578

578

Ivan Tulić Nermin Gogalić

Danijeli Stanković

1

2

IVAN TULIĆ NERMIN GOGALIĆ

578

Pančevo 2011.

3

4

DEBELA Skinula je usta sa čaše. Bila je previše debela da bi glumila gracioznost i lako je oduvala pepeo sa suknje. Debele suknje.

Nova, šesta loza ju je upozorila i duboko joj se zavukla pod gaćice. I unutra je bilo debelo. Ništa manje, ništa više – tetovaža rađena poput onih u vojsci, i uložak.

Televizor je bio glasan, kao i kafana uopšte.

I ti smrdljivi muškarci… Koji su oni kurac? Pičkoroblje…

Povukla je vodu i obrisala svoja razmrljana usta; loš doručak.

Trljala je oči dok se kenjoar vrteo, vrteo… vrteo…

Povratila je još jednom i počela da ustaje. Godinama je ustajala ta debela krava. Lice joj je ličilo na skuvano jaje – tu i tamo šminke, i krema protiv komaraca za sretnog deliju, namazana višeslojno, za svaki slučaj. Jednom je zamalo vodila ljubav na keju, ali se sve završilo pušenjem. Umivena, oralno nezbrinuta i umorna, dupetom je zakačila šank, i smestila se.

Stolica je zašrkipala. Dvojica dr voseča više nisu gledali u tom smeru.

Kafu i još jednu lozu – reče.

Konobar joj ponudi cigaretu i potapša po ramenu, sipajući nesto hladniju tekilu.

Ako nešto volim više od pijanih pedera, to su debele ribe – glasila je misao koju je razumeo i pokojni Toma Zdravković u ćošku.

Uzela je limun i posmatrala ga, ne kao biljku ili voće, već pijanije; recitovala je smrt kraljevića Marka i pala sa stolice. Neko je pomislio da je Zvezda dala gol i glasno viknuo - napred naši!; gazda je brojao novac i razgovarao sa ženom; pas sa preke strane ulice je zacvileo; pijani Toma Zdravković je otišao i umro; nova pesma koju je radio svirao bio je stari hit Himze Polovine - Majko.

5

Ispustila je dim i pokrenula oči tamo-amo… Plafon je bio zreo za gletovanje. Čudo kako život ide dalje… U pola rečenice je podigoše neki dobri stariji ljudi. Ovog sa dlakavim rukama bi valjalo uzeti još noćas - sevnulo joj je.

On je taj debela, on je taj!

Bilo joj je malo bolje, bar je razmišljala i tešila se spuštajući suknju nazad do kolena. Pustila je zov divljine iz oka. Dlakave ruke su se samo nasmešile i pokazale joj svoju guzicu, vukući je do stola sa osrednjom brinetom. Pogledala je u opciju dva i ponovo joj je bilo loše. Kakav crni doručak, sjebala si se od alkohola! - pijana podsvest je rigala istinu. Napila si se ko đubre.

Odgurnula ga je i istrčala na ulicu. Tu je sve bilo tiho. Parking je bio prazan; dve mačke oko kontejnera. − Samo ispusti otrov iz sebe, držim ti glavu – reče joj perač sudova na pauzi. − Još jednom… − Udahni, jebote! − Tako… − Bolje ti je?

Imao je tu glavu, ali dva-tri tela; izvadila sam i dala mu ključeve kola i nešto para za piće. Trebao mi je neko ko će me jednostavno ubaciti u auto.

Skinula je džemper i otkopčala brus. Uključila je radio, ali on je samo smetao, ti glasovi, delovala je sebi poremećeno, bez trunke koordinacije; ti glasovi su smetali… Sendvič bi joj pomogao…Mora da je ispeglala 4500 kalorija.

Mozak je bio na stendbaju. On se nije pitao. Sada je loza pričala i loza je znala. Ključ je pokrenuo kola koja se radije ne bi pomerala i svetla su sad padala na baru i mačku kraj nje. Brzinometar nije radio, niti ga je ona videla. Stara askona je štucnula u prvoj. Otvorila je torbicu i zapalila cigaretu. Dve zeleno-žute tablete na dlanu, u ustima, u želudcu. Odmah pokraj alkohola – mentora, brata, jedinog muskarca koji ju je voleo.

6

15 minuta se teglilo, noga izbačena kroz prozor se teglila minutima, vilica se opuštala i teglila, slika je bledela.

Njeni crveni nokti. Fuksa cr veni. − Još jednom odlaziš sama debela, još jednom pare u guzici, guzica u suzama debela, još jednom bacaš peglu i još jednom spavaš u autu!

Plašila se tog glasa iz glave. Bio je vojnik, a ne podsvest.

Zbog tog glasa sve je pucalo, njen debeli život pucao je po šavovima realnosti, njene pr ve, ali odavno omalele haljine. − Vozi odavde stoko! Teraj pijanduro, kuća je daleko debela, krevet je pust, a ti si sjebana.

Uzela je još jednu tabletu. Auto je ponovo štucnuo. Uvukla je nogu. Stražnji prozor je bio otvoren, bandera išla za banderom, niz put, pred njenim debelim očima.

Zaustavila je kola, upalila sva četiri i izašla napolje. Podigla je suknju i čučnula.

Far je poklopio njen slap, kočnica je bila usiljena, ali zakasnela reakcija. Život je kučka. *** Vozač joj je držao ruku i stajao u njenom utisku nedelje. Sadržaj creva mu je prekrivao čizme. Stajati u nečijem sranju je ok kada nekoga ubiješ, ali šta da radim sa telom?

Srećom, noć je bila sve tiša i tiša. Šverceri su odavno prestali da koriste put i sve je bilo mirno. Otpio je jedan još gutljaj i počešao se gledajući debele delove debelog creva, ruku, cipelu pod točkom njegovog kamiona.

Mrtve oči su ga gledale opuštajuće, njima je bilo svejedno. Bile su samo dva okrnjena klikera u šaci bivšeg dečkića. − Protrljao sam oči. Nije bilo šanse da sam to video u njima. Skupljao sam delove tela što sam brže mogao. Motor je radio. Rakija je radila mene. Radio je elektronska naprava koja emituje u etar razne 7

emisije o kojekakvim bolesnicima, psihopatama, narkomanima, alkosima, ali ne i o ovome.

Vozio je pažljivo nadajući se da panduri sada slave pare nekog stranca koji je podlegao ubeđivanju da je baš njegov prekršaj gori od ostalih, i posmatrao uvojke mrtve devojke. Bila je lepa. Onako kako on voli – lepa, jaka žena.

I mrtva imala je nešto u sebi, iako je dobra polovina iscurela.

Pred garažom pas je veselo lajao. Komšije su bile ili u krevetu, ili pod stolom. Otvorio je vrata garaže i izvadio deo po deo… Znoj je prestao da curi. Postajao je slađi u svojoj oporosti.

Više se nisam osećao kao ubica. Osetio sam se kao čovek koji ovo nikada neće ispričati unucima i počeo da ljubim njene oči.

Stezao sam njenu kosu, žalio sam smrt ovako lepe debele žene i opijen se očešao na hilti bušilicu.

Hmm… Pokidao sam najlon sa pecaljke. Uzeo dve elektrode… Mašinsku stegu. Pustio doorse: build me a woman. Počeo.

Imala je sladunjavu krv.

Bio sam uzbuđen dok mi je curela niz košulju, želeo sam je živu samo da bi mi psovala dok je jebem. Hteo sam da je osetim i stegnem za bedra. Da prodjem njom i zapljusnem je po ustima. Želeo sam film sa njom bez statista i kaskadera, bez svetala i tehnike. Staro dobro turi – vadi.

Uzeo sam njenu otkinutu ruku i naslonio je na gaće.

Kažiprstom sam muljao po njenim ustima i doživljavao sve ono o čemu su prosečne kamiondžije maštale. Ugasio sam svetlo i zaključao se u garažu.

Probudio sam se posle nekoliko sati, izvadio akumulator i povezao je na kolo. Pr vi put nije se ništa dogodilo, ali njene oči su se promenile. Postajale su braon zelene i opet me čikale. Opet sam nasedao na ženske fore, bile mrtve ili žive, žene su me sluđivale.

Zakopčao sam rajsferšlus i probao ponovo. Odreagovala je prstima. Bila je predivna.

8

Punio sam je strujom dok se akumulator nije ispraznio, kao i flaša rakije.

Nakon par nedelja odlučio sam da je upoznam sa mojima.

Zvono nije radilo. Čak ni nakon trećeg kucanja nisu se čuli nikakvi koraci. Kuća je bila prazna.

Kuda ćemo sad, Vera?

Ne znam, Igore… Vrati me na akumulator.

9

Danima se već dogovaram za sastanak sa nekom devojkom koju nikada nisam video.

Izgled me nije zanimao.

Imala je savrĹĄen mozak.

10

Glupost je taj internet, jebo sam mu mater.

Linijom 25, konzervirani buvljak, meso i garderoba, znoj... U svakom slučaju, moj prevoz.

Po dogovoru – kad pustim cim ona kreće sa Čukarice, i nalazimo se u centru, znaš gde... To je jedna od prvih stvari zbog kojih mi Beograd ide na kurac. Deca sa sela misle da se svi Beograđani sastaju kod konja, jer se uvek sastaju sa seljacima, a seljak zna šta je konj.

Oni će se tamo sastati.

Puštam cim .Tek sada mi pada na pamet da, ako zabodem gabora, samo prođem pored nje u onoj masi i odem negde na pivo. Uvek mi se dešavaju ružne devojke. Ne znam zašto baš pivo. Po jednoj poruci nosi crveno-crni romboid od suknje, narandžastu kosu i neke cipele koje previše liče na kaljače sa mašnom.

Sms1: Stigla sam. Gde si?

Kratko: Tu sam za 5.

Ubija me to što nemam pojma na šta liči i što sam na takvo sranje od upoznavanja krenuo strejt. Moć navike. Daleko mi je prirodno upoznavanje, valjda zbog poštovanja prema svojoj labilnoj ličnosti.

Izlazak je bio kao u filmu – skočim iz autobusa u nepokretu i sačekam semafor dal’ dve sekunde, pređem, pogledam, zatvorim oči, pogledam ponovo... Prazan trg. Prokleto prazan, po pr vi put – prazan. U šta gledam – ne znam. Dve klupe od mene sa leva i blagom desnom dijagonalom, neka vreća krompira u kiltu. Plan b – frontalan zaobilazak objekta sa bilo koje strane. Ponovo ne verujem kakve sam sreće, a nisam pri sreći ovih godina. Opet debela, Tuliću. Ponekad me sama pomisao na to nasmeje.

Palim cigaretu odsutnim hodom na dovoljnoj udaljenosti od objekta. Ona gleda u mene, ali više zato što čeka nekih 15 minuta, nego što stvarno zna da sam to ja.

11

Bez preterivanja, dva koraka i bio bih joj za leđima, ali telefon zvoni, njen broj, ona gleda u mene… Ispasti kur va ili ne? − Ehej! Jebote što je prazan trg, ne verujem… Izvini zbog kašnjenja. − Taman sam završila cigaretu. Baš mi je drago da se konačno vidimo! − I meni. I meni.

Pitao sam je da zbog njene haljine i vetra koji se pojačavao sednemo u neki kafić. Imao sam oko hiljadu i nešto dinara i hteo sam da se ovo brzo završi. Planirao sam da odem kući i srolam jedan veliki i da ne izlazim do uveče. Nije htela u kafić. Prazan mi je stan, rekla je. Jednom linijom možda pola sata vožnje. Pristao sam.

U autobusu sam pomislio da svi ljudi gledaju u mene. Realno, bio sam tri puta lepši od nje i nisam zauzimao dva sedišta. Ti pogledi su me boleli. Komentarisao sam njene rečenice sa „da” ili „ne” i buljio kroz prozor, vadeći se kako prvi put idem za Čukaricu i imam običaj da zveram u put. Ne znam zašto joj je to bilo logično, ali nije se bunila, dugo me je poznavala, onako virtuelno. Jednostavno, nisam smeo da je pogledam, trebalo mi je piće.

Po silasku smo orobili trafiku za pivo, 1000 dinara u dvolitarkama, rekla je da uzmem još koju na šta sam se samo nasmejao. − Biće dovoljno. − Ako ne bude, ti ideš. − Dogovoreno.

Hodala je ispred mene, zbog čega sam se osećao kao Albanka koja nosi tri kese piva.

Gledao sam taj geg od hoda, tu kilažu je trebalo nositi, a ona je to radila sa ponosom. Imala je Roberto Karlos butinu, leđa kao Aleksandar Šapić, dupe kao blok 45 i masnu kosu, premasnu. Bila je skladna kao gorštak, lepa kao slomljen kurac i erotična kao svežanj ključeva.

Pogledao sam u kese sa pivom.. Nisam znao šta bih je slagao, a već sam pukao 1000 kinti. Ostajem.

12

Otvorila je vrata stana, što je bilo prvo iznenađenje.

Ona klošarka, a stan prva liga. − Koliko plaćaš ovu gajbu? − Moja je, nehajno je rekla dok je odlazila ka wc-u.

Nikako se nije uklapala ta njena kosa, suknja iz sedamdesetih i taj skup tepih, ti sveži zidovi boje paštete, nalakiran parket, stakleni sto veći od onih konferencijskih. Seo sam na kožnu garnituru i otvorio pivo. Leglo mi je, znao sam to po prvom gutljaju. Donela je čaše i pustila muziku, volela je Bjesove koje sam i ja voleo, tabletomanska muzika. Ona ju je opisala kao alkoholičarsku.

Prvu dvolitarku smo popili za manje od 10 minuta. Ona je bila ta koja je otvorila drugu i manje čaše zamenila većim. Moje je bilo da se opustim još pet flaša i da se s vremena na vreme pretvorim u uvo.

To sam umeo. Izgledalo bi kao da slušam, a ja sam bio daleko, još ako je tu bio alkohol, lutao bih ko zna gde i samo klimao glavom. Rečitim i nadasve mudrim sagovornicima je to bilo dovoljno. Tu svoju osobinu sam toliko razvio da sam je zaveo pod umetnost. Iskreno, ne sećam se šta mi je pričala, zapamtio sam delove o njenom životu na Kosovu, njenom begu od Šiptara i nekim grupama koje smo oboje slušali. Litre su letele, tekle i nestajale. Morao sam da ispunim obećanje od pre tri sata i odem po još. Bio sam i više nego pijan, ali se ona nekako držala bolje. Posle mi je priznala da se ne trezni od kad je raskinula sa momkom. Tog jadnika sam bezuspešno pokušavao da zamislim. Počela je priča o tom dečku, želeo sam da presečem rakijom i da pobegnem, rakije nije bilo, vrata je zaključala. Nasuo sam čašu i tonuo u nju, pričala je, nije usta zatvarala, kad u sred rečenice izbaci - ja sam nimfomanka, i samo nastavi sa prethodno rečenim.. − Molim? − Šta? − Rekla si da si nimfomanka, ili sam se istripovao... To sam jedva izustio. Da sam bio trezniji samo bih prećutao ovako nije bilo šanse, nikad mi pod nimfomankom nije išlo ovako ružno stvorenje.

13

− Jesam.

Gledala me je minut, nisam želeo da joj uzvratim pogledom.

Eksirao sam čašu, nasuo još i vukao u sebe dižući glavu ka plafonu, samo da je ne vidim. Sela je kraj mene. − Ostaćeš kod mene da prespavaš? Sama sam...

Nagnula se da bi bolje čula odgovor, nemam pojma, od nje nisam video ulazna vrata, a njena ruka se polako, ali sigurno trljala o moje farmerice. Usrao sam se. Razmišljao sam dal’ biti izjeban ili da odmah ustanem i nabodem je u glavu, samo da ne budem silovan.

Nisam se izuvao niti skidao duks, bio sam spreman da pobegnem.

Morao sam da pobegnem. Ovako nešto mi se nikada nije desilo.

Osećao sam se kao Forest Gamp pre nego što će skinuti proteze. − Ne mogu da prespavam, imam već nešto dogovoreno. Dogovorili smo se da cirkamo što upravo i radimo, i to je to. − A ne. Insistiram da ostaneš! - opet se nagnula, što me je uplašilo. Sa takvim nimfama nisam imao posla, ali sam uveliko razmišljao o šamaranju, pa sam posle par sekundi razmišljao da je to slučajno ne napali pa da ugasim onako najgore. Šamari su otpali. − Slušaj, ne jebem to tvoje prazna mi je gajba, rekao sam da imam obaveze i da moram da ih odradim, što znači popijemo ovo malo piva i to je to, razumeš?!

Za divno čudo nije složila teleći pogled i pseću facu, ali je stisak na butini postajao jači. Ako postavite nekom šaku sa unutrašnje strane zgloba i povučete joj lakat jako ka sebi, to se naziva polugom i boli u pičku materinu. Verujem da je na trenutak pomislila da sam veći psiho od nje.

Morao sam da zamenim uloge i postanem taj koji diže glas i koji se sluša. Telefon mi je zazvonio. Već godinu dana sam ugovarao radijsku emisiju, i nisam želeo da se opijam u društvu nikad ružnijeg gremlina sa juga Srbije. − Matori, mi krećemo sa Liona. U Pančevu smo za sat najviše. − E, ja sam na Čukarici, jel’ imate mesta u kolima da me pokupite kod mosta ili tako nešto?

14

− Petorica nas je, krcati smo. Čekaćemo te u Pančevu. − Aj’ za tih sat vremena, nemoj da vas čekam do ponoći, emisija je u osam. − Razume se . − ’Ajd. Gledala me je tužno, u stvari sve u stanu me je gledalo tužno, pogotovo zid boje paštete. Slaba svetlost, dim i zid boje paštete. I meni je postajalo tužno. − Otišao sam. − Ne ideš ti nikada, ti spavaš kod mene i tačka. − Slušaj, neću da pravim scenu gde je nema, možeš da podigneš dupe i kreneš sa mnom za Pančevo (pritom sam razmišljao da u sobi imam dva kreveta što znači da spavam sam na jednom) ili da odeš do grada i vidiš šta ima četvrtkom, ili da ostaneš i otvoriš onu flajku koju sam stavio u frižider. Ja definitivno idem čim ispušim cigaretu.

Spremila se nikad brže. Nisam želeo da se udaram u glavu pred njom, to što je navukla kaljače me je dovoljno ubilo. − Ponesi nešto para i idemo.

Da ne spominjem kako su nas ljudi u busu gledali, kako je htela da se obračuna sa nekom devojkom koja mi se nasmejala, kad sam joj pogledom objasnio da nemam veze sa tom do mene, čak ni onaj deo kad je mogla da padne jer je u krivini počela da gubi oslonac i ređa ljude na vrata, onako ko od šale.

Sav taj alkohol koji me je vozio, koji mi je trebao u duploj količini, sav taj alkohol koji nisam umeo da iskontrolišem. Tek u kombiju za Pančevo sam zaboravio na povraćanje.

Srećom, u mojim pričama ljudi nikada ne kasne, samo ti se smeju pola sata zbog skrndelja koji se vrzma oko tebe i podriguje ni manje ni više nego ravnogorski, al’ jebiga, neki deo dana moraš da prećutiš.

Još kad su mi rekli - šta je Tuliću, opet debela…znao sam šta god da kažem može samo da posluži kao nastavak za odlično cimanje. − Ne seri, ortak, deset do osam je, ‘ajmo bez zadržavanja.

15

Ja pijan, ona pijana, oni pijani. Na radiju spremni da budu pijani.

Atmosfera je bila odlična, nestao sam u gluvoj sobi, ona je ostala u hodniku i ćutala kraj Makija. Prvih desetak minuta kao da je niko nije primećivao, što mi je nekako bilo logično, ali istovremeno tako nelogično… Kako je ne primetiti? Najveća je od svih devojaka koju si video, i svih momaka koji imaju preko sto kila, a nalaze se u istoj prostoriji u kojoj i ona.

Da bih spasao Makija, ponudio sam mu odlazak do radnje. Povukao je svoje koščato dupe i navukao dukser. − Ko je koji kurac ona gromada? − Ortakinja s neta. Ne pitaj me. Prespavaće ovde pa se vraća ujutru za Beograd. − Koji si ti baksuz brate... − ’Si video...

Još dve kese piva, i tuđi skankovi. Tonac nije došao tako da je ortak u svojstvu voditelja trebalo da sedi za miksetom, a ja da vodim emisiju, jer odjednom nije imao muda, pa se vadio da su to moji ortaci, a ne njegovi gosti. − Čekaj, ko ovde radi emisiju i ko vrti muziku? − Brate, ovde si svaku emisiju. − Nebitno. Napio sam se i i dalje mi se pije, nikakvo vođenje nikakve emisije ne dolazi u obzir. − E boli me kurac onda. Neću ni ja da vodim... − Kakva su ti to izdrkavanja? − Lepo sam ti rekao... − Ajmo momci svi u gluvu sobu. Nema ko da vodi emisiju tako da ćemo svi da otvorimo po flašu i da se zavalimo pa vi pričajte ko ste, šta ste i odakle ste.

I bi reč.

Svo to komadanje plastičnim flašama piva i baljezgarije su se priveli kraju, otpratili smo goste, ali ne i nju. Moj plan je prestao da liči na plan. Bilo je nemoguće otarasiti je se.

16

− Šta ćemo sada? - upitala je. − Sad ćemo po još piva – dobila je horski odgovor.

Ako nešto od dvesta kila ne primećuješ u masi, jedan na jedan je nemoguće a ne snimiti ga. Po ulasku u prodavnicu, svi su mi nešto šaptali, u fazonu, kad ovo ide kući, al’ će da te izjebe, bolje uzmi mnogo piva, i tome slično. S obzirom da sam sa njom proveo ceo dan više mi nije smetala, nalazio sam vremena za sebe, nestajući i ostavljajući je sa njoj nepoznatim ljudima.

U oktobru, pogotovo noću, i nije neki doživljaj bauljati Pančevom. Prazne ulice, žuta magla i đubre, ne naročit prizor čak i ako alkohol vozi. Pr vo smo razmišljali da sednemo iza Doma vojske, ali sa travom a bez ličnih karti to i nije bila pametna ideja. Taj štek su znali i Slobini panduri, a ovi robokap demokratski imali su česta logorovanja u tom reonu. Ni sam ne znam koliko mi je tu ortaka palo za jedan ofrlje srolan džoint. Srećom, to oko Doma smo odradili za par sekundi, u hodu može se reći, pa sam predložio svoj kraj kao alternativu. Sam centar, nema kerova, čak ni najmanjeg zvuka na koji ćeš se u sred motanja trgnuti. Dvadeset ortaka odraslih bez ijedne komšinice, kojima dovodim vaterpolistu sa genima bacača diska i sisom apokaliptičnih razmera koja stvar ne čini lakšom za gledanje, odlična je prilika da mi se svi smeju do sledećeg skrndelja kojeg pijan dovodem na klupu. I ko za kurac – cela ekipa na klupi. − Aleksandra – ekipa.

Drugari – tišina. Otvorio sam brže-bolje pivo, i najvećim hejterima ponudio pr vi gutljaj. Ponekad poželim da sam umesto vijetnamke kupio diktafon. Bilo je dobrih podjebavanja, ali je najveće usledilo posle ne znam koje flaše, kada me je ortak pitao da odemo kod mene i igramo se sa njom. Nije potrebno opisati izraz lica koji je dočekao kraj njegove rečenice.

Bilo je oko tri ujutru, i nije bilo šanse da se održim na nogama.

Bio sam isuviše pijan da bih visio na terenu za basket. Kada sam joj naredio polazak na spavanje, rekla je da hoće da krene sa njih 17

dvojicom. Pogledao sam kako se klate i smejulje ko pičke, i žalio ih unapred. Prišao sam Remi i pitao ga da li zna šta je sad rekla. Klatio se i klatio… Retard.

Ispizdeo sam i otišao ka vratima zgrade, šibnuvši im sms da je dovedu kad ustanu.

Zvala je posle sat ipo i rekla da dolazi. Probudio sam se i otišao na terasu da ispušim cigaretu. Prošlo je pola sata – nje nije bilo.Posle sat vremena me je ponovo nazvala i plakala i rekla da dolazi. Sjebavao sam se tim ponovnim ustajanjem, nisam znao da li ću da peglam ili da se onesvestim od unetog. Buljio sam u zid oko 20 minuta i ponovo zaspao.

U 7 ujutru, posle nekog četvrtog poziva, stvarno se pojavila, i iako je drugi krevet bio namešten, legla je kraj mene. Stavio sam šake preko jaja i legao okrenut ka terasi. Jedno vreme je hrkala ko nezdrava što mi je remetilo san, ali kada me je drknula ručerdom preko čela, bio sam spreman da vreme od devet ujutru do njenog buđenja provedem u stolici kraj kompa. U neko doba sam osetio njenu ruku na mom ramenu i skinuo slušalice sa ušiju. − Dobro jutro. Kako si? − Ja nikada više neću doći u Pančevo. Moram odmah za Beograd.

Kroz glavu mi je samo prolazilo šta se sve moglo dogoditi kad na stan sa još jednim ortakom dovedeš pijanu nimfomanku, ali ipak mi je odzvanjalo silovanje. Gledao sam zbunjen, dan je bio prelep da bi se nešto sjebalo u 10 ujutru. Pas mi se sunčao na terasi, skoro da je sve mirisalo na more. Šta se dogodilo?

Zaplakala je na kratko i okrenula se ka zidu, tražeći stvari. Spram one osobe od juče, danas mi se činila pokočenom, skenjanom. Nisam želeo da razmišljam o SUP-u, pitao sam je da li želi da kulira u krevetu ili da skoknemo na pivo, pa da je ispratim.

Nije dugo razmišljala, krenuli smo kroz par minuta uspešno zaobilazeći centar grada. Bilo mi je bitno da me ne vide sa njom. Prošetali smo kejom i popeli se na put. Bus je došao kroz koji minut.

Podigao sam ruku i pozdravio je, okrenuo se i otišao.

18

Podne i sunce visoko na štriku. Neispavan i mamuran, kako najbolje funkcionišem, ulazim u dvorište i vidim ćaleta i teču kako upiru prstom u mene i umiru od smeha. − Jebote, budim se za drugu smenu i idem do WC-a da se ispišam.

Kod vrata moje i njegove patike i nešto broj 45 sa mašnom. Reko – kog konana je ovaj doneo. Jedan od retkih slučajeva da me je matori nasmejao. − Pa da, provalio sam ja da on voli te robusne, voli da se nadmeće – umirao je matori, nastavljajući u suzama. − Prošli put što je doveo neku...

Srećom, otišao sam dok su se krivili.

Soba je vonjala na alkohol jače nego kada sam odlazio. Setio sam se koga sam sve dovodio u sobu i stavio par reči u notepad.

Par dana kasnije je pustila poruku na koju nikada nije dobila odgovor.

19

OTKAZ Ni posle par meseci buđenja u 5 ujutru i odlaska ka 20 minuta hoda udaljenoj autobuskoj stanici nisam uspeo da naviknem telo na budnost.

Skidanje krmelja kraj ogromnog prozorskog stakla pretvaralo se u rutinu, pričao sam nerazgovetno i retko, polupijan hod zamenio polusvesnim mesečarenjem a udobnu vožnju zamrzeo zbog nemogućnosti da zaspim, makar i na 15 minuta.

Od mene se tražila odgovornost za tuđe postupke,visok poslovni moral i obrijana njuška. Drkava aktovka umesto starog dobrog ranca. Nisam želeo da menjam ranac kupljen za 20 dolara u srcu Kvinsa za nekakvu gomilu kože sa drškom, iako sam znao da me polako ubacuju u taj svet, gde ti i takvi predmeti postaju vrednosti, pobeđuju i teže utvrđivanju kategorijalno-pojmovnog sistema najnižeg oblika.Oni sa akten tašnama su borci, stvaraoci,rođeni pobednici dok ostale ljude možeš videti u gradskom prevozu, po parkovima ili ulicama.

Srećom, raditi kao knjigovođa podrazumeva jedan kompjuter i četiri zida, pa potreba za uskakanjem u odelo gubi na smislu. Dopušteno mi je da dolazim obučen u kojekakve prnje uzimajuci u obzir da su čiste i opeglane. Ipak, brada je morala da otpadne. Svakodnevno brijanje u pola šest ujutru, uz mutnu svetlost sijalice, mi se nije činilo odgovornim i muževnim postupkom kako je to šefica objasnila. − Moraš biti lep, pravilnog držanja i čvrst u razgovoru.

Magacioner, jedini čovek kog sam viđao tokom radnog vremena, verovatno nije znao da sam lep, uredan čovek koji mu fakturiše prispelu robu. Imao je psorijazu i bio okupiran sopstvenom higijenom.

20

Gotovo uvek sam dolazio 45 minuta ranije, svraćao na benzinsku pumpu po cigarete i odlazio do klupe kraj zgrade u kojoj se nalazila kancelarija. Sa nje sam imao priliku da vidim marš dvadesetogodišnjih japija, koje očevi dovoze na posao i ner vozne radnice okolnih dragstora, frizerskih salona i komisionih radnji,kako svako božje jutro u intervalu od pola osam-osam nervozno čekaju u redu male poštanske ispostave, i gužvajuci račune, prepričavaju koleginici do prethodni dan ili ponovo propali izlazak u grad.

Bilo bi dovoljno samo videti ih i uočiti stres, gubitak emocija, brašnast ten. Grč na njihovom licu bio je odličan pokazatelj kako ce proteći dan ili nedelja. Šefica bi redovno posećivala njihove lokale i slušala priče dolazeći besna na tuđe muškarce, manjak posla i nestabilan kurs dinara. Ipak, tih skoro sat na klupi pre početka radnog vremena slovio sam za najlepše trenutke radne nedelje.

Posao kao posao ličio je na šablon kroz koji sam naučio da brojke ne shvatam ozbiljno ali da kalkulacija mora biti odrađena propisno i odgovorno. Dobro sam baratao programom koji je firma koristila i imao vremena da učim druge stvari vezane za jednu od boljih plata do tada.

Korak po korak, primorano sam ušao u sve sfere posla, pa sam postao i knjigovođa, i magacioner, i slagač robe po super marketima, i čovek koji broji robu po carinjenju. Sve za istu platu, naravno.

Firma se bavila uvozom donjeg veša, kupaćih kostima, bodija i tome slično, a na svakoj etiketi stajalo je predivno kruškasto dupence, uz koje bi vreme brže prolazilo. Jedini problem bila je mobilnost.

Nisam imao vozačku pa sam non-stop jurio za autobusima po meni nepoznatim delovima Beograda. Šefica je bila tip predrkane, zajedljive kurveštije koja visi nad glavom za vreme fakturisanja i neprekidno ponavlja: brže-brže-brže. Kada sam joj odbrusio da radim četiri posla istovremeno i dobijam dodatnu gomilu faktura za preko vikenda, povećala mi je radno vreme. Imao sam posla, kako sam saznao, sa eks-spremačicom gutačicom sperme. Njena koleginica iz bivše firme, i sada spremačica, 21

pojavljivala se na svake dve nedelje i brišući ostarela prozorska okna i podove pričala staritete o šefici. Kada sam iz registratora izvadio nekoliko listova i video šefičin potpis, počeo sam da verujem.

Takav rukopis se viđa do 5. osnovne i nikada više.

Kasnije, šefica mi se poverila da je dete asfalta, rođena i odrasla u bloku i da zna sve cake. Bila je u miniću, mrežastim čarapama i štiklom od preko 10 cm. Momentalno sam joj poverovao u sve vezano za cake.

Veći deo dana sam pratio njenu butinu i osećao gomilanje krvi u preponama. Pravila se da ne primećuje moje poglede i oboje smo ceo dan bili nasmejani i ljubazni jedno prema drugom, samo, takvi dani su bili retkost, ne zbog njene želje za isticanjem oblina i pobedom nad krizom srednjeg doba već zbog inteligencije koju nije pokazivala čak ni pri držanju pribora za jelo. Čudilo me je kako odrađuje pozitivno poslovanje, da bih kasnije jednostavno sve prepisao njenoj čavki i kitama koje su je filovale.

Sredina maja meseca upadala je kroz otvorenu terasu, odbijajući sunce u sada sve veće podočnjake. Osećao sam netrpeljivost kako prema njoj tako prema poslu.. na licu mi se videlo da radim bez interesovanja i da ne umem da prebrodim stres. Gomile novca koje sam obračunavao su bolele i odvlačile od maštarenja. Izgubio sam volju za druženjem , čak više nisam ni primećivao pun centar odličnih, oskudno odevenih studentkinja i mladih šalterskih službenica.

Stekao sam potpun osećaj poraženosti.

Posle pet-nula-nula svraćao bih na pivo ispred trafike i sedeo kraj taksista i psihopata iz kraja. Na neki način to su bili moji ljudi. Čak i da me je neko od njih isprebijao i uzeo mi tih bednih 500 dinara za prevoz, jelo i pivo bilo bi mi nekako normalno. Sasvim običan dan u bloku, pretpostavljam. Čak i karanje po autobusima... bazd tuđih pazuha, nadrkane babe koje bi da sednu makar oterale trudnicu u tri lepe pičke materine.. to je bilo nekako življe, deskriptivnije, približnije mom poimanju XXI veka.

22

Naokolo taxi vozila, nije bilo priče, samo ubistveno obraćanje pažnje na zvuke iz baze ili gužve u saobraćaju. I njih je poslovni centar od preko puta naučio da budu strogo zvanični i netrpeljivi jedan prema drugom. Slabo da sam se naslušao kakvih priča ili uopšte kontaktirao sa bilo kim od njih petnaestak, ali navikli su se na moju pojavu. Klimnuli bi glavom kada bih seo i otvorio konzervu, neki bi čak i klimnuli glavom kada bih odlazio. Nismo uskakali jedni drugima u već pojedene misli, i upravo zbog toga smo, čini mi se, postajali poprilično dobri ortaci.

Nakon ispijanja pr ve konzer ve konačno sam bio u vinkli. Nema te stvari na ovom jadnom svetu koja u trenutku može bolje da legne od hladnog piva. Pridigao sam se, odšetao do trafike i kupio još dve i dnevnu štampu.. Posle nekog vremena, jedan od taksista me zamoli za novine, rekavši da ima jedan od onih dana kada ne zna šta će sa samim sobom. Tutnuo sam mu presavijen tabak u ruku i šmugnuo iza trafike da olakšam sebi poslepodne. Sve se svelo na to da kupim još par limenki i dobro potkresan krenem ka krevetu.

Delio sam klupu sa par bolida čije su me interne priče kucale na ivicu naslona i samo sam čekao kada ću upasti u još jedan bespotreban razgovor. Ustao sam, sačekao gradsku liniju, obesio se o šipku i bio jedno s autobusom. Zadržavao sam podrig i čežnjivo gledao u kutiju cigareta. Bio sam pijan i zadovoljan iskorišćenim slobodnim vremenom. Starac do mene okrete glavu boreći se za vazduh. Vonjao sam i bio srećan zbog toga.

Dobrih sat vremena po silasku na most, sredovečan par odluči da pokupi stopera. Ćutali smo spustivši svako svoje prozorsko staklo u nadi da će se auto proluftirali. Moja mladost, stalni radni odnos i zrelost koja je prosto odisala iz svake moje pore ih nije zanimala. Žurili smo ka mestu rastanka ne spuštajuci kazaljku ispod 120.

Izbacili su me u centru i šmugnuli za ćošak. Usporio sam hod, krećući se ka stanu nogu pred nogu.

Sve što sam uspeo da uradim bilo je da navijem budilnik i zakoljem sovu... bio sam uništen.

23

Par puta sam se oteturao ka kupatilu i na kraju se potpuno rasanjen odvukao do šporeta, skuvao kafu i gledao u kuhinjski zid.

Hvatala me je jeza. Bio sam bled i osećao nalete mučnine.

Ispovraćao sam se, istuširao i stao pred ogledalo držeći tup brijač mlitavom desnicom. Ostatkom kolonjske vode sprao sam krv sa odranog grla, uskočio u čistu košulju i izašao. Bilo je tužno stajati pijan u šest ujutru na buskoj i zagledati metar pedeset visoku prostitutku koja je upravo završila noćnu smenu. Do dolaska autobusa razmišljao sam da li za pušenje naplaćuje jače od pet eura. Sve preko te cifre bi bilo dranje. Skupio sam se na sedištu do prozora, gledao u nešto kraj puta za šta sam sebe uspešno ubeđivao da su faradejevi kavezi i gužvao 200 dinara po džepu, zadovoljan izbunarenim... imao sam tačno za cigarete i doručak. Trebalo je ubiti još dva sata i želudac.

Po silasku mi je pozlilo od posmatranja guma u pokretu. Spustio sam se do nekog žbuna, kajući se ugurao dva prsta i bljunuo po nečijoj ostavljenoj patici. Stanje mi se dodatno pogoršalo kada sam popio vodu. Možda se klin klinom izbija ali rupe su definitivno tu da ostanu. Poželeo sam samoću i spuštene roletne. Umesto toga ulazio sam u prepun čelični kavez gurajući sve pred sobom u nadi da ću naći slobodno mesto na kom bih mogao da umrem na miru.

Nečija šaka me krvnički povuče za rame i vrati pola metra unazad.

Nisam uspeo ni da se okrenem, začuh vrisak cure i dva tupa udarca. Čovek koji me je povukao pozivao je muriju a ispred nas, na možda pola metra, ušikani cigan je urnisao svog crnog brata. Bili su mrtvi pijani, ali dečko koga su pr va dva udarca pogodila u glavu nije davao znake života. Ležao je kontuzovan i primao novu seriju poludelih pesnica. Vozač je dao po gasu ostavivši nas da sačinimo ring.

Devojka koja je vrištala užurbanim koracima pređe na drugu strane ulice, dok je lik do mene, sklonivši se u stranu gledao niz ulicu i čekao plave. Nisam bio u stanju da vidim udarce, ni da ih odlepim sa zemlje ni da gledam u prosutu krv. Mogao sam jedino da povratim po njima.

24

Sklonio sam se u obližnju pekaru kada mi se vrisak neke babe zabio u uvo poput šila. Još jedno jutro idealno za vrištanje. Umesto da pustim urlik, odskočio sam u stranu i izbegao sluđenog goluba koji je preletao jedva nešto iznad naših glava. Osećaj da se nalazim na filmskoj traci nije popuštao.

Previše krupnih kadrova, previše sitnih detalja. Glavni glumac koji se ne seća svoje role je u naalkoholisanom stanju i jaka svetla studija ga tuku u potiljak. Reditelj poziva njegovo ime preko megafona ali ko jebe reditelja. Čim se leteći pacov umirio, radnice su konačno počele da uslužuju mušterije i krajičkom oka posmatraju vagu u ćošku i narogušenog goluba na njoj. Jedna nam uputi da otvorimo vrata, kada se unakaženo lice cigana zakuca u izlog. Tuča se nastavljala. Pribranija od dve radnice protrča kraj nas i zaključavajući pekaru povika drugoj da pozove pandure.

7:30h.

Interventna je po kratkom postupku rešila situaciju, ubacila perolakog Kimbo Slajsa u maricu dok je hitna reanimirala poraženog.

Golub se nije dao zbuniti. Širom su otvorili vrata i vitlali metlom ali on je leteo nad njihovim glavama poput opomene za odvratan burek koji prave. Sabio sam jogurt preko đevreka i ušao u gradski. Krv đevrek i novih devet sati zakucavanja u kompjuter.

Molio sam boga knjigovodstva da dođem pre šefice i na miru pošaljem ponude banci, otvorim terasna vrata i zagledam plavušu koja konobariše u kafiću ispod naše kancelarije. S vremena na vreme bi mi upućivala po koji beznačajan pogled ali mi se nikad ne bi javljala. Tako me je osvajala.

Naravno, šefica me je čekala zavaljena u stolicu. Zato je i bila šefica. To što je stanovala na deset minuta hoda od kancelarije nije bilo važno. Nabacivala mi je tu njenu privrženost radu na nos, uživajući u nastupu. „Zakasnio si.“ − Prevoz.

25

„Čini mi se da se opustaš, i to previše. Šta pr vo treba da uradiš po dolasku?!“- reče mi između dva oštra izdisaja kroz nos. − Da proverim poštu i pošaljem ponude banci - kiselo sam ispustio.

Popizdela je zbog toga. „I kad to misliš da uradiš?“ − Sedite za jedinim kompjuterom povezanim na internet. Čim mi dozvolite odradiću sve po redu...

Jela je neku probiotiku. Gledao sam kako proždire varivo i nema nameru da mi ustupi mesto. Umirao sam svakim njenim prožvakanim zrnom kukuruza. Seo sam za drugi sto pitajući se šta mogu da uradim sa lenjirom i markerom ispred sebe. Spajalice u uglu stola su ćutale. Pat pozicija..

Nije me držalo mesto. Izašao sam na terasu i zapalio cigaretu.

Prodrala se da se vratim. Da smo bili u vezi, otišao bih i javio se par dana kasnije. Ovako, mislio sam o kešu koji leže za desetak dana i prelepoj brineti sa druge strane bankarskog šaltera. Vratio sam se. − „Ne vidim zalaganje, jednostavno. Ne možeš da dolaziš ovde i rasanjuješ se. Ne vidim elan. Ponašaš se ravnodušno i to me ner vira. Znaš li koliko ljudi želi ovaj posao? Da radi u ovakvoj atmosferi u samom centru poslovnog Beograda?“ − U pravu ste.

Skinuo sam ključ od kancelarije sa priveska, nazvao računovodstvo i zatražio moju gomilu papira. Razgoračila je ionako buljave oči. Drkala me je ko mladog majmuna već dva meseca. Bio je moj red. − Dajem otkaz. Nije ovo za mene... − „Kako to misliš – daješ otkaz?“ Otišao sam do kupatila, skinuo košulju, umio se i ugasio svetlo.

Oprostio sam se od faks mašine koje sam zbog starosti i nefunkcionisanja zavoleo, stavio cigarete u džep i pošao ka vratima. − Otišao sam. Ključevi su na stolu.

26

Pokušavala je da me ubedi da sam dobar knjigovođa za početnika, što mi je izmamilo osmeh. Da joj je život zavisio od laži crkla bi na mestu. − „Možda sam te prerano ubacila u mašinu, ali tako ćeš najbolje shvatiti da ovaj posao ne trpi i da je teško zaraditi svoj dinar.“ Pogledao sam u stolicu u kojoj sam provodio po devet sati i nasmejao se... pokvario sam joj godišnji odmor u Španiji, nije imala koga da nauči poslu za dve nedelje i njene oči su se gasile lagano, prelepo. − „Da nisam loša prema tebi?“ − Nije do Vas. Do mene je (sa devojkama nisam ovako raskidao).

Otvorio sam ulazna vrata i pošao dugačkim hodnikom ka liftu.

Znao sam da neće izaći za mnom, već će sedeti nad praznom kutijom hrane i siktati kroz zube. Taj detalj me je grejao.

Prelazeći puteljak koji vodi do buskog čekališta jedino o čemu sam razmišljao bilo je da skoknem na pivo. Pred sobom sam imao tri meseca leta i pozamašnu svotu na računu. Tu sliku ništa nije moglo da pokvari. Ni vreme koje se sjebavalo i prognoziralo lak, letnji pljusak, ni turobni poslovni centar koji mi je govorio da ostavljam zicer posao i novu gomilu novca. Sitne kapi zazvečale su o konzervu i podizale prašinu na izglancane cipele. Pio sam lagano i poslednji put posmatrao taksiste i raskrsnicu koja bi posle 3 popodne otpuštala jezive zvuke sirena, surov jezik vozača i pištaljke saobraćajaca. Spirao sam gutljajem sve ono što mi je oduvek išlo na nerve i odlučio sam da se napijem ali tek pošto stignem kući. Ušao sam u prepun kovčeg, ponovo se, po ko zna koji put, obesio o šipku i zijao kroz poluotvoren prozor.

Neko vreme smo se pomerali ka centru, kada se, sasvim očekivano, autobus zaustavi. Motorizovani Beograd bio je u mogućnosti da uživa u sopstvenom kolapsu osluškujući pljusak. Tela se više nisu klatila. Neki su izbacivali glave kroz omalena okna ili ih podizali u vis, piljeći kroz šiber, udišući izduvne gasova kolone koja je počinjala van Beograda a gubila se u tunelu, kroz koji smo svi istovremeno želeli da prođemo.

27

Sa dna autobusa čuo se drhtav glas zbog kog nastade tajac. − Da li si pomislio zbog čega su koferi spakovani već dva meseca? Čekala sam te.. nisam želela da odem zbog dece. Mislila sam da će svemu ovom doći kraj i mi ćemo početi ispočetka.. ... Ne!... saslušaj me... napustila sam stan. Danima već nisi sa nama. Ne umem da objasnim Urošu kada me upita za tebe. Gde si?... gde je njegov tata...

Bilo je teško ne čuti je pored grobne tišine koja je punila poluraspalu donaciju, čije smo pomeranje u pravcu centra čekali kao što je i ona njega čekala. ... Gotovo je Miloše. Ovaj put to stvarno mislim. Uroša i Maju sam ostavila kod mojih, ključ od stana je u sandučetu... Zaćutala je verovatno slušajući muževljeva pravdanja.

Nije bila jedna od onih histeričnih, nepromišljenih idiotkinja sa slabim ili pogrešnim rečima, koje celu stvar bez problema otkriju pred gomilom nepoznatih ljudi. Držala je do sebe. U sekundi me je našla pomisao o naša dva odvojena raskida. Dok sam izlazio iz zgrade u koju nikada više neću kročiti, pade mi napamet kako je sam čin raskrštanja s ropstvom i njime nametnutim obavezama ustvari predivna stvar. Dvadesetak minuta kasnije, dok sam znojavom šakom držao oguljenu šipku, jedino što mi je kidalo puls bio je njen glas i situacija u kojoj je zamišljam kako odlazi sa dvoje male dece.

Ceo život, koji sam osetio kroz njene rečenice poistovetio sam sa onim socijalnim liftovima iz zgrada bivših, budućih, tamo gde si ugazio u nečiju pišaćku ili stajao kraj najsmrdljivijeg lika. Imaš dugme koje pritisneš i koje vodi ili gore ili dole. Ukoliko bi došlo do kvara, jedino što preostaje je da potrošiš vreme dok ne dođe služba za održavanje i pokrene prokletinju.

Nisam želeo da je potražim pogledom i klimnem glavom u njenom pravcu. Izašao sam na sledećoj stanici prateći gomilu, bez ikakvog zanosa o svojoj slobodi. Nikoga nisam pobedio. Nisam ispao pametniji.

28

Lift koji sam duže vreme koristio nije bio u funkciji pa sam nevoljno pošao stepenicama. Imao sam kesu punu piva i psa koji me je čekao na ulaznim vratima. It was that simple.

29

JNA Tog jutra sam, kao i obično, sedeo u kancelariji načelnika Doma zdravlja i puštao dupe da se celiva sa stolicom. Uspevalo mi je, nekim od sumornih dana, da pobedim sat nalepljen na goli zid, tačno spram stolice na koju sam počeo da ličim. S obzirom na moj status i interesovanje, na struku takođe, priroda mog posla svodila se na hodanje i primopredaju ne toliko bitnih memoranduma, uz povremene izlete u fakturisanje i ažuriranje podataka reke pacijenata.

Moguće je da bih presedeo ceo vojni rok i blenuo u sat ili u orman ili u ulazna vrata, da nisam počeo da razmišljam kako na ovakvom mestu ne možeš da opstaneš bez prijatelja. Ljudi oko mene su bili stari, cinični, bolesni, pa je jedino logično rešenje bilo dovesti psa.

Zbog higijenskih uslova i samog pojma Doma zdravlja pas nije dolazio u obzir, i tako sam, zaluđujući se totalno bezvrednim razmišljanjima, pitao da li smem da donosim knjige.

Spremiti ispit u kancelariji koju obleću što medicinske sestre i doktori, što pacijenti (koji su pritom poprilično srdačniji i lakši za istrpeti), jednostavno nije bilo moguće. Jedne večeri zaronio sam u policu sa knjigama i odabrao par naslova kojima još nisam posvetio vreme. Mogao sam da biram između nekog mađarskog esejiste i Or velovog „Niko i ništa u Parizu i Londonu“. Izbor je bio očigledan.

Jedino je ostalo pitanje da li stvarno želim da bilo šta pročitam. Poslednjih godinu-dve ti naslovi su mi prosto izmicali. Knjige me nisu htele, slova uopšte. Većinu dosadnih dana sam ih kunuo, buljeći sa terase u predivne fasade solitera ili klima uređaje.

Sledeće jutro, petak, počelo je standardno. Alarm u 7:11 sam prespavao, probudio se oko 10 do 8, tek bljujući kaladont shvatio da kasnim, i zapertlao falš adidaske. Prelepo aprilsko jutro, iako živim u krajnje odvratnom mestu.

30

Ponekad dok nabadam beton trežnjenja izgledaju čudesno, sve dok ne vidim neko poznato lice koje po običaju izgleda bolje od mog. Tog jutra mi se niko poznat nije isprečio na uobičajnoj maršuti. Ulica levo, tri ulice pravo, pr vi sprat, onkologija, zatvaranje velikih vrata, kardiologija, gledanje u starce koji mašu papirima i zakazuju pregled, i, na kraju − dobro jutro iz fotelje. − Ima li neke pošte koje treba da odnesem do pisarnice? − Još uvek ne, odgovorila je sanjivo pedesetogodišnja sekretarica koja je sebe videla kao svetskog putnika, a sada savijala kičmu javljajući se na dva telefona istovremeno. − Na žalost, zaboravio sam u brzini da i vama ponesem neki naslov.

Mogu li? Dok još nema posla? − Naravno. A i slabo čitam. Kod kuće još i nekako, ali u kancelariji − ne, odgovorila je mešajući kafu.

Niti sam po liku zamišljao Or vela kao britanskog Šon Pena, niti sam se nadao da su njegovi ostali romani totalno drugačiji od Farme ili 84-te. Od početka je obećavao, tako da sam do prve pošiljke u 9 progutao skoro četvrtinu knjige. Da li zbog tog kolonijalističkog u sebi, tog britanskog držanja i preciznosti u slikama, svoj proživljeni vek je bolje opisivao od Amerikanaca koji mnogo mrse, ali ih volim jer to retko dobro rade, pa čak i od Rusa, koji naprave novi svet od jedne obične moskovske ulične bede.

Sačekao sam da stignem do okruglog broja kako bih lakše zapamtio dokle sam stigao, navukao jaknu i izašao sa par koverti. Odlazak u pisarnicu je, za razliku od ostalih primopredaja, bio ok samo zbog neke poluzgodne mlade cure koja do 10 prepodne, kad mi se mozak budi, izgleda i više nego dražesno dok besno pečatira i parafira. Ovog jutra je flertovala sa svim vojnicima, koliko sam uspeo da provalim. Pokupio sam se u stranu, izašao u dvorište i pripalio. Čudio sam se kako u krugu bolnice mogu da dišem punim plućima ionako pregaženim od koječega, i taman kad je polovina cigarete nestajala, ulazila u nepce i predivno ubijala preostalu pastu za zube, zazvonio mi je telefon i za 10 sekundi ubio svo proleće tog jutra.

31

Bio je to moj pretpostavljeni, šef bezbednosti bolnice, dosadan čovek, verovatno peder, četrdesetpetogodišnji ubica prepodneva.

Dnevna zapovest bila je naći se sa ostatkom nas, slugu ljudi u belom, pokupiti deziderm rukavice i maske, pa na tavan. Odlučio sam da kao i Orvel ne doručkujem, već da odem i odradim posao. Krilo bolnice obilovalo je mladim medicinskim sestrama i tek pridošlim devojkama iz srednje medicinske škole, koje su na pojedinim odeljenjima imale praksu, tako da je vožnja prastarim soc liftom bila i više nego poetična, ako se to može reći za jednu bolnicu. Na trećem spratu, odmah iznad ortopedije i svih onih izlomljenih nadrkanih staraca, visio je famozni tavan. U podrumu smo imali prostoriju za naše potrebe, nešto poput magacionerskog raja, tako da me je obilazak potkrovlja bacio u iščekivanje. Bolnica je bila toliko razjebano mesto da sam sa lakoćom nalazio zanimljivosti starije od 80 godina za koje nisam ni prepostavljao da postoje. Nadao sam se nečem sličnom i na potkrovlju.

Peo sam se stepenicama sa Sikijem i Ćosom, kada nas je zapljusnuo neopisiv smrad. Na pitanje šta to može toliko da vonja na prokleto, a da je mrtvačnica pet spratova niže, ova dvojica su me samo pogledala i dodala mi masku. Ne znam kako sam u razgovoru prečuo da u stvari idem da izbacujem gomilu odapelih golubova koji tako mrtvi neće sami da odlete, ili da se jednostavno dezintegrišu.

Proveo sam oko 5 minuta psujući i jebući majku i pticama i osoblju bolnice i ovoj dvojici jer su se bespogovorno sagli, spustili gaće, primili komad u bulju i sada tako milo ubacivali par meseci mrtve golubove. Tek onda sam dohvatio neku šipku, jer šakom, iako prevučenom rukavicom, nisam mogao ni da dotaknem te zaraze, od kojih su ljudi u knjigama koje sam čitao pravili tako odlične supe. − Pa treba zvati televizijske ekipe da snime ovo sranje! Treba zvati jebenu sanitarnu inspekciju!! Ovo je jebena bolnica!!! Gledaj bre na šta ovo liči! Šta sam ja, debil, što nisam otišao u redovnu, pa moram da trpim ova sranja?!? - drao sam se dok nisam skapirao da treba da umuknem jer sve više uvlačim trulež u nos i u usta. Izašao 32

sam napolje da se smirim cigaretom i pokušam da ubijem sav taj metež u nosu i malom mozgu, ostavljajući ovu dvojicu da ćutke posipaju otrov i kupe tu mrtvu hrpu perja.

Neki od njih su bili komični zbog položaja u kom su skončali.

Ležali su na leđima raširenih krila po bolničkim krevetima kao pravi ljudi, jedan je zab’o kljun u isečen kanister i podsetio me na neka moja pijanstva.

Neki su bili jednostavno mrtvi, baldisani, neverovatno glupih očiju. Izleteo sam kroz vrata što sam brže mogao, pozvao lift i pokušavao da zadržim želudac ispred ulaza u prijemno.

Mučnina me nije napuštala sledećih pola sata. Poslao sam poruku da se ne vraćam gore, da blejim ispred zgrade i da me boli kurac ako misle da sam pička, jer se ne vraćam. Gledao sam ih kako se dva puta vraćaju sa punim vojničkim kovčezima za haubice ili tako nešto, prepunim golubova. Smejali su mi se – ja im se mrštio i pokazivao srednji prst. Prava vojnička ljubav se rađala. Kada smo nazvali generala pedera, rekao je da ih zakopamo iza škole ili da već nešto smislimo. Nakon konstatacije da je debil, Siki je nazvao kafileriju i raspitao se gde da posadi ove mrtve da nam izrastu novi, kako bi ih novi regruti ponovo sakupljali. Nestali su Ćosinim puntom, malo pre nego što mi je telefon ponovo zazvonio i glas moje gej gospodarice rekao da je upravo stigao šleper sa dijalizatorima i kanistrima za hemoterapiju. Bila je to vest o par tona rmbačenja, na koju posle golubova prosto ne možeš da gledaš blagonaklono. Petkom bismo obično završavali poslove do 11 i nestajali u hodu planirajući vikend. Sada to nije bilo moguće.

Uglavnom nas je bilo sedmorica, no nakog što su neki otišli na redovno odsustvo i taj šleper je izgledao gigantično. Dvadesetak paleta sa po 40 kanistera, plus ne znam koliko kutija propratne opreme. Kupili smo po limenku piva, ispili do pola i počeli nikad dosadniju turu skladištenja.

Možda kroz tu polu-fiziku i uspeš da skreneš misli, postaneš na kratko prazan i počneš da osećaš rameni pojas, zaboraviš na sat i 33

da je petak, dan koji zamrziš izjutra, a oduševiš se kad otkuca kraj radnog vremena, tim prelazom iz proleća u leto, finim pamučnim trenerkama u koje devojke sve više ulaze i paradiraju svaka na svoj način i sa svojim ritmom...

Onda ponovo telefon. − Tuliću, ti beše brzo kucaš? − Ne. − Nema veze, dođi u upravnu zgradu, na pr vi sprat, u Javne nabavke.

Nazvao sam ponovo i pokušao, u tom trenutku, najlepše moguće da objasnim kako nas je samo trojica ovde na nekih 20 tona sranja koja nam ne trebaju u životu, ali naređenje je bilo naređenje. Rekao sam ovoj dvojici da moram da odem, ali da se vraćam za 10 minuta, pa neka sednu i popiju to što je ostalo od piva. Pizdeo sam stazom do upravne zgrade, zalupio masivnim vratima i oterao u kurac portira koji se prelepo namestio rekavši – šta lupaš tim vratima?

Kucao sam manijački brzo, namršten dovoljno da mi niko reč ne kaže. Nakon nekih 5 minuta, rečeno mi je da odem u kopirnicu i zamenim lika koji je tog jutra najblaže rečeno pobegao. Bes je eskalirao. Objašnjeno mi je koja se dugmad koriste, pa su se jednostavno sklonili od mene, praveći se da imaju neodložna posla. Već je otkucalo jedan popodne, i moj plan da odem na kupanje van grada je propadao sa stilom. Tražio sam žrtvu, po mogućstvu nekog starijeg, da se pošteno izderem ili da ga udarim. Bilo mi je svejedno. Morao sam da izbacim sve iz sebe. Previše za jedan dan.

Uspeo sam da jednog retardiranog medicinskog brata pozovem da izađemo ispred bolnice da se pobijemo. Tuča u krugu mesta na koje si raspoređen znači momentalno slanje u regularnu vojsku, a zbog domaće hrane, interneta, redovnog seksa i opijanja to sebi nisam smeo da dozvolim. Video je da sam odlepio i otišao sa svojom gomilom papira. Tad sam i rešio da ću ga nagaziti kad-tad.

U pola tri… U pola tri… U pola tri, sve mi se srušilo. Do kraja je ostalo još pola sata i to nisam mogao da shvatim.

34

Otišao sam bez pozdrava, kupio novu paklu cigareta i krenuo pravo na stop. Bilo mi je potrebno da stojim u jednom mestu, ispružim palac i ništa drugo ne radim, iako to sa samo jednom funkcijom u trenutku obavljam ceo dan. Dugo sam stajao k’o posran sa tim ispruženim palcem, kada prikoči raspali karavan iz kojeg je dopirala zurla neke turske zvezde u povoju. Ali, prevoz se ne odbija.

Unutra me je sačekala aroma znoja i popijenog piva, sa blagim osmehom na licu sredovečnog ubice. − Nemam ti ja jarane naviku da kupim stopere. Jel imaš upaljač?

Samo zbog toga sam se zaustavio − Izvoli. − Bio sam sa jaranima u kafani, tu na buvljaku, pa sam vala popio i ko za baksuz nemam čime da pripalim. A jebiga, baš lepo vreme, išao mi posao danas. Prodajem papuče, svaki dan sam na buvljaku, samo pitaj za Majkana. Ja sam ti iz Krajine rodom, al’ sam ovde kraj Beograda već 20 godina. Imam ćerku tu malo mlađu od tebe, lutka, kažem ti. Ček, moram da se ispišam.

Stali smo u zaustavnu traku i Krajina je šorao preko bankine.

Zapalio sam cigaretu i nasmejao se. Unutrašnjost kola je skrivala moju glavu džakom najbednijih papuča, tursko je i dalje dopiralo s radija, samo malčice utišano, taman da zameziš razgovor. Kada se ispišao, lupio se po čelu čim je zakoračio u auto: - Pu, pička mi materina pijana! Ostavio sam ključeve u bravi!

Nastavio je monolog nekim prijatnim pivskim glasom. − Ima lopova gde god se okreneš, znaš. Sve češće sam pijan i zaboravljam se. Jednom ću bez glave ostat’ - nasmešio se pomalo iskrivljeno od alkohola, i ostao tako iskrivljen, gazeći papuču dok se volan nije zatresao na 140. Pričao mi je kako mora da situira ćerku dok je još vreme, i stambeni objekat mora da podigne… − Svakakva tu posla ima mali. E, a kad pomislim, pa jebote, ja sam 66-to godište. Još uvek sam mlad, a prodajem te papuče… - samo je nastavio, i ja sam ga puštao. U sebi sam umirao od smeha, njegovog zadaha i vrućine.

35

Preticali smo kolonu, kao da smo u nekoj arkadnoj video igrici, bez milosti i bez razuma. S obzirom na auto koji umire u trku kao loš konj kome se priviđa klanica za klanicom, verovatno je dobra vest da Majkan i dalje tuče sivu ekonomiju, a ja verovatno imam par njegovih papuča. − Majkane, legendo, stani posle ovog isključenja. Tu bih da izađem. − Nema problema, mali. Seti se Majkana kad prolaziš buvljakom i svrati do jedine zelene kafane, ako nisam za tezgom. I daj mi opet upaljač, leba ti. − Zadrži ga.

Pružao sam već istrošeni upaljač i otvarao vrata. Ručka za otvaranje mi je ostala u rukama. Majkan nije primetio, nisam želeo da se zadržavam, pa sam brže bolje samo vratio plastiku i molio se da ne otpadne dok ne odem na bezbednu distancu. Nakon par pređenih metara, neko je zatrubio oštro, dugim signalom. Naglo sam se okrenuo i video njegovu ruku kako mi otpozdravlja, grabeći asfalt, kao da beži od mene. Mahnuo sam, sačekao skaniju da proleti, nasmejao se još jednom, i spustio do autobuske stanice. Bilo je oko pola 5. Nisam više imao obaveza, bio sam tu gde treba, kupio sladoled i sačekao raspalu 95-icu. Dva mlada japija pričala su o svom danu na poslu i jedan reče: - Jedva sam čekao da prođe ovaj usrani petak.

Klimnuo sam glavom, posmatrajući im odela. Nije ni znao koliko je bio u pravu.

36

PRAZAN STOMAK U uglu pisaćeg stola stajale su tri prazne pakle gauloises. Pepeljara je zdušno brinula o četiri sasušena pikavca a do nje su dve prazne šoljice, nekada pune čaja, popunjavale prostor i sakrivale makazice za nokte i upaljač. Na praznoj činiji kraj otvorenih terasnih vrata, lenškarila je plastična tacna umrljana majonezom i mr vicama koje sam sinoć napravio. Pre mog znanja, organizam se odlučio da odmori mozak i sve funkcije prebaci na prazan stomak. Pola sata sam čas odlazeći iz sobe išao ka wc-u i gledao se u ogledalu čas, u naletima gladi, jurišao na frižider. Svaki put sam zaticao jedno jaje i otvorenu teglicu svinjske masti. Da imam brašna samo napravio bih sebi pristojan poluobrok i ćutao. Ubrzo, počeo sam da preturam po stvarima u potrazi za sitninom. Našao 16. dinara. Dve po pet i tri po dva dinara. Žvake su stajale 12 din, kifla 15, cigarete 110. Pio mi se jogurt za 48 din pola litre i bavarske kifle - 20 din komad. Pokupio sam sitniš u šaku, zaključao stan i seo ispred zgrade, u nadi da će proći neko sa cigaretom.

Nebo se lepilo oko moje zgrade kao prostitutka oko izloga zlatare. Tužan, sparan dan. 2010. bila je brza, teška godina, slična posleratnom periodu. Jedino je sunce bilo dostupno svima. I dalje se igrala lutrija, 5% stanovništa je živelo kako smo svi mi zamišljali da bi živeli kada bi potpali pod tih 5% a ostatak nacije se gubio u dnevnim migracijama i potrazi za stalnim poslom. I skroz izgladneo imao sam vremena da razmišljam o bedi u totalu... Svojom nisam želeo da se ograničavam. Patio sam zbog svih koje nisam poznavao.

Stomak mi došapnu da dva ćoška udaljena piljara nema video nadzor i da uz jedno jaje veza crnog mladog luka ide kao poručena.

37

− Dodaj još neki krastavac i kakvu pomorandžu i pregurao si dan. Ionako imaš 70kg. Dovoljno je zasititi mozak nekim nebitnim podatkom poput 100 kalorija i lišen si daljnjeg razmišljanja o hrani. − Nikako - rekao sam raspevanom crevu. − Zašto? - upitaše me skvrčena. − Ni pre nisam krao - rekoh nizu kozjih brabonjaka , kako sam zamišljao enterijer svog novog mozga. − Evo ide komšija sa pljugama - reče podbačeni mozak kroz osmeh leve hemifsere. − Zdravo,zdravo komšija! Sa posla, jel? − A ne. Vraćam se sa bašte - umorno odgovori kroz nos, spuštajući kese, otvorene taman da opazim kajsije i poneku povrćku. − Uzmi malo voća. Tek što je ubrano.

Creva ućutaše i poteraše levu ruku duboko unutar kese.

Potraži najkrupnije i uzmi dve- zapevaše iznutrice.

Poslušao sam bez razmišljanja.

Mozak došapnu: cigaretu - dve Zagrizao sam zrelu kajsiju skoro do koštice, puštajući sok da uprska iznošenu majicu. − Svaka čast na rodu, komšija. Ko med su -pohvalio sam , nervozno drzeći ruku sa povećom kajsijom tik do kese, želeći sve što je starac povadio iz bašte. − Da nemaš možda duvan, komšija? − Imam, naravno. Izvoli.

Stavio sam cigaretu za uvo i vratio se obroku. Neprijatnu tišinu popunjavali su zvuci bušenja voćke zdravim, žutim očnjakom.

Komšija ustade uz pozdrav i otperja niz stepenice − Idi do piljare. Nećes se valjda zadovoljiti sa dve kajsije? - bocnuše creva. Pridigao sam se, promuljao po džepu za upaljačem, napipao sitninu i grubo izračunao da nov košta oko 20 dinara.

Pripaliću već od nekoga. Hodao sam duž glavne ulice, razmišljajući šta da ukradem i u kojoj količini. Smislio sam da to budu 38

dve-tri paprike (koliko god mogu da zgrabim u brzom hodu) i barem jedan paradajz. Od toga bih mogao da napravim dve solidne porcije sataraša. − U redu - rekoh, staću kraj semafora, zapaliti cigaretu i izvideti situaciju. Čim opazim da nema toliko gužve oko rafova sa povrćem - krećem. − Samo požuri - odgovoriše. − Zapali već jednom - prebaci mozak.

Oslonio sam se o semafor, zamolio prolaznika za vatru i letimice bacao pogled ka ulaznim vratima piljare i pokretima prodavačice. Žena u ljubičastom mantilu sa natpisom „egzotik“ na desnom ramenu, sedela je i nabadala tipke mobilnog telefona. Sa kim god da se dopisivala, bila je poprilično u materiji. Nije podizala pogled niti davala znake prisustva što sam shvatio kao signal da krenem sa dobro osmišljenim planom. Prljavi ekonomista uhvaćen u krađi povrća. Maksimalna kazna tri do pet sati u sup-u - tako sam zamišljao najcrnji obrt situacije. Zgazio sam preko cigarete i skliznuo do ćoška, odakle me je štitio mrtav ugao. Pre nego što sam pružio ruku ka paradajzu neko doviknu... - momak!

Okrenuo sam se sporo, skoro pokajnički da bih ugledao pogurenog starca i ciganina od nekih 15-16 godina − Kaži, stari? − Da li bi bio dobar da nam pomogneš oko nekih stvari? Nismo dovoljno jaki da ih prenesemo. Dao bih i nešto novaca za pomoć? − Nije problem. Šta nosimo? − Starudija uglavnom. Imam puno dvorište stvari za otpad.

Utorak je - ovi iz komunalnog će doći svakog časa. Možda ti se i svidi nešto pa uzmi slobodno. Samo mi prave gužvu pred kućom.

Klimnuo sam glavom cigančetu i u pratnji obojice ušao u dvorište. Gledali smo u par stolova, različite starosti, uglavnom drvenih, jedne polomljene merdevine, stare ramove za slike, tonu težak orman i starog bolesnog šnaucera.

39

Zalajao je par puta promuklo i nastavio da leži. Mali je uzeo ramove i krenuo ka ulici. Dohvatio sam merdevine, polomio ih nogom i uzeo da se takmičim sa većim komadom, ostavljajuci cigi manji, lakši deo. Izbacili smo stolove kroz par minuta i stali pred rustični, jednodelni orman. Isuviše glomazna stvar da bi se dala nositi. − Zanosićemo ga. Nemamo mi snage da ga nosimo,ok?

Mali je ćutao, gledajući skoro ćelavu glavu i bradu od dva meseca. U njegovim očima bio sam nacista - učitelj podizanja mrtvih predmeta. Odgovorio je potvrdno i povio leđa spuštajući se ka zadnjoj levoj ivici hrastovine . Starac je, zadovoljnog izgleda posmatrao sa prozora, puštajući gust oblak dima kroz nos. − Kad završite uđite u kuću.

Stomak mi je urlao koliko god da sam se bazirao na tegljenje. − I od malog bi mogao da popuniš zamrzivač.. meso! Prazan sam! Napuni me! − Umukni.

Bilo je previše lako da bih dobio makar i 100 dinara a postajao sam sve gladniji i nestrpljiviji − Je li to sve o čemu razmišljaš? upitala su me.

Mozak je ćutao zagledan u gomilu šuta ispred kapije. − Strpi se, rekoh, još koji minut umukni. − Imbecilu- odgovorila su mi. − Umrite prazna. Boli me kurac. Sit sam vas više. − Idiote nesposobni.

Upali smo u kuću i upitali starca da li je to sve. Pokazao nam je rukom na trenažni bicikl i par fotelja, puneći čaše domaćim sokom. − Odnesite još ovo i dođite na osveženje. Spremio sam vam po 500 dinara.

Prdnuo sam tako jako, da sam pomislio da će se matori iseliti..Ciga se presavio od smeha. Izvinuo sam se i poneo fotelju, nadajući se da se jedan ispaljeni neće pretvoriti u rafalnu paljbu.

Izneli smo stvari za par minuta, popili po čašu soka i uzeli pare, 40

zahvalivši jedan drugom na pomoći. Svideo mi se cigin osmeh. Mali je bio vredan i spontano je stavio svoj deo u džep. Ja sam, buljeći u banknotu stajao kraj njega, kao najveći klinac ikada i projektovao slike iz mesare, sa pijace, iz kafane... 500 kinti mi je bila kinta ipo.

Kao da sam dobio na jebenoj lutriji. − Vidiš, rekli smo ti... Dovoljno je izaći na ulicu sa bilo kakvim planom, nesposobnjakoviću. − Čime ćeš nas sad zadovoljiti? Da li je to kakva pileća džigerica ili možda tanko isečen svinjski but? Moramo imati i mlade krompiriće uz to! Prosto moramo. Kupi nam i pivo za posle. Znamo kako voliš hladno pivo nakon ručka. − Kupi paklu bilo kojih jačih cigareta i neke novine - tiho dobaci mozak.

Zadovoljno sam se složio sa njima. Znali smo se u sitna crevca.

Bez razmišljanja skrenuh u desno, forsirajući ubrzan hod ka obližnjoj pekari. − Veknu hleba i burek, molim vas!

U mesari poručim kilogram pilećih bataka, spustim novčanicu od 200 i namignem kasirki. − Plavi gauloises- naglasim „g“ i pokupim novine. − Odlično!-reče mozak... kupi pivo, izvadi viljuške i noževe!

Počnimo!

Izvadio sam burek iz kese i usporio hod. Ponovo sam prošao pored piljare i ubacio dve glavice luka, papriku, paradajz i par omanjih pomorandži. Imao sam još 116 kinti u džepu pa sam krao laganim pokretima, polažući nade da piljarka neće izaći pred radnju. Nisam se nešto dugo zadržavao pred rafom. Kesa sa hlebom je bila puna, creva prazna ali zadovoljna a mozak i ja mahnusmo prodavačici koja nije našla vremena da nas otpozdravi. Pomagala je nekoj bakici oko izbora egzotičnog voća, na taj način potvrđujući naziv piljare.

Sve što mi je trebalo da preguram dan mi se pod težinom urezivalo u šake. Konačno sam sebi mogao da dozvolim da budem poetičan.

Dakle, 41

ona je ubacivala egzotično voće kako to samo u piljari ,,egzotik“ rade, nebo kao da je ispalo iz biblijskog motiva, nečiji auto je pevao u drugoj, sestrice iz obližnje baletske škole paradirale su malim, tvrdim guzama.

Gomila drugih slika. Mali bespotrebni pejzaž šarenolikih dešavanja u kojima smo samo mozak, creva i ja uživali. Koliko je samo ulica bila lepša. Pomislio sam na svoje kuvarsko umeće i i dalje zadržavao osmeh. Pržio sam najbolju piletinu u gradu, zamišljao nesjebavajući tiganj i na minut ubacio glas voditelja top-shopa: -„Moderan, gladan građanin sa još pola bureka, ruku zauzetih najkvalitetnijim testom ipak kuva, zadovoljnog izraza lica, bez ruku, uz veliku pomoć našeg magic coockera.. zapazićete, on ne koristi ruke!“ Sa vrata sam bacio kese na sto, zasukao rukave i otišao do frižidera po mast... ... On kuva i bez ulja! – nastavio je nakon trominutne pauze... − I bez mozga.. zgodna tridesetogodišnja fikcija ispravi kolegin propust.

U stvarnosti se nešto drugo dešavalo.

Uglavnom sam pazio da uvek imam konzer vu paštete ili nekoliko jaja. To su bili najčešći i najbitniji sastojci moje kuhinje. Kako nisam uspevao da nađem posao dani praznog frižidera su postali tradicionalni. Teglu nisam ni morao da primičem nosu. Miris je bio vrlo težak i jasan. Ne sećam se koliko je dugo stajala na otvorenom ali detalji poput užegle masti me nisu mogli omesti. Skinuo sam kožu sa bataka, podmazao stari izgebani tiganj i zaplakao nad lukom.

Izručio sam turu bataka u drugi lonac i u nešto malo zagorelog luka dodao papriku, paradajz i malo bibera, kako bi pored nesoljene piletine makar jos nešto ukrasilo tanjir. − Biće gorče zbog zagorelog luka... − Znam - reče mozak.

Promrljavio sam taj, nazovi ručak, širom otvorio prozor i slušao kako kapi udaraju o sims ljušteći pomorandžu.

42

Ponovo sam mogao da budem bilo ko. Siti, sitni lopov ili podmitljivi član saveta Evrope. Multimilijarder kome kuvanje ne ide od ruke. U džepu sam i dalje imao 16 dinara. Falilo mi je još 14 kinti da uplatim tiket i pokušam da udesetrostručim sumu. − Sve što treba je izaći na ulicu - reče mozak. − … Znam, ali pljusak postaje jači… razmišljam o tome da prilegnem.

43

PRVI Nove godine nikada nisu obećavale. Bilo ih je dovoljno da shvatim da ih ljudi nikad neće doživeti kao običan dan sa gomilom para i nabudženom atmosferom, već nešto toliko kultno da prosto mora da bude odlično, iznad svih ostalih dana, iznad svih praznika, iznad godišnjih odmora. Januar… Plastičan kao većina osmeha i želja za sretnom novom, januar – dubok prdež gurmana u limenom lavoru.

Hladan vazduh, odbrojavanje, gomila piraterije, gomila oružja – po jedno po glavi stanovnika u mom kraju, dreka, treš muzika, pijančenje po kućama, drogiranja na otvorenom ili po ulazima, uglavnom sve uz osmeh i po posebnoj ceni, doček… Vreme kad se obrazi ulubljuju usnama, a ne pesnicama.

Došla je sutradan, sa par sati zakašnjenja, što i nije bilo bitno. Sačekali smo je grip, temperatura od sinoć, kutija papirnih maramica i ja. Oko prilaza staroj pošti zaleđen beton; poprilično miran dan uz po koje sretanje lica cr venih obraza u dubokim čizmama. Isprva, nekih desetak sekundi po izlasku iz kombija mi je išla na ner ve, onda sam nas zamislio u braku i ubrzo zaboravio na obe pomisli. Bili smo previše mladi i uništeni dočekom da bi pričali o mom gradu, i previše odmereni da bi se koškali.

Htela je orjentir, da vidi centar grada i to sam joj udovoljio. Kod kuće je naravno toplije i u više boja, ali šetnja krugom u trajanju od ne više od pet minuta nije škodila. Nakon šest dana ležanja protegliti noge… I više nego potrebna stvar. Razrovane ulice, zaleđeni semafori, ravnica nalivena sada već ispucalim asfaltom. „Uvek se uortačim sa nekim kada putujem“. „Brzo se dolazi dovde“.

Skinuli smo jakne i otišli u kuhinju, pristavio sam vodu za čaj i slušao njen sinoćni susret sa alkoholom i društvom koje ionako viđa svaki dan. Nije bilo potrebe da joj objašnjavam svoj doček. Ka44

da je upitala kako sam se proveo, otišao sam do sobe po rizle. Izvadila je makazice i nežno sekla white widow. Ponovo je mirisalo na juče kada je u sobu ušao brica iz moje ulice i bacio paket na sto, uzeo dim i otišao gajbi. Imali smo slično shvatanje 31.12.

Stajali smo na terasi, gledali sirotinjski vatromet i vukli iz flopa.

Sabio sam ga previše, mogli smo da dobijemo zauške koliko smo vukli. Kasnije se to pokazalo kao greška. Problem nije bio u džointu niti u paru koji ga pali, već u temperaturi.

Legli smo i pustili neki norveški horor. − Šta je ovo? − Nemam pojma… − Kako to misliš - nemam pojma?!

Skunk je menjao njenu boju glasa. Zamišljao sam more sa kog sam se vratio par dana pre nove, i u tim mislima bio sam zdrav. − Jel’ ti se ovo već dešavalo? − Da. Upalila je svetlo i sela na ivicu kreveta. Gledali smo u moj mlohavi kurac sa žaljenjem. Vatromet se pojačavao, jarke boje koje te podsete na svršavanje. Odgledali smo taj glupi horor i probali ponovo. I dalje mi se nije dizao. Smotali smo još jedan. Tek tada mi se stvarno zaplakalo.

45

Po je tvrdio da nijedan stih nije igra slučaja ili golicanje podsvesti Sve je to jedna mala jednačina sa do tri nepoznate hladna koncizna postavljena negde između zgloba ruke projektujućeg oka sklada prakse i promišljenosti Bio je to XX vek Trenutno, ostalo je možda traganje za istom tom lepotom za sferom nematerijalnog Moguće je da neko još uvek razmišlja o besmrtnosti samo to ne sme da prizna jer bi mu se verovatno ismejali..

Da ko kaže da postoji zagrobni zivot, ono oslobađajuće stanje nakon smrti i sam bih mu odvalio šamar i uzeo sve iz džepova Danas, imam 65 televizijskih kanala par terabajtova enciklopedijskih podataka bespotrebno pamtim ko je od poznatih ličnosti išao pod hirurški nož i ovako apolitičan znam odnose snaga i moguće teritorije gde je samo pitanje vremena kada će se od puke vojne analitike stvoriti žarište zbog kojeg ću pojačano čitati novine i u pola osam biti pred televizorom.

I kao što bi rekao neko drugi pre otprilike pedeset godina: − Ponekad nema šta da se spase osim odbrane ličnog stava i da je to ono što će izazvati taj zaslepljujući beli bljesak jednog od ovih dana.

46

47

PLACE MONT ROYAL

48

Na trgu pred knjižnicom bosa djevojka svira saksofon. Ljudi su zauzeli ono malo hladovine što su je pružale krošnje obližnjih stabala. Nevelika tržnica cvijeća i vjetar što lijeno nosi izmiješane mirise grada. Sporo poslijepodne vješto je skrivalo uobičajenu vrevu velegrada dok je vrućina nametala vlastiti ritam. Elegantni prsti djevojke spretno prebiru tipke saksofona. Klezmer, taj divan zvuk izgubljene civilizacije čini savršenu zvučnu kulisu. Svako malo začuje se zveket kovanica u koferu koji leži otvoren pred njenim nogama. Zid na kojem sjedim polako se prazni. Ljudi ustaju i odlaze ususret prijateljima, djevojkama, majkama, toplom ljetnom popodnevu. Nakon kratke stanke, čujem dobro znanu melodiju pjesme „Ruse kose curo imaš“. Čekajući Emira sjedim na malom montrealskom trgu i slušam jazz izvedbu omiljene mi sevdalinke. Iz stanice metroa izlazi gorostasan starac. Krupne kapi znoja slivaju se niz njegovo izborano lice i nestaju u gustoj sijedoj bradi.

49

„Tabarnak! Fe chaud“- uzvikuje dok hoda prema djevojci. Zastaje pred njom i nudi je do pola ispijenom bocom vode. Ona se osmjehuje i prihvaća ljubaznu gestu. Sevdah staje prepuštajući mjesto zvukovima grada: šuštanju lišća, buci automobila, žamoru prolaznika. „Est vraiment chaud, monsieur“- govori djevojka i vraća mu bocu te nastavlja sa svirkom. Opet klezmer, a Emira još nema. „Jebi ga, uranio sam“- pomislih.

U parku za mojim leđima desetak ljudi leži u travi. Ne rade ništa, čak i ne razgovaraju. Jedino što se iz tog pravca može čuti jest poneki uzdah. Jedan od onih bezbrižnih uzdaha sretnih ljudi koji su, barem u ovom trenutku, posve zadovoljni. Prvo što primjećujem na ulicama Montreala jest osmijeh na licima njegovih građana. Čak i dok sami hodaju gradom, latentni smiješak krasi im lica. Na to bih se mogao brzo naviknuti.

Djevojka odmiče saks od usana i odlaže ga na tlo. Broji sitninu iz kovčega zadovoljno se osmjehujući i ubacuje novac u platnenu torbicu što joj remenom vezana visi o struk. Penje se na stari crveni bicikl čije skladne linije nisu narušene nebrojenim „prijeko potrebnim“ novitetima. Okrećući pedale odlazi. „Julie! Hej, Julie!“ - uzvikuje djevojka koja je upravo izašla iz metroa. Bicikl staje. Julie se okreće. Prepoznaje prijateljicu među grupom ljudi što su sišli s istoga vlaka. Prilazeći jedna drugoj započinju razgovor. Dakle, tako se zove djevojka što sa saksofonom u ruci bosa šeta trgom: Julie!

Stubama što vode prema mjestu na kojem sjedim uspinje se prosjak i moli za cigaretu. „Ne pušim“- odgovaram. „A novac? Trošiš li novac?“- uzvraća pitanjem.

Pojašnjavam mu da je trošenje novca jedan od rijetkih talenata što ih posjedujem i pružam jedinu kovanicu što sam je pronašao u džepu. Onu od jednog dolara. To me podsjeća na Emirovu priču o prednosti kanadskih prosjaka spram njihovih američkih kolega.

Emir naime tvrdi da su ljudi navikli prosjacima dijeliti kovanice.

50

Uistinu! Najveća kovanica u Kanadi jest ona od dva dolara, dok je to u Americi službeno kovanica od jednog dolara. No, nije rijetkost da čovjek proživi i desetak godina u „obećanoj“ zemlji dok je pukim slučajem prvi put ne ugleda. Pretpostavivši da moj slučaj nije izoliran te da i drugi u želji za jeftinom moralnom satisfakcijom posežu u džep, a u istom naiđu samo na dolarsku ili pak dvo-dolarsku kovanicu, teorija zvuči logično. Mladić se smiješi i otkriva svoje blistavo bijele zube. Zadivljujuće je koliko lijepo izgleda besprijekoran smiješak skriven iza prljavog lica skitnice. Zamišljam ga kako u javnoj kupaonici svako jutro pere zube i na taj način održava tanku sponu s onim što je nekad davno bio njegov život. Ljudi na dnu imaju običaj na najnevjerojatnije načine održavati privid onoga što u pomanjkanju boljeg izraza moramo nazvati „normalnim životom“. Tako se brane od konačnog kraja i uskraćuju beznađu priliku da spoji ruke oko njihovih izmorenih tijela. Mladić koji odlazi niz stubište postavio je zadnje redove obrane iza ispucanih usana. Vrućina postaje sve nesnosnija dok Julie nagnuta nad biciklom još uvijek razgovara s prijateljicom.

S tržnice cvijeća čuje se glasan smijeh. Gospodin u sivom ljetnom odijelu skida šešir i klanja se ženi koja se smije. Čini to kao komičar na kraju akta. Ona prihvaća igru i stavljajući torbicu pod ruku, plješće. Odvraćam pogled i tražim Julie. Nema je više. „Dame i gospodo, Julie je napustila zgradu!“- ta izlizana fraza prolazi mi mislima. „Proklete fraze“- pomišljam, otrcane su čak i kad ostanu neizgovorene. Emira još nema. Pokušavam se sjetiti detalja dogovora.

Je li zaista trg Mont Royal odabran za mjesto susreta?! Posve sam siguran da je ugovoreno vrijeme bilo 14:30 sati, no od toga malo koristi ako sam na krivome mjestu. Policajci na biciklu prolaze tik uz mjesto na kojem tako uspješno ne radim ništa. I oni se osmjehuju i nonšalantno pozdravljaju. Pomišljam kako je ovdje vjerojatno moguće ne mrziti policiju. Jedini policijski smiješak koji poznajem jest onaj odvratni, često krezubi, osmijeh hrvatskih policajaca što ga 51

poklanjaju nakon što su ničim izazvani prekopali džepove i torbe te uputili sijaset neukusnih primjedbi. Prezirati policiju u Hrvatskoj, to je prije svega pitanje dobrog ukusa. U gradovima Lijepe Naše ruralni umovi građana na odoru još uvijek gledaju kao na ikonu. No, sve je to sada daleko, vremenskim zonama udaljeno od ovog trga.

Djevojke koje prolaze redom su privlačne. Nije tu na stvari samo izgled, riječ je više od svega o ženstvenosti i stilu, načinu na koji hodaju, zamahuju kosom, dodiruju lice i smiješe se. Posve sigurne u svoju ljepotu, bez ikakve potrebe da ju nezgrapno guraju u prvi plan, one su u svojoj privlačnosti suptilne i teško odoljive. Vjetar započinje puhati sve snažnije, noseći mirise cvijeća koji me vraćaju u Beč, na ulicu što je mirisala slično. Ulicom kojom sam šetao zahvaljujući jednom posve slučajnom susretu s Katjom koja je bila toliko ljubazna da mi ponudi pomoćni ležaj njenog malog stana u bečkom centru. Razmišljam o Katji i o tome kako bih je htio vidjeti po povratku. Nadam se da je dobro.

Emira još nema. Ustajem i guram ruke u džepove tražeći papirić s njegovim brojem telefona. Nema ga- jasno da ga nema! Želite li izgubiti neku informaciju, broj telefona recimo, sve što trebate učiniti jest zapisati ga na komadić papira, a okolnosti će se pobrinuti za ostalo. Papirić ne nestaje odmah, on se pojavljuje sporadično dok kopate džepovima u potrazi za ključevima ili kad pred pranje praznite džepove prljavih hlača. Zatim dolazi taj trenutak u kojem zbilja trebate informaciju zapisanu na papiriću, tada naravno isti netragom nestaje i vi si obećajete da više nikad nećete bitne podatke zapisivati na jebeni papir. Obećanje obično potraje do prve sljedeće prilike.

Nebo nad trgom poprima tamnije tonove. Sivi kišni oblaci pojavljuju se iznenada. Na to je valjda mislila Catherine kad je rekla: „Montreal je kišna metropola svijeta, vidjet ćeš.“ Ja sam je uvjeravao da to neće biti problem jer dolazim iz Rijeke, grada posve naviklog na kišu. No, ona je inzistirala, tvrdeći da je Montreal ipak nešto specifično. Dok se prisjećam njenih riječi prve krupne kapi kiše udara52

ju o izlizani granit trga Mont Royal. Uvertira u pravi ljetni pljusak.

Ostajem naslonjen na zid i nastavljam promatrati ljude oko sebe.

Neovisno o onome što rade, svi bez iznimke staju i trče pod krov metro postaje. Naša je uvjetovanost ponekad zbilja smiješna. Na prve kapi kiše sve ima stati i valja nam trčati pod najbližu krošnju, krov, štogod. Opasna je ta voda, čak i za sparnih ljetnih popodneva. Drveće, točnije njegove grane i lišće pružaju mi zaklon od kiše.

Gdjegod koja kap pronađe put do moje gole kože i tada osjećam kako mi slap kiše klizi niz tijelo i gubi moć sa svakom dlakom na koju naiđe. Djevojka u zelenoj ljetnoj haljini mirnim korakom prelazi trg. Usred ljetnim pljuskom izazvane strke, njena graciozna pojava što sasvim polako promiče trgom, podsjeća na kakav zalutali kadar Godardova filma. Uspinje se stubama i sjeda uz mene, započinjući razgovor na francuskom. Čini mi se da sam razumio kako me pita zašto se ne sklonim s kiše. „Oprostite, ali moj francuski je još uvijek loš. Možemo li nastaviti na engleskom“- upitkujem je, ne baš posve lišen stida. „Oh, pa naravno! Pitala sam zašto stojiš na kiši?!“- odgovara ona, dok joj se za preplanulo lice lijepi kišom namočena crna kosa. Smeđe joj oči sjaje i kao da mijenjaju nijansu nakon svakog treptaja. Rukom odmiče kosu s lica i smiješi se. „Promatram ljude. Uostalom vruće je i kiša mi ne smeta toliko da bih se gurao pod krov stanice.“- odgovaram joj. „Istina. Nisu li smiješni? Pogledaj samo onu gospođu!“ - govori rukom pokazujući u smjeru žene koja se pokušava što brže skloniti s kiše. „Ona bježi pred kišom iako je očito da bi svakog trena mogla pasti. Čini mi se da bi u njenim godinama lom kostiju bio veći problem od pokisle glave!“- nadodaje sarkastično. „Vjerujem da si u pravu“ – uzvraćam smijući se.

Nastavljamo razgovor dok kiša posustaje. Saznajem da se zove Hana i da je za njenu ljepotu odgovoran nesvakidašnji genetski spoj. Otac, građevinski radnik iz Jugoslavije osamdesetih je godina 53

odrađivao poslovni ugovor u Iraku. Tamo je upoznao njenu majku i njihovi su životi spojeni u jednu sudbinu. Odlučujem da je bolje prešutjeti svoje podrijetlo jer će taj podatak razgovor skrenuti u predvidive vode. Hana u Montrealu provodi svoje treće ljeto iako nikada nije imala namjeru ostati dulje od tri mjeseca. „Ali ovaj grad… Znaš, teško je otići.“ - pojašnjava razloge svojeg ostanka.

Prolazi moj prvi sat u Monteralu, i već mi se čini da razumijem o čemu govori. „Moram ići sada. No, ako budeš prolazio St. Urbainom svakako svrati do La Gitane, često sam tamo… Bilo bi lijepo nastaviti ovaj naš razgovor.“- govori na odlasku. „Kako se zove mjesto?“ „La Gitana, to je francuska riječ za ciganku. I morat ćemo poraditi na tvom francuskom. Salut.“ „Salut, Hana!“ Odlazi u istom smjeru iz kojeg je došla i opet mi se čini kako njen skladan hod ne pripada ovoj jedinoj našoj stvarnosti. Gotovo kao da lebdi iznad trenutka. Kiša prestaje, a ja uviđam kako svoje prvo montrealsko poznanstvo imam zahvaliti tamnim oblacima što su sada na putu k jugu. Zaboravljam da sam na trgu s nekim posebnim razlogom. Emira još uvijek nema, ali to kao da je postalo posve nebitno jer Montreal brine za mene. Njegov trg, građani, mirisi i sjene koje čine ovo najugodnijim čekanjem ikada. Sunce se opet pojavljuje i nastavlja grijati kao što je to činilo prije ovog kratkog kišnog intermezza. Sklapajući oči čujem grmljavinu u daljini, čujem divan glas žene koja na francuskom pita za cijenu cvijeća, čujem okretanje pedala. „Ovaj grad zvuči divno“ –pomišljam, naslanjajući se leđima na stablo. Uskoro san pobjeđuje javu i ja sanjam sretan na trgu grada koji bi mi mogao postati drugim domom. Nekoliko blokova dalje jedan je apatrid tražio mladića iz Rijeke. Epilog je to posve običnog nesporazuma.

54

55

CASSA GRECQUE

56

Odraz u zrcalu jasno je govorio: „Bilo je i boljih dana, mnogo boljih“. Stajao sam nad umivaonikom i po treći put prao ruke koje su strašno zaudarale na ostatke hrane i kemikalije. Taj toalet namijenjen osoblju, a zakrčen silnim predmetima, zapravo je podsjećao na skladište sa školjkom i umivaonikom. Mokru sam pregaču odložio na vješalicu i zamijenio je novom. Umio sam se posljednji put i pri tome ispustio jedan od onih beznadnih uzdaha. Izašavši iz te mračne „prostorije“, mimoišao sam se s najljepšom djevojkom u restoranu. Nakon izmijenjenih pogleda primijetio sam njen osmijeh koji je tako očito odisao žaljenjem.

Prolazio je šesti sat moje dvanaestosatne smjene i jedino što sam u tom trenutku priželjkivao bilo je da sam negdje drugdje.

Bilo gdje, samo što dalje od te nesnosno zagušljive kuhinje jeftinog restorana. Nazvati to mjesto restoranom bilo je poprilično smjelo. Naime, sve se u kuhinji odvijalo po davno osmišljanim 57

principima gospodina Forda. Bila je to dobro uhodana pokretna traka za proizvodnju obroka. Iako se mjesto reklamiralo kao grčki restoran, jedino što ga je moglo dovesti u vezu s Grčkom, bio je sam naziv restorana „Cassa Grecque“, te ime vlasnika. Sve je ostalo bilo besprizorno univerzalno, počevši od inventara pa sve do jela koja su se nudila.

Gosti su također u velikoj mjeri odgovarali spomenutom ozračju i to je vjerojatno bio razlog njihovih čestih dolazaka. Hijerarhija u restoranu bila je strogo određena. Vlasnik je ujedno bio i šef, nakon njega slijedili su šef kuhinje te šef sale, a potom konobari. Pri samome dnu ljestvice nalazilo se pomoćno osoblje, a na dnu odmah nakon inventara, ostalo je mjesta još samo za plongeure. U ovoj sam posljednjoj skupini bio i ja, jer je pranje suđa bilo moje trenutno zanimanje.

Umoran i mokar, vratio sam se u mali dio kuhinje namijenjen plongeurima. U tih nepunih deset kvadratnih metara bile su nagurane police, široki šankovi zakrčeni prljavim suđem i veliki, upravo zaglušujuće bučni stroj za pranje. Moj tadašnji gazda, samodopadni Grk Adrastos, imao je naviku barem jednom tjedno spomenuti kako je novcem kojim ga je platio u to vrijeme mogao kupiti novi Cadillac. „Novi Cadillac! Znate vi koliko to vrijedi ?!“, dodao bi nadmeno.

Od nas se tada očekivalo da u nevjerici širimo oči, te začuđeno i uzbuđeno ponavljamo: „Novi Cadilac?!“ Ja sam u tim trenucima najčešće gledao u njegovom smjeru s jednom drugom vrstom nevjerice i mislio: „“ Znam, znam točno koliko to vrijedi- kao jedna velika ružna i bučna perilica za suđe“.

Posao koji smo obavljali bio je vrlo jednostavan, a sastojao se od tri zadatka. Pr vi je bio prihvaćati košare s prljavim suđem, otpatke tresti u golemu plastičnu kantu što je stajala nasred prostorije i odlagati suđe na gomilu. Zadatak drugi bio je uzimati prljavo suđe i stavljati ga u za to pripremljene plastične kašete, ispirati vrućom vodom pod jakim pritiskom i zatim ga ugurati u stroj. Na kraju bilo 58

je potrebno iz prihvaćenih kašeta vaditi vrelo suđe i ekspresno ga sortirati na limene police koje su sezale visoko u zrak.

Trik je bio u tome što su se plongeuri, kojih je uvijek bilo troje u smjeni, rotirali i tako si posao učinili lakše podnošljivim. Radili smo neprestano očekujući rotaciju koja je nosila izvjesno olakšanje.

Doduše, problem je bio u tome što bi ta ushićenost potrajala punih 5 minuta, odnosno točno onoliko koliko je trebalo da shvatiš kako je posao koji te trenutno dopao gori, teži i dosadniji od onog prethodnog..

Suha pregača koju sam tek obukao nije bila od velike pomoći jer mi je ostatak odjeće već odavno bio mokar. Zauzevši svoju poziciju uz nepreglednu gomilu tanjura, nastavio sam raditi. Bila je nevjerojatna činjenica koliko smo hrane svakodnevno bacali: jedva načeti odresci, posve netaknuti deserti ili do pola ispijene boce vina…

Posuđe sam slagao, a zatim ga rukom odgurivao prema Kasimu, prvoj osobi koju sam upoznao po dolasku u restoran. On je u Quebec stigao uslijed NATO-vog bombardiranja Srbije. Tih nekoliko mjeseci koliko je napad trajao, Jugoslavija je iznova pronašla mjesto na svjetskoj mapi kriznih žarišta i za većinu njenih stanovnika granice Kanade bile su otvorene.

Bijedu Kosovskog sela odlučio je zamijeniti neizvjesnošću hladne i daleke frankofonske provincije. Na to, za njega epohalno putovanje, poveo je i svoju brojnu obitelj. Nekoliko je godina proveo obavljajući teške i potplaćene poslove da bi se na kraju skrasio kao plongeur u „Grčkoj kući“.

Stajao je tako Kasim nad sudoperom i rutinski obavljao svoj posao. Naglo se okrenuo prema meni i uočivši nagomilano suđe počeo je psovati na samo njemu razumljivom hibridu francuskog, albanskog i srpskog jezika. Najednom me pogledao i kroz smijeh mi rekao: „Ovo nije normalno. Oni samo manže, manže, a mi travaj, travaj. Icci nitko ne kuva. Jebem ja takav narod!“ Te psovke popraćene latentnim smiješkom njegova dobroćudnog lica djelovale su nekako neozbiljno. Nikako se nisam mogao oteti dojmu da je to 59

kukanje samo bezazleni recidiv jednog propalog sustava. Nešto što je Kasim poput uspomene ponio iz svog rodnog kraja, baš kao što netom udane djevojke pri odlasku iz roditeljskog doma odnose svoje najdraže lutke.

Iako je od svih plongeura najviše psovao, na njegovu je licu bilo najmanje gorčine. Doimao se gotovo sretnim. Dok smo nas dvojica bili zaokupljeni prljavim suđem, u drugom kutu prostorije Rafael je prihvaćao posuđe i neviđenom ga lakoćom elegantno razvrstavao na police. Elegantan plongeur zvuči kao oksimoron, ali ne i u njegovu slučaju.

Student fizike, podrijetlom iz Senegala, stasom je podsjećao na kakvog vrhunskog sprintera. Visok i vitak, sve je poslove obavljao brže i jednostavnije. Studirao je na Lavalu već tri godine i uzdržavao se pranjem suđa. Bio je skroman i inteligentan, a tečno je govorio francuski, engleski i španjolski. Rijetko je propuštao priliku da mi pomogne pri mom svladavanju prijeko potrebnog francuskog jezika. Dok sam ga gledao kako bez mnogo truda žonglira vrućim tanjurima, osjetio sam zavist. Ja sam taj isti posao obavljao nezgrapno, s neizgovorenim psovkama što su mi poigravale na suhim, ispucanim ustima.

Vrućina, vlaga i smrad bili su nesnošljivi, a kako se smjena primicala kraju bivao sam sve znojniji i smrdljiviji. Nakon nekoliko sati gacali smo u lokvama mlake vode i otpadaka. Jeftine cipele što sam ih nosio kao da su načinjene od imitacije skaja, te nije bilo potrebno dugo čekati da odvratna tekućina prodre u njih. Tako promočenih cipela proveo bih ostatak dana, pokušavajući ne razmišljati o gljivicama koje su se neumorno gomilale na mojim stopalima. „Koliko je sati, kada će jebena pauza?!“ – pomislio sam.

Pauza je, naime, bila predviđena za 19:30 sati, a prostorija za pranje suđa bila je jedina u cijelom restoranu koja nije imala sat. Pratiti vrijeme za jednog je ploungeura jednako glupo kao i razmišljati o količini suđa koju mora oprati. Oboje je istovremeno uzaludno i demoralizirajuće, a razlikuje se u tome što je sati uvijek manje, a suđa više od očekivanog.

60

Radno vrijeme ovdje ne postoji, iako njegov kraj ovisi o intenzitetu prometa te večeri, tako da posao završava kada je zadnji komad suđa opran i brižno pospremljen. Bilo mi je dosta suđa, jedino što sam htio bilo je odmoriti se i pojesti nešto. Napustio sam radno mjesto i krenuo u kuhinju da pogledam na veliki plastični sat što je visio obješen visoko iznad bijelih keramičkih pločica. Bilo je točno pola sedam.

Razočaran, bezvoljno sam se vratio poslu. Naredni sat protekao je sporo kao i oni što su mu prethodili. „Nermine, hajde da jedeš!“ – začulo se iz kuhinje. „Napokon!“- pomislio sam.

Krenuvši u kuhinju zamolio sam Kasima da me zamijeni. Naime, plongeuri nikada nisu jeli zajedno. Dvojica su uvijek morala raditi kako posao ne bi „patio“. Ulazeći tako u kuhinju, vidio sam Milana i Amela, pomoćne kuhare podrijetlom iz Bosne. Odnosi što su vladali među osobljem restorana bili su daleko od idealnih. Veliki broj radnika dolazio je iz bivše države, a bili su različitih nacionalnosti, vjere i interesa. Ono što ih je priječilo da skoče jedni na druge bili su egzistencijalni razlozi i naravno, gazda Adrastos. Stari Grk restoran je vodio čvrstom rukom. Dakako, javno izražavanje netrpeljivosti među radnicima nije se toleriralo. I u ovom je slučaju bilo iznimaka.

Silna gomila frustracija što ih tako nezdravo radno okruženje generira smjela se bez zadrške istresti na leđa ploungeura i Albanaca.

Ploungeuri su ovdje bili kako bi se na njima istresali svi zaposlenici, dok su Albanci bili na meti isključivo bivšim Jugoslavenima i Grcima. Bosanci, Srbi i Hr vati zaposleni u restoranu, imali su sve osobine tipične za veliki broj njihovih sunarodnjaka. Naime, svi su redom bili svadljivi, uobraženi i glupi. Kasim je za njih bio „glupi Šiptar“ ili u boljem slučaju „Šipac“, dok su se Rafaelu obraćali sa „crnjo“. S tanjurom u ruci pošao sam u stražnju prostoriju pronaći mjesto na kojem ću u miru pojesti svoju večeru.

61

Amel i Milan sjedili su na velikim plastičnim kantama istodobno hlapljivo žderući sadržaje njihovih pretrpanih tanjura. Pokušao sam što je tiše moguće proći pored njih ne bih li sjeo u najzabačeniji kutak prostorije.

Koliko god bili tihi moji koraci, uspjeli su ih omesti u njihovom dvoglasnom mljackanju. Amel se okrenuo i svojom mesnatom šakom snažno udario o plastičnu kantu te punim ustima nadodao : „Mali, sjedi ovdje s nama, sačuvali smo ti mjesto!“.

Na moje inzistiranje da večeram sam, uzvratili su mi : „Ne dolazi u obzir, ne smeta nama što si ti iz Krvacke!“, na što su se obojica počela usiljeno smijati. „Jebi ga“- pomislio sam i pridružio im se.

Amel je upravo prepričavao zgodu iz susjedstva: „Zvali nas ljudi u goste. Mala i ja se sprem´li. Ona taj dan nije kuvala. Pa šta´š kuvat kad ideš ugoste. Stigli mi tako, fino sjeli, a njegova žena iznjela kafu i kekse. Popismo kafu, a mene stisla glad, ono pravo. Gledam ja u kuhinju, ali ne vidim ništa na šporetu. Prošlo tako sat, dva i ništa. Taman kad sam stijo da krenem, eto ti one njegove iz kuhinje, nosi nake sendviče.

Manjih sendviča u životu vidio nisam. A sve nešto šareno da te Bog sačuva, niđe mesa. Oni su ti oni vegeterijanci, šta ti ja znam. I tako Milane, žvačem ja one sendviče, a želudac kruli. Da im vidiš kuće, stani pa gledaj! Leže na parama, ali škrto je to bolan. Nisu oni ko što smo mi!“ „Nisu bogami!“- dodao je Milan.

Razgovor se nastavio u jednakom tonu, a na kraju su zajednički došli do zaključka kako naš narod, za razliku od ovih Kvebečana, ima dušu. Završivši s jelom ustali su i glasno podrignuli, masne su seljačke ruke obrisali o hlače i zatim se vratili u kuhinju svojim bijednim životima. Dovršio sam lososov odrezak i vratio se k poslu. Dolazeći do Rafaela dobacio sam mu: „Lange daf Rafael?!“. Nasmiješivši se, prilično je tečno, snažnim francuskim naglaskom odgovorio: „Nema odmora dok traje obnova!“.

Taj mali igrokaz što smo ga Rafael i ja povremeno izvodili, tjerao je Kasima na nekontrolirani smijeh. I tom prilikom Kasim se glasno 62

smijao vrteći glavom u nevjerici, a kada je napokon došao do zraka stao je ponavljati: „Rafael- Tito, Rafal- Tito!“. „Lange daf?!“ je izvorni senegalski sinonim za naše „Kako si?“, a bilo je to ujedno i svo moje znanje Wolofa. Rafael je pak dobro poznatu maksimu samoupravnog socijalizma naučio slušajući je iz usta svojih jugoslavenskih kolega.

Jednom prilikom kad sam mu objašnjavao pozadinu te parole, odlučio je da će ubuduće na moj „Lange daf “ odgovarati isključivo s :“Nema odmora dok traje obnova!“. Ova simpatična kulturološka razmjena kao i ukupan odnos što sam ga s Rafaelom izgradio kod većine je „ex-Yu“ kolega izazivala skepsu i nerazumijevanje. Često su me zapitkivali o čemu to razgovaram s Rafaelom i zašto uopće provodim toliko vremena s njime… Bilo im je posve neshvatljivo zašto za društvo radije biram crnca iz Sengala nego, kako su oni imali naviku govoriti, naše ljude. Procijenio sam da nema smisla objašnjavati kako se moj izbor zasniva na karakternim sličnostima. Cijeli bi taj razgovor bio uzaludan i produbio bi njihovo rastuće nepovjerenje. U samom početku, ako zanemarim pokoje nevino dobacivanje kvebečkih konobara (mahom adolescenata) bio sam posve zaštićen od podbadanja i provokacija. Za to je bio zaslužan status mog strica u Bosanskoj imigrantskoj zajednici, ali i njihova percepcija mene kao našeg čovjeka.

Kako su moji ploungeurski dani odmicali ta je njihova percepcija sve više bljedila. Ispočetka su u mojoj prisutnosti rjeđe vrijeđali Rafaela i Kasima, a kasnije sam se i sam našao na repertoaru. Njihovi su predvidivi pokušaji humora, jer drugačije se to ne može nazvati, aludirali na moj naglasak i sumnjive (a)moralne stavove. Što su ti napadi bili otvoreniji i učestaliji, bio sam zadovoljniji. Sve su me te uvrede udaljavale od grotesknog „ex-Yu“ društvanca i približavali Rafaleu i Kasimu, ljudima koji su zadobili moje najiskrenije simpatije. Oduvijek sam pripadnost manjini doživljavao kao izvjestan privilegij.

Vrativši se u kuhinju zatekao sam Kasima kako bezvoljno slaže oprane tanjure. Bili su to novi crni tanjuri u obliku romba koji su 63

tek jučer pristigli u restoran. Ponudio sam mu pomoć koju je glatko odbio te je podignuvši silne tanjure krenuo prema kuhinji. Nekoliko trenutaka kasnije prostorijom je odjeknuo glasan lom, točnije zvuk jeftine keramike koja se raspala na stotine komadića. Odmah sam krenuo izvidjeti što se događa. Zateklo me nešto poput zaleđenog kadra, kao da je nepoznati netko stisnuo pauzu i iskoristio je da pozove prijatelje da prisustvuju onome što će uslijediti.

Svo je prisutno osoblje nepomično gledalo u Kasimovom smjeru, a on je stajao skrušeno, okružen gomilom polomljenih tanjura. Na njegovom licu smjenjivao se strah i stid. Bilo je strašno gledati ga okruženog svim tim silnim prijezirom i neprijateljstvom, što je nesumnjivo izbijalo iz pogleda prisutnih. Tih nekoliko trenutaka potpune tišine, Kasim je pognute glave gledao u pod, očekujući reakciju nadređenih. Buka je doprla do sale namijenjene gostima i doista nije bilo potrebno dugo čekati Adrastosovu reakciju.

Uletio je u kuhinju odgurnuvši salonska vrata takvom silinom da mi se učinilo kako se nikada neće prestati njihati. Njegovo punašno lice gorjelo je od bijesa. „Znao sam, faking Šiptar! Šta si se ukipio?!“ Kasim je šutke krenuo skupljati razbijene komade. Pošao sam prema njemu kako bih mu pomogao, ali Adastros me prostrijelio pogledom i zapovjedio da se vratim na svoje mjesto. Još neko vrijeme iz pravca su kuhinje odjekivale psovke na engleskom i grčkom, popraćene prigušenim smijehom prisutnih. Malo zatim restoran je nastavio disati uobičajenim ritmom i svi su prestali razmišljati o Kasimovoj maloj nezgodi, svi osim Kasima, naravno. On do kraja smjene gotovo da nije prozborio niti riječ. Nije čak ni psovao Kvebečane i njihovu naviku da često posjećuju restorane. Ostatak smo večeri Rafael i ja, posve neuspješno pokušavali oraspoložiti Kasima, koji je bio i suviše pristojan da ignorira naše napore te se povremeno samo osmjehivao. Bio je to patvoren osmijeh lišen svake iskrenosti i nimalo nije pristajao tom dobroćudnom čovjeku. Nakon nezgode, Kasim je radio neprirodnom predanošću, čak je na kraju smjene 64

preuzeo na sebe najodvratniju od svih plongeurskih dužnosti. Taj je zadatak bio toliko odvratan da smo se još u početku dogovorili da ga u dobrom duhu egalitarizma ravnopravno podijelimo. U restoranu je svaki dan za rana jutra jedan veliki sudoper bio dopola punjen vrućom vodom. Zatim je u taj sudoper odlagano svo ono posuđe što se pokazalo suviše zahtjevnim zadatkom za stroj. Bili su to plehovi sa zapečenom, skorenom hranom, posude za umake, pladnjevi s tjesteninom i još sva sila drugih odvratnih stvari. Na kraju je večeri netko morao izvući suđe iz te masne, neprozirne lokve što je opasno zaudarala na bakterijsku infekciju. Ruku je valjalo umočiti do ramena, povaditi svo suđe, a zatim prstima prčkati po odvodu sve dok i zadnja kap smrdljive tekućine ne oteče. Sve je to puno neugodnije nego što čovjek uopće može i zamisliti. Te večeri bio je red na meni. Pokušao sam ne razmišljati o tome, ali se ta misao silinom svoje odvratnosti periodično probijala u prve redove moje svijesti.

Kuhinja je bila skoro prazna, ostali smo nas trojica plongeura i šef sale. Trebalo je još baciti smeće, povaditi suđe iz masnog sudopera i oprati ga. Kontejneri za smeće nalazili su se u neposrednoj blizini stražnjeg ulaza u restoran. Odgurao sam veliku plastičnu kantu izvan restorana i krenuo izbacivati teške, crne, najlonske vreće. Besprizorno okruženje kvebečkog predgrađa djelovalo je još tužnije u te kasne sate: prazna cesta, nijeme zgrade i čađava brdašca snijega što su uporno odolijevala skromnom kvebečkom proljeću. Sve to podsjetilo me na kulisu kakvog filma katastrofe.

Nije bilo nikoga da vidi kako posljednja vreća koju sam trebao baciti puca i kako otpadci hrane lete uokolo. Nikoga da čuje moje glasne psovke i nikoga da se nasmije ili sažali nad likom mladića koji golim rukama skuplja smeće dok se snažan vjetar poigrava njegovom prljavom pregačom. Pokupivši tako ostatke, krenuo sam u restoran razmišljajući o onoj prokletoj žabokrečini u koju ću uskoro morati zaroniti ruku.

Prizor koji me dočekao, točnije slika Rafalea i Kasima kako odrađuju moj zadatak, požurio me da im se pridružim. Bilo je to prvi 65

i posljednji put da smo tu gadost obavljali zajedno, a cijela je scena zapravo izgledala patetično-perverzna. Troje odraslih muškaraca, vođeni priprostim osjećajem solidarnosti, gurali su svoje ruke duboku u masnu tekućinu. Ruke su nam se nerijetko dodirivale, ali mi na to nismo obraćali pozornost. Preostali poslovi odrađeni su šutke i na brzinu. Nešto više od pola sata bilo je potrebno da dovršimo posao, presvučemo se i osvanemo na trijemu stražnjeg izlaza.

Kući smo u pravilu išli svi zajedno, ali ne i te večeri. Kasim se nemušto ispričao dogovorom na drugoj strani grada, dok je Rafael odlučio prespavati kod djevojke koja je živjela u jednoj od onih nijemih zgrada kvebečkog predgrađa. Obojica su krenula svojim putem, a ja sam iznenada ostao sam. Nije mi bilo žao. Ozračje nakon scene s masnim suđem nalikovalo je na post festum kakvog neuspjelog seksualnog eksperimenta. Krenuo sam put autobusne postaje udaljene pola sata hoda od restorana. Hodajući polako uz cestu, bezuspješno sam pokušao sumirati događaje proteklog dana. Svaki pokušaj koncentracije brzo je prekidan scenom masnih, prljavih ruku što gmižu jedna preko druge. Nepregledno prostranstvo gradskih svjetala, što se preda mnom prostiralo, oduzelo je noći svu njenu privlačnost.

Osjećao sam se potrošeno i jadno, a snijeg koji je počeo padati pojačao je dojam bespomoćnosti. U nekoj drugoj prilici slika kasnog snijega u proljetnoj noći, sigurno bi me obradovala. No, kada provedeš zimu okovan ledom i kada ti lopata za snijeg pomogne da bolno otkriješ neke dotada neznane mišiće na vlastitom tijelu, snijeg gubi svoju romantičnu privlačnost i u noći poput te postaje neželjenim gostom. Na postaji nije bilo nikoga, a autobus je stigao za manje od minute i bio je neuobičajeno popunjen za ovo doba noći.

Sjeo sam na prazno mjesto, pored stražnjih vrata, i iz ruksaka izvukao stari, izlizani rječnik. Plavim slovima na nekad bijeloj poleđini pisalo je Rječnik francuskog i srpsko-hrvatskog jezika, samo što je riječ srpsko bila teško čitljiva. Isti sam rječnik naslijedio od sestre, a crna crta što je prekrivala riječ srpsko bila je djelo njene tadašnje profesorice. Moja je sestra oduvijek pazila na svoje stvari i nije joj 66

bilo ni na kraju pameti da šara po vlastitim knjigama. Njena je urednost prokazana za neposlušnost, a knjiga joj je uzeta sa stola i demonstrativno je pred cijelim razredom precrtana riječ srpsko. Bila je to demagogija olovnih vremena. Vožnja do stana moga strica trajala je nepunih sat vremena. Autobus je putom primao nove putnike i uskoro nije bilo više slobodnih sjedećih mjesta. Nijednog, osim onog pored mene, naravno. Na tome mjestu nitko nije izdržao više od dvije minute zbog podmuklog smrada što se širio iz mog smjera.

Kažem podmuklog jer ga je u početku bilo teško osjetiti, a zatim bi se uvlačio u nosnice i bivao sve intenzivnijim. Svi koji su sjedali uz mene ubrzo su ustajali i sa neskrivenim izrazom gađenja odlazili bi što su dalje mogli. Bilo mi je kristalno jasno što se dešava, a njima je rječnik što sam ga listao pomogao da otkriju izvor smrada.

U autobusu punom ljudi malo je onih koji će osjetivši smrad propustiti priliku prstom uprijeti na čovjeka koji umornim očima svladava elementarne odrednice njihova jezika. Imigranti smrde, zar ne?! Ovaj imigrant je smrdio, oči su mu se sklapale i bio je suviše umoran za stid. S velikim naporom održao sam se budnim, dovoljno dugo da ne propustim vlastitu postaju. Izašao sam iz autobusa.

Malobrojni automobili, parkirani pred supermarketom, bili su prekrivani slojem netom napadalog snijega. Guste sitne pahulje nošene vjetrom padale su čas lijevo, čas desno, dok sam u nevjerici gledao tu pomahnitalu bjelinu. Bio je kasni travanj, a ja sam se probijao kroz snježnu oluju. Srećom, zgrada u kojoj je živjela obitelj moga strica, nije bila daleko. Dovukao sam se do ulaza i teškom mukom otvorio dotrajala vrata s kojih se ljuštila izblijedjela crvena boja. Hodnik je bio prekriven plavim tepisonom, a zidovi obojeni sivom, masnom bojom. Iz unutrašnjosti zgrade širio se suhi zadah ustajalosti. Drvenim sam se stubama uspeo na prvi kat i otključao vrata stana broj šest. Iz udaljene sobe dopirala je plavičasta svjetlost televizora. Teški sam kaput, natopljen vodom, ostavio kraj peći te se izuo i krenuo u boravak ugasiti tv. Na kožnom trosjedu spavao je moj stric. Bila je to jedna od rijetkih večeri koju nije proveo razvoze67

ći pizze svojom dotrajalom plavom Toyotom. Po dolasku u Quebec kratko je radio kao plongeur. No, ta je avantura završila jedne noći kada je uslijed verbalnog maltretiranja odlučio reči: „Dosta!“. Način na koji je to učinio još uvijek se živo prepričava među zaposlenicima Cassa Grecqoea i šire. Naime, nakon što je odslušao silne uvrede skinuo je pregaču i bacio je starom Grku u lice. Zatim je otkopčao hlače i zajedno s gaćama spustio ih do koljena. Uhvatio se za kurac i stao sumanuto derati: „Dođi vamo pička ti materina grčka. Dođi vamo da pušiš kurac, govno jedno Grčko.“ Gledajući ga kako s nevinim izrazom lica spava tu preda mnom, bilo mi je teško zamisliti takvu scenu. Podigao sam deku s poda, prebacio je preko njegova usnula tijela i ugasio tv. Tama i tišina progutale su prostoriju. Jedino što se moglo čuti bilo je ritmično stričevo hrkanje, popraćeno prijetećim fijukanjem hladnog kvebečkog vjetra s one strane zamagljenih prozorskih stakala. Pridržavajući se za zid pronašao sam kupaonicu.

Pod tušem sam se zadržao desetak minuta nemilice trošeći raznovrsne preparate za njegu tijela, a sve u nadi da ću sa sebe isprati smrad.

Izašavši iz kade posegnuo sam za ručnikom i ugledao svoj izmoreni lik u ogledalu. Tijelo je treperilo od umora, a koža je bila crvena od pretjeranog trljanja spužvom. Obrisao sam se, oprao zube i napokon otišao u sobu. Oba su kreveta bila pospremljena i prazna. Pošto je bila subota, bratić s kojim sam dijelio sobu provodio je novu bezbrižnu tinejdžersku noć na jednom od mnogobrojnih tuluma što su ih priređivali njegovi imućni kvebečki prijatelji. Legao sam u krevet i sklopio oči. U ono malo vremena što mi je trebalo da zaspim, morile su me slike prljavih tanjura, lonaca i zdjela. Prokleto suđe nije me napuštalo ni u snovima.

Bila je to posljednja snježna oluja tog proljeća i jednako tako posljednja noć koju sam proveo u tvornici obroka Cassa Grecque. Naredno sam jutro telefonirao u restoran te im ispričao priču o groznici koja me tokom noći pokosila. Više se nikada tamo nisam vraćao.

Nekoliko mjeseci kasnije na ulici sam susreo Rafaela. Uz pivu mi je ispričao kako je još isti onaj tjedan kada sam ja otišao, netragom 68

nestao i Kasim. Rafael je sada radio na fakultetu u dućanu sportske opreme te je uz manje rada zarađivao pristojan novac. Ja sam pak u međuvremenu počeo raditi kod starog gospodina Marca sa Sardinije, obavljajući pomoćne poslove na gradilištu. Narednih mjeseci koje sam proveo na relaciji Montreal-Quebec, klonio sam se velikih restorana, prljavoga suđa i pomahnitalih Grka. I danas se rado sjetim Rafaela i Kasima.

A suđe?! Reći ću vam samo to da od kućanskih poslova preferiram pranje podova, prozora, peglanje, iznošenje smeća, odlazak u kupovina, čišćenje dimnjaka, brisanje prašine. Jesam li što izostavio?! Čini mi se da je to sve.

69

MILE END

70

Prtljagu sam ostavio nasred sobe. Veliku zelenu torbu koju su mi posudili rođaci i crni ruksak, poklon jedne od onih beznadnih ljubavi o kojoj svi ponešto znamo. Nema nikoga kome bi to moglo smetati. Svi su otišli i stan će kratko vrijeme biti samo moj.

Izašao sam na ulicu. Ugao St. Viateur i St. Laurent, moj ugao, čekao je strpljivo kao što to već stoljećima čini. Iako sam na tom križanju prošlog mjeseca proveo samo sedam dana, osjećao sam kao da sam se vratio kući.

Krenuo sam niz St.Viateur prema Bilijevoj galeriji prolazeći pored stare tvornice pianina koja je osamdesetih godina prenamijenjena u rezidencijalni objekt.

Na njenih pet katova smjestila se galerija zanimljivih likova koja nastanjuje živopisno uređene interijere studija i stanova.

Riječ je o velikom broju umjetnika najrazličitijih afiniteta, boemima te dokoličarima i pokojem zalutalom turistu koji je uz mnogo sreće uspio ugrabiti priliku da živi u toj ljepotici montrealskog mile enda.

71

Vlasnik zgrade bio je, kako ga je jednom prilikom Steve nazvao, žalostan i nesretan, prebogati starac.

Bilijeva se galerija nalazila na uglu, ni minutu hoda udaljena od stana. Prizemlje stare kuće grčkih imigranata već je tridesetak godina bilo na usluzi namjernicima koji su u potrazi za starim umjetninama, razglednicama ili pak naoko posve beskorisnim predmetima lutali montrealskim ulicama. Godinama je to prizemlje bilo pretrpani junk yard shop u kojem se moglo naći svega: od članske knjižice SKJ-u do replika pravoslavnih ikona. No, kako su starili, Bilijevi roditelji sve su češće oštru kvebečku zimu mijenjali onom blažom mediteranskom, na obalama Egejskog mora.

Ima tome osam godina kako je Billy preuzeo posao i od zagušljive staretinarnice napravio Vintage art shop u sklopu kojeg uspješno djeluju atelijer i galerija. Dočekala su me zaključana vrata. Prije no što sam se stigao okrenuti ugledao sam nasmiješenog Bilija kako mi zveckajući ključevima prilazi. Čovjek koji mi se tako iskreno smješkao bio je u najboljem slučaju moj poznanik. Proveli smo dva jutra u obližnjem restoranu gdje smo uz eggs benedict lamentirali o trivijalnostima. „Pa kako si čovječe? Dugo se nismo vidjeli.”, započeo je Billy. „Ako zanemarim financijsku situaciju, zaista sam izvrsno.” „Financijsko pitanje uvijek je gorko. Ja sam, kao što znaš, nedavno proslavio četrdeset četvrti rođendan i moram ti priznati da upravljanje financijama nisam nikad posve svladao. I znaš što?! Siguran sam da će tako i ostati.” „Vjerujem ti.”

Bilijev pogled bio je mutan od neprospavanih noći i ranojutarnjih jointeva. Jednog od onih jutara, za doručkom, pričao mi je kako se inspiracija oduvijek skrivala u nesanici i svitanjima, zamagljenim slatkim dimom trave. Iza njega je bila jedna takva noć.

Uveo me u galeriju. „Hej, ovo je ona izložba na čije otvaranje na kraju nisi stigao. Zbilja šteta, bila je to odlična večer.”

72

„Mogu zamisliti. Morao sam iznenada otići, ali eto, vratio sam se. Doduše samo na jednu noć, no ipak sam tu.” „Na jednu noć?!”, iznenađeno je upitao Billy. „Da. Sutra letim u Beč i zatim vlakom nastavljam put za Hr vatsku.” „Bježiš prije zime. To mogu razumjeti. Kad se vraćaš?” „Vraćam se zasigurno. No kada i u kojem aranžmanu, pojma nemam.”, odgovorio sam neuvjerljivo, razmišljajući o nezavidnoj financijskoj situaciji u kojoj sam se nalazio.

Uslijedilo je dvadesetak minuta razgledavanja postava uz komentar jednog od autora. Ono što je bilo karakteristično za većinu umjetnika Mile enda jest upravo njihova nepretencioznost. Dovoljno inteligentni da svoj identitet ne vezuju uz vlastita, ponekad zaista impresivna, umjetnička djela, uživali su u laganom ritmu grada. Oni nisu bili napisana knjiga, nisu bili višestruko nagrađivana umjetnička instalacija, već su ta dijela bila dio njih. Mali crtež čovječuljka koji meditira u društvu mačke bio je podsjetnik na kišnu subotu kad je Nathalie otputovala za Lyon, objasnio je Billy. I tako redom, svi su radovi bili fragmenti do sada proživljenog i nikako ih se nije moglo svesti na jednu jedinu, uvijek suviše jednostavnu mjeru, makar ona bila i tako zvučna kao ja-umjetnik. Svakako dobrodošla promjena. Ono na što sam do tada bio naviknut bila je puka suprotnost. Pretenciozni autori nošeni svojim prosječnim radovima plovili su u besprijekornoj pozi - pozi umjetnika. I jedino što je zapravo bilo iznad prosjeka u toj tužnoj priči jest njihova interpretacija neshvaćene umjetničke duše. Ovdje pak, nitko nije imao potrebu dokazivati da je bolji, nadareniji. Afirmacija s ulica dolazila je neposredno.

Snimalo se, slikalo i pisalo iz potrebe za stvaranjem, a nikako zato jer bi to neka šira publika mogla smatrati zanimljivim. Upravo u tom iskrenom pristupu bila je tajna kvalitete njihovih radova. Kopajući po policama i kutijama trgovine naišao sam na fotografiju lokalnog autora. Pet budističkih redovnika što sjede i leže pred zatvorenim 73

dućanom nekog dalekog azijskog mjestašca. Bila je naslovljena „Budist chill out” . Iz džepa sam izvukao deset dolara i platio fotku. Na odlasku sam Biliju još jednom obećao da se vidimo uskoro, oprostio se od njega i galerije te odšetao do Ki gi bi-a.

Ki gi bi bio je vege-restoran kojim su uspješno upravljale dvije sredovječne lezbijke iz kvarta. Bilo je to autorski uređeno mjesto.

Ni uz mnogo truda tu se nisu mogla pronaći dva ista stola ili pak stol s posve jednakim setom stolica. Popločen masivnim, izlizanim daskama i ukrašen predmetima poput drvenih autića i gasmaski, Ki gi bi je predstavljao omiljeno utočište mnogim stanovnicima Mile enda. Bio je to čaroban restorančić što lebdi na samom rubu realnog, a dobar dio zasluga za to pripao je i šarolikoj klijenteli koja ga je posjećivala. Lokalni pankeri, hipiji, pisci, gej populacija, poslovni ljudi, slikari, muzičari, svi su oni dijelili ovaj prostor čije se ime izgovara jednako kao ono zloglasne ruske tajne službe. Ušao sam u restoran i stao na kraj kraćeg reda što se stvorio pred šankom. Ispred mene čeka djevojka u čijem osmijehu počiva sva privlačnost jedne žene. „Tako tipično za Montreal”, pomislio sam primičući se šanku.

Za šankom sam prepoznao Laurenta. Bio je odjeven u najprljaviju majicu što ju je ikad igdje nosio jedan konobar. Na takve se trivijalnosti ovdje nitko ne obazire. Nadam se da uskoro neću niti ja. „Hej čovječe!” „Hej Laurent!” „Pa gdje ste Steve i ti nestali?”, upitao me dok je u crvenu šalicu točio vruću kavu. „Ma Steve je napokon sredio kombi i krenuo za St. Jonhs, a ja sam mu se pridružio do Quebeca. Trebalo nam je sedam sati da stignemo u stan mojih rođaka.” „Jebenih sedam sati za 250 km najravnije autoceste u zemlji.?! Bit će da je to bilo ludo putovanje.”, dodaje Laurent.

Red za mojim leđima brzo se gomila. Nema mnogo vremena za priču. Jutarnja gužva. Čak i jutarnja gužva u Mile end stiže sporije no u ostatak grada. Dok Mile end spava Montreal doručkuje, a kad 74

stanovnici Mile enda krenu na doručak, Montreal se sprema ručati.

Naravno da je Mile end svaku večer bdio nad usnulim gradom.

To je mjesto na kojem se živi sporije, ali rijetko kada spava noću.

Za vege-ručak i pintu „Le cheval blanca”, mog omiljenog kvebečkog piva, platio sam 11 dolara i 25 centi. „Uzmi ovo da te ne izgubim.”, govori dok mi uručuje stalak s kartom.

S karo-damom u ruci smjestio sam se za jedan od slobodnih stolova.

U Ki gi bi-u narudžbe su se primale pod određenom kartom, a zatim su konobari pripremljena jela donosili za stolove na kojim bi prepoznali traženog pik-asa ili pak tref-kralja. Malo što bilo je uobičajeno na ovom mjestu. Sumrak je polako grlio moj ugao. Table St. Viateur i St. Laurent postavljene visoko na rasvjetnim stupovima nestajale su u stidljivoj tami sumraka. Laurent je uskoro stigao s hranom. Nekoliko stolova udaljena od ovog za kojim sam jeo, sjedila je djevojka koja je maločas čekala u redu ispred mene.

Gledao sam je neko vrijeme glupavo se smijući. Neuredno podšišana crvena kosa padala joj je na snježno-bijelo lice. Iza naočala nazirale su se krupne zelene oči koje su pažljivo proučavale sadržaj ukoričenih Borgesovih misli. Činilo mi se kako bi moja reakcija na njen pogled bila prilično smiješna. Jedna od onih u kojima se ne znajući što da radimo odlučujemo za više radnji istovremeno. Tada gledamo u pod, ispijamo praznu šalicu kave, prekopavamo džepove u potrazi za tako neophodnim, nepostojećim predmetom. Njeno prisustvo bezobzirno umanjuje ratio. „Kakav osmijeh. To nije fer!”, pomišljam dok ona ustaje.

Zatvara knjigu i ubacuje ju u zelenu izlizanu torbu koja joj prebačena preko ramena predivno pristaje. Na odlasku svrće pogled na mene i smješka se mojem, vjerujem, prilično grotesknom izrazu lica. Skrećem pogled u stranu i prekopavam džepove. Iako zapanjen njenom ljepotom pokušavam djelovati nezainteresirano. To je svakako smiješna scena i to takva na kakvu je ona navikla - slični 75

pogledi zasigurno je prate gdje god krene. Žene i muškarci zbunjeni njenom ljepotom gledaju je u nevjerici kao da čekaju da priviđenje nestane.

Ona odlazi polako, elegantnim korakom. Čini mi se da se restoran njiše u ritmu njenog koraka i kao da za sobom povlači sve goste i ukupan inventar. Uskoro u smjeru vrata kroz koja je prošla lete stolice, stolovi, šalice, ljudi začuđenih pogleda. Ostajem sam, okružen bijelim zidovima koji kao da se smiju mojoj nevjerici. „Je li sve bilo u redu? Hej, je li bilo okej?” „Molim?”, odgovaram pitanjem trgnut iz sanjarenja. „Hrana čovječe! Je li bilo ukusno?”, upituje Laurent pospremajući stol. „Da, da izvrsno.”, odgovaram, sada već nešto pribraniji. „Odsutan si. Brineš se zbog leta?” „Zapravo ne. Malo sam odlutao bez nekog posebnog razloga.” „Okej, sutra letiš, ali kad se vraćaš?”

Opet isto pitanje, već drugi put u sat vremena. Pitanje koje bi upućeno prolazniku negdje drugdje zvučalo čudno, ali ne i u Montrealu, mjestu u koje se ljudi uvijek nanovo vraćaju. Šarmira moćnije od najljepše žene i zavodi suptilnije od bilo koje ideologije. Na njegove je čari rijetko tko imun. „Ne znam kad se vraćam, ali sigurno ćemo se opet vidjeti na ovome uglu. To ti obećajem.”, govorim Laurentu koji pretrpanih ruku gleda u montrealski sumrak. „To će biti uskoro jer viđao sam taj pogled ranije. Mile end te je uhvatio.”, dodaje smješkajući se.

Ustao sam od stola i oprostio se s Laurentom. Izašavši kroz ista ona vrata kroz koja je maločas tako skladno letio namještaj, zakoračio sam na ulicu. Suh, topao vjetar nosio je mirise slatkog peciva iz obližnje poljske slastičarnice, izmiješane s duhanskim dimom.

Klupicu pred restoranom zauzeli su poklonici nikotina. Puše i glasno se smiju. Pozdravljaju me iako se ne poznajemo. Bila je to moja posljednja večer u Mile endu. Topla, mirna večer i nepatvoren osje76

ćaj pripadnosti. Posljednji put prošetao sam St. Laurentom. Već sutra taksi će me odvesti do zračne luke odakle ću jeftinim letom krenuti na put prema Beču. Vjerojatno stisnut između pretilog američkog turista i njegova hiperaktivna nećaka proživljavat ću zračnu havariju koja neće završiti kao udarna vijest večernjeg dnevnika.

Tvornica pianina provirila je iz tame. Ušao sam u haustor i utipkao šifru u elektroničku ploču ulaznih vrata. Prostrani, oronuli lift neujednačenom me brzinom odvezao na treći kat. Ušao sam kroz vrata apartmana 306A. Svaki djelić interijera govorio je o Steveu; zidovi ukrašeni njegovim projektima o kojima je običavao tako skromno i strasno govoriti, zbirka ploča, biblioteka koju je jedne noći preuzeo na ulici, ručno izrađene lampe i lusteri te niz drugih detalja pričali su o tom zanimljivom čovjeku. Iz hladnjaka sam izvadio votku „Stolichnaya”, odmah ispio dvije čaše, a treću ponio sa sobom u krevet. Skinuo sam se i legao na dnevni krevet predviđen za drijemanje. Navikao sam spavati tu, a francuski ležaj spavaće sobe nije me zanimao. Pio sam votku i razmišljao o Mile endu. Ovdje zrak kao da je lakši i ugodniji. Trebalo bi njime „kontaminirati“ onaj naš nesretni Balkan. Još sam se kratko zabavljao nepovezanim mislima iscrpljenog uma.

Ubrzo sam zaspao. Sat je bio navijen. Buđenje u sedam, taksi u osam i let u deset sati. Usnuo sam let u društvu predivne Iranke, izvjesne gospođice Beghdadi. Pili smo vino i pričali o ljubavi. Snovi ne mare za konvencije, oni su često patetični. Sljedeće jutro u avionu za Beč sjedio sam stisnut između Howarda, koji je težio otprilike 150 kilograma i njegovog milog Joea, kojem je hiperaktivnost još davno dijagnosticirana. Pogađate, niti jedan medij o mojoj havariji nije, pa ni uzgred rečeno, izvijestio.

77

ONA I TI

78

Okružen gomilom snijega, kao kroz kakav bijeli labirint, promičeš pravilnim ulicama kanadske suburbije. Sjediš na stražnjem sjedalu crne Honde koja gotovo nečujno klizi ledom okovanom cestom. Pored tebe djevojka duge plave kose i tamnih, gotovo crnih očiju. Raspituje se o toj dalekoj, njoj pomalo egzotičnoj zemlji iz koje si nedavno doletio. Ti, dobro ugrijan vinom koje struji tijelom, kurtoazno odgovaraš, nemušto pokušavajući promijeniti temu. Ona nadalje govori kako je čitala o tvom kraju i kako shvaća... „Ona shvaća“ – pomišljaš – „ nije li to divno.“ Taksist se mršti i na francuskom pita za vašu krajnju destinaciju. „Rue St. Jean“ -odgovaraš.

Malo zatim, voženi ste preširokom kanadskom autocestom, dok bijeli labirint ostaje za vašim leđima.

Djevojka govori o karnevalu kojem ćete uskoro zajedno prisustvovati. Osmjehuje se pri tome otkrivajući svoje besprijekorno 79

bijele zube. Uzvraćaš osmijehom i paziš da usne ostanu spojene.

Tvoji zubi nisu tako lijepi. Oni su žuti i prošarani radom mnogih nekompetentnih zubara. S godinama si naučio smijati se zatvorenih usta.

Gledaš kroz prozor u bijelu pustinju dok iz zvučnika dopire orijentalna glazba. Postaješ svjestan da je taksi kojim se voziš k centru ispunjen teško podnošljivom količinom stereotipa. Taksist s Bliskog istoka, lijepa mlada studentica politologije s neskrivenim simpatijama za momka što je nedavno stigao iz tamo neke balkanske nedođije. Približavate se centru. Ona svojim ljupkim glasom govori o arhitekturi koja podsjeća na neke od europskih prijestolnica, što si ih za svojih rijetkih putovanja imao prilike vidjeti. Taksi usporava i malo zatim staje, a na taksimetru svjetluca brojka 32. Zavlačiš ruku u džep tražeći ono malo dolara što si ih ponio. Djevojka iz svog žutog, kožnog novčanika izvlači dvije novčanice od dvadeset dolara, daje ih vozaču i zahvaljuje na vožnji. Dok izlazite na ulicu ti, pomalo posramljen, slušaš njenu ispriku. Govori kako je sve ovo bila njena ideja i da je sasvim logično što je ona platila taksi.

Zaista je čitala o tvom kraju, shvaćajući pri tome neke stvari. Nikad o sebi nisi razmišljao kao o klasičnom izdanku vlastitog kulturološkog dvorišta, no neugoda koju trenutno osjećaš govori ti kako si bio u krivu. I dok snijeg škripi pod vašim nogama, pomišljaš kako bi možda bilo zgodno da je uhvatiš pod ruku. Ovo je vaš treći izlazak i iako se ne smatraš čovjekom s izraženom socijalnom inteligencijom, jasno ti je da ona to želi. Uskim ulicama kvebečkog starog grada odjekuju smijeh i glazba. Ljudi umotani u tople kapute, zagrnuti maramama i vunenim šalovima prolaze pored vas. Ona te hvata za ruku i ushićeno povlači u smjeru karnevalske povorke, a uzbrdica koja vas dijeli od šarenila, ovako okovana ledom, predstavlja velik izazov.

Nakon samo nekoliko koraka kližeš unazad. Oboje se smijete glasno, ali ti svoj smijeh ne možeš prepoznati. Zvuči nekako strano i daleko, kao da dolazi iz nečijih tuđih ustiju. Ona te gleda tim krup80

nim tamnim očima i gotovo si siguran kako u tvom pogledu bezuspješno traži toplinu. Uspinjete se do gornje ulice gradskog centra koja je ovom prilikom zatvorena za promet kako bi njome promicala karnevalska povorka. Zapažaš sve te silne ljude koji potaknuti nesnosnom hladnoćom glupavo poskakuju ne bi li se ugrijali. Svejednako držeći se za ruke hodate kroz gužvu. Susrećete njene prijatelje i ona te ozarena lica zadovoljno predstavlja društvu. Desetak zaleđenih minuta kasnije napuštate karneval i krećete prema njihovom omiljenom baru. Putem odgovaraš na dobronamjerna pitanja zabrinutih prijateljica. Sve to neodoljivo podsjeća na kakvo suptilno policijsko ispitivanje.

Dok neumjesno ignorirajući činjenice smišljaš odgovore, ulazite u zabačenu ulicu donjeg grada. U daljini primjećuješ blijedu svjetlost što dopire s pr vog kata. Društvo skreće u haustor te se uskim, spiralnim stubama uspinje u bar. Jednostavno namješten kafić odiše izvjesnom mirnoćom. Isluženi dr veni namještaj nemarno je razbacan po prostoriji. Sa zidova vas gledaju nepretenciozni radovi lokalnih umjetnika, a gosti na zvuk škripe ulaznih vrata ne podižu poglede, već nastavljaju sa svojim poslom. Njena ti najbolja prijateljica priča o baru i o kulturi, zavjerenički se osmjehujući. Ona zna da ste vas dvoje isti- oboje volite umjetnost, dodaje. Ono malo energije što ti je ostalo koristiš za patvoreni smiješak i prigodnu opasku. Sjedate za stol i naručujete piće. Djevojka s kojom si izašao ti pod stolom stavlja ruku na koljeno, nježno te milujući. Putena mlada crnkinja donosi vrčeve piva i stavlja ih na stol. Piješ mnogo i piješ brzo. U početku to nitko ne primjećuje, no nakon nekoliko ispražnjenih vrčeva, ti si mnogo pijaniji od ostalih. Njena se ruka već neko vrijeme primiče tvojim preponama. Ideja da večer provedete zajedno više se ne čini tako dalekom. Alkohol je oduvijek bio tvoj eliksir hrabrosti. Poprilično pijan ustaješ od stola i odlaziš na toalet.

Ona ustaje i prati te u stopu. Prolaziš pored šanka dok konobarica i kuhar pričaju o Monteral Canadiensima. „Ljudi ovdje zbilja vole hokej!“- pomišljaš.

81

Prije no što uspijevaš zatvoriti vrata ona ih odguruje rukom. Staje na prag oslonjena o štok i gleda te tim svojim predivnim iskrenim pogledom. Blago se naginje udesno primičući usne tvojem licu. Njeni su topli poljupci nježni, no strastveni. Još se neko kratko vrijeme ljubite u skučenom toaletu, a zatim ona predlaže da se taksijem odvezete do njenog stana. Nekoliko sati ranije našao bi tisuću razloga da kažeš „ne“, a sada odgovaraš potvrdnim: „Zašto ne“.

Napuštate bar praćeni pogledima njenih prijatelja. Ona izlazi na ulicu i oduševljeno govori kako si se svima dopao. Nespretno se omotavajući šalom dodaje kako to i nije ništa čudno jer si ti tako divan.

Te riječi, za koje si siguran da ih ne zaslužuješ i hladan vjetar što se uvlači u kosti, u trenu te trijezne. Jasno ti je da ne smiješ otići u taj stan. Ona ne očekuje samo seks. Ona očekuje mnogo više no što si joj ti sposoban dati. Trebaš pronaći prave riječi i objasniti joj kako je za nju bolje da kući ode sama. Dok stojite na ulici čekajući taksi ona te grli snažno, a tebi se čini kako si ovog puta stvarno zajebao.

Prilazi vam taksi, isti onaj od ranije. „Nevjerojatno!“-pomišljaš.

U gradu sa milijun stanovnika i barem pet tisuća taksija vi ćete opet sjesti u onaj isti. Dok ulazi u auto možeš je čuti kako kroz smijeh govori nešto o karmi. Sjedate jedno uz drugo, a ona te miluje po licu. Jasno ti je da ne postoji dobro vrijeme za ono što ćeš joj reći, ali kukavički biraš zadnji trenutak. Prolazite kroz kvart u kojem živiš i ti moliš taksista da stane. Ovom prilikom ti plaćaš taksi. Ona, iznenađena ovom nenajavljenom odlukom, pita u čemu je problem. Ti, posve neuvjerljivo odgovaraš kako se ne osjećaš dobro i kako ne bi htio upropastiti vašu prvu večer. Sve ti se nekako čini kao da na njenom licu prepoznaješ nevjericu i sumnju. No, s time se možeš nositi. Ljubiš ju prijateljski u obraz ispričavajući se još jednom.. Taksi odlazi i nestaje u tami snježnih pahulja. Žuriš uz svježe tragove guma u snijegu dok te hladnoća ujeda za lice. Ulazeći u zgradu prekopavaš džepove u potrazi za ključevima. Pališ svijetlo 82

na hodniku i guraš ključeve u bravu. Prazan je stan ispunjen zagušljivo-toplim zrakom. Na putu ka kupaoni skidaš odjeću i odbacuješ je ne mareći za red. Razmišljaš o tušu, no odlučuješ se samo za umivanje. Dlanove ispunjene hladnom vodom snažno prinosiš licu.

Gledajući u vlastiti odraz u zrcalu, smiješ se glasno, a zatim namještaš tužan izraz lica. Odlaziš u sobu i pališ radio. Praćen zvukom bluesa i snažnog kvebečkog vjetra san te napokon odnosi daleko od tvoje bijedne jave.

83

ANA

84

Ana je nedavno navršila četrdeset i prvu. Pred sam kraj studija, ima tome kakvih petnaest godina, njena se majka teško razboljela.

Posve nemoćna da brine o sebi, udovica Andrić za pomoć je bila primorana pisati kćerki. Pročitavši pismo Ana je spakirala stvari i na brzinu se pozdravila s prijateljima, koje je u tih sedam praških godina istinski zavoljela, te se vlakom uputila put rodnog grada.

Narednih devet mjeseci, koliko je uzaludna borba s teškom bolešću trajala, iscrpilo je Anu i gotovo je do neprepoznatljivosti izmijenilo.

To joj je vrijeme provedeno u sumornoj tami kakvu samo sjena smrti ima naviku pružiti, oduzelo gotovo sav mladenački entuzijazam. Raniji planovi o putovanju Europom i nastavku studija filmske režije postali su ništa više do davnih želja. U onim rijetkim trenutcima kada se osjećala dovoljno dobro da razmišlja o svojoj budućnosti, činilo joj se kako je od prijašnjeg života dijeli dubok i nepremostiv ponor. Njene su prijateljice polako ostvarivale željene planove, a ona je posve izgubivši samopouzdanje, na najrazličitije načine izbjegavala zajedničke susrete. Ono malo novaca što je ima85

la nije željela potrošiti na put za Pariz ili pak Berlin kako bi slušala o njihovim boemskim životima, o zadnjem filmu na kojem su radile te o noćima što su ih provodile u strasnim zagrljajima šarmantnih, mladih pjesnika.

Nije htjela slušati kako drugi vode život za koji ona nije imala snage ni hrabrosti, i nije se željela crvenjeti prepričavajući svoju monotonu svakodnevnicu dok je one, još uvijek lijepe i mlade, gledaju bezuspješno skrivajući žaljenje. Godine su prolazile i Ana je u potpunosti izgubila kontakt s ljudima iz svoje prošlosti. Njena je nekad, skladna figura, nestala pod naslagama sala, a prerano posijedjela kosa u dugim je ispucanim pramenovima stršala posve proizvoljno. Živjela je sama u dvosobnom stanu pokojne majke, za život zarađujući prodajom karata na blagajni gradskog kina. Ponekad, istina rijetko, mijenjala je starog gospodina Marka u projekcijskoj komori. Tada bi, puštajući besprizorne holivudske blokbastere ispijala konjak, sanjareći o tome da ta mračna soba postane njeno stalno, radno mjesto. Kada je gospodin Marko napokon otišao u više no zasluženu mirovinu ta joj se želja i ostvarila.

Nije joj smetalo što je kasnije načula da je posao dobila zato što je šef smatrao da bi na blagajni trebalo zaposliti nekog mlađeg i da je tama projekcijskog sobička primjerenije mjesto za Anu i njene neugledne, islužene haljine. Uostalom, isti je taj čovjek nekoliko mjeseci ranije osujetio Anin nejaki pokušaj da nešto promijeni u svom životu. Bilo je to prvih tjedana neobično toplog proljeća kada je Ana nakon dugo vremena osjetila onaj, ničim izazvan višak životne energije i u nepunih pet dana napisala projekt “Neorealizam u talijanskoj kinematografiji”. Želja joj je bila iskoristiti prazne kino termine i publici pružiti priliku za nešto drugačiji filmski doživljaj.

Popis pomno odabranih naslova popratila je izvrsnim tekstovima koji su svjedočili o znanju i talentu nekadašnje perspektivne studentice režije. Nekoliko dana nakon što je predala projekt, pozvana je na razgovor k šefu. Direktor kina, inače njen bivši školski kolega 86

i jedan od onih ljudi koji se u prvom redu ističu samoljubljem i nepogrešivim instinktom za šund, ukratko joj je objasnio kako cijeni njen trud, ali zbog pragmatičnih razloga ne može prihvatiti njenu ideju. Isprativši Anu iz ureda nadodao je : “Znate Ana, ljudi vam više ne gledaju crno-bijele filmove. To vam je baš poput ove vaše haljine, davno izašlo iz mode.”

Ana je više od svega voljela spavati, šetati ulicama za tmurnih kišnih dana i piti konjak. Jutra je u pravilu provodila spavajući do kasna, udobno zavaljena u francuski ležaj svojih pokojnih roditelja.

Zatim bi slušajući radio polako spremala nešto za jelo. Na posao je odlazila pješke, šetajući pomalo zapuštenim puteljcima nasipa što se pružao uz tihu i mirnu rijeku. Putem je svraćala u pekaru gdje je običavala kupovati hrane i više no što je mogla pojesti. Na kraju šljunkom posute šetnice, nedaleko od samog kina, za toplijih je dana svirao violinista odjeven u crni frak. Taj prizor muškarca s violinom koji u društvu golubova, oslonjen o izlizanu klupu svira svoje tužne melodije, uvijek je iznova veselio Anu. Čim bi glazba stigla do njenih ušiju, Ana bi usporila korak i krenula preturati džepove tražeći kovanice. Prolazeći uz muzičara ubacila bi sitniš u prazan kofer violine. On bi se tada, začuvši zveket kovanica, blago naklonio. Iako je njegov pogled bio sakriven tamnim naočalama, Ana je bila sigurna da on posve odsutno gleda negdje u daljinu. Nije željela vjerovati da bi netko mogao mariti za nju.

Zvuk violine pratio ju je do ulaza u kino, a gubio se tek kada bi, ušavši u atrij, za sobom zatvorila masivna, željezna vrata. U sive tonove obojen atrij; popločen izlizanim kamenim pločama i oblijepljen lošim plakatima što su najavljivali još gori kino program, bio je sušta suprotnost ostatku kina. Utroba zgrade skrivala je crvenim tepihom prekrivene hodnike i stubišta što su uz bljedičastu svijetlost starih, mjedenih lampi vodila do projekcijske dvorane.

Bila je to mala dvorana sa ne više od dvjesto narančastih sjedalica raspoređenih u trinaest redova partera, kao stvorena za projekciju 87

starih filmskih klasika. Na gornjem je katu uz galeriju bila smještena i projekcijska komora. Ana je voljela tamu, tišinu i mir tog zagušljivog sobička. Dani su tu prolazili u sasvim podnošljivoj samoći.

Nije bilo nikoga da remeti dobro uhodanu rutinu i nikoga da prigovara zbog silnog konjaka što ga je Ana svakodnevno ispijala.

U malom kinu sa desetak zaposlenih nema mjesta za tajne, pogotovo ne za jednu takvu kao što je Anina sklonost boci. Priče o njenom problemu s alkoholom duže su vrijeme uveseljavala zaposlenike kina. U degutantnim aluzijama prednjačio je direktor, koji je svoju spolnu nemoć prikrivao mačističkim ophođenjem i uopće jednim, prijezira vrijednim karakterom.

Tog četvrtka uvečer, kasno večernja projekcija je otkazana, i Ana se upravo spremala napustiti kino. Kutu je odložila na vješalicu i krenula k vratima da je objesi o plastičnu kukicu. Najednom je začula kucanje.. Pomalo iznenađena prišla je vratima i otvorila ih.

Bila je to Nada. Stara čistačica koja je ponekad svraćala na čašicu konjaka.

“Dobar veče´ Ano! Kako si?”

“Dobro. Baš lijepo od tebe što si svratila. Evo, sad ću nam ja natočiti po jednu.”-odgovorila je već pomalo pripita.

“Ma možda ipak bolje da ne pijem. Došla sam zato jer mi je direktor dao ovu kuvertu za tebe. Rekao je da žuri, i kako je bitno da ti to donesem još večeras.”

Ana je uzela kuvertu i izvadivši papir krenula čitati poruku, stigavši do kraja bilo joj je jasno da je ostala bez posla. U šturom objašnjenju pisalo je nešto o kontinuiranom nepoštivanju radne discipline i konzumiranju alkohola na radnom mjestu. Ovaj drugi dio poruke bio je posve jasan, ali o kakvoj je točno nedisciplini riječ- nije se dalo naslutiti.

Zgužvala je papir i zajedno ga s kuvertom bacila u koš za smeće.

“Hajde Nado, sjedni. Popiti ćemo po jednu. Ovo nam je možda i zadnja prilika!”

88

“Ma kakva zadnja prilika?! Ako ti je onaj kreten dao otkaz ne znači da se ne možemo ponekad naći na piću. Ja sam Ano znala da ti predajem otkaz i stoput´ sam proklinjala onog ljigavog kicoša dok sam se pela stepenicama. Nema smisla da glumim iznenađenje.”

Ana je posegla u drugu ladicu starog radnog stola i izvukla dvije rakijske čašice. Iz limenog ormarića garderobe izvadila je bocu jeftinog konjaka i natočila im piće.

Ispile su konjak i izašle iz sobička. Spuštajući se niz stepenice čule su snažan vjetar i kroz prozor ugledale kako se poigrava stoljetnim krošnjama, kao da su tek posađene mladice. Na odlasku su obećale jedna drugoj da će već sutra, kad Ana dođe po svoje stvari, ugovoriti termin budućih susreta. Izabrati će jedan dan u tjednu i nekoliko sati posvetiti jedna drugoj. Zaželjele su si laku noć i krenule svaka svojim putem.

Bila je to kasna jesen, jedna od onih večeri u kojoj se uz malo truda može osluhnuti nadolazeća zima. Ana je zakopčala dugi, sivi kaput i ruke zavukla duboko u džepove. U jednome je od njih napipala nešto što se u prvi mah učinilo kao omanji svežanj novčanica. Izvadivši ruku iz džepa uvjerila se kako je bila u pravu. Taj stari, majčin kaput iz ormara nije izvlačila godinama i to su po svoj prilici bili novci koje je majka još prije smrti tamo ostavila. Bilo joj je hladno, više nije imala posao, ali joj je niotkuda u ruke pala poprilična svota. Svežanj novčanica je, istina bio mali, no bili su to veliki apoeni i iznos je približno odgovarao njenoj mjesečnoj plaći. Pomislila je kako bi sada, kad nema obaveza, mogla otići negdje. Maknuti se na nekoliko tjedana, možda uplatiti kakav jeftini turistički aranžman u post sezoni. No, sve što je sada trebala bilo je piće. Trgovine su bile zatvorene, a popiti nešto značilo je zaći u kakvu opskurnu birtiju u centru. Pristojni kafići nikada joj se nisu posebno dopadali, uostalom, u takvoj se atmosferi osjećala pomalo groteskno. Krenula je prema krčmi “Tri prijatelja” koja je nekada bila izvrsna kavana u koju su navraćali svi viđeniji građani. Kako samo ime govori osnovala su je tri prijatelja koja su njome vrlo uspješno upravljala prve 89

dvije godine. Posao je cvjetao, prihodi se gomilali i činilo se da njihovoj poslovnoj sreći neće biti kraja. No kako su prihodi rasli, a angažman se svakog od trojice partnera mijenjao, pojavili su se problemi oko podjele zarade. Problemi su se množili, a prijateljstvo kopnilo. Na kraju su dvojica prijatelja razočarana gramzivošću trećeg, izašla iz posla. On je pak nastavio raditi i u prvo vrijeme sve je bilo po starom. No, polako ga je sustizala kletva što su mu je donedavni prijatelji uputili na odlasku. U kavani se zaredao niz sumnjivih događaja, ulicom se proširila priča kako je to mjesto postalo okupljalište kriminalnog miljea i stvari su krenule nizbrdo. Ugled kavane se s godinama srozavao i sad je to bila obična rupa koja je samo imenom podsjećala na slavne dane. Otvorivši vrata birtije Ana je osjetila snažan miris jeftinog duhana, izmiješan sa vlažnim ustajalim zadahom koji se širio iz svakog kutka. Ušla je unutra i pronašla mjesto za praznim stolom pored šanka. Gotovo svi gosti kavane sijedjeli su sami i nezainteresirano ispijali svoja pića. To nije bilo jedno od onih mjesta na koje se dolazi u društvu kako bi se uz čašu vina izmijenili dojmovi proteklog tjedna. Ljudi koji su ovdje svraćali htjeli su prije svega jeftino piti skriveni od pogleda dobronamjernika, nešto građanskijih navika. Oronuli inventar nekad prestižne kavane pričao je tužnu priču. Dalo se to iščitati sa isparanih kožnih stolica i izgrebenih stolova, s umrljane masne pregače pretilog, u bradu zaraslog konobara, a više od ičega s prašnjavog kristalnog lustera koji se klatio o požutjelom stropu, davno izgubivši svoju prvotnu ulogu. Za rasvjetu kavane sad su bile zaslužne malobrojne jeftine lampe, razbacane bez nekog posebnog reda u jedinoj prostoriji koja je još uvijek bila namijenjena gostima.

“Izvolite madam.”- procijedio je umorno bradati debeljko.

“Konjak, molim vas i čašu vode.”

To da joj se netko, u ovakvoj rupi obrati sa madam bilo je Ani u isti mah i smiješno i nevjerojatno.

Konobar se uskoro vratio i sa izlizanog mjedenog pladnja poslužio konjak, čašu vode i mali, papirnati ubrus.

90

Prije no što je stigao do šanka Ana ga je ponovo zazvala.

“Da madam?”

“Molim vas još jednom isto, samo ovaj put bez vode.”

“Možda bi gospođa radije popila dupli konjak?”

“Znate što? Donesite vi meni bocu. Tako će biti najbolje.”

“Svakako madam.”

Iako joj se dopao ovaj čudni debeljko, nikako nije mogla dokučiti zašto bi se na ovakvom mjestu konobar tako kurtoazno vladao.

Ona naravno nije mogla znati da je konobar ujedno i vlasnik, najgramziviji od trojice prijatelja koji su davno osnovali kavanu.

Ovaj igrokaz kojem je svjedočila bio je rezerviran za malobrojnu žensku klijentelu. Bio je to recidiv nekih ljepših vremena i svojevrsna tužaljka što ju je gospodin vlasnik pjevao sebi i svojim krivo odigranim potezima.

Naredni sat provela je ispijajući konjak i promatrajući goste. Kadgod bi koji od njih izgubio bitku sa snom i opružio se o prljavi šank ili stol. Tada bi im debeljko prišao blizu i podigavši dlanove tik do njihovih usnulih glava pljesnuo dva puta snažno. Bilo bi to dovoljno da se trgnu iz lakog sna i polako, na nagovor vlasnika, krenu prema izlazu. Pomislila je kako ovo mjesto i nema neko određeno radno vrijeme, već radi dok i zadnji pijanac ne zaspe uz čašu.

Uz mnogo truda ustala je od stola i krenula k masivnom ovalnom šanku. U jednoj ruci je držala do pola ispijenu bocu konjaka, a drugom je nespretno navlačila kaput. Vidjevši je kako se muči, debeljko je požurio da joj pomogne. Pridržao joj je kaput i rukavom naciljao njenu ruku.

“Molim vas račun i naplatite cijelu bocu. Ja ću je ponijeti kući.”

“Svakako madam. To će biti 370.”

Izvadila je svežanj novčanica i izdvojila dovoljno da podmiri račun i ostavi pristojnu napojnicu.

“Najljepša hvala gospođo. Vrlo ljubazno od vas.”

“Nema na čemu.”

Doteturala je do vrata i otvorivši ih izašla u hladnu vjetrovitu noć.

91

Na putu kući povremeno bi stala da povraća. Popišala se na spomenik pokojnog predsjednika i glasno psovala za automobilima koji su ignorirali njen pokušaj da ih zaustavi. Stigavši kući imala je još snage da skine kaput i legne na kauč gdje je pokrivena dekom ostala spavati do jutra. Narednog dana probudila se ne osjetivši nikakav mamurluk. Ustala je, otišla u kupaonu, skinula sve sa sebe i zakoračila u kadu. Tuširala se dugo uživajući u snažnom mlazu tople vode. Okončavši tuširanje posegla je za velikim žutim ručnikom i ugledala svoj odraz u zamagljenom ogledalu. Njena krupna figura nije izgledala nimalo privlačno. Na brzinu se obrisala i obukla donje rublje te krenula u spavaću sobu. Kroz spuštene rolete dopirala je škrta svijetlost sunčanog popodneva. Obukla je haljinu i prvi puta pomislila kako je ostala bez posla. Slika šefa polivenog urinom pojavila se niotkuda i bila je tako prokleto vividna. Otišla je u kuhinju i iz prljavog suđa izvukla stakleni vrč. Mokrila je dugo i polako, a zatim je zlatno-žuti urin pažljivo pretočila u napola ispijenu bocu konjaka. Prišla je frižideru zavjernički se osmjehujući i ostavila bocu da se hladi neko vrijeme. Prije no što je krenula prema kinu, na izgrebenoj crnoj tavi pripremila je kajganu. Jela je hlapljivo, razmišljajući o sceni koja će se uskoro odigrati. Obrisavši tanjur jučerašnjim raženim kruhom, punih ustiju uputila se u spavaću sobu. Otvorila je veliki ormar pokojne majke i stala garderobu bacati na krevet. „Bože, u čemu je moja majka imala naviku šetati…“- pomislila je.

Desetak minuta kasnije, nakon što je prekopala i posljednji džep majčine garderobe, sjela je uz noćni ormarić na kojem je bilo sve blago zaboravljenih džepova. Bila su to dva zelena i jedno crno dugme, odrezak od plaćenih računa za struju i nekoliko, u celofan umotanih usahlih pralina koje su vremenom pretvorene u prah.

Pogledala je u dugmad, zatim u nevjerojatan nered što ga je napravila i pomislila kako je sve to bila grozna ideja. Zatim je obukla crveni kaputić i smeđe cipele izlizanih potplata te krenula pomalo nervozno hodati stanom. Masivni parketi odgovarali su joj neu92

jednačenim škripanjem. Odšetala je do frižidera i ohlađenu bocu konjaka brižno pospremila u torbu. Izašavši iz stana, odlučila je do kina doći uskim, zabačenim ulicama centra. Hodajući tim oronulim labirintom okruživale su je zgrade golih opeka i miris pretrpanih kontejnera. Stigavši pred kino osmjehnula se zamišljajući šefa kako ispija njen urin. Uspela se spiralnim stepenicama i otključala vrata projekcijske komore. Njene stvari bile su pospremljene u kartonsku kutiju i odložene na radni stol. Prišla je stolu i izvukavši stolicu sjela nakratko.

“Znači to je to... Gotovo je s ovom sobom i groznim filmovima.”pomislila je. Nije bila sigurna je li joj žao što odlazi ili je samo ljuta zbog načina na koji se sve to odigralo. Podigla je kutiju i krenula niz stepenice, ostavivši za sobom otvorena vrata kao da time želi reći: “Eto vam tog vašeg sobička, vrata si zatvarajte sami!” Šefov ured nalazio se u stražnjem dijelu kina. Došetavši do praga, dva je puta odlučno pokucala o skupi mahagonij. Odgovora nije bilo. Pokucala je još jednom, ovog puta snažnije.

“Da?! Naprijed….”- začulo se iz sobe.

Posegnula je za kvakom, i gurnuvši vrata ušla u ured.

“Ana, to si ti! Dobar dan!”

“Dobar dan Marko. Sada, kada više nisi moj šef mogu te zvati imenom,zar ne?”

“Naravno Ana, uostalom, mi smo školski kolege. Izvoli sjesti! Nadam se da se ne ljutiš zbog razvoja situacije, i sama znaš da je takav epilog odavna visio u zraku.”

Rekavši to provukao je koščate prste kroz rijetku, u crno obojenu kosu.

“Nema problema Marko. Došla sam se pozdraviti. Bilo bi lijepo da sve ovo nekako ljudski završi.“ Posegnuvši u torbu, izvukla je bocu.

“Htjela sam da na odlasku popijemo po jednu!”

“Znaš Ana, ja konjak baš i ne pijem, ali u ovom malom baru imam odličnu votku.”

93

Tada je shvatila koliko je njen plan loš. Odjednom joj se cijela ideja učinila plitkom poput kakva nemaštovita scenarija. Ipak nije htjela odustati... Morala je brzo smisliti nešto i uskratiti mu mogućnost da se izvuče tako lako.

“Marko, bila sam uvjerena kako mi ovo malo zadovoljstvo nećeš uskratiti. Vjerovala sam da ćeš biti muškarac i ispiti jednu čašu konjaka kojim sam te htjela počastiti.”

Najbolje što je uspjela smisliti bilo je dovesti u pitanje njegovu muškost. Bila je to neka vrsta očajničkog poteza, no za nešto više nije imala vremena.

“No dobro, od jednog mi konjaka neće biti ništa.”-promrmljao je.

Ustavši od stola, krenuo je k baru, i otvorio vrata te među brojnim bocama pronašao dvije čaše za konjak. Razmišljao je kako takav industrijski špirit nije okusio godinama i da bi najbolje bilo ispiti ga odjednom. Čim je stavio čaše na stola, Ana je krenula sipati konjak.

Uvjerena da joj neće prigovoriti, u njegovu čašu ulila je gotovo dec.

Kurtoazno su nazdravili boljim vremenima. Pažljivo je promatrala šefa dok je čašu prinosila usnama, nije željela propustiti ništa.

Marko je, kako je ranije i zamislio, sadržaj čaše ispio odjednom.

Nekoliko trenutaka kasnije u ustima je osjetio odvratan okus, kao da mu kakva lužina nagriza nepce. Vidjevši Anu kako se s punom čašom u ruci osmjehuje, znao je da nešto nije u redu. Pomislio je da je žrtva trovanja te je krenuo panično gurati prste u usta. Grčeći se uz prozor, povraćao je na silu. Ana je oduševljeno prišla stolu, podigla bocu i odšetala do Marka. Konjak i mokraća slijevali su se niz njegovo sivo odijelo. Polijevala ga je po glavi, zatim po leđima dok ju je on slijepo mašući rukama pokušavao otjerati. Iz ureda je otišla tek kad je ispraznila bocu, na odlasku mu dobacivši: “Ne brini Marko, neće ti biti ništa. Samo si popio malo ustajalog urina.”

On je i dalje povraćao uz prozor ne mareći previše za njene riječi.

Ovdje se, kako je vjerovao, radilo o pitanju života ili smrti.

Ana se nakon dugo vremena osjećala zaista zadovoljno. Njen je 94

plan sa svim svojim nedostacima na kraju uspio. Prelazeći cestu pred kinom, mogla je jasno vidjeti šefa kako se još uvijek naginje kroz prozor. Odjednom, začula je snažan zvuk kamionske sirene.

Nije se stigla maknuti. Nadolazeći ju je kamion udario i snažno odbacio niz cestu. Nekoliko trenutaka kasnije ležala je na zebri polomljenih rebara i nogu. Pluća su joj na nekoliko mjesta bila probijena, a krv što je potekla na cestu izgledala je kao gusti sirup od višanja. Bol je bila nevjerojatna, nije mogla disati i bilo joj je jasno da će umrijeti. Zadnje što je čula bio je vrisak okupljenih i dobro znani zvuk violine iz obližnjeg parka. Umrla je brzo nakon nesreće, držeći ruku nepoznatog muškarca čije riječi nije mogla razumjeti.

95

Ivan Tulić DEBELA

5

DEBELA II

10

OTKAZ

20

JNA

30

PRAZAN STOMAK

37

PRVI

44

ZADNJA

46

Nermin Gogalić PLACE MONT ROYAL

48

CASSA GRECQUE

56

MILE END

70

ONA I TI

78

ANA

84

578

Ivan Tulić Nermin Gogalić

lektura

Maša Salopek Marija Samardžić ilustracije

Stefano Katunar Darko Slijepčević prelom

Pavle Halupa štampa

Sito-X-Press, Pančevo tiraž

300

2011.

PROJEKAT SUFINANSIRAO

Grad Pančevo