog savetnika Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, pokrenut je iz potrebe zaustavljanja procesa nestajanja starog voća na tlu Republike Srbije. Rezultati istraživanja sakupljani od doba Nemanjića i prvih sačuvanih zapisa o voću na našem tlu, što nikako ne znači da ga nije bilo i ranije, konsultujući literaturu, a pre svega obilazeći terene i neposrednim kontaktom sa ljudima koji dugo pamte, široj javnosti saopšteni su putem izložbi, dečijih radionica, kataloga. I svuda je publika bila vrlo zainteresovana i reagovala emotivno.

Bogatstvo i raznovrsnost voćaka naših prostora

Proces prikupljanja, obrade, beleženja vrsta jabuka, krušaka, šljiva, dunja, kajsija, bresaka, mušmula, oraha, potvrdio je izuzetno bogatstvo i raznovrsnost voća na našem prostoru, promovisao ruralnu baštinu i afirmisao tradicionalne vrednosti sa krajnjim ciljem očuvanja starih, autohtonih sorti, značajnih sa stanovišta etnologije, istorije, poljoprivrede. Osim kao kulturno-istorijskog dobra, vrednost starih sorti ogleda se u prilagođenosti podneblju i otpornosti na bolesti i parazite. Njihovom zaštitom i očuvanjem obezbedio bi se kvalitetan sadni materijal za organsku, biodinamičku i permakulturnu proizvodnju.

Da li ste čuli za: jabuku - Petrovaču, Pamukliju, Ružicu, Šarunku, Funtaču, Masnjaču, Devojačku crvenku, Krstovaču, Šimširku, Ovčiji nos, Slatkaru, Prespanku, Tetovku, Kožaru, Budimku, Đulicu, Rebraču, Senabiju, Kolačaru..., krušku: Jagodarku, Vidovaču, Ilinjaču, Petrovčicu, Mirisavku, Lubeničarku, Sijerak, Medunak, Stambolku, Okruglicu, Mesnjaču, Jarac, Takišu, Karamanku, Bazvu, Jeribasmu, Kaluđerku, Tepavac, Miholjaču, Zimnjaču, Lončaru, Ovčaru, Kantarušu, Turšijaru..., šljivu: Crvenu ranku, Požegaču, Belošljivu, Okruglicu (Dragačevku), Crveni piskavac, Gorčivku, Goveđaču, Turgulju, Panađurku, Moravku, Bardakliju, Pandaru... U Srbiji bogatoj prirodnim lepotama i rodnom zemljom vekovima je uzgajano voće sa čijim se kvalitetom mnoge današnje sorte ne mogu uporediti. Iako retke, neke stare sorte se još uvek mogu pronaći na našem području kao pojedinačna stabla ili u manjim zasadima. Neke stare sorte voća su zauvek izgubljene ili su na pragu da nestanu.

Osim usko stručnog, istraživanje je autorku dovelo i do zanimljivih saznanja: - Jabuka - Budimka nije nazvana po Budimu, gradu u tadašnjoj Austrougarskoj, već po župi Budimlju (Polimlju), gde je Sveti Sava (u Đurđevim stupovima, XII vek) organizovao kalemljenje i gajenje odabranih vrsta voća, posebno kraljice voća - jabuke. Sasvim je izvesno da su Budimku kaluđeri iz manastira Studenice, Pridvorice, Kovilja, Arilja, doneli iz Budima i razmnožili je prvo na manastirskim imanjima, a potom i po celoj tadašnjoj Srbiji.

Sve je imalo logiku

- Imena starih sorti su neverovatno slikovita i opisna. Voće je nazivano po karakteristikama ploda: jabuka zelenog ploda - Zelenika, slatkog - Slatkuša (Slatkara); sa izbočinama nalik rebrima - Rebrača, malo krupnija - Funtača (jer je težila jednu funtu (250 -300g), mekanog

arobni predeo oslikan voćem

mesa - Pamuklija; po vremenu zrenja: kruška - Jagodarka stizala je u vreme zrenja jagoda, krajem maja, početkom juna i imala plod velične jagoda, pa je u jedan kilogram išlo 30 i više plodova. Vidovača sazreva oko Vodovdana, Ilinjača oko Ilindana, Miholjača - oko Miholjdana; Pšeničarka - kada zri pšenica, Ječmenjača - kada zri ječam. Zimnjača - je zimska kruška; po obliku naziv su dobile kruške - Lončara (oblik grneta), Arapka (zbog smeđe pokožice), Lubeničarka (crvenkastog, sočnog mesa i muskatnog mirisa koji podseća na lubenicu).

- Ove sorte se u naučnoj literaturi nalaze pod autohtonim imenima. Npr. Lubeničarka nema latinski naziv, što je jedan od dokaza njene autohtonosti. - Voće se nekada gajilo ili u okviru manastirskih imanja ili velikih feudalnih poseda i to uglavnom jabuke i kruške, jer je klima bila, kao i danas, najpogodnija za uzgoj ovih voćnih vrsta. Osim u svežem stanju, voće se sušilo, čuvalo u trapovima (u rupi u zemlji obloženoj daskama i prekriveno slamom).

Jabuka - za sve prilike

- Šljiva se u Srbiji odomaćila nešto kasnije u većem obimu, pre svega zbog isplativosti, jer je za razliku od jabuke i kruške imala sitniji plod i bilo je potrebno više stabala za istu količinu roda jabuka ili krušaka. Stalne migracije stanovništva iz pasivnih krajeva (Stari Vlah, Zlatar, Prijepolje) u plodnu Šumadiju i zakona da porodica koristi sve što se u njenoj okolini nalazi, odvraćalo je stanovništvo od uzgoja šljive. Tek krajem XVIII i početkom XIX veka, kada su se porodice stacionirale na jedno mesto, bilo je isplativo gajiti i šljivu. Godine 1834. u selu Lunjevica (Gornji Milanovac), zabeleženo je 228.568 stabala šljive, 23 stabala po glavi stanovnika. - Šljive su se koristile u svežem obliku, sušile i kuvao se pekmez. Pravili su se i kolačići od suvih šljiva sa orasima i lešnicima. Početak pečenja rakije odomaćen je nešto kasnije, jer ljudi nisu imali načina da je skladište. Manje količine čuvane su u zemlji (slično trapovima), ali tek sa pojavom bakrača, drvenog i bakarnog, počela je masovnija proizvodnja rakije. - U Srbiji je bilo puno vinograda koje su gajili bogati ljudi. Bogati su pili i vino, dok su siromašni tokom XVI i XVII veka pili tzv. Vinoš ili Šljivoš - vino od šljiva. - Problem zagađene vode rešavan je pravljenjem Vodnjike - slatkasto gaziranog napitka, od kruške - Ta-

- Ovo istraživanje nije značajno samo za naš život i nije u pitanju samo poljoprivreda, već i istorija, botanika, etnologija. U svrhu projekta koristila sam različite izvore. Bazu za zahtevno terensko istraživanje sam našla u zbirci starog voća koja se nalazi u herbarskom obliku u Prirodnjačkom muzeju, koristila sam mnoge istorijske izvore, stare knjige, spise iz XIX i sa početka XX veka. Ispalo je da je staro voće daleko atraktivnije nego što se mislilo. Kada bi ponovila projekat nazvala bih ga „Staro voće Srbije“, jer ono nije nestalo. Posle nekoliko godina priče i istraživanja vidim da je to jedna neverovatna tema, širok resurs za koji su ljudi jako zainteresovani. Počeli su samostalno da istražuju, hoće da gaje jabuku Šumatovku i danima zovu Muzej pitajući gde mogu da nađu tu sortu. To je voće koje se lako razmnožava i potrebna je samo ljubav i motivacija. To voće nije značajno samo kao genetski resurs, kao potencijal nekih njegovih karakteristika. Ono je značajno i kao hrana i kao lek - istakla je Aleksandra Savić.

kiše i Mušmula, ponekad i jabuke, koji se dobijao prelivanjem svežih plodova ključalom vodom. - Značaj jabuke je višeslojan. I danas govorimo o njoj kao o svetom drvetu. Njome se iskazivala ljubav, pozivalo u svatove, za zdravlje se darivala novorođenčetu, nosila na Slave. Tek pošto bi pogodio visoko postavljenu jabuku, najčešće na visoko drvo ili krov kuće, mladoženja je mogao da izvede mladu. Do danas je sačuvan običaj ostavljanje jabuke za dušu pokojnika na groblju. - Posvećeni čuvari starih sorti i običaja su i domaćini koji su svoje kuće i okućnice stavili u funkciju etno turizma. Poput vinara, koji putnicima uz vino od autohtonih sorti, otkrivaju zanimljive stranice istorije i kulture svoga kraja, tako i ovi domaćini, bogatstvom svojih voćnjaka i bašti, te prikazima „kako se nekada živelo i radilo“ privlače one koji žele nešto novo da čuju, nauče, probaju: rakiju od šljive - Takiše, pekmez od jabuke - Šimšarke ili Ovčijeg nosa...

AGROL - premium kvalitet za premium kupce

Model što brže implementacije znanja stečenih kroz obrazovni sistem u praksu poželjan je i očekivan sled ciklusa profesionalnog usmerenja. Mlad čovek oficijelnog obrazovanja, novom energijom i radikalnijim idejama u prilici je da znatno produži radni vek i mogućnost sprovođenja svojih ciljeva. Marko Princip sa zvanjem Import Export Manager-a je i obrazovan i mlad. Radnu praksu od malena sticanu u privatnom porodičnom biznisu, nadogradio je teorijskim znanjima na Poljoprivrednom fakultetu u Novom Sadu, i kao diplomirani agroekonomista danas je na pragu preuzimanja najvećih odgovornosti.

AGROL - sve na jednom mestu za voćare

Reč je o uspešnoj kompaniji AGROL d.o.o. iz Temerina (https://www.agrol.rs/), preduzeću za unutrašnji i spoljnu trgovinu i poslovne usluge u oblasti voćarstva koju je 1996. godine osnovao njegov otac, Vladislav Princip, i svoje dvoje dece od malena uključivao u poslove firme. Tako je Marko, izrastao pod kapom AGROL-a prolazeći put od rada sa magacionerima na pakovanju robe i njenom transportu, kao bagerista, ali i kao mladi privrednik posećivao domaće i ino sajmove i domaćinstva u najrazvijenijim voćarskim krajevima Evrope. Svoj diplomski Marko je radio na temu ekonomske isplativosti protivgradnih mreža koje je apsolvirao prvo u praksi. Danas, iako zna i da montira stubove, postavlja žice za prodivgradne mreže, i još mnogo toga, sa osam i po godina staža polako počinje da preuzima kormilo porodičnog posla.

AGROL d.o.o. je 31. januara prošle godine navršio četvrt veka postojanja. Visoko pozicioniran u svojoj branši zagovara koncept organizovan po sistemu one-stop shop - sve na jednom mestu, koja svojim kupcima nudi

Marko, Jelena i Vladislav.

mnoštvo proizvoda ili usluga pod jednim krovom. - Godine 2000. naša firma počinje da sprovodi današnji model poslovanja i kapital stečen uspešnim projektima investira u nove projekte i širenje ponude. Već 2004. AGROL kreće vrlo ozbiljno sa distribucijom i postavljanjem protivgradnih mreža, od 2005. poseduje sertifikat za samostalno projektovanje, među prvima u Srbiji, a 2007. počinje sa uvozom sadnog materijala. Naša firma se uz veliki ponudu mašina za voćarstvo, prateće opreme i rezervnih delova, bavi projektovanjem, pružanjem savetodavnih i servisnih usluga. U našoj ponudi je i sadni materijal, od trenutno najtraženije jabuke za plantaže od 10, 20, 30 hektara i aktuelnih borovnica, za površine do pet hektara, do krušaka, kajsija, trešanja. Slobodno mogu da kažem da smo firma koja ima najbolju referentnu listu u Srbiji, a poslednjih godina smo počeli da izvozimo komponente za Poljsku, Austriju, Italiju, tako da smo osim na srpskom, prisutni i na tržištu EU. Od prošle godine, u saradnji sa kompanijom Delta Agrar, distributeri smo voćarskog programa Landini traktora, iza kojeg imamo paletu proizvoda neophodnu za održavanje voćnjaka: atomizere, kosačice, munčere, moderne mašine za rezidbu voćnjaka, i najnovije na našem tržištu - defolijatore za uklanjanje viška lisne mase. Nudimo rešenja za sortiranje i pakovanje voća, opremu za velike savremene hladnjače. Jedinstveni smo i po tome što nudimo 24/7 savetodavne i servisne usluge - objašnjava Marko Princip.

Od oca - sinu i ćerki

Kada je počinjao, Vladislav Princip je želeo da se bavi ratarskim programom, ali mu je prisustvo velikih kompanija sužavalo prostor delovanja. U voćarstvu prepoznaje potencijal, tada nedovoljno zastupljen na domaćem tržištu. Krenuo je od priključnih mašina, atomizerima italijanske firme Caffini. Danas je zastupnik ovog brenda preko 20 godina. Kako i samo ime kaže, ovo je firma doslednih principa, i njen napredak gospodin Marko Princip vidi na insistiranju u premium kvalitetu. Sve što je u ponudi AGROL-a, od sadnog materijala, priključnih mašina, protivgradnih mreža, komponentni protivgradnih mreža (stubova, žica, sajli) je pre-

AGROL - premium kvalitet za premium kupce

mium kvaliteta. Zato na tržištu nisu prepoznati kao najjeftiniji dobavljači, nego najkvalitetniji bez reklamacija na kvalitet robe koju isporučuju.

Jedan od razloga uspeha ovog preduzeća naš sagovornik prepoznaje i u odluci imućnih pojedinaca iz različitih domena, da svoj slobodan kapital investiraju u voćarstvo, Računica je jednostavna. U ratarstvu egzistiraju mega veleposednici. Sa jednim, dva, pet hektara u ratarstvu nema ozbiljnih igrača, za razliku od istih površina pod voćem.

Sa druge strane lokalni, pokrajinski, nacionalni podsticaji i IPARD program EU za investicije u voćarstvu (za više od 2 ha bobičastog i više od 5 ha jabučastog voća), podstaklo je ekspanziju voćarstva i preorijentaciju poljoprivrednika na voćarsku proizvodnju.

Po rečima ovog mladog privrednika, nemoguće je ovaj posao raditi bez tesne saradnje sa strukom. Iskustva „pokupljena“ kroz organizovane posete poznatim voćarskim krajevima poput Južnog Tirola (Italija), Fridrihshafen-a na obalama Bodenskog jezera „srcu nemačkog voćarstva“..., trudili su se da donesu u Srbiju. Po njegovim rečima nije moguće biti one-man band, jer rast firme podrazumeva širenje njenog tima. Danas AGROL može da se pohvali sa šest visokoobrazovanih stručnjaka - agronima, zaduženih za poseban sektor.

Uspeh podrazumeva zadovoljstvo i poslodavca i klijenta, kaže naš sagovornik: - Mogu sa ponosom da istaknem da je

svaka manja i veća voćarska porodica nešto kupila kod nas. Pratimo podatke na godišnjem nivou prema kojima smo, samo u Srbiji natkrili oko 2.5 hiljade hektara protivgradnih mreža. U svakoj od oblasti delovanja imamo neku veliku referencu, premium kupca. U sadnom materijalu jedan od najvećih kupaca je Kompanija „Ćirić agro Titel“, Celanova Capital iz Vršca, koji su povukli na stotine hektara sadnog materijala. Ista kompanija je podigla 80tak hektara protivgradnih mreža. Na vrhu liste je i košarkaš Darko Miličić koji je između Sivca i Kljajićeva podigao voćnjak „Mili Dar“, i ima 70-80 ha pokrivenog zasada od strane naše firme. Gospodin Slobodan Lazić sa svojom firmom FRUEKO DOO, ima sadni materijal, protivgradne mreže i liniju za sortiranje. Kada pominjem linije za sortiranje ne mogu da zaobiđem predsortirku najveću na Balkanu (Greefa GeoSort linija, kapaciteta 20 t/h, tri linije za pakovanje voća, inteligentni sistem sortiranja) danas u vlasništvu „Ćirić Agro“. Važno je napomenuti da jedini u Srbiji obezbeđujemo i servis i rezervne delove. Pored toga što nam je Srbija matično tržište imamo projekte u Hrvatskoj, izvozimo protivgradne komponente za BiH, liniju za sortiranje u Crnu Goru, imamo upita iz Severne Makedonije, a nekoliko poslednjih godina smo počeli da izvozimo komponente i za Poljsku, Austriju, Zapadnu Evropu. Sledeći korak ove firme je tranzicija sa osnivača, Vladislava Principa na mlađu generaciju, Marka Principa i njegovu sestru Jovanu Malešević, MSc agroekonomije, finansijskog direktora u AGROL d.o.o. Postoje ideje daljeg rasta i razvoja kompanije, njenom jačanju, proširenju ponude, nastavku koncepta one-stop shop, kroz bogaćenje asortimana proizvoda provereneg kvaliteta koji će pomoći kupcu da što više istih nađe na jednom mestu, na zadovoljstvo kompanije i klijenata.

Goran Mulić

Uosnovnoškolskim danima napravio je svoje prve fotografije, a ta ljubav jačala je tokom srednje škole. Upisuje Poljoprivredni fakultet u Novom Sadu, ali i tamo druguje sa fotografijom. Od druge godine studija i narednih nekoliko godina vodi Agronom foto klub, a na Agronomijade, sportske susrete studenata, popularne među jugoslovenskim univerzitetima, ne ide kao sportista, već kao reporter. I po završetku svakog takmičenja, svakog događaja, priređuje izložbu.

Sarađuje sa „Glasom omladine“, njegove fotografije krasile su ilustrovale stranice „Poleta“ u to vreme ozbiljnog časopisa. Kao apsolvent deo je tima koji vrši ogled na jednoj živinarskoj farmi, zadužen za praćenje i fotografiju. Godine 1986. javlja se na konkurs u „Poljoprivrednik“. Pokazalo se da je ta godina bila presudna za njegov profesionalni rad. Izabran je između stotinak kandidata, koji su osim pismenog testa imali zadatak da naprave reportažu sa pijace. Po njegovom sećanju, bilo je i „umetničkijih“ fotografija od njegovih, ali je bio jedan od retkih koji je odgovorio zadatku i u redakciju doneo priču u slikama. Tako Goran Mulić, danas urednik fotografije, zvanično postaje član lista „Dnevnik-Poljoprivrednik“ AD referentnog glasila za selo i poljoprivredu, sa tradicijom dugom 65 godina, gde ostaje do danas.

Ovaj majstor fotografije, za kojeg je priroda neiscrpna inspiracija, udružio je znanje stečeno na fakultetu i ljubav prema slici, uzlazno gradeći svoju krarijeru. Na tom putu pratila ga je i sreća. Jedan od glavnih mentora bio mu je doajen fotografije Stevan Lazukić. On je presudio da na njegovo mesto u „Poljoprivredniku“ dođe adekvatna zamena, da ga poduči, prenese nešto od svog iskustva. Gospodin Lazukić je insistirao i na Goranovom učešću na Međunarodnom festivalu fotografije „Paunovo pero“, gde je njegov pulen za četiri - pet godina učešća osvojio najviše nagrade. Imao je sreće da su ga uvek podržavali i uvažavali glavni urednici i direktori, koji su cenili fotografiju, ali i njegov rad. Imao je sreće i da mu laborant, u vreme analogne fotografije bude Zlata Vislavski, vrhunska u obradi fotografije, besprekorna u njihovom arhiviranju. I to u vreme kada se sve radilo ručno.

Prvi fotoapart bio mu je nemačka Beretta. Potom Minolta, pa Nikomat, koji je dobio, ali je problem bio što su za njega bili skupi objektivi, a nije imao mogućno-

Priče u slikama

Priče u slikama

sti za one najbolje. Kasnije je, kao i svi u „Dnevniku“ prešao na Canon. Prvi Canon F1, kupio je polovnog od prodaje Nikomata i Rollei-a, kojeg dobio od oca. Zatim je od redakcija časopisa „Poljoprivrednik“ za koji je radio dobio sasvim dobar CANON FTb, i sa njim radio sve dok „Dnevnik“ nije počeo da menja opremu i prešao na Nikon, sa kojim radi i danas.

Kaže da je savremena tehnologija donekle olakšala proces fotografisanja, dozvolila veći broj snimaka, ali da je odnos prema fotografiji za profesionalce ostao isti. Najveće zadovoljstvo pričinjava mu finalni proizvod - kada vidi fotografiju sa kojom je zadovoljan. Kada se objavi da je korektno odštampana i da odgovara teksu. - To je važno, jer radim u „Poljoprivredniku“, redakciji gde su svi posvećeni poslu. Svi vredno rade i svi vole svoj posao. Osim toga osećam odgovornost prema sagovornicima, koje većinu poznajem od ranije - objašnjava Goran.

Najteži trenutak u karijeri smatra onim kada je shvatio da je crno-beli film, iz jednog aparata, sa snimcima sa juga Srbije, dao izvrsne fotografije, a onaj drugi, sa kolor fotografijama ni jednu. I danas je siguran da je to bila greška onih koji su razvijali dijapozitive. Još teže mu je palo što nisu priznali da su pogrešili. Nasuprot tome, nijedan trenutak ne može da izdvoji kao najlepši, jer činjenica da ceo život radi ono što voli, i sa ljudima koji cene njegov rad, za njega je više nego dovoljno. Tako kaže Goran Mulić ne odvajajući se od fotoaparata, uživajući da slika za svoju dušu.

Ko je Goran Mulić?

Fotograf sa velikim „F“ profesionalno. Privatno suprug jedne Ljilje i otac jedne Isidore. Čovek koji uživa da je u pokretu. Koji voli da beleži sve što se dešava napolju. Dugo godina građen autoritet dozvolio mu je da radne fotografije, posebno one sa sastanaka u zatvorenom prostoru, zabeleži neko drugi.

- Ono što sam radeći za „Poljoprivrednik“ video sigurno ne bi mogao da sam bio na nekom drugom mestu. Govorim iz srca. Posao mi je omogućio da vidim i obiđem sve krajeve Jugoslavije, sada Srbije, do kojih obični putnici, turisti ne mogu da dođu - dodao je gospodin Mulić, koji razmišlja da posle nekoliko godina pauze priredi samostalnu izložbu. Materijal ne manjka. Ni ljubavi, a ni energije, iako je tri godine do penzije. One zvanične, s kojom se njegov nemirni duh nikada neće pomiriti.