Severni bunker #21

o n r r e k o n pu B

proleće-leto 2013.

XXI severniBunKeR I 2od 140I pornoBUNKER

Sadržaj: Srđan Srdić: Uvodnik - Nedaće transparentnosti

3

Srđan V. Tešin: Umesto uvoda: Kuvarove kletve i druge gadosti

5

Pornografija na svetski način

9

Adam Hazlet: Kako biti čovek

10

Dejv Lordan: Kristina

11

Dejvid Sedaris: Odlomak - 12 momenata u životu umetnika

13

Džejms Lezdan: Počinje da boli

18

Džonatan Letem: Porno kritičar

20

Krejg Tejlor: Londonci

o n

Luis Krofts: Bečki pornograf

Metka Cajhen: Esej o seksualnoj praksi Vere M.

pB

r r e ok

un

27 31 34

Niven Govinden: Uvek smo vam na usluzi

36

Rob Dojl: Anus - crno sunce

39

Saskia Fogel: Šal - Ja sam pornograf

41

Pornografija na mađarski način

45

Atila Balaž: Moja ljubav, Delfin(a)

46

Tibor Hajaš: Tekstualna opsena [Sidpa Bardo]

52

Peter Hajnoci: I baka se pridružuje

55

Laslo Marton: L. M., ubica

57

Pornografija na exYU način

61

Boris Postnikov: Alternativna pornografija

62

Marko Pogačar: San o dnu

65

Muharem Bazdulj: Studija slučaja: Duboko grlo

69

Slađan Lipovec: Na Cvjetnome trgu

72

Slavoj Žižek: Dečak upoznaje gospođu

73

Pornografija na naš način

79

Đura Đukanov: Bolest Milutina udovca

80

Dragan Babić: Pušenje i seks

83

Igor Marojević: Čekanje

88

Mića Vujičić: Kako razgaziti cipele

94

Milen Alempijević: Filmske pornotopije: poznati glumci, nepoznata deca

97

Mirjana Đurđević: Te noći u Bunkeru niko nije spavao

111

Nenad Jovanović: Ledene kocke

112

Sava Damjanov: Eros i(li) Pornos?; Deseterac Slavoljub Stanković: Rimske priče

121, 127 129

Uglješa Šajtinac: POV

134

Vule Žurić: Trt, Milojko!

137

nedaće tranSparentnoSti

U Svetu seksa, zabavnoj i zabranjivanoj knjižici, Henri Miler govori o “liberalnom doziranju”.

Srđan Srdić

Jednu grupu svojih čitalaca Miler označava kao one koje “liberalno doziranje seksa odbija i izaziva gnušanje kod njih”. Ovo je paradoks mazohizma: zašto bi onaj koji se gnuša nastavio da to svojevoljno radi, zbog čega bi nastavio da bude čitalac?

Nedaća takvog čitaoca, nelagoda u kojoj se obreo, jeste prostor transparentnosti. Govorimo o pornografiji: ona je supertransparentnost. Stav pornografije ukida metafiziku stvari, on je poguban po pretenzije nadogradnje, po analizu, po hermeneutiku. To je rigidan stav, glasi: Ovo je sve, ili, Ovo je sve što bi moglo da bude, ili samo, Ovo jeste, odnosno, Jeste. Moralista, nastavlja Miler, želi da se suprotstavi transparentnosti, da je učini manje transparentnom. Smanjenje stepena transparentnosti devastira transparentnost po sebi. Ona je kao istina, nemoguće ju je smanjiti u stepenu, a da ostane ontološki identična. Moralista nasrće na “odbojne oblike postojanja”, na “ružno, grešno, na nagone”, on insistira na selekciji koja će da de-pornografizuje postojanje. Takav nasrtaj je jalova sociologija.

“Iz nekog čudnog razloga”, objašnjava Miler, “pokazao sam nenormalan interes za floru i faunu područja materice”. Uterinski interes je pornografija. To su začeci umetničke prakse: bizon na umoru, zidovi Altamire kao zidovi materice. Životinja na izdisaju, ljudsko biće na izdisaju, to je pornografija. Slika leša, takođe, rastakanje sakralnog i intimnog.

Jednoznačnost je opasnost pornografskog uma. Ovo jeste, tačnije samo Ovo, ili samo Jeste (Je). A to nije dovoljno. Pornografski um je insistirani fakticitet; nema magije, okolo su samo referenti.

“Hladna vatra seksa gori u nama poput Sunca: nikada se sasvim ne ugasi”, reći će Miler. To nije o pornografiji, već o duhu.

Kakav je svet? “U svetu koji se budi, okovanom, osakaćenom, paralizovanom svim vrstama straha, kom na svakom koraku prete stvarne ili zamišljene kazne, gotovo svaka želja koju želimo da izrazimo čini se pogrešnom ili opakom.” Svet ne želi da bude preimenovan niti ispravno imenovan, ispravnost nije motivacija sveta. Svetski preduslov je njegova prihvatljivost, kompromis. Nužnost straha je u aktiviranom sledu kompromisa: “gotovo svaka želja” mora da nestane zarad obrasca prihvatljivosti. Milerovsko “pravo ja” je inherentno pornografski utemeljeno. Uvučeno u sebe, ono bi Sve, ili Sve što bi moglo da bude, ili Sve što jeste. Onda Miler psihologizira, citira psihoanalizu, a to je anahrono i dosadno.

Pornografija je: Sve što jeste, lažno predstavljanje. Eto slobode. Previše slobode je dosada.

Moramo da vidimo šta se može s tim. Ako je sve sloboda, onda nije ništa. Potreban je referentni oslonac na drugoj strani, odstupnica različitosti. Ako je nešto sve, onda nije ništa. Šta bismo, uopšte, mogli da znamo o svemu? Nema polazišta, nema nijansiranja. Transparentnost je užas, ili bi to lako mogla da bude.

XXI severniBunKeR I 3od 140I pornoBUNKER

uvod

XXI severniBunKeR I 4od 140I pornoBUNKER

Pogledajmo literaturu. Izvorni naturalizam je greška. On je transparentan do kraja, nabraja se, pornografizuje socijum i duh, on je ružni rijaliti program. Naturalizam kaže: Evo, ovo je ovakvo i nikakvo drukčije. Tu se podastiru konstante, izvode se proračuni, to je matematika, a matematika je najčistija forma pornografskog iskazivanja. Rezultat je ishodište naučene operacije antimetafizičkog tipa.

Ništa se ne smatra, sve se zna. 2+2, najdalje što se može otići od dileme.

Deseto i jedanaesto pevanje Ilijade, pornografija, Enkidu nanjuši matericu i izlazi iz raja, pornografija, Don Kihot umire, pornografija, Guliver u Brobdingnagu, pornografija, Tarden Jiržija Kosinskog, vrhunski pornograf. Dečaci u Gospodaru muva, explicit content: napola goli dečaci u uslovima laboratorijskih pacova: izolovanost u transparentnosti.

Pozicija čoveka koji piše i čezne za pro-čitavanjem napisanog, pornografizovana izloženost.

To je pogrešno, poverenje u verodostojnost zapisa kao odgovora i slike, naivna i infantilna teza o apsolutu predstavljačkih kapaciteta izloženog. To je nesnosna simplifikacija, realizam se cereka nad odrom metafizike. Pornografija, to je tvrđenje da je svet samo jedan i da je Bog samo jedan i da je vreme samo jedno. Izložiti to kao istinu, to je pornografija. Suzbiti i svoditi, biti represivan, pornografija je tiranija.

Računica sa najvećim uključivim brojem poznatih. Izvesnost.

Literarno, ona je ipak samo model, jedno od mogućih tako je. Neodvojiva od literature, zato što je parazit. Sediment. Stavroginova ispovest. Margarita spasava čedomorku. Ona je samo književnost, u književnosti.

Samo toliko. Ništa više.

o

kuvarove kletve i druge gad Sti Drugo poglavlje

Srđan v. tešin

Ako se izuzmu eksperimentisanja sa trik-fotosima, nema toga ko ne zna da je fotografija najrealističnija od svih umetnosti. Ali to Pavla ne zanima preterano, jer on, ruku na srce, i nije umetnik već fotoreporter. Doduše, interesovao se za modele fotoaparata, objektive, bliceve, punjače i baterije, ali ne i za mesto fotografije u istoriji umetnosti. Recimo, o legendarnoj fotografiji Jurija Željabužskog, snimljenoj na Kapriju u aprilu 1908. godine, na kojoj Vladimir Iljič Lenjin i Aleksandar Bogdanov igraju šah, a među kibicerima se može prepoznati i Maksim Gorki, Pavle nije znao ništa. A nije mu bilo stalo ni da nešto nauči, iako je tvrdio da ga često boli glava od toga koliko je pametan.

Nakon nekoliko uspešno završenih kurseva koje je za svoje saradnike organizovao Milutin, urednik novina iz Mokrina, Pavle je potražio profesionalni angažman u Beogradu. Sticajem okolnosti, poslednja decenija dvadesetog veka obilovala je dobrim temama, tako da je izveštavanje sa različitih strana sveta započeo 1991. godine, kada ga je agencija Rojters angažovala da u Sloveniji prati borbe između vojske i teritorijalaca. Nakon dve godine izveštavanja sa ratišta u Hrvatskoj i Bosni, agencija ga iznebuha šalje u Meksiko, u oblast Čiapas, da fotografiše zapatiste, a odatle ga put vodi u Ruandu i Čečeniju. U Oklahoma Siti stiže 20. aprila 1995. godine, dan nakon terorističkog napada. Fotografisao je kolone izbeglica iz Srebrenice i Krajine. Iste godine, po zadatku, prati pogranične sukobe između Eritreje i Etiopije.

U maju odlazi u Zair i beleži pad Mobutua i dolazak Kabile. Godine 1999. snimao je vazdušne udare NATO na Jugoslaviju i rat na Kosovu. Dve godine kasnije, sasvim slučajno, zatekao se u Americi kada su je 11. septembra napali teroristi, a nedugo zatim odlazi sa invazionim multinacionalnim snagama u Avganistan i Irak. U martu 2003. godine bio je na sahrani ubijenog premijera Srbije Zorana Đinđića, a tačno godinu dana kasnije Rojters ga je poslao da zabeleži nasilje na Kosovu. Nakon toga, umoran od ratova i ratnika, godinama nije radio baš ništa. Želeo je da živi u iznajmljenoj garsonjeri u Beogradu, sam kao pas.

Iznad Pavlovog beogradskog stana, u Ulici 27. marta, u zgradi koja je pre Drugog svetskog rata bila ginekološka poliklinika, živele su sestre Zaklan, pevačice koje su meteorski pale u zaborav nakon neuspešnog učešća na takmičenju za pesmu Evrovizije. I to ne samo zbog toga što su reči takmičarske pesme bile glupe do bola, a muzička podloga, koju je činio miks gusala i ritam-mašine, terala na povraćanje. Upućeniji tabloidi su tvrdili da su se sestre posvađale na krv i nož, jer je jedna od njih odlučila da napusti estradu i uda se za nekog biznismena iz Bosne koji se prezivao Šteta. Njega su odmah po povratku sa medenog meseca kidnapovali demobilisani pripadnici specijalnih policijskih snaga i, nakon loše organizovane primopredaje otkupa, ubili u razmeni vatre sa dojučerašnjim kolegama s posla.

XXI severniBunKeR I 5od 140I pornoBUNKER

umeSto uvoda

XXI severniBunKeR I 6od 140I pornoBUNKER

Sestre su se pomirile nakon te nesreće. Sada žive Pavlu iznad glave.

Ljubiša Jotić bio je gazda garsonjere i cele zgrade u kojoj je Pavle živeo. Njegovog su dedu streljali partizani u oktobru 1944. godine, zbog toga što je lečio švapske kurve od polnih bolesti. Iako pravi razlog nikada nije otkriven, oslobodici su doktora Vojislava Ljotića najverovatnije streljali zbog toga što je podrivao borbu protiv fašističkog okupatora, jer, umesto da je dozvolio da kurve prenesu zarazu oficirima Gestapoa i Vermahta, on ih je lečio od veneričnih bolesti, što je za partizane bio dovoljan razlog da ga osude i ubiju kao saradnika okupatora. Drugi razlog zbog kojeg je postradao nesrećni doktor moglo je da bude i njegovo prezime Ljotić. Da ne bi prošao kao otac, doktorov sin, mladi advokat Boško Ljotić, iz prezimena je izbacio slovo L. Tako su i Ljubiša i njegov brat Milorad poneli očevo novo prezime.

Ne želeći da bude ni Ljotić ni Jotić, njihova majka Marta zadržala je devojačko prezime Fišer.

Marta se 1949. godine, prilikom hapšenja, pre nego što su uspeli da joj stave lisice, otrgnula iz ruku agenata državne bezbednosti, razbila stolicom balkonski prozor, bacila se sa drugog sprata, pala u dvorište i ostala na mestu mrtva. Nikada nije dokazana kleveta da je pričala masne viceve u kojima je glavni akter bio Josip Broz Tito, niti je otkriveno ko ju je od komšija prijavio policiji. Kada su se u Srbiji promenile prilike, početkom devedesetih, Milorad je povratio staro porodično prezime, učlanio se u najekstremniju nacionalističku partiju i angažovao se oko slanja dobrovoljaca na ratišta u Hrvatskoj. Za to vreme, dok je on agitovao po periferijskim kafanama, partijske kolege su se smenjivale u krevetu njegove žene Milene kao na pokretnoj traci. Kad je Milorad naposletku otkrio da ga varaju i žena i partija, vezao je kanap za veš u omču, obmotao ga oko nosača protočnog bojlera i obesio se u kupatilu. Ženu su partijski funkcioneri, u pokušaju da zataškaju bruku, zaposlili u Dom kulture u Mokrinu, odakle je i bila poreklom. Pre nego što se obesio, Milorad je ostavio testament, u kom je razbaštinio svoju nezasitu ženu. Ljubiša Jotić je tako ostao jedini naslednik oronule zgrade nekadašnje ginekološke poliklinike doktora Vojislava Ljotića. On i Pavle su bili srodne duše, a zajedničko im je bilo to što su gotovo ceo život proveli bez ženske ruke u kući. I kao što Ljubišin otac Boško nije pričao sinu o majci Marti, tako ni Pavlov otac Maksim nikada pred njim nije izgovorio čak ni ime svoje neverne žene Marice.

Pavle je upoznao Julijanu u očevom restoranu, koji se prvo zvao Kod Makse i Kuzme, da bi, odlaskom Kuzmana, Maksim skratio naziv u Kod Makse. Ipak, svi u Mokrinu i dalje su ovaj restoran posprdno zvali Kod dva jarca, što je, u suštini, više i priličilo karakterima vlasnika.

Pavle je dolazio u Mokrin, u posetu ocu, s vremena na vreme. Tako je jednom prilikom zapazio mladu i vižljastu kuvaricu Julijanu. Sprijateljivši se sa njom, provodio je, nemajući druge zanimacije, sve više vremena u kuhinji. Da li je ona pogrešno protumačila Pavlovo zainimanje za nju ili ju je on zbunio upućujući joj lažne signale, ali ovlašan nevini poljubac pokvario je odnos između njih. Pavle se istog dana pozdravio sa ocem i otputovao za Beograd, a Julijana se u čudu pitala gde je pogrešila. Nekoliko meseci kasnije, Maksim je pozvao telefonom Pavla i rekao mu da je Julijana napustila posao. Maksimu je bilo stalo do te devojke, pa je zamolio sina da je potraži na nekom od savskih splavova, što je Pavle uz nevericu i sa negodovanjem prihvatio. Pošto nije želeo da uvredi oca, krenuo je da obilazi splavove i, za divno čudo, nije mu dugo trebalo da je pronađe. Julijana se topila od sreće kada joj je gazda splava rekao da je traži neki Pavle. Tresnula je varjaču o pod, skinula belu maramu sa glave i izletela iz kuhinje, bacivši se pravo Pavlu u zagrljaj. Nakon nekoliko njenih molećivih reči, nemajući kud, pozvao ju je da pođe sa njim do njegovog stana, kako bi se javila Maksimu i potvrdila mu da je sa njom sve u najboljem redu. Međutim, nije bilo tako. Da bi se zaposlila na splavu, morala je da se poda gazdi, gazdinom najboljem drugu i glavnom konobaru. Majku joj jebem, uvija se kao zmija oko štapa. To, to, to. Ajd sad ti, Milanče. Više je ležala gole zadnjice na kafanskom stolu nego što je stajala za šporetom. Došao si kao naručen da me spaseš robovanja životinjama. Kad je Pavle čuo pravu istinu, rekao joj je, procedivši to kroza zube, da

Julijana, sva srećna, kuvala razna jela kojima ju je naučio Maksim, ribala zapušteno kupatilo, prala prljave tepihe i peglala planine opranog veša, Pavle se izležavao. Kroz šalu bi mu ponekad prigovarala jedino za kapljice mokraće koje je ostavljao pored klozetske školjke, a on bi se pretvarao da ne zna o čemu je reč. Julijana se čak i Ljubiši dopala. A ona je čeznula za Pavlom. Često bi, kao slučajno, zaboravljala da zatvori vrata dok bi se tuširala, šetala bi polugola po stanu, a ponekad bi iz spavaćice izbacila sisu, praveći se da spava i da ne primećuje da je obnažena. Noću joj je bilo najgore. Pavle kao da nije bio od krvi i mesa. Ništa ga nije uzbuđivalo. Na kraju se Julijana osmelila i upitala ga da li mu smeta to što ima dupence kao dva češnja belog luka ili je nešto drugo u pitanju. Rekao joj je da mu je svejedno koliko joj je dupe i da, prosto, on ne razmišlja o tome. Nisam znala da si peder. Nisam peder, otkud ti to? Ja volim žene. Da bi mu pokazala da je i ona žena, svukla je majicu, donji deo trenerke i gaćice. Vidiš da sam i ja žena. Prišla mu je i počela da mu otkopčava kaiš na pantalonama. Nemoj to da radiš. Kao da ju je grom ošinuo. Julijana je počela da skuplja odeću, ridajući. Pavle ju je zagrlio, okrenuo ka krevetu i nežno spustio. Lezi. Raširi noge. Uzeo je fotoaparat, postavio ga na stalak i, nakon nekoliko dugih minuta, zumirao Julijanin kao zift crni žbun. Život sa Julijanom trajao je dobrih pola godine. Nisu morali da rade, krckali su njegovu ušteđevinu, malo su jeli, malo se kretali, malo se trošili, nisu davali pet para na stvari zbog kojih je hiljade Beograđana gubilo živce. Bili su dovoljni jedno drugom. Julijana je želela da Pavle bude srećan, zbog toga mu se nudila, kao zvezda kakvog peep-showa, da objektivom zumira sirovost njenih genitalija, sve nabore, ulegnuća i useke, oguljenu kožu mekih zidova butina, bubuljice i izrasle dlake ispod pazuha nevešto prikrivenih talkom. Od njega je nije bilo sramota nimalo. Plašio ju je jedino time koliko je bio pametan. Umeo je veoma da se iznervira kada bi joj pričao o svojim putovanjima, a ona gledala u njega kao tele u šarena vrata. Ponekad su igrali dečiju igru na slovo, na slovo ili gradovi i sela, u kojoj je trebalo da navedu imena države, grada, reke, planine, biljke, životinje i stvari koja počinju na isto slovo, izabrano nasumice. Slovo O. Bacaju se u tišini na rešavanje zadatka. Prvi koji popuni sve kolone prekida igru. Stop. Julijana je rešila sve pojmove, osim države na O. Kako ne znaš?

Glavni grad je na A, Abidžan. Otkud znam. Pavle napući usne, zamisli se, ljutito nabora čelo.

Julijana je prebledela, čak je počela i da drhti od straha. Znaš šta, pakuj stvari i putuj kod Maksima u Mokrin. Kako da živim sa ženom koja nikada nije čula da postoji država koja se zove Obala Slonovače?

Deseto poglavlje Pavle je svojevremeno u Vašingtonu, sticajem neverovatnih okolnosti, prisustvovao otvaranju izložbe ratnih fotografija posvećenoj uspomenama na Drugi svetski rat. Iako ga to nije previše zanimalo, upoznao se sa istorijom poznate fotografije Džoa Rozentala, na kojoj je ovaj fotograf ovekovečio momenat podizanja američke zastave na pacifičkom ostrvu Ivo Džima 1945. godine. Pavle je iz iskustva znao da su ratni fotografi bili jednako izloženi opasnostima i teškoćama kao i vojnici koji su se borili u bitkama. Ipak, poslušao je Antalov savet, držao se organizovanih obilazaka za novinare i sačuvao glavu. Imao je dobro oko i uvek uspevao da snimi neki bitan detalj po kojem se razlikovao od drugih fotografa sa kojima je bio na istom zadatku. Zbog toga je u agenciji Rojters bio veoma cenjen i dobro plaćen. Stidi se i danas zbog tragedije koju nije zabeležio u Erdutu. Nakon tog događaja znao je da će hladnokrvnost i pribranost, potrebne u ovom poslu, zadržati samo ako se usredsredi na ono što je zaista njegov zadatak u tim sudbonosnim trenucima. Doduše, sudbonosnim za ljude koje

XXI severniBunKeR I 7od 140I pornoBUNKER

može da bude kod njega dok se ne snađe. Garsonjera je ubrzo postala živo mesto. Dok je

XXI severniBunKeR I 8od 140I pornoBUNKER

je fotografisao, ali ne i za njega samog. Njegova misija bila je da bude ratni izveštač i da pravi fotografije, da snima kamerom vojnike dok vrše dužnost, a ne da bude istoričar, političar ili milosrdna sestra. Tako je on u svojoj glavi napravio otklon od onoga što je posmatrao kroz objektiv. Ni sa kim nije delio uspomene na fotografisane bitke, izgubljene živote ili dramatične prizore klimaksa moći i pada političkih vođa.

Fotografijom je počeo da se bavi sasvim slučajno. Aleksa mu je za dvanaesti rođendan poklonio smenu 8. U početku je tim fotoaparatom škljocao po kući, a onda se učlanio u školsku foto-sekciju, koju je vodio Joca Pitić, nastavnik opštetehničkog obrazovanja. On ga je i preporučio Antalu, počasnom predsedniku Amaterskog foto-kluba u Mokrinu, koji ga je, opet, mnogo godina kasnije, uveo u tajne ratnog izveštavanja. Pavle je profesionalno bio vezan samo za ratnu fotografiju. Ipak, nakon povratka u Beograd, iako je živeo povučeno, retko kad je propuštao priliku da zabeleži kamerom ono što je iznenada počelo da ga zanima. Ali nije uvek imao uspeha u tome. Umesto da kroz objektiv ugleda nagoveštaj ispupčenih usmina između neobrijanih nogu kanadske umetnice Pičiz, Pavle ju je na novosadskom festivalu EXIT fotografisao kako otresa plastičnu kitu u pesmi „Shake Yer Dix“.

Malo ko je znao da je prekaljeni ratni fotograf bio pokretač portala posvećenog makrofotografijama izrazito dlakavog venerinog brega. Sajt je obilovao stotinama fotografija crnih kovrdža i tamnobraon usmina, reklo bi se, jedne iste devojke. Pavle je bio majstor svog zanata, ali, za divno čudo, trebalo bi odati priznanje i fotomodelu, tačnije vlasnici rutave stidnice, jer je imala čime da se ponosi. U velikom svetu porno-fotografije taj portal bio je jedan od najposećenijih. Štaviše, Pavle je na prestižnom internacionalnom takmičenju The Hairy Pussylips OnLine Contest osvojio gran pri za fotografiju „Vaginin osmeh Mona Lize“.

Nesvesno vođen voajerskom logikom, sada kada je imao vremena na pretek da razmišlja o svojim seksualnim sklonostima, on je tek u ćeliji saznao da je, mnogo godina pre njegovog rođenja, Dišan u fotofantaziji nazvanoj L. H. O. O. Q. slavnoj Mona Lizi docrtao brkove i bradicu. Po ovom umetniku, Đokondi dole, tačnije, pod guzicom, nešto gori. Igrom sudbine, odbrojani su Pavlovi dani izveštavanja sa ratišta ili zumiranja kosmatih brežuljaka, sada je fotograf zatvorskih novina.

Kuvarove kletve i druge gadosti, Stubovi kulture, 2006.

B

XXI severniBunKeR I 10od 140I pornoBUNKER

kako čovek

iti

Sveštenik je slušao kako bankar jeca. Klijent je makrou slomio vrat. Čovek za obaračem povukao je obarač. Rekao je, ubica u meni je ubica u tebi. Silovatelja nikad nisu uhvatili.

Vožnja je vozila. Barmen se trudio da ne mrzi klinca u odelu. Igrača su boleli palčevi. Mrzeo je kad igra postane dosadna. Krupije je sažaljevao njegove signale. Trgovac je pokušao da poveruje. Njegov ortak nije mario. Ulični ratnik propustio je let. Obezbeđenje su odgurali u stranu. Čovek u prvom redu postao je nervozan. Pekar je tražio svoju ženu u ruševinama.

Kolega je spavao pored štampača. Šef finansija je dobio povišicu. Pasiva je imala pokriće.

adam Hazlet

Glavni kuvar dobio je zvezdu. Kapiten je promašio koš od table. Avio-mehaničar nije namerno udario svog dečka. Na igralištu, sve same dadilje i očevi. Starac je udario dečaka. Uvek je sranje kad se deru na tebe. Domar je noću uživao u pogledu, ali je polako postajao usamljen.

Dizajner je mrzeo klijenta. Redovu je izdrkala pukovni-kova ćerka. Pisac je mislio da ga kratke rečenice čine facom. Kraljica je imala svoj dan. Ako cipela odgovara, potpišite na isprekidanoj liniji. Čak i ako fora neće biti dugog veka. Izmisli nešto. Kongresmen je podneo ostavku zarad bolje plaćenog mesta. Zatvorenik je počeo da vežba jogu ne bi li se relaksirao. Na osmatračnici, kamere su motrile. Pilot bespilotne letelice nikada nije pio pre završetka smene.

Kancelarija nije imala prozore. Policajac je pretresao klinca. Vratarova devojka uporno je govorila kako bi bilo bolje kad bi on ponekad mogao da se isplače zbog sveštenika. Pobeđivanje je bilo najbolje od svega. Broj spermatozoida je opadao. Dirigent se poklonio. Variočev prst je spašen. Pornjavi nije bilo kraja. Glumac je trpeo sranja od drugara u srednjoj školi zbog pojavljivanja u predstavama, ali je sada bio na TV-u. Momak koji je prao sudove slao je sav novac kući. Radnih mesta više nije bilo. Predsednik je poslednji put pogledao okupljene.

Period trpljenja teškoća bio je završen. Hipoteka je bila ogromna. Za vreme suše, farmer je prestao da čita Bibliju. Više nije bila velika vest da si smuvao ribu, ali si i dalje mogao da se hvališ time mesecima. Radnik na krovu se okliznuo. Marketing je mažnjavao svu lovu. Logistika bi svaki put sjebala sve. Roudijev demo snimak po-stao je popularan na internetu.

Bolnički brat nastavio je da sanjari o tome da je rob na nekoj plantaži, ali njegova žena nije htela ni da čuje. Vreme je isticalo. Ako nije bilo ljubomore, onda to nije bila ljubav. Trener je održavao pozitivan duh. Niko ne želi da bude plačipička. Strelčevi meci pogodili su metu.

Ponekad je teško folirati se.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Adam Hazlet (1970.) autor je zbirke kratkih priča Vi niste ovde stranac (Dejadora, 2004) i romana Union Atlantic (Rende, 2012). Njegova zbirka priča našla se u užem izboru za Pulicerovu nagradu i Nacionalnu nagradu za knjigu, a knjige su mu prevedene na osamnaest jezika. Novinske članke i fikciju objavljivao je u časopisima i zbirkama The Financial Times, Esquire, New York Magazine, The New Yorker, The Nation, The Atlantic Monthly, Zoetrope All-Story, Best American Short Stories, The O’Henry Prize Stories i National Public Radio’s Selected Shorts. Dobitnik je stipendija fondacija Gugenhajm, Rokfeler i Centra za lepu umetnost, a 2006. godine dobio je PEN/Malamud nagradu za dostignuća u žanru kratke proze. Takođe, dobio je nagradu PEN/Vinšip za najbolju knjigu autora iz Nove Engleske. Diplomirao je na koledžu Svortmor, pravo na Univerzitetu Jejl i završio Radionicu za pisce u Ajovi. Radi kao gostujući profesor na Univerzitetu Kolumbija i u Radionici za pisce u Ajovi.

Dolaziš i odlaziš u oblaku, i poznajem te kao što te majka poznaje. Bolje od svake fikcije.

Sa svim diplomama koje imam, mogu da te prizovem bilo kad i na 98% mestâ, mada ne tokom uragana ili solarnih udara.

Ekipa ponekad mora da radi čitave noći da bi održavala ili popravila našu

XXI severniBunKeR I 11od 140I pornoBUNKER

t

kriS ina

vezu.

Imaš trojicu ljubavnika: Deda Mraza, Nostradamusa, Merlina.

dejv lordan

Divljačna su oni banda, i u odličnoj formi. Bacaju koske i namiguju i imaju interne fazone i mnogo se smeju. Puni čudne snage, zlokobne mudrosti.

Kao da vera ili istina nisu preduslovi ni za šta. Održavaju fantaziju. Okupljaju se gore na vrhu. Podeli ih.

Očigledno, Kristina, uživaš u svoj trojici svojih junaka i zadovoljavaš ih.

Njima si dovoljno dobra, zasad. Shvataju te kao deo praktično beskonačnog niza.

Nema potrebe ni za kakvim udvaranjem.

Svako govori uglavnom ono što bi kazala neka razvijenija životinja.

Sve me to podseća na Pompeje.

U nekom budućem kratkom izveštaju možda će biti pomenuti prećutni sporazumi o uzajamnom fosilizovanju. Međusobno se postavljamo u ovaj fiksni i ograničeni položaj na ovom tavanu. Za to vreme, vulkan čuči napolju u znanoj stvarnosti, još od kambrija.

Samo na osnovu toga što se dešava između nas ovde, može se zaključiti još mnogo više.

Iskopaj veb kameru i možda ćeš naći iscrpljeno dete u rudniku gvožđa.

Zar će ikada knjige biti odgovorne za mašine koje ih proizvode?

Svi smo mi samo primeri, znam.

Vodimo ka jednoj neizrecivoj posledici.

Nije nam neophodno da koristimo imena, a ovo nije tvoje ime.

Ja se zovem se Roki, Roki Birn, kako ste?

Kristina, stalno upadaš u moje pesme i šalješ hitnu objavu mom kurcu i jajima, najvažnijim organima.

Potrebno nam je da se svi ludaci iz istorije sretnu ovde i sada.

Završila si, u ovom scenariju nema vidljivih fizičkih oštećenja.

Igraš sve tražene uloge s osmehom koji je zahtevan u ugovoru.

XXI severniBunKeR I 12od 140I pornoBUNKER

A onda oni – tu mislim na nas – popuste.

Sve ovo možda nešto znači nama ostalima.

Taj osmeh mogao bi baš da bude i iskren. Zar nije?

Dobro mi je i zlo mi je i hoću da verujem u njega.

Iskreno ćeš se osmehnuti jedino ako se istinski osećaš krivom.

Ni u kom smislu ne mogu reći da si vešt igrač.

Kroza sve nas prolazi nešto što prosto mora da prođe, ne obraćaj pažnju. To je svakome izgovor / prilika.

Načuo sam da si ostala siroče u nekoj ranijoj katastrofi, možda u Černobilu, što znači da ja, koji sam mnoštvo, /mora biti/ da jesam tvoj otac.

Preveo s engleskog Ivan Radosavljević

Dejv Lordan (1975) je irski književnik, profesor kreativnog pisanja, izvođač performansa, kulturni i politički aktivista. Poezija mu je objavljivana u mnogim časopisima u zemlji i inostranstvu, i prevođena na arapski i srpskohrvatski. Zbirku pesama The Boy in the Ring objavio je 2007.

momenata u životu umetnika

dejvid SedariS

DRUGI: Kada se slikarstvo pokazalo kao preteško, okrenuo sam se precrtavanju strip junaka na jakom, providnom papiru, govoreći sebi da bih ja sam bio taj g. Talentovani, da sam samo rođen koju godinu ranije. Glavno je bilo ostati fokusiran i postaviti sebi realne ciljeve. Za razliku od mog oca, koji je štancovao platna jedno za drugim, ja sam imao stvarne predstave o životu umetnika. Sedeći za radnim stolom, u bereu uskom poput kapice žira, uranjao sam u svet prikazan u knjigama o umetnosti koje sam pozajmljivao iz gradske biblioteke. Prelećući slike, divio sam se fotografijama umetnika kako sede u svojim potkrovljima, obučeni u dronjave kecelje za rad, i mršte se u pravcu svojih mesnatih golih modela.

Provoditi dane u društvu golih muškaraca – e, to je za mene bio život! „Okreni se malo ulevo, Žan Klod. Žudim da dočaram taj vragolasti izgled tvojih guzova.“ Već sam video probirljive kustose kako mi dolaze na vrata i preklinju me da održim još jednu izložbu u Luvru ili Metropolitenu. Nakon što bismo ručali kotlete veličine jezika uz belo vino, povukli bismo se u salon za gospodu i razgovarali o novcu. Jasno sam mogao videti rezultate svog rada: dugački satenski šalovi i naslovne stranice časopisa izgledali su mi veoma stvarno. Ono što nisam mogao da zamislim bila su sama umetnička dela. Jedina prepreka mom planu bilo je to što nisam imao ni trunke talenta. To je postalo jasno kad sam se upisao na časove likovnog u gimnaziji. Na zahtev da nacrtam činiju s grožđem, ja sam predavao nešto što je ličilo na hrpu kamenja koja lebdi iznad automobilske gume s belom štraftom. Slike moje sestre bile su izložene na vidnim mestima po zidovima učionice, a nastavnik je pominjao njeno ime kad god bi govorio o perspektivi ili boji. Učestvovala je na svim izložbama u gradu i u državi, a da nikad nije ni pomenula prve nagrade koje su redovno krasile njene radove. Da je bila hvalisavac, bilo bi mnogo lakše mrzeti je. Ali ovako, svakog dana morao sam da se rvem i sa sopstvenom nedarovitošću i s nesavladivom ljubomorom.

Nisam želeo da je ubijem, ali sam se nadao da će neko drugi možda odraditi to umesto mene.

TREĆI: Daleko od kuće i neizbežnih poređenja s Grečen, upisao sam se na studije likovnih umetnosti, i to na koledžu koji je uglavnom bio poznat po svom programu za studije stočarstva.

U noći pre mog prvog časa crtanja ljudske figure po živom modelu, ležao sam budan, strepeći od toga da bih se mogao fizički uzbuditi u prisustvu golog modela. Tu će biti ta osoba, nadajmo se neki kršni student stočarstva, i izložiće svoje preplanulo i mišićavo telo pogledima studenata, koji će svi, izuzev mene, videti u njemu tek konstrukciju od kože i kostiju. Hoće li profesor primetiti moje iskolačene oči ili prokomentarisati tanku nit pljuvačke koja mi se tegli s ugla usana poput najlona na štapu za pecanje? Mogu li da preskočim teške šake i stopala, te da se odmah fokusiram na delove koji me zanimaju, ili ću biti primoran da skiciram celu figuru?

XXI severniBunKeR I 13od 140I pornoBUNKER

12

odlomak –

XXI severniBunKeR I 14od 140I pornoBUNKER

Moja strahovanja bila su iskrena, ali deplasirana. Model jeste bio mesnat i muževan, ali u pitanju je bilo žensko. Buljenje u model uopšte nije bilo problem, pošto bejah previše zauzet pokušavajući da prekopiram crtež mog suseda. Profesor je kružio od štafelaja do štafelaja, a ja sam sa sve većom panikom pratio kako mi se približava. Moju sestru možda i nije poznavao, ali bilo je, ipak, mnogo drugih talentovanih studenata s kojima me je mogao porediti.

Frustriran crtanjem, prebacio sam se na grafički odsek, gde sam prevrtao kofe i kofe štamparske boje. Nakon što sam se okušao i u vajarstvu, oprobah se i u grnčarstvu. Na časovima likovne kritike profesorka bi podizala moj najnoviji projekat, a ja sam posmatrao kako joj se mišica napreže i napinje od težine predmeta. Sa svojom masivnom, nezgrapnom osnovom, moje šolje težile su na kraju i preko dve kile. Boja je bila mutna, rub hrapav i neugledan. Poklonio sam svojoj majci komplet jednakih šolja za Božić i ona ih je prihvatila na najljubazniji mogući način, objavivši da će to biti savršene činije za hranu za kućne ljubimce. Šolje su zatim stavljene na kuhinjski pod, gde su i ostale sve dok mačka nije okrnjila zub i započela štrajk glađu.

Izvornik: Dejvid Sedaris, zbirka priča Me Talk Pretty One Day (Ja lepo priča jedan dan)

VEČERNJA PROJEKCIJA

Prevela Dragana Miljević

(Nakon više od dve decenije korišćenja alkohola i narkotika pred spavanje kako bi lakše zaspao, autor želi da se oslobodi ove navike. Nov način na koji pokušava da zaspi su fantazije u filmskoj formi u kojima on sam uvek igra glavnu ulogu.)

BOKSER LEPOTAN Jedna borba mi nedostaje da dobijem titulu svetskog bokserskog šampiona u teškoj kategoriji, a ljudi se još uvek pitaju: „Ko je, uopšte, ovaj?“ Kad biste morali da me opišete policijskom crtaču, možda biste počeli opisom mog nosa. Nije baš prćast, nije „mopsast“; ali kada se nađete s mojim nozdrvama oči u oči, primetićete da su one upadljive i čudno istaknute, kao neki drugi, manji par očiju, koji mi je dodeljen da motri na donji deo moga lica, gde su smeštene moje pune usne i savršeni, blistavi zubi.

Kada crtač nacrta moje oči, vi ćete odstupiti jedan korak i reći: „Ne, bojim se da uopšte ne izgledaju tako.“ Posle još četiri-pet neuspešnih pokušaja, crtač će izgubiti strpljenje i podsetiti vas da reč „duševan“ ne predstavlja precizan fizički opis. Teškoća nastaje prilikom pokušaja da se moje oči razdvoje od obrva, koje menjaju moje lice, baš kao što promena interpunkcijskih znakova može da menja značenje rečenice. Tako imam uzvičnik koji navlačim kada me fotografi spopadnu iz zasede, pa upitnik, pa tačku koju navlačim kad poručujem da sa mnom nema šale, pa crticu, pa zamišljenu tačku-zarez, te niz od tri tačke na koje se oslanjam kad me neko nepristojno prekine ili kada tražim pravu reč. Obrve mi se lepo slažu uz kosu crnu kao mastilo, koja balansira na pola puta između kovrdžave i valovite, te zahteva stvaranje nove reči. „Kosa je... kovrlovita“, reći ćete vi. „Tako bi izgledala bura na moru kada bi okean bio sačinjen od kose, a ne od vode.“ Kada crtač tresne olovkom o pod, vi ćete mu reći: „U redu, evo, ovako: on izgleda kao tip koji je glumio Korda Robertsa u sapunici Samo jednom se živi. Ili ne, povlačim reč. On izgleda sasvim isto kao tip koji je glumio Korda Robertsa u Samo jednom se živi. Je li vam to dovoljno dobar opis?“ Pomalo je iznenađujuće to što sam ozbiljan kandidat za titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji, i to ne zato što sam spor ili slab, već zato što sam relativno nov u svetu sporta. Bio sam samo još jedan student medicine s Jejla i nikada nisam ozbiljno razmišljao

toga upisah na časove boksa. Trener je uvideo moj vanserijski talenat, organizovao nekoliko regionalnih mečeva, a onda je sve išlo kao podmazano. Lepo sam izgledao u duksu s kapuljačom, i kada su mi ponudili da postanem profesionalac, rekoh: „Pa, dobro. Što da ne?“ Ova fantazija vodi računa o tome da izbegne previše očigledna poređenja s Rokijem od I do IV dela. Nikada ne trčim po Nju Hejvenu zamahujući stisnutim pesnicama. Ne razgovaram s kornjačama, niti se pozdravljam s prijateljima specijalnim pozdravom. I najvažnije – nikada ne predstavljam žrtvu društva. Morate mariti za nešto da biste osvojili titulu, ali mene, iskreno, baš briga hoću li je osvojiti ili neću. Meni je boks samo način da ubijem vreme dok ne diplomiram medicinu i ne počnem da stažiram. Svet boksa oseća se prevarenim zbog mog očiglednog nedostatka žara, ali štampa me obožava. Van sebe su od sreće zbog toga što sam beo, te pišući o meni mogu da daju oduška svojoj rasnoj netrpeljivosti, a da to ne priznaju. Ljudi koji inače ne mogu da podnesu pomisao na nasilje sad odjednom voljni su da naprave izuzetak. Čak i menoniti se klade i plaćaju TV uslugu „sadržaj na zahtev“ za direktan prenos meča.

Pet dana pre meča za šampionsku titulu javnost saznaje da imam dečka, koji možda ne izgleda kao Hju, ali definitivno kuva kao on. Ja nisam skrivao svoju homoseksualnost.

Nikada nisam lagao, niti sam namerno izbegavao to pitanje, prosto me niko nikada nije ništa određeno pitao o tome. Nikada nisam u tome video ništa posebno, ali ta vest izgleda da je sve promenila. Oni koji su me voleli zato što sam belac sada osećaju da sam ih izdao. Poverili su mi da budem njihov predstavnik. Trebalo je da isprebijam nekog crnčugu u njihovo ime, ali sada nisu više sigurni u to na čijoj su strani. Šta je važnije – moja rasa ili seksualna orijentacija?

Odgovor na to dobijam kada poruke mržnje i kamioni puni peškira počnu da pristižu u moj trening kamp, to malo utočište gde preskačem konopac, slušajući s kasetofona predavanja o koronarnoj kolateralizaciji i dečjim glistama. Te teme ne tiču se moje uže struke, ali, kako izjavljujem reporterima časopisa Ring: „Volim da budem u toku“.

Jedna klauzula u ugovoru obavezuje me na to da se pre velikog meča moram podvrgnuti intervjuu s Barbarom Volters, tako da nemam kud. Prvih nekoliko minuta protiču uglavnom tako kako sam i očekivao. „Šta biste uradili ako biste se počeli daviti kikirikijem?“, pita ona. „De, pokažite nam kako pravi šampion izvodi Hajmlihov zahvat.“ Posle zabavnog dela sedamo na kauč, gde ona sklapa ruke i pita me da li mi je bilo teško da se izjasnim kao homoseksualac.

Tada shvatam to da, kada bi se Barbara Volters počela sad kojim slučajem daviti kikirikijem, ne bih joj pritekao u pomoć. Mrzim način na koji je reč „izjasniti se“ seksualizovana i prisiljena da označava sve što je gej. Kad čujem taj glagol, počinjem da se preznojavam.

Ako su se neku ljudi „izjasnili“, jesu li se onda svi drugi – „ujasnili“? Može li se reći za nekoga da se „krajjasnio“ ili „nadjasnio“?

Slično tome, odbojno reagujem i na pitanja gej štampe. „Ne“, kažem ja, „neću ući u ring zaogrnut zastavom duginih boja.“ Mora da ja nisam bio u zemlji kad je to pitanje stavljeno na glasanje. Grozim se zastave u duginim bojama i više bih voleo nešto poput najobičnije lobanje s ukrštenim kostima. Poslednjih nekoliko dana pred meč moje obrve zadobijaju polustalan oblik upitnika. Nije mi jasno zašto bih ja morao da predstavljam bilo koga. Šta fali tome da osvojim titulu svetskog šampiona u teškoj kategoriji za Hipokrata?

Bez namere da to učinim, uspevam da otuđim od sebe sve osim endokrinologa, pa čak i neki od njih se distanciraju od mene zbog moje opaske u vezi s nivoom kalcijuma u krvi kod hipoparatiroidizma.

Podrazumeva se da pobeđujem aktuelnog šampiona, ali pojedinosti borbe baš me nešto i ne zanimaju. Ja krvarim malo, onaj drugi krvari mnogo, a onda je kraj.

Ako baš ne mogu da zaspim, ubijam vreme vršeći podelu, a zatim ponovnu podelu uloga i za mog trenera i za genetski izmenjenog Hjua. Zatim se bakćem svojim oproštajnim govorom i uređujem čekaonicu svoje lekarske ordinacije.

XXI severniBunKeR I 15od 140I pornoBUNKER

o boksu, a onda mi je odbijeno učešće na seminaru o endotrahealnoj intubaciji, pa se umesto

XXI severniBunKeR I 16od 140I pornoBUNKER

JA IMAM TAJNU Ja sam lepuškasta, pomalo bucmasta pripravnica u Beloj kući koja je imala kratku ljubavnu aferu s predsednikom Sjedinjenih Država. Ne mojom krivicom, detalji o tome procurili su u štampu i, ni par sati još nije prošlo, a ljudi već kupuju nalepnice za automobile na kojima piše Sram vas bilo! i Još jedan Amerikanac zgađen predsednikom plejbojem.

Moji prijatelji i porodica šokirani su kad saznaju da sam spavala s jednim svetskim liderom. „Zašto nam nisi rekla?“, pitaju me, iako znaju da je to glupo pitanje. Oduvek sam bila predmet divljenja zbog svoje sposobnosti da čuvam tajnu. Rodila sam dete u srednjoj školi, a da za to nikad niko nije saznao. Porodila sam se u šumi iza svoje kuće i dala novorođenče na usvajanje čim sam se oprala. Tačnije, samo sam ga ostavila u kutiji ispred vrata agencije za usvajanje. Bila je to udobna kutija, stavila sam unutra ćebad, i vrzmala sam se okolo sve dok dete nisu pronašli i uneli. Nisam ja bez srca, samo nisam htela da ostavim dokumentovani trag, pa da onda strepim od toga da će dete jednom porasti i pokucati mi na vrata, očekujući da ga uvrstim na spisak za kupovinu Božićnih poklona.

Pre nego što je postala udarna vest, tu aferu s predsednikom skoro da sam i zaboravila.

Ne radi se o tome da spavam s kim stignem, već, naprosto, osim činjenice da je u pitanju bio predsednik, ta veza i nije bila bogzna kako vredna pamćenja. Kod kuće sam, čistim zamrzivač od leda i gledam TV, kada moj predsednik prekida svoj bezvezni govor o obrazovanju da bi rekao: „Nikad nisam spavao s tom ženom.“ Fuj. Pa, dobro, mislim ja, možda sam i pogrešila. On očigledno nije čovek kakvim sam ga smatrala. Punim posude za led i shvatam da je život, kakav sam do sad vodila, zvanično završen. Kroz šezdeset godina neki doktor će pričati svojim prijateljima da je upravo ugradio veštački kuk onoj ženi koja je spavala s predsednikom. Od sad pa nadalje tako će me nazivati, i najviše što mogu da učinim jeste to da se potrudim da pružim dobar primer. To ću postići tako što ću se fokusirati na svoje najjače adute i dati zemlji ono što joj je potrebno, a ne ono što želi.

Pošto mi reporteri kampuju ispred ulaznih vrata, ne mogu nikuda da maknem, pa pronalazim drvaru koja vrši isporuke i odlučujem da okrečim stan. I upravo dok pokušavam da okrečim teško dostupna mesta iza radijatora, stiže mi nezavisni savetnik, koji obećava da, ukoliko budem sarađivala, neću otići u zatvor. „Gle, to je nešto novo“, kažem ja. „Otkad se to ide u zatvor samo zbog seksa s predsednikom Sjedinjenih Država?“ Ispričam nezavisnom savetniku ono isto što sam svima ispričala, a to je – ništa. Zatim završim krečenje između radijatora, pojedem poslednju karamel štanglu i smršam jedanaest kila.

Kada mi kažu da bi mi bilo pametno da unajmim dobrog advokata, ja im tražim da mi dodele državnog branioca, ko god da je na raspolaganju – meni je svejedno. Zašto da provedem ostatak života isplaćujući honorar advokatu? Ne govorim ništa ni državnom tužiocu niti reporterima koji mi telefoniraju i šalju egzotične cvetne aranžmane, nadajući se da ću im dati intervju ili makar izjavu. Tvrde da ću progovoriti pre ili kasnije, a meni je baš drago zbog toga što znam da greše. Nikada, dok sam živa neću izgovoriti nijednu reč o mojoj zlosrećnoj aferi s predsednikom. Neću čak ni da pomenem ime tog čoveka. Ako se pojavi u ukrštenici, ostaviću prazna polja i rešavaću preostalo. On može da trabunja šta hoće, ali neko mora da pokaže malo kontrole.

Moj javni branilac ima dobre namere, ali ja ni mrtva neću da svedočim u kreaciji Liz Klerborn. On se nada da ćemo tako poslati sliku mirnog konzervativizma, ali molim vas!, pre ću otići na električnu stolicu nego što ću se pojaviti pred celim svetom obučena kao poslovođa odeljenja u Vol-Martu. Zapravo, ravnam se prema filmu Prohujalo s vihorom: u jednoj sceni Skarlet je primorana na to da prisustvuje rođendanskoj zabavi Mis Melani. Upravo je uhvaćena s Ašlijem iza skladišta za drva i ceo grad bruji o tome. Da je bilo po njenom, ostala bi kod kuće, ali Ret Batler je primorava na odlazak na zabavu, i to u provokativnoj haljini na kojoj samo što ne piše „preljubnica“, ali u kojoj ona tako dobro izgleda da se čovek zapita zašto bi se uopšte ikada spustila tako nisko da potrči za Ašlijem Vilksom.

nabeđenog početnika Engleza i biram pomalo napadno, fantastično skrojeno odelo, koje naglašava moju novu, vitku figuru. Nosim odgovarajući asesoar u vidu mešavine samopouzdanja i oholosti, koji moju publiku srozava na nivo severnjačkih kuferaša pohotnog pogleda i zgroženih uštogljenih tetaka. U trenutku kada uđem u sudnicu postaje jasno da sam ja najsmelija i najlepša žena na svetu. Kad me pozovu na klupu za svedoke, ne odajem ništa osim svog imena i prezimena. Transkript će zabeležiti da ću na sva potonja pitanja odgovarati ili: „Vi mora da se šalite“ ili: „Zbilja ne vidim šta se to Vas tiče.“ Sudija se prema meni ophodi prezrivo, ali modna štampa primećuje da se moj sako nije ni zategnuo ni nabrao kada su mi pozadi vezivali ruke lisicama.

Ne znam na koliku kaznu zatvora se može osuditi neko zbog odbijanja da oda detalje ljubavne afere, ali pretpostavljam da to ne bi moglo biti više od godinu ili dve. Služim kaznu mirno, ali zadržavam ljubaznu distancu prema onima koji bi želeli da se okoriste mojim prijateljstvom. Zaista izgleda ružno od predsednika to što je dozvolio da odem u zatvor, i ljudi će često pokušavati da dirnu u moje, po njima, bolno mesto prepuno skrivenog gneva. Kao i uvek, ne govorim ništa. Time što držim jezik za zubima, postajem anomalija, ikona. Moje ime je sada nova šifra, ali ne za neobavezan seks, već za nekog ko iskazuje preobilnu količinu ponosa, ko je prelep i misteriozan i pomalo opasan.

Po izlasku iz zatvora objavljujem roman pod pseudonimom. Ta knjiga je Lolita, od reči do reči, a ja je mogu napisati, jer, pri uslovima ove fantazije, Vladimir Nabokov nije nikad ni postojao. Zato što je tako veličanstvena, oko moje knjige diže se velika prašina. Reporteri kreću u potragu za autorom; kada otkriju da sam to ja, pomislim: „Pobogu, ljudi, imate li vi pametnija posla?“ Sada sam na glasu i kao dostojanstvena enigma, ali i kao genije, ali ja ne želim da ljudi čitaju Lolitu samo stoga što sam je ja napisala. Njihovo besmisleno traženje skrivenog autobiografskog podteksta unižava moje remek-delo, te odustajem od pisanja, živim od novca koji sam zaradila mudrim ulaganjem u deonice i provodim ostatak života spavajući s profesionalnim igračima američkog fudbala.

Izvornik: Dejvid Sedaris, zbirka priča Me Talk Pretty One Day (Ja lepo priča jedan dan)

Prevela Dragana Miljević Dejvid Sedaris (1956.) autor je bestselera Barrel Fever i Holidays on Ice, kao i nekoliko zbirki eseja: Naked, Me Talk Pretty One Day, Dress Your Family in Corduroy and Denim, i When You Are Engulfed in Flames, koje su sve, kao po pravilu, postajale bestseleri odmah po objavljivanju. Njegove knjige objavljene su u sedam miliona primeraka i prevedene su na dvadeset pet jezika. Redovno objavljuje eseje u časopisima Esquire i The New Yorker, a njegova poslednja zbirka kratkih priča objavljena je 2010. godine, pod nazivom Squirrel Seeks Chipmunk: A Modest Bestiary.

Godine 2001, Dejvid Sedaris postao je treći po redu dobitnik nagrade Thurber Prize for American Humor. Časopis Time proglasio ga je Humoristom godine 2001. Nominovan je za dve nagrade Gremi, u kategorijama Best Spoken Word Album (za Dress Your Family in Corduroy and Denim) i Best Comedy Album (za David Sedaris: Live at Carnegie Hall).

Godine 2008, audio-verzija Sedarisove zbirke eseja When You Are Engulfed in Flames takođe je nominovana za nagradu Gremi u kategoriji Best Spoken Word.

XXI severniBunKeR I 17od 140I pornoBUNKER

S obzirom na to da će oči celog sveta biti uprte u mene, svi svetski modni kreatori žele da me obuku za pojavljivanje pred velikom porotom. Odlučujem se za jednog mladog,

XXI severniBunKeR I 18od 140I pornoBUNKER

počinje da

džejmS lezdan

B

oli

– Fino ste ručali, gospodine Brajer?

– Odlično.

– U Sorlizu?

– Ne, u nekom... kineskom restoranu.

– Zvala vas je supruga.

Okrenuo je kućni broj: javila mu se žena: – Gde si do sad, zaboga?

– Izvini, draga. Odužio mi se ručak...

Baš je čudan taj osećaj, to što joj ponovo laže. I to o sahrani!

– Doći će nam Tom. Svrati do Dalglišiza, molim te, i kupi jednog lososa. Divljeg, šta kažeš? U stvari, bolje da odeš odmah, da ne prodaju sve.

Bio je jul i bilo je vrelo. Koračao je polako i razmišljao o obredu s kog se upravo vratio.

Od tek nekolicine ožalošćenih poznavao je samo advokata, koji ga je pre deset godina i upoznao s Mari i koji ga je prošle nedelje obavestio o njenoj smrti.

Ta ga je vest zaprepastila: nije ni znao da je bila bolesna, ali, opet, nije je čitavih sedam godina ni video. Plakao je neobuzdano tokom cele službe.

Prodavac u Dalglišizu izvukao iz sloja algi i leda ribu dužine sopstvene ruke.

– Odgovara?

– Dobra je. Da li biste mogli...

– Da je rasporim i očistim, gospodine?

– Da, molim vas. Čovek je kratkim nožem razrezao stomak stvorenja i istresao orošena, sivkasta creva u kantu. Oplaknuo je pegavu mrežu krljušti i crveno meso unutra, potom zavio ribu u papir i ubacio je u kesu. Riba je bila petnaestak centimetara predugačka da stane u frižider u kancelariji.

– E sranje.

Sišao je u magacin. Posvuda su ležale lepljive mišolovke s mrtvim miševima i bubama, ali tu je ipak bilo svežije nego na spratu. S nelagodom je stavio ribu u fioku starog metalnog ormarića za dokumenta.

Ostatak popodneva proveo je radeći na novom spisku stanova za izdavanje. Kad je završio, pekle su ga oči. Bilo je već kasno i morao je da juri do stanice metroa. Oznojen i zadihan, uleteo je u stanicu Čering Kros taman na vreme da uhvati voz u šest i četrdeset.

XXI severniBunKeR I 19od 140I pornoBUNKER U vozu, prepunom ljudi koji su pošli na vikend van grada, opet se setio Mari. Ponekad bi mu pevala neku luckastu pesmu, usta prislonjenih uz njegovo uho, kao da mu šapuće tajnu. Prisetio se čudne osamljenosti koja je odlikovala njen život u Londonu; njene još čudnije ravnodušnosti prema toj osamljenosti. Nisu imali para da stalno iznajmljuju sobu u hotelu, pa bi se stoga pretvarali da je ona klijent kog zanima jedna od nekretnina koju zastupa njegova firma. Svaki dom u koji bi ušli predstavljao je poseban svet. Vođenje ljubavi u „raskošno uređenoj viktorijanskoj kućici“ili „ušuškanom stanu s bašticom“ predstavljalo je putovanje u niz mogućih života, od kojih je svaki sa sobom nosio određeno nehajno uživanje: jednog popodneva bili bi otmeni bogataši, sledećeg dvoje razuzdanih studenata... Čitave tri godine bio je najsrećniji i čovek s najviše sreće na svetu. Mari ga nikad nije prisiljavala da napusti porodicu i to je takođe smatrao velikom srećom.

A zatim je ona, iznenada, okončala njihovu vezu. „Zaljubljena sam u tebe“, rekla mu je tada otvoreno, „i to počinje da me boli.“ Ispred stanice ga je čekala supruga.

– Gde ti je losos? – upitala ga je.

Iznenada ga je obuzeo užas.

– Ovaj... Zaboravio sam ga.

Ona se naglo okrenula, pa potom opet na tren pogledala u njega.

– Koja si ti budala – rekla mu je. – Koja si ti neviđena budala.

Prevela s engleskog: Bojana Gajski

Džejms Lezdan je rođen 1958. u Londonu, a trenutno živi u SAD. Do sad je objavio dva romana, četiri zbirke poezije i četiri zbirke pripovedaka. Na osnovu njegove pripovetke The Siege, Bernardo Bertoluči je snimio film pod nazivom Besieged. Najnovije delo mu je memoar Give Me Everything You Have: On Being Stalked (2013.).

XXI severniBunKeR I 20od 140I pornoBUNKER

porno kritičar džonatan letem

Kromer nikada nije umeo da hedonizam drži pod kontrolom, ali je tih dana hedonizam potpuno preuzeo kontrolu nad njim, pokretao ga kao što perforirani cilindar pokreće mehanički klavir. Sve što je znao naučio je uglavnom iz knjiga – Anais Nin, Vilijam S. Barouz, Izveštaj Hajt1, naslovi koje je kao tinejdžer poskidao s polica svojih roditelja. Ipak, u krugu prijatelja u kom se trenutno kretao, tu, na Menhetnu, među ljudima koji su mahom bili postdiplomci i profesionalni lektori, Kromer je igrao ulogu satira. Što je više ponavljao da je u pitanju bila samo jedna cigareta poprskana heroinom koja mu se slučajno našla u ruci, ili da njegova takozvana trojka zapravo nije obuhvatila ništa ozbiljnije od žestokog petinga i bliskog susreta sa sindromom apneje, to su oni više u Kromera gledali kao u svog sveca zaštitnika degeneracije.

Kromer je svoju reputaciju stekao u vreme kada ga je jedna bivša koleginica s fakulteta neumorno vukla po žurkama: naslednica po imenu Greta, crna kao gavran i uvek s teškim kesama ispod očiju. Iako su te žurke bez razlike bile razočaravajuće, Greta ni s jedne nije odlazila pre fajronta. Kada bi došlo dotle da domaćin mora da se spusti toliko nisko da gasi svetla i nagoveštava da sofa nije na raspolaganju, Greta bi povela Kromera na poslednju turu, vrlo često po kiši. Kromer je radio noću, tako da mu kasni sati nisu smetali, niti je imao šta drugo da radi. Gretino nasledstvo, velika svota novca koja joj je ostavljena i koju nije smela da pipne dok ne napuni tridesetu, dovodilo ju je do ludila i budilo u njoj rešenost da umre od razvrata pre nego što postane bogata. „Jebi ga, imala sam do sada tri vrste trojki“, rekla je jednom prilikom Kromeru, drhtavih usana i pogleda prikovanog za neku snenu daljinu, tako da je izgledala kao da je na ivici da brizne u plač ili prasne u smeh, ali je sve to zapravo značilo samo to da nije spavala već dva ili tri dana. „S dva momka, s dve devojke i s parom. Jedina vrsta u kojoj nikada neću moći da učestvujem jeste vrsta koju bih jedino volela – tri muškarca.“ Greta je, na taj njen nepovezani način, bila ono pravo. Problem je predstavljao svet koji nije bio spreman na saradnju, dok se pod Klintonom grbavio prihvatajući nekakvu novonametnutu pristojnost. Svi ostali Gretini poznanici muzli su svoja nasledstva još od predškolskog. U tome je i bio problem – oni su prema svom novcu bili odgovorni, dok je Greta sa svojim vodila rat. Njena jedina privilegija bilo je to što je mogla da koristi tog očevog „čoveka“, emisara za sve i dostavljača koji bi se uvek javio na telefon i, začudo, doneo sveže i tople hamburgere iz bistroa Korner u svaki ofucani bar u centru, najčešće neki od onih u

1 The Hite Report, studije o muškoj i ženskoj seksualnosti autorke Šir Hajt, objavljivane osamdesetih i devedesetih godina XX veka. – Prim. prev.

slučajno zatekli. Greta se dešavalo da mora da pozajmi pedeset centi za telefon. Nakon što je naučio foru, Kromer je podsticao Gretu da češće koristi ovakve usluge, budući da bi ga to obično rešilo bede te konkretne večeri, i donelo san koji je Greti toliko bio potreban, a ona mu se opirala. Kromer je pretpostavljao da je ovaj raznosač ili popravljač zapravo bio batler, ali kada ga je jednom u šali nazvao Dživs,2 imao je utisak da ga Greta nije razumela.

Kromer nikada nije savladao strah da prihvati čak ni pušenje od Gretinih mnogobrojnih poznanika, pohotnih transeksualaca. Niko od njih nije mogao ni da nasluti kakvu su auru prenosili na Kromera. Ceo proces bio je misteriozan. Knjiški moljac, obični službenik, Kromer je, ne uspevajući čak ni da puno popije, sedeo među mladim crncima u grudnjacima ispunjenim sunđerima koji će narednog dana kasniti u kozmetičarsku školu ili, u nekim slučajevima, na predavanja uvoda u sociologiju ili psihologije u koledžu Kvins. Njihov naročiti jezik – „on/a“, „kandidat“ – činio je i njih nekom vrstom štrebera, Kromer je to shvatao. Ipak, narednog dana, dok bi kasno popodne doručkovao sa svojom zapitanom hordom doktoranata i lektora, Kromer je igrao ulogu Raspućina ili Gurđijeva,3 od njega se očekivalo da predvodi prljava zavođenja ili čak otmice. Možda je sve bilo stvar čiste frenologije – naznaka nečeg žućkastog i zlokobnog u liniji Kromerove vilice i njegovim očnim dupljama.

Rene i Luna, studentkinje istorije u Diplomskom centru – Prelepa Rene i Nevidljiva Luna, kako ih je Kromer zvao – držale su se drugarskog sistema, nikada ne dozvoljavajući da ih uhvate nasamo s njim. Kromer je ovu činjenicu saznao od njihove koleginice Sare, koja jeste bila voljna da se sastane s Kromerom bez pratnje na trgu Junion, doduše po dnevnom svetlu.

To popodne bilo je vedro, golubovi su pročešljavali blato koje je ispekla zima, šal je skrivao Sarine usne. Kromer je već počeo da sumnja da ga Sara možda i sama želi, ali ona tada pomenu Reneinu i Luninu politiku.

– Ne bi trebalo da me se plaše.

– Ne plaše se. Zbunjene su i zgađene. Žele da sebi obezbede mogućnost da porede beleške.

Beleške? Kromer je bio spona između dva sveta, trenutni blesak svetla. Mogao je da im ponudi samo sopstvene beleške, svet ne. Ovu situaciju nije mogao pretvoriti u razumljivu.

Isto tako, Kromer nije mogao priznati da je Rene, ona kojoj je preostalo još samo da završi disertaciju na temu savremenih zapadnjačkih prezentacija Bokserskog ustanka,4 bila ta koju je voleo. Rene Liu, koja je nosila rolke i ličila na hrta, s nosom poput svetionika melanholije, ona koja se mrštila i sumnjičavo smejala na sve što bi Kromer rekao makar i poluiskreno, ona čija je starija sestra studirala s Kromerom i Gretom, i čije je sićušne roditelje Kineze Kromer jednom prilikom video, kada je došao u njen studentski dom da pokupi Reneinu sestru i njene stvari.

Kromer nije imao pojma da li Rene to zna, kao ni to da li joj je sestra pričala grozne priče o njegovim studentskim danima. Ali, nije mogao Saru ispitivati o toj temi, iz straha da bi mogla biti povređena što je zanemaruje zbog Rene. Ono čemu je Kromer želeo da naudi bila je ta slika o njemu kao ambasadoru razvrata. Nije rekao ništa. Pobegli su iz zaleđenog parka u jedan kafić, gde je Kromer predložio toplu čokoladu, dodajući time, kako se nadao, mrvicu benignosti.

Da li su u pitanju bili Greta i njeni kandidati za operaciju promene pola, ili dubina Kromerovih očnih duplji? Kromer je znao da je udela imao i njegov posao, to gde je službo-

2 Dživs, junak iz britanske komične TV serije Jeeves and Wooster, o bogatašu Vusteru i njegovom neverovatno dobro obaveštenom i sposobnom potrčku Dživsu, nastale po motivima serije kratkih priča P. G. Vudhausa. – Prim. prev.

3 Georgij Ivanovič Gurđijev (1866-1949), vrlo uticajan ruski duhovni učitelj iz sredine XX veka. Poznato je njegovo učenje da većina ljudi živi svoje živote u stanju hipnotičkog „budnog sna“, ali da je moguće uzdići se u više stanje svesti i dostići pun ljudski potencijal. – Prim. prev.

4 Bokserski ustanak počeo je 13.juna 1900. godine u Kini. Bila je to pobuna seljaka i gradske sirotinje protiv stranog kapitala i domaćih feudalaca. – Prim. prev.

XXI severniBunKeR I 21od 140I pornoBUNKER

koje izlaze transeksualci koji se još nisu podvrgli operaciji, u kom bi se Greta i Kromer tada

XXI severniBunKeR I 22od 140I pornoBUNKER

vao. Prodavnica se zvala Seks mašine. Tamo je Kromer prodavao zdepaste purpurne faluse, bočice najsavremenijeg lubrikanta, srebrne loptice i perlice za umetanje, delfine od lateksa s oscilirajućim kljunovima. Vlasnik radnje bio je jedan genije s Druge avenije, prevejani znalac ulične trgovine nalik na ježa. Bio je vlasnik svih lokala u čitavom jednom bloku, a njegova specijalnost krila se u sposobnosti da preduhitri najnovije poslovne trendove sopstvenim lažno-tradicionalnim kafeima, video-klubovima i, konačno, erotskim butikom.

Enterijer i roba Seks mašina bili su verna kopija čuvene radnje iz San Franciska, koju je otvorila seksualno pozitivna lezbejska grupa. Na mesto takvog nekog kolektiva, vlasnik je postavio Kromera, premeštenog iz jednog autlet video-kluba, da bude i menadžer i noćni radnik. U ovom slučaju, važna je bila noćna smena. Prodavac-čarobnjak, Kromer je uključivao i demonstrirao brzine na čitavom nizu spravica s takvom neposrednošću da je svaki stid nestajao. U tim trenucima, razmišljao je o sebi kao o konceptualnoj lezbejki, bio je to termin koji je sam izmislio i nikada ga naglas nije izgovorio, niti produžio u pravcu neke iole smislene definicije. Kromer je bio poprilično siguran da nikada nije doživeo erekciju unutar zidova prodavnice. Četiri stvari. Ljudi koji žele promenu pola, očne duplje, Seks mašine i stanje u kom se nalazio Kromerov stan. Malo je ljudi bilo u tom stanu, ali se o situaciji očigledno naširoko čulo. Kromerov gazda, čovek koji je u svoj video-klub postavio police s „preporukama osoblja“ s opširnim opisima, insistirao je da Seks mašine prave svoju verziju biltena koji je izdavao kolektiv iz San Franciska kao zaštitni znak te radnje, otvorene i prijateljske. U biltenu, porno filmovi su precizno kategorisani, prema naklonostima i interesovanjima, i ocenjivani po osnovu nekoliko kriterijuma: prema broju ključnih scena, postojanju radnje ili njenom poželjnom odsustvu, po raznolikosti tipova aktera, i tako dalje. Činilo se da je to način da se pornografija proda smorenim bračnim parovima, tržištu koje je Kromerov poslodavac nazivao „Mobi Dik“.

Kromer, opisan u jednom razgovoru kao pisac početnik, delegiran je da bude urednik biltena Seks mašina, kao i jedini član redakcije i recenzent novog materijala. Njegov stan bio je lavirint od gomila naslaganog porno materijala. Od količine bi vam se zavrtelo u glavi.

Raštrkane gomile stapale su se u tapet, bezvezni fontovi preko delova slika ružičastih, smeđih i žutih delova tela; iako se posao sastojao uglavnom od inventarisanja karakteristika, razvrstavanja mlazeva i kaiševa u tabele, Kromer nije uspevao dovoljno brzo da pregleda trake. Njemu nevidljive, kao što su nekome police kućne biblioteke, ove gomile znale su da ostave snažan utisak na posetioce. Ovu je činjenicu Kromer morao imati na umu, ali nije.

To je trebalo biti njavažnije, posebno one večeri u martu kad se činilo da idu kao jaganjci na klanje, otprilike mesec dana nakon njegove šetnje sa Sarom, kada je Kromer nekim čudom izvukao Rene i Lunu s jedne dosadne proslave, koja se održavala u pabu samo nekoliko blokova udaljenom od njegovog stana (neki gubitnik položio je usmene ispite, iz drugog pokušaja). Kromer je poveo i Gretu, i zapravo je ona bila ta kojoj je trik pošao za rukom, budući da je navaljivala na Kromera da je povede u svoj stan, gde je znala da ima svežu kesicu dobre trave. „Hoćete da se odvalite?“ Greta je, uguravši se pored Kromera, bez ustezanja postavila ovo pitanje Rene i Luni, koje je tek upoznala. Gretina haljina, maskara i maniri u ovom društvu činili su da izgleda kao žena odevena kao šišmiš ili mačka na zabavi na kojoj niko drugi ne nosi kostim. Bila je instinktivan korupcionaš i zavodnik, kriva za sve što je ikada imputirano Kromeru. Ipak, on sam nikada ne bi izveo to izvlačenje. Šetnja nije mogla biti bolja, Luna je upala na mesto pored Grete, a Rene zaostajala za njima s Kromerom, vazduh oko njih bio je gotovo kao balzam. Kromer je kao biberom zasipao Rene provokativnim pitanjima, pa se čak usudio i da odglumi iznenađenje kad je saznao da ima sestru.

– Sigurno smo zajedno išli u školu. Kad bih pokušao, setio bih je se.

– Zamisli mene, samo zgodniju. Bila je manekenka. Sada je modni agent.

– Stvarno?

– Kao prvi bacači u bejzbolu, kako sam čuo. – Napravio je pokret kao da baca nisku loptu.

– Krajnje ponižavajući posao.

– Siguran sam da je tako – rekao je, ignorišući tu ružnu reč, propustivši da u tom momentu brine o sopstvenoj asocijaciji na ponižavajući posao svlačenja odeće pod jarom reflektora umesto navlačenja slojevitih kombinacija. – I ti bi mogla biti manekenka.

Ovo je izazvalo njen namršteni smeh.

– Pogledaj ovaj profil. Ja sam prase, ja sam pas.

Podigao je ruku, napravivši slovo L od palca i kažiprsta, imitirajući oblik njenog kraljevskog ili obešenog nosa, što je bilo nešto što je često radio kad je bio sam, zamišljajući kako mu šaka staje u tu dužinu. „Ja bih ga izlio u zlatu.“ Ta rečenica došla je odnekud, sigurno, ali nikada nije uvežbavana. Prepala je ne samo Kromera nego i Rene, i to dovoljno da ga poštedi smeha.

– Ne mogu ti reći koliko dugo žudim da pronađem način da te razdvojim od Lune – rekao joj je. – Ovo kratko parče pločnika je sve o čemu sam ikad maštao.

Rene je gledala u svoja stopala, i u Lunina i Gretina stopala, ispred njih.

– Uvek postoji telefon.

– Čuo sam da ste vas dve dvojnice – ili su me pogrešno informisali? – Nadao se da šala nije isuviše retro za nju. Zglavci na rukama im se očešaše jedni o druge. Nije bilo baš preplitanja prstiju. Niko nije rekao jao.

Ali je šetnja, taj kratki lakat od Hjustonove i ulice Ladlou, bila završena. Planirani randevu s njegovom kesicom trave komandovao je da napuste slatku noć, i zamene je lupanjem i šištanjem radijatora u njegovoj zgradi bez lifta. Domar još uvek nije bio prilagodio grejanje sezoni, pa je Kromer ravnotežu vrelim cevima pronalazio u širom otvorenim prozorima. Vazduh, toliko baršunast na nivou pločnika, biće kao led kad jurne kroz njegove prozore na četvrtom spratu. Izviniće se što ih je namamio u saunu kroz koju u naletima briše ledeni vetar, ništa više.

Je li Rene bacila pogled na trake na jednostavnim policama, i trake naslagane u nejednake gomile na podnim daskama iza polica, i trake na polici iznad čiviluka u ormanu u koji je Kromer ostavio sve njihove kapute? Moguće je. Kromer je uhvatio poglede koje je Nevidljiva Luna bacala ka njima. Ipak, Reneina zatvorenost je bila ono što je Kromer trebalo da prepozna kao znak. Ućutala se, njeni udovi predali su se njihovim pokušajima da je zabave.

Da su samo blokovi ulice Ladlou bili milju dugi! Greta je sedela prekrštenih nogu na Kromerovom kauču i motala džointe vešto i brzo, poput mađioničara na sceni, toliko izvežbana da je mogla i da ne gleda u trik, da pusti da joj se pogled sretne s pogledima gledalaca.

– Je li ovo sve tvoje? – rekla je Luna. – Nikada nisam videla ništa slično.

Kromer je s olakšanjem iskoristio priliku. Da bi proglasio trake nevažnim morale su prvo biti spomenute.

– I meni samom je to prilično neverovatno – rekao je. – Moja porno-palata ima mnoga vrata.

– Šta to treba da znači? – rekla je Luna.

Kromer prekide zezanje, opredeljujući se za efikasnost. Opisao je formalnu prirodu recenzija, i kako je postao dovoljno vešt da napiše prikaz posle napornog probijanja kroz petnaest ili dvadeset minuta igranog programa, kao i logističku smetnju koju predstavlja nagomilavanje omota od VHS kaseta.

– Nikad ne biste pomislile da bi im moglo biti potrebno toliko toga, dok ih ne vidite u radnji, onako željne novih izdanja. Kao da je velika sramota ako gledaju isti film dva puta. – Zamenica „njih“ bila je ono što je želeo da prenese, verbalni karantin za nikad viđena ponašanja koji razdvaja mušteriju od prodavca.

XXI severniBunKeR I 23od 140I pornoBUNKER

– Nije od onih poznatih. Katalozi za zimsku opremu, pod jarom reflektora. Rekla mi je da možeš smršati i pet kila na jednom snimanju, znoj samo lije.

XXI severniBunKeR I 24od 140I pornoBUNKER

Na nekoliko minuta, tema je bila pokopana. Džoint je kružio po sobi. Kromer je bio zadovoljan što vidi da bi svaki put kad svrati pod Renein elegantni nos ona vukla duboko, zatvorenih očiju. Nije mogao predvideti da će to biti fitilj na štapu dinamita, iskra koja prašteći probija sebi put do Reneinih usana. Kao ni to da će devojka da eksplodira kao Sima Strahota. Kromer je upravo spuštao iglu na longplejku Kauboj džankiza kad je Rene kriknula: – Osećam se kao da sedim u kopiji Gernike!

– Molim? – rekao je Kromer.

– Ne mogu nigde da spustim pogled – reče Rene. – Ovde je kao u mesari – telesine na sve strane.

Gretine oči se raširiše, što ih je sada dovelo na pola koplja.

– Pre će biti Frensis Bejkon – promrmljala je. Greta je na koledžu odabrala smer istorije umetnosti. – Stvarno, ako začkiljiš, izgleda kao da smo u nekoj Bošovoj slici.

– Vrt uživanja5 – reče Kromer. Činila mu se ta fraza dovoljno umirujućom, zvučala je kao da izgovara reči „Kraljevina pomirenja“6 ili „Sve što poleti susrešće se,“7 ili kao narkotični ton ploče koja je trenutno prela: Heavenly wine and roses seem to whisper to me when you smile...

– Moj profesor rodnih studija napisao je knjigu o životnim istorijama seksualnih radnika – rekla je Rene. – Ali bi trebalo hiljadu godina da se napiše izveštaj o ovoj Aladinovoj pećini raščerečenih tela. – Izraz Reneinog lica bio je konfuzan, kao i njene reči.

– Kad bi ovi zidovi mogli da govore, jaukali bi – rekla je Greta.

– Ja mislim da bi možda vrištali na mene – reče Rene.

– Nije sve ... isto kao sve drugo. – Kromer shvati da njegov generalizovani protest protiv izjednačavanja neće promeniti ničije mišljenje. Zapravo, na jednoj od polica s knjigama u Seks mašinama bila je izložena i knjiga Reneinog profesora, ali Kromer nije osećao obavezu da to spomene.

Rene se naglo uspravi, prestrašivši Kromera, koji pomisli da počinje policijska racija, ili da je nečiju bluzu zahvatio plamen od zalutalog usijanog grumena uglja. Umesto svega toga, ona se ustremi na kulu porno materijala, i vrati se s tri video trake. Njih je bacila Kromeru u krilo, kao zatrovane krompire.

– Reci nam u čemu je tolika razlika.

Odakle je uopšte trebalo da počne? Kromer baci pogled na sadržaje traka, bespomoćan.

Zapravo, Renein izbor je bio dobar, za jedan tako nasumičan pokušaj. Dva od ova tri filma imala su nešto iskupljujućih imaginativnih elemenata. Podigao je onaj na vrhu, Goli nesporazum.

– Ovi – mislim, Gola avantura i svi njegovi nastavci – zapravo su snimljeni isključivo zarad pospešivanja karijere Džoslin Džiters. Pitoreskne strukture, ali ne bez šarma. Mislim, ljudima se dopadaju. U filmu imate i dobar fokus na žensku autonomiju. – Kromer se spetlja zbog sličnosti te reči s rečju anatomija.

– Autonomiju čega? – upitala je Rene.

– Autonomiju... zadovoljstva, valjda. – Imao je utisak da ga sopstvena bujica reči nosi u nepovrat. – A ovo – ćušnuvši prvu traku ustranu, podigao je sledeću – Analni rekvijem 4: Priča guzate sobarice – koja mu je ležala u krilu. Oklevao je da upotrebi termine poput jeftino i za najnižu fioku i na kraju se odlučio za smeće.

– To je tvoj ceo prikaz, o moćni kritičaru? – rekla je Nevidljiva Luna. Niko mu na ovo nije bacio pojas za spasavanje.

5 Vrt uživanja, jedna od čuvenih slika holandskog renesansnog slikara Hijeronimusa Boša, danas izložena u muziju Prado u Madridu. – Prim. prev.

6 The Peaceable Kingdom: An American saga, istorijski roman iz 1972. godine, autora Jana de Hartoga. – Prim. prev.

7 Everything that Rises must Converge, zbirka priča američke spisateljice Fleneri O’Konor, objavljena posthumno 1965. – Prim. prev.

nazivom Socijalni hormoni, Kromer je pogledao do kraja. – Braća Svord poznati su po svojoj posvećenosti ideji da uspostave karakterne likove i narativnu kauzalnost, i produkcionim vrednostima uopšte – njihove radove možete gledati manje-više kao igrane filmove, mada ne odlične filmove. – Čuo je citate iz sopstvenog teksta objavljenog u biltenu. – Naravno, kvalitet glume ne dostiže naročito visok nivo. – Tada mu je sinulo, prekasno, da pokušava da dokaže da on nije čovek s Meseca tako što u detalje opisuje mesečevu topologiju, katalogizira njegove rupe.

– Hajde da ga pogledamo! – reče Greta.

– Ili da ga ne pogledamo – reče Rene. Izgledala je kao da joj je zlo. Svi su nevoljno pogledali ka Kromerovom velikom, crnom televizoru, povezanom s video-rikorderom koji je stajao na polici na izvlačenje. – Da li se to meni čini – nastavila je Rene – ili se zidovi približavaju?

Moć sugestije bila je nesaglediva. Iako je željno čekao temu po kojoj bi se mogao složiti s Rene, Kromer je bio dovoljno pametan da zna da ne treba da kaže da je i on to primetio.

– Stvarno bih morao da nešto od svega ovoga izbacim.

– Mogao bi da zazidaš prozore – mudrovala je Luna. – Liči na gotičku noćnu moru, kako se ono zvaše, Zatvorenik iz ulice Morgue?8 – Od Edgara Alana Porna! – kriknu Greta.

Rene tada po drugi put skoči sa svoje stolice, ovog puta praveći zaokret ka centru sobe, koji se sve više smanjivao, izbegavajući obrise polica. Glava joj je pala prva, a zatim se savila u struku, nastojeći da stigne do Kromerovog kupatila pre naleta povraćanja. Gotovo da je uspela. Slika koju je ranije opisala – svinja, pas – sada se pokazala u punom svetlu, iako je Kromer osećao isključivo saosećanje. Odgurnula ga je, ali tek pošto je uspeo da doživi kratku, prelepu senzaciju njene dugačke, člankovite kičme pod prstima, i oteturala se do kupatila da završi s napinjanjem. Na ljudskoj rezultatskoj lestvici, Kromerova literarna specijalnost bila je, kako se sada činilo, nešto gore i od totalnog bankrota. Bila je sasvim sigurno toksična, sposobna da prelepe žene natera na povraćanje. S olakšanjem je mislio kako će sada, na kolenima, Rene barem biti pošteđena gledanja u VHS kasete naslagane na porcelanski vodokotlić.

Kromer se bacio na podne daske s gužvicom od papirnih ubrusa i citrusnog razređivača, želeći da je, osim toga, poštedi i stida koji bi osetila pri pogledu na sopstveno smrdljivo umetničko delo. Osvrnuo se ka Luni i Greti, koje su sedele jedna do druge na kauču, zabavljajući se procenjivanjem njegovih napora, dok su Gretini kratki psti vrludali po Luninoj butini dugačkoj poput strelčevog luka. Iza njega, začu se tresak ulaznih vrata.

Trajna je misterija koliko ti se čini da znaš pre no što išta saznaš. Ili je možda trajna misterija koliko glup možeš biti, a opet se toliko uporno držati za dokaze da je tvoja glupost znala stvari koje ti nisi. Kromer, tek kao primer, nazvao ju je Nevidljiva Luna, ne shvatajući da je on, Kromer, zapravo bio nevidljiv za Lunu. Ona je, sada je to uvideo, bila požudna, neodlučna lezbejka, zaljubljena u svoju najbolju prijateljicu.

Kromer je razvio teoriju Konceptualnog lezbejstva, ali nije imao gejdar. Uporno je držao Lunu negde na periferiji, večito van fokusa, braneći se od činjenice koliko je malo on sam važan, ali i iz straha da će prozreti njegovu malu ulogu: Kromer ju je uzbuđivao ali i plašio, mogao je tako da Rene drži u stanju lascivne podložnosti uticajima, a opet zgađene nad muškim udvaračem. Jer su Kromer i Luna lovili isti plen, onu koja je povratila i pobegla.

Kromerova besmislena reputacija još jednom je njegove krhke nade zdrobila u prah. Što se Luninih nada tiče, ko zna? Kromer je svoju ulogu preigrao, ili je barem to njegov stan uradio.

8

Pogrešan naziv pripovetke Edgara Alana Poa, pripovetka se zove “Ubistvo u ulici Morgue”. – Prim. prev.

XXI severniBunKeR I 25od 140I pornoBUNKER

– O, sabrao sam nekoliko činova, što je zapravo sve sa čim ovde imate posla. – Prevrnuo je traku i sklonio je. – Ovaj, s druge strane, zapravo je poprilično interesantan. – Film, pod

XXI severniBunKeR I 26od 140I pornoBUNKER

Vrlo je verovatno da nijedno od njih nije imalo šanse kod Rene. Od tog se materijala prave nagrade za najgore. Grudi Nevidljive Lune, sada potpuno vidljive na svetlu ulične svetiljke koje se ulivalo kroz prozore Kromerove spavaće sobe, bile su divne na dodir. Kromer je ostao sam s njima dok se Luna posvetila radu na Greti, tamo niže. Vazduh je bio mešavina znoja i dima i povraćke, tačno vreme niko nije znao. Igla je lupkala o etiketu na ploči, ponovo stigavši do kraja žljeba. Sve je bilo dobro, bilo je u redu, bilo je okej, iako je Kromer preskočio večeru, i osećao je glad. Satima je ustajao s futona da promeni ploču, svestan da je on tu nevažan faktor, svaki put nesiguran hoće li po povratku biti primljen natrag. Ali izgledi egzotičnog događaja koji se pamti zauvek, primamljivi zov sofisticiranosti koju nikada nećeš sasvim istrljati s kože, držali su Kromerovo maleno mesto otvorenim, sve dok ne načini grešku i svuče pantalone. Sada se osećao isuviše lenjim da bi menjao ploču.

Još jednom, Kromer je bio provodnik, vlasnik prostora. Mogao je isto tako biti i za pultom u Seks mašinama, njegov život postao je mesto na koje ljudi dolaze da testiraju svoju spremnost na ono za šta su strahovali da su njihove zabranjene žudnje. Je li to ostavljalo dovoljno prostora za Kromerove sopstvene žudnje, ostalo je nejasno. U međuvremenu, Kromer je bio ona vrsta dobrice koji će dati sve od sebe da se postara da Luna nikada ne sazna kakvoj trojci Greta istinski želi da se preda. Niko nikada ne bi mogao razumeti majušne osetljivosti koje su vodile tome da Kromer ispadne u neku ruku ljigavac.

Kada je Luna bila zadovoljena, iscrpljena do horizonta svojih mogućnosti, pokupila je svoj donji veš i obukla se s nekakvim strahom u očima, a onda pošla Reneinim putem i pobegla iz stana, ostavljajući Kromera i Gretu same na futonu. Bila je to ona vrsta maglovitog završetka kakvima su se toliko puta predavali, iako nikada ranije bez odeće, Gretine sve, i dela Kromerove. Greta, neprijateljica sna, smotala je još jedan džoint. Kromer je stavio još jednu ploču, vratio se u krevet. Greta mu je raskopčala farmerke.

– U redu je – rekao je Kromer. Možda je to bilo ono što su on i Greta imali zajedničko. Za razliku od uzornih građana slabog pamćenja, poput Lune, Greta je bila još jedan ljigavacdobrica kog je bilo briga što Kromer nije dobio priliku da sebi da oduška.

– Ne – reče Greta, obarajući njegovu teoriju. – Želim kurac u sebi sada.

Ne konkretno Kromerov; to je bila samo Gretina karakteristična iskrenost. Kromer oseti da se našao u poziciji za cenjkanje, prvi put.

– Hoću Barni gringras. Celu porciju dimljene ribe, s gomilom zemički. Samura i kečigu, i seckanu džigericu pride. Zovi tatinog tipa.

– Ne rade – sada je gluvo doba noći.

– Otvoriće za sat ili dva. – Uhvatio ju je za ruku. – Prvo zovi tipa, dogovori sve. Kafa i sok od narandže, sve po redu.

Greta uzdahnu, a potom uze Kromerov telefon i uradi kako je tražio. Zatim mu je skinula gaće. Kromer pomisli: Sad sam na svoj spisak glamuroznih zločina dodao i prostituciju. Jebao sam se za kečigu. Ali ne, to bi značilo da igra igru po njihovim pravilima. Kromer je znao bolje nego ikad svoju tešku, svetu istinu, istinu koju niko, možda čak ni Greta, nije uviđao: on ni za šta nije bio kriv.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Džonatan Alen Letem (1964.) pisac je romana, eseja i kratkih priča. Njegov prvi roman Pištolj, povremeno s muzikom, žanrovsko delo u kom se mešaju elementi naučne fantastike i detektivske fikcije, objavljen je 1994. Nakon ovog, objavio je još tri naučno-fantastična romana. Godine 1999. objavio je roman Sva siročad Bruklina (Samizdat B92, 2007.), za koji je dobio nagradu National Book Critics Circle. Godine 2003. godine objavio je roman Tvrđava samoće (Booka, 2012.). Dobitnik je stipendije Makartur za 2005. godinu.

nci

Dani i noći sadašnjeg Londona – po rečima onih koji ga vole, mrze, u njemu žive, koji su ga napustili ili za njim žude

Krejg tejlor

GOSPODARICA APSOLUTNA Domino dama Na dasci prozora njene kancelarije, smeštene blizu stanice Voksol, stoji nova, neotpakovana električna četkica za zube. Leci pobodeni po obližnjoj tabli reklamiraju njena nastupe u klubu posebnim sloganom za svaki mesec: „Potera za Ružičastim oktobrom“; „Nadraženi pupoljci maja“. Nosi čizme, farmerke, crnu majicu i crvene veštačke nokte, a dok srkuće čaj, na beloj šolji joj ostaju sitni polumeseci od crvenog ruža.

Nisam bila srećna. Shvatila sam: imam veliku kuću, siguran posao, imam dečka i dve mačke – i ako je to to, onda mogu smesta da se ubijem. Znala sam da se u meni krije i druga strana, ona koju sam zanemarila, koju, bolje rečeno, nisam hranila. Od malih nogu sam proučavala ljude. Moj prvi učitelj glume ponekad je od mene tražio da sedim na klupi u parku i posmatram ljude, što sam i volela da radim, jer na taj način opažaš kako hodaju, a to me je odlično pripremilo za ono što sada radim, za ovu profesiju domino dame – kad ti dođu mušterije, moraš prilično brzo da ih proceniš. Moraš da slušaš šta govore i čitaš između redova, a moraš takođe – kad su vezani, kad se nalaze u vreći i usta su im začepljena – moraš da posmatraš kako im oči igraju i presudiš da li su u ekstazi ili zapravo žele da ih oslobodiš.

Svi imaju pokornu i dominantnu stranu. Jednom je trebalo s nekim da se sastanem i odradim javno ponižavanje. Imala sam i broj telefona tog tipa i sve po redu. Pojavila sam se na metro stanici Bond Strit gde smo se dogovorili da se nađemo pa da posle odemo da ga malo javno ponižavam tu oko Selfridžiza. Trebalo je da kleči dok ja kupujem, što je uvek prilično zabavno. I tako ja čekam na stanici. Zovem ga, a on se ne javlja. Kroz glavu mi prolazi kako se uopšte neće ni pojaviti. Super. Sreća pa sam došla. A on se uplašio. Onda se pojavi neki lik i kaže: – Baš mi je žao, nadam se da nisi dugo čekala.

Na to mu ja kažem: – Jesam. Sad da klekneš i da mi poljubiš čizme.

I tako ti se on spusti na kolena i poljubi mi čizme pa me, kad se ponovo digao, pita: – Dobro, gde ćemo sad?

1

Stanica Voksol nalazi se u istoimenom delu Londona poznatom, između ostalog, po velikom broju gej klubova. – Prim. prev.

XXI severniBunKeR I 27od 140I pornoBUNKER

o

lond

XXI severniBunKeR I 28od 140I pornoBUNKER

Ja mu kažem: – Kao što i sam znaš, prvo ćemo u kupovinu, pa ću ja da popijem čaj, a tebe ću da pošaljem da obaviš par poslića.

– A kad ćemo kod tebe?

– Znaš da toga danas neće biti. – Onda mi je nešto sinulo... I kažem ja njemu: – Koliki si mi depozit uplatio?

– Pedeset funti – na to će on.

– Ti nisi osoba s kojom je trebalo da se nađem – kažem.

– Nisam – kaže on.

Ali ipak mi je prišao, obratio mi se, kleknuo kad sam mu naredila i poljubio mi čizme, tamo nasred stanice Bond Strit. A čak nije ni znao šta je zapravo domino dama.

London je jedan od najnastranijih gradova na svetu. Ne znam zašto. Ima najviše fetiš klubova, najviše gospodarica, najveće fetiš klubove. Razlika između zemalja je neverovatna.

Nemci mnogo vole gumu. Rano stižu i rano odlaze. Znam da to zvuči kao strašno uopštavanje, ali zaista je tako i jako je smešno. Holanđani – organizujem i neke nastupe u Amsterdamu – oni su uglavnom ogromni i mišićavi i samo se pojave i svi se svuku i pojebu i odu kući. Francuzi su svi nepristojni. Uopšte nemaju poštovanja. Samo ti priđu i zgrabe te.

Maitresse! Sklanjaj te ruke s mene. Svi odreda misle da su Žerar Depardje. E sad, Amerikanci – ako odeš u Los Anđeles, videćeš da većina gospodarica tamo u stvari hoće da postanu glumice. U San Francisku mnoge gospodarice jako vole kožu. Tamo imaju mnoštvo udruženja.

Vrlo su strogi – koža mora da bude veštačka. Čehinje su odlične u dominaciji. Mnoge od njih dozvoljavaju i seks. Dolaze ovamo da zarade i to svakako uspevaju. Nisu rezervisane poput Britanki, mada, kad malo bolje razmislim, ni britanske devojke nisu nešto uzdržane. Prosto drugačije razmišljaju o svemu. Tu su zatim i japanske gospodarice, i uopšte orijentalne. To ti je potpuno drugačija kultura, s onim japanskim devojkama i mangama. Svaka zemlja je drugačija, kao da su u pitanju plemena.

Britanci baš imaju sreće, jer se ovde toliko toga dešava. Izbor je zaista širok: možeš da ideš na događaje gde su svi obučeni u školske uniforme, u gotički klub za one s modifikovanim telom, u tamnicu, u manji klub, ili na užinu. Užina – mrzim što je tako zovu – namenjena je ljudima koje zanima fetišizam. Odeš tamo, nađeš se s ostalima, nešto prezalogajite i prosto pričate o tome šta vas pali, i tako to.

London je dovoljno velik da u njemu možeš donekle da ostaneš anoniman, a dovoljno je i mali da odeš u neki klub i sretneš ljude koje poznaješ. U Londonu mogu na primer da u Okso Tauer2 odem na ručak obučena u gumu, kao što sam i učinila na svoj trideseti rođendan – obukla sam usku gumenu suknju, gumenu bluzu, gumeni korset i duboke čizme. Možeš da uradiš nešto takvo i par ljudi će te samo malo čudnije pogledati. Kad živiš u Londonu, ništa ne može da te iznenadi. Ovde žive svakojaki ljudi, pa ako i vidiš nešto čudno ili preterano, šta da ti kažem... to ti je prosto London.

Da je London osoba, bio bi Gospodin Ben. Znaš ko je bio Gospodin Ben? Kad sam ja bila mala, postojalo je samo trinaest epizoda. Gospodin Ben bi otišao u prodavnicu kostima i prodavac bi mu dao neki da proba, pa bi Gospodin Ben bi postao osoba čiji je kostim obukao. Navukao bi, na primer, svemirsko odelo i krenuo u avanturu po svemiru, i na kraju vratio kostim prodavcu. U Londonu možeš da postaneš neko drugi. Možeš da budeš ko god želiš. Zbog toga sam se i setila Gospodina Bena, zbog te njegove sposobnosti da se promeni.

Obučeš nešto i to te promeni. Nosiću to i to i postaću drugačija osoba.

Svako iskustvo, svaka ulica nosi drugačije priče, drugačija poglavlja.

2

OXO Tower, građevina na južnoj obali Temze, u kojoj su smeštene radnje, galerije i čuveni restoran. – Prim. prev.

Londona nego u severnom. Prosto sam takva. Oduvek živim u južnom delu. Ima jedna tamnica u severnom Londonu koja u meni budi mnoge lepe uspomene. Sad je zatvorena. Zapravo je blizu mesta gde mi rade manikir. Svaki put kad odem gore da mi srede nokte pomislim: e da, trebalo bi da... jao da, više ne radi. Svaki kutak Londona budi poseban osećaj.

Nije to nešto što može da se objasni rečima, u pitanju su osećanja. A sigurna sam da se moja osećanja u pojedinim delovima grada razlikuju od osećanja drugih ljudi. Neko drugi se verovatno ne bi rado sećao kako je u Kentiš Taunu3 nekog bičevao po dupetu.

DŽEJ HJUZ Medicinski tehničar Ova vrsta posla ne može biti dalja od onoga što su me učili na obuci. Mnogo je sličnija radu u baru nego poslu medicinskog tehničara. Kada radiš na odeljenju neke bolnice, tad imaš niz zadataka koje treba da obaviš. Uradiš ovo, pa onda uradiš ono i takoreći ceo dan na poslu ti je isplaniran od početka do kraja. Što se tiče posla koji ja obavljam – vrata se otvore i nikad ne znaš šta će da se utetura.

Mislim da je prva stvar koju shvatiš, i to veoma brzo, ta da je seks nešto što nas u velikoj meri izjednačava. Nije važno kom društvenom sloju ili kulturi pripadate, seks je prosto seks, bez obzira ko ste. Upražnjavaju ga takoreći svi, a dolazili su mi ljudi od četrnaest pa do osamdeset godina. Poseta klinici postaje sve normalnija stvar, što je sjajno. Mislim, za to se i zalažemo. Žene su ipak u tome bolje. Ali, mislim da je to zbog toga što devojčice odrastaju znajući da će morati da rade pregled grudi. Znaju da će morati da odlaze da im uzimaju bris.

Svesne su toga. Muškarci će uglavnom čekati da im se desi potpuna propast pre nego što nas posete prvi put, znači doći će tek kad postoji velika opasnost da im nešto otpadne.

Ono što ljudi žele je čarobni štapić, razumeš, neku tabletu koju će popiti dan nakon što ih je zadesila ta, kakva god, nesreća, nešto što će rešiti sve probleme, i pri tom ne mislim na antibiotike. Uglavnom im treba nešto što će im obrisati sećanje, a tu ipak ne možeš ništa.

Radeći ovde u Sitiju,4 to je ono što najčešće vidim, pogotovo kad krenu božićne zabave.

Znaš kako to ide, sigurno si bio na nekoj božićnoj zabavi. Tu se sve dešava. Tu se desi ono: „Joj, slučajno sam spavao sa sekretaricom.“ Kakve se samo sumanute stvari dešavaju na tim zabavama! Dolaze nam ljudi koji su se zadesili u strip-klubu samo zato što su sve kolege išle, je li, pa su sad ubeđeni da imaju sidu jer su dodirnuli šipku o koju se neko trljao.

Nije lako. U fizičkom smislu su potpuno zdravi, a fizičke probleme možeš brzo da rešiš. To je sve u redu. Za psihološke stvari ti treba mnogo vremena.

Od početka decembra do kraja januara vlada potpuna ludnica i svaki muškarac koji dođe ispričaće ti gotovo istu priču. Zapravo je prilično zabavna. Organizovana je žurka za zaposlene. Ljudi izađu, izbezume se od pića i spavaju s kim ne treba. Imao sam slučajeve da su mi ljudi dolazili i savijali mi se tu od smeha jer im se tako nešto desilo, a rade za policiju. Kao, rade u odeljenju za seksualne delikte, a spavali su s kim ne treba i misle da je to jako smešno. Zapravo, ne smešno nego ironično. Kao što rekoh, seks izjednačava ljude. Svi prave iste greške. Bez obzira koliko godina imate ili koliko ste mudri, u Londonu vas uvek samo to jedno dodatno pivo deli od seksa s nekim s kim ne bi trebalo.

3 4

Deo severozapadnog Londona. – Prim. prev.

Deo centralnog Londona i finansijsko središte Velike Britanije. – Prim. prev.

XXI severniBunKeR I 29od 140I pornoBUNKER

Različite oblasti povlače različita osećanja. Ja se mnogo bolje osećam u južnom delu

XXI severniBunKeR I 30od 140I pornoBUNKER

Sva ta frka s božićnih zabava nekako jenjava krajem januara. Februar prođe lagano, tad je isuviše hladno, jedino nakon Dana zaljubljenih mnogo ljudi dođe po sredstvo za urgentnu kontracepciju. Znaš, po pilulu za dan posle. Bude mnogo takvih slučajeva. Otprilike u to doba dođe i pokoja osoba koja je otkrila da je zatrudnela tokom onih nestašluka za Novu godinu i Božić. Potom, znaš, dođu mart, april, maj, oni protiču prilično glatko, tokom tih meseci se ništa senzacionalno ne dešava. Dolaze ljudi s raznim problemima. Međutim, onda stignu letnji meseci i posledice odlaska na odmor; svi su bili na Ibici i kresnuli celo ostrvo ili je celo ostrvo kresnulo njih. Potom, tu su i parade ponosa i muzički festivali. Onda to sve opet malčice počne da jenjava, pa se ponovo zahukta pred Božić.

Dolaze nam povučeni ljudi koji, takoreći, ne izlaze čitave godine i koji potpuno polude na tim božićnim zabavama, jer retko piju, a suoče se s tom ogromnom količinom besplatnog alkohola i potpuno se izgube i nemaju pojma šta im se desilo. Da u ovom gradu nema alkohola, ni ja verovatno ne bih imao posao.

Prevela s engleskog: Bojana Gajski Krejg Tejlor je autor dve knjige, Return to Akenfield i One Million Tiny Plays About Britain, čiji su delovi prvobitno objavljivani u autorovoj kolumni u Gardijanu. Oba dela su adaptirana za izvođenje u pozorištu. Tejlor je urednik književnog časopisa Five Dials. Rođen je u Edmontonu, u Alberti, a odrastao na ostrvu Vankuver. Živi u Londonu.

(odlomak)

luiS KroftS

p

ornograf

Počeci i krajevi Dok su bili na medenom mesecu u Trstu, Adolf je svoju suprugu zarazio sifilisom. Prve noći koju su proveli zajedno, dok su ležali jedno kraj drugog među grubim čaršavima hotelske postelje, Adolf ispruži ruku i ugasi gasnu lampu, ostavivši Mari u potpunom mraku. Njegovo šištavo disanje poče joj se približavati, jedan prst i palac kopali su po čipkom ukrašenim prsima njene spavaćice, a njoj se leđa izviše u pokušaju da se skloni od svog muža železničkog inspektora. Mari zbaci sa sebe ćebad, žurno napusti sobu i uputi se hodnikom prema zajedničkom kupatilu gde je sela na rub bakrene kade, prekrštenih nogu i spavaćice zakopčane do grla. Te prve večeri, Adolf je sledio svoju nevestu i kucao na vrata kupatila, molećivo šapćući kroz pukotinu u dovratku. Druge večeri već je preklinjao Mari da se urazumi i spusti glavu u bračnu postelju. Treće večeri, Adolf je urlao pred vratima, naređujući Mari da ispuni svoje supružničke dužnosti, nadglasavajući njene jecaje i pritužbe drugih gostiju.

Adolf se četvrte večeri nije ni pridružio svojoj supruzi u čijim se očima već jasno video umor.

Posle večere, ostavio ju je da sedi u tišini za stolom i pošao peške ka promenadi na obali. Za manje od pola sata pronašao je i prostitutku i, po razumnoj ceni, sobu, tri kuće dalje od hotela u kom se njegova supruga pretvarala da spava.

Sledećeg jutra, Mari je još uvek sedela za stolom i doručkovala kada je Adolfova mršava figura stupila kroz glavni ulaz. Ironično joj je salutirao, dotakavši kažiprstom vrh svog šešira i produžio hodnikom ka stepeništu. Toga dana putevi im se više nisu čak ni sreli sve do večere kada je Adolf konačno izašao iz spavaće sobe, osvežen dnevnim snom, i krupnim koracima se uputio kroz prepun restoran ka njenom stolu. Mari je ceo dan čekala u hotelskom baru, odlazeći samo povremeno do kupatila na četvrtom spratu, pritiskajući uho uz ključaonicu da bi čula meževljevo usnulo disanje. Za večerom su razgovarali. Po prvi put za ta četiri dana, nasmešili su se jedno drugom, razgovarali o suncem okupanim šarmantnim kućama duž promenade, o konobarovom melodičnom akcentu i nebrojenim načinima na koje će ulepšavati buržoaski život koji ih je čekao na obalama Dunava. Posle večere, Mari je ustala od stola i spustila šaku u Adolfovu. Nasmešio joj se i poveo je kroz foaje i nazad uz četiri sprata stepenica da konzumiraju svoj brak, posejavši seme infekcije u njihov znojavi čin spajanja. *** Dve nedelje pre Egonovog rođenja doktori su jurili napred-nazad duž trideset kilometara dugog dela pruge koji je razdvajao Beč i Tulin na Dunavu. Žurno su ulazili u Marinu sobu gde ih je dočekivalo njeno čvornovato i otečeno telo, ponekad golo, a nekad kao mumija umotano u tople peškire. Nakon neophodnih provera spakovali bi svoje instrumente i dobili dozvolu da idu.

'Kažem vam: moglo bi se desiti svakoga dana', rekao je Adolf jednom od doktora dok je ovaj zatvarao svoju kožnu torbu i penjao se nazad u voz. 'Bio bih vam zahvalan ako biste ostali dežurni. Ja bih se postarao da vas kontaktiraju čim...'

XXI severniBunKeR I 31od 140I pornoBUNKER

Bečki

XXI severniBunKeR I 32od 140I pornoBUNKER

'Čini se da sasvim lepo napreduje, Her Šile. Sumnjam da će biti potrebe da se vraćam bar još nedelju dana.'

'Ali šta ako...'

'Kao što sam rekao, lepo napreduje.'

Adolf pritisnu svežanj voznih karata u njegov dlan.

'Tek da budemo sigurni, zašto ne biste došli sutra.'

Doktor prelista knjižicu. Adolf iz džepa izvadi još jednu i pruži mu je.

'Za ljupku gospođu Nojman. Siguran sam da bi volela...'

'Prekosutra, kažete?'

'Sutra bi bilo bolje.'

'Biću ovde.'

Adolf je znao kako da laska šačici akušera specijalista koji su svi odreda već bili upoznati s komplikacijama Marine materice, te prevrtljive odaje koja je dala život dvema ćerkama i oduzela ga trojici njihove mrtvorođene braće. Zahvaljujući obećanjima, podsticajima i dobroj volji, doktori su nastavili da dolaze sve dok se Egonovo krhko telo nije konačno pojavilo jednog sunčanog jutra juna 1890.

Dok se Marina materica stezala oko onoga za šta će se ispostaviti da je njeno treće preživelo dete, Egonove starije sestre, Melani i Elvira, čekale su u susednoj sobi na poslednjem spratu stanične zgrade. Jedva da su i čule povremene krike njihove majke od zvižduka vozova koji su prolazili kroz stanicu. Sedele su kraj prozora u svojoj sobi, laktova oslonjenih na ispust, zagledane u brdoviti predeo pred njima, posmatrajući kako na trenutke nestaje iza uskovitlanih pramenova dima. Egonove dve sestre presedele su isto ovakvo iskustvo već tri puta pre ovoga, a kraj svake od tih preterano dramatičnih sedmica doneo bi samo prigušeno jecanje njihove majke. Svaki put, doktor (zavrnuti rukavi i podlaktice umazane krvlju; gusta, zamršena seda kosa) bi izašao iz sobe s još jednim njihovim bratom koji bi beživotno ležao u kofi pokriven isprskanim peškirom.

Egon je bio izuzetak: jedini dečak koji je uspeo da preživi pre nego što se materica njegove majke vratila na staro i iznedrila još jednu ćerku. Za razliku od njegove braće pre njega, Egon nije napustio sobu na spratu hladnih leđa pritisnutih uz zidove ulubljene kofe; njega su, dok je hvatao dah, umotali u vuneno ćebe i spustili u majčine mlitave ruke. Ona napravi grimasu, otkrivajući niz nepravilnih zuba iz kojih su sav kalcijum isisali oni koji su došli na svet pre njega. Pogledala je Egona u lice i potom između nogu, pružajući njegovo ružičasto, pufnasto telo nazad doktoru. Ruke su joj pale uz telo a mišići na izboranom licu se opustili vraćajući joj uobičajeni iscrpljeni izgled.

'Za ime božije!' Jato babica i služavki nagnu se nad njen krevet. 'Neka jedna od vas siđe u signalnu sobu i kaže mu da je konačno dobio sina.' *** Kako je Egon rastao, majka ga je zimi oblačila u elegantna odela, mornarske komplete u proleće, a leti u prugastu odeću tipičnu za regiju Južne Bohemije gde je odrasla. Na tremu stanične zgrade, Adolf bi uzeo dečaka u krilo i cupkao ga gore-dole dok su vozovi ulazili i izlazili iz stanice. Egon je spavao uz škripu točkova i lavinu trupkanja čizama koje silaze na peron. Noćni teretni vozovi koji su se kotrljali prema dunavskim lukama nisu uspevali da ga probude iz sna, ušuškanog u kolevci u uglu sestrine sobe. Ubrzo su crni, gusti pramenovi kose počeli da se šire po njegovoj glavi, padali su mu preko ušiju, kao bara neposlušnih busenova koje isprva nije uspevao da ukroti ali je kasnije rado oblikovao.

Priča koju će kasnije prepričavati kao svoju prvu uspomenu bila je u celosti izmišljena: sahrana jedne od njegovih starijih sestara. Vremenom je izbrusio neistinitu anegdotu, opisivao je kako su mali kovčeg desetogodišnje Elvire spustili u rupu na gradskom groblju; pom-

drveta koje klizeći leže u svoj šljunkom posuti grob. Ali na stranu veštački iskonstruisana uspomena, u trenutku kad je po Elvirinom kovčegu zaista bubnjalo grumenje gline izbačeno iz drhtavih ruku, Egon je sedeo na podu u svojoj sobi u staničnoj zgradi, žvrljajući šarene vrtloge po starim novinama. Dok je Adolf vodio svoju suprugu s groblja a na njihove cipele lepilo se sveže blato, dečak se okružio voštanim bojama i šarenim kaskadama, s kezom na licu koji je tražio pohvalu za te primitivne darove. Sobarica koja ga je čuvala okrenula mu je leđa, skrivajući od deteta oči crvene od plača.

Egonova najranija autentična uspomena bila je daleko manje lirična od Elvirine sahrane.

Zakopano duboko u senkama njegovog uma ležalo je jedno letnje popodne kada je jedan od mnogih trgovaca koji su prolazili kroz stanicu prišao njegovoj majci na tremu, obraćajući joj se na istom onom slovenskom narečju koje je ona koristila kad je Adolf nije mogao čuti. Torbar je izašao iz voza iz Znojma tog pijačnog dana i mahnuo Mari.

'Dobrej, pani Schielova.'

'Dobrý den, pane.'

Svakog pijačnog dana Egon bi prisustvovao predstavi koju je izvodila njegova majka, ustajući s klupe pred stanicom i pozdravljajući trgovca svojim maternjim jezikom, bezvokalnim paketićima kliktaja i kotrljaja. Retko kad bi čuo ostatak razgovora, njihove prigušene glasove udavila bi buka perona; umesto toga, sedeo bi hipnotisan torbom zaljuljanom na vratu trgovca. Sisao je palac i čekao da se njegova majka vrati s poslasticom posutom šećerom – izvučenom s dna izlizane kožne torbe – koju bi mu ona stavila u usta, smešeći se dok se on migoljio preplavljen rasplesanim osećajem na jeziku. Kroz citrusne suze, gledao je majku kako se pozdravlja s trgovcem; Mari bi otvorila tašnu da mu plati, zadržavajući šaku na tren u njegovoj kad bi mu spustila nekoliko novčića na dlan. Zauzvrat, on bi izvio rame unazad i iščačkao ispresavijano kvadratno parče papira iz svoje torbe, pritisnuo joj ga na dlan a onda se vratio u voz.

Nerazumljivi ali melodični pozdrav njegove majke brzo je postao povezan s pucketavom utrnulošću u njegovim ustima, sa šljunkastom teksturom grubo sečenih slatkiša koji su mu se rasprskavali iza očiju. Dok ga je podizala i opet stavljala sebi na krilo, Egon je ponosno rekao: 'Dobrý den, pani Schielova.'

Osmeh se istopio na Marinom licu kad se Adolf pojavio u dovratku. Podigao je Egona sa ženinog krila i stegao dečakovu bradu žuljevitom rukom pre nego što ga je ošamario.

'Guten Tag. Ovde se kaže Guten Tag. Nismo seljaci kao majčina sorta.'

'Guten Tag', ponovio je Egon.

'Opet.'

'Guten Tag.' 'Dosta tog slovenskog đubreta.' Okrenuo se Mari. 'Drži svoj prljavi jezik za zubima, ženo.'

Adolf je ustao, promrsio nakostrešenu kosu koja je padala preko Egonovog čela i krupnim koracima se vratio u staničnu zgradu.

To je bila Egonova prva uspomena.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač Luis Krofts je engleski pisac i novinar. Studirao je Savremene i srednjovekovne jezike na Oksfordskom univerzitetu. Živeo je u Hanoveru, Francuskoj, Pragu i Briselu, gde je radio kao novinar i prevodilac. Odlomak koji ekskluzivno objavljujemo je početak prvog poglavlja njegovog romana The Pornographer of Vienna, romana zasnovanog na životu Egona Šilea, austrijskog slikara, čuvenog po svojim vrlo eksplicitnim prikazima bečkog podzemlja.

XXI severniBunKeR I 33od 140I pornoBUNKER

injao je spaljenu smeđu zemlju kako se preznojava na toploti i stakato grebuckanja i lupkanja

S

XXI severniBunKeR I 34od 140I pornoBUNKER

eSej o prakSi

metKa CajHen

ekSualnoj vere m.

Kad džogira, Vera M. barem dvaput protrčava kroz prolaz iza biblioteke. Kasno uveče, tamo se, u krajičcima njenih očiju, odigravaju božanstvene scene. U prvom krugu najčešće vidi mnogo kože. U drugom krugu, kada petnaestak minuta kasnije ponovo protrčava pored istog mesta, oko nje na pločniku su odbačene celofanske kesice od kondoma, ili, ukoliko je posluži sreća, i sami upotrebljeni kondomi: njih sa strašću sakuplja. Na mesečini, u prolazu iza biblioteke, kondomi i njihove iscepane vrećice snažno se presijavaju – blistavi plastični krici! – a njeno disanje, već ubrzano od džoginga, prelazi u vlažne uzdahe. Od tog zanosnog bleska u njenoj sobi ne ostaje mnogo: kada kondome, ili njihove prazne omote, pobožno deponuje u teglicu od hrane za bebe, gde ih očekuju nebeski darovi s ranijih džoginga, njihov sjaj se istog trenutka izgubi. Čim teglica bude puna do vrha, a to se dešava najmanje jednom mesečno, Vera M. odlazi do obližnje crkve, čija zvona histeričnim oglašavanjem pokušavaju da je spreče u onome što je naumila: bezuspešno. Dok joj je teglica, ispod pulovera, prilepljena uz vrelu kožu pri dnu trbuha, ona prilazi oltaru i ničice pada na koščata kolena. Potom, malo se pribravši, sedi u uskoj drvenoj klupi i desetak minuta provodi u molitvi. Tek nakon toga, prinosi svoj dar nekom skrovitom budžaku bogomolje. Na zidovima teglice, s unutrašnje strane, cakle se kapljice nastale usled izrazite razlike u temperaturi njene užarene kože i hladne površine stakla. Čini joj se da su u dodiru s njenim telom kondomi oživeli, pa sada duboko dišu i srebrnkasto se presijavaju. U tamnom, jezovitom uglu crkvenog zdanja, koji čoveka primorava na pokoru i žrtvu, oni iz teglice isijavaju nežnost i toplinu. Podsećaju one zbog kojih tu vlada mrak da crkva nije uspela u nameri da zaštiti život. Prekorno ukazuju na to da je legitimitet ovozemaljskog postojanja ljudskih polnih organa utemeljen s onu stranu nagona za razmnožavanjem. Sama okolnost da oni postoje na svetu potirala je tumačenje prema kojem je istinsko značenje ljudske seksualnosti – božji dar za reprodukciju vrste. Ne. Nego grešno oruđe i pomagalo za iskonsko uživanje!

Pošto bi teglicu punu plastike bisernog sjaja ostavila u sumračnom kutku crkve, dugo je nakon toga živela od sećanja na nju. Narednih dana satima bi se topila od pomisli na vrelu paru koja se oslobađala pri lepljivom trenju stakla o kožu, dok bi njene proširene vene svetlucale u ciglacrvenim nijansama i izgledale kao da će svakog trena probiti prenapregnutu kožu.

Tih dana, građanske i ženske dužnosti obavljala je Vera M. naročito zdušno, niko nije morao da je nadzire i podseća na njene obaveze. Logika i njena intimna etika, a ne društveni moral i hrišćanske zapovesti, činili su joj se tih dana tako lako ostvarljivi u svetu. Ali pulsiranje u njenim kapilarima ubrzo bi utihnulo, i to bi je ponovo gonilo napolje, na večernje gradske

XXI severniBunKeR I 35od 140I pornoBUNKER ulice i u zamračene prolaze, pa je počinjala – prvo triput nedeljno, a potom svakodnevno – da džogira. Iako se više od svega trudila da to izbegne, pred kraj prvog kruga, već sasvim zadihana, protrčavala bi kroz prolaz iza biblioteke i sramežljivo posmatrala u tamu potopljena, isprepletena gola tela, koja bi pred njenim glasnim disanjem i razrogačenim očima uzmicala dublje u mrak – kao da znaju za stid. Slatke laži! Jer, naprotiv, ta gola tela zračila su svoje javno obeščašćenje toliko ponosno da se ona pred mesečinom obasjanim bisernim kapljicama znoja na glatkim leđima i nežnim trbusima zaustavljala kao ukopana – njena zadihanost je tada prelazila u stenjanje – i gutala ih pogledom.

Bogobojažljivi čovek pred takvim prizorom bi u zemlju propao. Njoj, međutim, nije bilo jasno šta ta gola tela jedno s drugim rade: imala je samo bolnu slutnju. Prigušeni krik, pakostan šapat, pa jedva čujni smeh, dopirali su do nje iz pravca golih trbuha, pramenova stidnih dlačica i rozikastih kaiševa kože koji su instinktivno pokušavali da se pokriju, iz pravca belih dupeta koja su se klatila na završecima kičmenih vrpci. Za Veru M. to su bile nekakve čudne deformacije njenog maternjeg jezika: „Jebena voajerka... Kuš! Tornjaj se odatle, đubre jedno!“ Zatamnjena lica, osvetljena tela! Mozak i ruke u znoju! To što je videla bili su duhovi, ali njihov šapat i smeh postajali su sve glasniji, odgurivali je nazad u mrak ako bi pokušala da pogledom prodre dublje u njih, proterivali je histeričnim kikotom. Ali, u legendarnom drugom krugu džoginga, dolazila bi ponovo na mesto odakle je četvrt sata ranije, pribijena uz hladne zidove uskog prolaza iza zgrade biblioteke, gotovo na kolenima, jedva uspevala da istrči s glavom na ramenima, i, već izvan sebe, grabila kondome odbačene na pločnik, ili, ako nema sreće, samo njihove pocepane celofanske omote. U preostalih pet minuta trčanja, Vera M. drhti od strepnje za svoje blago, koje će, čim stigne kući, pohraniti u spasonosnu teglicu – garancija izbavljenja – pa čim bude puna, odneće je u crkvu kao svetlucajuće uzdarje teškim, nepokretnim senkama koje je u uskim drvenim klupama uvek savladaju i ne daju joj mira.

Preveo s nemačkog Lerherl G. von Hernals

Metka Cajhen (Metka Zeichen) – živi i piše u Beču i Ljubljani.

u

XXI severniBunKeR I 36od 140I pornoBUNKER

vek Smo vam na uSluzi

niven govinden

Postali smo grad trudnica. Neki novinar napisao je za jedan nedeljni magazin članak o gotovo zaboravljenoj bapskoj priči i time nesvesno pokrenuo lavinu. Tako su nam sad, eto, kancelarije, pansioni i prodavnice prepune stomačića.

Dolaze ovamo zbog vode. Zbog nečega u toj tečnosti kredastog, ili čak uljastog ukusa, što deluje kao pokretač lenjih reproduktivnih organa. Posećivali su nas i mladi bračni parovi, ali uglavnom dolaze bez muževa, te savremene žene, smatrajući da drugi ključni sastojak, zdrav XY hromozom, mogu pronaći i na licu mesta, u našem gradu od izvora.

Neki od nas to osuđuju, ali dovoljno smo obzirni da svoje mišljenje zadržimo za svoj dom i svoje najmilije. Uglavnom smo zahvalni na zvuku otvaranja kasa i prilici da budemo gostoljubivi i podelimo s drugima lepotu ovih planina.

Ova iznenadna sreća traje već dve godine. Nedelju za nedeljom gledamo kako se torbe i koferi istovaruju na našu, poslednju, autobusku stanicu. Viđamo gradske automobile, tako male i loše opremljene da podsećaju na igračke, parkirane ispred obnovljenih pansiona.

Gledamo ženu za ženom, kako ostavlja neplodno zemljište svog rodnog grada i nesrećnu, istrošenu vezu ne bi li se upustila u preko potreban eksperiment koji uliva nadu.

Shodno tome, i mi smo se prilagodili. Morali smo da naučimo nove veštine, kao što je održavanje kuće nakon primanja stanara; kao što je pregovaranje o povoljnoj nedeljnoj ceni; ili umetnost davanja jasnih i tačnih uputstava tim ponekad drskim, nestrpljivim pridošlicama koje još ne poznaju naše ulice i nisu se prilagodile našem laganom načinu života.

Momcima koji su rođeni i odrasli na planinama, iznenadna popularnost među poželjnim ženama činila se čistom srećnom slučajnošću i mogla se protumačiti jedino kao poklon od boga. Svaki naš mladić, godišta od 18 do 25, bio je u nekom trenutku željen. Od nabijenih farmera u punoj snazi, preko članova košarkaškog tima, pa do raznih žgolja, onih bolešljivih primeraka s naočarima, koje ćete pre naći u biblioteci nego na fudbalskom terenu. Oni koji žude za skandalima pričali su da je tu bilo i mlađih darodavaca, imajući pri tom u vidu pojedine lepo razvijene petnaestogodišnjake koji su izgledali samozadovoljnije nego što bi trebalo. No, takva smo govorkanja odlučili da ignorišemo.

Tokom tih prvih meseci, prizori takvih žena koje u svojim iznajmljenim automobilima čekaju ispred igranki u ambarima i maturskih proslava, izgledali su kao da su ispali iz sveta stripova. Čekale su ne bi li se na prefinjen način upoznale s mladićima toliko pijanim da ne raspoznaju da li je dan ili noć. Trpele su nepretna manevrisanja u borovim šumama, gde iglice ubadaju kroz kašmir i grebu skupe kožne torbe. Udisale su kiselkasti miris poljubaca s usana umrljanih bljuvotinom, ne bi li isterale svoje. Nekad bi se čak parkirale uz planinski

eksere u zadnje gume svojih automobila. Bile su takoreći genijalne, te dame.

Isprva nije bilo zamerki od strane onih srećnika koji su ludovali s različitom gošćom svake nedelje, a ipak i dalje stizali kući na večeru s porodicom. Činilo im se kao da su našli zlatnu žilu usred bujnog pašnjaka; dobitak za dobitkom. Za divno čudo, zahvaljujući stalnom prilivu korisnica izvorske vode, među svim tim momcima nije bilo ljubomore. Bili su previše zbunjeni širokim izborom da bi se raspravljali ili žalostili zbog nekog određenog plena. Hoćeš plavušu? Može. Voliš male grudi? Evo, izvoli.

Nismo videli razlog da nekom sinu našeg grada zavidimo na tome što ima sreće. Nismo ih osuđivali, osim što bismo tu i tamo zacoktali ili sa žalošću razmišljali o tome kako bi nam učenje određenih tehnika u krevetu išlo mnogo drugačijim putem da je takva tvrdnja o moćima izvora iznesena pred kraj naše adolescencije.

Samo bi neko okorelo džangrizalo nešto svemu tome zamerilo. I to pogotovo zbog toga što smo se oduvek ponosili činjenicom da smo poštena zajednica koja vodi računa o svojima.

Nismo pobegli od odgovornosti kad smo saznali šta se dešava: smesta smo zahtevali od gradskog notara da sastavi ugovor o oslobađanju od odgovornosti, koji sve potencijalne očeve štiti od bauka štetnih finansijskih obaveza.

Stoga, ako su nam već i blagoslovena planinska zemlja i tela tako silno plodna kao što se čini, zar bi nam pozajmljivanje mladih, snažnih momaka za rasplod ikako moglo ići na štetu? Nezgodna pitanja su izronila tek kad su momci počeli da se žale na umor i stali sve više da zanemaruju obaveze.

Počeli smo da se navikavamo na dobar život, razumete; oni među nama koji su podigli tako valjane i sposobne momke; i koji su radili na izvoru; i oni koje je izvor zanimao zbog preduzetničkih namera; i oni koji su se bavili uslužnim delatnostima. Navukli smo se bili na zaradu i pohlepno žudeli za plenom: svojim televizorima s ravnim ekranom i svojim velikim automobilima, svojim modernim kuhinjama i svojim prekićenim baštama. Život u ovom gradu oduvek je odlikovala stroga štednja: biblioteke bez knjiga; oronuli spomenici. Priznajemo da nas je isprva uhvatila rasipnička groznica. Kupovali smo i šta treba i šta ne treba i praznili police u radnjama kao brđani koji jedu samo veverice. U korpe smo trpali sve što je plastično, smolasto ili liči na kožu. Sve što je smesta moglo da bude naše, bivalo je. Sad, kad se toga prisetimo, stidimo se većeg dela tih kičastih stvari. One koje je moguće sakriti smestili smo u podrume i garaže, gde će zauvek i ostati. Ostale su zaklonjene kokošinjcima i ukrasnim žbunjem.

No, iako smo iz svega toga izvukli pouku, i dalje nas privlači kupovina, bilo privatna ili službena. Čini se kao da želimo da stvorimo skladište suvenira i sačuvamo uspomenu na vreme kad je naš grad cvetao. Kao da smo otpočetka podsvesno znali da to neće trajati zauvek. Da, uvek će biti žena bez dece koje su muškarci izneverili i koje bolno žude za detetom, kao što će biti i mladih, tupavih momčina koji će ih oploditi. Ono što smo se zapravo plašili da će nestati je magija ovog grada; bojali smo se da će slavu našem izvoru preoteti nešto spektakularnije u nekom dalekom mestu, stranom našem. Ako već nismo mogli da sprečimo promenu interesovanja javnosti, niti da utičemo na potrebu određenih nedeljnih magazina da pišu o najnovijoj pomami, mogli smo barem da kontrolišemo sopstvena sredstva.

I tako smo umor naših momaka isprva ćutke primali k znanju, trudeći se da budemo saosećajni, ali ne i popustljivi. Naša je zemlja izgrađena na mukotrpnom radu, pa smo i njih odgajali u duhu takvih načela. No, kao što smo rekli, neki od njih su počeli da zanemaruju svoje obaveze, čineći turistkinje nezadovoljnim i neoplođenim, zbog čega se sve više njih ranije odjavljivalo iz hotela i zbog čega smo bili primorani da uvedemo kaznene mere.

Određen je strogi policijski čas i kada bi ga neki momak namerno prekršio, smesta bi mu bilo zabranjeno da uveče izlazi iz kuće. Kada su i to počeli da krše – tajno su se sastajali da

XXI severniBunKeR I 37od 140I pornoBUNKER

put nakon što bi saznale da ga većina šumara koristi kao prečicu do prodavnica, i zabijale

XXI severniBunKeR I 38od 140I pornoBUNKER

se napiju i izjadaju na nekom mestu na kom nema ni trunke ženskih hormona – zaključali smo ih u kuće, ne bismo li isprobali kućni pritvor. Smeli su da izađu samo da bi otišli u školu, na koledž ili na unapred zakazane sastanke sa ženama.

U svoju odbranu, moramo da kažemo da smo bili zabrinuti, i za budućnost naše neobične grane privrede i za svoju reputaciju među važnim ljudima: velikim zverkama specijalizovanog turizma, predstavnicima državne privredne komore, i ljudima koji su po sajtovima pisali svoja mišljenja o nivou naše usluge. Bez obzira na sve strahove i sitne pobune, ostali smo odlučni. Nismo dozvolili da nas ucenjuju suzama ili pretnjama. Zatvorili smo srca za takve stvari i koncentrisali se na posao.

Međutim, toliko smo bili zaokupljeni zlatnim rudnicima u liku svojih sinova da smo potpuno zanemarili svoje ćerke. Toliko smo bili zauzeti odbacivanjem bilo kakvih štetnih misli u svojoj pomami za profitom, da nismo primetili koliko duboko to sve i njih pogađa i koliko su postajale na nas kivne.

Mi smo bili krivi što nije bilo kapitena fudbalskih timova u koje bi se zaljubile ili propalih studenata s kojima bi okusile opasan život. Momci više nisu zviždali za njima iz automobila, nisu ih pozivali na zabave ili napijanja u šumi. Na njih su išle nove žene. Domaće devojke bile su obične i dosadne; nikome privlačne s tim svojim neuglednim licima punim iščekivanja i svojim pogrešno protumačenim ćutanjima. Kad bi i progovorile, obično bi postavljale teška pitanja, pri tom zvučeći istovremeno i sumnjičavo i potpuno razumno. Ta im je crta bila najneprivlačnija.

Kako bi takav poslovni poduhvat mogao da se održi?, pitale bi. Šta će nas prvo zadesiti: moralna propast ili pojava polnih bolesti? Kakav je osećaj kad imaš toliko unučadi koje možda nikad nećeš upoznati?

To je bio proizvod naših podsticaja: daleki potomci koji ne poznaju svoju porodicu. Oni će nam najverovatnije biti i jedina unučad, jer su nam momci sad bili razmaženi – iako su se žalili na manjak energije i oduševljenja što se projekta tiče – i verovatno se nikad ne bi zadovoljili životom s nekom lokalnom devojkom; za samo osamnaest kratkih meseci njihova pozicija srozala se s neverovatne sreće, preko novotarije do bremena.

I šta je sve to značilo njima, našim devojkama, koje su i dalje imale neostvarene snove i vrlina na pretek? To što su lutale slobodno ulicama i retko viđale mladiće, zatočene u kućama? I to što je iz njih nevinost isparavala među oblake dok su iz izvora u podnožju planina nastavljali da kuljaju blagotvorni sastojci i neukrotiva nada?

Posmatrale su ono što smo mi u svojoj ludosti stvorili: grad u kom nije bilo mesta za njegove ćerke. Grad u kom su mladalačka tajnovitost i zdrav razum nepravedno suprotstavljeni sili očaja, krepkosti i pohlepe.

Da li će ostati u gradu ili ne, nije nam bilo važno. Tek kasnije ćemo nad tim očajavati – čitavu jednu generaciju, zapravo. No, dok god traje pomama, život bismo dali da je iskoristimo, slepi za bilo šta drugo. Za sad je još najvažnije uslužiti žene i promeniti posteljinu pre nego što autobusom stigne sledeća tura.

Prevela s engleskog Bojana Gajski

Niven Govinden rođen je 1973. u Istočnom Saseksu u Engleskoj. Obrazovao se na koledžu Goldsmits, gde je studirao film. Do sada je objavio romane: We Are The New Romantics (2004), Graffiti My Soul (2006) i Black Bread White Beer (2013).

Sunce

Snimak sam pronašao u gluvo doba noći, tavorio je u mutnim periferijama nekog groznog, jeftinog porno-sajta, od onih kakve pokreću ukrajinski devijanti pa ih posle nekog vremena napuste, zaborave na njih, ostavljajući ih da se sami snalaze u pustopoljinama sajberspejsa. Bio je neka vrsta opscenog i divljeg siročeta, tumarao po ništavilu, zavijao, prezren od svih.

Bio sam na žurci u nekom skladištu i kući se vratio razvaljen. Ne znam kakva se to žudnja probudila u meni te noći. Neumorno sam kliktao, pregledao čitav niz konvencionalnih porno-klipova, zaustavljajući svaki posle samo nekoliko sekundi. Ništa nije bilo dovoljno; tre-

rob dojl

balo mi je nešto jače. Kliktao sam linkove koji su vodili do linkova koji su vodili do linkova – podzemni lavirinti interneta, poput legendarnih pećina Tora Bore, koje je navodno pohodio Bin Laden.

Video-snimak koji sam konačno otkrio pamtiću zauvek. Kliknuo sam na kvadratić ispunjen golim mesom da bi učitavanje počelo, iznenađeno primetivši da klip traje četrdeset tri minuta.

Na ekranu, u prozoru okruženom video-oglasima toliko odvratnim da bih se osetio kao perverznjak svaki put kad bi mi pogled odlutao ka njima, video se anus, u krupnom planu.

Nije izgledao drugačije od analnih krupnih kadrova uobičajenih u standardnim pornoklipovima. Ali, ovaj se nije pomerao. Opet, nije to bila ni nepomična slika: videlo se konstantno, blago pomeranje pikselacije, i čuo se tihi šum okolnih zvukova – neko je snimao anus. Iskrivljene vilice, tupo sam zurio u zjapeći rascep smešten između čvrstih guzova. Bio je to jedan kočoperan anus, blago nakrivljen, kao da žena (bio je očigledno ženski) kleči na sve četiri. Ali to je bilo sve. Nije bilo penetracije, nije bilo drugih organa, niti donosioca zadovoljstva ili povrede. I nije bilo naracije – čak ni one ultra-minimalne vrste kakvu preferiraju moderni pornografi, u kojoj su svi nerelevantni detalji vezani za junake, zaplet i okruženje izbrisani, ostavljajući samo čisti događaj, organ u organu u pokretu, i hiperbolične krike fantazmagorične želje.

Anus, ništa više.

Pokušao sam da preskočim deo snimka, ali video to nije dozvoljavao. Tako sam ga pustio da ide, i gledao, i čekao. Ništa se nije dešavalo. Ipak, dok sam gledao, počeo sam da osećam da se dešava neka promena, ne na slici na ekranu, nego u mojoj percepciji, u meni samom.

Bilo je to nalik početku nekakvog transa. Lišen svakog konteksta, lišen čak i tela kojem je pripadao, anus je počeo da poprima u neku ruku apstraktno svojstvo. Oslobodio se stega svoje funkcionalnosti, svoje istorijske autentičnosti, svakog značenja. Nije bio ni uzbudljiv niti odbojan. Padam u iskušenje da sugerišem sličnost s Kantovom stvari po sebi. Duboko zaronjen u sled slobodnih asocijacija, počeo sam da u tom anusu vidim nagoveštaj više geometrije, astronomije, crnih rupa, galaktičkih sazvežđa, kovitlanje početnog bivstvovanja u praznini, kako ja inače zamišljam kosmičko rođenje. Video sam sunce, crno sunce koje obasjava zamagljenu primordijalnu scenu; video sam solarno oko, boga rata i pokolja kako usisava u sebe sve i zauzvrat daje biće kao ne-biće, materiju kao ništavilo, tamu kao svetlo

XXI severniBunKeR I 39od 140I pornoBUNKER

o

anuS – crn

XXI severniBunKeR I 40od 140I pornoBUNKER

i svetlo kao tamu; video sam svevideće oko, treće Šivino oko, crno jezgro zemlje, beskrajnu sferu Paskalovih noćnih mora, portal tišine u kom svaki čovek, u paničnom strahu, mora da se suprotstavi samom sebi. Ambis iz kog će se sve uzdići i u koji će se sve vratiti.

Prošlo je dvadeset osam minuta. Shvatio sam to iznenađeno – moj subjektivni osećaj za vreme je nestao, intimizirajući se s beskrajnim. Ekran: još bez promene, bez napretka.

Samo spokojni i zjapeći anus, i uspavljujući šum zvukova iz okoline, kao kad zažmurite na aerodromu. Bio sam zadivljen i pomalo uplašen. Skenirajući samog sebe u potrazi za uzrokom te nelagodnosti, shvatio sam da strahujem da će se anusu desiti nešto neočekivano i monstruozno. Pomislio sam na film Endija Vorhola Empajer, u kom ne vidimo ništa osim zgrade Empajer Stejt, snimane iz mesta, u realnom vremenu tokom mnogo, mnogo sati: čuvena je scena iz tog filma u kojoj se, iznenada, nakon beskrajnog perioda monotonije, sva svetla u zgradi uključe odjednom – jedan uzvišen i kapriciozan trenutak, zasigurno trenutak ludila, i divlje slobode ludila. Šta ako neko iznenađenje vreba u ovom bizarnom, nezemaljskom i, moralo se to reći, prelepom video-snimku koji sam gledao? Možda je tvorac filma – čovek iza kamere – bio sadista, mamio me u trans, stanje ranjivosti, pre nego što pred mene pusti prizor toliko užasan da će me traumatizovati zauvek, videću ga i prebledeti, mrmljaću sebi u bradu, uplašen od seksa uopšte, uplašen od svih anusa na svetu.

Zapovedio sam sebi da se smirim. Odgledaću video do kraja, ma šta se desilo. Nakon što sam to odlučio, počeo sam da se opuštam. I ništa se nije desilo – nije bilo Empajer trenutka. Samo anus na ekranu, u realnom vremenu, u krupnom planu. Još jednom sam počeo da uviđam neobičnu lepotu tog filma, iako nisam uspevao da ponovo dostignem ono stanje transcendentalne rezonancije koje sam dosegao pre nego što su moji strahovi prevladali.

Nakon četrdeset tri minuta, video-snimak se završio, podjednako naglo i neobjašnjivo kao što je i počeo. Isključio sam svoj laptop i otišao na spavanje, oslobođen groznice požude koju su zapalile droge. Pokušavao sam posle toga da ponovo pronađem taj snimak, ali mi čak i degradirani vebsajt na kom sam ga video izmiče. Sumnjam da je izbrisan; ili, pre će biti, da je još uvek tamo negde, ali je sada nevidljiv (ne mogu da objasnim ovu intuiciju), pluta kroz izmaglice sajberspejsa, kao neka vrsta fantomskog broda.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Rob Dojl o sebi Rođen sam u Dablinu, diplomirao sam sa svim počastima filozofiju i magistrirao psihoanalizu na koledžu Triniti, u Dablinu. Takođe sam studirao kreativno pisanje u Irskom književnom centru. Moji radovi objavljeni su ili će biti objavljeni u The Dablin Review, The Stinging Fly, The Moth, The Alarmist i drugim časopisima u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sjedinjenim američkim državama, a emitovani su i na Irskom državnom radiju. Moj prvi roman, Here are the Young Men, trenutno je na razmatranju kod izdavača. Nastavnik sam filozofije, engleskog jezika i kreativnog pisanja.

porno SaSKia fogel

Kao dete, htela sam da upoznam smrt. Plesala sam u havajskim suknjicama, preplivavala bazene kraulom, čvrsto se držala u sedlima konjića za ljuljanje, sanjarila s rascvetalim hibiskusima u zlatnoj kosi, ali moje prvo sećanje na detinjstvo jeste kako sedim na hladnim pločicama u kuhinji, držeći nož prislonjen uz podlakticu.

Nisam želela da umrem. Htela sam samo da saznam kakva je ta opasnost na koju su me upozoravali i da li nad njom imam ikakvu kontrolu. Pretpostavljala sam da je opasnost smrt. Nož u mesu, saobraćajna nesreća, curenje gasa, kad pojedeš oleander ili tatulu. U gustom rastinju zapetljale su se smrt i opasnost.

Morala sam da se molim svake večeri pre spavanja. Ne zato što sam mogla umreti pre nego što se probudim, za to nisam marila, nisam želela da se to desi nikome koga poznajem.

Moja molitva bila je poduža; morala sam da navedem sve one za koje sam želela da prežive noć, uključujući i njihova prezimena u slučajevima kada sam smatrala da Bog neće biti siguran na koga mislim. Imenovala sam svoje najbolje drugarice i članove najuže porodice, tetke, ujake i deke i bake. Računala sam da bih sve ostale mogla svrstati u kategoriju ostatak moje porodice i prijatelja. Slomio bi mojoj majci kičmu ako bih nagazila liniju na pločniku, ali je Bog cenio konciznost.

Kada su sivi kitovi iz Tihog okeana sa svojim podmlatkom migrirali s Aljaske dole na kalifornijsku obalu, moja porodica i ja stajali smo na liticama i posmatrali njihove glatke obrise kako se talasaju u vodi. Tetke kitovi, bebe i mame kitovi zatim bi skrenuli s puta, pravo u naš zaliv, da se igraju. Peške smo odlazili do Informacionog centra Point Vićente na festival posmatranja kitova. Daleko od štandova kod kojih su deci oslikavali lica i od kabina za fotografisanje, u Centru, slušala sam kako se kitovi dozivaju kroz slušalice teških plastičnih telefona. Šetala sam od jedne do druge diorame koje su predstavljale eroziju okolnih litica kroz vekove. Pedeset stopa, stotinu stopa, nestalo. Zemlja na kojoj stojim mogla je da ne bude više tu kad porastem. Ostaće samo duhovi. Duhovi, poput one siluete žene zaključane u kuli svetionika u Point Vićenteu. Ta žena bacila se upravo s ovih litica zato što je mislila da se njen mornar nikada neće vratiti. Da, tako to biva u ljubavi, mislila sam.

Duž litica nije bilo ograde. Moja crna pudlica otrčala je do ivice i otkaskala nekoliko stopa niže da gleda galebove i pelikane u letu. Tri dvokrilca tipa PT-17 sterman lenjo su brektali kroz vazduh. Proletali su tuda svake subote. U šesnaestoj, moj prvi dečko umeo je svojim žutim dvokrilcem na nebu da ispiše drhtavo „I“, jedno gotovo savršeno srce i potom „U“. S njim ću doživeti svoje prve orgazme na kauču pored mustanga P-51, na jednom privatnom aerodromu. Dok sam bila dete, avioni su me ispunjavali radošću.

Ispod ruba litice, tinejdžeri iz lokalne srednje škole sedeli su na uskim platformama od prašnjavog kamena i pušili travu. Primakla sam se ivici što sam bliže smela, što sam bliže

XXI severniBunKeR I 41od 140I pornoBUNKER

Šal – ja Sam graf

XXI severniBunKeR I 42od 140I pornoBUNKER

mogla pre nego što me je otac pozvao nazad. Koliko ima do dole, tata? Ako bih pala, da li bih umrla? Zašto pas i oni ljudi tamo to mogu, a ja ne? Bože, molim ti se, ako padnem, pusti da umrem na licu mesta. Paraliza bi bila gora od smrti.

Otac me je naučio kako da se spuštam niza stenu, kako da osetim koji kamen može izdržati moju težinu, a gde bih se mogla okliznuti. Poslednja palma pre doma penzionera označavala je početak naše rute. Uspentrali smo se preko ivice i sišli do podnožja. Ugledah barice koje je ostavila plima. Morske alge spržene na suncu. Smrdljivi leš foke. Limenke, aluminijumske konzerve koje izjeda morski vazduh. Izuvijane stranice golih žena ostavljene na otvorenom, tragovi vatre. Zamišljala sam Meksikance kako leže na stenama u malim grupama, piju, čitaju, kuvaju nad otvorenim plamenom, dok čekaju da riba zagrize. Sve, čak i vazduh na plaži, bilo je lepljivo.

Hodala sam polako pored slika žena, diveći se njihovim telima, razbacanim po plaži poput sirena. Ta prijatna tenzija, grčenje mišića morskog krastavca koji puzi uza zidove plimnih barica, nežno sisanje tankih pipaka morske sase kad zaronim prst u vodu i pretvaram se da sam riba klovn, neosetljiva na njen ubod.

Na vodi, jastuci od mrkih algi narušavali su plavetnilo, crvene bove ljuljuškale su se iznad mesta na kojima su pecaroši postavili svoje zamke. S dna našeg srpastog zaliva, otac i ja penjali smo se uz usnu kamenitih čeljusti. Kada bi oseka prešla u plimu, duboko u grotlu pećine, uspenušani talasi slamali su se sa silinom koja je nagoveštavala kraj života. Talasi su se izvlačili nazad ka moru uz kameniti zveket, kao da kosti lupaju po okeanskom dnu. Moj otac nije delovao zabrinuto. „Samo nemoj da padneš“, rekao je. *** Veliki odmor u Metodističkom zabavištu Roling hils. Danijel i ja dodavali smo se, kotrljajući loptu jedno drugom, sedeći na zemlji, raširenih nogu. Šav na njegovom sivom šortsu je bio rasparan. Nešto mesnato i ružičasto guralo se kroz poderotinu. Nisam mogla da prestanem da blenem; bila sam zbunjena tim oblikom nalik na grožđicu. Kada mi je gurnuo loptu, ja sam je odgurnula nazad ka njemu, ali ne pravo, kako bih mogla dobro da pogledam kad se nagne u stranu.

Popularne devojčice pobegle su u kućicu za igranje. Dečaci su se okupili ispred, i gledali kroz usečeni prozor. Devojčice su podigle majice, pokazujući bradavice. Svi su se kikotali. „Ajde, Saskia, zašto nećeš i ti?“ Dečaci su čekali dok sam ja stajala tamo, odmahujući glavom. „Ako hoćeš“, rekla je jedna devojčica, „možeš to uraditi samo za mene.“ Dečaci su stajali nepomični, iščekujući obećanu golotinju.

Svakog dana posle zabavišta, dok smo čekali da naše majke dođu po nas, Stiven i ja otrčali bismo na vrh brda, gde su stajala tri krsta, svlačili smo pantalone i piškili. Mislili smo da ćemo se jednog dana venčati.

Htela sam da naučim kako da poljubim momka jezikom. Mislila sam da je ljubljenje još jedna u nizu stvari kojima bi me mama mogla naučiti. *** Vreme za priču pre spavanja. Ušuškala sam se ispod pokrivača, srećna, spremna da skliznem u san. Spojila sam tabane, i uhvatila šakom vaginu, snažno pritiskajući prste uz meso za koje nisam ni znala da ima svoje ime, konačno mirna. Jedne večeri, moj otac prestao je čita i upitao me šta radim. Ništa, rekla sam, ne sasvim sigurna zašto sam slagala. „Neću završiti priču ako ne držiš ruke iznad pokrivača.“

Dodirivala, naglasio je.

– I bebe se diraju. Dobar je osećaj, pa zato to rade. Und? – Pronašao sam njene barbike kako spavaju zajedno gole. Mislim da su imale seks.

Majčin smeh.

Posle toga, čak i kad bi mi mama čitala, držala sam ruke iznad pokrivača. *** Zašto moram da čekam da porastem da bih mogla da nosim crnu odeću?

Zato što ako sve uradiš sada, šta će ti ostati da mu se raduješ? *** „Ako tako nastaviš, ima da te pošaljem da živiš s časnim sestrama“, rekla je, parkirana na mestu za koje sam kasnije shvatila da je parking katoličke škole. *** „Ako tako nastaviš, ovog momenta zaustavljam auto, pa možeš peške kući.“ Znala sam gde smo, i mada bi to bila duga šetnja, nisam marila. Skrenule smo na parking da nešto obavimo. Čak i kad sam izašla iz kola, nisam prestala da vičem, uvređena, puna besa. Majka me je besno gledala. „Zar te nimalo nije stid?“ upitala je. Prestala sam da vičem. Gledala sam po parkingu, da proverim mogu li da vidim kako se njene misli odražavaju na licima drugih ljudi. Stid. Preturala sam po svom katalogu osećanja, prizivajući u sećanje vežbu koju smo radili u školi, o bojama i emocijama: crvena, topla. Crna, mirna. Žuta, radost. Zelena?

Ne. Šta god da je bio stid, nisam to znala, ali sam znala da mi je bolje bez toga. *** Na bledoj, mermernoj fontani u Dubrovniku, ja poziram. Pretvarala sam se da sam kamena statua, voda mi navire iz glatkih, punih grudi. Na trgu prepunom kafopija i časnih sestara, bila sam centralna tačka koja zrači iznutra. Nisam mogla da dočekam da moja vizija žene izroni na videlo. U stablima okruženoj bašti moje bake, nosila sam svoju crvenu kariranu haljinu naopačke, s tri otkopčana dugmeta, igrajući se da imam dekolte. Moje ključne kosti biće nešto prelepo, znala sam.

Kao i ja, moje drugarice su vežbale da budu žene. Jedna drugarica odvodila bi me do ormana svoje majke i vadila odatle svile i čipke koje smo oblačile. Druga je nacrtala grudnjak, čarape i podvezice na svojoj barbi lutki. Barbi i Ken spavali su goli. Stiskala sam ih jedno uz drugo i dugo ih držala tako. Zamišljala sam da je taj hladni, suvi zagrljaj put do ekstaze. Osećaj koji je u meni to budilo bila je ljubav; to je značilo da je u svetu sve u redu.

Dok su se moji roditelji svađali u kolima, ja sam slušala I Want Your Sex Džordža Majkla na vokmenu. Davala mi je ta pesma ljubavni osećaj. Kada je njihov vreli bes počeo da nagriza vazduh kao kiselina, pokušala sam da navedem majku da posluša tu pesmu. Ako bi i ona osetila to ljubavno osećanje, možda bi se ona i moj tata stisnuli jedno uz drugo i napravili sestru. In vitro ne uspeva, govorili su, nakon što se majka mesecima bola iglama u dnevnoj sobi i nadala se bebi. Odgurnula je moje slušalice.

XXI severniBunKeR I 43od 140I pornoBUNKER

Čula sam ih kako razgovaraju: „Ruke su joj bile ispod ćebeta, kao da se dodirivala.“

XXI severniBunKeR I 44od 140I pornoBUNKER

Mnogo sam toga želela da pritisnem jedno uz drugo u ekstatičnom zagrljaju. Zamišljala sam da mogu da izvučem crtane junake iz televizora i parim ih na tepihu boje lososa u dnevnoj sobi. Možda im se isprva ne bi dopalo, ali bi naučili.

Džesika Rebit bila je nacrtana na način koji mi je potpuno zavrteo mozak. Gledajući njeno crtano telo kako se šepuri na bini noćnog kluba u kom je pevala i videvši kako pravi muškarci reaguju, mislila sam da je jedini način da budeš žena taj da budeš veličanstvena i na izvol’te. S napetošću sam je gledala kako hoda, kako se uvija. Po mojoj školi kolale su glasine o skrivenim erotskim momentima u crtaćima: jedan frejm u kom je Džesika Rebit gola, falus ucrtan u dvorac Male Sirene na filmskom plakatu, pčela koja u Aladinu šapuće da „dobra deca skidaju odeću“. Strpljivo premotavajući snimke frejm po frejm, proučavajući slike, pronašla sam ih sve, prozore na otvorenom svetu.

U školi, sedela sam u krugu dečaka i devojčica i čekala da počne čas glume. Dečaci su pitali koje su naše seksualne fantazije. Smenjivale smo se i odgovarale. Dečaci su odvraćali kratkim rečenicama: Dve devojke „rade ono“. (Kikot.) Čovek i žena imaju seks. (Kikot.) Seks, reč od koje mi se vrtelo u glavi. Slušala sam, ravnodušna prema njihovim fantazijama. Kada se dvoje ljudi stisnu jedno uz drugo, moralo je biti rečeno još nešto. Taj „seks“ koji su opisivali ostavljao me je ravnodušnom. Ja sam tragala za slikom, za scenariom, to me je uzbuđivalo.

Moj red: Ukazuje se gola žena vezanih ruku, razapeta na mračnom nebu. (Tišina.) Tragala sam za sledećom rečenicom. Vetar joj uzbuđuje kožu. Vidi se neko u daljini. Sedeli su u tišini, slušajući me.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Saskia Fogel, biografija: Odrasla sam na liticama na krajnjem zapadu Kalifornije, uz lavež foka koji odjekuje kroz noć i glad za pričama i časopisima. Sipali su mi feminizam i fluor u pijaću vodu. Dok sam na Univerzitetu Južna Kalifornija radila magistarsku tezu iz Profesionalnog pisanja, susrela sam se s grupom prekrasnih ljudi na ivicama seksualnosti i napisala knjigu njihovih priča.

Seks, feminizam i časopisi spojili su se kada se ukazalo radno mesto u časopisu AVN, cehovskom nedeljnom glasilu industrije filmova za odrasle. Godine 2008. vratila sam se u London da završim magistraturu na odseku Komparativne književnosti na Univerzitetskom koledžu London. Sada svakodnevno radim s pričama u časopisu Granta, kao njihov publicista i koordinator javnih događaja. Objavljivala sam u časopisima The Los Angeles Downtown News, Zocalo Public Square, The Erotic Review, Granta.com i mnogim drugim. Knjiga koju trenutno prerađujem je Strah od letenja za 21. vek.

XXI severniBunKeR I 46od 140I pornoBUNKER

o

m ja ljuBav, delfin(a)

atila balaž

Rizikujući da ne pobedim na virtuelnom takmičenju za naročito originalan početak teksta, ipak ću početi ovako: nedavno mi je u ruke dospeo požuteli isečak iz novina. Čudan članak jednog starog broja novosadskog časopisa Magyar Szó svojevremeno je detaljno izvestio da je negde u belom svetu, koji je pun svakakvih zanimljivosti, doneta oslobađajuća presuda u jednom krajnje nesvakidašnjem slučaju. Zapravo i ne tako daleko, na primer ne u dalekoj Australiji ili Indiji, već ovde, u evropskom delu ostatka Velike Britanije, dogodilo se da je pred sud izveden jedan ronilac, jer je navodno – plivuckajući s jednom od zvezda lokalnog delfinarijuma, takoreći – svesno masturbirao pitomoj životinji. Neću govoriti o tome koliko je ovaj izraz ovde srećno upotrebljen, budući da svi razumemo o čemu je reč. Hajde sad da uopšte ne započinjemo diskusiju o stepenu svesnosti ili uračunljivosti ovog nesumnjivo škakljivog slučaja, već bolje razmotrimo šta se zaista dogodilo ili šta se moglo dogoditi, s obzirom na to da je engleski sud ovaj slučaj, prijavljen od strane čestitih putnika turističkog čamca koji je tuda prolazio, odbacio. Po mišljenu osedelog i oćelavelog sudije, koji je svoj radni vek časno odslužio i mnogo toga preko glave preturio, oni koji su sedeli u čamcu – zbog talasa i prelivanja svetlosti – nisu mogli tačno da vide šta se dešavalo između delfina Fredija i njegovog dresera, pa je tako ova optužba o vređanju javnog morala i širenja opscenosti ubrzo odbačena. Na ogromno olakšanje dotičnog osumnjičenog po imenu Alan Kuper, čiji se život, suvišno je to i reći, zbog tog slučaja prilično okrenuo naglavačke. Po sopstvenom svedočenju, poštom je dobio dve pretnje smrću, kao i čitavu hrpu uvredljivih pisama, usled čega ga je i draga ostavila, svemu još dodajući i zlobno pisamce. Novinaru Tajmsa Kuper je još rekao da, uprkos svim strahotama, ovo natezanje nije imalo nikakvog uticaja na snažnu privlačnost koju prema delfinima oseća, te da i dalje želi da ostane dobar prijatelj s Fredijem, na koga čitava ova nesrećna ujdurma, na kraju krajeva, nije imala nikakav mučan učinak, on i dalje radosno živi svojim akvarijumskim životom i čini ga izuzetno srećnim ukoliko može da bude u središtu pažnje. Ovim je rečima završio intervju s novinarom ronilac i dreser delfina Alan Kuper, podsetivši me na Gregorija Peka, čiju ću takođe čudnu priču odmah ispričati, samo da malo sredim misli. A i da smirim svoja uzrujana čula.

Nîti ove priče sežu veoma daleko i vraćaju nas negde na kraj sedamdesetih godina, kada sam boravio u Americi, gde sam čuvao dečicu koja ciče i vrište – a i onu poveću decu, pubertetlije s glasom što mutira – u jednom prilično velikom letnjem kampu u državi Njujork.

Učio sam ih fudbalu, slobodno interpretirajući Pelea (pored čika-Puškaša, najboljeg fudbalera svih vremena, čije je pravo ime, je li, Edison Arantes do Nasimento), a učio sam ih i slikanju.

Ovo potonje u manje slobodnoj interpretaciji. S dolaskom jeseni, latio sam se autostopiranja, pa sam se tako našao u Kanadi, nauživao se Montreala (I was really digin’ it!), a i Lenarda Koena i čega sve još ne, a onda sam se, ni pet ni šest, okrenuo, i kud koji mili moji: zaputio

natog Severa, zainteresovao me je topliji a mističniji, potisnutih strasti prepuni, sparni, tajanstveno čulni Jug iz dela Vilijema Foknera, i teraj, bato! Vremena imam još k’o pleve, pomislio sam, premda para baš i nemam previše. Ovo drugo mi je presušilo na Floridi, nakon što mi je Jednoruki Džek, grozno mi se cereći u lice, progutao i poslednji cent, drkadžija nemilosrdni. Papiri su mi bili u redu, na sreću, imao sam i dozvolu za relativno dug boravak, ali gde se sad zaposliti posle ovakve zavrzlame? Pomogao mi je jedan moj poznanik, slikar H. Z., koji je tada živeo u Majamiju – a s kojim ću se ovde u Mađarskoj na razmeđi milenijuma zbližiti – uprkos tome što nas je bog različitima stvorio – danas se možda toga više i ne seća, ali on je bio taj koji me je preporučio za posao u Marinlendu, na čijim je zidovima svojevremeno naslikao raznovrsne morske životinje – pa tako i delfine, te bistrooke, umne jedinke iz porodice kitova.

Sve ovo govorim, ovako telegrafski, u kratkim crtama, gotovo poput nekakvog dodatka, onima koji ne znaju, njima ovo pominjem gotovo kao kuriozitet, da Marinlend važi za apsolutno prvi okeanarijum na svetu, na spisku njegovih osnivača nalazi se ime jednog od Tolstojevih unuka, Ilje, a u analima je ostalo još zapisano i to da je 1938. otvorio svoje tada još dobro podmazane kapije. Međutim, suvišno bi bilo da ikoga zamaram zaokruženom i celovitom istorijom Marinlenda, koja se završila rasulom. Dovoljno je reći da su kroz bâr, nazvan po legendarnom Mobi Diku, prodefilovale ličnosti s raskošnim veštinama kako u publicističkom, tako i u pivopijskom smislu, poput Ernesta Hemingveja i Džona Dos Pasosa.

Starac i more i Tri vojnika. I još mnogi drugi. Ovi su muževi svetskog glasa zajedno s delfinima u priličnoj meri podigli danas već snažno poljuljani ugled Marinlenda. A naročito Gregori Pek, jer poenta i jeste u tome da sam na njega naleteo upravo ovde u delfinarijumu Marinlenda, da bi onda naše, odveć kratkotrajno, mada utoliko intenzivnije prijateljstvo na mene, tačnije rečeno u meni, ostavilo neizbrisivo dubok trag. Gregori mi je pričao da se rodio sa zakržljalom kožicom među prstima i da je odvajkada bio zaljubljenik u delfine svilenkaste kože. Još od ranog detinjstva, kada ih je samo na slikama viđao, obožavao je ove legendarno inteligentne, čoveku u mnogim slučajevima neobjašnjivo privržene, po ljude tek retko kad opasne vodene sisare, sposobne da iznenada žestokom ljubavlju planu prema čoveku. Nešto kasnije ćemo imati priliku da saznamo i to kakva iznenađenja delfini, naročito temperamentni mužjaci, mogu prirediti u vodi znatno bespomoćnijem homo sapiensu.

Dakle, da bi razlikovao svoje ime od imena poznate holivudske zvezde, Gregorija Peka (Peck), moj dragi prijatelj je svoje pisao kao Pack. Kako se kasnije ispostavilo, on inače nije mogao imati veze s jednom od najvećih filmskih zvezda i srcolomaca svih vremena, budući da je rođen u Dabašu, na dnu davno isušenog i obezdelfinjenog Panonskog mora, i prvobitno se zvao Đerđ Pek (Pék György), sve dok se nije našao u novom svetu, naročito u, odnosno pored bazena za delfine u Marinlendu. Ali zvali ga mi Pék ili Pack, isto mu se hvata, on je obožavao svoj posao s delfinima, koji su svojim pametnim, živahnim okicama pratili svaki njegov pokret i koji su se njegovim naredbama gotovo bez izuzetka – istina ne bez zdrave doze peckanja i zadirkivanja – po pravilu povinovali, izuzimajući one najgluplje jedinke. Kojih su ili čiji su daleki preci – prema kazivanju svih stručnih knjiga – ko zna zbog čega, pre više miliona godina (možda uvređeni nečim?) otpuzali nazad u more, i od tada tek retko kad streme obali, a i tad samo s izrazito tužnim posledicama koje mame na plač. U takvim slučajevima, u njihovim fantastičnim sonarima, nešto kao u šišmiša, nastaje neka vrsta neizlečivog defekta, ili ih samo spopadaju nepodnošljive uspomene s kopna. Poznata je ta čuvena kolektivna nostalgija kod porodice kitova, s lakoćom uočljiva, nasuprot individualnoj nostalgiji za Dabašem Gregorija Peka, na koju do sada još niko nije našao stopostotno zadovoljavajući odgovor, budući da, bar zasad, nismo uspeli da odgonetnemo govor delfina. Nego šta nego da nismo, uprkos tome što smo do danas već mnogo toga mogli da spoznamo o njihovom vragolastom biću, prožetom osobenom delfinskom filozofijom, kojim vlada večita razigranost. Od njihovog šarenog sveta na velikom platnu, u kom dominiraju azurna i roze, u kojem svaki od njih ima ime, i gde se međusobno sporazumevaju tako što zvižde, skiče,

XXI severniBunKeR I 47od 140I pornoBUNKER

nazad za Sjedinjene Države, shvativši da se tamo život ipak intezivnije odvija. Nakon poz-

XXI severniBunKeR I 48od 140I pornoBUNKER

grokću, brekću i zvekeću jedni drugima; najveći deo tih zvukova za čovekovo je uho nepojmljiv, a, razume se, i nerazumljiv. Takav je, na primer, mnogim ljudima mađarski. Odnosno Mađarima japanski, kineski ili uzbečki. Jasna stvar.

Item. Gregori Pek, ovaj zdepasti momak, koji je engleski sjajno govorio i kao posledica jedne davne motociklističke nesreće hramao na jednu nogu (jamahom velike kubikaže naleteo je na masivnog šarenog psa u predgrađu Sent Augustina, gde se Marinlend nekada nalazio) i koji je uprkos svom hendikepu večito bio u pokretu, već odavno je radio u okeanarijumu, koji je doživljavao svoj privremeni procvat kad sam se ja pojavio tamo. Kao glavni ronilac i dreser, stajao je visoko iznad mene na magarećoj ili delfinskoj lestvici delfinarijuma i verovatno ne bi ni reči progovorio sa mnom, tipom što je u jeftinim plastičnim kofama nosao i bacao hranu životinjama, zavrtao slavine i cedio krpe, da se slučajno nije ispostavilo da sam, eto, Mađar. Zanimalo ga je da li sam nekad bio u Dabašu, poznajem li nekoga odande, nekog zlatara po imenu Nađ, koji mu je svojevremeno napravio prvi pozlaćeni lančić s priveskom u obliku delfina, s majušnim mozaikom od usitnjenog dragog kamenja, koji i ovde još nosi oko vrata. On je, istina, već odavno stigao ovamo preko bare, pa ipak mu se neizbrisivo urezao u sećanje taj mali, zabačeni budžak koji je on s plemenitom jednostavnošću – mada s neospornom ljubavlju u glasu – nazivao Pizdincima. Ponekad mu se učini da ga Dabaš zove štampajući i iskucavajući hitne poruke u njegovom pravcu, pa je siguran u to da će otići kući još jednom, nekad pre smrti. Otići će kući, tako je rekao, što me je malčice iznenadilo, ali nisam hteo to baš i da pokažem. Osećao sam potrebu za njegovim prijateljstvom, shvatio sam da ga nikako ne smem kvariti, dakle radije sam ćutao kao zaliven, no nedugo zatim ugledao sam nešto čudno, što je, bogme, veoma podsećalo na onaj pomenuti neslavni slučaj iz Velike Britanije. De facto je, u stvari, bilo isto to. A de iure? (Uzgred, tek dosta kasnije sam opširno i lepo priznao Gregoriju Peku da sam rođeni Vojvođanin, ali to ga nije zbunilo, budući da je njegova majka bila iz Malog Iđoša i zato s time nije zbijao nikakvu šalu. A verovatno ni zbog toga što je odnekud saznao, uglavnom od mene, da iz Iđoša u Vojvodini, koji se nalazi s one strane granice, praktično preko puta Dabaša, verovali ili ne, potiče čak 25 vrsnih pisaca, obdarenih fantazijom ili njenim nedostatkom. Mada, neizvesno je od kada datira taj strašni podatak, kakvu ulogu u njemu igra Trijanon, i ko je od naših čestitih iđoških pisaca uopšte video pravo, azurnoplavo more? Ili makar u snu, neku inspirativno-nadražujuću morsku sirenu? Svejedno. Nastavljam:) Jedne večeri nakon zatvaranja dogodilo mi se nešto jezivo, da sam se sapleo o kofu za haringe i gadno iščašio članak. Rešio sam da u tom stanju odustanem od ćopanja kući u moj iznajmljeni ćumez u bulevaru Mejflauer, koji sam dobio zahvaljujući darežljivosti u međuvremenu već pomenutog slikara H. Z. Pomislio sam, bolje da namestim sebi ležaj u magacinu, pa ćemo sutradan već videti. Tamo sam imao jednu malu, urednu i udobnu skajpek vreću za spavanje, uvukao sam se u nju, ali mi san nikako nije dolazio na oči. Odgegao sam se na tribine pored bazena da popušim jednu na brzinu zavijenu virdžiniju, kada sam pri svetlosti čak i preko noći obavezno uključenih reflektora – uprkos smanjenom snopu svetlosti i smetnji izazvanih odsjajem talasa – tamo dole ugledao Gregorija kako se kliberi s jednim delfinom kljunastog nosa. Po imenu, o Bože, Fredi 2, budućim mladim vođom bande, čiji je slavni predak bio Fredi 1, koji je nesrećno uginuo zakačivši se za rešetku bazena, pa je zato on postao Fredi 2. Koliko je na svetu postojalo ili postoji mužjaka delfina koji se zovu Fredi, teško bi bilo reći, a nije ni važno. Važno je ono što sam video. A to je da je ova životinja od oko dva metra ležala na boku u plitkom delu bazena, u vodi do pojasa, a naš Đurika Pek mu je milovao stomak, a onda lagano prešao na sam vrh Fredijevog tek promoljenog, poput zmije u obliku slova S uvijenog, mada već skoro potpuno ukrućenog povelikog penisa, koji kao da je živeo sopstvenim životom, i lagano se spuštao prema glaviću. A onda se Fredi sklupčao, zadrhtao celim telom, i oštrim pokretima parenja krenuo da dodiruje muškarčeve butine, gotovo oborivši Gregorija, dok je iz grla ispuštao zvuke nekog groktavog stenjanja. A kada je očito uspeo da ejakulira, glasno je zazviždao i, obujmivši udom Gregorijev zglob, sav srećan počeo da vuče i bacaka svog ljubavnika u krug. Od tog intimnog prizora i sjajne pred-

sam zapljeskao. Kada me je Gregori Pek primetio, video sam da mu je licem prošla jeza, ali onda ju je zamenio široki osmeh. Mahnuo mi je slobodnom rukom i ja sam mu uzvratio. Time je naše poznanstvo napravilo ogroman korak u pravcu intimnog prijateljstva, ali i skorog i brzog razrešenja.

Gregori je živeo nedaleko od ulice Mejflauer, na žbunjem obrasloj padini, gde su živeli malo imućniji ljudi od onih niže. Jednom prilikom rešio je da me pozove u goste. Prošetao sam do njega jednog popodneva kada sam imao slobodan dan i kada mi se članak već oporavio. Reklo bi se da je moj prijatelj za ovu priliku zaboravio da stavi kravatu. Dočekao me je samo u gaćama. Za njegovo opravdanje, bila je takva vrućina kakva još nije viđena u ovoj oblasti, a naročito ne u jesen. Šumski požari izbijali su na sve strane i to takvom brzinom da vatrogasci nisu smeli ni da pomisle na spavanje. Gregorijeva savršeno glatka, preplanula koža i mišićava figura bile su u jakom kontrastu s njegovim svetloplavim donjim vešom. Uprkos zdepastoj građi i pomalo krivom nosu, delovao je kao sasvim lep muškarac, tako da mi uopšte nije smetala njegova golotinja, čak ni to što mu je jedno rame bilo znatno niže od drugog. Ponudio me je ležaljkom i hladnim koktelom na terasi, da bi se nakon toga smestio pokraj mene i, pijuckajući svoje piće, ubrzo skrenuo temu na ljubavni život delfina. Dok mi je pričao o tome kako delfini vragolastog osmeha vode ljubav, ne samo u cilju razmnožavanja, već još kako i iz čistog zadovoljstva, valjda kao objašnjenje one scene čiji sam svedok, ne svojom voljom, bio, u jednom trenutku je iz prethodno pomenutih, izbledelih gaća, izvadio dugačku, tanku, već blago uzdignutu „kočopernu alatku”, koja je na moje oči postajala sve deblja, istovremeno mi se izvinjavajuái za ovaj svoj odveć neformalni postupak, a i za, kao što je rekao, svoju večitu infantilnost, koja druge ljude toliko nervira. Svoj postupak pravdao je time što ovako ima mnogo veću inspiraciju za pričanje i dodao da, ako osećam potrebu, mogu i ja da dodirnem njegov čarobni štapić. Ili mogu izvaditi svoj. A nije problem ni ako se ništa od toga ne desi, neće mu smetati. Čak ni koliko ono malo crno ispod nokta. I mada ja ništa nisam učinio, dok sam gledao i slušao Gregorija Peka, telom mi je prostrujalo neko sasvim čudno uzbuđenje. Istina je da sam se često pitao kakvim su po mene neočekivanim tokom mogli krenuti događaji da se tada nisam pokazao tako sramežljivim, ali to me razmišljanje nigde nije odvelo. A emotivna priča moga prijatelja s delfinima glasi ovako: Jednom davno, još na početku njegove delfinarske karijere, desilo mu se – verovatno kao onom njegovom čestitom engleskom kolegi, koga sam spomenuo, onom Alanu Kuperu, dreseru koji je upao u problem – da je na njega otpozadi nasrnuo jedan mladi mužjak. Naš Đurika Pek, kao što reče, nije znao šta da misli o ovome, sve dok nije osetio nedvosmislenu nameru svog ljubimca. Čudno, ali istinito, Rudi se zaljubio u njega i svoju želju nije skrivao.

U tom trenutku i na tom mestu, Đurika je bio suviše uznemiren, te mu se zato suprotstavio i izašao iz bazena, ali stvari nisu ostale na tome. Kako bi objasnio Rudijevo ponašanje, konsultovao je raznu literaturu, rovario po bibliotekama, sve dok nije pronašao ljubavno priznanje „čoveka-delfina”. Zapisi ovog anonimnog čoveka svedoče o njegovom davnašnjem ubeđenju da su delfini inteligentniji od nas, svakako etičniji, a istovremeno su istinski i odano vezani za nas, grešne ljude, koji bezbroj puta na zverski način ugrožavamo njihov život.

Pored toga, ako im se ukaže prilika, oni ispoljavaju ovu apsurdnu povezanost čak i u formi nagona za strastvenim opštenjem. Jedne mesečinom okupane večeri, u obližnjem zalivu, dok je još bio tinejdžer, desilo se da je otplivao u dubinu, gde skoro da više i nije bilo plivača, kada su ga neočekivano okružili delfini. S velikim su ga oduševljenjem saleteli, skakutali oko njega i tokom te igre jedna iskusnija ženka iskričavih očiju, s nabreklim usminama pogodnim za hvatanje i ispipavanje raznih predmeta, pa tako i ljudskih udova, povukla ga je nekuda u plićak. Dečak joj se prepustio, te se u mlakom pesku, na čuđenje sitnih riba, zaljubljena ženka izazovno priljubila uz golog dečaka svojom skliskom, ispod pupka vidno izraženom vaginom, tako da je ubrzo došlo do ukrućenja i penetracije. A uskoro se dogodilo još nešto, jer oni koji su tu stvar iskusili – objašnjavao je Gregori Pek, dvaput žestoko trgnuvši đoku i duboko uzdahnuvši, ne bi li se uzdržao i takorekuć usmerio svoju seksualnu energiju preko

XXI severniBunKeR I 49od 140I pornoBUNKER

stave koja je usledila, sećam se, dugo nisam mogao da se opasuljim, i gotovo instinktivno

XXI severniBunKeR I 50od 140I pornoBUNKER

kičmene moždine do mozga – znaju da unutrašnja muskulatura ženki delfina tako prefinjeno funkcioniše da bi im na tome svaka devojka mogla pozavideti.

Nastupila je kratka tišina dok smo ispijali jak cuba libre i razmišljali o tome. O stanju stvari, u stvari.

– I, šta se na kraju desilo? – upitao sam ga radoznalo, sisajući slamčicu.

– Buknula je ljubav za sva vremena – odgovorio je Gregori – koja se završila tako što su neki ribari ubili ženku, a muškarac ju je dugo oplakivao. Kasnije je momak – šta ćeš, takav je život – našao drugu, ali prvu, kažu, nikada nije zaboravio. U tom trenutku Gregorijeve oči su se skupile, kao da se borio sa suzama, ali se trudio da ostane jak.

– Stvari stoje sasvim drugačije s mužjacima delfina – nastavio je.

– Kako to?

– Umeju i da budu verni, ali ređe. S njima je lakše, brže dođu, brže otplivaju u slobodu.

Manje im treba titrati, a ne mora im se ni pevati. Mada i oni to vole.

– Pevati?

– Dabome, ženke se najlakše pecaju na pesmu, a posle vođenja ljubavi obožavaju da im se dugo pevuši, da im se šapuću reči ljubavi i da se nunaju. Onda se vraćaju. Što se tiče brzih pesama, nije baš da ih obožavaju, ali ih i ne preziru uvek. Verovatno je i kod njih to pitanje raspoloženja i slobodnog vremena. Jer može da se desi da neke od njih baš doje u tom periodu.

– Pa to je fantastično – ovoga puta sam ja uzdahnuo. – A šta se može učiniti s muškim delfinima?

– Iskreno, s njima ništa preterano. Ono što si video… ali toga ćeš se zauvek sećati.

Masiraš mu alatku, ako uživaš u takvim stvarima. Mnogo mu je dobra tekstura, a i osećaj kad mu ga dodirneš, toplo ti to preporučujem. Možeš ga uzeti i u usta, samo to već zahteva veliko iskustvo, jer lako mogu nehotice da te gurnu pod vodu, ili slučajno da ti slome vrat.

Osim toga, takvom snagom pucaju, da je bolje da se čistiš s puta pošiljke. Jebanje u dupe, ili finije rečeno analni seks, stručna literatura ne preporučuje, jer u žestini ovog čina može da se desi da ti počupaju creva, a onda možeš da se slikaš. Iako sve ovo s njihove strane nije namerno, teško da možemo dovesti u pitanje njihovu suštinski dobru nameru. A s onom zverinom od ajkule je već drugačije. A šta može žensko čeljade da radi s napaljenim mužjakom delfina? – pustio sam mašti na volju. Uglavnom isto to, dodatnim podacima ne raspolažem. Za čovečiji poljubac u klasičnom smislu delfinova usta nisu pogodna.

Tu Gregory više nije imao šta da kaže, pa je počeo da dahće, kao da gledamo neki fenomenalan porno film, ruka mu se sve brže kretala, kao kod nekog parkinsonovca u poodmakloj fazi bolesti, telo mu se vidno napinjalo, a ja sam uljudno okrenuo glavu, i posmatrao tipični predeo Floride. S velikim dimom iza žbunja što plamti na horizontu. Kasnije smo promenili temu, interesovao se za moje inače srećno detinjstvo, na šta sam ja počeo da mu pričam o Vojvodini, a on je lepo zaspao. Ispio sam do kraja sve preostale koktele i krenuo napolje, međutim, na pola puta sam zastao, vratio se, izvadio iz džepa papirnu maramicu, temeljno obrisao Gregorija Peka, a zatim sam mu ga opreznim pokretom vratio u odrpane gaće, u slučaju da dođe spremačica, a ovaj blesan do tada bude spavao, da ga ipak ne zatekne takvog. Osećao sam da mu toliko svakako dugujem. Malo sam još vršljao po sobi, a onda sam otišao. Ključ od ulaza ubacio sam mu kroz prorez na vratima, i otišao uz tipično floridski zalazak sunca, kao neko ko više nema nameru da se ovde vrati. I dan danas se sećam da je iz Gregorija, možda čak i iz njegove ljubavne sluzi, izbijala snažna mešavina mirisa delfina, dima cigara i kubanskog ruma, što je bio prilično čudan osećaj, naročito zbog toga što mu cigaru nisam ni video u ruci. Više ni njega samog nisam video. Mnogo više od toga ni policiji nisam znao da ispričam na saslušanju. A nisam ni želeo. Na moju sreću, imao sam i poput stene čvrst alibi, bio sam na večeri sa H. Z.-om kada se Đurika Pek udavio u svojoj kadi, s omanjim, plastičnim faloidnim delfinom na navijanje u ruci. Kao što je lekar specijalista utvdio, kalibriranim optimalno prema analnim dimenzijama Gregorija Peka. Štampa je još neko vreme pisala o tome da je najpopularniji dreser Marinlenda bio žrtva

dođem iz daleke Floride, naime istekli su mi već bili svi papiri. Gudbaj. Prava Amerika, zar ne?

Kasnije, jednom prilikom kada sam se našao u Dabašu, raspitivao sam se za zlatara po imenu Nađ, ali o njemu nisu znali ništa. Šteta, jer je neko otkrio da popularni zlatari ponekad po višoj ceni otkupe neko svoje ranije remek delo, da im ostane za uspomenu, ali mi ni to nije uspelo. Eto, tako je bilo. Prema mišljenju jedne stare gospođe, gospodin Nađ je odavno emigrirao u Ameriku, mada je ova bakica delovala prilično zbunjeno, i uopšte nije ostavljala utisak pouzdanog izvora informacija (primera radi, uprkos svojim poznim godinama, neprekidno je čačkala nos i tapkala u mestu). Godine su prolazile, a ja nikako nisam mogao da zaboravim Ameriku, Gregorija Peka, kao ni delfine. Sve ovo mi je naročito palo na pamet onda kada sam išao na Jadran, i kada je u meni eskalirala žudnja da isprobam u praksi sve što sam svojevremeno na Floridi video i čuo, sve ono što se tamo mahom teorijski prilepilo za mene, za ovo moje poput delfina otvoreno i radoznalo biće. Prešao sam s reči na dela. I, šta sam učinio?

Nije mi namera da napišem lošu pesmu, već da opišem sam život. Makar i ne onaj s velikim Ž. Jednostavno, kupio sam jedan polovan kombi, i lepo otputovao sa severa na jug.

Neprekidno na putu, poput Džeka Keruaka. Usput sam zastajao kod manjih i većih uvala i u vodi do pupka pevao, sve sam pokušavao, čak sam se i majčinih uspavanki iz detinjstva i najlepših mađarskih narodnih pesama prisetio, ali ne samo što mi delfini nisu došli, nego nisam video ama baš nijednog. Čak ni iz daljine. Desilo se samo to da sam zaradio poštene hemoroide. A onda, negde na krajnjem jugu, kod granice s Albanijom, sreća mi se osmehnula na neki čudan način. Ili možda nesreća? U besu sam bacio u vodu delfinsku amajliju Đurike Peka, koja mi je ostala od njega, mada sam se zbog toga ubrzo i pokajao, sasvim sam se nagnuo nad površinu vode da pokušam da je potražim, kada me je nešto otpozadi bocnulo, a nedugo zatim mi se toplo priljubilo uz butinu. Ono što se posle desilo, zaista je bilo nezaboravno. Od tada nemam mira. Obilazim svet, mučen ovom neobičnom strašću, sve sam već žrtvovao, porodicu i imovinu, a polako i život, ali ne mogu da prestanem. Hiljadu puta je jača od bilo kakve droge ili kocke, zato što me goni nesavladiva žudnja da se s lepom pesmom pojavim u svim delfina punim uvalama ovog sveta, koji zaslužuje bolju sudbinu, i da zatim po mogućnosti dobijem zasluženu nagradu. Veoma sam se već izveštio u ovoj stvari.

Ne bih nikoga zamarao nepotrebnim detaljima, a pogotovo omladinu ne bih kvario, jer ovo je jedan radostan, a u isto vreme i autodestruktivan hir. Čoveku delfini na kraju oduzmu svaku budućnost. I ostaneš bez prebijene pare. A osećam da me je na ovaj način sustigla osveta mrtvog čoveka, Gregorija Peka, a i same Amerike, ako mi je dopušteno da malo politiziram. Ali, čemu to?

Preveli s mađarskog Ninoslava Avramov, Anja Nešović, Kristina Pejanović i Filip Jakuš

Beleška o piscu Atila Balaž (Balázs Attila), rođen je u Novom Sadu 1955. godine. Živi i radi u Budimpešti. Pisac, prevodilac i publicista, jedan je od najvećih savremenih mađarskih majstora političko-istorijske alegorične satire. Najznačajnija dela su mu Cunniculus, gde je ljudska istorija prikazana kao istorija zečeva, kao i nedavno objavljen satirični istorijski roman velikog epskog zamaha pod naslovom Nekom sever, a nekome jug, čiji je glavni „junak” Petrovaradinska tvrđava, a u kojem se, na Balažu svojstven ironični i crnohumorni način, hronološki prati celokupna (a ne samo najnovija) istorija Petrovaradina, Novog Sada i okoline. S blagonaklonim humorom dozirani erotizam oduvek je bio snažan element Balaževe proze.

XXI severniBunKeR I 51od 140I pornoBUNKER

provalnika, pa ipak, vlasti su, pozivajući se na tok istrage, odbijale da daju ikakve informacije.

Posle je nekako procureo izraz stroke, ali ja već nisam dočekao kraj, pošto je trebalo da

t

XXI severniBunKeR I 52od 140I pornoBUNKER

ekStualna opSena [Sidpa Bardo] (odlomak iz dnevnika)

tibor Hajaš

U zaslepljujućoj opseni stalnih uzbuđenja, alkohola, droge i seksa, polako sam se sasvim odvojio od sveta, kao nos ili uši od gubavca; niti sam video, niti sam čuo, i u toj razjedajućoj slabosti pokretao me je jedan jedini impuls, jedno mi je još samo pitanje ostalo na koje sam pokušavao da pronađem odgovor: kako ono malo života što je još tinjalo u meni potpiriti da bukne poput magnezijuma. Želeo sam da ugledam, u oštrijoj i strašnijoj svetlosti od prirodne i dopuštene, tu zagonetku o kojoj mi nikakva lektira, nikakvo roditeljsko ni društveno učenje, kulturno nasleđe, dokono pretraživanje, ideologija niti religija nisu davali upotrebljivu i iskusivu informaciju; onaj razređeni vazduh visine bitisanja, života, ili pak njenu zagušujuću dubinu, gde čovek, zahvaljujući svom urođenom refleksu samoodbrane, tek vrlo retko dospeva, i nikada nekažnjeno; čije se postojanje objavljuje samo putem snova, bezumlja, ekstaze, užasa, katastrofe, verske egzaltacije, plamena smrti. Spreman sam bio bilo koju cenu da platim za to; a saznanje da ću o svemu tome jednom morati da polažem račune, te da ću upravo stoga i sam moći da se nađem u ulozi islednika, ispunjavalo me je drhtavim osećanjem naslade.

Vatra magnezijuma samo u potpunoj tami funkcioniše u svoj svojoj lepoti; i sam sam se pretvorio u nokturnalno biće, poput krtice ili šišmiša. U neverovatnim mukama batrgao sam se kroz dane, s olovnim umorom, upalom mišića, drhtavih udova, očiju otečenih i suznih, sa zujanjem u ušima. Bauljao sam ulicama, kada bi mi se neko obratio, promrmljao bih nešto sebi u bradu, odsutno zurio mimo predmeta i ljudi, postao sam nedodirljiv, izmetnuo se u utvaru. Nastojao sam da se ponašam tako da za mene mare kao da sam već mrtav. Istovremeno sam svu energiju kojom sam još raspolagao usmerio u organizovanje noći; tragao sam za mestima, pozajmljivao stanove i prostorije, nabavljao predmete i sprave. Jednog dana tražio sam žabe u nekoj prigradskoj barici i skupljao bubašvabe u podrumu; a onda sam ih potrpao u kutiju koju sam uveče stavio pokraj kreveta. Među njima bila je i jedna krastača.

Pio sam preko celoga dana, tako da sam se od alkohola osećao omamljeno i nadahnuto. S Evice sam još u predsoblju – čija su dvoja vrata stalno bila otvorena – strgnuo odeću, rizikujući da nas neko zatekne. I da jeste, nimalo mi ne bi bilo neprijatno; dugo sam se već pripremao za to. Ali, tada se to još nije dogodilo. Izljubio sam je i olizao po celom telu, povremeno skupljajući pljuvačku u ustima; nisu mi promakli ni najskriveniji kuci, ni najsićušni delovi njenog tela, gotovo sam je okupao, sterilisao, da joj se za kožu ne zalepi nikakvo strano telo, ni najmanje zrnce prašine ili uspomena na neki dodir. Zdušno mi je pomagala u tome: uslužno se otvarala i zatvarala, otkrivala mi se.

XXI severniBunKeR I 53od 140I pornoBUNKER Na sve je reagovala s elegancijom, toliko mučno sporom i mekom, da je to najviše ličilo na pokrete biljke; nekog supersenzitivnog cveta što čita misli, ili možda nekog još jednostavnijeg, elementarnijeg oblika postojanja; nekakve morske trave što lagano iskrsava na obzorju, neke blistave alge ili lišaja; gotovo si mogao pratiti kako njene ćelije osmišljavaju i iznova započinju svoju priču, kako joj se organizam izgrađuje pod mojim dodirima, kako nastaje sisar, kako se rađa čovek, kako je stvaram dok mi jezik klizi po njenoj koži, kako oživljava, kako se budi u postojanje, samo da se potom nijednim njegovim vidom ne zadovolji; kako postaje zastrašujuća, kako se stropoštava naviše! A stropoštavao sam se i ja; svaka njena i najmanja pora iskrsavala mi je pred očima višestruko uvećana, nisam uspevao da joj se dovoljno približim kako bih udahnuo, progutao njena isparenja, da i njih pojmim kao događaj; opčinjavao me je svaki najsićušniji detalj na njenoj koži, svaka majušna lojna žlezda ili bubuljica; kada bih naišao na miteser, iscedio bih ga s takvim zadovoljstvom kao da zavrćem neku šiju, a malena eksplozija loja podsetila bi me na ejakulaciju, pa bih je smesta olizao, a potom bih sisao ranicu, sisao je sve dok iz nje ne bi nestala sva limfa i pojavljivala se krv, a okolina joj se zacrvenela i nabrekla. Zatim sam počeo da je grickam, isprva nežno, a onda sve snažnije, katkad samo podižući kožu, a katkad celim ustima, čas postepeno zarivajući zube u nju, čas histeričnom brzinom škljocajući vilicama; žao mi je bilo što je tako negovana i znao sam da će odsad sve što naša tela budu ispuštala u spoljni svet biti naši pokloni jedno drugom, hrana i piće; grizao sam je i grizao, a onda je i ona počela da me grize, besno i pohotno, osećajući bol od sopstvenih ugriza; ranjavali smo jedno drugo, i kada bismo negde ugledali krv, to mesto bismo opet iznova grizli, ne bi li odatle potekao blistavi potočić; besneli smo i trzali se, mišići su nam se grčili, stenjali smo i urlali; a onda sam je iznenada uzeo u naručje i preneo je u sobu, kao kakav mladoženja. Tamo sam je spustio na krevet, blagim pokretom, kao da je u grob spuštam; zatim sam se nagnuo nad nju, a kada sam joj susreo pogled, snažno sam je zviznuo po licu, jednom, pa drugi put; naprsla joj je arkada, krv joj je pokuljala u oči. Zarila mi je nokte u meso; tada sam začuo neko sablasno šušketanje, čeprkanje i rovarenje, što me je podsetilo na kutiju. Zgrabio sam je jednom rukom, i dok su mi Evicini nokti zasecali kožu na sve više mesta, otkinuo sam poklopac i istresao sadržaj kutije po njenom telu. Bube su ispadale u slepljenim gomilama i zbunjeno se rastrčavale na sve strane; krastaču, koja joj je pala između grudi, smesta sam ugrabio, stisnuo je u šake i strpao joj je u usta. Krastača je od straha štrcnula neku smećkastu tečnost iz sebe pravo u Evicino lice; imala je još toliko vremena da sklopi vilicu, tako da sam uspeo samo da joj ga

XXI severniBunKeR I 54od 140I pornoBUNKER

nabijem među raskrvavljene usne. U očima joj je zaplamtela euforija užasa i gađenja. Zagrizao sam krastaču, zubima joj otkinuo glavu i besno počeo da je žvaćem, a drugi deo njenog tela bacio sam među Evicine butine, u pičku, i gurnuo joj je najdublje što sam mogao; a onda sam se celom težinom tela strovalio na nju i pribio joj se na stomak i na grudi, tako da su insekti koji su se našli između počeli s praskom da pucaju; stegnuo sam joj ruku i trljao se, trao se o njeno telo, kako bi se insekti razmazali i pomešali s našom krvlju; oni preostali su nam se rastrčali po nogama, mojim leđima, njenom licu, izazivajući neko čudno, istovremeno odvratno i nadražujuće bridenje i golicanje. Osećao sam kako mi se lagano predaje; opustio sam se, više je nisam telom toliko pritiskao na krevet, na šta su još uvek živa, žilava bića stala da beže iz spoja naših tela. Pridigao sam se, kleknuo, pokušavajući udom da joj prodrem u vaginu, ali krastača mi je preprečila put. Ubadao sam krastaču poput nekog čepa.

Ispljunuo sam joj glavu na pod i počeo da povraćam, ali ništa se nije dogodilo, osim što me je spopala neka smrtna iscrpljenost; skljokao sam se na leđa i opružio na insektima nastanjeni krevet, svaki mi je ud pržio neki bol nalik na upalu mišića. Tada se Evica pridigla, sva umazana krvlju i insektnim izlučevinama, i čučnula iznad mene, nad mojim licem; i izbacila iz sebe ljigavi ostatak žabe, grunuvši mi ga pravo u lice; i odmah zatim počela je da mokri, debelim, obilnim mlazom spirala mi je lice, čelo, vrat, da ponovo budem čist i blistav; i plakala je, plakala nezaustavljivo; i tada sam napokon svršio, štrcajući grozničavim drhtajima spermu u prazno, u vazduh; i zaplakao sam i ja, gutajući suze i blistave kapljice mokraće.

Preveo s mađarskog Marko Čudić

Beleška o piscu Tibor Hajaš (Hajas Tibor, Frankl Tibor Bibi, Budimpešta 1946 – Segedin 1980), bio je slikar, umetnik performansa, pesnik i prozaista. Prve pesme objavio je 1967. godine, a likovnom umetnošću počeo je da se bavi samouko. Prvi njegov zapaženiji rad na tom polju bila je konceptualna izložba Meso i vinil, Sve je samo vlastita kopija (1969). Tibora Hajaša publika se uglavnom seća kao umetnika performansa (začetnik je te umetnosti u Mađarskoj), iako je bio i odličan pesnik i pisac, univerzalni stvaralac koji je sve čega bi se dotakao pretvarao u umetnost. Sačinio je ukupno jedanaest performansa, a zatim se okrenuo video-umetnosti: najpoznatiji njegov video-rad nosi naslov Auto-modna revija (1976). Sabrani spisi objavljeni su mu posthumno (2005). Ovde donosimo odlomak iz halucinantne, erotizmom nabijene proze njegovih dnevnika.

Peter HajnoCi

B

aka Se pridružuje

Bila jednom jedna veoma, veoma čestita porodica. Štaviše, čak su i komšije pronosile glas o njihovoj čestitosti.

Bogu hvala, nikakve oni veze sa čestitošću nisu imali. Momak – imao je sedamnaest godina – podstaknut nekom čudnom željom, noću nije mogao da zaspi. Negde pred svitanje, moglo je biti oko tri sata, začuo je kreštanje kosova, kao i specifične zvuke parenja, pa je, sav obliven znojem, noktima stao da grebe zid.

Devojka – imala je petnaest godina – u isto vreme stiskala je svoje oble grudi i širila čvrste, gole butine.

Kosovi su im razbudili i majku, pa je bez odlaganja stavila svoju, u ljubičastu plastičnu čašu potopljenu protezu, izašla da mokri, prsnula malo kolonjske vode po sebi, a onda natrljala polni organ parčetom ukusne slanine, naročito na onom mestu gde dokoni patolog tužnog lica, koji se stalno dosađuje, obično nalazi klitoris. Mama je tiho coknula malom mopsu, koji je dremuckao u jednoj od fotelja. Ta čestita životinja znala je šta joj je činiti, kako bi joj se pružila prilika da pojede preostalu slaninu i da dobije svežeg mleka pride.

U četvrtoj, najsićušnijoj sobi stana, baku je probudio neobičan zvižduk kosova. Ta se soba ne bi mogla zvati devojačkom, s obzirom na to da u današnje vreme služavki nema.

Jedne lepe junske zore, baka je, gola kao od majke rođena, oslanjajući se na svoj štap od abonosa sa srebrnim vrhom – blago hramljući na levu nogu – ušla u sobu svoje ćerke, gde je mops provodio noć.

Ona – valja to imati na umu – više ni veštačke zube nije imala. Pa ipak, pokretom koji ne trpi prigovor, mahnula je ćerki, koja je krenula za njom u mladićevu sobu, s mopsom za petama. (Moramo priznati: u toj se sobi nalazio najudobniji i najširi kauč. I devojka je ušla u bratovljevu sobu: vlažnih usana, s majušnim, u preponama napetim gaćicama.)

A onda je najednom osetila da se nalazi u bratovljevom krevetu, da se crne gaćice njišu na lusteru od olovnog kristala, a zatim i to da sedi u krilu svoga brata i da joj neko dugačko, vrelo, nikada viđeno, poput kamena tvrdo parče mesa prodire u vaginu. Grčevito je sklopila oči i šiljaste – mora se priznati, diskretno nalakirane – nokte zarila u mladićeva ramena.

Po kauču je poteklo nešto krvi, ne samo iz mladićevih ramena.

I mamica je, naravno, kročila u sobu, s protezom u ustima i kučencetom za petama.

Ni reč nije prozborena. Svi su se u roku od nekoliko sekundi našli na kauču (mops takođe).

XXI severniBunKeR I 55od 140I pornoBUNKER

i

XXI severniBunKeR I 56od 140I pornoBUNKER

Samo se baka nije odvajala od svog štapa od abonosa, sa srebrnim vrhom. Dole u bašti kričali su kosovi.

A onda je baka, i dalje ležeći, prozborila, uperivši štapom u tavanicu: – I baka se pridružuje – pa se iznenada pridigla, sela, ponovo se skljokala na kauč i umrla.

(1979) Preveli s mađarskog Jelena Pešić i Andrej Pavić

Beleška o piscu Peter Hajnoci (Hajnócy Péter, pravo ime Béla Ödön, Budimpešta 1942 – Balaton 1981), značajan predstavnik mađarske proze druge polovine dvadesetog veka. Kao nekvalifikovan radnik, u mladosti je bio prinuđen da se bavi raznim poslovima – bio je raznosač uglja, radnik na građevini i model na likovnoj akademiji. Zbog neobičnog načina života i hroničnog alkoholizma, Hajnoci je još za života postao kultna ličnost mađarskog književnog života. Najvažnije delo mu je kratki roman Smrt je izjahala iz Persije (kod nas preveden pod naslovom Opusteli persijski grad), a spada i u velike majstore moderne mađarske novele i groteskne basne. Opus mu, zbog relativno kratkog života, nije velik (sva njegova dela stala su posthumno u jednu knjigu), ali je utoliko snažnije delovao na neke današnje mađarske pisce, kojima je bio nezaobilazan uzor. Umro je u trideset i devetoj godini života, od komplikacija izazvanih hroničnim alkoholizmom.

u

Bica

(odlomak iz istoimene pripovetke)

Molnar se zvao dotični, Lajoš Molnar. Pre trideset i četiri godine bio sam svedok njegovih

laSlo marton

reči i dela. Od tada ga nisam video. Ne znam šta je bilo s njim. Ne znam ni da li je uopšte još živ.

Znali smo da je ubio čoveka, on sam nam je to pričao. Ispričao nam je više puta, svaki put drugačije. Ponekad je govorio da mu nije bila namera da ubije žrtvu, samo se, eto, dogodilo da su joj, kao rezultat primene fizičke sile, otkazale životne funkcije, drugi put bi nam pak objašnjavao na takav način da mu je u glasu bilo nemoguće ne zapaziti radosne krike zadovoljene žudnje za osvetom.

Bilo je i drugih regruta s kriminalnom prošlošću u toj kasarni u južnom Alfeldu, gde sam pre trideset i četiri godine provodio vreme. Jedan je bio sitni provalnik i lopov, drugi je pijan vozio i zgazio pešaka. O njima nemam šta da kažem. Predmet moje pažnje i užasavanja jeste Molnar.

Svakako mu možemo poverovati da je odležao šest godina pre nego što je dobio poziv za vojsku, a u to vreme već je bio odslužio godinu i po dana u armiji, što će reći da mu je ostalo još šest meseci. Moglo mu je biti, dakle, nekih dvadeset i pet, dvadeset i šest godina, a mi smo imali osamnaest-devetnaest. U mladosti ta razlika u godinama puno znači. Možemo mu poverovati i to da je izrečena kazna bila veća, ali da su ga nakon šest godina pomilovali ili mu ukinuli kaznu zbog dobrog vladanja. (...)

Molnar, ubica, naizgled se ni po čemu nije razlikovao od nas, nevinih. Jer, kao što to često možemo čuti od žena u određenim životnim situacijama, muškarci su svi isti. A tamo, na samom rubu jedne južnoalfeldske varošice, taj stešnjeni, betonskom ogradom okruženi prostor, u kojem sam spiskao godinu dana života, bio je natrpan isključivo muškarcima.

Muškarci su svi isti. Mladi muškarci, u istim onim uniformama za vežbu ili izlazak, nekako su još više isti. Često smo slušali: „Svi ste mi vi ovde isti kao zečija govna na vežbalištu!“ A zečija govna nisu bila retka pojava na slatinastom, ispucalom tlu vežbališta, i odista su bila sastavljena od istovetnih kuglica. A bili smo u prilici i pobliže da ih upoznamo, da s njima ostvarimo telesni kontakt. Izvanrednu priliku za to pružale su nam svakodnevne, višesatne vežbe puzanja po tlu. Na sopstvenoj smo koži mogli da iskusimo te sparušene, smrdljive istovetnosti, koje ne samo što su postale naša glavna odlika, već su nastojale da oblikuju i samu suštinu naše ličnosti, i to s vidnim uspehom.

XXI severniBunKeR I 57od 140I pornoBUNKER

l. m.,

XXI severniBunKeR I 58od 140I pornoBUNKER

Naizgled smo, dakle, bili jednaki. Jedine razlike javljale su se u činovima, onda kada su neki unapređeni u razvodnike, a kasnije u desetare. Ali, prve bele zvezdice tek su u decembru nalepljene na maslinastozelena ramena; a ono o čemu ja želim da govorim odvijalo se uglavnom u oktobru. U oktobru smo izgledali jednako, poput zečijih govana, i Molnar i svi ostali. Pa ipak, postojala je jedna nevidljiva, ali utoliko značajnija razlika.

Sa gnusnom, rasističkom bezobzirnošću, prinuđen sam da se izrazim na sledeći način: pripadali smo različitim vrstama.

Mi smo, naime, bili zečevi. Tako su se u moje vreme nazivali regruti koji su primljeni na fakultete i više škole. A Molnar je pak... pišem ovo oklevajući, i znam da time pomalo pojednostavljujem stanje stvari... Molnar je bio stari vojnik, to jest, bio je čovek, ljudsko biće. A čovek, to znači čovek višeg reda. Uz to i bivši zatvorenik, a povrh svega još i ubica; razumljivo je, dakle, da je on bio gospodar. *** Ako bih pokušao da objasnim zbog čega su dvogodišnji, to jest regruti koji su vojsku služili dve godine, zavideli zečevima, a istovremeno ih i mrzeli, počeo bih time da su se zečevi skidali već posle jedanaest meseci i mogli su da započnu svoje studije, dok su dvogodišnji pune dve godine trunuli po kasarnama. Zečevi su primljeni na fakultet, umesto da ih s pijukom u ruci teraju u kamenolom. Zečevi su bili lenji, plašljivi i razmaženi. Zečevi su bili nespretni i nije im se milio rad. Zečevi su bili bezobrazni i oholi, razmetali su se da imaju duplu maturu, hvalili se da su, kada se delila pamet, tri puta stali u red.

Puž puzi po vlastitoj pljuvački, a zec po vlastitom izmetu, po zečijim govnima, na koja inače i podseća, po pitanju istovetnosti, na primer.

Ali, čemu sva ova silna objašnjenja, dovraga više s ovom intelektualističkom finoćom.

Zec je zec i to je to. (...)

U našim kukavičkim, zečijim očima Mađarska Narodna Armija bila je tamnica, paklena tamnica u koju smo dospeli posve nedužni i bez ikakve odluke suda. Ona je i u Molnarovim očima predstavljala tamnicu, ali ne paklenu, već rajsku. Ublaženu tamnicu, pripitomljenu tamnicu, domestifikovanu tamnicu. Gubitak slobode prepun mogućnosti, sa širokim spektrom ljudskih prava. Za zečeve poput nas kasarna je predstavljala ropstvo i traćenje vremena. I Molnar je živeo u ropstvu, rođen je i odrastao u njemu, ali on ga je poznavao i koristio je – na štetu još većih bednika od sebe – prednosti ropstva i sužanjstva. I on je uzaludno gubio vreme, ali prethodno je u zatvoru ionako već protraćio svoje najlepše godine, pa je došao do saznanja da su vreme i život – naš sopstveni, kao i životi drugih – stvoreni s jednim jedinim ciljem – da budu protraćeni. *** Inače, najprijatniji deo vojnog roka bio je upravo onaj koji je najviše i podsećao na ropstvo – jesenji poljoprivredni radovi. U okviru kojih je Mađarska Narodna Armija imala običaj da pozajmljuje svoje regrute raznim državnim gazdinstvima i proizvodnim kombinatima. Vojnici bi bez ikakve nadoknade, čisto zarad pukog opstanka, radili dva meseca, pa ipak bi se radovali što su se ratosiljali kasarne. (...)

kojem nam je za radnog komandira određen Molnar, zvalo se Državna vinarska zadruga Eger. (...)

Naš život pod Molnarovom upravom odvijao se u tri ravni. Mogao bih kazati i ovako: radnja se odigravala na tri nivoa. Visoko gore, na vrhu brda, stajala je kasarna s pripadajućom spavaonom. Tu su se odvijali noćni događaji. U ravni vidljivog, protezala se varoš, razbludno se brčkajući na oktobarskom suncu. Bila je sunčana, topla jesen, šira je dostigla visok stepen slatkoće. Mi taj sunčev sjaj nismo zapažali, pošto se površinski sloj radnje ograničavao na marširanje zečeva. Na ranojutarnje marširanje na rad, kada bi se noćni mrak pretvarao u sivu izmaglicu, te na popodnevno povlačenje, kada bi i poslednji proplamsaji sumraka zgasnuli na nebu iznad Egersaloka i Egerbakte. (...) Često sam bio u prilici da posmatram Molnara tokom njegovih preobražaja, kada bi u roku od pola minuta poprimao izgled čoveka kome je Sotona ukrao srce. Ponekad bi mi se učinilo da uočavam neki delić provalije što zjapi između dva takva trenutka. Ali, šta može izazvati takvu promenu u čoveku? I kako to da je neko još uvek ista osoba kada je sasvim jasno da se pretvorio u nekog drugog? Može li se to objasniti nekakvim hemijskim procesima?

Nije li tu posredi delanje nekog – dakako, zlonamernog – božanstva? Božanstva kojeg nam se valja plašiti i kojeg nam valja poštovati tim više što nam veće zlo želi? Šta vrede povremena krotkost i velikodušnost Molnarova, ako u bilo kom trenutku mogu da se izmetnu u najmračnije zlo? A, uostalom, zar je nemoguće pretpostaviti da je ljudska dobrota, onakva kakva jeste i kakvom se pokazuje, i sama deo zla, jedan njegov ekstremni oblik, jedna od njegovih bezbrojnih manifestacija?

Takve bi me misli mučile u svitanje i sumrak, na odlasku i povratku s rada. Nikako nisam nalazio neki održiv, umirujući odgovor. Osim toga, još jedno me je pitanje zaokupljalo: zašto nema otpora? Zašto ne pokušavamo da se suprotstavimo Molnaru?

Jer takvih pokušaja nije bilo, ni pojedinačnih, a ni kolektivnih.

To se, naravno, lakše moglo objasniti od onog prekida u kontinuitetu ličnosti. Pre svega, Molnar se razumeo u boks i bio je snažan, a mi, zečevi, bili smo kukavice i slabići. I pojedinačno smo bili kukavice i slabići, ali zajedno smo bili još veće kukavice i još veći slabići nego ponaosob. Mi, zečevi, bili smo mlakonje i puzavci. Smatrali smo prirodnim to što smo zečevi.

Oni iznad nas su nas prezirali, ali mi sami prezirali smo sebe više nego što nas je iko drugi prezirao. Evo, recimo, Pastorov slučaj s čika Karoljem, onim magacionerom pred penzijom, koji je za vreme rata gađao one nesrećnike, pretke današnjih zečeva, dok su pokušavali da se izmigolje iz zapaljene pojate, i koji je nalazio zadovoljstvo u tome da gleda ždrepca kako umesto njega tuca kobilu. Kako to da Pastor nije zviznuo šamarčinu tom ratnom zločincu? I zašto se povinovao Molnarevim sramotnim naređenjima, zašto je postavio stolicu na sto i zašto je seo na nju? I, uopšte, zašto je uvek Molnar taj koji udara? Zašto je onaj koji je jak nužno i zao?

Ovo se, naravno, samo našim kukavičlukom i samo našim puzavištvom nije moglo objasniti na zadovoljavajući način. Bilo je tu i nečeg drugog. A to je da smo mi – žao mi je, ali ne nalazim bolji izraz – bili očarani. Omađijani. Opčinjeni.

XXI severniBunKeR I 59od 140I pornoBUNKER

Kao za nevolju, radno mesto na koje smo poslati da provedemo ta dva meseca, i na

XXI severniBunKeR I 60od 140I pornoBUNKER

Poštovali smo svoju domovinu i bili vaspitavani u uverenju da je naša domovina, mađarska država, narodna i demokratska. Deo tog uverenja proizlazio je i iz vere da su glavno oličenje mađarske države njene oružane snage i oružane jedinice.

Nismo bili ni glupi ni otupeli. Bili smo razumni ljudi, čim bismo na trenutak ili dva uspeli da izbijemo iz glave saznanje da smo zečevi. Ali, upravo u tom grmu leži zec: nikako nismo uspevali da to saznanje iz glave izbijemo. Znali smo i na svojoj koži osećali da je tlačenje rđava stvar, a ipak smo bili očarani tlačiteljkom, našom domovinom. Omađijala nas je Narodna Republika Mađarska, a posebno nas je opčinilo to što nije prosto republika, nego još i narodna pride. Nikada još nisam video narod, zapravo pojma nisam imao ni šta je to, ali što sam ga manje video i poznavao, to sam više verovao u njega.

A Molnar je tokom tih jesenjih poljoprivrednih radova bio sama Narodna Republika Mađarska. Ne samo što je predstavljao mađarsku narodnu republiku, nego je bio i njeno sušto oličenje.

Tamo, u menzi vinarskog kombinata, nije Pastora belim stolnjakom prekrio čovek po imenu Molnar, nego radni narod.

Nije ni Levai naprosto tek svako veče prao Molnarove čarape, jer one su se u njegovim rukama pretvarale u oznojene čarape diktature proletarijata, a Šurci bi se pak, ugledavši blato na Molnarovim čizmama, bespogovorno bacao na čišćenje čizama Revolucionarne Vlade Radnika i Seljaka, sve dok se ne bi toliko zacaklile da ih je vojnik Talanjoš (ne baš dobrovoljno) mogao koristiti umesto ogledala za brijanje.

A kada me je u gluvo doba noći u spavaoni probudio neki zvuk nalik na mljackanje i kada sam svojim zečijim očima priviknutim na mrak ugledao golobradog Zvezdana kako kleči pred Molnarovim gvozdenim krevetom, shvatio sam da ono što Zvezdan dudla nije Molnarova kita, nego kurac Narodne Republike Mađarske, i da ono što guta nije Molnarova sperma, nego seme mađarske narodne demokratije.

Teško njemu da je pokušao da ga ispljune ili ispovraća! Uostalom, možda mu se čak i svidelo.

Preveo s mađarskog Marko Čudić

Beleška o piscu Laslo Marton (Márton László) rođen je u Budimpešti 1959. godine. Značajan i veoma plodan prozaista, esejista, književni prevodilac i dramski pisac. U svom istorijskom romanu Istinita pripovest o Jakovu Vunšvicu (1994) pokušao je na postmodernistički način da preosmisli tradicionalno shvaćen istorijski roman. Njegova svakako najznačajnija i najprevođenija knjiga jeste kratki (takođe u dobroj meri istorijski) roman Senovita glavna ulica (1999). Prevodi spise sa srednjovekovnog nemačkog jezika, a dobar je poznavalac i dela Martina Lutera. Prozu mu odlikuju postmodernističke aluzije na druga književna dela, ironija i specifičan humor. U najnovijoj knjizi pod naslovom L. M., ubica (2012), koja se sastoji od tri pripovetke koje se mogu čitati i kao poglavlja jednog romana, Marton se ponajviše približio nečemu što bi se moglo nazvati autobiografskim pristupom, naročito u naslovnoj pripoveci o vojničkim danima, koja između ostalog govori o sadomazohističkim odnosima nadređenosti i potčinjavanja u nekadašnjoj Mađarskoj Narodnoj Armiji.???

XXI severniBunKeR I 62od 140I pornoBUNKER

alternativna grafija

porno boriS PoStniKov

Danas vjerojatno ne postoji žanr koji se tako brzo i tako gusto diverzificira u manje ladice, niše i podžanrovske rukavce kao što to čini pornografija. Tehnološki dostupniji nego ikad, njen nabujali, prenadraženi koloplet koitusa, kunilingusa i falusa metastazira medijima, ispisujući kartografiju suptilno cizeliranih žudnji, podešavajući varijable želje u skladu s pulsirajućim, raznovrsnim fantazijama pornofila.

Nisu to više samo podjele na sado- i mazo-, na homo i hetero, na mlađe i starije, na ljude, životinje i strojeve; nije to samo ikonografija lateksa i kože, uniformi i visokih potpetica, bičeva i lisica... Ne, to je neukrotivo invarijantna multifilija, fantazmatska eksplozija strasti, boli i susprezanja: razvijaju se podžanrovi kao spex appeal (fetišizacija naočala), yiffy (seks s fantastičnim antropomorfnim krznenim bićima), hard crush (ubijanje malih životinja za vrijeme seksa – ilegalno, doduše) ili, recimo, tamakeri (japanski naziv za muški fetiš primanja udaraca u testise). U ovoj raspršenoj polimorfiji žudnje, skoro da je čudno što se podžanr alternativne pornografije – ili alt porna, u angliziranoj verziji – pojavio pomalo kasno i prošao, za sada, relativno neprimijećeno.

Iako popularnost različitih subkultura na Zapadu ozbiljnije raste barem od pedesetih, poprima naivno „revolucionarne“ društvene aspiracije u hipijevskim šezdesetima, pozom pankerske drskosti provocira industriju zabave sedamdesetih i tvrdoglavo čuva autsajderske položaje za vrijeme kičasto visokokomercijaliziranih, pravovjerno neoliberalnih osamdesetih, tek u devedesetima alternativna scena sramežljivo otkriva pornografiju. Ili je, vjerojatno, ipak bilo obrnuto: tek nakon što se internet iz militarističko-akademskog komunikacijskog sustava preobrazio u masovni medij i nakon što je nepovratno razbucao hijerarhiju porno-industrije, izguravši centralizirane filmske studije s pozicija nedodirljive moći, postalo je moguće da egzibicionistički seks pred objektivom prožme ikonografija pierceova, tattooa i kričavo obojenih irokeza. „Službena“ verzija kratke povijesti alternativne pornografije titulu rodonačelnika žanra povjerava američkom magazinu Blue Blood, pokrenutom 1992. i posvećenom uglavnom goth i cyberpunk modelima. Već dvije godine kasnije, Blue Blood lansira svoj web site, a prava popularizacija žanra nastupa tek na prijelomu stoljeća, skupa s globalnim širenjem interneta. GothicSluts.com, Blue Bloodov spinoff, podignut je 2000. Slijedili su brojni sajtovi drugih izdavača: NecroMantic.com, BarelyEvil.com, PornforPunks.com, Alterna-Chicks.com, Blood-Dolls.com, PunkErotic.com, RazorDolls.com, DeviantNation.com... I, naravno, uvjerljivo najpopularniji:

XXI severniBunKeR I 63od 140I pornoBUNKER

SuicideGirls.com, koji je tvrdi punk-rock imidž uglavnom kalemio na krhke, fragilne, adolescentske figure svojih modela, insistirajući na zaigranoj multimedijskoj reprezentaciji njihove osobnosti, nasuprot dominantno anonimnim, bezlično silikonskim ženskim tijelima za jebanje pornografskog mainstreama. Bez interneta i mogućnosti intenzivne komunikacije blogovima, komentarima, tweetovima, video-porukama i chatovima, ova subverzija reprezentacijskih obrazaca porno-diva prethodnih generacija ne bi bila moguća; više nego ijedan drugi podžanr, alternativna pornografija koristila je potencijale online platformi.

Zapravo, slatki užitak podrivanja srednjestrujaških reprezentacijskih praksi prožima alt-porno još od prvih dana. Osnivačica Blue Blooda Amelia G. na stranicama magazina retrospektivno likuje: „Onda kada smo počinjali bilo je radikalno reći da je djevojka s ružičastom kosom ili probijenim nosom seksi, a ne freak show. Mislim da je Blue Blood pomogao da se percepcija promijeni; proširio je definiciju onoga što je seksi.“ Česta je greška, međutim, miješati temeljnu dinamiku opreke dominantne i alternativne kulture, s jedne strane, s onom dominantne i opozicijske kulture, s druge. Alternativci, naime, po definiciji ne ciljaju na svrgavanje moćnih; njihov se projekt iscprljuje u osiguravanju prostora za otklon od norme, za apartnu gestu samopotvrđivanja vlastite različitosti, bez namjere da tu različitost ikome nametnu. Neka ozbiljnija očekivanja stavljena prošlih godina pred alternativnu pornografiju – pozivi da dekonstruira normative tjelesne ljepote, nametne feminističke vizualne kodove režimu voajerskog pogleda ili, čak, da napusti sferu kulturalnih odnosa i iskorači u polje ekonomskih, pa subvertira osnovne moduse tržišne proizvodnje porno-industrije – zanemarila su, čini se, skromnu, nikada pretjerano konfliktnu poziciju alternativne kulture. Da stvari budu gore, alt-porno znao je pasti čak i ispod tako nisko postavljene ljestvice: odmah nakon prvog vala uspjeha, početkom stoljeća, uslijedio je niz medijskih i sudskih tužbi, najčešće upućenih sajtu SuicideGirls.com, koji je svoje modele, navodno, vezivao restriktivnim ugovorima i u poslovnim praksama potiskivao njihovo javno proklamirano pravo na vlastiti stav i glas.

Početni je entuzijazam, dakle, zauzdan, prva razočaranja upisana u recepcijsko računovodstvo; alternativna pornografija sada funkcionira kao široj publici nepoznat, ali u pornofilskim krugovima ipak relativno etabliran podžanr. Ima svoje redateljske zvijezde, poput Eona McKaija (Kill Girl Kill, Neu Wave Hookers, Art School Girls are Easy...), poznate glumice poput Stoye, Rachel Rotten ili Felix Vicious i ponekog poznatog glumca kao što je Zak Smith, fotografe poput Richarda Kerna, literarne uzore kao što je anonimni Supervert, nove rizomatske žanrovske hibride, nastale najčešće bastardizacijom horror motiva (The Texas Vibrator Massacre, Slaughter Disc...), a retrospektivno je ustanovio – baš kao što sistemska logika (pod)žanrovske kodifikacije nalaže – i vlastite „pretke“, kultne autore bizarnih, iskošenih fotografija i filmova s pornografskim motivima iz sedamdesetih i osamdesetih, poput Stephena Sayadiana (Café Flesh, Party-Doll-A-Go-Go...) ili Michaela Ninna (Sex Latex, Shock...). Sve je, dakle, na svom mjestu, baš kao što i treba biti: put od provokativnog rubnog fenomena do malene, ali prepoznatljive tržišne niše lukrativne globalne industrije uspješno je pređen. Možda odatle i dojam da se navodno subverzivni kotačić alt-porna u posljednje vrijeme okreće u prazno, repetitivno izmjenjujući poznate motive, mizerno varirajući otrcani mizanscen. Distinkcija žanra iscrpljuje se u ikoničkoj pripadnosti glumica i glumaca pank, goth ili nekoj trećoj subkulturi, scensko jebanje potenciraju gusti audio nanosi distorziranih rifova ili hipnotičkog basa, kadrovi su ukošeni do ruba art pretenzije, scenografija neuredna,

XXI severniBunKeR I 64od 140I pornoBUNKER

mračna. Pa ipak, unutar uspostavljenih kodova, i dalje na sreću postoje otkloni, pokušaji odmaka. Poput, recimo, projekta Hysterical Literature fotografa i redatelja Claytona Cubitta, započetog 2012: jedna po jedna, porno-glumice sjede za stolom i čitaju odlomak iz knjige koju su same odabrale. Za to vrijeme, nevidljiva „asistentica“ zadovoljava ih vibratorom. Poanta je u tome što kadar registrira samo ono što je iznad površine stola: u početku promatramo mirno, koncentrirano čitanje, potom sve teži dah, pauze, uzdahe i, konačno, orgazam: bučan, tih, s vriskom ili smijehom... Na sličnoj se strategiji ostavljanja izvan okvira kadra onoga što čini srž pornografije bazira i koncept stranice BeautifulAgony.com: tamo gledateljice i gledatelji sami šalju video-snimke krupnih planova svojih lica za vrijeme orgazma. Još je Andy Warhol, uostalom, početkom šezdesetih na takvom konceptualnom triku izgradio cijeli film (Blow Job), ali nema veze: gledanje prve u nizu Cubittovih sesija „histerične književnosti“, u kojoj Stoya, grčeći se, pokušava do kraja pročitati morbidno duhovitu, makabrično lucidnu Supervertovu priču Ispovijest maske-lubanje, čitati potom njene reminiscencije o tom iskustvu, pa, konačno, i Supervertov komentar cijelog ovog neobičnog tekstualno-vizualnog medijskog pretapanja užitka, sasvim je dovoljno za zaključak: ako od alternativne pornografije zbilja ne treba očekivati transgresiju s dalekosežnijim posljedicama za porno-industriju ili dominantni vizualni registar žudnje, ostaju barem primjeri da nisu sve staze isprobane, da je ostalo dovoljno putova kojima se rjeđe ide, da je mašta pornografa i pornofila i dalje, žanrovskim granicama usprkos, bezobrazno neuhvatljiva.

marKo Pogačar

o

dnu

Bojim se pravih kutova. Soba u kojoj ležim, a ležim jer već neko vrijeme ne mogu ustati, pravokutnik je od grubo tesanih trupaca ispunjen mnoštvom pravokutnika od te iste drvene tvari, nekih tek malo manjih, nekih toliko sitnih da ih je moguće uzeti u ruku.

Teško je sa sigurnošću reći ne ustajem li jer to ne mogu ili je razlog tome u potpunom odsustvu želje za uspravnim stanjem, strah od zatvaranja pravog kuta sa zemljom. U svakom slučaju već sam danima s njome poravnat, kut koji zatvaramo mrtvi je kut, mrtav kao što ću to prije ili kasnije postati i ja. Dani prerastaju u tjedne, tjedni se množe u mjesece, kuljaju kao bijeli miševi iz ovratnika mog oca dok ne preplave sve pred sobom, zastru obzor i komad po komad me svojim sitnim zubima odnesu s ovoga svijeta. To je, vjerujem, dobro jer tako ću konačno jednom zauvijek postati dijelom zemlje, neizdvojivim komadom dna po kojem ovako ili onako već dugo vremena stružem.

Moj krevet postavljen je tako da iz njega vidim što je to moguće manje: samo ono što vidjeti želim i ono što je vidjeti nužno. Većinu tog uvijek jednakog prizora, tako, čini prozor čiji su rubovi obloženi s obale smrzlog potoka donesenom, još uvijek hladnom i vlažnom glinom. Kroz izgrebeno staklo napola zastrto zavjesom noću vidim a danju osjećam moju zvijezdu, moju vodilju koja, ugniježđena na vrhu najvišeg dimnjaka šećerane, titrajući u tamu odašilja Morseovim kodom ispisanu poruku kraja; poruku koju sam jedino ja u stanju pročitati.

Na dohvat ruke, s moje lijeve strane, na prevrnutom lavoru stoji prazan okvir sa slikom mog brata Istvána, odnosno ono što je od slike ostalo. Rubovi okvira su, kao i oni prozora, pomno obloženi tankim slojem gnječene gline. Popis onog što želim vidjeti tu se završava; druge moje želje počinju ondje gdje pogled ne znači više ništa, u onom dubokom, mučnim čekanjem samo za sebe izborenome mraku.

Onog što vidjeti moram ima tek nešto više, ali me ono nerazmjerno više unesrećuje.

Odnosi se to uglavnom na komadić stola, dobar dio sjevernog zida, nekoliko osušenih svinjskih glava na njemu, ormarić s četiri ladice i nekoliko sanduka podloženih pod vješalicu na kojoj vise moj kaput, puška i par žicom jedna za drugu svezanih čizama. Ništa od toga već dugo ne uzimam u ruke, čizme ne obuvam. Jedino čega se dotičem, za to se moram tek malko protegnuti, jest uzicom podvezan svežanj šibica izvađenih iz kutije. Njima, kada je magla pregusta da bi se vidio makar i odsjaj zvijezde, palim fitilj utaknut u staklenu teglicu s uljem, i pod tim svjetlom zatim dugo gledam u lice unutar onoga mokrom glinom otupljenoga okvira.

Mojih želja je malo i one su sasvim razumne. Moguće ih je, mislim, svesti na samo dvije, iako svaka u sebi, kao i svaka želja, nalik mojem ormariću s ladicama, krije poneki tajni

XXI severniBunKeR I 65od 140I pornoBUNKER

San

XXI severniBunKeR I 66od 140I pornoBUNKER

pretinac, poneko duplo dno. Prvu sam već spomenuo: želju da ono konačno dno zauvijek dosegnem; da postanem njegovim dijelom. Metoda koju sam u tu svrhu razradio jednostavna je, iako katkad iscrpljujuća. Ona se sastoji u upornom, ustrajnom odricanju od mojih gladi.

Prema učestalosti njihova pojavljivanja riječ je o: gladi za jestivim stvarima, gladi za ženskim mesom, gladi za tuđim strahom, gladi za potpunim poniženjem sebe i drugih, gladi za smrću malih i brzih životinja, gladi za svojim sinom, i tako dalje. Upornost u odricanju od one prve, jasno je, najbrže će me i posve pouzdano odvesti k cilju. Utoliko prva i druga od mojih želja nisu sasvim sumjerljive: gotovo bi se moglo reći da se, u jednom svom segmentu, one posve isključuju. Da bih napisao pismo bratu, konačno sročio tekst od kojeg bježim godinama, i u njemu objasnio sve što je objasniti moguće, potrebne su mi moje ruke, moja koliko-toliko čista glava. Logika dakle nalaže da je želje nužno ispunjavati redom. Njezinoj dosadnoj neumoljivosti odlučio sam doskočiti provodeći prvu onoliko strogo koliko je to bilo moguće bez ugrožavanja provodivosti druge.

To što je sve to moguće, to životarenje, horizontalno polustanje između života i smrti čija je jedina svrha čekanje, čekanje pisma tebi, brate Istváne, imam zahvaliti sasvim nesvakidašnjem spletu okolnosti. Sam to nikako ne bih mogao izdržati, a samoća je dugi niz godina bila moje jedino i svakodnevno stanje. Zatim se odnekud, jednog tek nešto manje ledenog dana, pred mojim vratima stvorio Csaba Utz. Ne bih ja to ni znao, tad sam već bio sasvim izgubio interes za vanjski svijet, da ovaj nije, skanjivajući se, pokucao. To me nemalo iznenadilo. Seljani su, oni rijetki koji bi uopće prešli smrzlu ledinu koja nas dijeli, u širokom luku zaobilazili moju kuću. Nisam ih za to mogao kriviti: još temeljitije ja sam zaobilazio njih. Čak sam, utažavajući na taj način jednu od svojih gladi, na neke od njih s velikim veseljem pljuvao. Ako bi se netko ipak odvažio i pojavio na mojim vratima, bilo je to u vrijeme kad sam još samo ja, zahvaljujući svojim hrđavim ali učinkovitim zamkama, imao zalihu sušenog svinjskog mesa i mogao ga ponuditi u zamjenu. Meni je međutim malo što trebalo, pa sam takve uglavnom otpravljao preko ledine praznih ruku. Nisam znao niti sam do danas uspio saznati što je zapravo natjeralo Csabu Utza da se pojavi pred mojim vratima, no pojavio se u pravom trenutku. Njemu sve ovo dugujem; on je moj anđeo čistač; samo on stoji između mene i dna. Zato je Csaba Utz u isto vrijeme objekt moje ljubavi i moje mržnje.

Dan kada je Utz ušao u moj život smatrao sam isprva jednim od svojih najsretnijih dana.

Utz nije govorio, nije me gledao u oči već se odmah, pomalo nespretno, prihvatio nužnih poslova oko moje davno zapostavljene kuće. Kad sam ga, za jednog kratkog razdoblja smanjene samokontrole, više puta s očitim zadovoljstvom pljunuo, ponašao se kao da se nije dogodilo ništa. Tada sam pomislio da je mojim mukama kraj. Utz će, po mom diktatu, napisati pismo tebi, brate Istváne, a ja ću se, ponovno u samoći, u potpunosti prepustiti ostvarenju svoje prve i osnovne želje; svog skorog susreta s dnom. Od tog sam plana, međutim, ubrzo morao odustati. Iako je Utz gotovo svaki dan navraćao u moju kuću, donosio mi ostatke tko zna gdje spremljenih obroka i brinuo se o mojem smradu, to s pisanjem nikako nije išlo.

Suočen s pisaćim priborom ponašao se neuračunljivo, štoviše, prema njemu je pokazivao izvjestan strah. Uzevši to u obzir čak sam si, u jednom od svojih dužih bunila, uspio u glavu utuviti misao da je baš Csaba Utz onaj moj nikada rođeni sin. Tu sam tezu u međuvremenu napustio.

Zasluge za to što sam nekako uspijevao podnijeti boravak u vlastitoj kući također pripadaju Utzu. Već s prvim danima svoga čudnoga dobrovoljnog rada shvatio je prirodu mog nesvakidašnjeg, ali intenzivnog straha. Izgubio se i istog popodneva vratio natovaren s četiri vreće vlažne gline, koju je tko zna kako uspio nagrebati s obale smrzlog potoka kojem ne pamtim ime. Njome je zatim obložio sve prave kutove i oštre bridove u mojem vidokrugu, dovodeći me istovremeno u neposrednu blizinu onoga što sam želio: tuposti, mulja, dna.

u vrećama Utz je spremio ispod mog ležaja te sam, kad god sam to htio, mogao u nju zavući ruku i puštati je da mi se lijepi za prste, zatim je prinijeti nosu, očima, ustima; žvakati je, govoriti joj, začepljivati njome uši. Vrijedi napomenuti da, iako sam ja s vremena na vrijeme govorio njemu, Utz cijelo to vrijeme meni samome nije uputio niti riječ.

Jednog se dana Utz na vratima pojavio predvečer, kasnije nego obično. Ja sam u tišini ležao na svom mjestu i gledao u jedva vidljivi odraz svoje jedine zvijezde, blijedi dokaz njezina postojanja raspršen u kapljicama niskih oblaka. Tek kad je prišao bliže i prignuo se da provjeri sadržaj moje noćne posude, primijetio sam da mu nedostaju prednji zubi. Ni o tome nije govorio, no pretpostavio sam da su ga, na putu prema kući, presreli seljani i namrtvo ga izbili kolcima. Kako se uopće dovukao do mog kreveta i još uspio uspravno stajati nisam nikako uspio dokučiti.

No upravo je tu, u toj njegovoj nijemoj uspravnosti, ležalo sjeme moje pobune protiv Utza. Iz čega god proizlazio taj njegov motiv Utz me, evidentno, zadržavao u životu. Kontrolirao je moje odricanje od gladi, poticao moju nadu u ono pismo, čak me, povremeno, otvoreno pozivao da na njega pljujem, okrećući mi svoje tjeme, svoje dlakave obraze. Ja sam, međutim, nadu u pismo sve više gubio. Riječi nikako nisu htjele napustiti moju lubanju, a kamoli se barem za neko vrijeme smiriti u bjelini papira. Zato sam, jednog dana ni po čemu posebnog, osim što se tad nakon dugo vremena javila još jedna od mojih gladi, odlučio da valja skončati s Utzom. Jedino on je, moj anđeo čistač, sada stajao između mene i dna.

Glad koju spominjem, a javila se tek nešto ranije istoga dana, glad je za ženskim mesom; glad koja me, uslijed fizičke iscrpljenosti, u posljednje vrijeme mahom zaobilazila.

Tek sam bio otvorio oči i, glave utonule u perjem punjene jastuke, pogledom pokušavao ispratiti kretanje ose koja je točno nad mojim čelom gradila gnijezdo, pljuvačkom lijepeći odbačene komadiće vlastite utrobe.

Još je bilo prerano za Utzov dolazak, no iz pomalo somnambulne koncentracije na osu i usput smišljene mantre usmjerene na njezin neuspjeh i pad prenuo me nemir među vlastitim nogama. Koliko god sebi pokušavao dokazati suprotno, ondje se nešto nedvojbeno događalo; nešto je, magnetnom snagom, privlačilo ostatke krvi iz mog tijela i napinjalo se, nepogrešivo ogrtalo pretjerano velikim prostorom. Neko sam se vrijeme tom dobro poznatom, iako pomalo zaboravljenom porivu pokušavao othrvati netremice gledajući u osu, u poluglasu ponavljajući ono mantričko: padni, sruši se, padni, nestani, padni, sruši se, padme hum… No moje tijelo, iako na izmaku svojih snaga, bilo je snažnije od mog uma.

U nevjerici sam promatrao kako na meni, sasvim neovisno od moje volje, izrasta nesalomljivi pravi kut; unutarnja pobuna protiv integriteta mog bića. Bilo je presvijetlo da vidim zvijezdu, iz okvira mog brata Istvána promatrali su me samo napuklo staklo i razmočen crni karton; sve se na ovom svijetu konačno okrenulo protiv mene.

Uto je u kuću ušao onaj odgovoran za ovo prokleto stanje, moj čistač, poticatelj mojih gladi, anđeo dna Csaba Utz. Po svom običaju bio je sasvim tih, a ni ja nisam govorio. Pustio sam ga da priđe krevetu i provjeri noćne posude. Zatim sam, praveći se da želim da mašću povije rane na mojim leđima, razgrnuo debele naslage pokrivača. Riješen da sve okončam, zagrizao sam snažno u svoj vlastiti jezik, zgrabio Utza za šiju i do grla nabio njegova usta na os okrutnog kuta nad mojim nogama. U meni se odjednom probudila neobična snaga, a Utz, sasvim očekivano, nije učinio ništa da umakne, spasi se, bilo kako se obrani od ovog podmuklog napada. Jedno vrijeme je, proizvodeći zvukove nalik onima ribe izvađene na suho, jedva primjetno grgljao, a zatim omlohavio i sasvim utihnuo. S njime je zauvijek umro i onaj kut.

Odgurnuo sam mlitavo tijelo i opet se, osjetivši se istog časa sasvim malaksalim, nekako uvukao pod pokrivače. Ona osa još je uvijek lučila svoje komadiće i slinom ih lijepila u dom

XXI severniBunKeR I 67od 140I pornoBUNKER

Miris mokre zemlje u potpunosti je ispunio sobu i ondje se zadržao danima, a ostatak gline

XXI severniBunKeR I 68od 140I pornoBUNKER

neke buduće smrti, no ja sam je tek jedva mogao nazrijeti. Potpuno nepokretan, u stanju koje bi se teško još uvijek moglo zvati životom, otvorenih očiju buljio sam u glinu u okviru prozora, glinu u okviru bez slike mog brata. Samo trenuci me, znam to, sada dijele od zemlje; između mene i one gline, između mene i dna više ne stoji ništa. U mreni koja se zgušnjava i zastire moje oči nazirem rijeku vremena; kroz njenu mutnu vodu ja sasvim jasno vidim žitko i mirno dno; mulj koji, tih, bezubim ustima žvače posljednju okomicu. Pod veoma čudnim, sasvim nestvarnim kutom u vodu upada svjetlost, a ja nisam siguran dolazi li ona od sunca, svijeće, ili moje jedine zvijezde. Na trenutak površina kao da gori, prostor se zgušnjava, bljesak poskakuje na lakim valovima. Zatim i toga svjetla nestaje.

muHarem bazdulj

Naslov: Deep Throat / Duboko grlo Režiser i scenarista: Gerard Damiano Glavne uloge: Linda Lovelace, Harry Reems, Dolly Sharp, Bill Harrison, William Love, Carol Connors, Bob Phillips, Ted Street, Proizvodnja: SAD Godina proizvodnje: 1972.

Trajanje: 62 minute Vrijeme snimanja: 6 dana Budžet: 25 000 dolara Zarada: 600 000 000 dolara Zabranjen: u 23 savezne američke države Broj seksualno eksplicitnih scena: 17 Zanimljivost: iz nepoznatih razloga u Dubokom grlu ima nekoliko referenci na filmski ciklus o tajnom agentu 007 – Jamesu Bondu. Na jednom mjestu u filmu može se čuti ona čuvena muzika sa špice Bondovih filmova, a lik kojeg tumači Harry Reems (doktor Young) na jednom mjestu za sebe kaže da je „slučaj 007“. Po nekima je i prezime ovog lika aluzija na režisera nekih od filmova Bondiane – Terencea Younga.

U Povijesti pornografije, svom ponajboljem romanu, Goran Tribuson priča priču o životu i odrastanju svoje generacije, a kao lajtmotiv mu služi istorija pornografije i njezino mjesto u životima njegovih junaka. Nemoguće je, naravno, ispričati bilo kakvu priču o pornografiji bez pomena Dubokog grla. Tribusonov narator nije sklon ovom filmu: na jednom mjestu ga naziva idiotarijom, a za njegovu heroinu veli da je zabluda isfabricirana od strane agresivne propagande, zabluda zapamćena „tek po jednom dobrom oralcu u Dubokom grlu“. Ipak, čak i oni pornofili koji ne vole Duboko grlo moraju ovom filmu priznati da je najčuveniji pornić svih vremena. Zaplet je valjda poznat svima, a baziran je na jednoj anatomskoj bizarnosti.

Junakinja filma Linda usprkos burnom seksualnom životu redovito biva nezado-volj(e)na.

Nakon što se obrati za pomoć liječniku, ovaj joj veli da je za njezino nezadovoljstvo odgovorna činjenica da joj se klitoris ne nalazi na uobičajenom mjestu, nego – u grlu! Ipak, sad kad je problem dijagnosticiran, lako mu je naći lijeka, a to „liječenje“ zapravo i jest prava tema filma. Teško je, međutim, dijagnosticirati pravi razlog popularnosti ovog filma, dok je

XXI severniBunKeR I 69od 140I pornoBUNKER

o

Studija Slučaja: duB ko grlo

XXI severniBunKeR I 70od 140I pornoBUNKER

njegovo mjesto u popularnoj kulturi posve nemoguće objasniti bez uvida u kontekst kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog stoljeća. To je vrijeme u kojem seksualna revolucija potpuno mijenja dotad godinama ustaljenu uskost poimanja morala i seksualnih sloboda. Još doskora su zbog skarednosti zabranjivane i – iz današnje perspektive – potpuno bezazlene knjige poput onih D.H. Lawrencea, a porno filmovi su bili prikazivani u rijetkim specijaliziranim bioskopskim salama, a sada su pak filmovi sa eksplicitnim scenama seksa stizali i u kina koja prikazuju standardno distribuirane mainstream filmove. Lijepa ilustracija ove situacije vidljiva je iz one čuvene scene u Scorseseovom Taksisti, kad lik kojeg tumači Robert DeNiro izvodi lijepu Betsy (igra je Cybill Shepard) na, čini se, klasični ljubavni sastanak u kino, no na repertoaru je tvrdi pornić. Upravo je Duboko grlo bio prvi veliki porno hit koji je igrao pred rasprodanim salama širom Amerike. Po nekim tumačenjima, Duboko grlo je najprofitabilniji film svih vremena; misli se, naravno, na odnos između ulo-ženih sredstava i zarade. Budžet je iznosio dvadeset i pet hiljada dolara (po nekima i manje, to jest dvadeset i dvije hiljade), a zarada je premašila šest stotina miliona. Kažu da su producenti zaradu između ostalog usmjerili u proizvodnju mainstream filmova, a jedan od njih je bio Teksaški masakr motornom pilom. Glumci su, međutim, prošlo mnogo lošije. Honorar glavne glumice iznosio je „bijednih“ hiljadu i dvije stotine dolara, a i inače Linda Lovelace nije imala previše sreće u životu. Rođena je 1949. godine kao Linda Boreman, a prezime Lovelace dao joj je upravo režiser Dubokog grla, koji je želio da inicijali LL budu skraćenica za novi seks simbol, na način na koji je BB označavalo Brigite Bardot, a MM Marylin Monroe. Duplo L Lindi jest donijelo slavu, no vjerovatno ne onakvu kakvu je željela. Osamdesetih je, naime, tvrdila da je bila prisiljavana da glumi u pornićima, a bila je i angažirana u nekim radikalnim feminističkim pokretima. U aprilu 2002. godine jedva je preživjela saobraćajnu nesreću, no ubrzo je umrla usljed teških povreda. Režiseru i scenaristi Gerardu Damianou film je također „dao krila“, pa je uskoro snimio još jedan glasovit pornić – Đavo u gospođici Jones. Damiano je po vlasititom priznanju scenarij za Duboko grlo napisao specijalno za Lindu Lovelace, a insistirao je na naslovu Duboko grlo i kad su se producenti bunili. Bio je siguran da je smislio naslov koji će osigurati mjesto u popularnoj mitologiji dvadesetog stoljeća – i nije se prevario. Kako je sam kazao u jednog novinskom razgovoru, ne samo da je Duboko grlo pseudonim novinskog izvora koji je raskrinkao aferu Watergate, nego se kao pojam pojavljuje i u ukrštenicama New York Timesa. Iako Duboko grlo spada među porno-klasike i svake godine privlači nove radoznalce, ipak ga je tek početak 2005. vratio u dane vrtoglave stare slave. Naime, dokumentarni film Unutar Dubokog grla (Inside Deep Throat) odmah nakon premijernog prikazivanja postao je mali hit. Režiseri Fenton Bailey i Randy Barbato zbilja su okupili ekipu snova za jedan ovakav dokumentarac; u filmu se, među ostalim, pojavljuju: Dick Cavett, Wes Craven, Larry Flynt, Hugh Hefner, Erica Jong, Norman Mailer, Camille Paglia, Gore Vidal, John Waters. Narator filma je Dennis Hopper. Unutar Dubokog grla je film koji, možemo kazati, nastavlja onu liniju dokumentaraca što su u posljednje vrijeme bolji od mnogih igranih filmova, dokumentaraca kakvi su oni Michaela Moorea ili Super Size Me Morgana Spurlocka. I pored sputavajućeg faktora u vidu odrednice NC-17, to jest zabrane da iko mlađi od sedamnaest godina gleda film, ipak je Unutar Dubokog grla od najvažnijih američkih medija dobio pozitivne ocjene, a mnogi su ga kritičari prozvali filmom koji se ne bi smio propustiti.

To nije film koji šuruje s pornografijom na eksplicitan način: u 92 minute ovog dokumentarca stale su jedva tri originalne fellatio sekunde iz Dubokog grla. Baileyev i Barbatov film daje, međutim, izvrsnu pozadinu priči o nastanku Dubokog grla i također najsistematičniji prikaz njegove „baštine“. Producent filma Brian Grazer veli da mu je inicijalna ideja bila snimiti film o Lindi Lovelace, no da je uskoro odustao od fokusiranja na njezinu priču i odlučio posvetiti film prije svega utjecaju Dubokog grla na popularnu kulturu. Harry Reems, glavna muška zvijezda Dubokog grla, u ovom dokumentarcu izjavljuje da mu se čini kako je tajna uspjeha

najsitniju pretenziju ka obrazovnoj vrijednosti. Znamenita i kontroverzna teoretičarka Camille Paglia tvrdi pak da je ono najznačajnije u priči o Dubokom grlu činjenica da je to bio prvi pornić koji su gledale i ugledne middle-class bjelkinje. Roger Ebert, vjerovatno najslavniji filmski kritičar našeg vremena, recenzirao je Duboko grlo u martu mjesecu 1973. godine.

Jedan karakterističan odlomak iz njegovog prikaza dobro opisuje nastanak kulta oko Dubokog grla: „Film je u New Yorku postao ’pornografski šik‘ i prije nego je prikazan. Mike Nichols je kazao Trumanu Capoteu da ga ne bi smio propustiti, a to se ubrzo pročulo. Ovo je prvi pornić koji su gledali parovi na ljubavnom sastanku. Vidio sam mnogo parova i na projekciji u nedjelju popodne – kad sam ja gledao film. Većina ih je, čini mi se, napustila kino ponešto potištena.“ Skoro pune trideset dvije godine kasnije, Ebert je recenzirao dokumentarac Unutar Dubokog grla. Od četiri moguće, dao mu je tri zvjezdice. Po Ebertovom mišljenju, ovaj dokumentarac predstavlja sjećanje na vrijeme prije nego je pornografija postala dosadna. Godinu ili dvije prije pojave Dubokog grla, kaže Ebert, muškarci su kradomice hrlili u sirotinjska predgrađa da gledaju porniće u oronulim dvoranama, a Duboko grlo je učinilo da mase ljudi stoje u redovima pred kinima zbog pornića i da bez stida pred kamerama priznaju kako idu pogledati taj film jer su ga, eto, svi željeli gledati.

XXI severniBunKeR I 71od 140I pornoBUNKER

starog pornića u činjenici da je to bio prvi porno-film u povijesti koji je odbacio svaku, pa i

XXI severniBunKeR I 72od 140I pornoBUNKER

na cvjetnome trgu Kada govorimo o trgovima u centru grada, jedini je kojemu bježi naše intimno biće Cvjetni trg.

On zbog svojih skromnih dimenzija nije primamio pažnju vlasti. d. d.: cvjetni trg

Slađan liPoveC

na cvjetnome trgu danas su prosvjedi i hapšenja beton i mozak asfalt i zrak užaruju se na četrdesetak stupnjeva zbog nečijih četrdeset milijuna nečega specijalci odnose omiljenog mi pisca bijesno bljeskaju blicevi dok mu oklopni buldozi prilaze na cvjetnome trgu prijatelj i ja jedne nedjelje prošlo je otad i pola života u laganome mamurluku vizualizirali smo picu prekrasne časne sestre koja je prošla pored nas sa svojih dvadesetak godina izbjegavajući naše gladne poglede kojima smo svrdlali njen neprobojni crni šator pitajući se koliki je ritam vlaženja ljeto je otapalo ledenjake i slične solidne pojmove odatle valjda i globalno zatopljenje trg se glatko izbrijanih dlačica podastirao otvarao i širio da smo ga lizali i lizali i lizali kao trip na cvjetnome trgu danas su hapšenja na cvjetnome trgu gadni flešbek

Slavoj žižeK

U jednoj od najmučnijih i najviše uznemirujućih scena iz filma Dejvida Linča Divlji u srcu, Vilijam Defo zlostavlja Loru Dern u motelskoj sobi: dodiruje je i stiska, zaposedajući njen intimni prostor, dok preteći ponavlja, „Reci: jebi me!“ – odnosno, iznuđuje od nje reč koja bi označila njen pristanak na seksualni čin. Ta ružna, neprijatna scena se oteže i kada, na kraju, iscrpljena Lora Dern izgovara jedva čujno „Jebi me!“, Defo brzo odstupa, lice mu poprima prijateljski, prijatan osmeh i razdragano uzvraća: „Ne, hvala, danas nemam vremena, moram da idem; ali bih to rado učinio u nekoj drugoj prilici...“ Nelagoda ove scene, naravno, proističe iz činjenice da šok usled Defoovog konačnog odbijanja Dernove na silu iznuđene ponude njemu pruža zadovoljstvo: njegovo neočekivano odbijanje je njegov završni trijumf i, na neki način, Loru ponižava više nego što bi to bilo pravo silovanje. On je zadobio ono što je želeo: ne sam čin, nego njen pristanak, njeno simboličko ponižavanje. Ono što ovde imamo jeste silovanje u fantaziji koje odbija svoju realizaciju u stvarnosti, što dodatno ponižava žrtvu – fantazija je usiljena, pobuđena, a onda odbačena, bačena na žrtvu. Drugim rečima, jasno je da Lora Dern nije samo zgrožena Defoovim (Perijevim) brutalnim upadanjem u prostor njene intime: samo tren pre nego što izusti: „Jebi me!“, kamera se fokusira na njenu desnu šaku, koja se polako otvara – kao znak pasivnog pristajanja, dokaz da je on podstaknuo njenu fantaziju.

Ovu scenu treba da čitamo u Levi-Strosovom ključu, kao inverziju klasične scene zavođenja (u kojoj nežno udvaranje prati brutalni seks, nakon što je žena, meta nastojanja udvarača, konačno rekla „Da!“. Ili, mogli bismo to ovako reći, Perijev negativan odgovor na Dernino iznuđeno „Da!“ duguje svoj traumatski efekat činjenici da čini javnom paradoksalnu strukturu praznog gesta koja je konstitutivna za simbolički poredak: nakon što je na brutalan način iz nje izvukao pristanak na seksualni čin, Peri tretira ovo „Da!“ kao prazan gest koji će učtivo odbiti, čime je na okrutan način suočava s njenim sopstvenim podsvesnim udelom u fantaziji.

Ovaj zaokret ka učtivosti, međutim, zahteva od nas drugačije čitanje scene. U svoj njegovoj brutalnosti, Bobi Peri je učtiv lik: pravi cilj njegovog brutalnog nasrtanja jeste da natera Loru Dern da izgovori ponudu koju će misliti doslovno, a potom je tretirati kao ponudu koju će odbiti (jer bi bilo nepristojno direktno je prihvatiti). U tome leži libidinalni ulog učtivog gesta: u tom činu ja ti dajem do znanja šta stvarno želim, ali ne želim da se to ostvari, i samim tim očekujem da odbiješ moju ponudu. Ono što ovde nalazimo je neka vrsta izokrenute Kantove klasične formule neumoljivosti etičke dužnosti: „Možeš, zato što moraš!“ – ovde je, pre: „Možeš, ali ne bi trebalo!“ Naravno, naša prva reakcija je da takav način tre-

XXI severniBunKeR I 73od 140I pornoBUNKER

u

dečak upoznaje goSpođ

XXI severniBunKeR I 74od 140I pornoBUNKER

tiranja „prave“ ponude kao ponude koja se odbija mora biti predstavljen kroz čin ekstremnog poniženja; međutim, istovremeno, ona pravi distinkciju između onoga za čim žudim i onoga što želim: „Žudim za tim, ali to ne želim!“ Kako bi Lakan rekao, žudnja je uglavnom iskustvo onog što ne želim. Drugim rečima, Bobi Peri je osramotio Loru Dern, prinudio je da se ponizi tako da može samo bespomoćno da posmatra kako se deo njenog tela (preciznije, njena šaka) automatizuje signalizirajući saglasnost s Perijevim nasrtanjem, seksualno uzbuđenje, prihvatanje njegove brutalne ponude.

Zbog toga je ključno setiti se da ta scena iz filma Divlji u srcu traje pola minuta: kada, nakon njegovog razdraganog odgovora: „Ne, hvala, danas nemam vreme-na...“, Lora Dern zaplače, Peri je teši nežnim, tiho izgovorenim rečima: „Ne plači, sve će biti OK.“ Šta ako ovu ljubaznost, umesto što ćemo je odbaciti jer je brutalno cinična, shvatimo doslovno, kao iskreni znak brige, i time rizikujemo rehabilitovanje jedinstvenog lika Bobija Perija? Šta ako je Peri, izvršivši nagli rez, promenu u okviru diskursa, od brutalnog napada do prijateljskog zahvaljivanja, odigrao „ludog analitičara“, prinudivši Dern da se suoči s istinom u srži njenog fantazma koji reguliše njenu želju? Šta ako ovaj ne-čin zapravo stavlja u ulogu analitičara? Šta ako je krajnji cilj ove intervencije da Dern postane svesna svoje (podeljene) subjektivnosti? Ukratko, šta ako Bobi Peri u svom (ne)postupku s Dernovom, pruža pravi primer praktikovanja ljubavi prema bližnjem svom, one koju hrišćani nazivaju „činom ljubavi“?

Još jedno tumačenje opasnog uticaja ove scene iz Divljih u srcu jeste fokusirati se na skrivenu inverziju standardne podele uloga u heteroseksualnom procesu zavođenja. Mogli bismo uzeti za početak naglašavanje Defoovih prevelikih usta, s debelim i vlažnim usnama, koje prosipaju pljuvačku okolo, iskrivljenih na opscen način, s ružnim, izobličenim, potamnelim zubima – zar nas to ne podseća na sliku vagine dentate, prikazane na vulgaran način, kao da vaginalni otvor sam po sebi izaziva Dernovu da izgovori „Jebi me!“ Ova jasna aluzija na Defoovu izobličenu facu poput poslovičnog „lica nalik vagini“ (cuntface) ukazuje da se ispod očigledne scene, gde agresivan mužjak nasrće na ženu, odigrava drugi fantazmički scenario: onaj mladog, plavog, nevinog adolescenta kojeg agresivno izaziva a onda odbija oronula, prezrela vulgarna žena; na ovom planu, seksualne uloge su zamenjene, i Defo je ta žena koja zadirkuje i provocira nevinog dečaka. Iznova, ono što je tako uznemirujuće kad govorimo o liku Bobija Perija jeste krajnja seksualna dvosmislenost, osciliranje između nekastrirane sirove falusne moći i preteće vagine, dva aspekta presimboličke životne tvari. Scena se zato čita kao inverzija klasične romantičarske teme „smrti i devojke“: ono što ovde nalazimo je „život i devojka.“ Ova tema nevinog / ranjivog dečaka suočenog s „prezrelom“ seksualnom starijom ženom (poput para Tomeka i Magde u Kratkom filmu o ljubavi Kješlovskog) ima dugu predistoriju koja seže do pojave (auto)destruktivne femme fatale na prelazu iz XIX u XX vek.

Posebno nam je ovde zanimljiv „Jezik u pesmi“, Hajdegerov uticajni esej o poeziji Georga Trakla, te jedino mesto gde se dotiče teme seksualnih razlika: Ljudski oblik, oformljen na jedan način i bačen u taj kalup, naziva se vrsta (Geschlecht). Reč se odnosi na čovečanstvo kao celinu kao i na srodstvo u smislu rase, plemena, porodice – sve ovo na svoj način oblikuje dualitet polova. Oblik čovekove „rastavljene forme“ je ono što pesnici zovu „raspadnutom“ vrstom. To je generacija koja je bila lišena suštinskog bića svoje vrste, i zato je to „izmeštena“ vrsta. Kakva je kletva snašla ovo čovečanstvo? Kletva raspadnute vrste je da staro ljudsko srodstvo biva rascepano neskladom polova (Geschlechter). Svaki od Geschlechtera želi umaći tom neskladu u oslobođenom neredu već izolovanog besa divlje igre. Ne dualnost kao takva, sam nesklad je kletva. Iz nereda slepog besa on svaku vrstu uvlači u nepomirljivi sukob, čime je baca u nesputanu izolaciju. Pali Geschlecht rascepljen na dvoje, i kao takav više

dualnost nadilazi nesklad i predvodi kao nešto čudno prema nežnosti jednostavne dvostrukosti, sledeći stope neznanca.1 To je, dakle, Hajdegerova tvrdnja da „ne postoji seksualni odnos“ – očigledan uticaj i omaž Platonovom mitu iz Gozbe, i trebalo bi promisliti ovo neproblematično upućivanje ka metafizici: nemrtvi, bledunjavi, eterični dečak Elis2 („Elis u zemlji čuda“, podstaknuti smo reći) predstavlja nežan pol, harmonični dualitet polova, ne njihovu kobnu razliku. To znači da, u ambivalentnom nizu nesklada, polna razlika („dualitet polova“) ima privilegovanu ulogu – ona je, na neki način, mesto gde se generišu „rastvaranja“: svi drugi nivoi su već rastvoreni do sada ako su u dodiru s tim temeljnim neskladom polne razlike – ono što Hajdeger, kasnije u eseju, naziva „degeneracijom pola (entartete Geschlecht).“3 Prvo treba (a ovo Hajdeger nije učinio) smestiti taj lik seksualno nedozrelog dečaka u njegov kontekst, a prvu njegovu pojavu nalazimo na slikama Edvarda Munka: nije li ovaj „nerođeni“ fragilni dečak užasnuta aseksualna figura Munkovog Krika, ili figura stešnjena između dva okvira u njegovoj Madoni, isti aseksualni lik koji izgleda kao fetus koji pluta kapljicama sperme? Užas tog lika nije hajdegeranska teskoba (Angst), već čist i jednostavan užas koji guši. Ovde ne mogu a da ne pridodam tom nizu i poznatu scenu u cvećari s početka Hičkokove Vrtoglavice, u kojoj Skoti posmatra Madlen kroz prorez poluotvorenih vrata u blizini velikog ogledala. Bitan deo scene jeste odraz Madlen u ogledalu; s desne strane platna, između dve vertikalne linije (koje imaju ulogu dvostrukih linija okvira), Skoti gleda u nju podsećajući nas na patuljka na rubu ogledala koji odgovara na pitanja zle kraljice u Snežani braće Grim. Iako vidimo samo sliku Madlen, dok je Skoti stvarno tamo prisutan, efekat scene je upravo takav da se čini da je Madlen deo naše zajedničke stvarnosti, dok je Skoti posmatra kroz pukotinu te stvarnosti, iz istog predon-tološkog carstva senki paklenog podzemnog sveta. A šta ćemo s dečakom Pitom iz Linčovog filma Izgubljeni autoput, suočenim s licem žene izobličenim od seksualne ekstaze, koje se projektuje na gigantskom video platnu? Zar ne bi trebalo da preuzmemo rizik i odemo korak dalje, dodajući ovom nizu paradigmatsku sliku rata ili žrtve Holokausta, izmučenog aseksualnog dečaka prestrašenog pogleda? Ovde bi trebalo da se setimo ključne scene iz Ziberbergovog Parsifala, i transformaciju dečaka Parsifala u devojčicu Parsifal nakon što je odbio Kundrino udvaranje, a sve se ovo odigrava dok je u pozadini gigantska sučeljena Stvar, sablasni obrisi Vag-nerove glave.

Kada dečak odbija (svoju fascinaciju) Ženu, on istovremeno gubi dečaštvo i pretvara se u monstruozno hladnu mladu ženu. Poruka ovde nije neki opskurni hermafroditizam već, naprotiv, nasilno ponovno upisivanje polne razlike u dečačku nemrtvu sablasnu figuru.

Možda se izvanredan primer ovog sučeljavanja aseksualnog dečaka i Žene zapravo može videti u scenama iz filma Ingmara Bergmana Persona, gde predadolescentski dečak s velikim naočarima zbunjeno istražuje ogroman ženski lik koji se prikazuje na platnu; ova slika se postepeno pretvara u sliku druge žene, nalik prvoj – što je još jedan odličan primer subjekta koji se sučeljava s prikazom fantazma na platnu.4 Isti taj dečak već se pojavljuje u Bergmanovom remekdelu Tišina (1962) sa svojom očiglednom vajningerovskom pozadinom:

1

Martin Hajdeger, Jezik u pesmi (Žižek navodi izdanje On the Way to Language, NY: Harper & Row, 1982, str. 170-171.).

2

Elis je glavni lik Traklove pesme (prim. prev.)

3

Isto (Hajdeger: Jezik u pesmi), str. 191.

4

Razlog za neuspeh Bergmanove persone je sledeći: modernistička refleksivnost filma na njegovim mnogim nivoima (kao i

onaj kada vidimo kako govori filmska traka) ne deluje: da bi delovala nije dovoljno da unutrašnja narativna dijegetska akcija bude obuhvaćena stvarnim produkcijskim procesom; sam taj proces takođe se mora uklopiti u dijegetsku priču. On se mora izroditi iz vlastite napetosti dijegeze – npr. Kao materijalizacija unutarnjih napetosti i snage narativa.

XXI severniBunKeR I 75od 140I pornoBUNKER

nije u stanju da pronađe svoj pravi oblik. Njegov pravi oblik samo je s onom vrstom čija

XXI severniBunKeR I 76od 140I pornoBUNKER

od dve žene, jedna (majka) je Žena kao takva, seksom opsednuta zavodnica koja uživa u prljavom snošaju; druga, intelektualka, uhvaćena u začarani krug refleksije, potiskujući svoju ženskost, neumitno klizi ka samouništenju.5 Radnja se dešava u neimenovanoj zemlji istočne Evrope, čija atmosfera senzualnog raspadanja i seksualne truleži predstavlja savršeni „objektivni korelativ“ s problemima savremenog sveta.

Ukratko, ono što Hajdegerovo čitanje gubi iz vida jeste kako je sama razlika između aseksualnog dečaka i neskladnog pola (Geschlecht) seksualizovana kao razlika između dečaka i žene. Neskladni pol (Geschlecht) nije neutralan, već ženski, i sama prividna polna neutralnost Elisa čini ga dečakom. Prema tome, kada Hajdeger tvrdi da se „dečaštvo u liku dečaka Elisa ne sastoji u suprotnosti devojaštvu. Njegovo dečaštvo je pojava njegovog mirnog detinjstva. To detinjstvo se sadrži i čuva unutar nežne dvostrukosti polova, mladića i ’zlatnog lika devojke‘“,6 on ispušta iz vida ključnu činjenicu, a to je da polna razlika ne označava dva pola ljudske vrste / roda, nego, u ovom slučaju, pravi distinkciju između aseksualnog i seksualnog: ili da to kažemo terminima Lakloove logike hegemonije, polna razlika je ono Realno antagonizama, jer se, u njoj, spoljašnja razlika (između seksualnog i aseksualnog) ocrtava na unutrašnju razliku među polovima. Dalje, ono na šta Hajdeger (i Trakl) ukazuju jeste da je upravo kao predseksualno, ovo nevino „nemrtvo“ dete koje se sučelilo s prezrelim i naduvanim ženskim telom nešto čudovišno, odnosno, pojavljuje se kao jedna figura Zla po sebi.

Avet ili duh koji se razume na ovaj način postoji kroz mogućnost nežnosti i destruktivnosti. Nežnost nikako ne umrtvljuje zanos rasplamsalosti, već je drži na okupu.

Destruktivnost potiče iz nesputane dozvole, koja se hrani sopstvenim revoltom i time je aktivno zlo. Zlo je uvek zlo nekakvog sablasnog duha.7 Ovaj nevini duh deteta je, naravno, ono što Santner zove „biće“ u najčistijem vidu.8 Verovatno bi trebalo da ubacimo lik Elisa u niz njemu sličnih likova iz horor priča Stivena Kinga: „nemrtvo“, belo, ispijeno, čudovišno, aseksualno dete vraća se da uhodi odrasle. Na drugom nivou, nije li Tom Ripli Patriše Hajsmit takođe jedan takav subjekt koji objedinjuje nemilosrdnu destrukciju s anđeoskom nevinošću, jer njegova pozicija subjekta, na izvestan način, još uvek nije obeležena seksualnom razlikom? I tu dolazimo do kraja ovog niza: u Deset božijih zapovesti Kješlovskog, nije li misteriozni hristoliki mladi beskućnik koji se pojavljuje pred junakom u ključnim trenucima takođe jedno takvo avetinjsko aseksualno prisustvo? A nije li krajnja ironija da je ta Trakl-Hajdegerova vizija aseksualnog anđeoskog entiteta našla svoj najnoviji izraz u nedavnom ostvarenju Mišela Uelbeka Elementarne čestice (1998): na kraju ovog bestselera, koji je uzrokovao javnu raspravu svuda širom Evrope, čovečanstvo kolektivno odlučuje da se zameni genetski modifikovanim aseksualnim humanoidima kako bi se izbegao seksualni kolaps?

Premda je jedan od današnjih glavnih kandidata za figuru Zla seksualno zlostavljanje dece, ipak ima nečeg u slici povređenog, krhkog deteta što je čini nepodnošljivo dirljivom:

5

Implicitna referenca na pojam ženskosti kod Ota Vajningera ključna je za Kafkino delo: neobična bliskost Kafke, tog jevrejskog

pisca, Vajningeru, antisemiti. Kao rezultat, u skladu sa standardom velikih antisemita poput Vagnera i Vajningera, za koje su najveća žrtva jevrejske kletve bili sami Jevreji progonjeni kletvom svog neugodnog položaja osuđeni da lutaju naokolo bez nade izbavljenja, Hitler se više ne može poimati kao sramna figura ekstremnog antisemitizma već pre kao sramota za antisemitizam.

6

Hajdeger: Jezik u pesmi, str. 179.

7

Isto.

8

Ne može li se taj pojam „čudovišnosti“ kao ekscesa života u njegovoj nemrtvosti povezati s pojmom Zveri u Bibliji: tim

mitskim čudovištem koje personifikuje primitivni haos negativnih sila (Danilo 7)?

s tvrdoglavim izrazom lica, iako jedva da moze da se uzdrži da ne brizne u plač – nije li ovo jedna od figura Apsoluta? Setićemo se fotografija dece koja umiru od radijacije u Černobilu, ili – takođe iz Ukrajine – jedna fotografija na sajtu dečje pornografije prikazuje vrlo malo dete, ne starije od pet godina, ispred kojeg je veliki penis u ejakulacji, a lice deteta je prekriveno svežom spermom. Iako se ova scena verovatno poigrava vezom između penisa koji ejakulira i majčinom dojkom punom mleka, izraz detetovog lica je jasna mešavina užasa i zbunjenosti: dete ne može da razazna šta se to dešava. Ovo užasnuto lice mora se povezati s detetovim prkosnim pogledom: ako uopšte postoji slika koja ilustruje Levinasov stav o rani na licu, onda je to ova slika.

Zar ne bi trebalo da preuzmemo rizik ponovnog iščitavanja poznate ljubavne afere između mladog Bena Bredoka (Dastin Hofman) i starije gospođe Robinson (En Benkroft) u filmu Majka Nikolsa Diplomac? Ova veza se obično posmatra kao veza proto-hipi senzitivnog i iskrenog, ali zbunjenog momka i zrele, pokvarene, plitke zavodnice; nalik Bobiju Periju, gospođa Robinson bombarduje zbunjenog Bena pozivima: „Jebi me!“ – ali, za razliku od Bobija Perija, ona to zaista misli. Prva stvar koja unosi nesklad u tu sliku je Benova okrutna moralna ispravnost – setimo se kako on odbrusi gospođi Robinson: „Misliš li da sam ponosan što sam život protraćio s propalom alkoholičarkom?“ Scena u kojoj Ben pokušava da unese malo ljudske dubine u njihovu vezu tako što će nagovoriti gospođu Robinson da razgovaraju, nju dovodi u zamršenu situaciju. Kada usred njihovog žustrog razgovora, ona naredi Benu da ne izvodi njenu kćerku, jedini razlog koji on vidi za tu zapovest jeste taj da ona misli da on nije dovoljno dobar za Elejn, i on ljutito saopštava da smatra tu vezu „bolesnom i perverznom.“ Lice Benkroftove, koje izražava duboko urezano socijalno i lično nezadovoljstvo, ukazuje da to nije njen razlog, da su njeni razlozi mnogo jači i dublji nego što Ben sumnja, i da oni takođe prevazilaze zavist zbog mladosti i strah da će biti odbačena zbog svoje kćerke – ona zaslužuje Benovo saosećanje, ne njegov plitak, moralistički izliv besa.

Ben je previše neosetljiv da bi video da onda kada ona naizgled izražava da je njena ćerka odveć dobra za njega, to je samo znak beznađa i zbunjenosti; ona ima mnogo istančanija osećanja uznemirenosti koja ne zna kako da mu objasni. Njegovo odbijanje nje u ovom trenutku može izgledati moralno, ali kada uzmemo u obzir dubinu i jad njenih emocija, to je prilično ružan, svirep odgovor. Replika gospođe Robinson na Benovu molbu da razgovaraju – „Mislim da nemamo mnogo toga da kažemo jedno drugom“ – ispostavlja se prilično preciznom, ali ona ne pokazuje njenu plitkost, kako je Nikols želeo da prikaže, već Benovu. Ona je mnogo samosvesnija od njega, i ima mnogo više stvarnih problema, zašto bi i trebalo da razgovara s njim?9 Zanimljivo je napomenuti da „umanjivanjem Benovog angažmana u odnosu s gospođom Robinson, sugerišući da je ona dosadna i neprijatna za njega, a onda potpunim izostavljanjem seksa iz veze s Elejn“10, film iznenađuje jer reprodukuje zabranu gospođe Robinson: seks i ljubav ostaju potpuno razdvojeni – odnosno, dok je Benovo interesovanje za gospođu Robinson prikazano kao čisto seksualno, lišeno bilo kakvog dubljeg emotivnog vezivanja, u njegovoj ljubavi prema Elejn, njenoj kći, nema bukvalno ni traga seksualne privlačnosti.

Glavno pitanje, stoga, jeste: zašto gospođa Robinson onda tako opsesivno insistira da Ben ne bi trebalo da se viđa s njenom kćerkom; zašto je spremna da sve rizikuje, da stavi na kocku svoj brak i čitavu društvenu sferu, samo da bi sprečila njihovu vezu? Ovde se 9

Stephen Farber i Estelle Changas u detaljnom eseju o Diplomcu.

XXI severniBunKeR I 77od 140I pornoBUNKER

scena deteta, između dve i pet godina, duboko povređenog ali sa zauzetim prkosnim stavom,

XXI severniBunKeR I 78od 140I pornoBUNKER

srećemo s drugim skrivenim činom cenzure zabrane koja održava nemilosrdan promiskuitet: gospođa Robinson može biti u nedopuštenim vezama sve dok njena ćerka ostane „čista“, izvan njihovog kruga; umesto da se pojavi kao okasneli uljez u njihovoj vezi, Elejn je tu od samog početka, kao odsutan Treći element. Shodno tome, umesto da se shvati kao vulgarna razuzdana sredovečna domaćica, gospođa Robinson je jedina istinski etična osoba u čitavom filmu: njen promiskuitet je deo njenog ličnog dogovora s Bogom, slično završnom obrtu u filmu Brideshead Revisited: na kraju romana, Julija odbija da se uda za Rajdera (iako su se oboje nedavno razveli upravo zbog toga), nazivajući to ironično delom svoje ,,lične nagodbe“ s Bogom – iako je iskvarena i promiskuitetna, možda još ima nade za nju ako žrtvuje ono do čega joj je najviše stalo, ljubav prema Rajderu. Kako objašnjava u poslednjem obraćanju Rajderu, ona je potpuno svesna da će nakon što ga ostavi imati bezbroj beznačajnih veza; međutim, one se ne računaju, one je ne osuđuju neopozivo u očima Boga – ono što bi je trajno žigosalo jeste davanje prednosti njenoj jedinoj pravoj ljubavi umesto posvećivanju Bogu, jer ne bi trebalo da bude takmičenja između dva vrhovna dobra. Poput Julije, gospođa Robinson takođe zaključuje da je za nju promiskuitetan, nemoralan život jedini način da sačuva čistotu Elejn, da nju sačuva od propasti. (Ne nalazimo li naličje te žrtve u slučaju Bobija Perija? Cena koju mora da plati za svoje opsceno napastvovanje jeste da će ono ostati na nivou učtivih ponuda koje su predviđene da budu odbijene – a upravo to ga čini etičkim subjektom.)

Prevela s engleskog Ivana Maksić

10

Isto.

u

XXI severniBunKeR I 80od 140I pornoBUNKER

BoleSt milutina dovca

đura đuKanov

Georgina, žena Milutinova, rodila je sebi i mužu svom dva krasna, na oca stasita i majku lepa, sina. Posle prvog porođaja, kada na svet stiže onaj stariji, po imenu Obrad, žena je imala nekih konplikacija, tako karakterističnih za osobe ženskog pola. Skoro godinu dana uzdržavala se od seksualnog kontakta s mužem, čovekom u najboljim, onim mladalačkim godinama života. Muž je imao razumevanja, i sve to vreme nije čak ni pomislio da zadovoljavanje svojih seksualnih potreba nađe kod druge žene. A takvih ima na svakom koraku, bilo kako da koračamo. Koračao je Milutin po dvorištu svoje porodične kuće, nasleđivane iz generacije u generaciju, dvorištem koje se nastavljalo divnom baštom.

Lepa bašta mnogo je pomogla, tadašnjem čoveku u naponu snage, da stiša seksualni nagon. Jednostavno, posmatrao je povrće i zamišljao da je i on tako neka šargarepa, sama dovoljna sebi i bez potrebe za fizičkim kontaktom. Tako je razmišljao i kad mu je prvi sinčić prohodao i s ocem svojim po bašti šetao. Pri kraju tako duge godine uzdržavanja, Milutin je dočepao ženu svoju i riknuo sve nataloženo, u silinu spajanja zviznuo spermatozoid u lepljivo mesto.

Još devet meseci, nakon rađanja drugog sina, po imenu Johan, uzdržavao se i uzdržavao. I još godinu dana, do onog trenutka. Naum nije ostvario. Žena je jako stisnula noge i vrištala, deca su plakala, muž odustane.

Otada, nije imao fizički kontakt sa ženom. Ona je redovno odlazila ginekologu, vraćala se potištena, uzimala neke lekove. Sadašnji udovac, sve dok stvarno nije postao udovac, šetao je po baštici, zamišljao da je šargarepa. Počeo je obolevati od neke bolesti.

Sinovi odrastoše, poženiše se, napustiše roditeljsku kuću. Georgina umre.

– Nešto, na znam šta – rekao je Milutin doktoru opšte prakse, nekom Vasiću.

– Dobro, ispitaćemo.

Doktor Vasić napisao je uput pacijentu. Specijalista kojem se pacijent obratio uputio je pacijenta nekom drugom specijalisti. Neki drugi specijalista postupio je kao i prethodni.

Vraćao se udovac početnom doktoru, uvek s nekim dijagnozama, pisanim na latinskom, zastrašujućim. Milutinovo učestalo navaljivanje, i pored toga što je obišao većinu specijalista, navelo je doktora Vasića da uputi, ovu pacijentsku napast, nikom drugom do – ginekologu.

– Molim vas, da li sam ja ovo dobro pročitao? – zbunio se pacijent, držeći novi uput za pregled.

– Šta ste pročitali?

– Šaljete me ginekologu?!

– Da, pa šta? – zatreptao je doktor.

jent obreo posle izlaska iz ordinacije doktora Vasića, prošavši kroz čekaonicu popunjenu ćešćim pacijentima. Stavljajući u džep zdravstvenu knjižicu, od stiskanja polusavijenu i ispucalu po koricama, Milutin je analizirao nastavak razgovora, započetog njegovim začuđenim pitanjem o vrsti specijaliste kod kojeg je upućen.

– Ali, ja sam muškarac!

– Da li ste oženjeni? Da. Žena vam umrla, aha. A koliko ste živeli u braku? Trideset godina. Dvoje dece, lepo.

– Vama možda jeste, ali kako da bude meni, posle ovih vaših reči? Jesam bio oženjen, imam decu, muško sam. Da nisam muškarac, kako bih imao decu?

– Vidite, problem i jeste u tome. S istom ženom živeli ste, kako kažete, trideset godina.

Zajednički život, u tome i jeste problem.

O problemu zajedničkog života Milutin je razmišljao i u čekaonici gradske bolnice, sedeći na klupi do zida, levo od vrata ginekološke ordinacije. Okolo su sedele osobe ženskog pola, trudnice i one koje to još nisu postale, devojčice u pubertetu i njihove majke, postarije žene u klimaksu. Ginekološko odeljenje posećuju i muškarci, dolazeći kao pratnja svojim bremenitim ženama, sa stomacima nalik kakvom buretu, iz kojeg će izaći čep, novi stanovnik ove planete. Pubertetske devojke prate zabrinute majke, klimakterične žene dolaze same.

Sam je došao i udovac, sav predat razmišljanju o zajedničkom životu sa ženom, sada pokojnom.

Strepeo je Milutin od dijagnoze koju će ispisati ginekolog, strepeći čekao. Posmatrao kako ulaze devojčice s majkama, trbušaste buduće majke, žene u klimaksu. Stiže red i na njega.

Za stolom sedi ginekolog muškog pola, zarastao u bradu, s gumenom rukavicom na desnoj ruci, zamišljeno čačkajući nos.

– Svucite se, lezite ovde – pokazao je ginekolog na krevet zastrt belim čaršavom.

Milutin je poslušao. Potpuno go, stajao je pred ginekologom, stideći se onog između nogu. Nešto slično šargarepi, bedno opušten kurac.

– Ovo je jedinstven slučaj u mojoj bogatoj praksi. Neverovatno, prosto nemam reči da izrazim divljenje. Molim vas, lezite na časak!

Udovac je legao na krevet, osećajući pod leđima hladnoću belog čaršava.

– Krasan kurac!

Ginekolog je posmatrao čudo prirode, čak rukom u rukavici dotaknuo i malo prodrmao Milutinov polni organ.

– I šta nije u redu?

Milutin je priznao da ima neprijatan osećaj. Naime, kod uhvati svoj polni organ, čini mu se da u rucu drži šargarepu.

– Bavite se baštovanstvom?

– Onako, amaterski.

– Vidite, ja sam pička! – protrljao je ginekolog bradu. – Dvadeset godina radim s pičkama, gledam pičku u oči, sada sam obična pička.

Kao dokaz ovoj konstataciji, ginekolog je raskopčao svoj mantil, isto učinio i s dugmadima na košulji, razdrljio grudi i pokazao brijačem zaokruženi žbun dlaka, ostavljen da raste između ženskastih sisa. Češkajući prstima svoju privatnu pičku, onom rukom u rukavici gumenoj, izneo je kratak pregled svoje bolesti. Kao mlad ginekolog, pa i ranije na studijama, uživao je u pregledanju pacijentkinja, unosio se u posao. Prošle su kroz njegove ruke devojke u pubertetu, devojke pred udajom, trudne žene, mlade babe pred klimaksom. Što je više gledao i pipao, snažnije je osećao kako se dešavaju neke promene u njegovom organizmu.

Puštao je bradu, posmatrao u ogledalu samo onaj deo lica ispod nosa. Kezeći poluotvorena

XXI severniBunKeR I 81od 140I pornoBUNKER

Trzavičave misli krenuše još na stepeništu ambulante opšte prakse, na kojem se paci-

XXI severniBunKeR I 82od 140I pornoBUNKER

usta, video je ono što svakog dana gleda. Obrijao je dlake na grudima, ostavio samo onaj žbun, malopre viđen. Posmatrao je u ogledalu i to, s obe strane stiskajući sise.

– I ovde imam jednu – zadigao je ruku, otkrio dlakavo pazuho.

Podigao je i drugu ruku.

Milutin se obukao, zahvalio ginekologu na utesi, izašao iz ordinacije. Shvatio da raspon čudnih bolesti, eto, od kojih boluju i neki doktori, ne treba uzimati za ozbiljno. Mogao je proći i gore. (Časopis Oximoron, 1995.) Đura Đukanov (1956, Mokrin – 2000, Beograd): Pisao je pripovetke, romane i poeziju za decu. Knjige proze: Đavolska snevačina (1979), Domaći sapun (1982), Slatkovodna neman (1985), Luda pali sveće (1988), Voz svetog Petra (1990); knjiga pesama za decu: Vetrovite zvezde (1991); ostala dela: Dnevnik Vilijama Vilsona (pod pseudonimom Ser Ludvig, zbirka mokrinskih mitova, 1997) i Đavolska snevačina (paorska proza, 1999). Zastupljen je u više zbornika poezije i proze. Preminuo je 28. maja 2000. godine u Beogradu od posledica teških povreda zadobijenih u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila u Mokrinu.

Bio je autor Severnog bunkera od aprila 1999. godine.

dragan babić

S

ekS

Prolog Nju je put retko vodio ka periferiji i delu oko početne stanice gradskih autobusa. Tu negde su se mešali industrijska zona, novi šljašteći hipermarketi, severni izlaz ka unutrašnjosti, mahom prizemne kuće i skromna egzistencija: vrh i bezdan modernog grada kao da nikada nisu bili bliži nego ovde. Njoj je bilo svejedno. Živela je u centru i nije razmišljala o obroncima. Međutim, kada je upoznala njega, sve se izmenilo i odjednom je poželela da što češće autobusom ide ka tom kraju. On je prvo bio uglađen i pristojan, pa tek onda sirov i egzotičan. Znala je da želi da ga vidi golog još i pre no što ga je spazila – zajednička prijateljica je celo veče hvalila njegovu umetnost i tehniku i prepričavala priče koje je slušala o njemu. A ona, toliko dugo sama i toliko dugo osuđena na seks sa sopstvenom šakom da ju je žestoka energija, koja je probuđena stenjala iz njenog stomaka, svakodnevno terala da nađe akciju – bilo kakvu akciju, samo jedan dobar seks, samo jedan s nekim koga ne poznaje i za koga ne želi da zna, već samo da mašta da će taj seks biti najbolji ikada, samo jedanput da je neko okrene i stisne onako kako žudi, tako jako da se i komšije uplaše! – koja bi je utišala, ona je odmah znala da joj treba. Kada ga je videla, bila je sigurna da želi i mnogo više od toga. Da, definitivno. Odmah. Sada. Ovde. U tesnom veceu kluba. Stojećki. Uza zid.

Nije bitno da li će neko da dođe. Da ih vidi. Da javi konobarima. Da se pročuje. Neka čeka sve ostalo. Odmah! Ali, ne, on nije želeo odmah jer to odmah traje brzo, mora da se stoji i poprilično je neudobno. Predložio je alternativu: neka dođe kod njega sutra oko osam, on ima tattoo studio u kojem živi. Popiće medovaču, pustiti Santanu ili Džoa Kokera i neće zažaliti što je morala da menja dva busa da stigne. Spremna da eksplodira, uzdržala se, pristala, gricnula mu donju usnu i kasnije u krevetu maštala šta će da joj radi. Njeni prsti su vrlo autentnično dočarali silne orgazme za koje je verovala da je sledećeg dana čekaju.

Zaplet Prišao joj je s leđa i pomirisao njen vrat. Dah novog tela ga je palio više nego ogoljenost.

I ranije je viđao gole ženske grudi, ali gola ramena nepoznate žene su bila jači podsticaj nego što je mogao da zamisli. Ona se pre toga skidala polako i gledala njegove ruke koje su počele da spremaju opremu. Popili su po dve ili tri čašice da se opuste i zbliže: da lakše klizi i manje boli. Sada, okrenuta ka zidu i obasjana jačinom njegovih neonskih svetala, ona je

XXI severniBunKeR I 83od 140I pornoBUNKER

puŠenje i

XXI severniBunKeR I 84od 140I pornoBUNKER

sklopljenih očiju čekala da počne. Toliko je dugo o ovome maštala. Neznanac koji je uzima spreda, straga, sa strane, kako god. Predugo je bila obučena. Treba joj skidanje. Pod hitno.

Iako su je mnogi odgovarali od tog čina, misleći kako će tim kratkim trenutkom ekstaze sebi samo napraviti probleme, kako će ostati obeležena, kako neće moći da se otarasi toga što je čeka jer se taj čin ne može lako izbrisati, ona je morala to da uradi. Želja je bila jača od nje, a telo preslabo da se odupre. Presudila je. Blago se stresla kada je osetila njegov dah na svom potiljku. Malo su joj smetala jaka svetla, ali je on insistirao na tome. Bila su mu potrebna. Ipak je majstor, i ona ga je morala pustiti da se ponaša kako mu najviše odgovara.

Njeno telo je samo glina koju se on spremao da oblikuje, a završni proizvod vrhunac u kojem će oboje uživati i, nakon mnogo uzdaha i nemih trenutaka, priznati kako nikada nisu imali takvo iskustvo. On se približio i počeo. Uzeo ju je straga i posmatrao njeno teme dok je ona gledala ogledalo na zidu ispred sebe. Fokusirala se na njegove skupljene oči, a on na objekat svoje požude. Svaki potez je bio čista umetnost, svaki pokret više od ekstaze. Znao je šta radi. U sebi je pokušala da sabere koliko je štafelaja pod svojim prstima osetio taj umetnik koji se sada ostvaruje na njenoj koži. Ima dvadeset i sedam godina. Verovatno je počeo s oko šesnaest: takav talenat nije mogao predugo ostati sakriven iza maske zbunjenog adolescenta koji nije svestan kakvo blago krije u džepu. Sigurno su to primetili njegovi drugovi u školi i slučajno spomenuli ženskom delu društva, u kojem se našla neka pohotnica koja je već tada znala šta želi i bila svesna da je talenat jednako bitan kao obim i iskustvo. Ona ga je napala i nije mogao da se izvuče. Niti je pokušao. A i zašto bi? Nakon nje su dolazile druge, mnoge druge, i nudile mu se. Kada je ona prva proširila vest o njegovoj umešnosti, sve je postalo mnogo lakše i jednostavnije. Znale su šta on ima, poželele – da li zbog mode, iz kaprica ili da bi kasnije mogle da se hvale kako je baš on bio i ostao na njima i s njima – upravo to i shvatile kako mogu da dođu do njega. Ceduljica poslata po prijatelju, sms poruka, internet ćaskanje: načini ostvarivanja zadovoljstva su se konstantno gomilali, a on je usluživao sve više srećnih devojaka. Na fakultetu je doživeo pravu revoluciju. Takvih kao što je on nije bilo mnogo. Lep, uspešan, obdaren jednim od najlepših talenata ikada. Istina, bilo je i nekoliko muškaraca koji su ga poželeli, ali je najčešće uspevao da ih suptilno odbije. Devojke su mu dolazile i same i po preporukama. Čak i starije. One su znale šta im treba, a on je umeo da im to da. Divota. Dakle, deset ili jedanaest godina, prosečno tri do pet mušterija mesečno. Dosta. Da nije previše? Iza sebe je imao kilometražu, a ona tek četiri polujadna promašaja koja nije imala običaj ni da spominje. Traljavo, ofrlje, neprecizno, bledo, amaterski.

A on je bio baš dobar. Svojim vrhom je ulazio u nju detaljno i proračunato, u odmerenim intervalima, tempom koji bi ubrzavao i usporavao kada je osetio potrebu, a ona se naglo stresla od želje, bola i uživanja. U ogledalu je posmatrala njegove oči i namrštene obrve, pokušavajući da zamisli šta mu prolazi kroz glavu. Da li je ikada imao neku kao što je ona?

Da li se dovoljno trudi? Da li treba da mu ponudi neke smernice ili da ga pusti da sam završi ono što je počeo? Da li će biti zadovoljan završnim rezultatom ili će morati kasnije da dorađuje i popravlja? Naposletku, nije u redu da ga ostavi bez kompenzacije i željnog povratne reakcije. U glavi joj se treslo kada je rekao da je gotov: razlio je svoje belo mastilo po njoj, pa ga potom obrisao, odmaknuo se i pitao da li je dobila ono po šta je došla. Da, zaista je bilo divno, bolje nego što je očekivala. Duboko, učinkovito, nezaboravno i dugotrajno. Na momente blago bolno, ali svakako više nego kvalitetno. Nije mogla da poželi išta više.

Napokon je bila zadovoljena.

Deset minuta kasnije, mogli su da nastave. On se sredio, obrisao, dopunio zalihe i čekao je dalje. Svideo joj se grub dodir po njenim leđima i potpuno ju je izluđivalo kako svojim alatom – da, bukvalno alatom, shvatila je – ulazi u nju mic po mic i menja izgled te meke kože pod svojim prstima. Rešila je da mu se oduži, ali nije bila sigurna kako. Smisliće nešto kasnije. Za sada je samo oblizala usne i pitala ga da li je za. Složio se. Kako i ne bi. Ko bi još odbio kada mu devojka tako savršeno oblih grudi nudi nastavak, eventualni produžetak odnosa i dolazak do nečeg dubljeg, smislenijeg i svakako erotski mnogo snažnije obojenog, barem u njegovom slučaju? „Izvadi ga“, zamolila je, skupila kosu u punđu da joj ne bi smetala i golicala je po licu, što bi svakako nepotrebno otežavalo čin, smestila se u stolicu tik do njega i uzela ga u ruku. Prvo što je primetila, a što svakako nije očekivala, iako ih je viđala i ranije, jeste da je bio iznenađujuće hrapav i mrk. Naravno, imala je iskustva s mnogim primercima raznih oblika, vrsta, mesta i godina proizvodnje, i bilo joj je jasno da je ta boja, mračnija od, na primer, boje kože na muškarčevom stomaku, naprosto takva iz njoj nepoznatih razloga. Uzela ga je, dakle, u ruku i obavila palac i kažiprst oko njega. Taman odgovarajuće veličine, kao pravljen za nju. Nije volela one debele, jer bi njima uvek povredila uglove usana i skoro se gušila, a preuski joj jednostavno ne bi bili dovoljni. Ovaj joj sasvim paše, kao da je on znao kakve voli i kao da ga je sve ove godine čuvao samo za nju, mada joj je bilo teško da poveruje – uzevši u obzir nedavno ustanovljen broj njegovih uspeha sa ženskim telima – da ga već nije podelio s nekom od njih. Ali, nije ni ona tako nevina; imala ih je dovoljno da dobije određenu širinu i percepciju kako se taj posao završava. Za razliku od konkretnih stvari, seksa, i one četvorice koji su se upisali na njenu kožu, u ovoj kategoriji ih je bilo znatno više. Ipak to nije tako ozbiljno – devojka valjda ima prava da malo eksperimentiše pre obaveza! Pomislila je na muškarce s kojima je to iskusila i na sve situacije u kojima je dolazilo do tih najbližih susreta njenih usana i mrke kože: na kraju maturske večeri iza restorana s tadašnjim momkom, nekoliko puta tokom letnjih odlazaka na more s raznim lokalnim snagama, i, kada se napokon otvorila, oslobodila i shvatila lepotu i uživanje u tom jednostavnom činu koji naposletku dovodi do ogromne želje za divljim seksom, s barem jednim momkom mesečno u izlasku, kolegama prilikom kasnovečernjih vraćanja s fakultetskih predavanja, komšijom iz zgrade u trenucima dokolice ili pak s tipovima koje je jednostavno želela da impresionira i navede na dalje povezivanje tela. Najređe je bilo s momcima s kojima je bila u vezama. Nekako ju je to uvek asociralo na nešto prljavo i zabranjeno, a, ako je već zabranjeno, zar onda ne bi bilo bolje s nekim koga vidi tad, jednom i nikad više, nego s onim koga viđa svakodnevno i koji bi to verovatno protumačio kao predaju, slabost i neozbiljnost?

Ne, čuvala je svoje usne za mračne haustore svog kvarta, niske plafone vecea studentskih domova, široke hodnike inostranih hostela u kojima je odsedala. Katkad je ovu naviku delila i s prijateljicama, na opšte oduševljenje muške publike u čijem bi se društvu tada nalazile.

To nisu mogle biti bilo koje prijateljice, već samo one čiji se odnos prema njoj ne bi promenio nakon tog čina. Podelile bi uživanje, češće njih dve, a nekad i tri, s najčešće jednim, ali neretko i više momaka, i uvek bi nakon toga bile spremne za još, za više, dublje i jače, i to žensko prijateljstvo bi bilo obogaćeno još jednim iskustvom najzabranjenije prirode. Njihov grad je, međutim, taj čin posmatrao s prekorom. Da, mnogi su to radili, i sve češće javno, ne skrivajući se iza spuštenih roletni i zaključanih brava, a u tome su podjednako učestvovali i muškarci i žene i, ma šta radikalni konzervativci pokušavali da nametnu, ta navika je sve brže osvajala grad. Kada je stvar izmakla kontroli i kad su mnogi počeli da je konzumiraju u kafanama, restoranima i kafeima, pokušali su da je izoluju iz nekih javnih prostora tako što bi jednostavno uveli zabranu konzumacije na određenim mestima. Ovo je imalo efekta, ali samo na početku, dok se ljudi nisu setili da vece kafića i ostava restorana nisu deo javnog

XXI severniBunKeR I 85od 140I pornoBUNKER

Vrhunac

XXI severniBunKeR I 86od 140I pornoBUNKER

prostora i lokala, te tako ne podležu inkvizitorskom ediktu, pa je uživanje u ovom prestupu upravo tamo cvetalo. Neki momci su čak i snimali devojke tokom tog čina kamerama mobilnih telefona, jer su ih jeftini voajerizam i strah od mogućnosti da ih neko zatekne na delu dodatno uzbuđivali i dovodili do vrhunca. Ipak, manija proganjanja je prestala i vlast je samim ljudima prepustila izbor: to vam može ugroziti zdravlje i dovesti do raka grla, a vi kako hoćete. Ona, naravno, nije odustala. Volela je osećaj moći koji ima kada ga drži među prstima i usnama, kada ga posmatra iz blizine i primećuje da je veći nego što je očekivala i samo jedan mikroskopsko mali tren strepi da li će stati u njena usta. Volela je pogled muškarca na sebi i kontrolu koju ima u tom činu. Nekada je to radila i s dva komada, držeći po jedan u svakoj šaci, ali, iako je verovala da je to vrhunac zadovoljstva, nije mogla oba da stavi u isto vreme. Ne još. Sada, u ovom trenutku, gledala je njega i držala u ruci ono što joj je ponudio: najeksplozivniji primerak koji je ikada videla. Odmerila ga je, prinela usnama, gricnula zubima skoro kao munjeviti potez ljudske giljotine, odmaknula, ponovo odmerila i vratila, ne stajući narednih dvadesetak minuta. Uživala je u tome i bila svesna koliko je dobra, a on nije mogao da veruje kojom brzinom njegov ponos nestaje i u njenim ustima se pretvara u dim erotskog mirisa. Posmatrao ju je poluzatvorenih očiju, uživao u njenom uživanju i uzbuđivala ga je predanost koja ju je krasila. „Gotovo.“ Njen pogled se sreo s njegovim. Gledao je mnoge žene u izazovnim scenama, ali nikada nešto što ga je više uzbudilo od ovoga.

Peripetija Spremna je. I on je spreman. Poslednji čin. Klimaks. Vrhunac. Orgazam uz muškarca – napokon! Ono po šta je došla, ono šta je on čekao da joj pruži. Žestok, dahtav seks, najbolji seks koji je doživela u poslednje vreme i najjači koji je on mislio da može da ponudi. Mislila je da njegovo izvajano telo naprosto mora biti dobro u krevetu: nemoguće je da taj Adonis nije odličan! Uz toliko nagomilano iskustvo i impozantan broj onih koje je posedovao i od kojih je učio tajne pristupa krhom ženskom telu dovoljno grubo da ono poludi od samog čekanja i počne da ječi već pri prvom pokretu, ona je bila ubeđena da će joj pružiti najluđu partiju koju će ikada imati. Seks za anale, priručnike i dugogodišnja prepričavanja dokonim prijateljicama tokom prepodnevne kafe, ne uz preterivanje, već svaki put sve vrelije, delikatnije i detaljnije opisivanje njegovih mišića, pogleda, muškosti. „Uzmi me!“, skoro da je povikala. On joj se, ipak, približavao sporo, vrlo sporo, skoro nesigurno, i jedva skinuo ta dva komada odeće u kojima je ostala. Hiljade emocija i milioni misli su se borili u njihovim glavama i oboje su bili usmereni samo na jedno. Ona: žestoko iščekivanje orgazama koje će joj on pružiti. On: nesigurnost pri dodiru sa ženskim telom koje ga toliko uzbuđuje. Nije voleo dugu predigru. U njoj bi se previše istrošio, preambiciozno pokušavao da bude najbolji što ume i na kraju mu ništa ne bi preostalo za konkretan čin. A ceo njegov zanat se svodio na predigru. Ženska tela su kao na traci proticala pred njegovim očima i alatom, i, mada je na svakoj ostavio trag koji se neće obrisati, retko kada je uspevao da materijalizuje umeće i veštinu. Glas o njemu je brujao svuda kuda bi otišao, ali on nikada nije imao snage da tim silnim devojkama objasni da naprosto nije tako dobar kao što one pogrešno zaključuju. Da, vešt je i zna šta radi, njegovo upravljanje mašinom je dar, ali dalje od toga nije mogao. On je zapravo sve te godine ostao onaj stidljivi mladić koji je se nadao karijeri strip crtača, u kojoj bi se njegova umetnost i tehnika realizovali do kraja, ali time nije mogao da se bavi.

Njegovi prijatelji su slučajno otkrili da zna da crta, a kada se jednom pročulo šta ume, nije bilo povratka. Glas ga je pratio i žene su ga same tražile. Nikada ih nije odbijao i iskreno nije žalio za okretom sudbine koji ga je odveo na drugu stranu, ali kako reći goloj devojci ispred

što su olovke koje je uvek nosio sa sobom, obično u zadnjem džepu pantalona, dočaravale njegovu sposobnost nije značilo da je jednako dobar i u krevetu. Kada je olovke zamenio mašinicom, mastilom i bojama, bilo je prekasno da razuveri sve one koje su od njega očekivale da umetnost crtanja prati umetnost pružanja orgazma. Trudio se da postane zavodnik, ali nije išlo. Uvek je bilo isto – savršena predigra i mlitava realizacija. Svaki put bi izgoreo od želje. Tako je bilo i sad. Na kraju: on brz i nervozan, ona iziritirana i razočarana.

Rasplet – I, kako je bilo?

– Kako je bilo? Bilo je očajno!

– Što?

– Zato što je on kreten!

– Pa zar ti nije bilo dobro? Mislila sam da će ti biti baš dobro. O njemu se priča da je odličan, čula sam to od nekoliko drugarica!

– Da, odličan je kao majstor, to mu priznajem, ali je očajan u seksu.

– Zašto? Šta se desilo?

– Ništa: dobila sam super tetovažu, mnogo bolju od ove četiri koje sam već imala, i tompus koji mu je na Kubi poklonio neki njihov poznati umetnik, a seks je bio najgori u istoriji.

Ni blizu orgazma. Smotan je, paničan, neiskusan. Ne zna šta radi i nije ukupno trajalo ni tri minuta, a već sam bila skoro gola kada smo počeli!

– Neiskusan? On, koji je tolike devojke imao pod svojim rukama? Stvarno?

– Najstvarnije. Nemoj, molim te, nikad više da mi preporučuješ te tvoje prijatelje koji su navodno neviđeno dobri u krevetu. Ovaj je bukvalno neviđen. Mogu eventualno da odem kod njega ako mi bude trebala dorada ili nova tetovaža, ali za seks – ni pod razno.

XXI severniBunKeR I 87od 140I pornoBUNKER

sebe: „Znaš, ja zapravo nisam tako dobar kao što se priča.“ To što je bio izuzetan umetnik i

j

XXI severniBunKeR I 88od 140I pornoBUNKER

čekan e

Oduvek sam osećala potrebu za autentičnijim životom. Ni ne očekujem da vi to razumete.

Alis Manro

igor marojević

Kad se telefon začuo pre desetak minuta, bio mi je lep i sam taj tren nade da je poziv za mene. Zvonjava mi se učinila poput neke starinske zvučne aure. Znala sam da mi neće biti svejedno ako to ne bude Celić, ali sam u takvim trenucima nade bar nazrela osnovu za drukčiji život i veću bliskost. Kakvu? Možda najčvršću moguću kres-šemu, kako se to danas ružno i svedeno kaže. A možda bismo Celić i ja mogli i da se venčamo, i da mi on bude mnogo verniji nego što je Ani? Ali najpre bi morao da se razvede. U stvari, prvo bi morao da me nazove.

Celić je obećao da će me zvati u pola devet i već je zakasnio deset minuta. Trebalo bi da pričamo o našoj vezi. Složili smo se da od praznika budemo mnogo češće zajedno i da se dogovorimo o svemu kad on nazove.

Ugasila sam cigaretu, izašla iz svoje sobe i otišla u majčinu. Milica me je pitala šta će mi telefon. Rekla sam joj da očekujem važan poziv.

– Ko treba da zove? – pitala me je.

– Jedan drug.

– Da nije mali Predić? – rekla je. Posle kraćeg oklevanja sam klimnula glavom. Ona mi je veselo namignula. Zatim se uozbiljila: – Bosa si, Sofija.

– Nosim sokne – procedila sam, a majka je zavrtela glavom. Brzo je prestala. Zatim je onjušila vazduh.

– Previše pušiš – rekla je Milica, i brzo sam se okrenula i pošla ka svojoj sobi. Ali odmah sam morala malo da zastanem, da ne ispadnem ravnodušna dok mi priča kako je od neke agencije dobila poziv za nagradno putovanje u Tursku za dve osobe. Uslovi aranžmana bili su joj sumnjivi.

– Otići ću sa Zorom u grad na prezentaciju ponude. Zapisala sam adresu, pa ćemo nas dve lepo odlučiti – rekla je Milica.

– Nemam ništa protiv – uzvratila sam i nastavila ka svojoj sobi. Život bi mi bio mnogo lakši kad bih iznajmila neku garsonjeru. Ali ako se ne udam, ostala bih na Vračaru a tu su stanovi oduvek preskupi. Srećom, i Celić je živeo relativno blizu, a na pljuc od mog posla – u Tadeuša Košćuška. Bilo je važno da ne izlazim mnogo iz geografskog okvira stana, radnog mesta i Kinoteke. Otkako sam se rodila živim na Vračaru, posao mi je već godinama u knjižari na Studentskom trgu, a Kinoteka u Kosovskoj, mada sam čula da će da je presele. Jedino tata je živeo daleko, na Konjarniku, ali kod njega sam ionako išla otprilike jednom mesečno.

Stavila sam telefon na kompjuterski sto i zatvorila vrata. Kao da sam znala šta će da

– Smiri se, Sofija – rekla sam sebi u strahu da će se veza prekinuti. – Sada ne smeš da žuriš.

Zvonilo je još jednom. Zapalila sam novu ronhil ultimu. Pre nego što sam prodala poslednji primerak Bontona, u njemu sam čitala da čovek, kad ga neko pozove, treba da pusti telefon da zvoni pet do sedam puta, kao i onaj što poziva. Ko još danas vodi računa o lepom ponašanju? Ja. Kad sam bolje poznavala onog kom sam telefonirala, puštala sam da zvoni sedam puta. Kad sam imala manju slobodu, pa se čak pomalo nadala da mi druga strana neće podići – najviše šest. Kada su zvali mene, uzimala sam slušalicu već posle pet puta. Šta ako bi onaj što zove čekao samo pet zvonova, a ja digla slušalicu tek na šesti ili sedmi? Bilo bi gotovo. Oduvek sam bila nestrpljiva.

Celića sam upoznala u Kinoteci, na projekciji Bunjuelovog filma Zaboravljeni. U publici nas je bilo baš malo. Posle projekcije, penjući se stepenicama Kinoteke nervozno sam prebirala po tašni da nađem upaljač. Tada sam začula muški glas. „Izvolite.“ Okrenula sam se i videla Celića kako mi uz osmeh pokazuje upaljač u svojoj ruci. Ispred Kinoteke sam mu dozvolila da mi pripali cigaretu. Svidelo mi se što očigledno radi stvari na svoju inicijativu.

Pitao me je kako mi se dopao film. Pokazalo se da nam se oboma mnogo dopao. Dok smo hodali prema Trgu Marksa i Engelsa proširili smo temu na druge filmove koje smo odvojeno gledali u Kinoteci. Na Ciklusu filmova posvećenih Normanu Majleru propustili smo različite naslove. Još pre nego što je predložio da me otprati kući, zaključila sam da je Celić sjajan gradski šarmer i dobar frajer, ne u onom seljačkom smislu te reči. Imao je snažne ruke, ciničan osmeh i dubok pogled. Njegova kratka kosa bila je prožeta sedim vlasima, koje su me intrigirale, kao i svaki znak iskustva. Kad me je dopratio do Ulice Save Kovačevića, Celić se osvrnuo oko sebe i rekao da živim u lepom kraju.

– U najlepšem – spremno sam uzvratila.

Kao da je hteo da poruči da se slaže sa mnom oko Vračara, Celić me je pitao da izađemo sutra uveče. Iako sam mu rekla da tada nisam slobodna, dala sam mu broj telefona.

Zvao me je posle pet-šest dana, pa smo njegovim kolima izašli na splav Savana u Zemunu. Čudilo me je što idemo na periferiju ako već oboje živimo u centru. Ali razlog sam otkrila malo kasnije. Prvo smo se u Savani ludo proveli: ja sam naručila bejlis, a on dupli džoni voker. To mi se dopalo. Nisam volela kad prvi put izađem s nekim muškarcem, a on sebi naruči sokić. Ako je snažan, čovek bi trebalo da pije žestoka pića, a među njima je francuski konjak Napoleon vrhunac ukusa. Od bejlisa mi se zavrtelo u glavi, pa sam zaboravila o čemu smo Celić i ja pričali, ali vrištali smo od smeha. Vratili smo se u najboljem raspoloženju. Njegova simka 1100, ako je to tačan naziv, nije bila baš nova ali držala se, kao i on. Iako je proizvedena 1982, pa je bila starija za vozilo nego Celić za frajera, grejanje joj je radilo, a sedišta joj nisu bila rasparana ni naknadno tapacirana. I Celić je za svojih pedeset pet godina bio odlično očuvan. Izgleda da automobili liče na vlasnike, kao mačke ili psi na gazde. A dok smo se vozili i pričali, nisam uočila samo tu, nego i vezu između Celićevih godina i stava da ne koristi mobilni telefon. Samo fiksni.

– Mobilni ugrožava mozak i potenciju, meni dve najbitnije stvari – rekao je i to mi se dopalo, ne samo zato što me prijatno žacnulo. Iako sam koristila mobilni, ni ja ga nisam volela, kao ni svu tu novu tehnologiju. Čim je zaustavio kod parkića blizu moje zgrade, Celić mi je priznao da je oženjen. Video je da ne reagujem, pa je počeo priču o svojoj supruzi, Ani. Voleli su se dok nisu dobili dete.

On nije planirao prinovu, a kad se desila, ona se ohladila za njega. Možda je bio previše neiskusan roditelj.

– Važni su joj samo novac i dete – rekao mi je. – Baš tim redosledom! – viknuo je i uhvatio me za lakat, pa sam se malo uplašila. – Dobro zarađuje ali šta ja imam od toga. Ma, da stan u kom živimo nije moj, otvoreno bi me tlačila – rekao je i njegov dlan na mom laktu

XXI severniBunKeR I 89od 140I pornoBUNKER

bude, zazvonilo je.

XXI severniBunKeR I 90od 140I pornoBUNKER

učinio mi se, već, kao neki njegov ritual; uobičajena taktilna pratnja rečima. Što mi se više žalio na dosadu svog života i na Aninu neprivlačnost, dodir je bio intenzivniji. Otvorila sam prozor i treznila se dok mi je njegov dlan čvrsto stezao lakat, a prsti gornji deo podlaktice.

Stisak je bio jači kad je Celić počeo da me upoređuje s Anom, za koju je rekao da je od porođaja telesno potpuno propala. Rekao mi je i kako bi na kraju skoro sigurno ostao sa mnom. Dok me je iskusno ljubio, njegov dlan i prsti čvrsto su mi stezali lakat, kao da je želeo da se zauvek spojimo.

To smo uradili kad smo sledeći put bili u simki. Dan ranije smo se na jednom novobeogradskom splavu ljubili i dirali, ali nam Celić sutra uveče nije našao prikladnije mesto. Pogrešio je u proceni da će njegov stan u Tadeuša Košćuška biti slobodan, pa nije na vreme obezbedio smeštaj u 29. novembra, kod svog druga Jovana, za kog se pokazalo da nije u gradu. Dok smo vodili ljubav u automobilu, Celić mi je stezao struk i grudi i povlačio me za kosu. Lakat je možda poštedeo jer mi je od onog prvog stiskanja ostala modrica. Začudilo me je što sam u Celićevoj grubosti osetila nekakvu istinu. Nije mi odmah palo na pamet da svaka istina i mora i da prija i da boli.

Celić je bio toliko vešt da je u automobilu u isto vreme vodio ljubav, i računa o vratima.

Dok je bio u meni, povremeno je nogom pomerao vrata, da se svetlo u kolima ne ugasi.

Stvar sa svetlom bila je mnogo jednostavnija u stanu u 29. novembra. Tamo smo se morali premestiti otkako su nas neki vračarski klinci videli u simki. Celić je u 29. novembra uključivao zidne spot-lampice kojima je okićen ceo Jovanov stan. Pre nego što sam upoznala Celića, vodila sam ljubav samo u mraku. Pre nego što sam ga upoznala, pošto mi vreme opšte površnosti i brzine ionako nije prijalo, ne bih imala ništa protiv da sam se rodila pre pronalaska struje.

Kako piše u antikvarnom izdanju koje sam prodala u knjižari, Beograd je pre oko sto pedeset godina spao na dva javna fenjera. Jedan je svetleo na opštinskoj kući, a drugi na Terazijama. Upravnik grada nabavio je nove fenjere i naredio da se nađu na najistaknutijim lokacijama i da iste takve do Nove Godine svi ugostitelji kupe i stave pred svoja zdanja. Pre nego što sam upoznala Celića, bila sam kao onaj Beograd s dva fenjera, a sada maltene kao grad u toj Novogodišnjoj noći, kad je bio obasjan s preko trista šezdeset fenjera!

Osetila sam da mi upaljena cigareta prlji prste. Ugasila sam je i čula kako telefon još jednom zvoni. Podigla sam slušalicu.

S akcentom na prvom slogu, nikakva nobl prenemaganja a la Français, rekla sam halo.

Ali nije me zvao Celić nego Dušica.

– Mislila sam da se nećeš ni javiti, mila. Mora da je zvonilo dvadeset puta – rekla mi je kroz smeh kojem je samo ona znala razlog.

Tada je zvonilo tek sedmi put. Dušica je lagala. Svaku zvonjavu čula sam odmah, iako krajičkom uha.

– S kim ćeš sutra doći na žurku? – rekla je.

Ona je rođena 1. maja. Nije mogla da pojmi da bi sem zbog njenog rođendana meni taj datum mogao da bude značajan i zbog nečeg drugog. A kamoli da bi mi nešto moglo biti neuporedivo važnije! Celić mi je rekao da će se mnogo toga promeniti čim istekne april i da ćemo od prvog trenutka maja znatno češće da budemo zajedno. Izbegla sam da odmah kažem Dušici da, kad nas dvoje potvrdimo taj dogovor, neću moći da odem na njenu žurkicu.

Mogla sam to da joj priznam čim me je pitala da li ću na rođendan doći s Celićem. Ali više sam volela da ona pati kraće. Čim sam joj rekla da ne znam hoću li kod nje doći s tipom ili sama, pitala me je zašto.

Nije to najgore što je uradila. Kad sam joj rekla da možda neću doći sa Celićem, rekla je „odlično“ i počela da nabraja koga je sve još pozvala. Zadržala se na frajerima. Pomenula je sve muške zvanice. Oni koje sam među njima poznavala delovali su mi mlako. A opet, iako je Celić bio grublji od svih, bio je toliko emotivniji da je i po tome odudarao. Tja, savre-

Beograđanke – majke tih mladih muževnih kastrata.

Od svih koje mi je pomenula, Dušica mi je najduže pričala o Predi. Očigledno je mislila da je nešto između nas dvoje nerazjašnjeno. Nije imala pojma da je sve raščišćeno između mene i svih muškaraca, sem – Celića. Dok je pričala, nije čekala moje replike ni kao znak da je slušam. Moje da ili aha ispostavili su se kao ritmička pratnja njenog monologa, kao da je ona svirala akustičnu gitaru a ja je pratila ponekim udarom daira.

Dva-tri minuta posle spuštanja slušalice, počela sam da spremam sobu. Dok sam stavljala stvari na njihovo mesto, činilo mi se da im dajem smisao koji u neredu nemaju. Premestila sam čistu odeću s fotelje u orman. Presavila sam dve majičice na bretele koje su izvirele iz njega i stavila ih unutra, na policu. Nazula sam papuče i odnela gaćice i čarape u kupatilo. Usput sam primetila da je linoleum u kuhinji flekav. Stavila sam gaćice i čarape u bubanj pun prljavog veša, sipala deterdžent u pregradu, zatvorila mašinu i uključila je. U kupatilu sam napunila kofu vodom i sredstvom za čišćenje poda, da bih oprala kuhinjski linoleum. Uzela sam džoger i otišla u kuhinju, koja mi je zamirisala na goveđu supu. Iako ništa nisam jela još od odlaska u knjižaru, smučilo mi se i otvorila sam prozor. Rastvor koji sam napravila od ajaksa i vode bio je prejak. Završila sam brisanje linoleuma i odlučila da ga isperem kasnije. Usput sam otvorila frižider. Mogla bih parče reform torte. Ali možda ne bih smela ništa slatko u kasne sate? Naudila bih svojoj liniji. Za svaki slučaj sam uzela tanjir s parčetom torte i kašičicu i vratila se u sobu. Stavila sam ga na komodu, a na pod kraj kreveta – flašu crnog vina, pepeljaru i paklu cigareta. Upaljač je bio u kutiji ronhila. Gurnula sam putnu torbu pod krevet. Iako odevena, ponovo sam legla. Čekanje na Celićev poziv me je iscrpelo. Smorila me je i Dušica kad me je okolišno pitala za moj odnos prema Predi i Celiću. Oduvek sam bila alergična na takvo žensko „prijateljstvo“.

Odlučila sam da joj neću doći na rođendan sve i da nekim čudom za praznik ne budem s Celićem. Zašto sam stalno pominjala praznik kad, zapravo, nikada nisam bila neki ljubitelj praznika – ni državnih, ni crkvenih? Pogotovo nisam bila ljubitelj predstojećeg, 1. maja. Nisam mogla da podnesem prizore golotinje po ulicama, devojaka u crnim tangama ispod belih lanenih pantalona, kao i bluza toliko dekoltovanih da ispod njih vire bretele brusthaltera, i to po pravilu u nekoj suprotnoj boji, valjda da bi bretele došle do izražaja. Oduvek sam smatrala da bi trebalo uvesti obavezu pristojnosti, ako ne i modnu policiju, zabraniti takvo oblačenje, kazniti svakog ko se ogluši.Negde na internetu sam pročitala da najviše samoubistava ima za praznike, i to zbog samoće. Znam samo da sam tada bila u knjižari; još bi mi samo trebalo da kod kuće držim to virtuelno, elektronsko ludilo! Ja se nikada ne bih ubila, posebno ne zbog samoće ili muškaraca. A posebno ne zbog Celića, koji me još nije nazvao.

Mobilni telefon je zapištao! Možda mi se Celić javio SMS porukom!? Zgrabila sam ga i počela da listam poruke. Ali nije to bio Celić, poruku mi je poslao Preda, kao da mu je Dušica rekla da smo ga pominjale. „Hoćeš li doći kod Dude na rođendan?“, napisao mi je.

Odgovorila sam mu najiskrenije: „Ne znam.“ Logično što mi poruku nije poslao Celić. Da jeste, značilo bi da je danas nabavio mobilni telefon i odustao od stava da ga nikad ne koristi. Uvek me je zvao na fiksni, s kog se u idućem trenutku začuo poziv.I taj poziv me je razočarao: ženski glas koji se javio pomenuo je neko žensko ime za koje u životu nisam čula.

– Pogrešili ste – rekla sam i zalupila slušalicu.

Da bih se osvetila Celiću što toliko kasni, odlučila sam da ne razmišljam o njemu nego o Predi. Pa, bio je toliko pažljiv da mi pošalje poruku i pita me hoću li doći na Dušicin rođendan.

Uključila sam dopunsko svetlo – starinsku lampu trostruke krune sa satenskim abažurom u obliku lepo vajanog ženskog struka i malo veće, ali srazmerne guze. Taj skupi komad rasvete dobila sam za trideset sedmi rođendan od Celića. Šteta što tog dana nije imao vremena da

XXI severniBunKeR I 91od 140I pornoBUNKER

meni Beograd je već odavno kolevka kastriranih mačista, koju su najčešće ljuljale starije

XXI severniBunKeR I 92od 140I pornoBUNKER

ga častim pićem. Ali Ana je imala neka posla u gradu, pa je on morao da se stara o sinu. Na brzinu mi je pokazao njegovu fotografiju. Obojica su imali visoko čelo, guste obrve, puna usta i plave, upečatljive oči. I sin će, po svemu sudeći, biti šmeker kao i otac.

Uz višak svetla po sobi, razlila se prijatnost u meni. Ugrejala sam se brzo, kao one daleke zimske noći kad sam nakon posla ušla u Kinoteku da gledam Tajnu. Tada mi je prišao Preda. Predstavio se i počeo da mi priča o reditelju filma koji ćemo tek videti, Robertu Enrikeu. Posle projekcije smo razgovarali uglavnom o glumcima Tajne. Nakon nekoliko mojih komentara, Preda mi je rekao: – Kako si obrazovana, Sofija.

– Hvala – rekla sam.

Beogradski muškarci, koje sam dobro upoznala, retko su otvoreno hvalili ženski um.

– Nemoj da mi zahvaljuješ – rekao je – ne volim kad su zgodne i obrazovane Beograđanke preskromne. I imaš… mnogo lepu kosu.

Imam li ja zaista lepu kosu? Na njoj nisam radila ništa posebno – pustila sam je, češljala, fenirala i farbala u plavo. Ali ako mi je Preda već strastveno šaptao da imam predivnu kosu dok me je milovao po njoj za vreme seksa, verovatno je bio u pravu. Pa, to mi je govorio i Celić, naročito dok mi je za vreme seksa mrsio veoma grubo, iskopavajući iz mene neke do tada nepoznate strasti.

U poslednje vreme, o kome god počela da razmišljam, završavala sam s Celićem. I počela sam da diram ono mesto između nogu koje je on, za razliku od Prede i svih drugih, umeo odmah da pogodi prstom, jezikom i usnom. I gledala sam svetlo – nešto što mi je on praktično otkrio, na kraju i kupio.

– Sve mora da se vidi – govorio je tiho u Jovanovom stanu, s nežnim osmehom i istočnjačkim mirom.

Zaključala sam vrata svoje sobe i svukla suknju, gaćice i košulju. Legla sam na krevet i nastavila da se diram. Zamišljala sam da sam Celić i da me on gleda kako se diram. I prijalo mi je da budem muško, da budem Celić. Godilo mi je i da budem žensko – da se diram.

Nadražilo me je i svetlo koje je bacalo vlažni bledožuti odsjaj na moje gole grudi, koje sam ovlašno doticala dižući slobodnu levu ruku do potiljka. Jednom rukom sam se dirala, a drugom čupala sebe za kosu onako kako mi je to radio Celić dok su me njegove meke kesice udarale po guzi. Moj krevet je počeo da škripi kao Jovanov, ili kao oborena sedišta Celićeve simke. Predosetila sam da će mi telo iznutra veoma brzo prepoloviti divan i užasan mlaz.

Sklopila sam oči toliko snažno da su me kapci zaboleli. Čupala sam kosu do zvezdica, koje su mi titrale pred očima iako sam žmurila. Čekala sam da se mlaz odvoji od Celića i završi u meni, da bi se u trenutku magnovenja dugom devet meseci, od moje materice, te moje poslednje uzdanice i jedine tuge, pod brutalnim šarmom najžućeg bolničkog svetla odvojila šaka krvi, klupko mesa, posteljica i plodovi ovojka – čitavo jedno biće. Palo mi je na pamet da ću se možda ipak poroditi drugde: sred svoje sobe, baš ovakve kakva je sada, s punom pepeljarom i otvorenim crnim vinom na podu ili, još bolje, kod Celića u Tadeuša Košćuška, u zgradi sa svetlarnikom, u stanu na potkrovlju. Na kraju sam ipak zamišljala kako postajem majka u bolnici, uz najveći i najlepši bol koji će me onesvestiti, možda i ubiti, i dospela sam pred vrhunac.

Telefon je ponovo zvonio. Gledala sam ga u neverici. Podigla sam slušalicu kada je zvonilo peti put. Ponovo onaj nepoznat ženski glas, ono ime i prezime za koje do maločas nikada nisam čula. To je zapravo bilo ime i prezime žene koja je zvala. Njime se samo predstavila i ovaj put stigla da pita da li je tu Milica. Tiho sam joj kazala da mama nije kod kuće i spustila slušalicu. Pomislila sam da isključim telefon. Ali ako uključen telefon retko zvoni, isključen neće nikada. Odlučila sam da ga ne isključim. I kroz svoje sve slabije soptanje, raspoznala sam kako me majka doziva iz susedne sobe: – Da nije slučajno bilo za mene!? – ponavljala je.

– Jesi li sigurna?

– Da. – Jesi li sama, Sofija? – posle tišine.

– Jesam. Razgovaram telefonom.

– S kim? – pitala me je majka.

– Šta te bre briga, Milice!? – dreknula sam.

Takvo ponašanje prema majci oduvek mi je bilo odbojno. Ali šta je trebalo, da odem i otkrijem joj da sam u vezi s oženjenim muškarcem? To bi je slomilo. Mnogo sam volela Milicu, i kad se razvodila od tate na kraju sam odlučila da živim s njom. Ali previše me je kontrolisala iz najbolje namere. Problem je bio u tome što živimo zajedno i što su zidovi između naše dve sobe tanki. Međutim, ja nisam želela da napuštam ni ovaj stan, ni Vračar, kraj najpristojnijih ljudi, jedino beogradsko naselje u kom čak i prosjaci nose markiranu odeću. Koliko puta sam, kad dobijem platu, na uglu Sinđelićeve i Save Kovačevića – nisam mogla da se naviknem na novi naziv te ulice – stavila novčanicu u ispruženu ruku jedne gospođe u pohabanom duksu lakoste, adidas patikama i, nažalost, verovatno novopazarskim leviskama…

Odavde se ne bih preselila čak ni u Tadeuša Košćuška! Područje bivšeg Zereka nikada nije moglo da se poredi s mojim krajem. Pa svaki rođeni Vračarac bi bar što se akcenta i dikcije tiče mogao iz cuga da upiše glumu na FDU. Obukla sam se i otišla u kuhinju da isperem sapunicu s linoleuma. Kad sam se vratila, zapalila sam još jedan ronhil i uključila plejlistu na kompjuteru. Začula se neka stara pesma Brusa Springstina, koja je počinjala akustičnom gitarom i usnom harmonikom. Nebraska?

Tako je, I saw her standinmmmmmmmmmmm…

Osim kvalitetne muzike i duvana, umirila me je i misao da to što sam poželela dete s Celićem nije do njega. Materica radi kao svaki organ, pluća ili bubreg, i traži svoje. Muškarci su odavno oslabili, pa je dovoljno da upozna nekog korektnog, nikakvu premiju, da ženu izašlu iz prve mladosti zasvrbi utroba. Celić je bio korektan, a ja sam sipala sebi navip. Ugasila sam cigaretu i počela da jedem tortu. Šnit torte ima trista šezdeset kalorija. Na jebenom internetu sam našla da organizam za razgradnju tog zalogaja potroši sto kalorija i da ostalih dvesta šezdeset ostaje u organizmu. Zabrinuta što psujem, jela sam tortu i gledala budilnik.

Zidni sat u hodniku otkucao je devet. Celić još nije zvao. Učinilo mi se da čujem zvuk SMS poruke. Ali delovao mi je čudno daleko. Za svaki slučaj sam uzela mobilni telefon. Odista nije zabeležio nove poruke, čak ni od Prede. A šta bi i on mogao još da mi napiše? Izgleda da sam zvuk SMS poruke pobrkala sa zvukom mašine za pranje veša.

Pogledala sam poruke. Većinu poslednjih mi je poslala Dušica. Prelistala sam kontakte.

Nikad ih nisam imala mnogo. Otvorila sam podešavanja. Nisam tu imala šta da tražim.

Prelistala sam rokovnik. Aplikacije. Igrice. Otvorila sam „zmiju“. Pročitala sam da mi je rekord tri hiljade devetsto pedeset poena. Četvrti nivo. Nije ta igra bila kao ostale. Uključivala je intuiciju i smisao za prostor. Lako sam stigla do drugog nivoa. Pre nego što bih prešla na treći, kod hiljadu devetsto poena moja zmija se trapavo okrenula i umesto hrane počela da jede samu sebe. Došlo mi je da samoj sebi odsečem ruku. A otkinula bih obe prisećajući se da sam se zaklela da više nikad neću igrati „zmiju“! Uskoro sam se smirila – došlo mi je samo da polomim svoju staru nokiju. Mnogo više sam volela fiksni telefon. Počela sam da okrećem Celića.

Možda nije imalo smisla što sam ja zvala, ali razgovor je bio veoma važan i nije se moglo nazad. Celić je sam rekao da bi od ponoći trebalo da češće budemo zajedno. Ako bi bio kod kuće i podigao slušalicu, konačno bih saznala da li mogu da prvi put odem kod njega, u potkrovlje zgrade u Tadeuša Košćuška. Kao i da li su Ana i sin, kao što je on očekivao da će da bude, za praznik otišli izvan grada.

XXI severniBunKeR I 93od 140I pornoBUNKER

– Ne – jedva sam izustila.

XXI severniBunKeR I 94od 140I pornoBUNKER

l

kako razgaziti cipe e

mića vujičić

U stan je ulazila radi delikatnog zadatka – da bi razgazila Martine nove cipele. Šta je videla tetka moga oca dok je gledala kroz špijunku?

Kroz rupicu na vratima činila se sićušnom poput miša, ali važna su bila jedino njena stopala. Gospa-Margita, bankarska službenica u penziji, nosila je pola broja veće cipele, što je Marta umela da ceni.

Nakon što bi žurno ušla u stan, ne skidajući osmeh s lica, uzimala je belu kutiju i stavljala je na krilo. Izvadila bi cipele iz papira i nežno prelazila prstima preko glatke kože.

Novu obuću nazuvala je uz pomoć kašike, pomalo teatralno, dajući celoj stvari na značaju. Kao da je znala za Petera Esterhazija, kao da je čitala njegov esej o Gezi Čatu, pogotovo fusnotu o Janošu Međiku, čijom smo ljubaznošću saznali da se negde u Parizu nalazila najskuplja prodavnica obuće, u kojoj su se prodavale samo razgažene cipele; „nositi nove – to je, zna se, za gegule“.

Kada bi obula nove Martine cipele, kružila je po stanu s rukama na bokovima. Kretala se po istoj maršruti: dnevna soba, dugački hodnik, zadržavanje na terasi i povratak, a onda je oblačila jaknu i odlazila u šetnju po Petlovom brdu.

Marta ju je ponekad pratila i podsećala na zajednička putovanja. Da li je pamtila Las Vegas, kockarnice bez prozora i satova, što je stvaralo utisak da vreme ne protiče? Da li se sećala lavirinta u egipatskoj piramidi i one pećine – nije svaki put mogla da se seti imena zemlje – u čiju su se duboku unutrašnjost spušatale privezane za dugački konop?

Ovog puta držala joj je pridiku što ne želi da prihvati mobilni telefon koji joj je nedavno kupila. Otkako je pala i izgubila svest, Marta ju je molila da uzme njen poklon i nosi ga svuda sa sobom. „Nikada ne znaš kad srce ponovo može da ti stane.“ Gospa Margita je retko progovarala. U potpunosti je bila posvećena svom zadatku. Da je nekim slučajem živela u onom vremenu, u čiju bi se satnicu sigurno srećnije uklopila, možda bi bila angažovana u pariskoj prodavnici razgažene obuće.

Kada bi obišla krug, ponovo bi se čulo zvono na vratima.

2. Šta sam video dok sam prislanjao oko na špijunku?

Nisam mario za njena velika stopala. U sićušnoj ženi azijatskih crta lica video sam ju-

jezika: gospa-Margita se, po Martinim rečima, nikada nije upustila u intimne odnose.

Tetka moga oca bila je vrlo oštra i neuviđivna kada je iznosila sudove o karakterima ljudi koji su prolazili kroz naš stan, najverovatnije zbog toga što je najveći deo života provela sama. Ipak, o svojoj najboljoj prijateljici govorila je tiše, u četiri oka, skrećući pažnju na njene izuzetne ljudske kvalitete, požrtvovanost, strogo vaspitanje i pomalo neobičan stav kada je o muško-ženskim odnosima reč.

Margita je spadala među one koji smatraju da se čovek može upustiti u te stvari i onda redovno ići za svojim apetitom, ili se jednom za svagda odreći takvog otkrivanja intime. „Ili-ili“, govorila je tetka moga oca i pokušavala da je razume, uz pomoć velikog broja psiholoških priručnika iz svoje kućne biblioteke.

Posle šetnje, gospa-Margita je izuvala nove cipele i spuštala se u fotelju.

Bila je zadihana i žalila se na čukljeve. „Nisam sigurna koliko ću još biti od pomoći. Zamolila bih da ugasite televizor.“ Marta nije mogla da se načudi dokle doseže Margitina odbojnost prema novim tehnologijama. Jedva je prihvatila frižider, zamrzivač i radio. Kakve su tek muke bile ubediti je da kupi fen, čudo koje uvek treba uključiti na dvojku – zaboravila je da joj napomene, zbog čega je zaradila prehladu i postala još sumnjičavija.

Kako je sad, posle samo nekoliko sati ubeđivanja, prihvatila novi telefon?

Mora da je njeno zdravlje bilo narušenije nego što smo pretpostavljali, čim je tako lako pristala da poklon stavi u tašnu, držeći ga nepoverljivo poput eksplozivne naprave koju će nositi gradom.

3.

Tempirana bomba – baš to je bio Martin poklon, jer je neko, negde, napravio grešku, zbog čega su škakljive poruke desetine neznanaca počele da remete gospa-Margitin san.

Mladi momci koji traže partnerke radi ozbiljne veze, muškarci zainteresovani za devojke, spremni da im pomognu u svakom pogledu, kao i tipovi srednjih godina željni strastvenih klinki, uskraćenih za muževnost i iskustvo – našli su se tokom jedne noći u gospa-Margitinom telefonu, postavljenom kraj uzglavlja.

Mala, privatna kablovska televizija, u čiju sam programsku šemu tih dana umeo da se udubim, ispisala je u dnu ekrana pogrešan broj. Da sam nekim slučajem i te noći gledao zavodljivu plavušu kako se uvija oko šipke poput zmije otrovnice, bio bih svedok te nesrećne slučajnosti.

Ne prođe ni deset sekundi, a mobilni telefon ponovo se oglasi. Gospa-Margita napipava gde su naočari i uključuje lampu na nahtkazni. Zatim ponavlja uvežbane operacije. Mehanički pritiska tipke, koristeći se daktilografskom veštinom koju još nije zaboravila.

Ne uspevam da zamislim izraz njenog lica. Da li je iznenađena, zbunjena ili uplašena dok neznanci sipaju ponude, tražeći mršave i punije devojke, usamljene cure željne pažnje i žestokog druženja?

Uistinu šaroliko društvo: stariji, držeći muškarac, sočan, galantan gospodin i jedan OK tip. Dečko za damu ili bračni par, atletski građen tridesetšestogodišnjak, visok 192 centimetra. Čovek koji ne bira: udate žene, mame, ili devojke, i pasivni dečko za vojnike i policajce. „Nešto mlado za mladog tatu iz Beograda?“, diskretni momak za kamiondžije. Ozbiljna crnka za obdarenog muškarca, utegnuta klinka za bildere i hokejaše. „Želim mladu gospodaricu da joj ispunim sve želje!“; mladi bračni par u potrazi za parom. Čak i grupica studenata.

XXI severniBunKeR I 95od 140I pornoBUNKER

nakinju svoje buduće priče. Već dugo okolišam i ne uspevam da prevalim tu stvar preko

XXI severniBunKeR I 96od 140I pornoBUNKER

4. Šta je gospa-Margita videla kroz špijunku?

Direktor lokalne televizije i devojka s odeljenja za odnose s javnošću telefonske kompanije uzalud su se izvinjavali. Bilo je kasno. „Da li biste bili ljubazni da preuzmete njene stvari?“, upitala me je žena u belom mantilu.

Potvrdno sam klimnuo glavom i koraknuo.

Osećao sam nesvesticu. Pored strahova od najrazličitijih bolesti, izgleda da sam imao i paničan strah od bolnice.

Pružio sam ruku prema pultu. Na njemu je stajala kesica za zamrzivač u kojoj je bio samo mobilni telefon.

Klimnuo sam glavom i požurio prema vratima.

Kada sam bio na stepeništu, približavale su se taksiju, hodajući podruku. Čuo sam kako se Marta žali da je napravila žulj.

Sustigao sam ih kada su otvorile vrata automobila. „Izlazite iz bolnice kao robijaš iz zatvora“, rekao sam i pružio gospa-Margiti najlonsku kesicu s telefonom.

Nepoverljivo me je pogledala, držeći se za srce.

porno grafSko u umetničkom filmu

milen alemPijević

Pornografski eksperiment U pisamcetu datiranom 1. jul 1976. godine, Henri Miler izveštava svoju mladu prijateljicu Brendu Venus o filmu koji je prethodne večeri gledao na privatnoj projekciji: E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju između dvoje glavnih junaka. (...) Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom, vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio. Niti mi je srce ijednom zaigralo – iako nisam nikad prije ništa slično vidio. 1 Zvuči kao svojevrsni paradoks činjenica da se pisac čija su dela zbog opscenosti zabranjivana u SAD toliko razočara filmom Carstvo čula (Ai no kôrida, 1976) Nagise Ošime. Šta je Mileru zasmetalo u ovoj pornotopiji2 japanskog sineaste? Budući da ga je zbog prizora eksplicitnog, nesimuliranog seksualnog čina nazvao pornićem, sigurno je imao i određena očekivanja od takve vrste filma. U svakoj definiciji pornografije stoji da su produkti koji spadaju u ovu oblast sračunato stvarani da bi izazvali seksualno uzbuđenje kod gledalaca.

Miler se, po sopstvenom priznanju, nije seksualno uzbudio, i njegova očekivanja kao gledaoca porno filma su izneverena. Ali, ako tvrdi da ga, uprkos vidljivim elementima pornografskog – vaginalne penetracije (glavni muški lik u vaginu glavne junakinje stavlja ne samo svoj penis, već i kuvano jaje, koje će, kada ga ona „snese“, pojesti u slast) i felacija – film nije uzbudio, da li bi to onda trebalo da znači da Carstvo čula i nije porno film u uobičajenom značenju termina?

U zimu 1936. godine, Kiči, gospodar jedne kuće u Tokiju, i njegova sluškinja Sada postaju ljubavnici. Tražeći vreme samo za sebe, oni se sastaju u obližnjem paviljonu, i pose-

1 Henri Miler, Predraga moja Brenda, Zagreb, 1987, str. 27-28.

2 Pornografija oslikava svet kakav bi njeni konzumenti želeli da on bude: „pornotopija“, puna zdravih i privlačnih muškaraca i žena, koji kao da ne žele ništa više nego da zadovolje svaku moguću seksualnu želju, piše Hans Mas u eseju naslovljenom Ko kaže da pornografija ne može biti umetnost, podsećajući nas da je termin pornotopija (pornotopia) skovao Stiven Markus u svojoj knjizi The Other Victorians iz 1964. godine. Hans Maes, Who Says Pornography Can’t Be Art, u: Art & Pornography: Philosophical Essays, prir.: Hans Maes, Jerold Levinson, Oxford, 2012, str. 22.

XXI severniBunKeR I 97od 140I pornoBUNKER

filmSKe PornotoPije: poznati glumci, nepoznata deca

XXI severniBunKeR I 98od 140I pornoBUNKER

sivna metresa sve više odvaja ovog izrazito virilnog muškarca od njegove zakonite žene.

Posvećujući se jedno drugom kroz opsesivni seksualni čin, oni se sve više izoluju od stvarnosti, postajući na taj način izopštenici iz sistema društvenih vrednosti ondašnjeg militarizovanog Japana. Soba u kojoj se predaju telesnim užicima postaje „carstvo čula“, a beskonačni varijeteti fizičke ljubavi ispituju granice izdržljivosti oba tela. Kičijeva pozicija superiornog muškarca-gospodara ubrzo se transformiše u pasivno prepuštanje, sudbinsko predavanje u ruke dominantnoj ženi, a centar Sadinog kultnog pokoravanja, Kičijev penis, produžetak njegove volje i svesti, postaje nešto čemu je sve više potreban podstrek da bi nekadašnja prostitutka pojačala svoje zadovoljstvo. Dok guši Kičija svilenim gajtanom kimona, Sada oseća njegove trzaje u sebi, sve dok jednog dana, u nihilističkom predosećanju približavanja poslednje granice, njen stisak ne postane smrtonosan. Sada će ritualno osakatiti mrtvog ljubavnika i tako, odsecanjem njegovih genitalija, zapečatiti vlasništvo nad njegovim telom.3 I premda Henri Miler tvrdi da je Carstvo čula „samo malo uljepšan fabulom“, on ne krije da je iznenađen, da je film za njega, kao osobu velikog životnog i umetničkog iskustva, potpuna novina. Nije samo fabula (koja je, u standardnom određivanju porno filma, u dubokoj senci rudimentarne radnje) to što je iznenadilo američkog pisca. Carstvo čula je, pre svega, dramatična, subverzivna pripovest o mračnoj strani ljudske seksualnosti koja se ispoljila kroz devijantno ponašanje dvoje ljubavnika. Carstvo čula je ponudilo sasvim drugačiju realnost i ta moć ga je obeležila kao rodonačelnika podžanra umetničke pornografije, time i kao paradigmu upotrebe elemenata pornografskog u mainstream, kao i u art-house filmovima koji će uslediti posle njega.

Zadržimo se još na odrednici umetnička pornografija. Petra van Brabant i Džesi Princ u eseju Zašto su porno filmovi bezveze? konstatuju da su teorije inkompatibilnosti isključile mogućnost da nešto bude ostvareno i priznato istovremeno i kao erotska umetnost i kao pornografija. Odnos forme i sadržine, jednakovrednih u umetničkom filmu, u pornografskim filmovima pomera se značajno u korist sadržine, kao kod novinske fotografije, kažu ovi autori, gde je forma samo način isporučivanja sadržaja. Međutim, oni tvrde da se granice mogu redefinisati. Nekada se to dešava i samo transferom iz jednog kulturnog sistema u drugi, kao što je bio slučaj s japanskim erotskim filmovima poznatim kao pinku eiga, koji su na Zapadu prepoznati kao erotski art filmovi. Mnogo je zahtevnije i neizvesnije (jednako po pitanju recepcije kritike i publike, kao i validnosti filmskog proizvoda) granice pomicati u sopstvenom okruženju, sredstvima i alatima vlastite kreativnosti. Za ovakve poduhvate osmišljena je kategorija alter-pornografije: U pokušajima alter-pornografije seksualni pejzaž se menja, tako da staze naše seksualnosti zauzimaju radikalno drugačije pravce.4 Kako ovaj odnos pornografskog i erotskog (umetničkog) vidi Donald Riči na primeru Ošiminog filma, a na fonu filmova pinku eiga?

Ošima je, međutim, režirao drugačiji film, onaj koji, po njegovim rečima, „ruši tabue“, služeći se erotizmom ne kao nečim za vlastito dobro kao u „ružičastom filmu“, već kao sredstvom za istraživanje i demistifikovanje japanske kulture i podrazumevajućeg karaktera Japanaca. Za ovako nešto bilo je potrebno osmisliti način snimanja, stil koji će prikazati sve i u isto vreme ohrabriti empatiju. Ovo nisu dvoje koje pokušavaju da nadraže nas, kao u pinku filmu, hardkor film koji je Ošima izumeo govori o dvoje stvarnih

4 Petra van Brabandt, Jesse Prinz, Why Do Porn Films Suck?, u: Art & Pornography: Philosophical Essays, Oxford, 2012, str. 187.

3 Ošimina filmska priča oslanja se na istinit događaj zabeležen u policijskim dosijeima onog vremena, a ljubavnica neutaživih prohteva, Sada Abe, bila je nadahnuće i drugim rediteljima pre i posle Ošime: Noboru Tanaki, 1975. godine (A Woman Called Sada Abe) i Nobuhiku Obajašiju, 1998. godine (Sada).

Ovakva smelost nije mogla da ne zasmeta sistemu, koji se, Ošima je tvrdio, nije suštinski promenio između 1936. (vreme u filmu) i 1976. godine (vreme produkcije filma).

Prisutna represivnost ispoljila se kroz sudski proces protiv reditelja zbog „uznemiravanja društva“ i posledičnoj akciji cenzora. Činjenica je da je i danas nemoguće u Japanu videti uncut verziju Carstvo čula, iako je Ošima svojevremeno upozoravao cenzore da će sečenjem i zatamnjivanjem njegov čisti film biti uprljan. U svom tekstu iz 1976. godine Teorija eksperimentalnog pornografskog filma on kaže da je koncept „opscenosti“ na probi kada se odvažimo da gledamo u nešto za čim žudimo ali smo sami sebi zabranili da gledamo, ali kada imamo osećaj da je sve otkriveno, „opscenost“ nestaje i na delu je izvesno oslobađanje.

U tom smislu, pornografski film bi trebalo da stekne bezuslovna prava, posle čega bi se „opscenost“ mogla smatrati suštinskom besmislicom.

Carstvo čula se pojavilo u vreme kada je klasična pornografska produkcija u SAD doživljavala procvat. Sve je započelo potpuno neočekivanom popularnošću filma Duboko grlo (Deep Throat, 1972). Snimljen je za samo šest dana i koštao je 24.000 dolara, a u prvoj sedmici prikazivanja, juna 1972. godine u Njujorku, zaradio je 33.000 dolara. Do kraja 1973. godine bio je na listi deset filmova s najboljom zaradom. U orbitu slave lansirana je pornozvezda Linda Suzan Bormen, mnogo poznatija pod umetničkim imenom Linda Lavlejs (Lovelace), a da je film zaista bio vrsta fenomena svedoči i činjenica da su prikaze pisala poznata imena filmske kritike tog vremena, Džudit Krist, Vinsent Kenbi, Endru Saris i drugi.6 Šta je to što je gledaoce privuklo ovakvoj vrsti filma? Rok-kultura šezdesetih godina dvadesetog veka, nastanak nove levice, anarhoidne ideje hipi pokreta, doprineli su dubokim promenama u poimanju ljudskih sloboda i na planu seksualnosti i odnosa polova. Kreiran je novi društveni kontekst u kom je bilo moguće i da hit-filmovi u regularnim bioskopskim dvoranama širom SAD, pred publikom oba pola, budu ostvarenja s eksplicitnim scenama seksa, kao što su Iza zelenih vrata (Behind The Green Door, 1972) ili Đavo u gospođici Džons (The Devil in Miss Jones, 1973). Na evropskom tlu talas libertinstva zapljusnuo je Skandinaviju, odakle se prelio i do Jugoslavije, donoseći soft-core proizvode poput filma Zašto ne dođeš u moj krevet (Der må være en sengekant, 1975) ili Hopa-cupa u krevetu (Hopla på sengekanten, 1976). Ali, ono što bi se mogo smatrati „uvezenom revolucijom“, svakako ne u produkcijskom smislu već na planu recepcije i konzumacije, jeste pojava prvih porno-filmova u jugoslovenskim bioskopima. Ova revolucija je nešto kasnila, stigla je, naime, tek osamdesetih, ali sudeći po reakcijama onih koji su je dočekali, dobrodošlica nije izostala: film Strasti (In Love, 1983) reditelja Čaka Vinsenta, u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu polovinom osamdesetih godina videlo je oko pola miliona gledalaca. U godinama koje će uslediti, sve će se promeniti: višak slobode i trka za profitom pornografsku produkciju pretvoriće u unosnu industriju čije će produkte kultura glavnog toka posredstvom cenzure izopštiti, iako će je internet učiniti apsolutno dostupnom.

Vratimo se Carstvu čula. U svojoj knjizi Seksualnost na filmu i pornografija, koja se pojavila 1982. godine, dakle u vreme koje je prethodilo čitavom nizu filmova ikoničkih za našu temu, dr Milan Ranković je konstatovao da je Ošima u težnji za uvećanjem broja prikazanih prizora seksualnog akta doveo do toga da se ceo film učini jednim produženim prizorom seksualnog akta. A u završnici knjige saopštava i sledeće mišljenje: Prikazivanje seksualnosti u umetničkom delu ne trpi radikalni, čisto pornografski pristup seksualnosti, već dopušta samo izvesne elemente transformisane pornografije.

Međutim, i prisustvo ovako transformisanih elemenata pornografskog ostavlja posledice na stepen umetničke vrednosti filma.7 5 Donald Richie, In the Realm of Senses: Some Notes on Oshima and Pornography, www.criterion.com 6 Joe A. Thomas, Gay Male Pornography Since Stonewall, u: Sex for Sale: Prostitution, Pornography and the Sex Industry (priredio Ronald Weitzer), London, 2000, str. 52.

7 Dr Milan Ranković, Seksualnost na filmu i pornografija, Prosveta, Institut za film, Beograd, 1982, str. 263.

XXI severniBunKeR I 99od 140I pornoBUNKER

ljudi koji nadražuju jedno drugo. On je želeo politizovanu erotiku, a ne pornografsko izvođenje.5

XXI severniBunKeR I 100od 140I pornoBUNKER

Ošima nije, to je sasvim sigurno, napravio nešto što bi se olako podvelo pod kategoriju pornografskog. Osoben način korišćenja narativnih sredstava doprineo je distinkciji njegovog filma. Naime, postoji nekoliko pravila kojih se reditelji porno filmova moraju pridržavati da bi dobili „standardizovan“ proizvod. Dominacija krupnih planova, svojevrsni pars pro toto, ističe genitalije (glumice nove generacije već uobičajeno su bez stidnih dlaka, a njihova depilirana međunožja još vidljivijom čine mušku anatomiju u akciji).8 Snimci kamere s nižeg nivoa pojačavaju osećaj „učestvovanja“ kod gledaoca. Zbog sličnog razloga ni montaža ne sme biti prisutna u meri u kojoj bi ometala praćenje čina. Nije preporučljiva ni zahtevna fabula, a ni glumačka karakterna kreacija, jer se mora izbeći simpatija od strane gledaoca: glumac u porno filmu je samo njegov „avatar“, sredstvo za ispunjenje seksualne fantazije.9 Ošima svesno odstupa od ovih postulata. Pozicijom kamere, njenom statičnošću, pažnjom usmerenom na figure u celosti a ne na delove tela, uspostavljena je distanca, pojačana fabulom i kontekstom, a i sugestivnom igrom glumaca.

Andre, narator u prozi Erotika, pornografija, erotoposi, u svojim promišljanjima daje jedan mali istorijski osvrt: Usred libertinskog XVIII stoljeća neki bolji pariški bordeli, a potom neki plemići i bogati građani, osnivali su više ili manje krišom théatres des petites maisons za predstavljanje svojim odabranim gostima opscenih scenskih djela koja su naručivana od prigodnih pisaca. Najviše takvih malih kazališta bilo je u perifernoj četvrti Clichy, a jedan od prvih bio je onaj pri bordelu gospođe Delacroix gdje je 1741. prikazivan komad L’art de fouter ou Paris foutant, s najpoznatijim pariškim kurtizanama kao glumicama. (...)10 Čini se posve logičnim da se za glumačku igru koja zahteva izvesnu ubedljivost unajmi „zanatlija“. Tako je učinila francuska rediteljka Katrin Breja, dodelivši pastuvu italijanske porno scene Roku Sifrediju manju ulogu u filmu Romansa X (Romance, 1999). Još jedna francuska rediteljka, Viržini Depan, slično je postupila. U njenom filmu Kresni me (Baise-moi, 2000), u glavnim ulogama (koje su podrazumevale i scene eksplicitnog seksa) nastupile su porno glumice Karen Bah i Rafaela Anderson. U porno filmovima, relativna ili potpuna anonimnost „talenata“, da se poslužim nazivom koji u američkoj porno industriji koriste za aktere ovih filmova, nije otežavajuća okolnost po film. Naprotiv, to što su nepoznati, a ne moraju biti ni izraziti talenti za glumu u smislu u kojem to klasična kinematografija podrazumeva, može biti svrsishodno u cilju sprečavanja da gledaočeva empatija preraste u simpatiju. Ali, Ošima je hteo, i postigao, upravo suprotno: odabirom odličnih glumaca – Kičija je igrao Tacuja Fudži, a Sadu Eiko Macuda – koji su svoj zadatak izneli hrabro i ubedljivo, izbegnuta je nerafinisana pornografska egzekucija u korist saosećanja publike s emocionalnim burama dvoje junaka.

Pitanje koje se nametnulo istovremeno s tvrdnjom da Carstvo čula nije tipičan pornografski film: kako se učešće u ovom filmu odrazilo na dalji tok karijere glavnih aktera?

Fudži je postao vrlo poznato lice i još uvek je aktivan i na filmu i televiziji. Macuda je, međutim, naišla na medijski linč, njoj hrabrost za glumačku kreaciju u filmu nije mogla biti oproštena. Napustila je Japan nekoliko godina kasnije i ubrzo potom njena karijera se okončala.

Pornografiju dominatno definiše falocentrizam, te vizura muškarca kao gledaoca. Šeron Ebot kaže:

8 Ono što je najočiglednje u porno-filmovima jeste slika hipertfrofirane potencije (...) tako da se gledalac neprekidno uvjerava u vlastitu moć, čija ga slika zavlači u sve opasnosti penisokratije koja uvijek i jedino dokazuje sebe samu. Predrag Finci, Pornografija, vesela umjetnost ili esej o osami, Delo 1-2, Beograd, 1992, str. 340.

9 Vojaer i ne opaža da se njegova seksualnost vremenom transformiše u autoseksualnost, da ga njegova na platnu ospoljena želja čini introvertom koji se sve više bavi isključivo samim sobom. Predrag Finci, nav. delo, str. 339.

10 Nikola Visković, Erotika, pornografija, erotoposi , Sveske br. 73, Vršac, 2004, str 135.

naročito relevantan za žene, budući da dupli standardi predviđaju stroža pravila izražavanja ženske seksualnosti, čije kršenje donosi dodatne sankcije.11 Ako je ovo „kanon“ za standardne porno filmove, on implicira da je pomenuta ženska seksualnost po prirodi stvari vezana za otpadništvo, ali da se slobodno manifestuje u ovakvoj vrsti filma. Značaj ženske seksualnosti sagledan kroz prizmu uloge u porno filmu vrlo je diskutabilan, ali ono što Ebotova dijagnostikuje kao duple standarde vidljivo je u kritičkoj recepciji umetničkih filmova s eksplicitnim seksualnim sadržajem, u smislu u kojem je sudbina Eiko Macude paradigmatična.

Mlada američka glumica Margo Stili pojavila se u filmu Majlkla Vinterbotoma Devet pesama (9 Songs, 2004) uz nešto starijeg, ali glumački značajno iskusnijeg britanca Kierana O’Brajena u scenama nesimuliranog seksa. Imala je osećaj da je Vinterbotomova ponuda nešto što se ne odbija i bila je sigurna da će to njenu karijeru ubrzati i ovoriti neka vrata. U dobu u kom se debitantkinja odlučila na ovako nešto nije teško napraviti grešku. Britanska tabloidna štampa, odmah posle prikazivanja filma u Kanu, zainteresovala se za mladu američku glumicu i neko je navodno, otkrivši njen identitet, stupio u kontakt s njenom majkom u Južnoj Karolini. Po novinama su se pojavljivali tekstovi različite sadržine, od toga da je u Milanu za vreme karijere modela bila „devojka za zabave“ i da je pila previše, do navodnih izjava njenog bivšeg mladića da je „uživala radeći ono sve vreme“. Da li je zažalila zbog ovakve uloge? Možda, jer, novi profesionalni angažman se ne pojavljuje, i njen entuzijazam jenjava.

Nije uteha za Stilijevu, ali treba se setiti i činjenice da je čak i izvrsna novozelandska glumica Keri Foks imala puno problema posle uloge u Intimnosti (Intimacy, 2001) Patrisa Šeroa, i slobodnih scena s partnerom, takođe izvrsnim karakternim britanskim glumcem Markom Rajlensom, iako je za tu kreaciju nagrađena Srebrnim medvedom u Berlinu. Po sopstvenim rečima, proživela je paklene dve godine posle toga, jer su se mnogi neskriveno ustezali pri pomisli na saradnju s njom. Kanadska glumica kineskog porekla Suk-Jin Li je bila pred otkazom u CBC-u kada je rukovodstvo nacionalne RTV mreže saznalo da je dobila ulogu u filmu s eksplicitnim seksualnim sadržajem Kratki autobus (Shortbus, 2006) Džona Kamerona Mičela, i zasigurno bi izgubila posao da u njenu odbranu nisu stala značajna imena kanadske i američke kinematografije, Gas Van Sent, Džulijen Mur, Dejvid Kronenberg i Atom Egojan.

Slučaj Keri Foks je dvostruko značajan za diskurs ovog teksta. Najpre, dokazuje vrlo fragilnu poziciju žene u delikatnim životnim situacijama. A drugo, budući da je ona do sada jedina glumica „sa imenom“ koja se odvažila na „prestup“, otvara prostor za promišljanje ideje o široko poznatim i omiljenim glumcima u umetničkom filmu u kom bi se videli njihovi intimni delovi tela uposleni seksualnim činom. Komentarišući film Kresni me za magazin Sight & Sound, uvažena profesorka filmskih studija na univerzitetu Sautempton, Linda Rut Vilijams, kaže da posle filmova kao što su Carstvo čula, Idioti Larsa fon Trira i Romanse X, prisustvo realnog seksa više ne predstavlja ništa naročito, i dodaje: Pravi proboj će doći (čuvena izjava Džona Votersa) kada zvezde s holivudske A liste urade prave hardkor scene, sve zajedno sa snimcima erekcija, oralnim seksom i penetracijom. Može se predpostaviti da Holivud ipak još nije spreman za studijsku verziju filma Kresni me u kojoj bi glavne uloge imale Džulija Roberts i Kameron Dijaz.12

11 Sharon A. Abbot, Motivations For Pursuing An Acting Career In Pornography, u: Sex for Sale: Prostitution, Pornography and the Sex Industry (priredio Ronald Weitzer), London, 2000, str. 26.

12 www.baise-moi.co.uk

XXI severniBunKeR I 101od 140I pornoBUNKER

Porno filmovi nesumnjivo privlače egzibicioniste, ali su sredstvo i za sve one koji žele da prekrše zakon, da izazivaju ili opovrgavaju socijalne norme. Ovaj fenomen je

XXI severniBunKeR I 102od 140I pornoBUNKER

Može se pretpostaviti, takođe, da je preteća stigma moralne osude s potencijalno značajnim negativnim uticajem na karijeru, zasigurno i glavni razlog zbog koga još dugo nećemo videti neku holivudsku ili evropsku divu ili poznatog glumca u punom zamahu u sceni seksa koja ništa ne skriva pred večno radoznalim (voajerskim) okom gledaoca.

Parovi: hermeneutika veze On je četrdesetih godina, bivši muzičar; napustio je ženu i dva dečaka, sada radi kao barmen. Ona je nešto mlađa, domaćica; igrom u amaterskom pozorištu pokušava da popuni prazninu koju oseća kao nepremostiv jaz između sebe i muža, dobroćudnog taksiste, s kojim ima malog sina. Svake srede sastaju se u njegovom neurednom samačkom stanu negde u južnom Londonu i vode ljubav. Uglavnom na podu, uvek željni da se što pre dokopaju jedno drugog. Gotovo da i ne razgovaraju. Kao da strahuju da bi suvišna reč mogla da poremeti njihov ritual. Ćutnja podgreva osećaj sigurnosti, zaštićenosti od spoljnog sveta.

Ovo je prolog (eho Bertolučijevog Poslednjeg tanga u Parizu) filma Intimnost (Intimacy, 2001) Patrisa Šeroa, nastalom po motivima priča Hanifa Kurejšija.

Kada Kler (Keri Foks) jednom prilikom zadrema iznurena seksom, Džej (Mark Rajlens) će ustati i iz obližnje fotelje posmatrati njeno telo. Počinje da shvata da je to žena od krvi i mesa, tela uzbudljivog u svojoj nagosti, toliko jasnog prisustva. Prenuvši se iz iznenadnog sna, Kler će istog trenutka početi da kupi delove svoje odeće, zabrinuta da nije spavala predugo, jer mora da ide. Ona je ta koja uvek negde odlazi.

Nulti trenutak je onaj kad se Džejev penis nađe u Klerinim ustima (isti onaj trenutak koji će britanski cenzori ostaviti u filmu ali će Foksovoj izazvati problem u karijeri), simbolično će označiti njenu prevlast u ovoj vezi koja se zasniva isključivo na telesnom. Kler neće dopustiti Džeju da i on nju stimuliše na sličan način, prisiliće ga da ostane na podu i rukom će ga dovesti do vrhunca. Ona odlazi s titravim smeškom na usnama. Od tog trenutka Kler postaje Džejova opsesija. Odlučuje da sazna gde živi, ali pošto njihov odnos nije dopuštao suvišna pitanja, on je krišom prati londonskim ulicama. Otkriće da nastupa u pabu na drugom kraju grada, u pozorišnom komadu Tenesija Vilijemsa Staklena menažerija, u ulozi Lore.

Otkriće da ima muža, neuglednog debeljka, brbljivog ali benignog taksistu (odlični Timoti Spol) koji je, dok mu je žena na sceni, za razliku od njihovog dečaka koji ushićeno prati svaki majčin nastup, radije za bilijarskim stolom u istom pabu. Do kraja filma pred nama se odvija drama običnih ljudi koji nečujno zapomažu, svako u svojoj vrsti usamljenosti. U toj drami će neko na kraju ipak morati da bude gubitnička strana. Ovog puta, to je muškarac koji je napustio prethodnu ženu i, u nezgrapnom pokušaju da popravi grešku pred samim sobom, drznuo se da poremeti nečiju porodicu. Može se pomisliti da odluka žene da ostane s ograničenim mužem koji je ni u čemu više ne uzbuđuje i nije dobitnička opcija, ali ona je sigurna da će on uvek biti uz nju, otud i svesna da se to obećanje intimnosti ničemu ne sme žrtvovati.

Ništa dosadnije i ništa zabavnije od pornografije, dosadnije jer neprekidno varira isto, zabavnije, jer obećava potpunu bezbrižnost.13 Ova misao Predraga Fincija definiše film Devet pesama (9 Songs, 2004) Majkla Vinterbotoma. Mlada američka studentkinja Liza (Margo Stili) i britanski glaceolog Met (O’Brajen) upoznaju se u Londonu i stupaju u vezu.

Odlaze na koncerte u Brikston Akademiju, gledaju nastupe grupa Super Furry Animals, Franz Ferdinad i drugih, a potom u Metovom stanu vode ljubav.

Sve pesme u filmu doprinose lirskom portretisanju seksa. I doslovno, svaki seksualni čin ponaša se kao pesma, oslanjajući se na dužinu pesme, nesputano izražavanje

13

Predrag Finci, nav. delo, str. 336.

pornografiji, nijedan od liričnih momenata se ne uklapa s muzikom ovih pesama. Umesto da muziku doda seksu, što bi film učinlo nalik nekakvom hardkor MTV-u, Vinterbotom pokušava da otkrije lirizam u seksu (...)14 Devet puta na koncertima, devet seksualnih prizora. I ništa više. Bilo im je lepo, ali su se rastali; glas glaceologa-naratora koji se u antarktičkom bespuću seća dana provedenih sa studentkinjom, i to bi bilo sve. Trebalo je da Devet pesama, po rečima glavnog glumca Kijerana O’Brajena, budu jedna lepa ljubavna priča, ispričana dominatno kroz fizički aspekt veze jednog para. Odglumiti privatnost tog para nije bilo lako, jer kao da je izostalo nešto u eksplicitnom prikazu telesne strasti što bi gledaoca moglo da odvrati od pomisli da glumci nisu samo izvodili seksualne tačke za malobrojnu filmsku ekipu.

Ograničeni scenario, to jest, rudimentarna radnja bez faktičkog zapleta i dublje karakterne obrade likova, Devet pesama približava matrici porno filma. Prisećajući se studentskih dana, Vinterbotom je jednom prilikom rekao da je filmski klub njegovog univerziteta na početku svake godine prikazivao Carstvo čula da bi se ljudi priključili klubu. Film pun eksplicitnog seksa, za budućeg reditelja, bio je, po sopstvenim rečima, benčmark. Dobro izabran standard kom je trebalo težiti, nema sumnje, ali je Vinterbotomova pornotopija skliznula u monotoniju, propustivši i da izazove seksualno uzbuđenje i da, na način koji se očekuje od ljubavne drame, gledaoca uvuče u emocionalni vrlog. (Pornografija ti izaziva erekciju, a erotika emocije, rekao bi Tinto Bras.)

U krupnom planu je bezizražajno lice sredovečnog muškarca, indiosa, retke brade, s naočarima. Zvučna slika je augmentizovano, ritmično disanje kroz nos. Siva pozadina ne upućuje ni na kakve prostorne koordinate. Kamera sporo silazi prikazujući njegova uska ramena, opuštene salaste grudi i ruke, veliki trbuh. U čijem dnu se potiljak kosmate ženske glave sporo pomera napred-nazad. Uskoro, ukazaće se i lepo lice mlade, bele devojke između čijih usana klizi tamni muškarčev ud. Već uvodna scena Bitke na nebu (Battala en el cielo, 2005) meksičkog reditelja Karlosa Rejgadesa upućuje na to da bi ovo mogla biti neobična priča o jednom neobičnom paru. Ako su njih dvoje uopšte par, na način na koji sugeriše njihov fizički kontakt? Jer, muškarčevo lice je nepokretno, bez ikakve emocije (dijametralno suprotno od akcije koju je Endi Vorhol snimio u video radu Blowjob iz 1964. godine), a iz njenih očiju će kada ih, čini se, posle čitave večnosti, napokon otvori – kliznuti suze.

Ana (Anapola Muškadiz), devojka iz dobre kuće, generalova kći. Markos (Markos Ernandez), njen lični vozač, koji je zna još otkad je bila dete. Ovo dvoje dodatno će spojiti razmena ličnih tajni. Markos jedini zna da se Ana zarad ličnog hira prostituiše, a on će joj poveriti da su on i njegova žena kidnapovali dete koje je umrlo baš tog jutra kad se Ana vratila u grad. Čin samilosti ili bizarna radoznalost, ili i jedno i drugo, ali Ana će se podati Markosu.

Rejgades koristi ljudsko telo kao ikonički, simbolički znak. Bitka na nebu je filmski traktat o telu, koji on dosledno sprovodi na tri nivoa poređenja - analize: lepo-ružno (mlada, skladno građena devojka – sredovečni, trbušasti muškarac), društvena pozicija (bogatašica – sluga) i rasni (indios – belkinja). Posle seksa, Ana i Markos leže mirno jedno pored drugog, u kadru su u prvom planu njihova stopala. Nedostaju samo etikete vezane oko palčeva, pomislio bi neko, a Rejgades čita i potvrđuje tu crnu misao, jer već se čuju prvi tonovi ekstradijegetičkog posmrtnog marša. (Muzički akcenti kroz ceo film su jasni, s porukom. Rejgades ima zaista poseban doživljaj veze između muzike i filma. Tvrdeći da današnji film često liči više na pozorište ili ilustrovanu književnost, a da je ono što on naziva istinskim filmom nešto što se, poput muzike, ne može odvojiti od značenja po sebi, on istovremeno smatra da holivudska tortura filma kao priče filmu ne dopušta esencijalnu slobodu.) Kamera iz gornjeg rakursa

14

Linda Williams, Screening Sex, Duke University Press, Durham, 2008, str. 261.

XXI severniBunKeR I 103od 140I pornoBUNKER

emocija, ekonomičan način predstavljanja. Uprkos površinskoj sličnosti kako s muzičkim seksualnim interludijima holivudske tradicije, tako i sa seksualnim tačkama u hardkor

XXI severniBunKeR I 104od 140I pornoBUNKER

dopušta da gledalac opet (po)gled, na miru njih dvoje, da se iščuđava i/ili uživa u očiglednim krajnostima. Njihov seksualni čin kao da prikriva evidentno prisustvo smrti.

I zaista, tanatičko, samodestruktivno u malom čoveku će prevladati i on će mladu ljubavnicu, u strahu da ga slučajno ne izda, usmrtiti. Ako je bilo ikakve šanse da se izvuče iz situacije u kojoj se obreo posle otmice, a pogotovo posle smrti kidnapovanog deteta, on se sada nezaustavljivo sručuje u ambis. Videćemo ga uskoro na putu okasnelog pokajanja, s krinkom na glavi, u koloni hodočasnika, kako na kolenima puzi ulicama Meksiko Sitija. U crkvi će pasti, verovatno pokošen infarktom. U odjavnoj sceni sličan prizor s početka, Ana felacira Markosa, samo što je sada on osmehnut i jednostavno kaže: „Mnogo te volim, Ana...“ Jedan filmski kritičar se nad Bitkom na nebu zapitao: novi Tarkovski ili opskurantski meksiporno? Rejgades kaže: „Na kraju ne kažem da je raj to što će ti neko popušiti. Kažem samo da svi mi čeznemo za nekim stvarima, za ljubavlju. Nada je najznačajnije osećanje koje imamo.“ Na času hemije, devojčica Jasna (Isidora Simijonović) u poslednjoj klupi šapatom poverava radoznalim drugaricama da je upravo „pušila“ Đoletu (Vukašin Jasnić), mladiću koji joj se dopada, u školskom veceu. Jedna od njih pita koliki mu je, a mlada podvižnica razmiče dlanove, ponosno pokazujući, i dodaje da mu je „glavić k’o bombonica“. Ostaje da verujemo devojčici da je uživala, koliko je mogla klečeći na kolenima na podu kabine sa čučavcem. Slika iz vecea malo pre ovog razgovora kao da pada u senku pornografije u jeziku.

Kod mladih junaka filma Klip (2012) srpske rediteljke Maje Miloš pornografija je i u načinu razmišljanja, u odsustvu bilo kakve moralne dileme.

Ovaj filmski par naturščika daleko je od problematike kojoj je Rejgades podvrgnuo Anu i Markosa, mladost ih još uvek drži na sigurnoj distanci. Ali realnost u koju su potopljeni jesu folkoteke (koje su nam devedesete godine ostavile u nasleđe), kao čista ogoljenost, nihilizam. To je njihov univerzum bez alternative; opscenost kiča je primamljiva. Ikonografiju dopunjuju Facebook i, naravno, mobilni telefoni. Sve se snima. Seks svake vrste, naročito.

U filmskoj formi novog doba, u kojoj se izmenjuju kao „glumci“ ili „reditelji“, sve se beleži, sve se mora nekom pokazati, pa i samom sebi, da bi se uživalo u voajerizmu naknadnog gledanja. (Pisac Trejnspotinga, Irvin Velš, rekao je da je amaterski porno karaoke novog doba.) Maja Miloš je rediteljski umešno povezala fenomensku vezanost mlade generacije za svoje mobilne telefone s vizuelnom snagom slika nastalih na takav način. U strukturi igranog filma ovi „klipovi“ su i subjektivna vizura njihovih „autora“ i pseudodokumentarni zapis koji doprinosi dramatici.

Uz malo spretne montaže, bilo koja holivudska lepotica od onih koje važe za celebrity, pod uslovom, jasno, da se i ona s tim saglasi, mogla bi da se nađe usred uzbudljive erotske akcije koja ništa ne bi skrivala. Ovo je samo hipoteza, trenutno jednako udaljena od realnosti kao i mala teorija Džona Votersa. Stvar je u kreiranju konteksta koji povezuje radnju i njenog subjekta u semantičku celinu, do te mere sugestivno da će gledalac podsvesno, iako poseduje pouzdanu informaciju o prisustvu dublera, efekte radnje pripisivati osobi čije lice komunicira s njim. U ovom smislu, razumljiva je kontroverza koju je Klip izazvao scenama seksualnog čina dvoje maloletnih junaka, naročito close-up felacija, ejakulacije. Rediteljka je objasnila da su u scenama eksplicitnog seksa korišćene usluge porno glumaca, kao i protetika. Objašnjenje koliko-toliko skreće pažnju onog dela javnosti uverenog u seksualnu eksploataciju dece, ali istovremeno donekle i diskvalifikuje Klip za potrebe ovog teksta. Ipak, kontekst je nesumnjivo pornografski, a mehanizam njegovog delovanja delimično dovodi u pitanje etičnost rediteljkine eksplikacije. U svakom slučaju, Klip fascinira otvorenošću i angažmanom da svojim sredstvima progovori o debaklu društvenih vrednosti koje više ne mogu da očuvaju ni autoritet porodice ni škole. Ostaje nam da verujemo da će i uz animalan, obesmišljen seks, grubost i nasilje, drogu i alkohol, uspeti da odrastu i da prepoznaju neko svoje bolje ja.

Kad jedan filmski kritičar otpočne svoj prikaz tako što film u prvoj rečenici nazove bolesnim, bezvrednim i besramnim smećem, teško je verovati da će se do kraja teksta pojaviti ma i tračak nade za film i za reditelja. A baš ovako se famozni Rodžer Ibert 1980. godine okomio na Kaligulu (Caligula, 1979) poznatog italijanskog reditelja erotskog i avangardnog filma Tinta Brasa. Ebertovo mišljenje izrečeno je, naravno, na račun verzije filma u trajanju od 156 minuta, one koja obiluje pornografijom, kao i svim mogućim perverzijama koje su se po mišljenju tvoraca filma idealno uklapale u portret jednog od najkontroverznijih rimskih careva.

Zvanična istorija nas podseća da se car paganin rodio 12. godine nove ere. Bio je sin slavnog vojskovođe Germanika, koji je preminuo u Antiohiji, kada je Kaligula imao svega sedam godina. Dečak je jedini preživeo pogrom svoje porodice, koji je usledio po naredbi tadašnjeg imperatora Tiberija. Car je dečaka proglasio svojim unukom i pozvao ga da s njim povede neko vreme na ostrvu Kapri, gde je i umro, a na prestolu ga je nasledio upravo mlađani Kaligula. Njegovo carevanje potrajalo je od 37. do 41. godine. Istorijski izvori kažu da je na početku vladavine bio umeren i relativno zainteresovan za carske i državničke obaveze, ali da se ubrzo pretvorio u ozloglašenog tiranina koji se predavao bludu, bio surov prema neistomišljenicima, da bi pred kraj života i poremetio pameću. Ubijen je u zaveri senata i Pretorijanske garde, a novi car je postao njegov šepavi i nagluvi stric Klaudije.15 Kazenav i Ože citiraju francuskog pisca Marsela Žuandoa: S Kaligulom ulazimo u područje čiste psihijatrije, pred nama je slučaj mentalne alijenacije jedinstven u analima čovječanstva, jer se subjekt, obdaren rijetkom lucidnošću i izuzetnim darom izražavanja, razvija u posebnoj atmosferi, pod utjecajem neponovljivih okolnosti kojima nema presedana. Luđak čiji nam je život dan na promatranje, raspolažući najvećom mogućom slobodom, izvodi iz nje cijeli repertoar bezumnosti, čitav spisak još nečuvenih zvjerstava, kao da je nebo poželjelo jednom iskušati čovjekovu prirodu prepuštajući je samoj sebi, bez ikakvog sputavanja njezinih nauma, ne bi li pokazala dokle je sve kadra otići u užasu.16 Filmski Kaligula (koga dijabolično igra Malkom Mekdauel) predaje se tamnim strastima. Klanjajući se kultu boginje Izide, uživa u telesnoj ljubavi s sestrom Druzilom (Tereza En Savoj), a oženjen je Sezonijom, najraspusnijom ženom Rima (Helen Miren).

Svirepe šale hrane se inteligencijom onog ko ih izgovara; samoprozvani kralj - bog je imao govorničkog dara i želju da drži sve oko sebe u pokori, postajući vremenom i sam deo jednog neprekidnog grotesknog teatra u kojem su krv i sperma prštali na sve strane. A u tom teatru počasno mesto zauzimaju orgije. Fantazmagorično bludničenje i raskalašnost svake vrste, vaginalna penetracija, oralni seks (čak i eksplicitna scena ejakulacije u ustima jedne od učesnica), homoseksualni odnosi, nerazmrsivo klupko tela u kojem je bilo mesta i za kepece, odurno debele, bogalje. U ljutnji, Rodžer Ibert se ogrešio o Malkoma Mekdauela, ne pomenuvši njegov neverovatno ubedljiv glumački doprinos, ali se pita otkud u ovoj kaljuzi od filma i bardovi britanske scene Džon Gilgud (Nerva) i Piter O’Tul (Tiberije)? Oni su tvrdili da nisu znali da će snimci hardkor seksa biti ubačeni u filmski materijal. Ovu diverziju (zbog koje je i autor scenarija, pisac Gor Vidal, odbio da njegovo ime bude na špici) pripisuju producentu, bogatom vlasniku magazina Penthouse, Bobu Gučoneu.17 To je samo delimično istina, jer 15 Robert Grejvz je o ovom rimskom caru napisao knjige Ja, Klaudije i Klaudije bog, na osnovu kojih je BBC 1976. godine godine snimio seriju s izvanrednim Derekom Džejkobijem u naslovnoj ulozi.

16 Michel Cazenave, Roland Auguet, Ludi carevi, August Cesarec, Zagreb, 1990, str. 144.

17 Budžet filma je iznosio preko 17 miliona dolara, što ga u ovom smislu i danas čini respektabilnim. Na filmu je radilo oko 2500 ljudi, a jedna od upečatljivih vizuelnih karakteristika ovog spektakla je i megalomanska scenografija. Pomenimo ovde samo arenu u sceni brutalnog pogubljenja upriličenog za zabavu širokih narodnih masa, koja je zauzimala prostor tri fudbalska igrališta, a monstruozna sprava čiji mehanizam odseca glave osuđenika

XXI severniBunKeR I 105od 140I pornoBUNKER

Dobrodošli na orgiju

XXI severniBunKeR I 106od 140I pornoBUNKER

šta bi onda od slave erotomana ostalo za Tinta Brasa? Ibert tvrdi da Kaligula nije ni dobra umetnost, ni dobar film, niti dobar porno. Da se zadržimo na poslednjoj negaciji. Iako su neke pornografske scene upadljivo autarhične, posmatrano u celini, pornografija ima značajno mesto u filmu. Ona nije bila tu samo da bi vizuelizovala Gučoneovu i Brasovu prljavu maštu, njoj je dodeljeno da postane pozornica za košmarna pregnuća jednog čoveka koji je sišao s uma. Zato pornografija ovde deluje prljavo i nakazno, zato ljudi u orgijastičkom zanosu, gonjeni animalnim instinktima, izgledaju kao da nasrću jedni na druge, kao da grizu, kao da jedu jedni druge. I zbog toga ovo i nije porno film u ultimativnom značenju pojma.

Ovaj film se može doživeti i kao rukavica u lice sistemskom poretku, ako se setimo da je Tinto Bras jednom prilikom rekao da je on „stavio muda i jednu veliku kitu među noge italijanskom filmu“.

Ako je Kaligulino ludilo bilo pogodan millieu za Brasovu filmsku sagu, jedna sasvim drugačija vrsta bezumlja zastupljena je u filmu Idioti (Idioterne, 1998) Larsa fon Trira. Grupica mladića i devojaka obrela se u nenameštenoj kući u predgrađu Kopenhagena, gde ih je Stofer, njihov vođ (Jens Albinus), okupio oko ideje odbacivanja „buržoaskog sranja“. Način da se postigne oslobođenje od stega materijalizma i vlasništva je biti idiot, jer to je danas „luksuz“ koji ne može svako da priušti. Svaki pripadnik novoosnovane komune spreman je da krene u potragu za svojim „unutarnjim idiotom“. Oni su mentalno potpuno zdravi, ali glume da su psihički obolele osobe, kreveljeći se, gestikulirajući, hodajući spazmatično. To čine na javnim mestima, u grupi, u kojoj je jedno od nih vođa i za taj dan „normalan“, u ulozi staratelja. Očekivano, nailaze na razumevanje i saosećanje ljudi koje podvrgavaju neslanim, hirovitim šalama i gegovima, često grubim, vulgarnim i besmislenim. Uvereni su da je to što rade akt socijalne pobune, koji ima i terapeutsko dejstvo na njih. Sistem čija pravila, uprkos trudu pojedinaca, ostaju prilično maglovita, biva načet kada grupi, gotovo slučajno, pristupi Karen (Bodil Jergensen). Njena porodična situacija posle smrti deteta je drama kakvu niko iz komune nije iskusio, koja za posledicu ima popuštanje njene psihe. Ona je zaista bolesna, a to je čini jedinstvenom u komuni.

Kada naprave veliku žurku, oni će se u jednom trenutku spontano predati grupnom seksu, i Fon Trir nam uprizoruje i eksplicitne scene heteroseksualnog odnosa. Čini se da je orgija, odnosno pornografija, nešto što se moglo očekivati kao još jedan izraz slobode, ali, iako se većina valja po podu u masi tela, neki od njih ne mogu da učestvuju, verovatno naslućujući da su lažnom duševnom bolešću samo delimično zaštićeni, i da ipak nije sve dozvoljeno. Na delu je druga vrsta „pornografije“. Ona koja ogoljuje odrasle osobe koje ispoljavaju svoje u suštini malograđanske frustracije tako što će nekoga izbaciti iz takta. Njihovo ponašanje je izgubilo nevinost igre, jer se ispod maski „idiota“ pojavljuju blazirani nikogovići.

Ovo je drugi film nastao po uzusima manifesta Dogma 95, čiji su idejni tvorci bili Fon Trir i Tomas Vinterberg. Pravila nazvana Zavet čestitosti predviđala su svesno lišavanje svega onog što produkcija filma uobičajeno podrazumeva: snima se isključivo na lokaciji, nema dodatne scenografije, slika i zvuk se ne snimaju odvojeno, kamera je „iz ruke“, dodatno svetlo nije dozvoljeno, jedinstvo mesta i vremena se podrazumevaju, itd. Sledeći pravila, nije nikakvo iznenađenje što je u Idiotima moguće videti kamermana ili snimatelja zvuka u kadru.

Ono što poseduje polemički naboj je pretpostavka da je ideja filma zaslužila klasičan kinematografski pristup. A ideja je fascinatna. Iako na prvi poged trivijalna, prateći filmsku priču, shvatamo da se u njenoj konsekventnosti nalaze važna pitanja i, moguće, važni odgovori.

Koliko god da seks nije bio tema Fon Trirovog filma, u ostvarenju Kratki autobus Džona Kamerona Mičela sve se vrti oko njega. Već u uvodu filma svedoci smo neobičnog erotskog podvizavanja. Na prostirci u kuhinji, pod budnim okom male digitalne kamere, mladić Džejms (Pol Doson) uporno pokušava (i uspeva) da stavi u usta sopstveni penis. Iz

aparatom. Autofelacio je samo na prvi pogled bizaran poduhvat, jer simbolično nagoveštava Džejmsovu otuđenost i neispunjenost u vezi s ekstrovertnim Džejmijem (PiDžej Deboj). U nameri da ispitaju svoje emocije, dopustiće Setu (Džej Brenan) da im se približi. Mladići su usred akcije međusobnog oralnog seksa, i ménage à trois poprima neverovatno zabavnu dimenziju u trenutku kada jedan mumla američku himnu u anus drugom, a i ovaj je peva, ali kao „mikrofon“ koristi penis trećeg. Džejmi i Džejms će otići u savetovalište za parove, ali savetnica Sofija (Suk-Jin Li) ima sopstvene probleme: iako neizmerno uživa u seksu (reditelj MIčel dokumentuje njenu strast scenama nesimuliranog seksa s mužem), nikada nije doživela orgazam. Ona će potražiti rešenje u razmeni informacija s pankerkom Severin (Lindzi Bimiš), koja zarađuje za život u preskupom Njujorku radeći kao domina na privatnim sado-mazo sesijama: terapeutkinja će seksualnoj gospodarici pomoći da razradi komunikacione kanale s okolinom, a ova će nju podučiti veštini masturbacije na putu ka dobrom orgazmu. Putevi ovih mladih Njujorčana ukrstiće se u klubu Shortbus čiji je dobri duh transvestit Džastin Bond. Dok posmatraju ustalasano more tela zaokupljenih orgijom, on će reći Sofiji: „Sve je isto kao šezdesetih, samo je manje nade.“ Sofija se na početku snebiva, ali je on podseća na to da je i voajerizam učestvovanje.18 Iza prividno običnog naslova filma krije se dublje značenje. On aludira na žuti školski autobus uobičajen u SAD. Većina dece vozi se u dugačkom žutom autobusu. Deca sa specijalnim potrebama prevoze se u manjem autobusu (short bus), jer je i njih manje. Shortbus je stoga mesto za one koji se osećaju manjinom, ali se ne stide da pred drugima govore o stvarima koje ih muče u neprestanoj potrazi za razumevanjem i intimnošću. U filmu nema nasilja, ukletih sudbina ni mračnih tajni koje razaraju psihe. Humor, karnevalizacija, prijateljstvo, nada, élan vital, srećni kraj, sve ovo Kratki autobus čini romantičnom komedijom.

Ovo je romcom novog doba, u kom je seksualnost legitimno sredstvo ispoljavanja ljudske ličnosti, učinjena vidljivom u filmu bez ostatka. Uprkos scenama otvorenog seksa, nije izazvao reakciju cenzora, to jest, dobio je samo sertifikat R18 (dopušteno za gledaoce iznad ovog uzrasta), nisu se oglasili ni anti-gej lobiji, ni konzervativni komentatori na medijima.

Film je ušao u regularnu bioskopsku distribuciju u SAD. Komentator lista The Guardian, Piter Bredšo, zapitao se da li se to dogodilo zato što je Amerika napokon odrasla u shvatanju seksualnih sloboda, ili je nacija koja je u ratu sa samom sobom spremna za otvoreni hedonizam.

Iza kamere Linda Rut Vilijams nas podseća na to da pol autora ne označava autorsku autentičnost, niti predstavlja garanciju da će dela s ovom tematikom biti dosledno i jednostrano predstavljena na liniji rediteljeve / piščeve vlastite seksualnosti i perspektive. U svakom slučaju, filmovi u kojima su i elementi pornografskog narativna sredstva, a iza kojih stoje autorke, zaslužuju da budu predmet dodatne pažnje, pogotovo kada predstavljaju kinematografske proizvode sa značajnom porukom.

Jedan od njih je svakako Romansa X (Romance, 1999) francuske rediteljke Katrin Breja. „Zašto ne mogu samo da ga volim, ili da ga mrzim? Zašto ne mogu da budem ravnodušna? Pa ipak, misli su mi jasne. Za mene, onaj ko nije sposoban da me voli fizički to je baksuz, zaliv patnje.“ Ovako razmišlja glavna junakinja, Mari (Karolin Duse), u introspekciji izazvanoj nezadovoljstvom zbog činjenice da njen mladić Pol, posle tri meseca zajedničkog intenzivnog seksualnog života, sada odbija da vodi ljubav s njom. Marin unutarnji glas je glas naratora, čiji ispovedni ton Breja koristi da svom filmu da ton intimnog dnevnika jedne

18 Jedan detalj iz Mičelove pornotopije je svojevrsni omaž. Sofija je dovela i muža u klub Shortbus, rešeni su da budu u kontaktu s drugim ljudima, ali da neprestano održavaju vezu. Za to će im koristi vibrirajuće jaje koje će ona staviti u vaginu, a mužu dati daljinac. Ovaj gadget na sebi ima natpis „The Realm of Senses“ – Carstvo čula.

XXI severniBunKeR I 107od 140I pornoBUNKER

stana u zgradi preko puta, drugi mladić (Kejleb Stikls) ovu vratolomiju beleži svojim foto

XXI severniBunKeR I 108od 140I pornoBUNKER

žene. Mari se neprestano preispituje, najčešće nemoćna da izbegne deprimirajuće konstatacije. Prepušta se eksperimentu, upoznaje Paola (Roko Sifredi), i ubrzo postaju ljubavnici.

Mari leži na stomaku, nepokretna, pasivna, dok Paolo ulazi u nju (poznato ime italijanske porno scene, Sifredi, nosi svoju ulogu onoliko koliko ume, kao filmski ljubavnik u sceni eksplicitnog seksa je ubedljiviji, u krevetu je ipak na svom terenu). Mari želi fizički kontakt, ali shvata da je taj muškarac samo sredstvo, koje je ne približava cilju. Ona i ne pomišlja da uzvrati nežnosti posle seksa, u njoj se mešaju rezignacija i prezir: „Želim da budem rupa. Što je ta rupa veća, to je nepristojnija, to sam ja sve više, moja intima, i više se predajem.

To je metafizički: nestajem u meri kurca koji me jebe. Tako se praznim. U tome je moja čistota.“ Muškarac koji će Mari odvesti korak dalje na putu neizvesne samospoznaje bio je direktor škole u kojoj je radila (Fransoa Berlean). U malom stanu koji je uredio za potrebe tajnih ljubavnih sastanaka (pozornica, kako kaže, za njegove nastupe), otkrila je sklonosti sredovečnog gospodina. Uveren je da tajna njegovog uspeha kod žena, iako nije naročito privlačan, leži u tome što razgovara s njima. On razgovara i s Mari, ali je i vezuje: zadignute suknje, svučenih gaćica, zapušenih usta (jedan od konopaca razdvaja njenu vulvu), ona kroz ove seanse otkriva i nelagodu i strah, ali i neočekivanu bliskost s ovim čovekom.

Posle jednog iznuđenog, nezavršenog seksualnog odnosa s Polom, od jednog slučajnog, zalutalog spermatozoida, Mari će zatrudneti. Plod narasta, ali ne umanjuje njene fantazije. Ona zamišlja žene, među njima i sebe, koje leže ne krevetima podeljenim zidom, tako da im se vide samo gornje polovine tela. S druge strane zida je infernalni mrak javne kuće, iz rupa u zidovima raspusno vise raširene noge onih žena i, u prizorima kao iz pravih porno filmova, muškarci se izmenjuju na njima. „Pol je u pravu“, misli Mari, „ne možeš voleti lice ako i pička ide s njim“. Iako će se učiniti da je dete na putu ponovo spojilo ljubavnike, bila je to varka, jer Pol se odaje alkoholu i zanemaruje svoju trudnu ženu. Mari polazi da se porodi i ostavlja otvorene dovode gasa u kuhinji njihovog stana. Još jedan eksplicitan prizor, nepornografski, ali upečatljiv: glava deteta izviruje iz ženske utrobe. Bebino iskliznuće napolje jedan filmski rez će sinhronizovati s eksplozijom u stanu. „Sinu sam dala očevo ime“, opet slušamo Marin unutarnji glas, „ako neko tamo gore broji duše, da budemo jednaki.“ I premda ponekad manirizovano i melodramatično, Breja svoje filmske postavke saopštava inteligentno, smelo i provokativno.

Za razliku od refleksivne i senzualne atmosfere Romanse X, film Kresni me (Baisemoi, 2000) francuskinja Viržini Depan i Korali Trin Ti donosi anarhoidni šmek panka i brutalnosti. Ekranizacija istoimene knjige Depanove je road movie o Manu i Nadin, devojkama koje posle velikih životnih lomova (Manu je silovana, a Nadin je izgubila prijatelja) kreću ukradenim automobilom na putovanje na kojem će se prepuštati slobodnom seksu s nepoznatim muškarcima, a potom ih maltretirati, ponižavati i ubijati. Rodžer Ibert kaže da je ovo film kakav je reditelj Noći bugija želeo da snimi – „porno, ali umetnički“ – mada bi se sigurno zamisilo nad tim kakvu bi prođu na bioskopskim blagajnama imao ovaj „bogomoljkin“ pristup seksu, u kom mužjak biva ubijen odmah posle kopulacije.

Rediteljka Depan je bila žrtva silovanja, a ko-rediteljka Korali je bila porno glumica.

Njih dve su prepoznale, tvrdi Depanova, zajedničku viziju feminističke borbe, avangardni pristup i naklonost ka provokaciji. Izbor glumica za tumače glavnih uloga pao je na Karen Bah (Nadin) i Rafaelu Anderson (Manu), francuske porno dive čije je iskustvo u ovoj oblasti nesumnjivo dodatno doprinelo ubedljivosti seksualnih scena (mada njihovo realno glumačko umeće nije ni prosečno). Rediteljka Depan o nužnosti „tvrdih“ scena seksa: Dati na filmu scene „stvarnog“ seksa, bez dublera, bilo je od vitalnog značaja, kao da je to bilo prvi put da se prikazuje kako se žene jebu, ali i mnogo više od toga.

Vreme je da se okonča fragmentacija. Ove scene su morale biti stvarne, da bi se to dogodilo. Vreme je da se ženama u potpunosti vrate njihova tela, kojih su bile lišena. Da se

naš.19 Iako Depanova tvrdi da se Nadin i Manu prepuštaju životu punim plućima i da ih preko granice dozvoljenog teraju samo sticaji nesrećnih okolnosti, teško je oteti se utisku da su devojke, najblaže rečeno, psihički potpuno neuravnotežene. Ako su i mogle imati razlog za osvetnički pohod na muškarce – potera za Manuinim silovateljima, ili lov na glave onih koji se slično ponašaju – ispalo je drugačije, sve se pretvorilo u krvavi pir u maniru tucanje & pucanje, koji zapanjuje surovošću. Film povremeno liči na nekakav tarantinovski pastiš, no, to nije mana, naprotiv, u tim preterivanjima uočljive su humorne i žanrovske intencije. Problem je što je u makabrističkom pohodu, koji se okončava smrću jedne i hapšenjem druge devojke, dominira (auto)destruktivnost koju teško opravdava bilo kakva feministička pobuda.

Uspostavljajući relaciju pornografija – ženska seksualnost – feminizam u tekstu naslovljenom Zašto žene gledaju porniće, Jovana Gligorijević epitomizuje problematiku žene ispred ekrana, dakle, i kao konzumenta porno filmova. I konstatuje da se odnos pornografije prema ženama nije promenio sve dok se nije promenio i odnos feminizma prema pornografiji.20 U prilog ovoj činjenici ide i film Prljavi dnevnici (Dirty Diaries, 2009), trinaest priča iza kojih stoje švedske feministkinje, uključujući i Miu Engberg, koja je bila i producent.

Njen kratki film iz 2007. godine Svršimo zajedno (Come Together), kolaž u kom ona i njene prijateljice kamerama mobilnih telefona snimaju svoja lica tokom masturbacije i orgazma, predstavlja začetak ideje zajedničkog predstavljanja radova više autorki u omnibusu Prljavi dnevnici.

Zastupljene priče variraju u izboru tema i pristupa u njihovoj obradi. Ona pod naslovom Koža (Skin, rediteljka Elin Magnuson) donosi prizore muškarca i žene u kostimima koji poput uske i tanke čarape boje mesa prekrivaju čitavo telo. Oni se dodiruju i miluju, neprestano pojačavajući intenzitet svog seksualnog uzbuđenja, dok u jednom trenutku ne počnu da prosecaju kostime, oslobađajući oči, usta, ruke i, naravno, genitalije. Kao ljubitelj animiranog filma, ne mogu a da ne pomenem film Dildoman Ose Sandzen, o muškarcu koga jedna žena smanji i masturbira njime (što priziva u sećanje priču Čarlsa Bukovskog sa sličnim motivom). Flasher Girl, poludokumentarni rad Džoane Ritel u kom je ona i glavni akter, predstavlja njenu egzibicionističku ekskurziju na javnim mestima Pariza.

Prljavi dnevnici su podelili javnost. Jedna struja je stajala na stanovištu da je artpornografski film finansiran državnim novcem hipokrizija, jer mejnstrim pornografija nikada ne bi dobila istu finansijsku potporu. Druga strana je smatrala da, uprkos trash izgledu filma, kojem su doprineli snimci kamerama mobilnih telefona, pa je podsećao na low-fi video, pornografija izgleda dobro i profesionalno. Nije manjkalo ni duhovitih, provokativnih komentara: novinar jednog od vodećih švedskih dnevnih listova film je nazvao „kinder jajetom iz pakla, specijalno napravljenim da bi isprovocirao demohrišćanske kolumniste. Tri košmara: pornografija, homoseksualne scene, i uz to je finansiran pretežno novcem poreskih obveznika.“ Ovaj navod o državnom novcu je posebno intrigantan, jer se deo novca u budžet filma Engbergove slio posredstvom Švedskog filmskog intituta (SFI). Direktorka Instiuta, Sisi Elvin Frenkel, osetila se prozvanom, pa je napisala pismo švedskoj ministarki kulture u kom je naglasila da SFI ne podržava pornografiju i da su filmu odobrene finansije jer je njegov cilj pokušaj novog pristupa u oslikavanju ženske seksualnosti. Možda se direktorka ne bi odvažila na ovaj prilično hrabar potez da se film nije bazirao na prethodno javno objavljenom manifestu. Njegovih deset pravila su ponudile izvesne trajektorije mišljenja: 1) lepe onakve kakve

19 20

www.baise-moi.co.uk Jovana Gligorijević, Zašto žene gledaju porniće, Vreme, br. 1147-1148, 2012.

XXI severniBunKeR I 109od 140I pornoBUNKER

povrate prava žena na njihovu istinsku seksualnost, da se muški pogled skloni s nje. Muškarci su uvek ti koji imaju problem sa ženskim seksom, ali to je njihov problem, a ne

XXI severniBunKeR I 110od 140I pornoBUNKER

smo (dođavola s bolesnim idealima lepote!, uzvikuju potpisnice), 2) bori se za svoje pravo da budeš napaljena (ženska seksualnost ne sme da se prilagođava muškarčevim potrebama), 3) dobra devojka je loša devojka (protiv kulturnih klišea koji etiketiraju nezavisnu ženu ludom ili lezbijkom), 4) zgromiti kapitalizam i patrijarhat (porno industrija egzistira samo zbog patrijarhalnog društva), 5) zločesta koliko to želiš da budeš (reci ne kad ti hoćeš, da bi mogla da kažeš da kad ti hoćeš), 6) legalan i besplatan abortus je ljudsko pravo, 7) bori se protiv pravog neprijatelja (protiv seksizma koji kontroliše žensku seksualnost), 8) ostani queer (identifikuj svoj pol kako želiš, jer seksualnost je različita), 9) koristi zaštitu, 10) učini to sama (napravi seksi film kakav želiš).

Filmske pornotopije su, ako je suditi po najnovijim vestima koje stižu iz Holivuda, na putu da postanu svojevrsne distopije. Slobodnije scene seksa oduvek su bile na meti cenzora, ali producenti ih u poslednje vreme sve učestalije izbegavaju, svesni da je starosno ograničenje publike pretnja bisokopskoj zaradi filma, odnosno profitu. Stvari su se od prekretničkog Ošiminog filma do danas očigledno promenile. Mada, kinematografija nije samo Holivud. Prisustvo, izražajne mogućnosti i dometi pornografije u filmovima koji nisu pornografski u uobičajenom značenju predstavljaju osobitu vrstu izazova i za autore i za gledaoce, i može se očekivati da će i dalje biti motiva za obostrano istraživanje.

mirjana đurđević

Ona trojica su bar bila po krevetima. Tričko se bacakao po svom sanjareći o rakiji. Žarko je ležao nepomično jer ga je opet uhvatila migrena, za sebe ne zna. Braša je uzdisao za Anđinim sisama koje je, ne zna kako, ukinula. Pa dobro, ako i ispeku taj jedan kazan rakije za kućne potrebe, sa čime se popodne složio, možda cvrcne ponekad pa ih vrati na izvolte.

A pare mu neće vratiti, dogovorili su se da mu ovo što joj je danas uzajmio za morgidž apciguje od kirije za sledeći mesec. Ako je stvarno bilo za morgidž a ne za ondulacije i ove andrmolje što je na sebe stavila.

Anđa je pola noći provela na nogama, ispred otvorenog šifonjera na čijim je vratima iznutra pričvršćeno veliko ogledalo. Prvo se, obučena i obuvena u novo, vrtela i zagledala iz svih uglova koje pogledom može da domaši. Ne valja, ništa ne valja. Ni nalik onoj Žarkovoj godžuri sa slike. Gole ruke koturska slanina. Haljina do struka još koliko-toliko odstoji od nje, a kako i ne bi kad je ufačlovana da ne može disati. Zato od struka naniže može samo da prebrojava jufke, na koju god stranu se okrene. Spreda stomak, ko slavski kolač ucelo da je progutala. Straga dva natrćena duleka presečena gumilastikom od gaća, sve se ocrtava.

Duleci nasađeni na pozamašne šunke, tu je, na bokovima ponajviše zateglo. A moralo bi da visi ko na onom francuskom bolničkom aufingeru. Tako joj i treba kad kupuje negleduš, ni pitala nije za veći broj, u pravu je Tričko. Ako je u pravu? Skinula je haljinu da pogleda istini u oči, možda se i glacnula otkad drži kost, jede isto što i radnici s konstrakšna, jaku hranu, kakvu kod kuće okusila ne bi, dobro, možda kad je svinjokolj, s Ginterom se fino hranila, s njim je živela na visokoj nozi, al’ za tuđe pare, u očin i Ginter u šta ju je uvalio. Istina i nije izgledala tako strašno koliko smešno. Posebno u gornjem delu, ravan komad čvrste svile, s dve jadne, jedva primetne brusne, ukrašen, istina, finom čipkom i ružicana, napravio je od nje... Brašu! I on ima veće sise od nje ovakve, kad šeta po kući samo u šlofjanci. Nasmejala se ogledalu od muke i skinula grudnjak, auh, ovako je bolje. Prijatnije svakako, a da li je lepše? Otrčala je do vrata, okrenula ključ još jedanput i vratila se pred ogledalo. Da li je lepše? Nikad joj niko nije rekao ima li lepe grudi, kako da zna? Velike su i teške, podvukla je dlanove i podigla ih, na pregibu su bile vlažne, možda su prevelike? Gaće, to ovde zovu pantiz, su njene stare, ali malo nošene, izlazne, dosežu joj do pupka, nije htela da dâ još dolar za komplet s kraćim nogavicama. Oslobodila je pupak, ovako je bolje? Kome je uopšte do gaća, pomislila je, skinula i njih, odaljila se dva koraka od ogledala, podigla ruke i provukla prste kroz svoju novu, talasastu kosu za koju niko ne mora da joj kaže da je lepa – lepa je – i kritički odmerila prizor pred sobom. Ja bih mene volela, pomislila je ne bez tuge. Bacila se tako gola preko kreveta i onda je započeo drugi deo neprospavane noći, u kom su bezbrojne mršave francuske bolničarke padale pred njom kao snoplje. Na brdo voća u podrumu ni pomislila nije.

Odlomak iz romana Bunker Swing

XXI severniBunKeR I 111od 140I pornoBUNKER

B

te noći u unkeru niko nije Spavao.

XXI severniBunKeR I 112od 140I pornoBUNKER

o

ledene k

nenad jovanović

cke

Kada je Zlata skinula gornji deo kostima i kada su joj dojke isplutale, Boris zaključi da je bolji svet moguć. Prividne pobednice nad gravitacijom, mlečne žlezde njegove devojke oduzimale su jasnoću sećanju na neudobno putovanje: razvejavale su dim cigarete koji je satima izbacivao putnik s autobuskog sedišta ispred njenog i utišavale putnicu sa sedišta do pušačevog, bledu crnku koja je desetinama puta otpevala hit Discipline kičme dok su se od Beograda prema Boki vozili mimo navrat-nanos podignutih kuća i vegetacije naružene plastičnim otpacima. Poljubac koji – jedini kupači u vidokrugu – razmeniše tog predvečerja beše iznenađujuće hladan, i oni ga primiše kao uzajamne uvrede: bez reči su zaplivali prema obali i odšljapkali do kuće gde su iznajmljivali sobu.

Zlata upita vlasnicu, koja je za kuhinjskim stolom popravljala osigurač, kada bi Boris i ona mogli da večeraju. Rečenica ne beše dovršena kada vlasnica napusti kuhinju korakom čija je silina oštro kontrastirala njenoj starosnoj dobi (toga dana, prilikom upoznavanja s gostima, pohvalila se da je prethodnog meseca navršila devedeset i osam). Napraviću kajganu, rekla je Zlata, na šta Boris reče da odlazi u kratku šetnju s intonacijom istovetnom njenoj, pa je ispalo da njegov obilazak minijaturnog letovališta predstavlja uslov da jelo uspe. Video je Zlatu kako, smejući se tome, briše suzu iz desnog oka. Potom – čemprese. Popeo se do kuće znamenitog narodnog heroja: nije odavala prisustvo ljudi. Kroz okno na severnom zidu vide mrlju sunčeve svetlosti kako kosimice putuje unutrašnjošću kuće, smanjujući se i tamneći, brzo kao u filmskom kadru nastalom stop-trikom. Želju da razmišlja o herojstvima posednika kuće pobedila je želja da jede kajganu, i on krenu nazad hodom kakav je asocirao s figurama na likovnim delima s motivima Narodnooslobodilačkog rata. *** U tanjirima se žutela kajgana, s pecivom u obliku ribica kao prilogom. Nezakonitoj prodavnici u mestu, čiju su vlasnicu Boris i Zlata zatekli kako brije noge pored gajbi s paprikama i grožđem, tog dana nije bio dostavljen hleb. Piva je, zato, imala u izobilju. Boris je napunio dve čaše kockama iz ledomata i prelio ih penušavim napitkom. Aparat kupljen na rasprodaji inventara hotela oštećenih zemljotresom 1979, kako ih je obavestila gazdarica prilikom zajedničkog obilaska njenog životnog prostora, trebalo je kombinovati s frižiderom.

Motor ove druge naprave je davno otkazao, ali joj vrata i dalje zaptivaju kao na dan kada je izašla iz fabrike. Da bi hladila namirnice, u nju treba ubaciti po par kesa leda par puta na dan.

Kada Zlata reče da neće pivo, Boris nače i drugu čašu. Ledomat je zujao kao roj metalnih muva. Dve nedelje s ovim zvukom, rekao je on. Živeli! Iskapio je žućkasti napitak, a Zlata oborila pogled na tanjir.

festivalu koji se u zalivu održavao za vreme godišnjeg odmora njegove devojke. U tvom slučaju – deset dana, rekla je ona i nožem gurnula dve ribice na zube viljuške.

U krevetu joj je, usporen litrom piva, nadlanicom desne milovao podlakticu leve ruke. Ona je žmurela. Zbog hirurškog zahvata koji je nad njom bio izvršen par sedmica ranije, intimni telesni kontakt nije dolazio u obzir. Preciznije, u obzir nije dolazila prenetracija, ali njih dvoje nisu razlikovali ta dva pojma. Ili, Zlata, pak jeste? Postojanje nekakve razlike između prividno istovetnih poimanja čini se verovatnim u svetlu razlika koje postoje između naoko identične svetlosti meseca i neona (neka od te dve im je te noći osvetljavala tela), ribica od testa, ledenih kocki...

U broju prilagođenom potrebama sada nepostojećeg hotela, ledene kocke su nastajale uz zvuk koji se pojačavao u skladu s Borisovim i Zlatinim potanjanjem u san. Turista pod suncobranom u Ulcinju, Herceg Novom ili Budvi osvrnuo se oko sebe, pitajući se odakle dopire taj zvuk. Turistkinja u Budvi, Herceg Novom ili Ulcinju – supruga turiste – slegnu ramenima. Oboje su kolorisani bojama razglednica od pre zemljotresa. Opisana mentalna slika još ne beše u potpunosti iščilela iz Borisove svesti, kada se on nađe ispred dvodelnog kvadra na kom logotip proizvođača beše čitak, uprkos tami. Isključio je ledomat i vratio se u krevet.

Iz televizora u vlasničinoj sobi dopirao je glas Faraona. Njegov brat ovde ima kuću, promrmljala je Zlata.

Potonuli su u san. *** Sutradan, na putu za plažu, zastali su kako bi Zlata iz pete iščupala bodlju. To je on, rekla je. Brat. Gledali su u Faraonovog brata kako izdaje komande prašnjavim radnicima.

Behu prošle četiri godine otkako je Boris poslednji put video svog brata. Ovaj se odselio u Kanadu malo nakon početka blokade Sarajeva, uz obrazloženje da ne želi da učestvuje u cirkusu krvavih klovnova. Borisov brat je ovu metaforu, koja evocira starinske tetovaže i klozetske grafite, verovatno preuzeo od nekog od svojih drugova sa zatvorskim stažom. Kada je zamišljao bratovljev život u Kanadi, Borisu je u svesti uvek iskrsavala slika s poslednjih strana Kratkog pisma za dugo rastajanje. Glavni junak stiže u tu zemlju u potrazi za bratom.

Pronalazi ga u šumi – gde ovaj radi kao drvoseča – pri vršenju velike nužde i odustaje od uspostavljanja kontakta s njim.

Zlata mu dade znak i oni nastaviše hod. Premda je na plaži bilo samo dvoje ljudi, ova beše u potpunosti prekrivena peškirima. Lepo i uzvišeno, parafrazirao je Boris naslov Kantove knjižice koja mu je bila u ruci. Uočiše go šljunak uza zadnju ivicu plaže, pored hrpice smeća, i – povijeniji nego malopre – priđoše nepopularnom mestu. Nije stigao ni do prve tačke kad je spustio knjigu, pitajući se o poreklu mirisa mentola koji mu je golicao nozdrve.

Pogledavši smeće iz ugla koji je omogućavao ležeći položaj, vide bindu obojenu krvlju jarkom kao petokraka. Ili pak kao ruža u koju se taj simbol pretvorio pred raspad zemlje. Ili pak kao...

Boris uvide da nizanjem asocijacija poput navedenih pokušava da potisne onu primarnu asocijaciju na najneveseliju epizodu iz njegove i Zlatine istorije. On kruži oko klinike u kojoj se njegova devojka nalazi pod narkozom i nada se da će osećanje krivice izbiti iz njegovog tela, kao znoj. Sada ju je poljubio i prebacio peškir preko podlaktice, a zatim primetio da bi možda valjalo da iskoriste priliku i potraže Vesnu i Gagu – Zlatinu najbolju prijateljicu i njenu sestru iz Francuske. Leto su provodile u istom mestu. Boris je pretpostavljao da Zlata čeka da joj trag njegovog poljupca ispari s usana (onako kako njegova krivica, pre par nedelja, nije) pre nego što ponovo nešto kaže. Peškir je ulepljen žvakaćom gumom, reče ona. Ima je i u tvojoj kosi.

Kada su na terasi – pod lozom bledom kao što će jednom postati sećanje na nju – zatekli Gagu kako šiša sestru, Boris požele da i sam izloži kosu oštricama njenih makaza.

XXI severniBunKeR I 113od 140I pornoBUNKER

Ona je organizovala put, odabrala letovalište i pronašla kuću. Van radnog odnosa i bez ušteđevine, Boris ne bi ni pošao na more da nije bilo poziva na gostovanje na književnom

XXI severniBunKeR I 114od 140I pornoBUNKER

Razlog je bio dvojak: osloboditi se žvakaće gume, i narušiti predvidljiv smer koji je, po njemu, odlikovao svaki razgovor te tri žene. Ocenivši razmak između Gaginih prednjih zuba kao izvor njene ljupkosti, Boris se seti da mu je Zlata – kada ga je poslednji put šišala – rekla da za nju taj čin poseduje erotsku dimenziju. Ne, neće tražiti od Gage da mu iseče kosu, odluči, iskosa gledajući naizmenice naježenu kožu butina mlade žene i jamice u njenim obrazima.

Behu istaknutije no što su bile kada ju je Boris video dok je još bila verena sa čovekom koji ju je kasnije napustio zbog neke senegalske plesačice.

Nakon što su uglas izrazili zgražavanje peškirima na maloj plaži, dogovoriše se da narednog dana zajedno odu na veću. Dok su se Boris i Zlata udaljavali, Vesna im mahnu ne pokrećući trup, podsećajući tim gestom na vladaoca čija je moć apsolutna, i kome je – upravo zato – suđena propast. Borisa ova pomisao najpre ispuni optimizmom, a potom, kada shvati da propast Faraona neće biti prva kojoj će posvedočiti, suprotnim osećanjem. Šta će propasti prvo? Komad šunke koji su poneli sa sobom? Ne. Iako se istopio led u kesama kojima je meso bilo obloženo, tako da je sad kuhinjskim podom vijugao potočić s mirisom mesa i dima, sama šunka je još uvek bila hladna. Mogao bih da nam narežem malo, rekao je, na šta Zlata zavrte glavom. Stavila je dve kocke leda preko zelenih mrlja na peškiru, a treću prislonila uz slepljeni pramen Borisove kose. Kao i uvek kada je poslovala, stvarala je atmosferu koju je njen momak nazivao didaktičkom. Zlata je prosvetna radnica, a profesije deformišu: samo profesorke, na primer, drže obrve onako kako to čini ona. Gotovo, reče Zlata uklonivši s vlasi svoga momka komadiće smrznute žvakaće gume.

Uveče su cvrčci oponašali zujanje ledomata, a dodiri koje on i ona razmeniše pred san podsetiše Borisa na koreografiju samoubice. Ne mogući da zamisli na šta je njihovo strahotno milovanje podsetilo Zlatu, on se naglo uspravi u krevetu. Šta se desilo? pitala je ona.

Zujanje, odgovori on, ne odlazeći da isključi ledomat. Čaršav je bleštao poput fosfora. *** U saučesničkoj tišini dokrivudaše do velike plaže, gde ih osupnu skaredna rugoba tela raspoređenih na obali. Akne. Psorijaza. Opekotine. Tabani dopola metamorfozirani u kopita. Očevi još i pokazuju tragove stida, dok je rodilje lako zamisliti kako i rečenice prodahtane u budoaru započinju poput onih izgovorenih u javnom prostoru plaže: Tata, dodaj losion; tata, je l’ znaš reč za peršun s dva slova? Štaviše, ove žene i muškarce, koji na svet gledaju s kombinacijom požude i prezira karakterističnom za sredovečnost, lako je zamisliti kako tu, na plaži – među kolutovima za neplivače i kesicama slatkiša – i defeciraju (a da to nema nikakve veze s Kratkim pismom za dugo rastajanje). Najave smrti su, uostalom, primetne čak i na Borisovom i Zlatinom telu. Jedna, druga, treća... Boris je uzdahnuo nabrojavši celih deset i uputio se ka senci kao prema zaklonu od malopređašnjeg uvida. Osetivši da ga Zlata ne prati, okrenu se ka njoj i objasni svoje udaljavanje napomenom da su još uvek beli. Utom je primetio pevačicu i pušača iz autobusa. Njihova tela, pak, nisu najavljivala propast: dojke pevačice stajale su poput Zlatinih u morskoj vodi dva dana ranije – dva dana minula uz zuj sivog sanduka marke Obodin – dok je snažni mladić bludeo u prostor između mora i kopna, mogućno – zamišljajući vedriju budućnost zemlje.

Utom je Vesna uznemirila vazduh, prilazeći im iz pravca restorana u dnu plaže, praćena svojom osmehnutom sestrom. Ti razmaci između jedinica... jamice u obrazima... peau deuce... Ona sestra dva i po puta krupnija od one druge baci svoj peškir pored njihovih i strovali se na nj. Kako ste, narode?, reče. Pogledala je najpre Zlatu, pa Borisa, pa kutiju keksa koja je izvirivala iz platnene torbe. Nakon što je prihvatila Zlatinu ponudu da se posluži, Vesna skrenu pažnju na podmlađujući efekat svoje nove frizure. Pokazala im je oba profila, a Boris i Zlata su zaklimali glavama. On je potonju promenu položaja na peškiru objasnio željom da vidi oči dama, iako je ono što je zapravo hteo bio bolji pogled na kostim usečen u Gagino međunožje. S naočarama za sunce na licu, pretvarao se da čita o lepom i uzvišenom, potajno gledajući u rez na njenoj vulvi, pri čemu je uspevao i da uzme učešće u razgovoru o morskoj hrani, ceni benzina i filmskom pokretu koji se tih godina širio iz Švedske.

zom s kakvim je Boris zamišljao da se u Kanadi izriču psovke. Boris potegnu iz flaše piva s osećanjem nadmoći nad ženetinama, svojatajući medalje s etikete, a Vesna spomenu mogućnost da te večeri odu u grad u kojem je Boris dva dana kasnije trebalo da nastupi na književnom festivalu. Njihov rentijer će im ustupiti automobil, a sestre su voljne da kupe gorivo potrebno za put u oba smera. Nedostaje im samo vozač, rekla je Vesna osmehujući se svojoj najboljoj prijateljici. Boris se na to osmehnuo Gagi, koja učini isto to gledajući u čoveka čiji se ten nije razlikovao od boje drvne građe od koje restoran beše sagrađen. Dugačka svetla kosa, mišići i tetovaže, među kojima je samo jedna sadržavala tekst: JNA – 19. 5.

1981. Karikaturu virilnosti koju je čovek predstavljao upotpunjavaše penis u stanju polovične erekcije. Čovekov izraz je bio u neskladu s njegovom figurom, odajući umor od života svih ljudi ikada rođenih u okvirima SFRJ. Još uvek sam žedna, rekla je Gaga udišući i, na vrhovima prstiju, otišla do šanka po još jednu flašicu koka-kole. Polovična erekcija potraja duže od flašice preslađenog napitka. Pokretan vlasnikovom gestikulacijom, penis se pokretao levodesno, a Gaga gledala u nj s ozbiljnošću izveštača iz ratne zone. Čega ima više, pitao se Boris; kalorija u flašici koka-kole ili kilometara do ratišta, gde se zacelo još može osetiti bazd frižidera isključenih pre godinu-dve? Za vreme koje je Gagi trebalo da se vrati sa smernošću mlâde i stane da prstima bez ikakve potrebe češlja kosu, tetovirani čovek već beše pretvoren u senke.

Kada dužina senki koje je četvorka bacala premaši njihovu visinu, sastali su se kod crvenog renoa četiri. Teško pali, rekla je Vesna nekarakteristično tiho. Boris zamisli malu Vesnu u unutrašnjosti velike, kako čupka listiće biljke koju naš narod u nekim prilikama zove „hoću-neću“, a u nekim drugim „voli me – ne voli me“. Sad ćemo videti, odgovorila je Zlata s udarničkim optimizmom i zvecnula svežnjem ključeva koji joj je prijateljica prethodno tutnula u ruku. Boris i Vesna su seli nazad i njen pačuli se pomeša s mirisom ribe kojim je vozilo odisalo. Zlata je gurnula ključ u bravu i, nakon pauze, zamišljeno rekla da bi možda bilo pametnije da se svi osim nje ukrcaju tek pošto automobil dospe gore, na put.

Posada napusti reno, izbegavajući poglede drugih članova. Boris je posmatrao kako bleštavo vozilo opisuje polukrug, s mešavinom straha da će automobil otići bez njega i nade da će se to dogoditi. Trkom uvis, pri kom je Vesna zaostala, a Boris i Gaga se našli jedno do drugog i mahinalno se dotakli, on pokuša da istovremeni ispolji i prikrije ushićenje što će plan za veče biti ostvaren.

Riba. Pačuli. Odahnjivanje učetvoro. Automobil je stao naglo i neumitno poput magarca. Svi sem šoferke izađoše i poguraše reno, dok je Sunce – sleva – raslo i zalazilo, zalazilo i raslo.

Pačuli. Riba.

Gaga je pronašla vreme da štucne i na francuskom se izvini za to pre nego što se reno ponovo zaustavio. Razljućena što opet mora da izađe iz kola, Vesna zamahnu vratima ne gledajući iza sebe. Potkolenica one Borisove noge koja trenutak ranije beše dotakla asfalt spreči vrata da uđu u ležište. On jauknu, a Vesna se izvini s upitnom intonacijom i tiho kao što je – malo pre toga – obavestila Zlatu da je reno poluispravan, stvarajući svetlosne efekte pokretanjem tankog ogrtača čiji zadatak beše da joj prikrije debljinu.

Svi magarci sveta su snevali kada je Zlata uvila kocke leda u zelenu vratnu maramu koju je imala na sebi kada su se sreli prvi put. Tada je sedela za stolom u bašti krcatoj suncem i savijala list knjige drama Sema Šeparda. Autor je, odeven u kariranu nošulju kakvu je tog dana na sebi imao i Boris, na naslovnoj strani oslanjao bradu o dlan. Boris sede i zauze Šepardovu pozu. Teško, rekla je Zlata i povukla koka-kolu kroz modru slamku. Modrica se sad učinila logičnom posledicom njihove veze, započete još pre no što je Sem Šepard prestao da snima bioskopske, i počeo da snima televizijske filmove. Pokrivena vratnom maramom čiji je čvor ležao na Borisovom listu, modrica je – kao u pesmi koju bi se on stideo da napiše – zaglušivala ledomat tišinom.

XXI severniBunKeR I 115od 140I pornoBUNKER

Gaga reče da je ožednela, i kvartet se premesti u restoran, gde su se tri žene morale zadovoljiti koka-kolom bez leda. Ledomat beše u kvaru, kako im je saopštio konobar, s izra-

XXI severniBunKeR I 116od 140I pornoBUNKER

*** Narednog jutra je za Zlatom dohramao do velike plaže, zamahujući knjigom iz koje je trebalo da izabere pesme za nastup. Čim dospeše na plažu, Zlata uoči Vesnu kako leži s peškirićem na licu, a Boris – Gagu u razgovoru s tetoviranim čovekom, koji je ponovo – ili i dalje? – imao polovičnu erekciju.

Prostrli su peškire i Boris otvori sopstvenu knjigu. Zavrnuo je ugao lista na čijoj je prednjoj strani stajao broj 69 i začuo razgovor prijatelja pevačice i pušača. Kuštravi mladić je govorio devojci malih i napućenih usta, nesvestan da oponaša mimiku i gestikulaciju malogradskih aparatčika. Ove su mu se, pretpostavljao je Boris, urezale u podsvest dok je čitao stripove o Zagoru i Velikom Bleku, ili u album lepio sličice fudbalera, uz roditelje pred televizorom. Mladić je kritikovao kasno buđenje njegovih i devojčinih saputnika, te njihovu nehigijenu. Povraća mi se od opušaka i ljuski jaja, rekao je, i Boris se seti da je u ruci pevačice na autobuskoj stanici u Beogradu video kutiju na kojoj je krivim slovima bilo ispisano: JAJO. Posle svega tri dana letovanja, radost preimenovanja kokošijih jajnih ćelija prevladao je užas monotone ishrane. Kajgana je smenjivala prženice i prženice jaja na oko, dok je iz restorana na putu koji predstavljaše severnu granicu letovališta zanosno mirisala riba s ruzmarinom i belim lukom. Jedno je bilo zamisliti kako letovanje počiva na jednoj namirnici – kao pesma Dušana Kojića Koje na jednom stihu – a sasvim drugo realizovati taj plan.

Zlata nadlanicom pomilova Borisa energičnim i sitnim pokretom, kao da glanca pozeleneli novčić. On joj se osmehnu na način hohštaplera iz francuskog filma koji su jednom zajedno gledali. Cele ove nedelje, svet mi izgleda kao ovaj film: crno-belo, rekla je Zlata dok je poslednji kadar filma poplavljivala muzika simfonijskog orkestra. Tada su bili nagi i odisali na sirovo jaje. I meni!, rekao je tada Boris i poljubio je. A sada – kada behu gotovo nagi – odgurnuo ju je usnama.

Umesto da odgovori kuštravom mladiću, pevačica zakrešta o očima u tehnikoloru.

Crno-beloj tehnici beše odzvonilo. Boris okrenu list sopstvene knjige, pročita naslov Regula fidei, i naglo se uspravi na peškiru. Šta ti bi?, reče Zlata. Ništa, odgovori on s tobožnjom odsutnošću. Nešto ga je navelo da pogleda ka mestu gde je maločas video Gagu i Prijapa kako ćućore. Umesto njih, vide svetlinu čije su granice stopala turista poništavala i ponovo određivala. Skrenuo je pogled na Vesnu: i dalje u položaju u kom se nalazila kad su stigli na plažu, razmicala je i spajala prste. Najednom, zbaci peškirić s lica i pogleda Borisa. Nešto ju je navelo da to učini.

Zlata je prevrtala kamenčiće pod rukom s izrazom s kakvim, zamišljao je, otvara školski dnevnik nakon što razredu postavi pitanje za peticu. Na osnovu činjenice da je oklevala da mu pogleda u oči, Boris zaključi da i Zlata pretpostavlja da Gaga upravo kopulira s tetoviranim čovekom. Hoćeš u vodu?, reče, na šta ona ustade kao na vest o neposrednoj opasnosti. Boris je ukoračio u vodu, ignorišući hladnoću i uzvike svoje devojke. Zapliva kraul i – zamorivši se već nakon tridesetak zamaha – promeni stil u prsni. Otresao je slane kapi s lica i preoštrio ka obzorju: veštija plivačica od Borisa, Zlata ga je prestigla za više desetina metara, iako je u vodu ušla barem minut posle njega.

Vozači glisera su zastrašivali plivače, naglo presumeravajući svoja plovila prema njima. Konobar se umivao lozovačom, a zimzeleno rastinje se – rečeno jezikom poezije kakvu se Boris nije stideo da piše – pretvaralo u listopadno. Kada je izronila tik uz njega, Zlata izgovori reč „pesnik“ kao poentu zlobne šale. Boris je istresao vodu iz ušiju, i neofolk muzika odbijena o površinu mora sad zvučaše trostruko jače. Kroz promukli triler u rečima „ja i ti“ u refrenu, uz ritam sintisajzera, Borisu se učini da čuje rikanje tetoviranog čoveka na seksualnom vrhuncu i celu JNA kako mu aplaudira. Hoćemo kući?, reče. Ne još, odgovorila je Zlata i trgla se: te dve replike behu prve koje su razmenili kada je došao po nju u kliniku.

Tada, ona beše omamljena narkozom, kao on sada suncem. Sunce je mirovalo nad njima sa svojim pegama i fakulama, ne znajući kuda tama ode kad ono sine, niti šta razlikuje poljubac od odgurivanja usnama. Zagrliše se: bili su hladni. S intonacijom s kojom joj je u prošlosti ci-

Uočiše Vesnu na obali: nasukano mladunče kita. Prišla im je čim su legli na peškire.

Pogledom prelazeći s Borisove na Zlatinu knjigu, s njenog šešira na njegove papuče, zadihano je izgovarala fragmente rečenica koje su se svojih značenja tuđile kao narodi i narodnosti nekadašnje SFRJ jedni od drugih. Eno ti sestre, reče potom Zlata glasom tamnijim od uobičajenog, a Vesna, neznano kako, izazva škripu šljunka, okrećući se prema restoranu. U njemu je Gaga sama sedela za stolom u senci, pred punom flašicom koka-kole. Vesna vrati pogled na suprotnu stranu i, prsta uprtog u kutiju u platnenoj torbi, reče: Jesu li to medenjaci?

Boris svojoj devojci kaza da se povlači kako bi uvežbao recitaciju. Valjda kazivanje, rekla je Vesna i zagrizla medenjak. Boris klimnu glavom i saplete se, hodajući unatrag ka čestaru za plažom. Izgovorio je naslov one svoje pesme koja je predstavljala kolaž Rilkeovih, i stihova nemačke grupe DAF, i sa spokojem vernika skrenuo pogled s raskriljene knjige na peščanu zaravan dovoljnu veliku da se na njoj opruži dvoje ljudi. To se dogodilo ovde, rekao je kao da naglašava presudu i sklopio knjigu. Zamislio je tetovažu s motivom krvavog klovna kako se na Prijapovim leđima širi i sužava u ritmu njegovih i Gaginih kopulacionih pokreta, i nju kako – prateći taj ritam – ponavlja: Oui! Seo je na tle s namerom da, gledajući ka moru, pomisli na sve velikane ljudskog roda koji su ikada gledali ka moru. Stigavši do trećeg, ustade i unutrašnjim uhom ču Zlatu kako ga pita: Šta ti bi?

Beše istovremeno željan njenih grudi i nespreman za trud koji su ove iziskivale. Da je uzviknuo: Svet je prevelik! – kao što je u tom trenutku poželeo da učini – Zlata, njeni i njegovi prijatelji, te najveći broj svih drugih ljudi koje je poznavao, optužili bi ga da zagovara izolaciju Savezne republike Jugoslavije od ostatka sveta, a time i da podržava sankcije međunarodne zajednice. Ćutao je. *** Kada su Zlata i on uočili škorpiju u uglu prostorije između njihove i spavaće sobe vlasnice kuće, njegova devojka izgovori ime tog zglavkara usplahireno, a on pak mirno. Vlasnica bosom nogom zgazi životinjicu – jednom, dva puta, triput – i rep mrtve škorpije opusti se brzinom kojom se, nakon snošaja, opušta ljudski penis. Gotovo, rekla je devedesetosmogodišnjakinja značajno (kao da najavljuje kraj njihove zajedničke putanje), i neodređeno klimnu glavom (kao da izražava slaganje s bilo čime što bi oni mogli odlučiti).

Gladan sam, rekao je Boris, i Zlata reče da planira da pohuje tikvice. A šunka?, rekao je on opominjućim tonom. Šunka je propala, odgovori ona. Boris je coknuo i otvorio pivo, sećajući se kako je po šumi u Deliblatskoj peščari skupljao granje za dimljenje te šunke, a njegove baba – svaki put kada pred nju baci pregršt granja – uzvikivala je: Živ bio! Misao mu tada beše budistički bistra, kao što je sada bila hrišćanski mutna. Ispio je čašu naiskap, dozvoljavajući misli o značaju neodređenosti i neodređenosti značaja da se pomuti brzinom ulivanja alkohola u krvni sistem. Na zidu je stajala slika Bogorodice s Hristom, u useke čijeg rama behu zabodene dve manje slike: Faraonova, i slika Alana Čumaka.

Ja odoh da peglam košulju za nastup, reče on. Kuća ne raspolaže peglom, uzvratila je Zlata. Pitala sam gazdaricu. Boris upre kažiprst uvis i osmehnu se poput hohštaplera iz francuskog filma koji su jednom zajedno gledali (prepletenih prstiju i ljubeći se svaki put kada bi muzika preplavila scenu). Prostro je košulju na sto i po njoj rasporedio kocke leda.

Otac me je naučio ovom jednostavnom triku, reče. Kada se led rastopi i košulja osuši, biće kao tek izašla iz hemijske čistionice. I od mlađih se da nešto naučiti, odgovorila je Zlata, tonom kojim je ranije tog dana, u moru, izgovorila reč pesnik.

Večerali su. Svaki zalogaj šunke koji bi uzeo, Boris bi prethodno onjušio i pogledao mu zelenkast sjaj. U gluvo doba noći, naglo se uspravio u krevetu. Šta ti bi?, reče Zlata. Zlo mi je. ***

XXI severniBunKeR I 117od 140I pornoBUNKER

tirao Novalisa i tražio joj da mu ispeče palačinke, Boris reče da se Gaga tuca s meštaninom i Zlata bezizražajno klimnu glavom.

XXI severniBunKeR I 118od 140I pornoBUNKER

Dve kapsule flonivina, međutim, osposobiše ga za put i on u Festivalski Grad stiže uz promukli triler reči „ja i ti“ s radija šofera, uspevši da pri tom ne izgužva košulju. Da se radilo o najpopularnijem turističkom odredištu u zalivu, podsetio ga je susret s drugaricom iz srednje škole na desetom načinjenom koraku: sudarili su se ramenima kada se Boris okrenuo oko sebe, zakopčavajući ruksak. Drugarica je upravo otvarala pakovanje raznobojnih životinja od marcipana i Boris se seti kako je, nekoliko meseci ranije, pod udarima košave odlučivao da li da poslednji novac u džepu da za taj artikal (za Zlatu) ili za flašu makedonskog vina (za sebe). Odabrao je vino. Mlada žena je otkinula glavu jarca i stavila je u usta. Boris je sumirao negativne utiske koje je ostavila na njega: prvo, nije ni pogledala slatkiš pre no što je počela da ga žvaće; drugo, propustila je da ga ponudi marcipanom. Ne uspevajući da dokuči šta je treće, Boris izjavi da te večeri nastupa na književnom festivalu u gradu. Možda bi to zanimalo Malikića, drugarica reče mljackavo i u usta ubaci jarčevo telo. S njime sam ovde, dodala je. To je treće, zaključi Boris, najednom uočavajući ogromnu sličnost između svoje školske drugarice i srpskog klasika trideset godina starijeg od nje. Dođite, promuca Boris i na tren izgubi ravnotežu. Imao sam trovanje, pa sam malaksao, objasnio je Malikićevoj mladoj dvojnici, koja sad beše polovila psa, upirući u svog školskog druga pogled kao s one strane zatamnjenog stakla.

On zatim oseti nagon za pražnjenjem i ču nekog kako uzvikuje njegovo prezime iz bašte prvog lokala na koji je naišao. Nad jednim od stolova beše podignuta ruka Obrenova, s kojim je Boris trebalo da nastupi. Drugi čovek za stolom, Karakašević, upravo je uzimao gutljaj pića. U čoveku između ove dvojice Boris prepozna doktora Dubičanina, stručnjaka za postmodernu. Trenje nogu stolice o kaldrmu – stolice koju je za Borisa od susednog stola privukao doktor – zvučalo je kao njegova utroba maločas, dok se rastajao od Malikićeve dvojnice. Boris se s kolegama piscima rukovao uz napomenu da mora u toalet. Toalet je u užasnom stanju, upozori ga doktor. Vlada nekakav stomačni virus i svaki drugi čovek u gradu ima dijareju. Boris ćutanjem pokuša da izbegne izjašnjavanje po pitanju pripadnosti toj kategoriji ljudi, ali uvide svoj neuspeh kada je doktor – nakon što se Boris vratio iz smradnog nužnika – zadržao na njegovim očima inače vazda lutajući pogled, i rekao da proliv kolektiva predstavlja jasnu potvrdu validnosti koncepta decentralizovanog subjekta i u našem, postkomunističkom društvu.

Konobarica stade do Borisa. Karakašević pohvali prvijenac. To učiniše i Obrenov i Karakašević. Pijem neki lek, rekao je Boris. Imate li čaj od nane? Konobarica klimnu glavom i ode.

Obrenov je zadenuo palčeve za tregere i pohvalio Borisove pesme u Letopisu. Karakašević odobri pohvalu, a doktor reče da nije stigao da pročita broj zbog knjiga koje mu je, par sedmica pre toga, donela rođaka iz Pariza. Zahvalan za oslobađanje od pritiska koju mu je doneo Karakašević, Boris upita kolege po peru jesu li za još po jednu. Nema te rečenice koja popravlja raspoloženje srpskog pisca onako pouzdano kako to to čini i najgore alkoholno piće, pod uslovom da je besplatno. Maločas predmet doktorove poruge zbog svojih stomačnih tegoba, Boris postade najomiljeniji član grupe kada su nove količine rakije sletele pred literate. Sigurnost je prevaziđeno, modernističko osećanje, rekao je doktor kucajući se s Karakaševićem i Obrenovim. Umesto da ga pita ono što je zaista želeo da zna – može li Dubičanin da čita misli – Boris reče: Jeste li sigurni u to? Touché!, odgovorio je na to Obrenov. Ne mora čovek pratiti francusku teoriju da bi znao poneku frazu jezika te zemlje, primeti Dubičanin i srknu lozovaču. Fokusiranom na objekat sasvim blizu njegovim organima vida, oči mu behu ukrštene. Santé, uzviknuo je Boris i podigao šolju s čajem. Činom čija je prividna svrha bila smanjivanje tenzije, postigao je upravo suprotno. Još jednu turu, Marija, rekao je doktor, glumeći strast izgovaranjem tih reči kroz zube. Poljubio je konobaričinu nadlanicu, koju ova smesta zatim obrisa o suknju. Dužnost svake književne generacije jeste da pripremi narednu za ono što je čeka, promrmljao je doktor. A čeka je – ne mnogo više od lozovače.

Sasuo je sadržaj još jedne čašice u grlo dok se Karakašević kod Obrenova raspitivao o honoraru. Čuvši da se isplata vrši pre nastupa i u gotovini, Boris odluči da plati još jednu turu pića. Time će, računao je, neutralisati negativan utisak koji će proizvesti naglo povlačenje

Blagajnik nije bio u kancelariji. Otac mu se objesio, objasnio je organizator festivala odsustvo svog kolege, vrteći oko prsta ključ sobe namenjene Borisu. Nekoliko minuta kasnije, Boris se zgrči u hladno-vlažnom krevetu te prostorije psujući babu, budizam, Deliblatsku peščaru, svinjokolj i hrišćanstvo. Pre nego što je utonuo u san uvide da je zauzeo istovetan položaj tela kao Zlata kada ju je prvi put ugledao u krevetu klinike. Učinilo mu se da je još uvek u snu kada je, ponovo dospevši na trg, video Dubičanina kako i dalje pije. Zaplitao je jezikom, pričajući ljudima za stolom – Pavišiću, Ðelmašu, Nikodijeviću i još dvojici koje Boris nije prepoznavao – kako su Derida i on, igrajući u Parizu 1980. fudbal na male golove, anticipirali raspad Jugoslavije i ratove na teritoriji te zemlje. Dobili smo protivnički tim sa četiri - jedan, reče. Bolje da ste sprečili zemlju da se raspadne, rekao je jedan od dvojice Borisu nepoznatih ljudi. Doktor mljacnu i obliznu se dok mu je Boris prilazio sleđa. Pre no što je stigao da ga oslovi, Boris ču slivanje tečnosti na kaldrmu: stručnjak za postmodernu je urinirao u stolici.

Uzmičući, Boris se seti epizode u kanadskoj šumi u Kratkom pismu za dugo rastajanje i užasnu se od bratske povezanosti s Dubičaninom, koju je ta asocijacija implicirala. Preznojio se i osetio mučninu. Bilo je vreme za flonivin. Za nastup. Za rastanak sa Zlatom.

Boris je čitao svoje stihove s priglupim ubeđenjem spikera RTS. Podigavši po drugi put pogled ka publici, primeti svoju drugaricu iz srednje škole u društvu Malikića. Ruke mu behu prekrštene, brada prilepljena uz grudi, pogled oboren na sjaktave cipele. Uvijajući pramen oko kažiprsta, drugarica mu je pogledom poručivala da je on tu radi nje i Malikića, a ne ona i Malikić radi njega. Oborio je pogled na papir i pročitao još nekoliko stihova. Kada se Borisove oči naredni put zaustaviše na ljubavnom paru, ruka živog klasika beše na butini tamaniteljke marcipana. Boris zamuca, primetivši u poslednjem stihu svoje pesme reč marcipan, ali je nakon kratke pauze izgovori s odlučnošću s kojom je Tito Staljinu rekao ne. Začu aplauz. Doživljeni izvođački uspeh ohrabri ga da pogleda u pravcu gde je maločas sedeo Malikić s ljubavnicom: njihove stolice su sad bile prazne.

Boris je ostatak večeri proveo osluškujući žamor turista. Sve čujne reakcije na senzacije koje pruža grad namenjene su drugima, reče Karakaševiću i Obrenovu. Oni ga obavestiše da im je Dubičanin, nakon petnaeste lozovače, priznao ili se pohvalio – nisu znali – da je spavao s Mišelom Fukoom. Fukao Fukoa, rekoše uglas. Sve je pornografija, dodao je sebi u bradu, rastavši se od kolega. *** Revoltiran nemogućnošću da podigne honorar i narednog prepodneva, odluči da se u Strmi Gradić vrati još istog dana. Čekao je autobus u najskromnijem ugostiteljskom objektu koji je pronašao, s rezeda zidovima i portretom Broza osutim muvoserinama. Jedini drugi gost kafane, mladi Šapčanin opuštene donje usne, pio je kafu s vinjakom i žalio se na dosadu. Jedan je Šabac, promrmljao je Boris i poručio lincuru.

Desetak minuta nakon što rakijom zali kapsulu flonivina, Šapčanin poče da vibrira: njegova glava; njegove šake; njegove papuče.

Vinjak-kafa. Kafa-vinjak. Dododosasasadnodnodno.

Boris je platio i pred njime se stvori autobus: četvrtasto i sivo vozilo bez prozora, marke Obodin. Cigančići koje je u šetnji prethodne večeri video kako prose praveći se gluvonemi, sada su stajali u suvoj senci i došaptavali se na latinskom. Mulier est hominis confusio, reče jedan. Habent sua fata libelli, reče drugi. Zaškiljio je: na nekoliko kilometara udaljenosti vide pogrebnu povorku i, među ožalošćenima, dugobradog i dugokosog blagajnika kako se sapliće o svoju dugu bradu i kosu. Nebo imađaše boju jarca od marcipana. Ne, konja od marcipana. Nebo imađaše boju upotrebljene binde.

Kada polazimo?, pitao je Boris šofera i – dobivši odgovor – dao se u trk ka crkvenoj knjižari. Gonila ga je snažna potreba da dođe u posed knjige Sv. Jovana Lestvičnika. Trčeći

XXI severniBunKeR I 119od 140I pornoBUNKER

koje je planirao. Daleko si bolji pesnik od Obrenova, šapnuo mu je Dubičanin dok je Marija po stolu raspoređivala nove čašice. A tek od Karakaševića...

XXI severniBunKeR I 120od 140I pornoBUNKER

nazad, kupljenu knjigu baci u kantu za otpatke. Prodavačica je bila isuviše militantna, objasnio je svoj čin dok je plaćao kartu, iako mu vozač nije posvedočio. Čovek za volanom se za zbunjivanje osveti zakidanjem na kusuru. Boris je stigao tek da obriše znoj sa čela dok se obodin nije zaustavio u Strmom Gradiću. U bašti restorana koji predstavljaše severnu granicu mesta, neosmehnute, obedovale su Zlata i sestre. Videvši Borisa kako prilazi ulazu u restoran, njegova devojka obori pogled na tanjir i na viljušku nabode malenog glavonošca: izgledao je kao poslednji postojeći primerak svoje vrste. Boris zadihano objasni svoj prevremeni povratak i Zlata ga, glasom produbljenim zalogajem, upita je li pio.

Boris uzviknu: Konobar!

Gaga se zagleda u nokte na stopalima.

Vesna natopi sredinu hleba maslinovim uljem iz ovala.

Najhladniju flašu piva koju imate, reče Boris konobaru, koji mu sklopljenih očiju upade u reč: Ovde se služi riba, a uz ribu se pije vino. Boris na to nemo strugnu iz bašte, ostavljajući iza sebe žene s obrazima naduvenim od zalogaja. *** Gazdarica je, pred šoljom toplog mleka, sricala tekst žućkaste dopisnice, na čijoj je zelenoj poštanskoj marki stajao Kip slobode, a Boris punio kesu ledenim kockama. Kuda ćeš s tim ledom?, reče starica. Daleko, nano, odgovori Boris na način na koji je prethodne večeri izgovorio stih u kom se spominje marcipan. Starica nastavi da sriče: Njojzi reči... da je kufer tamo... đe sam i rekao da će biti... jer Mihajlo nije... nije... fukara. Radilo se o pismu brata devedesetosmogodišnjakinje, ložača iz Njujorka kome se svaki trag izgubio naglo, kako se tragovi obično i gube.

Faraonov brat, koga je trenutak kasnije video kako u svojoj bašti, na mesečini, stoji ćuteći i prekrštenih ruku, delovaše mu kao otelovljenje daljine. Ne uprkos tome što ga je od čoveka delilo tek nekoliko koraka, nego upravo zato.

Malo kasnije, Boris je u bašti restorana išao od stola do stola s dobrostivim elanom učesnika u mobi. Zlata i sestre ga pratile pogledima iz istog ugla. Iz istih očiju?

Distrubucija leda poveća nivo buke u bašti, i Boris dozvoli Zlati da mu s usana pročita: Ostavljam te. U autobusu je listao nepročitanu Kantovu i nepročitanu Lestvičnikovu knjigu (kako se ispostavilo, samo je umislio da ju je bacio), ponavljajući u sebi ime proizvođača tog vozila: Mercedes – Benc, Mercedes-Benc, Mercedes-Benc.

Sava damjanov

i

(li) pornoS?

Eros i Pornos kao dva komplementarna, ali i sukobljena principa, već vekovima egzistiraju u kulturnoj tradiciji: katkad u njenim glavnim tokovima, katkad na njenim graničnim područjima kao svojevrsna alternativa. Epohe koje su erotsko u filozofiji, umetnosti ili raznim vidovima folkora doživljavale kao legitiman i sasvim slobodno tretiran fenomen, nisu povlačile oštru distinkciju prema pornografskom (ma kako poimale taj višeznačni pojam!) – za razliku od onih koje su erotizam, a shodno tome i „pornografiju“, vezivale za raznovrsne tabue i konfrontirale sa sistemom zvaničnih (prevashodno moralnih!) normi i kanona. U tom kontekstu, narodna kultura uvek je imala specifičan položaj, pošto je mimoilazila direktne mehanizme kontrole karakteristične za „visoku“, oficijelnu kulturu i uspevala da pronađe svojevrsne međuprostore u kojima se iskazivalo najšire društveno i civilizacijsko sloboduomlje: naravno, senka pomenutih mehanizama ipak se nadvijala i nad njom, utoliko više ukoliko su idejni i ideološki kodovi vremena bili rigidniji prema čulnom, telesnom, seksualnom. Prepoznatljiva je, na primer, cenzura koju je na tom planu donelo hrišćanstvo, ali i drugačiji senzibiltet koji su predhrišćanske tradicije negovale, a koji je (manje-više modifikovan i prikriven) nastavio da živi kroz folklornu predaju i u novim vremenima, te da produkuje bujnu erotografiju – zvanično, to jest iz perspektive vladajućih društvenih, religijskih i kulturoloških normi, ocenjenu kao diskurs na opasnoj granici pornografskog.

Konfrontiranje erotskog i pornografskog u današnje doba, brojni pokušaji da se teorijski osmisle razlike i granice između ta dva fenomena, svakako su u kontradikciji s realnošću koju živimo, te s masmedijskom i umetničkom praksom. Takve probleme tradicionalna kultura ne poznaje (barem ne kao relevantne!) ili ih je rešavala raznovrsnim „pokrićima“ za direktnu, lascivnu, „vulgarnu“ tematizaciju telesnosti i seksualnosti.1 Međutim, pravo pitanje povodom „pornografije“ glasi: da li je ona nešto što se odnosi isključivo na sferu erotike, pošto se najčešće upravo za nju vezuje i pošto je ta oblast najpodložnija društvenoj cenzuri?!

Da li su tabui u toj sferi prisutniji nego u mnogim minulim epohama (bez obzira na to što ih realnost nemilosrdno demantuje!) i da li mi danas – nakon poslednje seksualne revolucije, u vreme hipi pokreta – ulazimo u neokonzervativizam koji će „legalizovati“ nagonske, podsvesne i destruktivne sile u većini drugih ispoljavanja osim u ovom, iskonskom i nadasve

1 V. recimo esej Viktora Žmegača, O Povijesti književne sablazni (u knjizi Književnost i zbilja, Zagreb 1982). Naravno, nije humor bio jedini „alibi“ te vrste, iako je najdelotvornije funkcionisao: religijske – nehrišćanske – šifre takođe, potom...“kritička erotografija“ prosvetiteljstva, najzad sami obredi i rituali u narodnoj kulturi... O tome sam pisao u više navrata (v. Sava Damjanov, Novo čitanje tradicije, Novi Sad 2002, str. 183-251).

XXI severniBunKeR I 121od 140I pornoBUNKER

eroS

XXI severniBunKeR I 122od 140I pornoBUNKER

kreativnom?! Ako nesputani, slobodni umetnički govor o seksualnosti ne bi trebalo da izaziva zgražanja i zabrane u civilizaciji koja tu istu seksualnost u samoj stvarnosti promoviše sasvim otvoreno, a u kontekstu mode, ponašanja i nasleđenih moralnih normi možda liberalnije nego ikada u istoriji, šta je onda uistinu pornografsko (dakle – ukoliko taj pojam izmestimo iz politički, društveno i kulturno represivnih, to jest manipulativnih mehanizama)?!

Totalitarna društva, odnosno totalitarne ideologije i organizacije koje ga predstavljaju, veoma su restriktivni („konzervativni“) prema seksualnim slobodama i prema svakoj (pa i erotskoj!) estetizaciji telesnog, ma kako se inače prikazivali – ma kojim religijskim, političkim ili duhovnim uverenjima interpretirali svoju valjanost. S druge strane, istinsko oslobađanje ljudskog bića podrazumeva i istinsko otvaranje svih njegovih potencijala, pri čemu upravo u sferi kreativnog i misaonog nikakva ograničenja nemaju opravdanje, ponajmanje ona koja su zasnovana na dogmama i tabuima: drugačiji odnos trebalo bi da bude u samoj životnoj realnosti, gde se nužno uspostavljaju izvesna – civilizacijski determinisana – pravila u svim dimenzijama (ne samo u erotskoj!). Konzumiranje umetnosti, filozofije i uopšte fikcionalnih sadržaja ipak je stvar ličnog ukusa i izbora, dok egzistencija u samoj materijalnoj stvarnosti ne omogućava toliki stepen individualne izbornosti i umnogome je deo „carstva nužnosti“: savremena evropska i zapadna kultura te relacije dovode u inverzijski, nelogičan i neprirodan odnos, postavljajući neuporedivo strože norme prema svetu umetničkog, intelektualnog i šire gledano virtuelnog, nego prema svakodnevici i najstvarnijem, konkretnom životu i iskustvenoj praksi egzistencije. Moglo bi se čak reći: u savremenoj civilizaciji koja se temelji na takozvanim evropskim i zapadnim vrednostima – čiji je deo i srpska kultura! – mnogo je više dozvoljeno u svim oblastima javnog i privatnog (to jest u spoljnoj realnosti!) nego u umetnosti ili drugim vidovima duhovnog (pre)osmišljavanja stvarnosti: ono što podleže tabuima ako je estetski, naučni ili filozofski fenomen, mimo je tih istih tabua i represivnih kanona ako se ispoljava u svakodnevnom životu!

Navedeni paradoks može se pratiti od najviših, „elitnih“ društvenih sfera kakve su politički, poslovni ili religijski establišment, pa sve do socijalnog dna u kojem težnja za telesnim i egzistencijalnim hedonizmom predstavlja neskriveni ideal – ideal koji je u čudnoj korelaciji s anahronim tabuima (recimo, kod nas onim vezanim za religijsku i nacionalnu mitologiju!).

Ipak, najkarakterističnije i najdrastičnije su inverzije vezane za takozvanu elitu, koja po logici stvari upravo formira oficijalne moralne norme (dakle i one u isprepletenoj mapi erotskopornografskog!): mnogi obrasci ponašanja kakvi se tu pojavljuju strogo su kritikovani, neretko i cenzurisani ako se pojave u umetnosti ili drugim vidovima duhovno-kreativnog diskursa. Kako bi – na primer - prošla književna glorifikacija (desadovskog tipa) seksualnih aktivnosti visokog klera, poslovnog ili političkog establišmenta, koja se doduše brižljivo skriva od javnosti, ali ipak često dopre do nje?! Kako uistinu prolaze književne problematizacije (rableovskog tipa) tih istih aktivnosti ili književni jezik zasnovan na samoj jezičkoj realnosti, prožet lascivnom i vulgarnom leksikom koja se povremeno otme i „eliti“ u manje-više zvaničnom kontekstu?! Da li književnosti (i umetnosti) – barem takozvanoj visokoj! – današnja civilizacija daje mučenički oreol sakralnog, ozbiljnog, etički uzornog, dok se drugde obične ljudske „slabosti“ praštaju: da li „pornografije“ ne sme da bude u kanonizovanoj sferi kreativnog i duhovnog, kako bi ona nesmetano živela u ostalim sferama?! Šta pojam neprihvatljivo-pornografskog, nasuprot prihvatljivo-erotskom, u savremenom svetu zaista znači, kakvi su njihovi istinski (tobož različiti!) sadržaji?! Ako je tradicionalna kultura podrazumevala tabue kao sistem zabrana koje se odnose na deifikovana i sakralna područja (nikako i na profana!), te shodno tome telesnost uglavnom nije doživljavala kao nešto unapred grešno, sramno i nemoralno, kako se onda dogodilo da tokom razvoja civilizacije sve više tabuizirani postaju upravo profani fenomeni (uključujući i telesnost, seksualnost...) i da se pojam pornografskog sve više doživljava kao prekršaj nekakvih nepisanih –

ljudsko društvo kroz istorijsku evoluciju (ili „evoluciju“?) i modernizaciju (ili „modernizaciju“) nastojalo da mimo privida osvajanja individualnih sloboda – zapravo pojača kontrolu nad njima? Vredi podsetiti da su i najtotalitarniji sistemi savremenog doba zvanično propovedali ideale pravde, jednakosti i kolektivnog oslobađanjanja koje je uvek impliciralo i lično, makar u smislu nekih novih, boljih i svrsishodnijih sistema vrednosti: današnji takozvani demokratski svet uspostavlja moralne kodekse koji su u najmanju ruku dvolični prema problematici erotsko-pornografskog. S jedne strane, u tom svetu može se konzumirati gotovo svaki željeni oblik seksualnosti (ukoliko je zasnovan na dobrovoljnosti i ukoliko je u sferi privatnog!), dok se daleko manje takvog libertinstva može i sme promovisati umetnički, filozofski i uopšte u duhovno-kreativnim oblastima! Ako se pomenute oblasti isuviše (tematski, jezički, vizuelno...) približe seksualnoj praksi u čijem okružju egzistiraju, podležu cenzuri ili estetsko-ideološkoj kritici kao „neukusne“, „vulgarne“, “nekulturne“, ili čak marginalzovanju i prećutkivanju kakvo je oduvek pratilo svaki pokušaj demistifikacije tabu-zona.

Neprihvatljivo-pornografsko tako postaje vezano ne za sam diskurs ili pojavnost nego pre svega za prostor gde se odigrava: vreme je da se jasno istakne kako „pornografija“ nije određena sadržajem, nego prevashodno načinom komunikacije s tim sadržajem i kontekstom u kojem se on manifestuje. Konkretno, prihvatljivo-erotsko promoviše istovetne sadržaje samo u manje-više idealizovanoj varijanti, gde su eliminisane eksplicitnost i direktnost (ne samo kao način komunikacije) – umesto toga se upotrebljavaju asocijacije, metafore i tome slično kao diskurs „prikrivanja“ i „zatamnjivanja“ pravog sadržaja. Lako se može uočiti da se takozvana tvrda pornografska praksa – vizuelna, tekstualna i naročito ona najsirovija stvarnosna (festivali i sajmovi „erotike“, seks turizam i programi „seks uživo“, svingerski i slični klubovi „posebnih“ namena, i tako dalje) – hrani svojevrsnim hiperrealizmom, koji insistira na tradicionalnoj „iluziji verodostojnosti“ lišenoj suštinske estetizacije, uz to jasno i jednosmerno funkcionalizovanoj do te mere da katkad deluje hiperbolično. Dakle: sirova građa i poruka (pouka?!) kako erotske tako i simplifikovano-ideološke prirode, umesto filozofskog (na primer, de Sad), humorno-parodijskog (recimo, Rable), fantastičkog (Grinevejevi filmovi), psihološkog (Bertolučijev Poslednji tango u Parizu) i sličnog profilisanja te građe i poruka (pouka?). Međutim, takva „pornografsko-erotska“ praksa civilizacijski je legitimna ili barem društveno tolerisana sve dok ne dodirne oblasti koje se smatraju „visokom kulturom“ – od umetnosti, preko religije, pa sve do politike: tada se aktiviraju mehanizmi represije, kritika i cenzura. U čemu je stvar?!

Pre svega, na početku XXI veka još uvek je aktuelan i vladajući jedan anahroni kulturološki koncept, nedovoljno fleksibilan da razume i prihvati promene koje su se poslednjih decenija odigrale: taj – u biti konzervativni – koncept ignoriše činjenicu da su granice između kulture i supkulture (a shodno tome, između „kulturnog“ i „nekulturnog“ diskursa) veoma relativizovane pošto su se takozvane visoke duhovne i kreativne sfere (umetnost, filozofija, nauka...) otvorile za niz nekada potcenjenih, marginalizovanih fenomena i produktivno ih uključile u sopstvene tokove, kao relevantan fragment naše epohe. Kič koji je – na primer – tradicionalno smatran najvećom opasnošću za umetnost, preoblikovan je postmodernim strategijama u nešto što upravo u umetničkim delima ima novu specifičnu težinu; „trivijalni“ i popularni vidovi stvaralaštva (recimo: SF, strip, rok, i tako dalje) zadobili su status ravnopravan „ozbiljnim“ kreativnim dispciplinama, kako sami po sebi tako i inkorporirani u takozvanu visoku kulturu... Konzervativne, suštinski prevaziđene norme (moralne, estetičke i slično) ne tolerišu čitav ovaj proces, razdvajajući na tradicionalan način „banalno“ od „uzvišenog“, kao da estetika ružnog nije već odavno teorijski definisana (to jest legitimna!) kategorija, kao da se odvajkada najinovativnija kulturna produkcija nije rađala u interakciji s „nižim“, najpopularnijim i najrasprostranjenijim civilizacijskim slojevima: nekada je to bilo narodno stvaralaštvo, a danas je to masmedijska produkcija.

XXI severniBunKeR I 123od 140I pornoBUNKER

a zapravo neznanih, stvarno nepostojećih! – tabua u tom (profanom) kontekstu?! Da li je

XXI severniBunKeR I 124od 140I pornoBUNKER

Upravo ovo poslednje i jeste moj ključni postulat u promišljanju naslovne problamatike: autentični pandan nekadašnjoj tradicionalnoj narodnoj kulturi (folkloru) na kraju XX i početkom XXI veka postaje kultura tehnosfere, to jest ono što se nazivalo masmedijska kultura, a u današnje vreme uključuje najšire oblike elektronske komunikacije i produkcije. Kako se onda i s kojim pravom može govoriti o oslobođenoj seksualnosti koja se promoviše u tom kontekstu kao o nečemu „neprihvatljivo“-pornografskom (dakle, podložnom cenzuri), ako se istovremeno u starijoj folklornoj tradiciji sličan diskurs naučno analizira, promoviše kao paganska radost življenja ili kao nešto što ima dubok (ritualni ili drugačiji) smisao?! Da li je i u ovom, savremenom obliku narodne (popularne) kulture oštra distinkcija između erotskog i pornografskog uistinu prevaziđena (kao i u tradicionalnoj!), ali represivno-utilitarni normotvorci pokušavaju i dalje – kao i oduvek – da tu nametnu neke lažne granice, kako bi prikrili jednu drugu vulgarnost i bestidnost, koje baš oni svojim licemernim sistemom vrednosti (i ponašanja) reprezentuju?! Dolazimo tako do situacije gde se psovke i srodni, još vulgarniji diskursi obilato koriste u poslovnom establišmentu (čak i ako se nazovu „mobingom“!), političkim debatama ili „rialiti-šou“ programima, ali su u akademskom, „visoko“- umetničkom ili kvaziintelektualnom kontekstu nedopustive, zabranjene; isto tako, takozvane seksualne perverzije prećutno se tolerišu ako je njihov cilj profit, ako se promovišu u „specijalizovanim“ medijima (pisanim, vizuelnim...) ili ako su „grešnici“ u okviru crkve, dok je tematizacija istih u svim drugim javnim domenima skandalozna i dostojna najžešće osude (gde cenzura predstavlja blaži vid represije!). Neko će primetiti da se ipak moraju postaviti granice i da civilizacija opstaje samo ukoliko se brani od destrukcije, ali zašto se onda u tome ne pođe od vrha (barem oficijelnog vrha!), a duhovno-kreativne discipline konačno definišu kao pravo carstvo slobode?! Na kraju krajeva, zar nije pogubnije i destruktivnije „pornografsko“ ponašanje u samoj stvarnosti, „pornografska“ praksa političke, religijske i biznis elite i establišmenta, nego imaginativni ludizam umetnika, filozofa i inih tvoraca paralelnih (virtuelnih, mogućih) svetova, koje je još Aristotel nazivao opštim imenom poezija?!

Očito, tabu „pornografskog“ određuje kontekst, kanoni koji tu važe na početku XXI veka nisu uopšte vezani za samo ispoljavanje „pornografije“ (čak bi se moglo reći da je ono nesputanije no ikada u istoriji!) nego za to gde se ona ispoljava: o suštinskoj nemoralnosti takve perspektive ne treba previše govoriti, očitija je od najeksplicitnijih sadržaja drugorazredne porno-industrije! Međutim, treba skrenuti pažnju na to da novi – medijski (tehnosfera!) – oblici narodne kulture egzistiraju i razvijaju se mimo čvršće društvene kontrole, pa stoga svest o granicama („dozvoljeno-nedozvoljenim“) seksualnosti tu nije relevantna: zapravo, sve se svodi na subjektivni osećaj za meru i ukus, na interesovanja i fascinacije svakoga pojedninačnog učesnika u globalnoj informacionoj mreži. Naravno, granice nisu relativizovane (a možda i sasvim izbrisane?) samo u kontekstu teme kojom se ovde bavim, nego i uopšte: sve to bezbrojne teorijske spekulacije o erotskom kao dobrom (humanom, kulturnom) nasuprot pornografskom kao lošem (nehumanom, nekulturnom...) čini još besmislenijim, jer se zahvaljujući tehnosferi upravo pojam kulture proširio daleko izvan tradicionalnog područja „visoke“ kulture i njenih zvaničnih sistema vrednosti. Ma šta ko mislio o spontanosti i izvesnoj haotičnosti ovakvog razvoja, to je najrealnija realnost novoga milenijuma i shodno njenim šiframa formiraće se i određivati novi tabui, ali i nove mogućnosti svih (pa i seksualnih) sloboda: na kraju krajeva, već je minuli (XX) vek telesnost definisao kao svojevrsnu ikonografiju modernog doba – od mode, preko kulta zdravlja (lepote) i komercijalizacije tog kulta (najbolji primer su reklame), pa sve do umetničkih inovacija (performans, bodi-art...).

Shodno opisanoj situaciji, „pornografsko“ kao ekstremni, neumereno bestidan, u krajnjoj liniji – izvitoperen vid erotike i seksualnosti, predstavlja u drugoj deceniji XXI veka zastarelu i prevaziđenu kategoriju, što se ne bi moglo reći za sve izraženije pornografsko-ideološke

toji, a represivni mehanizmi vezani za njih uopšte nisu funkcionalni. S druge strane, ti ideološki diskursi sami po sebi uspostavljaju se kao nekakve nove tabu-zone, nedodirljive, „zabranjene“ poput same prakse koju iskazuju: njihova „nekorektna“ tematizacija povlači društvene i javne sankcije putem novih oblika izopštavanja iz „normalnih“, „prihvatljivih“ životnih i civilizacijskih tokova – umesto zabrane na delu su marginalizacija i ignorisanje nepodobnih; umesto direktog progona, uskraćivanje prostora gde bi se promovisalo različito mišljenje; i tako dalje, i tome slično. Obilje pornografskog koje postoji u navedenim „tabusferama“ podrazumeva da se o njemu ne može slobodno govoriti, naročito ne jezikom umetnosti koja – shodno vladajućim kanonima – treba da iskaže „uzvišene“ ili barem kvaziintelektualno relevantne sadržaje: upravo zato u savremenim oblicima narodne kulture cvetaju mogućnosti za bavljenje drugačijim, pa i sasvim suprotnim sadržajima. Niko ko iole osluškuje biće naše epohe neće tvrditi da su potpuno oslobođeni govor (o) seksualnosti i ideologija erotizma kao suštinskog hedonizma (ne jedinog, ali svakako ni irelevantnog!) nešto „nemoralno“, „ružno“ ili „odvratno“: možda će takvo mišljenje zastupati samo najkonzervativniji i najlicemerniji duhovi kojima su upravo već pominjane pornografske manipulacije bliske, oni koji takve manipulacije doživljavaju kao nužne, opravdane i benigne u kontekstu svojih „uzvišenih“ vrednosti i ciljeva. Međutim, poenta je u tome što se danas više nedvosmisleno doživljava – barem u civilizovanom delu sveta! – da je svaka individua vlasnik svoje telesnosti, kojom slobodno raspolaže, pri čemu ovo (nažalost!) ne važi za mnoge druge sfere privatnog i javnog života; kulturno stvaralaštvo, kao i obično, nastaje u međuprostoru između tih krajnosti, osvajajući ipak tokom vremena prostore slobode, jer su misao i mašta najizuzetnijih takođe isključivo njihovo neprikosnoveno vlasništvo, izvan predrasuda, normi i idejnih okova, te ih uz manje ili veće prepreke mogu ispoljavati po sopstvenoj volji. Mogu, ali ne moraju, ali ne moraju ni sklapati kompromise protivne savesti i stvarnom nadahnuću – osim ako sitno koristoljublje i još minorniji strahovi ne nadvladaju iskru autentičnog talenta...

2011.

XXI severniBunKeR I 125od 140I pornoBUNKER

diskurse (političke, religijske, ekonomske i tako dalje) u kojima sistem tabua kao da ne pos-

XXI severniBunKeR I 126od 140I pornoBUNKER

t

deSe erac

Sava damjanov

Ko je zaista bio slavni Epski Deseterac, a ko njegov pobratim, (prez)imenjak Lirski? Koji je pravi identitet porodice Deseterac, u smislu istorijskog porekla, verske i nacionalne pripadnosti? Najzad: da li je Deseterac prezime ili ime, jer u potonjem bi slučaju ispalo kako je ta neobična porodica nasleđivala ime, dok je svaki njen član nosio različito prezike (Epski, Lirski, i tome slično)?!

Kada je Ernst Robert Kurcijus u kapitalnoj studiji Evropska književnost i latinsko srednjovekovlje (1948) dokazao da čukununuk junačkog Heksametra jeste upravo Deseterac, serbska se javnost pobunila, ne želeći da umanji doprinos Deseterčevog oca, Vuka Stefanovića Karadžića. Tada se prvi put oglasio i Ph. D. Kurcijus Picofilus (sin autora navedene studije), relativizujući potencijalni sukob tvrdnjom da junačka dimenzija ovde nije presudna pošto postoje i mnogobrojne ne-junačke emanacije Deseterca (kao i samog Heksametra).

Za očigledan primer uzeo je stihove iz očeve studije, stihove koji su tamo citirani u kontekstu najviših naučnih komplimenata gorepomenutom Vuku: Podigle se bule na kopanje, Ponijele pitu i pogaču I bačvicu museleza vina: Slatko pile, pak su i pospale.

Privuče se iz gorice Vuče, Svakoj buli po triput zatuče...

Umesto da smiri situaciju, čestnjejši je prinstonski profesor Picofilus ovim citatom samo uvećao pometnju: najpre, Srbi su tvrdili da dotični stihovi ne pripadaju Vukovom kanonu, već su – iz opravdanih razloga! – do pred kraj XX veka ostali neobjavljeni, skriveni u obimnom rukopisu njegovih Osobitih pjesama i poskočica (među sličnim bezobrazlucima, kojih se i on sam odrekao u drugom izdanju Rječnika!). Da nevolja bude veća, svi ostali (Nesrbi) ukazivali su na rodnu, versku i etničku nekorektnost ovakvih tekstova, koji nas baš zato udaljuju od Evrope efikasnije nego što ona lično (Evropa) pokušava da se distancira od naše žudnje za njom. Ipak, onaj najpozvaniji i najprozvaniji – Epski Deseterac, kao i njegov srodnik Lirski! – mudro je ćutao usred najžešćih rasprava, verujući da je samo u ćutanju sigurnost (što reče Nobelovac!).

Kako dohakati novonastaloj katastrofi, čiji je uzrok naizgled bio neznatan: traganje za Identitetom?! Svakako da Vukov kanon nudi bezbroj stihova najraznovrsnije sadržine: od epsko-herojske, preko baladične, pa sve do žensko-lirske; svakako da to nije promaklo oku Ernsta Roberta Kurcijusa, ali ni njegovog sina! Pre njih, s Desetercem su drugovali Gete, Ba-

pseudonim pod kojim su Omer i Merima objavili čuvene Gusle (1827): naravno, danas je poznato da se iza prvog (muškog) dela narečenog dueta krio lično otac Heksametra (Homer!), to jest da su Gusle publikovane pod dvostrukim pseudonimom, a ne u dvostruko rimovanom Desetercu (što bi možda razrešilo „homersko pitanje“?)...

Sada se Deseterac našao u nebranom grožđu: em optužen za dvostruko rimovanje (zločin ne odveć blaži od dvostrukog ubistva!), em pod sumnjom za nekorektno bludničenje, em bez rešenog pitanja vlastitog Identiteta! Šta je drugo mogao uraditi no otisnuti se na dugo, neizvesno putovanje kroz vreme i prostor – poput svoga oca, Vuka Stefanovića Karadžića?! Ponos i hrabrost ulivali su mu stihovi, koje su oba Kurcijusa takođe obožavala: Netko bješe Strahiniću bane, bješe bane u malenoj Banjskoj, u malenoj Banjskoj kraj Kosova, da takoga ne ima sokola...

Očito, Deseterac je ovde progovorio mimo rodne i inih nekorektnosti, jer je umesto maske Crvenog bana uzeo lik (i besmrtni duh!) Banović Strahinje – za koga su, doduše, zli jezici tvrdili da je vanbračno čedo prethodno pomenutog bana! Ne obazirući se na takve tvrdnje, naš je junak sve više na svom putovanju promovisao Strahinjinu etiku i estetiku, a Kosovski zavet iznad svega: nije slučajno Banjska kraj Kosova – zaključio je on sasvim logično, podržan naučnim ekspertizama Ernsta Roberta Kurcijusa i Kurcijusa Picofilusa. Tako je lakše dolazio i do svog Identiteta: poput Kurcijusa (i starijeg i mlađeg), on je takođe imao nepromenljivo ime (nomen est omen), dok su mu prezimena bila varijabilna - Epski, Lirski, Asimetrični, Rimovani, i tako dalje, i tome slično... A ovo je, u krajnjoj konsekvenci, nedvosmisleno ukazivalo na njegovo čistokrvno Srpstvo: tačnije, da govori čistijem narodnijem serbskim jezikom i da štuje slatko pravoslavlje – sve kao i njegov otac, Vuk Stefanović Karadžić!!!

Kakva je sudbina dalje pratila mlađahnog Deseterca – prevashodno Epskog, jer su drugi srodnici i sunarodnici tog fascinantnog momka ostali u senci njegove slave?! Kurcijusi su uočili da on i nije baš bio toliko mlad kada je krajem XVIII i početkom XIX veka započeo pohod Evropom: naime, ako se uzme u obzir da mu je staramajka najverovatnije bila čestnjejša gospa Bugarštica, onda mu koreni sežu upravo u srednjovekovlje – period za koji nema većeg stručnjaka od blaženo-počivšeg profesora Ernsta Roberta! Čiji će sin i naslednik Ph. D. Picofilus, kao vrhunski dokaz prethodne periodizacije, često citirati sledeće stihove iz klasične hrestomatije Vukovih „osobitih“ pjesma (objavljene posthumno pod naslovom Crven ban): ... Kad ujutro osvanu neđelja, Al eto ti Kokan-čelebija: Za njim kasa devetoro pasa!

Zavrgo se drenovom batinom, O batini jandžik od magarca I u njemu dva pečena jarca; Propao mu perčin kroz kalpaka, Za perčinom do dva grma trnja: Kurac mu se do koljena kreće, Od koljena baš nimalo neće...

Zli jezici protivrečili su ovakvim ekspertizama, tvrdeći da Kokan nema nikakve veze s VUKOM (ne samo Karadžićem!): međutim, naši poznati naučnici isticali su da upravo pojava starog božanstva u liku diva (Kokan-čelebije), te mnoštvo florealnih i faunalnih mitologema (uključujući i vuka, koji je ovde metaforično prisutan!), najbolje svedoče o starini Deseterca – štaviše, o njegovom prethrišćanskom (praslovenskom) poreklu! Deseterac lično distancirao

XXI severniBunKeR I 127od 140I pornoBUNKER

jron i Puškin, braća Grim i Kolo srpskih sestara, a ponajviše Prosper Merime – što beše

XXI severniBunKeR I 128od 140I pornoBUNKER

se i od ove rasprave, jednostavno uživajući u slavi i putovanjima koja mu ona daruje: nekada davno, dok bejaše samo skromni hercegovački čobanin, ni slutio nije kakva će čudesa videti i gde će sve njegova noga kročiti! Hodočastio je on od severa do juga, od istoka do zapada, svud pronoseći slavu serbskoga roda: pevao je o Kraljeviću Marku, o caru Lazaru, o hajducima i mnogim delijama divnim, ne prizivajući božanstva kao njegov predak Heksametar – jer, tokom vremena, sam je postao neka vrsta Božanstva. Ernst Robert i Picofilus zdušno su promovisali upravo ovu Deseterčevu specifičnost: On, vučji pastir s munjama u kosi i gromovima u bradi; On, neumorni putnik sa štapom u ruci; On je otelotvoreni Vrhovni Bog, doduše – prerušen u stih! Zašto se Bog tako skriva, zašto od smrtnih taji svoje pravo ime i u drugačijem obličju putuje po zemlji? Odgovor je bio jasan čak i onom delu stručne javnosti nenaklonjene Desetercu: ako objavi svoju suštinu, može proći poput Isusa i sličnih Bogoljudi, koje su njihovi jednoplemenici izdali baš zato što ne behu od ovoga sveta! U tom smislu, polemike o raznovrsnim nekorektnostima Deseterca zadirale su u srž eshatoloških problema, ali se u njima pokazala i najdrevnija osobina čoveka kao mislećeg bića: ljubomora, zavist, pa i mržnja prema boljima i uspešnijima. Nije li Deseterac u tragičkoj viziji kosovskih heroja anticipirao i sopstvenu zlehudu sudbinu: … Kome da se privolimo carstvu, nebeskome ili zemaljskome?!

Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvjek i dovjeka: sjutra jeste lijep Vidov-danak, viđećemo u polju Kosovu ko je vjera, ko li je nevjera!...

Toliko o eshatologiji, toliko o praslovenskim bogovima, toliko o Epskom Desetercu – ne zaboravljajući ni njegovog najbližeg rođaka (gospodina Lirskog) i ostatak ove srećne patrijarhalne porodice! Šta još reći o naučnom radu Ernsta Roberta Kurcijusa – najzaslužnijeg za svetsku slavu srpskog stiha i njegovog oca Vuka Karadžića! – mimo parafraziranih delova iz kapitalne studije Evropska književnost i latinsko srednjovekovlje?! Treba li ga – poput svakoga božanstva! – prerušiti u lik čestnjejšeg Ph.D. Picofilusa, njegovog zakonitog sina? Ili pak u vukovskom duhu zaguslati o Crvenkapi, neščastljivoj djevi bajnoj koja je zalutala u šumi tražeći bakin dom? I pred kojom se pojavio VUK, prerušen u antički razmer i skriven u liku Diva, to jest vrhovnog božanstvenog Zevsa: poveo je malu na Olimp, gde večno blaženstvo traje kroz poj heksametra i invokaciju Muza... … Ali, ovde se ne otvara „homersko pitanje“ već istražuje identitet Deseterca: da li je on nužno povezan s herojskim etosom, posebno kada mu je prezime Epski?! Hodočasteći prerušen svetom, nije pokazivao veliko junaštvo nego još veću sklonost hedonizmu – slično svom pobratimu Lirskom; zašto onda čak i sam njegov pomen zadire u srž narodno-herojskog mita, a ne (na primer!) u srž eshatologije? Da li to kazuje nešto o biću serbskoga roda ili o onima koji to biće tumače? Otkrivaju li ti tumači svoju pravu prirodu, a ne prirodu naciona čiji je Deseterac predstavnik? Da li je zaklinjanje u junaštvo isto što i heroizam na delu? Kako su Srbi zaista živeli u svetlim i tamnim vilajetima prošlosti, nezavisno od deseteračkih snova?!... … Odgovore na ova i mnoga druga pitanja zasigurno je znao Vuk Stefanović Karadžić, ali nam ih nije ostavio! Ili možda jeste, samo mi to ne prepoznajemo? Ili sticajem istorijskih okolnosti, On više ne može da nam ponudi nikakav odgovor ni na jedno jedino pitanje? Kako god bilo, slutimo da mogući odgovori nisu nimalo jednoznačni i da bi svakako šokirali javnost...

Poglavlje iz romana VUK

Slavoljub StanKović

Matori Kornelije Sula, razvratni Publije Klodije, lepa Fulvija, lepa Klodija i pet krvavih noći.

1. Prilike u Rimu te 87. godine behu grozne. Kako Plutarh prenosi, mnogi su stranački prvaci „svoje stolove iznosili na trg i bez ikakvog stida birače potkupljivali“. Za svoje stranke narod jedan na drugog udari i „krvlju se govornice prskaše“. Zato nikoga ne iznenadi kada matori Kornelije Sula poče da zatire Marijevu Demokratsku stranku, sa ciljem da u krvi osveti stranku Optimata, koje po Rimu demokrate silno pobiše godinu ranije. Pet je noći trajao krvavi pir Optimata. Na udar dođe čak i razvratni Publije Klodije, kome u zadnji čas ljubavnik, mladi Julije Gaj, dojavi da beži iz kuće.

2. Kad su razjarene patrole matorog Kornelija Sule u spavaće odaje razvratnog Publija Klodija upale, tamo su zatekle samo prazan bračni krevet. Razvratni Publije Klodije je sa svojom ženom, lepom Fulvijom, već bio pobegao svome ocu. Ovaj ih je, kao najsigurnije mesto u kući, u sobu svoje ćerke, lepe Klodije, smestio. Tamo se razvratni Publije Klodije, u prisustvu svoje usnule žene, lepe Fulvije, popeo na takođe usnulu rođenu sestru, lepu Klodiju, i obljubio je. I tako pet noći zaredom.

4. Lepa Klodija je, nekoliko dana kasnije, priznala Dariju Gulu, mladom i gizdavom vereniku, koji je osvajao dirljivom nežnošću, kako je izgubila nevinost. I da je svih pet noći bila budna. Sva je prilika da je mlađani Darije zbog toga istog dana na razvratnog Publija Klodija mač potegao. Razvratni Publije Klodije ga iskusno poseče, verujući da tako seče i glas o svojoj prljavoj raboti. Svome ocu i ženi, lepoj Fulviji, ispriča da je ubijeni mladić Optimat, koga je matori Kornelije Sula poslao da dovrši započeto. A njegova žena, lepa Fulvija, tad mu prizna da je i ona svih pet noći bila budna.

Matori Kornelije Sula, lepa Kornelija, mladi Julije Gaj i još jedno bežanje.

1. Matori Kornelije Sula se nije zaustavio samo na Rimu. Kao „diktator za stvaranje zakona i uređenje republike“, potrudio se da napravi podužu listu neprijatelja naroda i tako obznani čvrstu rešenost da ovoga puta sa svojom pravdom ide do kraja. Potkazivanja, izdajstva i ubistva zahvatila su čitavo poluostrvo. Spisak matorog Kornelija Sule, kao kakav perpetuum mobile, sam od sebe obnavljao se iz dana u dan.

2. Tih krvavih dana, matori Kornelije Sula krenu u jedno još delikatnije osvajanje. Ne bez sablazni bliže okoline, poče udvaranje mladoj i lepoj Korneliji, ćerki svog ljutog političkog protivnika, demokrate Lucija Kornelija Cina. Mladost uvek ima društvo, a starima je društvo većma potrebnije. Dok je matori Kornelije Sula perverzno žudeo za lepom Kornelijom, ona beše u tajnoj ljubavi s mladim Julijem Gajem.

XXI severniBunKeR I 129od 140I pornoBUNKER

i

rimSke pr če

XXI severniBunKeR I 130od 140I pornoBUNKER

3. Kad je mladi Julije Gaj po Rimu stao da najavljuje venčanje, matori Kornelije Sula se uplaši da neće uspeti kod lepe Kornelije, i sav svoj strah potera na mladoga Julija Gaja. Kako mladi Julije Gaj beše nećak starog demokrate Marija, koga je vojska po zloglasnom spisku već bila svirepo pogubila, to matori Kornelije Sula svoj ljubavni jad zgodno i lako zaodenu u politički obračun. Tako sada mladi Julije Gaj dospe na zloglasni spisak političkih neprijatelja.

4. Saznavši za opaki naum svog matorog udvarača, lepa Kornelija savetova mladoga Julija Gaja da odmah te noći beži u sabinski kraj, njenom ocu i svom budućem tastu, demokrati Luciju Korneliju Cini. Ona se, pak, iste noći potpuno podade matorom Korneliju Suli, te on zakasni s poterom. Tako matori Kornelije Sula ne nađe mladoga Julija Gaja. Ali, da potvrdi svoju čast, sutradan ipak iskopa kosti demokrate Marija i porazbaca ih u reku Anijen.

Demokrata Lucije Kornelije Cina, mladi Julije Gaj i nemile vesti za lepu Korneliju.

1. Kad mladi Julije Gaj zakuca na vrata budućeg tasta, demokrate Lucije Kornelija Cine, ovaj ga lepo prihvati i sačuva. I mladome Juliju Gaju prijaše zaštita i pažnja demokrate Lucija Kornelija Cine. Između njih nasta odnos odan i prisan, koji porediše, a reklo bi se ne bez preterivanja, sa srećom lepog Alkibijada i filozofa Sokrata. Demokrata Lucije Kornelije Cina je mladoga Julija Gaja vodio sa sobom svuda, a ovaj mu na svakom mestu javno uzvraćaše naklonost i ljubav.

2. Za ovo brzo saznade i lepa Kornelija. U početku mišljaše da matori Kornelije Sula spletkari, ne bi li joj mladoga Julija Gaja ogadio, a oca, demokratu Lucija Kornelija Cinu, još više u javnosti nagrdio. Pričao je matori Kornelije Sula da mladi Julije Gaj više nema svoje ja, kao što demokrata Lucije Kornelije Cina više nema prazan krevet. U pričama je kitio gozbe na kojima su navodno viđeni i lickao detalje iz dugih noćnih šetnji. I dok joj je u krevetu poveravao šta je navodno od toga i onoga čuo, lepa Kornelija je zamišljala pod njim sve to i još gore.

3. Sumnja je ženi najteže stanje. Jedne se noći krišom otrže iz zagrljaja usnulog i premorenog matorog Kornelija Sule da se obre u rodnom kraju. Jutrom vide oca i svoga verenika gde se na trgu za ruke držaše. Lepa Kornelija se u očajanju vrati matorome Korneliju Suli, ovoga puta sasvim javno.

Zavere protiv matoroga Kornelija Sule i šta je dalje bilo s Fulvijom.

1. Za vladavine matoroga Kornelija Sule, prava narodne skupštine behu grubo potkraćena, a moć narodnih tribuna ništavna. Matori Kornelije Sula je pogubio četrdeset senatora i hiljadu šest stotina vojnika, te doneo čuvene Suline zakone, kojima sinovima i unucima ovih pokojnika zabranjuje nadmetanje za državnu službu. Plutarh veli da drugog načina za suzbijanje pobuna Rim nije poznavao, jer zavere behu svakodnevna stvar.

2. Lepa Fulvija se posle onih noći rodoskvrnuća razvezala od muža, razvratnoga Publija Klodija. Ali, na njegov užas, odmah postade ljubavnica čuvenom kurvaru Kvintu Kuriju. No, tu ne beše kraj njenom posrnuću. Plutarh svedoči da se lepa Fulvija čitavom Rimu počela prikazivati u mnogim „razuzdanim i nabludelim mimama“. Svi su znali da, sem na glavi, ni jedne druge kose po telu nema. Znalo se i da pehar pun vina golim grudima može izneti.

Jednom je, kažu, nekom trgovcu svoj osmeh pred svedocima grdno naplatila, a opet, nekom drugom, samo iz zabave, celu noć u ustima muškost držala. A kažu i da joj je čuveni kurvar Kvint Kurije u svim tim i još drugim prilikama uvek u društvu bio.

3. Zbog toga, a i još koječega drugog, čuveni kurvar Kvint Kurije bude izbačen iz Senata.

Tako mu ponestane novca i lepa Fulvija ga načisto ostavi. Tad čuveni kurvar Kvint Kurije priđe demokrati Luciju Korneliju Cini i ostalim zaverenicima, sve u nadi da će ponovo do novaca stići. Budući čuveni kurvar, Kvint Kurije postane, i pored mladog Julija Gaja, prvi ljubavnik demokrati Luciju Korneliju Cini.

4. Kad su jedne noći skovali plan o zaveri, čuveni kurvar Kvint Kurije se poradova, te hitro ode lepoj Fulviju da je uveri kako ih oboje, kad zavera uspe, sjajna budućnost čeka. No,

Još jedna zavera i šta je na kraju bilo s Fulvijom.

1. Još jedna zavera beše otkrivena na sličan način. Kornelije Lentul Sura beše aristokrata iz ugledne rimske porodice. Proročanstva mu behu vrlo naklonjena. Vrači ga stavljaše u sam vrh rimski, videvši ga kao novog monarha.

2. Kako Plutarh navodi, da bi što pre ispunio prorečenu mu sudbinu, aristokrata Kornelije Lentul Sura skova zaveru. U nameri da pobije ceo Senat priklone mu se još i neki drugi građani i okupi se jako jezgro. Kažu da je i mladi Julije Gaj bio na njegovoj strani. Detalje prevrata zaverenici smišljaše dok su bili u orgiji. Tih dana s istim ženama orgijaše i neki građani iz Senata. Među ženama beše i lepa Fulvija. Tako u Senat stigne glas o zaveri.

3. Senat preda sve poslove oko zaštite Rima u ruke surovim konzulima. Plutarh veli da Senat tako „nije postupao često, nego samo onda kad se veoma uplaši.“ Konzuli pokrenu tako tešku odmazdu da i na orgije naoružani počeše upadati. I tako, ovoga puta na pravom koplju, i svakako greškom, završi i lepa Fulvija.

Lepa Kornelija, lepa Klodija i šta je dalje bilo s matorim Kornelijem Sulom.

1. Proročanstvo je matorom Korneliju Suli u ranoj mladosti kazalo da će steći veliku slavu i moć. I zaista, postao je svirepi vojskovođa i diktator, koji, ipak, nad sobom izvrši najveću tiraniju: kao kakav idealni demokrata, povuče se s vlasti kad beše najmoćniji.

2. Kako Plutarh navodi, godine 79. matori se Kornelije Sula vrati na svoje imanje kod Puteola i umre dve godine nakon toga. Poslednju noć provede s lepom Klodijom, sestrom razbludnog Publija Klodija, te izdahnu pod njom u večnom telesnom blaženstvu.

3. Lepa Kornelija, dugogodišnja ljubavnica matorog Kornelija Sule, tad ostade načisto sama. Lepa Klodija, ne bez osećaja krivice, lako zbliži ucveljenu ljubavnicu sa svojim bratom, razvratnim Publijem Klodijem. On još uvek beše plećat i rutav mužjak, čija obdarenost i razbludnost behoše na glasu. Tako nastaše nove uzbudljive glasine po Rimu, koje stigoše i do mladog Julija Gaja. I u njemu se raspali stara vatra.

Lepa Kornelija, mladi Julije Gaj, razvratni Publije Klodije i otvorena vrata.

1. Narodni tribunat, svedoči Plutarh, bio je osnovan da štiti plebejce od ugnjetavanja patricija i činovnika. Ličnost tribuna bila je nepovrediva, a svako lice koje bi na njih diglo ruku bilo je prokleto i moglo je biti ubijeno bez kazne. Opet, narodni tribun se ni na jedan dan nije smeo udaljiti iz Rima. I, ne bez simbolike, vrata njegovog doma morala su biti i danju i noću širom otvorena.

2. Razvratni Publije Klodije, zbog svog bestijalnog ponašanja s tuđim ženama, beše se zamerio mnogim Rimljanima. Zato je, bojeći se odmazde, razvratni Publije Klodije zatražio od mladoga Julija Gaja, svog mezimca i novog vladara Rima, da mu izdejstvuje baš to mesto narodnog tribuna. Mladi Julije Gaj, pak, iskoristi tu priliku da mu zauzvrat zatraži ljubavnicu, lepu Korneliju. Oni se dogovore da do odluke dođu – kockom. Tako razvratni Publije Klodije postane narodni tribun, a mladi Julije Gaj se konačno oženi starom ljubavlju, lepom Kornelijom.

3. Sumnjalo se, naravno, da je i posle venčanja razvratni Publije Klodije nastavio da poziva lepu Korneliju kad mu se hoće, a i da mu se lepa Kornelija ne bez želje odazivala. Kao što se sumnjalo i da mladi Julije Gaj nije prestao biti mezimac novom narodnom tribunu. No, dokaza niko ne imade.

4. A onda ih sve, na bizaran način, otkriše neki nesrećni plebejci. Plutarh svedoči da se to desilo stoga što je, kao narodni tribun, razvratni Publije Klodije morao da drži vrata svog doma stalno otvorena.

XXI severniBunKeR I 131od 140I pornoBUNKER

lepa Fulvija, budući se već uveliko podavala, zajedno s lepom Kornelijom, matorom Korneliju Suli, kad to čuje, ode i zaveru oda.

XXI severniBunKeR I 132od 140I pornoBUNKER

Mladi Julije Gaj, razvratni Publije Klodije i šta je dalje bilo s lepom Kornelijom.

1. To mladog Julija Gaja dovede u vrlo nezgodan položaj. Ali razvratni Publije Klodije smisli lukav plan. Pozva svoju staru majku koja javno posvedoči da nikakvog bluda u njenoj kući i kući njenog sina ne beše. Tako stvar nekako nazad pade u neproverene glasine.

2. Lepa Kornelija požive još nekoliko godina u braku s mladim Julijem Gajem i u vezi s razvratnim Publijem Klodijem. Pošto rodi nekome od njih dvojice ćerku, lepa Kornelija naprasno umre. Mladi Julije Gaj održi veličanstvenu besedu i tako narodu pokaže da ima meku i blagu narav.

3. Pošto pristojno ožali lepu Korneliju, mladi Julije Gaj nastavi s razvratnim Publijem Klodijem tamo gde su stali. Ovoga puta, upražnjeno mesto zajedničke ljubavnice popuniše dobro poznatom bludnicom, sestrom razvratnog Publija Klodija, lepom Klodijom.

Pesnik Gaj Valerije Katul i razna imena lepe Klodije.

1. U to vreme, Rim je postao središte helenskog knjižarstva. Čitave helenske biblioteke behoše pod silom prenošene u prestonicu. Tako je Avgust osnovao Bibliotheca Palatina s helenskim odeljenjem i bibliotekarom. Pričalo se da je snažni Lukul takođe doneo grdne helenske spise. Ipak, matori Kornelije Sula je u Rim preneo najviše – celu Apelikontovu biblioteku, izvanredno snabdevenu naročito filozofskim delima.

2. Blizina mudrosti blagotvorno utiče na stvaranje lepe reči. Rim dobi prve velike književnike: Vergilija, Horacija, Seksta Propercija, Tibula, Sulpicija, Publija Ovidija i Gaja Valerija Katula.

3. Pesnik Gaj Valerije Katul beše potomak starog i bogatog roda iz Verone. S dolaskom u Rim, u njemu se pupoljak pesništva probudi. Brzo postade veoma popularan, a njegove pesme mnogi od Rimljana naizust znaše. Svojim je opusom naročitu čast ljubavi iskrenoj ukazao. Naime, pesnik Gaj Valerije Katul beše bespovratno zaljubljen u lepu Klodiju, sestru razbludnog Publija Klodija.

4. Lepa Klodija se, pak, nimalo nije podavala rečima, već telima i njihovim delima. Jer „bedro joj beše osetljivije od srca“. Njena raskalašnost postala je tako velika da su je u šali zvali i lepom Fulvijom, po nemoralnoj Publijevoj prvoj ženi. Zvali su je i lepom Kornelijom, po bludnoj ženi mladoga Julija Gaja, kome takođe beše ljubavnica. Imala je lepa Klodija još nadimaka. Jednom joj je neki ljubavnik umesto uobičajnog srebrnjaka, posle odnosa, spustio kvadrant. Zato su je zvali i Kvadrancija.

5. Pesnik Gaj Valerije Katul je, pak, u svojim čuvenim stihovima lepoj Klodiji, ne verujući u grozne glasine, nadenuo čedno ime po kom je, ipak, ostala najviše zapamćena – Lezbija.

Epilog.

1. Bure strasti kroz koje je pesnik Gaj Valerije Katul voleći prošao, od njegovih rima stvoriše večno milozvučnu poetiku, a svoju ljubav učiniše besmrtnom. Do nas su stigli samo fragmenti koji verno svedoče o velikom zanosu i strasnoj ljubavi pesnikovoj. Nama će poslužiti i kao zgodan epilog ovim starim rimskim pričama.

Jebaću te, Lezbijo, u dupe, u guz,

Hiljadu poljubaca daj mi, onda još sto;

da osetiš sluz ...

i još hiljadu i jedan dodaj na to;

Iz anusa, kravo, sisaćeš mi pravo. (86)

potom stotinu novu i hiljadu na ovu.

Pa kad prebrojiš poljupce te, izmešaj ih sve,

Bogova mi silnih, ista je stvar,

da ni noć, ni dan ne znaju,

da l’ mirišem joj usta ili čmar. (87)

kol’ko nam usne poljubaca daju. (5) Ne marim ti ni malo, Cezare, Slatka moja Lezbijo,

a da ti se svidim,

sreće čudo,

karao il’ karan,

i svemoćne sudbe dar,

nemam šta da vidim. (93)

popodne me eto; odškrini mi vrata tek,

Cezarova Kornelija čedna?! Ti ne laži!

k’o usne u osmejak mek;

Njeno dupe Publijeve duge kite traži. (94)

a ja ću ti dati lek. (32) Kornelija je našla, Sad znam, Lezbo,

dužina mu strašna,

sunca gasnu, minu,

odolela nije,

jer ih ljubav vraća. (49)

tom obilju mesa što u gaćama krije,

O Katone, čuj me, nešto da ti kažem,

Publije Klodije. (96)

smešno jeste, za stomak se drži!

Na sinoćnoj gozbi Publije Klodije,

Da, istine strašne saznadoh tek sad!

ugur’o ga gospi.

Mislih da si čedna i nevinog guza,

Buši kitom, gospu mazi,

bila primer što se devi pruža.

a ja, oprosti mi Venero,

A ti prvo zetu Remu dala malu,

karu sam ster’o – baš tom dasi! (56)

da u nju spusti balavu mu karu:

Premda marljiv, Cezare si i radan,

Ne, ipak je bolje da te pola Rima gađa. (111)

zar sebi sestrice i kćerkice da rađa? s tobom ne biva svak, nego samo onaj guzice gladan (57)

Pojeb’o je mnoge, Pompeju i Tercu,

Oh, užasa, strave!

Publije, kurvaru, popuši mi karu! (115)

i Lezbiju sestru, pih, umro na mestu!

Lezbija, moj druže, što voleh je svaki dan,

Lezbo, mnogima si dala, kurvo mala. (123)

i što mi rimske ulice pretvori u san. Čuh glas da Lezbija, Lezbija je ta, juče bila među kurca dva. (58)

Guzio te Tula, Metel, Klio, Ciceron te jebav’o, jao!

Nabijem mu u usta, Lezbijo,

Mojoj Lezbiji uprljali usta

ko ti takvo ime dao! (---)

to učini vaša sperma gusta.

Taj poljubac užasna mi mašta, mrtav čovek hoda, to se ne oprašta. (78)

(Autor je u „Rimskim pričama“ sasvim slobodno tumačio tekstove iz Plutarhove knjige “Slavni likovi Antike” i neznatno prepevao „Pesme Gaja Valerija Katula“ koje je objavio časopis Pismo.)

XXI severniBunKeR I 133od 140I pornoBUNKER

Lezbijo moja, voleti se mora, kad se živi već.

XXI severniBunKeR I 134od 140I pornoBUNKER

o

p

uglješa šajtinaC

v

Puzi Petar Petrović s penisom punim prezira. Hoda ka domu svom, brlogu koji se napravio sam od sebe. On tu piše i pomalo živi. Bio je da vidi ima li šta novo na računu.

Pušagija. Pederi ništa ne uplaćuju. On piše i šalje svoje priče, ali ništa. Objave mu poneku u časopisima, ali izdavači ga ne jebu. Ne može tako da se živi. Kupio je dva celera ogromna ko par volujskih muda. Svidelo mu se da gleda kako sredovečna drolja koja valja povrće na tezgi pipka po oblom korenju. Ko po mudima. Nadigo mu se od toga. Onda je prestao da je zajebava. Uplašio se da ga ne provali i rekao konačno koja će dva. On je jeo jebeni celer.

Istro bi dva komada na trenicu, gurnuo malo začina, isečenog celerovog lišća i prelio kašikom ili dvema maslinovog ulja. Mazao je to sranje na hleb i jeo. Od celera je imao gasove ali nije mnogo mario za to.

Tri prozna rukopisa lutala su mu od izdavača do izdavača. Bila je to odvratna proza, ali njega je boleo kurac. Odraz stvarnosti, šupljina modernog doba, neuroze, alkoholizam i nedojebane emotivne veze između likova – sve je to krasilo sadržaj redova koje je izbacivao preko tastature na monitor. Preslatki monitor, sunce malo. Kad nije pisao, sedeo bi srozanih gaća ispred monitora i buljio u pornografske sadržaje. Misli su mu lutale, nije bio ni tu ni u porniću. Gladio je svoju snenu patku ko bolno mesto. Otvorena stranica vorda bila je uvek spremna, smanjena i opominjuće prisutna u dnu monitora. Minimalizovano ždrelo koje bi se razjapilo kad bi kliknuo na njega. Zijalo je svojom belinom i bilo spremno da proguta sve što bi mu palo na pamet. Telefon je retko zvonio, ali Petru je sama pomisao da mora da se diže i da traži to govno po kući strahovito išla na kurac. Ustao bi, psovao, gegao se gologuz sa srozanom trenericom upletenom oko članaka nogu, zverao unaokolo, saplitao se. Jednom ga je jebozovna raspuštenica iz susednog ulaza videla takvog. Stajao je u kuhinji i terao po ko zna koji put u kurac nekog tipa koji je zvao u vezi zbirke priča Skorelo se na pički. Izdavački plan je zatvoren. Prvo ga je zajebavao da promeni naslov, onda da izbaci neke od priča i na kraju ovo. Petar je drapao skrotum nervoznim pokretima, psovao drkadžiju iz izdavačke kuće, a onda se okrenuo i zastao. Video ju je kako se naglo okreće i kao nehajno nastavlja da zaliva cveće na terasi. Taj okret bio je presudan. Sad je mogao dobro da osmotri njenu mamutsku bulju i da zaslini na par golih belih butina koje su se otkrivale ispod kratke, odvratno crne haljine. Prekinuo je vezu i zatvorio prozor. Vireći kroz zavesu, nastavio je da bulji u ženu. Ćapio ga je u šaku i mazio, ali nije dugo trajalo. Pred očima mu se stvorio lik pederastog urednika kojeg je maločas otero u kurac. Naumio je da se dotera i ode do nje. Da pozvoni na vrata i kaže joj da to nije lepo. A onda da se baci na nju i ujede je za sisu ko šakal. Za tako nešto nije imao muda.

do redakcije. Tri zbirke, tri čeda, tri bolesti Petra Petrovića. Želeo je da tom trilogijom sebi, ali i drugima da svu nadu koju je imao. Nije sve izgubljeno, iako uglavnom jeste, svet je sjeban, ali hajde da spasemo propasti svedočanstvo o sopstvenom postojanju. Mi smo bili tu i tu i jeli smo govna ta i ta. Odlazi do špajza i razgrće flaše. Sipa punu čašu klekovače, odpija sve i plače. Eno ga gde sedi na podu pored sudopere i rida. Pa, mamicu vam jebem. Zar nije divna ona priča o pokušaju vaspitačice iz vrtića da zavede oca deteta iz njene grupe. Ona voli to dete, ali sama je bezdetna. Želi isto takvo. Koristi svaki delić trenutka kad roditelj dolazi po dete da mu skrene pažnju na sebe, da mu se dopadne. Onda je drkadžija grubo odbije i ona se obesi u vrtiću. Na kraju postoji taj deo u kojem dete želi da sazna šta se desilo, dok ga otac ne jebava uopšte i u želji da skrene s teme kupuje mu kinder jaje. Dete, koje se ne raduje, tera oca u kurac i pita ga u čemu je bio problem da pojebe vaspitačicu.

Otac je u šoku, klinac mu saopštava da ne želi više da ga vidi i odlazi negde daleko. Posebno je ponosan na taj kraj, koji može da se nosi samo s ludilom koje je postigao u „Vertikalnoj kafileriji“. Tamo je opisao maniju držanja kučića po stanovima u soliteru. Kučići su ovladali voljom ljudi, sve počinje kroz lavež i pseću mokraću po liftovima i stepeništu, a završava se pojavom nekavih hibrida, poluljudi-polupasa koji su nastali iz izvitoperene veze gospođe sa sedmog sprata i njene danske doge. Psi staju na dve noge, jebu svima kevu, kasape ljude i guraju njihove deliće u klozetske šolje. Ne spasava se niko. Ali, nisu sve priče grozne, sumorne, psihotične. „Pogrešan četvrtak“ je topla ljudska priča o nestanku osećanja među ljudima. Tamo postoji jedna vredna, mlada žena koja je sva obuzeta mladićem koji isporučuje klopu iz picerije. Ona besomučno naručuje klopu, on dolazi, ne svaki put, samo kad je u smeni, ali ona očajava kad nije on u smeni, uzima kutije s picom, pastom, lazanjama, tovari ih jedne na drugu u svoj mali devojački stan i bori se da li da izgovori to prva ili ne. Sviđa joj se, sviđa joj se, sranje, vreme prolazi, hrana se tovari i truli, ona potpuno osiromašuje, jer ne može sebi da dozvoli takav luksuz, oduzimaju joj karticu u banci, obaveštavaju o tome da je u kurcu i onda, hepiend. Smrdljivu i napola živu spasava je momak iz picerije, koji je prolazio tuda isporučujući raviole u stan odmah do njenog. Provaljuje vrata, šamara je, ne čuje njen slabašni šapat: „Jebi me, radi sa mnom šta želiš“, poliva je vodom, briše joj lice.

Ona dolazi k sebi i kida njegove pantalone, usisava mu polni organ ustima i doji tako samu sebe. Mladić je kulturan, miran, ne oseća ništa i boji se za ovaj svet.

Terajte se u kurac. Onda je ustao. Odgegao se do monitora i otvorio svoj fejvorit porn sajt. Tražio je tu jebenu skraćenicu – POV. Ugao jebenog gledanja. Vrteo je i vrteo. Sve je to sranje. Treba mu nešto spasonosno, jako, neki Božji prst! Važno je kakve face imaju te ribe, njihovi glasovi. Ako bi zacvilela, krenula da se kezi, odmah bi prelazio na sledeći klip. Konačno, ova mu se sviđala. Imala je zao pogled i kruškasto dupe. Pokrenuo je jebeni klip. U prvom planu, mlohavi kurac. Vidi se deo sobe koja sva sija u dnevnom svetlu. Jebiga, čak je i u porniću lepše vreme nego ovde. Par bucmastih ženskih nogu ulazi u kadar. A, onda – šok! „Sad ćeš naučiti svoju lekciju, drkošu.“, čuo se odlučan glas još uvek neotkrivene dame.

Govorila je na maternjem jeziku Petra Petrovića, i to ga je potpuno prikovalo za stolicu. A onda je ušla sva. Malena, zdepasta, čupava, zajebana brineta, preterano našminkana, ah, baš kao da je njega pitala. Bila je potpuno gola, što je bilo za poštovanje. Prišla je mlohavom i nagnula se preko tipa koji davao smisao kategoriji POV. „Tvoja me pojava nimalo ne uzbuđuje...“, nastavila je brinetica. I više nije stala.

– Mislim da ću te naterati da pojedeš svoje govno, mizerijo ljudska... Tvoj kurac neće videti radosti (opali ga šakom po kari, nemilosrdno, silno, začuju se mumlanje i kuknjava).

Ne možeš da govoriš? Jebiga, to je zbog gaćica koje sam ti ugurala u ta tvoja govnjiva usta

XXI severniBunKeR I 135od 140I pornoBUNKER

Rukopisi Skorelo se na pički, Vi kojima je sve teško i Ljudski okot lutali su od redakcije

XXI severniBunKeR I 136od 140I pornoBUNKER

i oblepila ti facu selotejpom... Mogao bi da se ugušiš, zar ne ? (Dohvati se sisa i nestane negde gore, izvan kadra, tako hitro da se Petar mahinalo trznuo unazad.) Voliš sise?! Vidi ovo! Ti imaš dva oka, a ja dve čvrste, špicaste bradavice. Sad ćemo da ti ih guramo malo...

Bradavice u okice! (Petru se krutio drugar od njenih bezobraznih reči, nije morao da ga podstiče.) Dakle, voliš ili ne?! (Ponovo se odmakla i sigurnim hodom kružila po sobi. Neverovatno dupe. Petar je video svoju facu između tih guzova. Oko mu od radosti zasuzi.) Pičko! Znaš zašto si doveden ovde? Ne znaš?! Sad ću ti objasniti... Ti znaš ko sam ja? Ne znaš?! Ja sam pesnikinja... (Petru zastane knedla u grlu, trgne se ko oparen na njen nagli pokret kojim je zgrabila kurac žrtve i krenula da ga životinjski drka.) Ovako si ti mene drkao, mili moj ! Je l’ prija?! A?! Hoćeš da prestanem?! (Otrese kurac sa šake i ovlaš zakači muda onog jadnička.)

Mislim da ću ja sad malo tebe da jebem... Dosta je bilo. Omalovažaš moj rad, ne odgovaraš na moje poruke, možda sve to kurcu ne valja, ali, sad mu tek neće valjati, mili moj... (Ode iz kadra na trenutak i nastavi.) Ne bi bilo u redu da ti ne podmažemo bulju, ali ti si ionako čmar od čoveka. Sav si čmar, tako da, ohoho, vidi koliko je ovo čudo! (Evo je opet, sada s orijaškom gumenom replikom kurčekanje u šaci. Petar trlja facu u neverici.) Ajde, sad, lepo, upoznaj se s njim, pre nego što postanete jedno. On će biti deo tebe i ti ćeš biti deo njega, je l’ tako ? (Ipak je spremila lubrikant. Iz tubice istisne malo providne kreme i počne da premazuje veštaka.) Posle ovoga, ja ću biti tvoja omiljena pesnikinja. Nikad me nećeš zaboraviti.

Učinićeš sve da i drugima pružiš tu mogućnost. Objavićeš sve moje zbirke, jednu za drugom.

Učićeš moje pesme napamet. (Spusti se na kolena, razmakne ramenima butine očajniku koji se uzalud opirao i zgrabi ga grubo za patku. Ovaj zacvili.) Nećemo tako, moj omiljeni uredniče... Mogli smo lepo, ali vi niste hteli... Verujte mi, srce moje, ja ovim kurcem pravim mesta za svoju poeziju. Ako se budeš opirao, biće bolno. Ako se opustiš, možda ti se desi i da razumeš, da uživaš, da osetiš snagu stiha... (Petar više nije bio na ovom svetu, lebdeo je u kosmičkom bespuću, mali pred likom božanske brinetice koja je komandovala ne samo njegovim, već svim telima na svim nebesima, koliko ih se moglo zamisliti da ih ima. Zauzeta osvajanjem cilja, sva se usresredila na rupicu nemoćnog lika i sad je već smeštala gumenjaka u otvor kažnjenika.) Hajde, srce, možeš ti to... Ušla je glavudža... Opusti se i nadaj da sve ima svoj kraj, pa tako i ova kazna koju si zaslužio. Napao si poeziju, seti se. A ona je najstarija. Ne trpi uvrede. Ali, nije ni osvetoljubiva. Ne, dušice, ovo nije osveta. Ona samo dolazi da te podseti kako je moguća svuda i u svako vreme. Ona može biti i u tvojoj guzi ako tako želi... (Paćenik mumla, gumena kita se pomera, prodor je izvršen. Isprva polako, zatim sve sigurnije, pesnikinja ga jebe. Petar slini od siline slike, on je kupljen, odvojen, bezecovan, on je sledbenik, on je budući prvosveštenik u hramu podignutom u njenu čast, on je čuvar večne vatre kraj kipa pesnikinje koja jebe izroda.) Hajde, srce! Mešaj tim tvojim uredničkim dupetom! Otvori se za poeziju! Odjebi s izgovorima! Odjebi s preporukama za časopise!

Odjebi s izbegavanjem obaveza! Odjebi s pričom da nemaš para! Da niko više ne čita! Da je poezija suvišna! Mešaj, kurvo!!! (Savladani stenje, kraljica kurbla, nemilosrdno mu drka užarenu batinu koja samo što se ne razleti, Petar je na kolenima, s glavom u šakama, koje se same od sebe stežu u silovit stisak.) Neću u antologiju!!! Neću na dvadeset strana!!!

Neću predgovore i pogovore!!! Ne treba mi ni nagrada!!! Hoću svoju knjigu!!! Svoj glas!!!

Hoću sva četiri ciklusa u zbirci!!! Hoću tih jebenih osamdeset strana!!! To nije za mene!!! To je za svet!!! To je za spas!!!... Važno... (Iščupa gumenjak, otrese njegov kurac iz svoje šake, obgrli samu sebe rukama i ode do ugla sobe. Tamo se sklupča, gola i slaba.)

Petar više nije bio tu. Bio je tamo. Spreman da postoji za nju.

j

ko!

I šutni nadanja kao prazan paket Od kućnih uređaja Ivan Ergić

vule žurić

Kao što je Ergić bio fudbaler, a iz priloženog dvostiha se vidi da nije postao pesnik, tako se mehki pornići u Sarajevu nisu prikazivali u kinu Prvi maj, nego u kinu Sutjeska!!!

Ova istorijska činjenica nije ni besmislena ni ne(zlo)upotrebljiva, kako se mnogim prijateljima sporta i poezije čini na prvi pogled, naročito ako se u obzir uzmu topografski fakti istorije i legende grada koji je nakon mnogih scena zabranjenih za gledaoce mlađe od osamnaest godina postao Dragomir Bojanić Gidra (čitaj: lažni Valter). Jer, dok je na mestu stare ciglane, tog mitskog mesta na kom je Bata Živojinović likvidirao svog Valter ega, osamdesetih godina niklo elitno stambeno naselje, u Prvom maju su se i dalje prikazivali akcioni filmovi opisani u pesmi „Kino Prvi maj“ Zabranjenog pušenja, dok su se u Sutjesci smenjivala remek-dela hongkongške karate i talijansko-skandinavsko-germanske kara te produkcije.

Blizu Prvog maja bila je dvorana sarajevske Kinoteke, dok se iz mraka Sutjeske izlazilo pravo u kaldrmisanu avliju buregdžinice Vardar.

Tu burek, sirnica i krompiruša i nisu bili nešto naročito, ali je značaj ovog samostalnog ugostiteljskog objekta bio više subjektivne prirode; suočavanje s izlogom bajatih buredžika vraćao je posetioce Sutjeske u samoupravno-nesvrstano-bratsvojedinstvenu realnost olimpijskog grada.

Ako je na repertoaru bio neki karate, većina gledalaca je izlazila na ulicu mlatarajući rukama i nogama, usput oponašajući krike karakteristične za istočnjačko degenečenje zlog protivnika. Ako su, međutim, s platna Sutjeske upravo iščezli golišavi akteri serijala Istinitih priča ili Emanuele, pioniri, omladina, radni ljudi i građani, vojnici, seljaci i poštena inteligencija gledali su da se dokopaju trotoara što brže, koračajući pognute glave, pripaljujući postkoitalnu sarajevsku drinu, bond ili opatiju.

Sem lokacija ova dva sarajevska predratna kina, njihovih repertoara i kvaliteta bureka, za južnjački nastavak ovog severnog bunkerisanja vrlo su bitni i termini u kojima su filmovi prikazivani!

I dok je Prvi maj radio od četiri, šest i osam, marisana i taslačina su u Sutjesci emitovani u neparne sate, od tri, pet i sedam. Međutim, za tekstualno onanisanje na temu hopa-cupa u krevetu od sudbinskog značaja su one jutarnje projekcije. Ovakvim potezom, odgovorni organi su omogućili učenicima poslepodnevne i radnicima druge i treće smene da nesmetano i u kontinuitetu prate razvoj dva filmska, ali i životna žanra, čiji su zajednički imenitelji bili telesnost, ispuštanje urlika i uzdaha, te, pre svega, interesantan zaplet i neizbežna pobeda dobra nad zlom!

Za taj famozni prepodnevni termin prikazivanja meke pornografije u sve tvrđa predratana vremena vezana je i sasvim češka anegdota čiji su akteri moj pokojni otac i naš kum, inače ćaletov kolega s posla.

XXI severniBunKeR I 137od 140I pornoBUNKER

trt, milo

XXI severniBunKeR I 138od 140I pornoBUNKER

Čini mi se da je na repertoaru Sutjeske bila Emanuela, kraljica Sadosa, te su ćale i kum jedne subote prepodne otišli da se uvere u, da parafraziram Jaroslava Sajferta, neke od svih lepota sveta. Emanuela je postala kraljica Sadosa, a njih dvojica su prošli pored izloga buregdžinice Vardar i kod kafane Triglav sreli komšinicu Bahru. Ženi je odmah bilo jasno da komšije nisu bile na bureku, ali ako se nadate skandalu i odjekivanju porodičnih svađa po haustoru (jer smo mi i kumovi živeli u istoj zgradi) – moram da vas razočaram... Češkolikost događaja leži upravo u faktu da su i moja majka i kuma vrlo dobro znale gde su im to otišli muževi, a znali su da sam isti film pre njih dvojice odgledao i ja.

Jer, iz današnje perspektive, kao dan je jasno da ni ćale, ni kum, ni bilo ko od posetilaca kina Sutjeska nije kupovao kartu da bi video gole ženske, već da bi gledao film.

Nekoliko filmskih repertoarskih sezona ranije, u kinu Arena, nedaleko od sarajevske Hitne pomoći, prikazivana je čuvena Emanuela sa Silvijom Kristel.

Sećam se da smo te večeri išli kod tetke na neku proslavu i da su onda tata i ujka Toni pojeli, popili, pa ustali i otišli, dok su se mama, ujna i tetka diskretno smejuljile, nastavljajući priču o tajnama dobrih patišpanja i glazura za torte.

Ujka Toni je bio brat moje bake i mogao je mom ocu da bude otac, ali su vrlo češki seli na tramvaj, pred kinom se našli s još jednim tatinim kolegom i najavna špica je mogla da počne.

Nakon projekcije, tata i ujak su se vratili u tetkin stan, gde ih je dočekala kafa sikteruša.

Umesto o filmu, povela se priča o političkoj književnosti. Ujka Toni je završio čitanje Trena 2, pa je svoja golootočka iskustva poredio s načinom na koji ih je Lule Isaković obradio u svom romanu.

Tako su počeli da se mešaju mrak bioskopske dvorane i noć na čiji kraj nikako da stignemo. Emanuela je, čini mi se, stigla do četvrtog nastavka, Isakovićev Tren do drugog, Istinite priče su dogurale do devete jebizode, kao i Kongres saveza knji-ževnika Jugoslavije.

U međuvremenu, sadržaj prikazivanih golišavih filmova bivao je sve eksplicitniji, pa su odgovorni drugovi i drugarice, sve u skladu s borbom za očuvanje tekovina NOB, odlučili da se, do daljeg, ovakva ostvarenja sedme umetnosti prikazuju u kinu Radnik, dakle na drugoj strani ulice, kojih pedeset metara od Sutjeske.

Ovde treba napomenuti da se u blizini Sutjeske nalazilo sedište republičke organizacije Crvenog krsta, a da je na samom uglu bila i birtija Triglav.

Na strani ulice gde je bilo kino Radnik, nalazile su se zgrada Higijenskog zavoda i biblioteka Vladimir Perić Valter.

Možda baš zbog toga, golaćki filmovi su u Radniku prikazivani tek u deset uveče, a radnici su, umesto na filmsku projekciju, u jutarnjim terminima počeli da odlaze pred Skupštinu.

Ubrzo je postalo jasno da smo se referеndumski, gotovo plebiscitarno i suštinski odlučili da na repertoaru naših života preovladaju prizori iz karate filomova: teški udarci, borbeni pokliči, zločini, osvete, krv, suze i znoj, te ljubav prema sestri, bratu, majci.

Ili, da parafraziram Džonija Štulića, kurvini sinovi su postali pametni knjiški ljudi!

Ili je bilo obrnuto?!

Bilo kako bilo, kino Sutjeska više ne postoji, zgrada u kojoj se nalazila sala potpuno je rasturena od granata za vreme rata i nije nikada obnovljena, na mestu buregdžinice Vardar podignuta je, kako bi rekao Milan Mladenović, „velika, čista poslovna zgrada“, a na mestu birtije Triglav sada se nalazi banka.

Moj otac i ujka Toni su mrtvi.

Umrla je i Silvija Kristel.

A golaćki filmovi su... u biblioteci!

Dobro, ne baš u biblioteci Vladimir Perić Valter, već u SAD, u državi Viskonsin, gde je nedavno, izvesni Tajrin Patrik uhvaćen kako onaniše nad knjigom.

na otvorenom delu biblioteke, ne pokušavajući da se sakrije. Policija ga je uhvatila na delu, zbog čega je on odmah priznao krivicu, ali i dodao da mu je to prvi put da tako nešto radi.

Kažnjen je s 1000 dolara i pušten na slobodu, ali pod uslovom da za života nikada više ne uđe ni u jednu biblioteku na kugli zemaljskoj, navode američki mediji. Da ovakve egzibicije nisu neuobičajena pojava, potvrdio je Brajan Markus, bivši bilbliotekar u javnoj biblioteci Edison, u mestu Edison u Nju Džerziju.“ Novinske agencije ne navode o kojoj knjizi je bila reč, iako se spominje ulepljenost stranica.

Nedavno je, za Politiku, glumica i rediteljka Milena Pavlović Čučilović izjavila sledeće: „Pisci se često povode za opštim stvarima, hoće da budu poprilično pametni, da otkriju Ameriku, pa popljuju sve koji ne misle kao oni i onda se tu izgube.“ Tajrin Parker se s drugar’com Milenom očito nije složio. Njega su naša pamet, otkrivanje Amerike i tako dalje, i tome slično uzbudili kao nekoga, nekada, Silvija Kristel.

Žika Pavlović, otac drugar’ce Milene, u svojim dnevničkim zabeleškama je, parafrazirajući Jozefa Gebelsa, rekao, parafraziram, kako se uhvati za kurac kad čuje reč postmoderna.

Danas se, barem u državi Viskonsin, hvataju za knjigu kad čuju za reč kurac!

A ja se ’vatam za Milojka.

Pantića.

Onog istog koji je, pred kraj rada kina Sutjeska, uzviknuo kako je stadion eksplodirao i kako se nebo otvorilo.

Tako bi i Laza Kostić te večeri prenosio utakmicu Zvezda – Bajern.

Ali Laza Kostić je pesnik, a Milojko Pantić nije Ron Džeremi.

Nije, dakle, porno glumac, a trtio nas je one večeri kad smo u tipičnom karate igrokazu dobili dobre batine od Hrvata. Bio je načitan, citirao Maksa Vebera, mnogo me podsetivši na neke ovdašnje književne kritičare koji su, na primer, Davidu Albahariju zamerili što na stranicama romana Ćerka kaže, na primer, „kurac“.

A ti isti književni kritičari su se kleli u postmodernu, a tu ružnu reč je od njih i čuo filmski reditelj i pisac Žika Pavlović, otac one iste Milene, koja ne voli pisce.

A taj isti Milojko je prenosio utakmicu s Maksimira kada je Bata Mirković uhvatio Roberta Jarnija za onaj isti kurac.

Bata Mirković je izjavio kako samo on i Jarni znaju šta mu je Jarni rekao.

Da mu nije rekao: postmoderna?

Trt, Milojko!

XXI severniBunKeR I 139od 140I pornoBUNKER

Jedan domaći tabloid navodi kako je „Karter (20) u po bela dana stajao između polica s knjigama i ’zabavljao se’. Zaposleni u biblioteci, koji su ga primetili, izjavili su da je stajao

XXI severniBunKeR I 140od 140I pornoBUNKER

Impresum

Severni BunKeR Časopis za odbranu i poslednje dane književnosti i kulture Broj: 20 proleće-leto 2013.

Izdavač: Kulturni centar Kikinda Za izdavača: Srđan V. Tešin, direktor Adresa: Trg srpskih dobrovoljaca 23, Kikinda Telefon/fax: 0230/22-544; 26-240 E-mail: severni.bunker@gmail.com Glavni i odgovorni urednik: Srđan V. Tešin Redakcija: Srđan Srdić (zamenik glavnog i odgovornog urednika), Mila Melank (art direktorka) i Tanja Brkljač.

Osnivači časopisa: Srđan V. Tešin i Jovan Gvero Lektura i korektura: Ivan Radosavljević i Aleksandra Rašić Radosavljević Štampa: MiraGraf, Kikinda Tiraž: 250 Časopis se finansira sredstvima Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i Opštine Kikinda.

Prilozi u časopisu se objavljuju isključivo po pozivu uredništva.

CIP ISSN 1451-0863