Strah neprijatelj imunološkog sistema

Da li smo mogli da predvidimo, naslutimo ovu pandemiju?

Vreme u kome živimo, evo već više od godinu dana, nedvosmisleno pokazuje i dokazuje ono što smo mi, koji se ovim problemom profesionalno bavimo, oduvek znali. Da su mikroorganizmi - virusi, bakterije, gljivice i njihovi produkti toksini, jedan od najvećih zdravstvenih, ali i ekonomskih i bezbednosnih rizika i izazova vremena u kome živimo. Da se razumemo, oni su oduvek bili tu, oni su zapravo jedan oblik života, stariji i vitalniji od nas. Mnogi od njih se nalaze u prirodi, u raznim vektorima i rezervoarima, kakav je npr. i korona virus, neki žive i u nama, čak nam i pomažu, neki mudro vrebaju trenutak da posustanu naše odbrambene snage i da napadnu i izazovu bolest. Epidemija i pandemija bilo je u prošlosti, one su pratilac ljudske istorije i civilizacije, često su menjale njene tokove. Setimo se Justinijanove kuge, koja je doprinela propasti Rimskog carstva, tifusa koji je zajedno sa ruskom zimom, uz vojničke veštine generala Kutuzova, zaustavio Napoleonov osvajacki pohod, zatim epidemije koja je pratila srpsku vojsku tokom njene golgote u Prvom svetskom ratu, španskog gripa, svinjskog gripa, variole, Ebole, SARS-a i MERS-a koji su sabraća Covid-19 virusa i naravno ne zaboravimo HIV kao planetarnu kugu novog doba. Pitali ste da li se ova pandemija mogla naslutiti. Po mom mišljenju, odgovor može biti potvrdan. Kao univerzitetski nastavnik ja svoje studente učim da pred brdom stoje, a vide ono što je iza brda. Da razmišljaju, čitaju, informišu se i kritički analiziraju različite naučne izvore. I tako, listajući eminentne svetske časopise od 2013. godine naovamo, videlo se da se dosta govorilo o pandemijama i njihovim posledicama, ali i o samim korona virusima, koji su svakako prisutni u prirodi i tokom zimskih meseci odgovorni su za 30% respiratornih infekcija. Rađeni su i razni simulacioni eksperimenti, diskutovalo se o tome i na naučnim i na bezbednosnim konferencijama.

Svetski lideri su upozorili da nije pitanje da li, već kada će izbiti nova pandemija. Jeste li saglasni sa tim? Zašto?

Sigurno mislite na nedavnu evropsku inicijativu, ali ona je malo zadocnela i zadire u sferu politike i rekomponovanja sveta. Ja ću se držati struke. I da odmah kažem, bez želje da ikoga obeshrabrim, pandemija će biti i ubuduće. Prvo, mikroorgnizmi teže da obnove svoj vitalni

Uz Njegoša protiv straha i panike kao neprijatelja imunološkog sistema

Razgovor vodio: novinar Nemanja Milutinović

potencijal, a oni to mogu da učine kretanjem kroz osetljivu populaciju, zatim, tu su klimatske promene koje takođe postaju jedan od vodećih bezbednosnih izazova i o tome se sve više priča, globalno zagrevanje doprinosi širenju areala rasprostranjenosti raznih infektivnih agenasa, njihovih rezervoara i vektora, baš kao i migracije i kretanja stanovništva. A sa migracijama se sele i mikroorganizmi. Sada govorim o prirodnim procesima. Naravno da je razvoj nauke dostigao taj stepen da ona može biti i zloupotrebljena u cilju izmene postojećih i stvaranja novih mikroorganizama koji bi mogli imati pandemijski potencijal. Ali neka crna biologija ostane u domenu crnih slutnji.

Jesmo li nešto naučili iz aktuelne krize? Kako da se pripremimo za narednu? Vi ste više puta isticali da se ključ borbe sa krizom nalazi u trouglu između medicine, ekonomije i bezbednosti?

Nakon ove pandemije svet svakako neće biti isti i ona će osim zdravstvenih imati razne posledice koje već naslućujemo – kako geopolitičke i bezbednosne, ekonomske jer su bogati postali još bogatiji, kao i posledice u sferi obrazovanja, funkcionisanja društva i mnoge druge. Aktuelna kriza nas je naučila da koliko god problem bio globalni, da su odgovori

Prof. dr Elizabeta Ristanović, načelnik Odeljenja za mikrobsku genetiku i imunologiju VMA, redovni profesor Univerziteta odbrane i član Uređivačkog kolegijuma časopisa „Medici.com“ od prvih dana našeg postojanja gostovala je nedavno na Jutarnjem programu RTS-a. Ovo gostovanje izazvalo je pažnju medija u Srbiji i regionu, zbog originalnog pristupa koji inače odlikuje našu saradnicu i snažnih poruka o borbi sa pandemijom koje je poslala u etar u razgovoru sa novinarom Nemanjom Milutinovićem. „Medici.com“ je popratio njeno gostovanje i izdvojio najvažnije segmente.

bili lokalni, da su svi bili prepušteni sebi i da su se najbolje snašle i organizovale zemlje koje su sačuvale recidive sistema javnog zdravstva okrenutog čoveku kakav smo imali u socijalizmu, a da su mnogi bogatiji i moćniji posrtali pred naletom virusa. Pokazala nam je da međunarodna solidarnost ne postoji i ogolila sve slabosti ideja koje su proklamovane, što se videlo po odnosu evropskih zemalja prema Italiji. Podsetila nas je koliko je važan oslonac na sopstvene snage, što smo u vremenu liberalnog kapitalizma neretko zaboravljali rasprodajući i devastirajući naše kapacitete – institute, farmaceutsku industriju, bolnice. Pokazala nam je koliko je važno obrazovanje, ulaganje u znanje i nauku, jer ko na sopstvenu pamet ne računa mora skupo da plaća tuđu. Shvatili smo da je potrebno revitalizovati i naše naučnoistraživačke centre, napraviti sopstvene dijagnostičke reagense, osvojiti tehnologije, krenuti u proizvodnju vakcina i vratiti se tamo gde je bila nekadašnja Jugoslavija. Mislim da mi to možemo. Nedavno sam pročitala neku analizu koliki su milionski prihodi farmaceutskih kompanija koje su proizvele vakcine protiv kovida-19, a tek su proizvele i isporučile 200 miliona doza, a pandemiji se ne nazire kraj, izvršene su i procene koliki će tek ti prihodi biti u budućnosti, a mnoge zemlje su, da bi nabavile vakcine, dospele na prag dužničkog ropstva... Setite se kaubojštine

koja je vladala oko nabavke respiratora i svega ostalog. Naravno da su ljudsko zdravlje i život nešto što nema alternativu, ali zamislite kolike bi uštede ostvarila zemlja koja ima svoje kapacitete za proizvodnju. I meni je posebno drago što smo mi, uz pomoć naših partnera i prijatelja, na tom putu oživljavanja našeg vakcinalnog programaa.

Videli smo da se virusi ne zaustavljaju na granicama. Da li je onda rešenje u regionalnoj i međunarodnoj saradnji?

Mikroorganizmi ne prepoznaju administrativne granice, ne pokazuju pasoše i ne zaustavljaju se na njima. Čak i kada ih zatvorite i onemogućite razmenu ljudi i dobara. Zaustavite ekonomiju, a virus pronalazi put. Mi smo to među prvima prepoznali i Republika Srbija je, sećate se prošle godine, prva otvorila svoje granice za zemlje regiona. Pokazali smo i spremnost da pomognemo svojim susedima i u vakcinama, respiratorima, medicinskoj opremi. I to je jako dobro. Jer kako god se bude rekomponovala međunarodna političko-bezbednosna scena, mi smo ovde pućeni jedni na druge. S druge strane, to ima i neko svoje imunološko opravdanje, jer je reč o ljudima koji su blisko povezani, slične genetike, pa je i prirodno prokužavanje i sticanje kolektivnog imuniteta u tom slučaju brže. A što se tiče međunarodne saradnje, generalno, ona je svakako dragocena i neophodna. Uostalom i sada se potvrdilo da su pravi prijatelji oni na koje se možeš osloniti u nevolji, a to su oni koji su nam prvi pritekli u pomoć - Rusija i NR Kina. Naravno, uvek treba raditi na jačanju i unapređenju međunarodnih veza i kontakata, posebno u domenu nauke. Ali ne sme se zaboraviti i činjenica da je Srbija, ali i region i Evropa, zbog NATO agresije i udruženog dejstva osiromašenog uranijuma i hemijskih agenasa izožena još jednoj epidemiji - epidemiji malignih oboljenja. Radioaktivnost takođe slabi imunološke snage organizma i olakšava posao infektivnim agensima.

Ima li razloga za strah i zašto strah nije dobar sa imunološkog aspekta? Koliko tu možete da učinite vi kao ljudi od struke i nauke, a koliko mediji? Koliko je bitna krizna komunikacija?

Strah životu kalja obraz često, a slabostima smo zemlji privezani, veli naš lovćenski Tajnovidac. A kako je sve u životu i prirodi neraskidivo povezano, postoji neuroendokrinoimunološka osnova cele ove priče. Jer strah, tj. hormoni stresa, deluju direktno imunosupresorno, slabe naše imunološke snage. Uplašen čovek je bolestan čovek. Zato je jako važno za sve koji se bave ljudima u vreme krize, za sve ljude od struke i nauke da svoje poruke, savete, način obraćanja ljudima prilagode tako da one budu fokusirane i oblikovane da u ciljnoj grupi ne izazovu strah i paniku, već da objasne ljudima šta da rade, kakve će koristi imati ako poštuju određena pravila, da ih podstaknu da budu partneri u rešavanju krize, baš kao što i mediji i medicina treba da budu partneri na istom zadatku u ovakvim situacijama. Dakle, krizna komunikacija nije samo posao za profesionalne portparole već za sve nas. Ako se komunikološki aspekti ne sprovedu na pravi način teško je sprovesti ostale operativne segmente rešavanja krize. I na tome treba raditi. Posebno danas. Pandemiju od početka prati infodemija i jedan snažan informacioni rat gde se koriste društvene mreže i dezinformacije koje se brižljivo plasiraju i pletu uvek oko nekog zrna istine stvarajući ozbiljnu konfuziju među ljudima. I proizvodnja i distribucija vakcina pretvorila se u rat, kao i skoro sve činjenice vezane za pandemiju. Ratuje se na visokom nivou, ali se vodi bitka i za duše ljudi. I kada sve prođe i kada se budu analizirale naučene lekcije, ovaj segment treba uzeti u obzir.

Da li se po Vašoj oceni naša zemlja dobro bori sa krizom? Šta nam je ona pokazala?

Naša zemlja je i u ovoj krizi pokazala da su naš najvredniji resurs ljudi i da imamo sjajne i posvećene lekare, medicinske tehničare, veterinare, molekularne biologe, dobar zdravstveni sistem, vojsku, policiju, žilavu privredu koja može da se izbori sa svim nedaćama. Pokazali smo da ne posustajemo i ne odustajemo i da u ovome što se događa vidimo razvojnu šansu.Stvaramo i gradimo. Nikle su tri kovid-bolnice, dijagnostički centri, spremamo se da otpočnemo proizvodnju vakcina, niko nije ostao bez medicinske pomoći, brzo i efikasno je organizovan proces vakcinacije na dobrovoljnoj osnovi, a bilateralnim aranžmanima prvi smo obezbedili vakcine različitih proizvođača. Pružili smo ruku bratske i prijateljske pomoći našim susedima u regionu afirmišući princip regionalne saradnje. Uz mostove prijateljstva, gradimo i pruge i puteve kako bi komunikacija bila brža, a ekonomski tokovi u regionu intenzivniji, a budućnost sigurnija. I to je istina koja se ne može prenebreći.

Medijsku pažnju izazvao je i stav prof. dr Elizabete Ristanović o vrlo aktuelnom pitanju koje se ovih dana postavlja vezano za poreklo COVID-19 virusa u kome su akteri SZO, Kina i SAD. Ona je svoj stručni komentar situacije dala na RTS-u 03.06.2021. godine, u razgovoru sa novinarom Vladimirom Palikućom. Vjerujemo da to interesuje i čitaoce Medici.coma.

Iskustvo uči da se istrage nekada pokreću da bi se zataškale cinjenice. Ali mi smo ozbiljni ljudi i pokušaću jezikom naučnih argumenata da dam odgovor na ovo kompleksno pitanje. Naime, teorijski je svakako moguće i jedno i drugo. I da virus preskoči barijeru vrste i i prilagodi se novom vulnerabilnom domacinu, što nije retko kod zoonoznih, posebno RNK virusa, kao i da se zahvaljujuci napretku nauke, u laboratoriji izmeni virus, ubacivanjem odredjenih genskih sekvenci, ukrštanjem različitih mikroorganizama ili čak da se sintetiše potpuno novi. Naravno, to je posao naučno i tehnoloski najmoćnijih i najsuperiornijih.Ali ova pandemija, njeni uzroci i posledice, su od početka igra divova i igra moćnih. I kao da smo se ovom pričom nekako vratili na pocetak, jer su mnogi naučni radovi o korona virusu, njegovom ukrštanju sa drugim virusima, pandemijskom potencijalu objavljivani u eminentnim naucnim časopisima mnogo ranije. Istrazivački timovi su bili interesantni po sastavu, institucijama i državama iz kojih dolaze, finansijeri projekata takodje. Sve to je onima koji su pazjivo pratili i analizirali prilike moglo da ukaže na nadolazeću pandemiju koja je i po svojim geopolitickim, ekonomskim, socijalno-psihološkim, posledicama dobila dimenzije pravog rata. Ona je ogolila sve slabosti i sve kontraverze koje postoje u arhitekturi savremenog sveta. Da se vratim na sam virus i njegovo poreklo, priča je naravno kompleksna i svakako da ovaj problem treba objektivno i nepristrasno proučiti sa svih strana, uzimajući u obzir sve činjenice i stavove vrlo eminentnih naučnih autoriteta koji su vrlo različiti. Zarad buducnosti čovecanstva treba saznati istinu jer ona upozorava da se sa prirodom ne smemo igrati, buduci da je ne poznajemo dovoljno.

Profesorka Ristanović je gledaoce u ovom razgovoru upoznala sa jednim zanimljivim istraživanjem…

Čuveni profesor Majkl Čosudovski se nedavno malo poigrao, pa je u nekim tekstovima iz 2009. godine zamenio imena tadašnjih čelnika svetskih institucija imenima aktuelnih koji brinu o korona krizi. Začudo, malo ko je primetio da je reč o tekstovima koji se su se ticali svinjskog gripa, crnih prognoza koje su tada emitovane i svega onoga sto je pratilo tu pandemiju.Dakle, medijski diskurs je bio potpuno identičan. Savet Evrope je tada najavio istragu koja nije dovela do odmotavnja klupka.

Независно од тога за организацију скупа добила сам повељу Студеничке академије на коју сам посебно поносна. Сарађујући са др Мирославом Јеринићем, лекаром у дијаспори из града Либерец у Чешкој, истраживали смо везе и утицај др Батута на чешке лекаре и сарадњу која је откривала све више и више детаља. Доста наслова књига др Батута преведено је на чешки (неке и на бугарски) и служе као важна штива из превентивне медицине. Дајемо читаоцима на увид. Мало је наших лекара који су на такав начин уважавани у другом народу. Др Батут је једини назван „патријархом” здравствене културе. Поносни смо на догађаје и личности о којима се овде говори.

Др сц. мед. Слaвица Жижић Борјановић

Лекари Чеси и Словаци притекли у помоћ Србији

Значајна је и призната историјска чињеница да су се почетком 19. века, у периоду обнове српске државе у пружању помоћи при оснивању и раду санитета, међу словенским народима највише истакли чешки и словачки лекари. Имали су снажну улогу у формирању санитетске службе у Србији, окупљању лекара у еснафско Српско лекарско друштво, унапређење здравства, културе и науке тадашње Србијe. До балканских ратова у Србију је дошло најмање 25 лекара Чеха и Словака који су се ставили у службу српске државе и народа и настанили у њој. Пoред професионалне лекарске службе у миру и као војни лекари, многи су испољили патриотизам и оданост новој домовини добровољно учествујући у ослободилачким ратовима. Била је ово најбројнија група страних лекара која је тада дошла у Србију.

У Србију су у том периоду дошли словачки и чешки лекари: Карло Пацек (Karol Pacek), Карло Белони (Karol Beloni), Јанко Шафарик (Janko Šafárik), Јосиф Холец (Josef Holec), Јован Валента (Јан Валента), Јован Машин (Jan Mašín), Јарослав Кужељ (Jaroslav Kužel), Игњат Феликс (Ignat Felix), Едуард Михел ( Eduard Michl), ХерманМајнерт (Herman Mainert), Јосиф Хрњичек (Josef Hrníček), ОсвалдХајнц, За први скуп „800 година српске медицине” у манастиру Студеница 2010. године одабрала сам рад о лекарима Чесима и Словацима који су притекли у помоћ Србији Примери поштовања који трају кроз време

Славица Жижић Борјановић Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут”, Београд, Србија Мирослав Јеринић Krajská nemocnic Liberec, Česka Republika

Живот је дат да се у границама могућности племенито утроши.

Јован Цвијић

БохуславБауше (Bohuslav Bauše), Јован Пелнарж, Јован Петико, Јосиф Кафка (Josef Kafka), Јосиф Маржик (Josef Mařík), Венцеслав Седлачек (Věnceslav Sedláček), Венцеслав Стејскал (Věnceslav Stejskal), Јан Марек (Jan Marek), КарлБајер,Михајло Шулек, Владимир Подграцки, Милан Моравец, Адам Фердинанд (Adam Ferdinand) и други.*

Неки од ових Чеха и Словака, а тада наших лекара, који су доживели балканске ратове, поново су се ставили у службу народа, а долазили су из Чешке и други лекари, међу којима је било и познатих професора. Оперисали су и лечили у рату, али и помагали при школовању наших будућих лекара, држали предавања, успостављали трајне пријатељске везе и сарадњу са нашим лекарима и пријатељство међу народима. Били су то проф. др Рудолф Једличка, проф. др Отокар Кукола, др

* Код неких су презимена германизована и често су директно превођена чешка презимена на немачки, а неки су имена и презимена прилагодили онима у нашем народу. Ладислав Силвана, проф. др Вацлав Либенски (Václav Libenský) и зубни лекар генерал Вацлав Јелински, (Václav Jelinský), др Станисалав Вомела, проф. Јозеф Пелнарж и други.

Др Батут вратио дуг према народу

У златном Прагу на Карловом универзитету проф. др Јарослав Хлава, чувени патолог свога времена, планирао је одвајање микробиологије у посебну катедру, независну од патологије којом се бавио. Позвао је др Милана Јова-

Писмо Чехословачке амбасаде у Београду 1938

Бранич од зараза C 53.7 1886 САНУ подкорица

новића Батута да прими дужност шефа нове катедре. Др Батут то није прихватио рекавши „да треба да врати дуг народу из којег потиче и којем све дугује”. И да оснује Медицински факултет у Београду.

Проф. Хлава предводио је на Првом конгресу лекара и природњака, одржаном у Народном позоришту у Београду од 5. до 7. септембра 1904. године у спомен стогодишњици Првог српског устанка за ослобођење Србије а под покровитељством краља Петра I, у време крунидбених свечаности, најбројнију страну делегацију као почасни председник Конгреса. Поздравивши конгрес најснажније је подржао др Батута у његовом науму да и Србија добије „школу за лекаре” у часу када је било доста противника!

Чешка је „присвојила” један број књига из превентивне медицине др Батута преводећи их на чешки и учећи о превентиви своје лекаре. Велико поверење и част.

Да ли сте знали да је највећи број лекара странаца на позив наше државе, кад није било ни лекара ни „школе у којој би учили” дошао Чеха и Словака, таман колико и на Конгрес и „присвојио је Србију” као своју домовину оставши у њој. Дошао је и др Јарослав Кужељ који у Чачку има улицу нпр.

Да ли сте знали да др Батут има четири почасна доктората: београдски, загребачки, бечки и последњи чешки. Никада се у вишевековној историји Карловог универзитета није догодило да се докторат уручује изван граница државе на исти начин као у Прагу. Баш то је доживео др Батут 1938. године у чију част је дошла најзначајнија делегација из Прага изневши ректорска знамења, инсигнија, и доневши их у Београд. Писао је о том великом догађају лист „Политика”.

Поред Ордена легије части др Батут је одликован још једним страним одликовањем – Орденом белог лава, највишим одликовањем тадашње Чехословачкe чији је први председник био Чех Томаш Гариг Масарик (1850–1938).

Да ли знамо да су чешки лекари, честитајући рођендан др Батуту, написали у „Весник чехословачких лекара” чланак њему у част, назвавши га поводом деведесетог рођендана „патријархом југословенске здравствене културе”. О томе колико су били те 1938. године у праву можемо посведочити и данас у доба пандемије корона

Лични Орден Белог лава др Батута

Vomela S. Profesor Dr Milan Jovanovič Batut, Patriarcha jugoslávksé zdravotnické kultury. Věstník Čsl Lékaŕ 1937; 42:1-14.

вируса. Непрестано нас опомињу речи из „Бранича од зараза”.

Знам, сећам се, да сам у Клубу српско-чешког пријатељства у Београду уживала у гостопримству наших суграђана Чеха уз домаћи кекс и чај и превођење са чешког списа из медицине посвећених овом нашем значајном лекару. И они су уживали у разговору схватајући колико су везе међу некадашњим лекарима биле чврсте, пријатељске.

Данас, 18. априла 2021. гледали смо у директном преносу на телевизији говор Милоша Земана, председника Чешке који је смогао снаге да каже колико жали што је његова држава била међу онима које су ставиле потпис 1999. године, иако последња, да се наша тадашња држава бомбардује.

Разгледница из Чешке упућена др Батуту

Снимајући емисију „Батут ко је то?“ из серије „Из прве руке” РТС, а бирајући амбијент, рекла сам „да би било врло природно да ентеријер може да буде Амбасада Чешке на булевару (како смо је колоквијално тада звали)”. Питам се није ли то део колективног памћења и откуда код мене тако снажно осећање и поштовање према другом народу ако није као братски.

У говору данашњег председника Чешке сажета је братска љубав и осећајност данашњег народа на исти начин као што су некада њихови лекари имали осећај за развој медицине у Србији, неки се и сами преселивши трајно у Србију да помогну где оставише и потомство.

Има још доста тога што бисмо могли подвестви под питање: „Да ли сте знали?” а односи се на Чешку. Мислим да је и ово довољно да греје срце братским осећајем а на примеру односа према лекарству и народном здрављу, највећем богатству једне државе. Србија памти!

Др сц. мед. Славица Жижић Борјановић Разгледница Прага упућена др Батуту

Seznam publikací prof. Batuta ve fondech v knihovnách v ČR (Spisak publikacija prof. Batuta u fondovima biblioteka u ČR)

Překladatel byl většinou dr. K. Bulíř (18681939) viz NAVRÁTIL, M. Almanach českých lékařů. P., M. Navrátil 1913 (prevodilac je bio, uglavnom, K. Bulíř (1868-1939), vidi NAVRÁTIL, M. Almanach českých lékařů. P., M. Navrátil 1913 Jovanovič-Batut, Milan Obrození: lékařská poučení mládeži i rodičům 1924 Preporod: lekarske pouke mladima i roditeljima 1924) Edice Lidové rozpravy lékařské sv 161 Praha, Otto 1924 NK ČR - prezenčně Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Abeceda zdraví a nemoci: Zákl. pravidla 1901 (Azubuka zdravlja i bolesti: Osnovna pravila) Edice Bibliotéka lékařských spisů populárních VIII Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Chraň se před nákazou! 1902 (Zaštiti se od infekcije!) Edice Lidové rozpravy lékařské III, 10,34 NLK Praha sg. K 924/34 Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Pijáctví (pijenje, alkoholizam)1901 (ze srbské sbírky Knihy pro lid) (iz srpske zbirke Knjige za narod) Praha, A. Hynek 1901 Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Porod a šestinedělí 1901 (Porođaj i babinje) Edice Lidové rozpravy lékařské II, 5,17 NLK Praha K 924/17 Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Souchotiny a manželství 1901 (Sušica/Jektika (u originalnom tekstu)/ i brak) Edice pokladnice praktických vědomostí pro život 21 Karlín, Knapp asi 1901-1925 Začátek formuláře Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Šlabikár zdravia 1906 (Bukvar zdravlja/slovački jezik) Edice Ludové lekárske spisy 1,2 Liptovský Svätý Mikuláš, Klimeš a Pivko tl. 1906 Začátek formuláře

Konec formuláře Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Žena těhotná 1900 (Žena trudna/trudnica) NLK Praha K 924/4 Moravská zemská knihovna Brno 20035.090.1 Začátek formuláře

Konec formuláře Jovanovič-Batut, Milan Zdravotnictví veřejné a lékaři obvodní: zkušenosti venkovského lékaře 1900 (Zdravstvo javno i lekari okružni (sreski): iskustva lekara iz provincije (unutrašnjosti) Praha Otto 1900 NK ČR prezenčně Vyšlo jako přívazek knihy E. Albert: Zdroje lékařského vědění Chodounský, Karel O příčinách chorob vnitřních (O uzrocima bolesti unutrašnjih) Edice Lidové rozpravy lékařské , 13-24 Obsahuje(Sadržava): Jovanovič-Batut; O činnosti mozku a nervové soustavy vůbec (O funkciji mozga i živčanog sistema uopšte) Praha: Otto , [190?]. Moravská zemská knihovna sg. 20035.090,13-24 Články o prof. Batutovi (Članci o prof. Batutu)

Vomela, Stanislav Profesor dr. Milan Jovanovič - Batut, patriarcha jugoslávské zdravotnické kultury 1937 Zvl. ot. z Věstníku čsl. lékařů, roč. 1937, čís. 42 Nakl. údaje Praha : Stanislav Vomela, 1937. Popis 15 s. Sigla vlastníka OLA001 Vomela, Stanislav Profesor dr. Milan Jovanovič-Batut 1923 Zvl. Otisk Věstníku českých lékařů 20, 1923. Holešov, nakl. vlast. 1923 Један од родоначелника српског здравства био је чешки лекар Херман Август Мајнерт

Током читавог 19. века лекари странци, рачунајући и аустријске Србе, премошћавали су дубок јаз између реалне потребе за лекарима и могућности да их Србија сама школује (први Медицински факултет у Србији отворен је у Београду тек 1920. године). Упркос огромним тешкоћама у раду (лоши санитетски услови, материјална и општа несигурност, непоштовање народа, неретко и државне елите), многи од тих лекара нашли су у Србији своју нову домовину и остали забележени као морални узор и непоколебљиви борци за народно здравље. Међу њима се издваја и име Хермана Августа Мајнерта (1805-1858), доктора медицине родом из Литомњержица у Чешкој (тада Лајтмериц у Аустријском царству).

Херман Мајнерт је медицину студирао у Прагу, Бечу и Пешти, где је стекао диплому доктора медицине (највише медицинско звање стицано на факултетима оновремене Аустрије и Европе) 10. августа 1835. године. Упркос чињеници да се након дипломирања запослио у Будиму, другом по значају центру Аустријског царства, др Мајнерт се, као велики емпатичар и авантуриста, већ 1836. сам понудио српским властима, које су га 8. децембра 1836. изабрале и поставиле за лекара највећег српског карантина – Алексиначког.

Међутим, почетак рада др Мајнерта у Србији није обећавао, штавише, претио је да га кошта каријере, па и тежих последица. Иако стручан по питању колере, куга је у пракси за њега била велика непознаница, а то неискуство кумовало је одлуци да се заражени турски војници пропусте из Алексинца у Београд, што је узроковало ширење куге по Србији. Упркос овој фаталној грешци, др Мајнерт се искупио храбрим ангажовањем у Ражњу, најопаснијем леглу кужне заразе, након чега је помилован од кнеза Милоша и српске јавности и поново постављен за лекара Алексиначког карантина, где је наставио да лечи кужне болеснике, овога пута са значајним искуством стеченим у „првим борбеним редовима“ против ове опаке болести.

Остатак каријере др Мајнерт је провео у београдској Војној болници (1838-1839), био је први крагујевачки (1839-1847) и трећи београдски (1847-1858) начелник цивилног санитета, односно „окружни физикус“. Био је и члан угледне Сталне лекарске комисије (1853-1858), која је на државном нивоу решавала најзначајнија санитетска питања. На поменутим позицијама дејствовао је с једнаком снагом на два тешка фронта – медицинском и просветном, остваривши запажене резултате: искорењивање епидемије великих богиња (вариола вера), трбушног тифуса и црног пришта (антракс), ангажовање на подизању првих цивилних болница у Крагујевцу и Београду, омогућавање доношења прве српске „Уредбе о гробљима“ 1843. године, медицинско описмењавање народа у погледу потребе обавезног пелцовања (вакцинисања) и одржавања хигијене, доношење првих санитетских прописа, итд.

Доктор Мајнерт је добио српско држављанство 1855. а преминуо је у Београду 1858. године без потомства.

Упркос пандемији, лекари уметници и цела Секција за хуманост, уметност и културу Друштва лекара Војводине СЛД и 2021. године – ради. И међу нама има оних у црвеној зони, неминовно.

Акција „Књигом у болнице” редовно се одвија и довијамо се да књиге отпутују. Иду на разне стране света. Негде у већем броју да оснују библиотеку, а другде да је допуне. Од почетка 2021. године поклонили смо их на пет адреса. Специјалној болници за психијатријске болести „Ковин” у Ковину, Специјалној болници „Гамзиград” у Гамзиградској бањи, Општој болници Ужице у оквиру ЗЦ, Специјалној болници Озрен и Бањи Бездан на северу Бачке – одељку Опште болнице Сомбор „Др Радивој Симоновић”.

Поново смо са мањим бројем наслова зановили библиотеке општих болница у Ваљеву и Чачку, Прибојске бање и Специјалне болнице у Ивањици.

У Ваљево и Ужице послали смо по примерак књиге „Од кројачке игле до хируршког ножа”– аутобиографију др Теодора Божина, лекара, чувеног хирурга, немачког ђака и великог добротвора српског народа у рату и миру. Књигу је неколико пута штампала кћерка Јасминка из Женеве и сваки пут поклањала тираж. Вредне слике, уље на платну наших познатих сликара (12) пре неколико година поклонила је Галерији Матице српске у Новом Саду. На болници у Шапцу финансирала је спомен-плочу на Хируршком одељењу где је др Божин најдуже радио. Божинови су из Модоша, сада Јаша Томић, у Банату. Књига је диван пример честитог живота једне банатске породице. Јасминка чува успомену на своје родитеље и отрже оца виртуоза са склапелом од дубоког заборава. Велико хвала ваљевској болници која је дала пространу вест на сајту своје установе и чува културу сећања.

Треба рећи да смо се потрудили да пошаљемо на север Србије у Бездан и књиге на мађарском језику. Захваљујемо др Иди Јокановић и др Хаџи Аци Кожокићу. Прошле године белетристика и на мађарском отишла је у Општу болницу Сента баш оних дана када су

Умети сањати и у опасно пролеће

Припремила: др сц. мед. Славица Жижић Борјановић

Ревакцинација – Славица 19. фебруар 2021.

Стаза здравља у Селтерс парку – Младеновац, фото др Олга Лекић

у Сенти обновили производњу неопходног артикла, квасца. Рат са короном је то покренуо.

Пролеће 2021. започело је са појачаним присуством пандемије кроз број оболелих, али су и редови за вакцинацију постајали све дужи. Ових дана, крајем маја, убрзано пада број заражених, вакцина у Србији има чак четири врсте (по пореклу), затвaрају се ковид болнице у Београду, осим највеће у оквиру Клиничког центра Србије у Батајници. Само нека тако и остане а да се она што пре пренамени за редован рад.

Посебност овог априла је изградња болнице у Новом Саду. Почетак градње је 28. април 2021. године. Изградња се убрзава у три смене и од 1. септембра 2021. привремено је намењена за болесне од ковида 19. Наставиће рад као градска болница Новог Сада и тиме премостити недостатак установе секундарног нивоа. Први извештаји о корона вирусу и болеснима били су са севера Србије и често из Клиничког центра Војводине. Невоља је показала добре стране секундарног нивоа здравствених установа, општих болница, какве имају многи градови у Србији. Нама је остало да пожелимо да нову болницу дарујемо.

Зараза је недавно однела и животе два истакнута уметника, певача, који су ушли у наше душе и чије песме немају границе. Заувек су нас напустили Ђорђе Балашевић, „панонски морнар”, и Ђорђе Марјановић, највољенији певач са наших простора. Песму о „страш-

Аутор проф Невенка Петровић, Нови Сад

Девојчица са маском – Јасминке Божин

Ред за вакцинацију протв вируса корона на Новом Београду, 1. март 2021. - фото Ђорђе Борјановић

ном петлу” препевао је на норвешки Земунац Влада Канић, инжењер на привременом раду од 40 година у Норвешкој, и отпевао уз гитару у емисији „5казање” РТВ овога маја, јер се вратио у Срем и опет постао наш. Ђолетов петао поклоњен је Норвежанима снимком на ЦД и тако постао интернационалан.

Помаљају се наше жеље, Секција прави планове, радујемо се изложбама уживо, представљању књига, бистама лекара које дарујемо, књигама које запоседају полице болничких библиотека и уносе мир у душе болесних.

Јесенас славимо јубилеј – 30 година непрекидног рада. Воље и маште нама не недостаје као у песми Мирослава Антића. И Ђорђе Балашевић био је из једног новосадског сокака, улице...

Кад нас је Ђоле напустио о њему је написао стихове и акад. мед. Владимир Јокановић, песник, а наше Секције председник. Човек који је створио Секцију и који и даље са нама машта и сања.

Јоца

Јеси л чуо да ће сутра падати динари с неба? Нисам.

А је л’ верујеш да има ‘тица што доноси колаче? Не верујем.

Јеси л’ чуо да има негде да је стално лето? Нисам.

А је л’ верујеш да у радију живу мали људи? Не верујем.

Марш одавде из нашег сокака кад не умеш да сањаш! Да те покрљам напола као лебац. Ето!

Мирослав Антић. Птица из шуме. „Просвета”, 1979.

Umro jedan pesnik

Umesto parastosa Đoki Balaševiću

Glas goleme tuge, k’o tihi vetar Struji zemljom balkanskom Umro je pesnik i pevač, kompozitor Nezaboravnih melodija.

Svirao je za tuđe i svoju dušu Prestao je sanjivi glas Trubadura vojvođanske ravnice. Kiša je tužno rominjala nad Novim Sadom.

Spustili su zastave na pola koplja Umro je apostol muzike Uplakani ljudi nisu hteli verovati Da je na nebo otišao panonski mornar.

Više ga zavoleše mrtvog Nego živ kada je bio Masa se zavila u tugu Za umrlim pesnikom tužnih balada.

Prolazio sam godinama njegovom ulicom Nikada ga nisam sreo Krio se iza ograde pesama Muzikom gradio kuću za večnost.

Vladimir Jokanović

Povodom sto godina od osnivanja, nizom manifestacija Medicinski fakultet i ove godine sadržajno obeležava jubilej. Održavaju se naučni seminari, izložbe, izdaju knjige.

VII kongres anatoma Srbije Autoriteti iz sveta

Početak drugog veka postojanja, Medicinski fakultet u Beogradu obeležiće Kongresom anatoma Srbije, uz učešće medicinskih autoriteta iz sveta

Pripremio: Dario Mirović

Upravnika Anatomskog instituta „Niko Miljanić“, profesora dr Milana Milisavljevića pitali smo o daljim planovima i izlasku knjige – „Prvih 100 godina Muzeja anatomije čoveka“?

Povodom sto godina postojanja i uspešnog odvijanja nastave anatomije, izdajemo monografiju „Prvih sto godina muzeja anatomije čoveka“. Prošle godine počeli smo intenzivno da radimo, stigli do 500. stranice i videli da smo obradili samo prvih pet i poslednjih pet godina istorije našeg muzeja i instituta.

Jednostavno je nemoguće toliko dešavanja, u periodu od jednog veka, smestiti u korice jedne knjige. Knjiga je bogata dokumentima, aktivnostima koje je pratilo osnivanje Instituta i u isto vreme otvaranje Muzeja anatomije čoveka. Muzeja anatomije kao mesta, gde bi studenti mogli kontinuirano, mimo vežbi, da uče, jer je muzej zamišljen kao velika učionica. Tu bi mogli da analiziraju preparate koji se nalaze u teglama, a čije slike su u atlasu koji prati muzej.

To je bila velika ideja, koja se ostvarila, a do danas je je postala pravo bogatstvo. U Muzeju, vremenom, menjala se samo postavka preparata. Imamo mi te najstarije preparate koji čine bogatstvo postavke. Izloženi i su i dalje, ali imamo i puno novih preparata.

Plastinirane glave su iz serije poslednjih, najsavremenijih preparata. Ideja nastave anatomije je da se plastinirani delovi tela uvedu u svakodnevno učenje anatomije, ne samo na vežbama. Problem sa vlažnim preparatima iz disekcionih sala je da ne mogu da se iznose iz sala. Oni su stalna postavka u disekcionim salama, dok se ne završi procedura rada sa studentima. Zato postoje plastinirani preparati, baš tih idealnih disekcija, koji su metodom plastinacije za sva vremena, bar sto godina, rezervisani, odnosno fiksirani u silikonu. Fiksacija silikonom je na nivou ćelije. Preparati mogu da se iznose iz Muzeja, mogu da se koriste u svakodnevnom radu i može da se uči na njima. Tako da u ovom muzeju možete da vidite najstarije preparate iz 1920. godine ali i najnovijie iz 2020. godine. U Muzeju postoji bogastvo sa kojim se možemo porediti sa Evropom.

Profesore, nabavili ste i nove preparate, plastinirane glave!

Tačno, najmonumentalnije su dve plastinirane glave, koje su najsloženije za disekciju. Zbog brojnosti elemenata na malom prostoru, preparati glave su najkomplikovaniji. Takođe i zbog puno vezivnog tkiva koje drži sve te elemente na okupu. Zato ti preparati na vežbama kratko traju i nestaju. Onda smo mi naručili plastinirane glave od našeg velikog prijatelja i saradnika profesora Gintera fon Hagensa iz Hajdelberga. On ima veliku laboratoriju za pravljenje ovih preparata glave, ali i drugih delova tela. Nabavili smo ih u okviru međunarodne saradnje, posle dve godine čekanja, i koristimo ih u Muzeju za nastavak edukacije naših studenata . To je napredna tehnika čuvanja humanih preparata u izvornom stanju.

U toku su i pripreme za Kongres društva anatama Srbije?

Kongres društva anatoma je tradicionalno okupljanje anatoma Srbije svake dve godine. U ovom muzeju možete da vidite zbornike sa kongresa Društva anatoma Jugoslavije koji je osnovan davnih godina i gde su se anatomi takođe okupljali i kružili po centrima gde postoje medicinski fakulteti širom naše Jugoslavije. Odlično to pamtim i sećam se predivnh kongresa iz Sarajeva, Rijeke i drugih mesta u Jugoslaviji. Nešto

kasnije su ti kongresi nestali da bi se formiralo Srpsko anatomsko društvo. Prošle godine je trebalo da održimo sedmi kongres anatoma, ali zbog korone smo pomerili za ovu godinu. Dobili smo obaveštenje da je moguće okupljanje do stotinu učesnika. U novembru ove godine tri dana ćemo posvetiti razmeni iskustava anatoma Srbije sa naših medicinskih fakulteta. Kongres će biti sa međunarodnim učešćem, imaćemo puno gostiju. Pored ostalih, biće i naš veliki prijatelj, visiting profesor našeg Medicinskog fakulteta, jedan od najuglednijih anatoma, stručnjaka za ljudsko lice na svetu, profesor SEBASTIJAN KOTOFANA, sa MAYO klinike – Ročester – SAD.

Profesor SEBASTIJAN KOTOFANA je oduševljen idejom da budemo zajedno i da razmenjujemo iskustva u polju kliničke anatomije, discipline kojom se i mi bavimo, sa velikim aspektom na klinički značaj anatomije . Biće tu još značajnih ličnosti iz regiona koje će doći na kongres. Iskoristićemo priliku da u Beogradu, u sklopu proslave 100 godina anatomije, napravimo jedno uvodno pristupno predavanje u zgradi Rektorata Beogradskog univerziteta - Kapetan Mišinog zdanja, gde je i održano prvo predavanje iz anatomije 9. decembra 1920. godine. Predavanje je održao profesor Niko Miljanić, po njemu danas naš Institut nosi ime. Posle toga ćemo se okupiti u svečanoj sali u Skupštini grada Beograda gde ćemo organizovati prigodan program i druženje dobrodošlice za naše drage goste. Zatim ćemo nastaviti rad sa kongresnim dešavanjima na našem Institutu za anatomiju. Prostor se renovira, pokušavamo da to bude reprezentativno. Naša zgrada, nova-stara dama, sazidana 1926. godine, traži stalno negu, ali pokušavamo da se snađemo u ovoj nemaštini da i to uspemo da uradimo.

Odlazak legende medicine

Sveža sećanja na prof. dr Branislava Filipovića

Dario Mirović i Marko Radoš

Profesor dr Branislav Filipović bio je ugledni srpski i svetski psihijatar, anatom i sudski veštak u najsloženijim slučajevima. Objavio je više desetina knjiga, udžbenika i naučnih radova. Predavao je generacijama studenata Medicinskog fakulteta u Beogradu i ostaće upamćen kao veliki stručnjak -anatom i ugledan profesor, čija su se predavanja pratila sa velikim interesovanjem.

Profesor dr Branislav Filipović je pripadao trećoj generaciji porodice lekara koja je dala veliki doprinos u inovativnosti medicine Srbije.

Naučni rad

Dr Branislav Filipović diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu sa prosečnom ocenom 9,14 i zvanje doktora medicinskih nauka stekao u svojoj 29-oj godini. Specijalistički ispit je položio s odličnom ocenom i postao specijalista psihijatrije. Usavršavao se na Anatomskom institutu u Ženevi i bio član Udruženja anatoma Nemačke. Bio je član Srpskog lekarskog društva, a kao patriota učestvovao je u sanitetskoj jedinici na slavonskom ratištu 1991-1992. godine. Doktorirao je 1991. a pshijatriju je specijalizirao 2001. godine. Tečno je govorio četiri jezika i radio kao sudski veštak. Skoro dve decenije bio je na čelu Anatomskog instituta kao upravnik ili šef Katedre.

„Sine, lekar ima dve diplome - jednu koju mu daje fakultet i drugu narod, ova druga je mnogo važnija“ - govorila je dr Danica, majka profesora Filipovića

Profesor dr Branislav Filipovic (59), dugogodišnji upravnik Instituta za anatomiju Medicinskog fakulteta u Beogradu preminuo je 15. januara u Kliničkobolničkom centru „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu, od komplikacija usled kovida - 19. Sahranjen je 20. januara na Novom bežanijskom groblju u Beogradu. Porodica, mnogobrojni prijatelji, kolege i studenti ispratili su legendarnog profesora na večni počinak. Za vreme opela, ispred kapele na Bežanijskom groblju, stajali su potreseni, dostojanstveno skamenjeni od bola i tuge. Ispred odra, potresnim govorom od profesora Filipovića oprostio se profesor dr Vuk Đulejić.

Profesor Filipović je bio mentor dr Vuku Đulejiću, profesoru anatomije... ”Profesor Filipović je bio izuzetan naučnik, visokih kapaciteta i širokih interesovanja. Veliki uspeh je ostvario na svim poljima koja su bila fokus njegove pažnje i kojima je posvetio vreme. Magistrirao je u 27-oj, a doktorirao u 29 -toj godini života, što je fantastičan uspeh, a u karijeri je objavio na desetine i desetine raznih publikacija, od naučnih radova u najboljim svetskim časopisima, preko stručnih knjiga, monografija i specijalističke literature, do studentskih udžbenika iz kojih generacije budućih lekara sa zadovoljstvom usvajaju znanja koja će im biti neophodna u daljem životu i radu. Od takvog čoveka sam mogao samo da naučim mnogo i nisam se ustručavao da zatražim od njega savet, preporuku i pomoć ”- ističe profesor dr Vuk Đulejić.

“Imao sam tu čast i zadovoljstvo da sam sa profesorom Filipovićem zajedno radio na pisanju različitih knjiga, praktikuma i naučnih publikacija i vreme provedeno sa njim mi ostaje u

najlepšim uspomenama. Da li ima veće sreće od toga da u isto vreme radite, učite i družite se sa mentorom, kakav je meni bio profesor Filipović.

Pored nesumnjivo velikog doprinosa nauci, domaćoj i svetskoj, i svakodnevnoj predanosti radu na različitim istraživanjima, taj veliki čovek je nalazio vreme, koje je posvetio našoj katedri anatomije, razvoju i unapređenju nastave i poboljšanju uslova za rad kako nas zaposlenih, tako i studenata Medicinskog fakulteta.

Profesor Filipović je poslednjih 16 godina bio epicentar našeg instituta prema kome je sve gravitiralo. Njegov trag i nasleđe koje je ostavio na anatomiji i na Medicinskom fakultetu je neizbrisivo i nazamenjivo”- naglašava profesor dr Vuk Đulejić. Profesor Branislav Filipović, kao upravnik i šef Katedre Anatomskog instituta je vodio značajne naučnoistraživačke projekte i mnogo je doprineo ugledu Anatomskog instituta u regionu i svetu.

Savremena anatomija

Prof. Filipović dao je dragocen doprinos osavremenjivanju nastave anatomije. Pored ostalog, formirao je kompjutersku učionicu u kojoj se danas odvija nastava u malim diskusionim grupama.

Na Anatomskom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu 2017. godine održan je Drugi teorijski, praktični HANDS-ON međunarodni kurs za hirurgiju perifernog nervnog sistema i brahijalnog pleksusa, prvi takve vrste u našoj zemlji. Profesor Branislav Filipović je govorio: “Nedavni Međunarodni Hands on kurs je skrenuo pažnju javosti, dobili smo velike pohvale iz zemlje i inostranstva. Kolega iz Danske mi je rekao da je to najveći kurs toga tipa ikad održan. Nikad nije video na jednom mestu toliko stručnih ljudi. Bilo je hirurga, drugih stručnjaka i predavača iz 53 države. Svi smo ovde sa anatomije radili kao jedan što je meni posebno drago kao upravniku. Mi smo ponosni na to što smo uradili, napravili prvi Hands on kurs zajedno sa kolegom prof. dr Lukasom Rasulićem. Niko nije pitao koliko je sati, niko nije pitao kada ćemo kući i slično” - govorio je te godine profesor Filipović.

Kapitalni projekat profesora Branislava Filipovića svakako je i knjiga ANATOMIJA ČOVEKA koju je radio zajedno sa profesorom dr Laslom Puškašem i profesorom dr Slobodanom Marinkovićem. U knjizi je na preko 600 stranica multidisciplinarno prikazano i analizirano ljudsko telo.

Poslednji projekti na kojima je radio profesor Filipović su anatomski lift za Institut i digitalni anatomski sto. Šef Katedre Anatomskog instituta prof. dr Laslo Puškaš na pitanje šta znači odlazak profesora Filipovića, kaže: “To je veliki gubitak za Medicinski fakultet i Institut za anatomiju. Dr Branislav Filipović je 18 godina bio upravnik ili šef Katedre Instituta. Za trideset godina rada imali smo izvanrednu saradnju. Poslednjih pet i po godina nas dvojica smo počeli da radimo zajedno, on upravnik, ja kao šef Katedre Instituta. Bio je izuzetan po obrazovanju, videlo se da je potomak treće generacije lekara, puno je čitao. Bio je vrhunski neuroanatom i psihijatar i sudski veštak. Porodica mu je bila na prvom mestu kao i institucija kojom je upravljao”. i posttraumatskog stresnog sindroma, gde je pokušavao da dokaže njihove organske osnove. Doprineo je da Medicinski fakultet u Beogradu, povodom obeležavanja jubileja, 100 godina postojanja, dobije, ukazom predsednika Republike Srbije, Sretenjski orden prvog stepena, najviše priznanje države koje se dodeljuje za naročite zasluge u obrazovanju“ - ističe šef Katedre Anatomskog instituta prof. dr Laslo Puškaš.

Poreklo

Profesor Branislav Filipović je iz stare lekarske porodice. Pripadao je trećoj generaciji porodice srpskih lekara koji su dali izuzetan doprinos našoj i svetskoj medicini.

Baka prof. Filipovića, dr Branislava Kalić (profesor je po baki dobio ime), bila je student prve generacije Medicinskog fakulteta u Beogradu (1920), diplomira-

Profesor Branislav Filipović je prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi gajio posebno poštovanje i učestvovao je u mnogim humanitarnim akcijama. Jedan od prvih koji je organizavao prihvat i pomoć izbeglica u teško ratno vreme. „Među kolegama je ostao upamćen po višegodišnjem istraživanju šizofrenije la je 1926. godine. Dr Branislava Kalić bila je stipendista kralja Aleksandra i kao jedan od najboljih studenata bila je kod kralja na svečanom ručku kad je diplomirala.

Deda profesora Filipovića, dr Dimitrije Kalić je završio medicinu u Gracu dvadesetih godina prošlog veka i vrlo

brzo dobio stipendiju i otišao u Pariz i London. Bavio se bakteriologijom, koja tada bila grana u razvoju, a uporedo u to doba razvijala se i epidemiologija. Radio je u Pasterovom institutu u Parizu i Listerovom institutu u Londonu. U Parizu se rodila Danica, majka profesora Filipovića.

Po povratku u zemlju dr Dimitrije Kalić prvo je radio u Zagrebu, a kasnije u Beogradu.

Dr Dimitrije Kalić bio je osnivač, a od 1936. godine i direktor prvog Zavoda za transfuziju krvi, prve transfuziološke ustanove u Srbiji. Organizovao je 1938. godine prvi transport konzervisane krvi iz Beograda u unutrašnjost Srbije. Tokom Drugog svetskog rata organizovao je protivepidemiološku zaštitu protiv tifusa u Srbiji. Osnivač je Instituta za epidemiologiju i bakteriologiju.

Nakon oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine, do završetka II svetskog rata, do maja 1945. godine, dr Dimitrije Kalić je svojim znanjem, ugledom i zalaganjem uspeo da angažuje preko četrdeset hiljada dobrovoljnih davalaca krvi, uglavnom žena iz Beograda, da daju krv za potrebe boraca Sremskog fronta.

Majka profesora Filipovića, dr Danica Kalić Filipović je završila Medicinski fakultet u Beogradu. Posle akcidenta u Nuklearnom institutu “Vinča” u Beogradu 1958. godine, kao lekar (imala je 29 godina) bila je član tima lekara koji je u Parizu, na čuvenoj KLINICI KIRI (CURIE), prvi put u svetu obavio transplantaciju koštane srži, ozračenim srpskim istraživačima. Dr Danica Kalić Filipović 1959. godine, bila je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu i jedan od osnivača Instituta za medicinu rada.

Profesor je bio ponosan na svoju majku i često isticao da mu je govorila:“ Zapamti lekar ima dve diplo-

me – jednu koju mu daje fakultet i drugu mnogo važniju , koju mu

daje narod”.

Na pitanje da li porodična tradicija obavezuje, profesor Filipovi ć je odgovarao: “Mnogo me obavezuje, na sve

Otvaranje Međunarodnog HANDS ON kursa, na Anatomskom institutu, 2017. godine

načine. Prvo u etičkom smislu, morate imati etički odnos prema pacijentima i prema studentima, sa druge strane morate znati ko ste i sebe postaviti na jedan određeni nivo i imati autoritet koji vam daje znanje. Treće, to me obavezuje da se usavršavam iz dana u dan. Medicina brzo napreduje, moramo to pratiti i mi se moramo određivati prema svim delovima tela, inače više ne možemo globalno pristupiti anatomiji, nego parcijalno. Možete analizirati jedan mali deo čovečjeg tela a da, ipak, o njemu nikad ne saznate sve.”

Profesor FiIipović je bio inspirisan nekadašnjim dekanom Medicinskog fakulteta profesorom anatomije Brankom Šljivićem. Znao je njegov čitav životni i naučni opus. Bio mu je velika inspiracija i sledio je njegove visoke naučne kriterijume.

Šef Katedre Instituta “Niko Miljanić “prof. dr Laslo Puškaš ističe da je potrebno uraditi dve stvari. Prvo, treba amfiteatar Anatomskog instituta nazvati po profesoru Branku Šljiviću, a drugo Laboratorija za neuromorfologiju treba da nosi ime profesora Branislava Filipovića. Profesor dr Branislav Filipović ostaće upamćen kao veliki naučnik, anatom, psihijatar, patriota i dobar čovek i prijatelj. Njegov doprinos nauci će se tek izučavati. Za sobom je ostavio suprugu Branku i blizance, dvanaestogodišnje sina Veljka i kćerku Tijanu. Zvucima trube , na Novom bežanijskom groblju, melodijom IL SILENZIO (TIŠINA) profesor doktor Branislav Fillipović je ispraćen na večni počinak.

Odlaskom prof. dr Branislava Filipovića, Medicinski fakultet, Institut za anatomiju i srpska medicina izgubili su mnogo, ali njegov doprinos nauci, stručan, predan i humani rad ostaće zapamćeni.

Na kraju možemo samo citirati reči profesora anatomije dr Vuka Đulejića: „Tvojim odlaskom ostaje praznina koja odzvanja hodnicima Instituta i praznina u našim srcima koja odzvanja još jače. Ti više nisi sa nama, ali znam da si tu oko nas, među nama i u nama. Tvoja energija će nas voditi i dalje i svi mi te osećamo da si tu. Budi siguran da si ostavio iza sebe naraštaje koji će zahvaljujući tvom učenju nastaviti napred i da te neće izneveriti. Borićemo se onako kako si nas ti naučio i trudićemo se da opravdamo tvoje poverenje“ - rekao je na ispraćaju profesora Branislava Filipovića profesor anatomije dr Vuk Đulejić.

Prilikom pisanja teksta, mnogo su nam pomogli: akademik Radoje Čolović, transfuzilog dr Milče Čanković

Kadijević, advokat Franc Branko Bu-

tolen (tast profesora Branislava Filipovića) i novinar Biljana Đorović. Ovim putem im se zahvaljuljemo.

Zakonom o zdravstvenoj zaštiti (“Službeni glasnik RS”, br. 25/2019) u članu 54. propisano je da su zdravstvena ustanova i privatna praksa dužne da vode propisanu zdravstvenu dokumentaciju i evidencije i da u propisanim rokovima dostavljaju individualne i zbirne izveštaje nadležnom zavodu za javno zdravlje, kao i drugim nadležnim organima, ustanovama i organizacijama, na način propisan zakonom kojim se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencije u oblasti zdravstva.

Dalje, zdravstvena ustanova i privatna praksa, dužne su da čuvaju medicinsku dokumentaciju pacijenta od neovlašćenog pristupa, kopiranja i zloupotrebe, nezavisno od oblika u kome su podaci iz medicinske dokumentacije sačuvani, u skladu sa zakonom o pravima pacijenata i zakonom kojim se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencije u oblasti zdravstva.

Vođenje zdravstvene dokumentacije, unos podataka i rukovanje podacima iz zdravstvene dokumentacije isključivo obavlja ovlašćeno lice, u skladu sa zakonom.

Vrste i sadržina zdravstvene dokumentacije i evidencija, način i postupak vođenja, lica ovlašćena za vođenje zdravstvene dokumentacije i unos podataka, rokovi za dostavljanje i obradu podataka, način raspolaganja podacima iz medicinske dokumentacije pacijenata koja se koristi za obradu podataka, kao i druga pitanja od značaja za vođenje zdravstvene dokumentacije i evidencija, uređuju se zakonom kojim se uređuje zdravstvena dokumentacija i evidencije u oblasti zdravstva.

Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva (“Službeni glasnik RS”, br. 123/2014, 106/2015, 105/2017, 25/2019 (drugi zakon)) propisano je da se podaci o ličnosti, sadržani u medicinskoj i zdravstvenoj dokumentaciji, obrađuju u skladu sa načelima zaštite podataka o ličnosti, a to pretpostavlja zakonitu, primerenu i srazmernu obradu podataka o ličnosti, koji moraju biti tačni, ažurni i na odgovarajući način zaštićeni od gubitka, uništenja, nedopuštenog pri-

Medicina i pravo Iznošenje pogrešne informacije

Ljubiša Živadinović, advokat, Beograd

stupa, promene, objavljivanja i svake druge zloupotrebe.

Zdravstvene ustanove, privatna praksa i druga pravna lica dužni su da uspostave i održavaju sistem bezbednosti koji obuhvata mere za obezbeđenje sigurnosti podataka koje one poseduju u skladu sa ovim zakonom i zakonom kojim se uređuje zaštita podataka o ličnosti.

U slučaju smrti pacijenta članom 203. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano je da se za svako umrlo lice utvrđuje vreme i uzrok smrti na osnovu neposrednog pregleda umrlog lica i da utvrđivanje vremena i uzroka smrti može vršiti samo doktor medicine.

Članom 205. propisano je da je zdravstvena ustanova dužna da obavesti punoletnog člana porodice o vremenu smrti, a nadležni doktor medicine o uzroku smrti pacijenta odmah, a najkasnije u roku od šest sati od utvrđivanja smrti, kao i da obezbedi punoletnom članu porodice neposredan pristup telu umrlog lica, radi provere identiteta. Inače, član porodice može odbiti neposredan pristup telu umrlog lica, o čemu se sačinjava službena beleška, koju potpisuje član porodice umrlog lica.

Primer iz sudske prakse:

IZNOŠENJE POGREŠNE INFORMACIJE I ČLAN 37. ZAKONA O ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI

Ne postoji povreda prava na tajnost podataka u situaciji kada zdravstveni radnik trećem licu saopšti pogrešan podatak o pacijentu hospitalizovanom u ustanovi u kojoj je radnik zaposlen, jer takav podatak uopšte nije sadržan u medicinskoj dokumentaciji, pa ne predstavlja službenu tajnu u smislu Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Iz obrazloženja:

“Prema činjeničnom stanju, utvrđenom od strane prvostepenog suda, suprug prvotužilje, otac drugotužioca i trećetužioca, odnosno brat četvrtotužioca, M.P. dana 27.1.2006. godine primljen je i zadržan u tuženoj ustanovi kao pacijent. Istog dana, nešto kasnije, kuću tužilaca posetila su dva čoveka koji su se predstavila kao službenici bolnice čiji je posao da jave rodbini kada neko umre. Tom prilikom oni su saopštili porodici da je M.P. preminuo i da se njegovo telo nalazi na odeljenju sudske medicine. Kasnije, tužioci su saznali da su lica koja su ih obavestila o navodnoj smrti radnici pogrebnog preduzeća M.S. Tužioci su otpočeli sa organizacijom sahrane, kupili pogrebno mesto, stvari potrebne za daću, a obaveštena je i rodbina, pa su mnogi rođaci doputovali iz inostranstva. Dan kasnije, tužioci su otišli ispred odeljenja sudske medicine kako bi preuzeli telo, ali su obavešteni da se telo ne nalazi na tom odeljenju. Nakon dvočasovne potrage, četvrtotužilac je čitajući knjigu prijema pacijenata uočio da se njegov brat vodi kao živ pacijent, pa je brata, M.P., pronašao živog, u sobi u kojoj je ovaj inače ležao. O tome je odmah obavestio ostatak porodice. Tom prilikom tužiocima je prišla medicinska sestra koja se izvinila porodici, objasnivši da je njenom omaškom prijavljena smrt osobe koja se preziva P…. umesto osobne koja se preziva B… U svakom slučaju, procedura u slučaju da pacijent tuženog umre podrazumeva da najpre lekar sačini tekst telegrama, koji potom medicinka sestra šalje porodici.

Tuženi smatra da nema osnova njegovoj odgovornosti te da je prvostepeni sud pogrešno primenio odredbu člana 170. Zakona o obligacionim odnosima kada ga je obavezao na naknadu štete tužiocu. Ova odredba predviđa da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako ne dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo da postupi. Na

osnovu člana 171. Zakona o obligacionim odnosima ova odredba se primenjuje i na druge poslodavce u pogledu odgovornosti svojih zaposlenih za štetu prouzrokovanu u radu ili u vezi sa radom. Prema stavu tuženog, štetu nije prouzrokovala zaposlena kod tuženog, već lica koja su tužiocima saopštila pogrešnu informaciju o smrti njihovog srodnika. U tom smislu, tuženi zapravo prigovara i pasivnoj legitimaciji u ovoj parnici. Prema pravilno utvrđenom činjeničnom stanju zaposlena tuženog je dala pogrešnu informaciju o smrti lica i to na način koji nije propisan procedurama tuženog. Šteta je za tužioce nastala upravo usled iznošenja pogrešne informacije pa je to i uzrok nastanka štete. Nije od značaja na koji način je ta informacija kasnije dospela do tužilaca, nakon što ju je radnik tuženog dao na nepropisan način, jer je šteta nastala zbog toga što je izneta informacija pogrešna. Dakle, nesporno postoji uzročna veza između radnji zaposlene i nastale štete. Odluka prvostepenog suda je u tom delu pravilna, ali se sud pogrešno pozvao na odredbe Zakona o zdravstvenoj zaštiti koje regulišu pravo na tajnost podataka. Odredba člana 37. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koju je prvostepeni sud primenio, propisuje da podaci iz medicinske dokumentacije spadaju u lične podatke o pacijentu i predstavljaju službenu tajnu i režim čuvanja te službene tajne, a sve u vezi prava pacijenata. Na konkretnu situaciju ne može se primeniti citirana odredba Zakona, jer se ovde ne radi o iznošenju podatka iz medicinske dokumentacije pacijenta. Takav podatak čijim je iznošenjem nastala predmetna šteta nije postojao u medicinskoj dokumentaciji i zato je informacija i pogrešna.

Usled takvog postupanja zaposlene tuženog povređena su prava ličnosti tužilaca, zagarantovana Ustavom Republike Srbije. Apelacioni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno ocenio da je povređeno pravo na dostojanstvo, ali ne prihvata da je učinjena i povreda prava na privatnost.”

(Presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, Gž. 4654/10 od 10.3.2011. godine) - Bilten Apelacionog suda u Novom Sadu, broj 2/2011, Intermex, Autor sentence: Mirjana Pejović, sudijski saradnik

Tretiranje dijabetesa prirodnim putem

Goran Poletan, fitoterapeut

Udanašnje vreme, problem povišenog čećera je sigurno jedan od najraširenijih zdravstvenih problema za koji zvanična medicina nema rešenja: dijabetes je postao problem koji se može držati pod kontrolom, ali se ne može izlečiti.

Iz tog razloga prirodna medicina postaje sve češći izbor brojnih pacijenata koji se ne mire sa sudbinom da moraju svakodnevno i doživotno uzimati puno lekova, pa tako počinju da tragaju za fitoterapijom da bi poboljšali sopstveno zdravlje i tako dobili na kvalitetu života.

Kada govorimo o tretiranju šećerne bolesti prirodnim putem, jedna od najvažnijih stvari koje moramo znati je ta da ne postoji čajna mešavina koja će biti delotvorna baš u svim slučajevima. Kako je svaka osoba slučaj za sebe, tako i sam tretman mora da se prilagođava svakoj osobi u zavisnosti od njenog ukupnog zdravstvenog stanja.

Imajući u vidu da nije samo gušterača ta koja je odgovorna za održavanje nivoa šećera u granicama normale, nego veliku ulogu u tome zadatku imaju bubrezi, jetra i celi endokrini sistem, odmah nam je jasno da će kod osobe sa usporenim metabolizmom biti potrebna jedna vrsta čajne mešavine a, na primer, kod osoba sa oslabljenom bubrežnom funkcijom sasvim druga.

Brojne su biljke koje se u literaturi pominju kao delotvorne u snižavanju nivoa šećera: list duda, pelin, mahune pasulja, grčko seme..., a kao što i svaka šahovska figura može odlučiti partiju, ali samo u određenoj situaciji, tako i svaka od predloženih biljaka može biti efikasna kod određene osobe, ali slabo delotvorna kod druge.

Zato je izuzetno važno znati da svaka osoba koja se odlučuje za biljni tretman mora da bude spremna na strpljivost, pošto će nekada morati promeniti i tri, ili četiri potpuno različite vrste čajne mešavine da bi našla rešenje za svoj problem. Za veliki broj pacijenata je frustrirajuće iskustvo kada potroše jednu vrstu čajne mešavine i ne primete iole značajniji rezultat, pa tako i odustanu, prestajući da veruju da bi im moglo biti pomoći od biljnih čajeva. Oni uporniji nastavljaju, verujući da onaj ko traži on i nađe leka i strpljivost im se često isplati.

U našoj praksi, tretman klasičnim čajem za dijabetes, kada se pretpostavlja da se radi o usporenom metabolizmu, daje rezultate u oko 85% slučajeva, dok se u ostalim slučajevima moraju koristiti čajevi za endokrini sistem ili pojačanje bubrežne funkcije.

Zato je važno da pre nego što se odlučite za bilo koju vrstu biljne terapije, imate na umu da one deluju postepeno i da njihova primena, uz vrsnog, iskusnog poznavaoca njihovih svojstava, zahteva strpljenje i razumevanje činjenice da svaka boljka traži svoju biljku, a svaka osoba zahteva specifičan tretman, prilagođen njenom zdravstvenom problemu/problemima.

Goran Poletan PR, www.ozdravite.com, gp@ozdravite.com Telefoni: Srbija 065 43 819 43, BiH 066 355 310

Dobrodošli u Banju Koviljaču

Upodnožju legendarnog Koviljkinog grada, na mestu gde se spajaju reka Drina i planina Gučevo, nalazi se Banja Koviljača, nadaleko poznato prirodno lečilište i jedna od najlepših banja Srbije. Za nju su znali još Iliri, pa Rimljani i Osmanlije. Međutim, za krucijalnu godinu nastanka ovog lečilišta smatra se 1858. godina Kada je zvanično utvrđena „Obaveza lekara da preko leta u banji sedeći bolne nadgledati i njima uredno i po pravilima lekarskim upotrebljene vode prepisivati“. Banja Koviljača doživljava procvat 20 – tih i 30 – tih godina prošlog veka, kada

niču luksuzni hoteli, vile, veliki park na preko 40 hektara sa impozantnom fontanom u nje-Specijalna bolnica za rehabilitaciju Ribarska Banja govom središtu. Koviljača je jedna od nekolicine srpskih banja sa prefi ksom kraljevske, zbog šarma kojim je privlačila srpske vladare, a ovaj laskavi epitet, vrhunskim tretmanom pacijenata i gostiju, danas čuva Specijalna bolnica za rehabilitaciju Banja Koviljača. Među prvim osnovanim i akreditovanim rehabilitacionim centrima u Srbiji, tokom višedecenijskog razvoja, Specijalna bolnica timskim radom, stalnim inovacijama, i usvajanjem najviših standarda, pozicionirana je u samom Specijalna bolnica za rehabilitaciju Ribarska Banja nalazi se na obroncima Jastrepca, nedaleko od Kruševca. To je vrhu sa prepoznatljivim kvalitetom i za stranog gosta.Ova ustanova je ostvarila savršenu sinergiju prirode i tradicionalnog vidarstva, s jedne oaza čistog planinskog vazduha, zdrave hra- i savremenih dostignuća fi zikalne medicine i ne i nadasve lekovitih termalnih izvora, koji Kažu da je snaga vodopada u mnoštvu rehabilitacije, s druge strane, dok o gostima, se koriste još od praistorije. kapljica koje rade zajedno s osmehom na licu, danonoćno brine ekipa

Voda je sumporovita homeoterma sa oso- lekara specijalista, konsultanata, fi zioterapebinama slabih alkalnosaliničnih voda, pa je naj- uta, sestara, tehničara, nutricionista.Specijalsličnija termama poznatih pirinejskih banja. na bolnica je vlasnik Sunčanog sata, najvišeg

Koristi se za lečenje koštano-zglobnih, de- priznanja u srpskom zdravstvu, višestruki je generativnih, ortopedskih i nekih neuroloških dobitnik priznanja za lidera u regionu u oblaoboljenja. Odlične rezultate pokazuje kod tre- sti zdravstvenog i wellness turizma, a takođe tmana posttraumatskih stanja, nakon operacija ima predstavnika u naučnom komitetu Mei intervencija na lokomotornom sistemu, kod đunarodnog udruženja balneologa. reumatskih oboljenja i urođenih deformiteta na kostima i zglobovima.

Posebnu novinu u lečenju bolesnika pred-  https://www.banjakoviljaca.rs  +381 34 725 250  https://www.bukovickabanja.co.rs

stavlja tretman hiperbarične oksigenacije koji se obavlja u hiperbaričnoj komori. Ova terapija ima širok spektar dejstava: poboljšava cirkulaciju krvi, ubrzava zarastanje rana i preloma kostiju, leči gangrenu, opekotine i promrzline i osvežava vitalne funkcije organizma.

SB Ribarska Banja je za svoje goste obnovila i proširila staro tursko kupatilo koje je danas moderan wellness i spa centar. Pored bazena tu je i hamam, slana soba i pećina, parno kupatilo, kada kraljice Drage, saune, luksuzne

sobe za masažu gde se obavlja preko 20 vrsta masaža, đakuzi kade, bjuti i fi tnes centar, kao i relaks prostorije sa toplim ležaljkama i zvezdanim nebom. U vrelim letnjim mesecima najbolji provod je u Sportsko-rekreativnom centru „Samar“ u Ribarskoj Banji. Mini-akva park, okružen stoletnim jastrebačkim šumama, pruža osveženje i nezaboravnu adrenalinsku zabavu..  Tel. +381 37 865 270  https://www.ribarskabanja.rs

SB Bukovička Banja

Bukovička Banja je smeštena u srcu Šumadije, na padinama planine Bukulje okružena stoletnom bukovom šumom. Specijalna bolnica za rehabilitaciju „Bukovička Banja“ se nalazi u parku Bukovičke Banje, koji je nadrastao ulogu banjskog šetališta i danas je jedan od najvećih svetskih galerija skulptura na otvorenom prostoru“.

Banja je poznata po lekovitoj mineralnoj vodi koju Specijalna bolnica za rehabolitaciju “Bukovička Banja” Aranđelovac koristi zajedno sa glinom za lečenje oboljenja gastrointestinalnog i hepatolibijarnog sistema, bolesti respiratornog sistema i povreda lokomotornog sistema.

O blagotvornosti kisele vode govori podatak da je još 1811. godine svoje zdravlje njome krepio Dositej Obradović. Na lični zahtev kneza Miloša, bukovička voda je dopremana u bocama i korišćena na dvoru.

Rehabilitacija je osnovna delatnost Specijalne bolnice “Bukovička Banja” u Aranđelovcu. Predstavlja proces osposobljavanja osobe do njenih maksimalnih ili optimalnih fi zičkih, fi zioloških i psihisocijalnih mogućnosti. Osnovni ciljevi kojima se stručni kadar rukovodi u ovoj ustanovi u sprovođenju rehabilitacije su: prevencija invalidnosti-nesposobnosti, rehabilitacija hendikepiranih u cilju kompenzacije i prilagođavanja na postojeće zdravstveno stanje. Poboljšanje kvaliteta života i obuka aktivnostima dnevnog života, su naš prioritet.

Raspolažemo sa kompletnim timom stručnjaka koji se bave rehabilitacijom dece obolele od šećerne bolesti. Pored pedijatara, odnosno endoktrinologa, imamo i fi zijatra, psihologa i nutricionistu. Tu je i tim sestara koji je obučen za rad sa decom i tim od šest fi zioterapeuta koji rade samo sa decom.

U toku lečenja koje se sprovodi u Specijalnoj bolnici „Bukovička Banja“ praktično se primenjuju svi dostupni modaliteti fi zikalne terapije. Pored kinezi terapija, to su različiti vidovi termo terapije – parafi n, primenjuje se lekovito blato koje se meša sa mineralnom vodom i koja je balneološki faktor po kojem je “Bukovička Banja” poznata.

Mataruška Banja

 Tel. +381 36 541 10 22  https://www.agensmb.rs Mineralna voda Mataruške Banje pripada kategoriji natrijum-magnezijumhidrokarbonatnih sumporovitih hipertermi. Sadrži značajne količine vodonik-sulfida 14mg/l, što je glavna terapeutska vrednost ove vode uz temperaturu do 46 C. Ova voda se, uz regulaciju temperature, koristiti putem kupanja, tuširanja, orošavanja kao i kroz individualnu i grupnu hidrokineziterapiju.

Mataruška Banja se nalazi u centralnom delu Srbije, udaljena 8 km od Kraljeva i 170 km od Beograda. Krasi je i blaga klima, čist vazduh i blizina kulturno-istorijskih spomenika (manastiri Žiča i Studenica, srednjevekovni grad Maglič ).

Na izvorima lekovite vode izgrađena je Specijalna bolnica za rehabilitaciju ,,Agens” koja ostvaruje savršenu sinergiju izmađu prirodnih-balneoloških faktora i savremenih protokola fizikalne medicine i rehabilitacije. O gostima brine tim lekara (specijalisti fizikalne medicine i rehabilitacije, internista, reumatolog, neurolog), defektolog, fizioterapeuti i medicinske sestre- tehničari.

Bavimo se prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom pacijenata nakon oštećenja centralnog i perifernog nervnog sistema, nakon povreda koštano-zglobnog sistema i pacijenata sa reumatskim bolestima. Prirodni faktor, sumporovita termomineralna voda, ima značajan efekat u ginekologiji, kod hroničnih zapaljenja adneksa i kod steriliteta.

Od ove godine u funkciji je i novi aparat za merenje koštane gustine (DEXA) što doprinosi kvalitetnoj dijagnostici osteoporoze kao uslovu za pravovremenu terapiju i prevenciju mogućih komplikacija i invaliditeta.

GODINA X BROJ 99. JUN 2021.