ЛИСТ УЧЕНИКА ОШ“ ЗДРАВКО ЧЕЛАР” ЧЕЛАРЕВО ГОД. LII БРОЈ 200
30.VI 2022.
-
Научили смо: Воз има локомотиву и вагоне. Локомотива је напред и вуче вагоне. (Лана) Воз иде по шинама, може и по мосту (Петра) Воз има кочнце да са њима кочи (Лана) Онај што вози воз зове се машиновођа (Петра и Лана) У возу може да буде кафић, ресторан, соба за спавање, wc У возу ради чика који даје сокиће – конобар (Лана) Воз има станицу. То је кад стаје воз и иду људи (Лара) У возу ради чика који даје карте. Зове се кондуктер. – (Теди) Дуктер (Лазар Л. - гост) Постоје путнички, теретни и брзи воз. И спори. (Стефан) У путничком возу могу да иду само путници (Петра) Воз који вози камење је теретни (Лазар и Стефан) На рампи се упали нараџасто светло, да се спусти рампа (Невена) Кад се спусти рампа онда ауто не може да прође. Кад се подигне рампа ауто може да иде даље. (Лана)
Загонетке Јури коњ од челика, за њим пратња велика. (зов) Шарена змија у тунел завија, Понекад се у њој повезем и ја. (зов)
Железница Јури, јури железница И вуче вагоне, Да донесе малој деци Лутке и бомбоне. С. Карановић
Загонетка „Велика ала воз прогутала“ (ленут)
СТАРИЈА ВАСПИТНА ГРУПА – ВАСПИТАЧИЦА МАЈА РАДИШИЋ
ПРОЈЕКАТ ,,ЗДРАВА ХРАНА'' Идеја за пројекат ,, Здрава храна'' потекла од деце која су током реализације пројекта ,,Моје тело'' међусобно разговарали о томе шта је добро за наше тело. Тада је неколико њих рекло да је добро за наше тело да се здраво хранимо. Зато смо одлучили да у новом пројекту више сазнамо о здравој храни. Како је ова тема веома широка током пројекта смо више пажње посветили стицању нових знања о воћу и поврћу.
-
Када смо почели да причамо о здравој храни деца су имала следећа знања: Здрава храна је јабука, лимун, крушка, јагода . (Богдан) Здрава је поморанџа. (Дуња) Здраво је јести купус, краставац и парадајз. (Елена) Зрав је и броколи. (Урош) Добро је јести банану и шаргарепу.(Марија) Ја волим да једем киви. (Коста) КАКО СМО СТИЦАЛИ НОВА САЗНАЊА?
ДЕЦА СУ ЦРТАЛА НА ТЕМУ,,Шта волим да једем?''
,,Шта волим да једем''-Дуња
РАЗГОВАРАЛИ СМО О ВОЋА И ПОВРЋА И БОЈИЛИ У РАДНОМ ЛИСТУ
МАРИЈА
ЕЛЕНА
ЈОВАНА
ПРИЧАЛИ О ЈУЖНОМ ВОЋУ
УЖИВАЛИ У НАШЕМ ВОЋУ
ПРЕПОЗНАВАЛИ ВОЋЕ ПО УКУСУ И МИРИСУ
ПРАВИЛИ ВОЋНУ САЛАТУ И ЛИМУНАДУ
ПОСЕТИЛИ ПРОДАВНИЦУ И ПИЈАЦУ
СЕЦКАЛИ И ЛЕПИЛИ ФОТОГРАФИЈЕ ПРОИЗВОДА ОД ВОЋА И ПОВРЋА
ЗА ДОМАЋИ ЗАДАТАК КОД КУЋЕ ЦРТАЛИ ЈУЖНО ВОЋЕ
БОГДАН
ДУШАН
КОСТА
ПРАВИЛИ ЈУЖНО ВОЋЕ ОД КОЛАЖ ПАПИРА У ПАРУ
УРОШ И РЕЉА
МИЋО И ДУШАН
ПРИЧАЛИ СМО И ПОНЕКАД ЧАСТИЛИ НЕЗДРАВОМ ХРАНОМ
Шта смо сазнали након завршетка пројекта. Неке од дечијих изјава:: - Сазнали смо која је храна здрава.-Дуња - Научили смо која храна није здрава.-Никола - Да би били здрави морамо много јести воћа и поврћа.-Јована - Знамо шта нам раде витамини из воћа и поврћа.-Милош - Сада знамо како се прави воћна салата.-Реља.Д. - Знамо како се прави лимунада.-Лана
ПРИПРЕМНО ПРЕДШКОЛСКА ГРУПА ВАСПИТАЧИЦА ТОПАЛОВИЋ ГОРДАНА
Идеја за пројектну причу започета је од деце,свакодневно су цртали,сецкали,бојили....желели су да испробају разне ликовне технике,девојчице су почеле да играју игрице прстима,остала деца су се заинтересовала и желела да и њих науче Деца су донела направљену руквицу причалицу па смо тај дан их представљали и ко је желео причао нам причу.
Деца су свакодневно нешто радила са својим спретним прстићима,било да је игра или рад. .Преносили су у својим породицама искуства која су стекли у вртићу.Пробудили су вољу и жељу за новим сазнањима. Деца су свакодневно савијали папир,бојили, сецкали,лепили па смо се упознали са техником оригами за савијање папира.
Посетили смо школу и уживали у музичком кабинету са Дивнином мамаом Милицом која је професор музике.Причала нам је о инструментима,музици и показала шта њени спретни прсти раде по диркама.Деца су уживала слушајући композиције а затим су испробали да свирају клавир.
Пројекат „МОЈА МАМА“ започели смо јер нам се приближавао празник мама,8 март Дан жена,имали смо жељу и вољу да тај празник обележимо са причом и великом љубављу према мамама,бакама,теткама па и васпитачицама. Задатак за децу је био да нацртају своју маму, онако како је виде на одштампаној фотографији.Трудили су се, и маме су много лепо нацртали.
Деца су желела да мамама за празник направимо честитку и неки поклончић.Било је разних предлога али смо згласали да то буде једна стаклена теглица коју смо украсили и у којој ћемо мами написати неке лепе поруке.
ЈЕЛЕНА ДРАГИЋ
Одељење учитељице Мире Бојиновић-Лабус
ИВАНА СУПЕК
ФИЛИП БОКАН
БОЈАН ДРАГИЋ
НИКОЛИЈА ИНЂИЋ
ИВАНА МАНДИЋ
ИЛИЈА ГАЋЕША
ФИЛИП БОКАН
БОЈАН ДРАГИЋ
ВЕРА ДРАГИЋ
УНА МАРЈАНОВИЋ
I-2 одељење СТОП НАСИЉУ Вођен је разговор о томе шта све представља насиље. Направили смо радионицу и пано.
Радионице које се тичу особина материјала и рециклаже су такође биле успешне.
Душан Галоња
Софија Балабан и Петар Гашпар
Софија Балабан и Петар Гашпар
Као и сваки празник, ту је и Ускрс. Креативност ђака на делу.
У сусрет лету, пролеће кје незаобилазно.
Тијана Галоња
Игор Векић
КАД БИ УХВАТИО ЗЛАТНУ РИБИЦУ Кажу да златна рибица доноси срећу и испуњава жеље. Мене је срела пре две године. Био је то посебан дан за мене. Тата и ја смо ишли на пецање. Упецао сам неку чудну рибу и погледао сам тату а он ми је рекао да је то златна рибица која доноси срећу и испуњава жење. Рибица је рекла да ће ако је пустим испунити ми три жеље. Мало сам размишљао о жељама а затим сам смислио три жеље. Моја прва жеља је била да добијем кућног љубимца-пса. То је била моја велика жеља јер много волим животиње, посебно псе. У дворишту смо имали велико дрво кајсије које је слабио рађало. Моја друга жеља је да то дрво буде препуно укусних плодова. Као трећу жељу пожелео сам да тата и ја упецамо пуно рибе. Пустио сам рибицу а она ми је рекла да ће ми све жеље бити испуњене. Чим је рибица отишла ми смо кренули да вадимо рибу. Кренули смо кући са препуном кантом рибе, а кад смо се вратили у наше двориште угледали смо наше дрво пуно плодова и испод дрвета је лајао мали пас. Кад сам дошао све сам испричао мами. Она ми је рекла да је то немогуће. Ја сам је извео напоље па ми је поверовала. Александар Мишков Невена Мандић и Јелена Драшко
МОЈ ДРУГ Ја имам пуно другара из школе, али мој најбољи друг се зове Милан. Он живи у Новом Саду и има девет година. Миланова бака је наша комшиница и Милан долази сваки распут код ње. Милан воли фудбал, а ја кошарку, па зато играмо мало једно мало друго. Када је хладно време играмо игрице на компијутеру и играмо жмурке у кући његове баке. Она нам помаже да се сакријемо. Кад је лето волимо да идемо на базен и да се купамо. Тада нас вози моја мама. Милан има бицикл у Челареву, па идемо заједно у парк. Редовно одлазимо један код другог на рођендане. Радујем се сваком распусту јер знам да ће бити пуно нових авантура са мојим другаром. Милан је добар дечак и зато волим да се дружим са њим. Волеобих да тако остане заувек. Петар Лукић
Медић Петар и Дукић Петар
Лазар Киш
МОЈ ПРИЈАТЕЉ Поред породице важно је имати и пријатеља. Пријатељи постоје да би се са њима играло, певало и веселило, али и да се деле невољњ и туга. Ја имам пуно другара а ипак би као најбољег издвојио мог пријатеља из детињства. Његово име је Милош. Нас двојица смо истих година, али не живимо у истом месту. Средње је висине. Има кратку смеђу косу и крупне плаве очи. Стално је у покрету, по мало несташан у границама пристојности. Кад идем у Нови Сад често са Милошем одем у McDonalds. Милош је пре мене научио да чита, а ја да сабирам и одузимам па смо један другом помагали. Обојицу нас интересује географија. Он навија за Звезду, а ја за Партизан. Некад се посвађамо чији је клуб бољи, али се брзо помиримо. Некад пожелим да Милош и ја живимо у истом месту.Онда бисмо проводили више времена заједно. Милош је добра особа. Увек је спреман да помогне. Никад се не прави важан кад зна и уме нешто што ја не знам. Волите своје најбоље пријатеље и нека они воле Вас. Душан Хајдер
Ива Кончар
“Шаренорепа“
Горан Дукић
На кросу РТС-а одржаном 13.5.2022. године учествовали су сви ученици из одељења и допринели да и овај крос одише чистим спортским духом. Најуспешнији били су: Јелена Драшко 3.место, Петар Дукић 3.место, Петар Медић 3.мест и Давид Шранка 1.место.
ВОДЕНО ОГЛЕДАЛО – III – 2
ПЕЈЗАЖИ МОГ КРАЈА . . . III - 2
СВАКО ИМА СВОЈ ДОМ III-2
У КРУГУ ЛЕПОТЕ . . . III-2
НА ПОБЕДНИЧКОМ ПОСТОЉУ III – 2
EKO ПАТРОЛА IV 1
- Андреа Шулц
"Бела Грива” - СТРИП
Марија Комарчевић IV 1
КАД ПРОЛЕЋЕ ДОЂЕ Кад пролеће дође сунце се буди Врабац нам песму нуди. Ласта са југа долеће То је знак за пролеће. Волим разне боје ове Баш природи лепо стоје. Лептир с цвета на цвет слеће Док се цврчак пољем креће. Све се буди све зелени, Благо свима, благо мени. Милош Ковачевић 4-2 КАДА ПРОЛЕЋЕ ДОЂЕ Пролеће нам стиже Цвеће главу диже. Док веселе пчеле Радост свима деле. Певају нам птице Песму љубичице. И малени мрави Свуда су по трави.
А малене девојчице Као какве лептирице. Обукле су хаљинице Беру плаве љубичице. Маша Антуновић 4-2
КАД ПРОЛЕЋЕ ДОЂЕ Коначно је готова зима.Сунце сија јаче. Природа се буди. Стиже нам пролеће. Висибабе и љубичице у парку дижу своје цветне главице. Дрвеће је блистало. Мама и бака саде мушкатле и остало цвеће. Пчеле зује и птице се чују на сваком кораку. Парк и каштел су пуни деце. Скинули смо дебеле јакне и дуксеве. Саша је почео продавати сладолед. Пролеће је стигло. Пролеће је најлепше годишње доба. Све некако оживи, све се убрза.Све лепше и лакше радимо. Алекса Срдић
4-2
ЛИКОВНА ГАЛЕРИЈА IV - 2
Немања Мрђа - IV2
Јелена Вргоч - IV2
Ања, Дуња, Маша А., Маша К., Нера, Јелена и Нађа - IV2
Елена, Ивона, Дуња, Мина, Филип и Вук - IV2
Продужени боравак Јасна Кавгић II-1, II-2 Мајка је љубав, зна је цео свет, она је врт и у њему најлепши цвет.
Мајка је сунце и кад дан се смрачи. Она је најдража звезда која зрачи.
Ни у једном речнику нема је драже мајка и љубав-једна другу траже.
Свуда цвета цвеће и зелена трава, за дечицу малу то је радост права.
Моја бака јаје шара и са коком разговара “Снеси, коко, јаја још, нек их буде пуни кош, да се деца такмиче док слушају старе приче како је Исус васкрсао, у небо се издигао, па сад пази на све нас, сваки дан и сваки час.” Кока као да све зна кратко рече “Ко-ко-да”
Кад сунце прошета по сребрној плажи – белу децу јури, белу децу тражи.
А када их нађе, онда их на песку крај воде построји и нико не види када их полако у црне обоји.
Мала деца – мала лађа – мало море – мало једро и катарка над њим горе. Мало ветра – мали вали – мала лука – мала крма – мала мука – мала рука. Све је мало, те изгледа као шала; кад је тако, нек и песма буде мала.
Доситеј Обрадовић , познатији по имену Димитрије Обрадовић, био је српски реформатор и просветитељ. Оснивач је Велике школе где је био и професор. Доситејеви родитељи су били занатлије и веома рано је остао без њих. Школовали су га рођаци , а он је био вредан и један од најбољих ђака. Читао је црквену литературу, и желео је да се посвети аскетском животу. То се баш није допало његовој родбини, па су га послали да изучи занат. Доситеј је 1758. године побегао у фрушкогорски манастир ,,Хопово''. Замонашио се и баш у том манастиру је и добио име Доситеј. Родитељи су му се звали мајка Круна, отац Ђурађ. Датум рођења: 1739-1744 Датум смрти: 28. 3. 1811. Као учитељ и домаћи васпитач, или манастирски гост , обишао је скоро цео Балкан, Малу Азију, Италију, Немачку, Француску. Драгана Бичански V-1 Неки цитати 1.Књиге , браћо моја , а не звона и прапорци. 2.Нема срамотнијег заната од дангубе , беспослице и лењости. 3.При пићу ко најмање зна , највише говори. 4. Навикавајмо младеж на добро, од тога све зависи. Тијана Лазић V-1
Одељенски старешина Биљана Павков
ПРИЧА СА ЕКСКУРЗИЈЕ – Алексеј Ковачевић V-1 Сви из разреда смо нестрпљиво очекивали једнодневну екскурзију у Београд. На путу је било занимљиво и брзо смо стигли. Када смо дошли тамо, било је прелепо. Кренули смо да обилазимо наш главни град. Мени је било јако лепо, прво смо ишли у Музеј илузија. После тога одлазимо у Ботаничку башту, а тамо све зелено, мир и тишина. Посетили смо Авалски торањ, мало смо се плашили висине, али преломили смо страх. Тамо смо ручали, одмарали, сређивали утиске. Посетили смо Конак Књегиње Љубице, упознали смо се са начином живота тога времена. Шетали смо Кнез Михајловом улицом, Калемегданом,...Незаборавно путовање и дружење.
У ЦЕНТРУ БЕОГРАДА - КНЕЗ МИХАЈЛОВА
КОНАК КЊЕГИЊЕ ЉУБИЦЕ
Волимо да учествујемо у пројектима школе, продајним вашарима где развијамо предузетнишво – Милош Галоња. Учествујемо на кросу РТС – прво место , Душан Раковић. Будемо водитељи на такмичењу Најглас школе – Димитрије Каман, глумимо, рецитујемо, певамо, цртамо,... љубавне проблеме можемо имати ,говори Милош Галоња у рецитацији. Јесте ли се икада запитали шта то данас могу да буду проблеми славних фараона? Њихове муке говори величанствени водитељ Димитрије Каман! Са својим лепим осмехом представља се на ТИЈАНА ЛАЗИЋ , са песмом КОСОВСКИ БОЖУРИ. Наша драга ДРАГАНА БИЧАНСКИ се представила са песмом ВЕСЕЛИ СЕ СРПСКИ РОДЕ, освојила друго место. Какав је то златни дан? Ту тајну нам открива наша дивна и златна МИЈА КАЧАР са песмом ЗЛАТНИ ДАН, осваја треће место. СТАША БОЖИЋ са песмом ЈУНАЦИ СА КОШАРА- осваја прво место. У одељењу има кошаркашица, кошаркаша, фудбалера, математичара спремних за нове изазовне задатке и такмичења. Уметника који пуним срцем се баве калиграфијом за дан школе, Цртањe , сликањe и вајањe “отвара врата” за креирање уметничких дела, на техници и технологији стварају се игрчке , зграде, будући градитељи,...
БОТАНИЧКА БАШТА „ ЈЕВРЕМОВАЦ“
EKSKURZIJA V-2
Muzej iluzije Prvo smo posetili Muzej iluzije u kom smo uživali.
Botanička bašta Botanička bašta je jedno prelepo mesto u kojem ima na hiljade različitih vrsta biljaka.
Avalski toranj Sledeća destinacija bila je Avalski toranj sa kojeg se pružao neverovatan pogled.
Kalemegdanska tvrđava Posle ručka posetili smo Kalemegdansku tvrđavu, prelepu istorijsku građevinu.
Kuća Knjeginje Ljubice Bili smo u kući gde je živelanaša Knjeginja Ljubica i zamišljali kako je bilo živeti za vreme njenog života
Šetnja Kalemegdanom Šetali smo stazama Kalemegdana baš kao naši preci pre toliko godina
Активности ученика 6-2 у 2021/22. Крај првог полугодишта потврдио је хуманост на делу како свих ученика наше школе тако и ученика 6-2 разреда. У холу школе одржан је хуманитарни новогодишњи вашар где су изложени ручни радови ученика 6-2. Сав приход је намењен Дечијој болници.
Како је текла школска година дечаци су показали зрелост и за 8. Март изненадили другарице из разреда. Претраживали смо на интернету цитате о пријатељству и међу многима издвојио се један: „Понекад је довољна само једна топла реч (гест) вама драгих особа да цео дан ходате са осмехом на лицу“.
У својству Саобраћајне секције дошло се на идеју да садашњи ученици 6-2 који су деца учитељице Ксеније Грбић, обуче њену нову генерацију из ниже наставе о правилима понашања на саобраћајном полигону. Са одушевљењем су прихватили изазов, несебично преносили знања и исказали вештине које су усвојили на часовима секције.
VII1 Ја сам прозор у будућност
Дан за даном, година за годином пролази и као да излазим из света детињства. Ја сам и даље дете, али као да једном ногом улазим у неки нови свет. Питају ме шта бих био кад одрастем а мени тада сине много професија. Астронаут, доктор, ветеринар, мајстор, научник......и ја покушавам да се пронађем у једној од њих. Али одговор је да и даље не знам. Хтео бих да мој рад остави неки траг. Волео бих да будем познат попут Николе Тесле , Леонарда да Винчија или Чарлија Чаплина. Није битно да ли ћу нешто ново изумети, насликати нову Мона Лизу или усрећити људе својим триковима. То су личности које умрле одавно , али се сматра да живе вечно. Хтео бих да помогнем другима и да их усрећим. Желим да учиним друге људе срећним и да им помогнем. То ће и мене учинити срећним и испуњеним. Сви смо се родили са неким жељама , надам се да је и моја добра.
Алекса Ступар
Пролеће Након дуге и хладне зиме напокон је стигло пролеће и лепо време. Пробудило се из зимског сна и донело разне лепоте овом свету. Када ујутро устанем сваки пут ме развесели чињеница да је стигло лепо време и дужи дани. Погледам кроз прозор и видим улицу пуну разигране, срећне деце како се играју и уживају у топлом времену. Природа постаје чаробна. Као магичним штапићем цветићи се стварају по целом селу и праве велики , шарени, цветни огртач. Птице се враћају назад у своје домове из топлих крајева. Долазе са југа кодсвог народа. Дани су све дужи и топлији и то ме јако усрећује јер то омогућава деци више времена за дружење. Време јесте топло и сунчано , али понекад зна да буде променљиво , час сунчано и топло , час облачно , хладније. Понекад буде пљуска и грмљавине , али ипак се и тада осећам лепо јер тада проводим време са породицом. Пролеће је дошло у мој крај и тиме разведрило народ , свуда су позитивнији, чешће излазе из домова и више се друже са пријатељима. Што сам старија , постајем све захвалнија што живим у крајевима где је пролеће најдивније. Замислите да смо сада на неком вечито хладном месту , сетим се и схватим колико сам срећна.
Лара Манојловић
Стара кућа мога деде Мој деда се зове Никола Бубуљ, рођен је у Босни и Херцеговини. Рођен је у априлу и има седамдесет година. Тачније место његовог рођења су Лоховска брда , Бихаћ. Радио је као лекар четрдесет година . Када је био мали , ујутро би ишао у школу а после подне чувао овце, козе , краве и играо се са братом и сестром. Дедина породица није била ни богата ни сиромашна , већ скромна поштена продица. Кућа је била мала и имала је само једну собу у којој су сви спавали. Имали су комшије којима су помогли да саграде кућу и дали им нешто своје хране и животиња. Та породица се чинила добром и културном , али били су баш супротно од тога. Те комшије су дединог деду убиле , а мој деда је све то гледао кроз рупицу из шупе. После тога они су почели да убијају и остале Србе у Босни и Херцеговини. Тада су деда и његова породица побегли у Лику по остатак породице а онда сви заједно су стигли у Бачку Паланку.Изградили су две куће на Зечијем брегу . Кућу у Бихаћу су бомбардовали Немци. Деда не воли баш пуно да прича о томе , али понекад нам исприча како је правио дрвене инструменте. Мислим да би деда јако волео да се врати у Бихаћ и Лику и да нам исприча све што се тамо дешавало. Мој тата баш жели да оду он и деда тамо и да се прошетају и обиђу кућу нашег стрица.
Анђелија Бубуљ
Пролеће Има четири годишња доба , али једно се разликује а то је пролеће . Као мала сам увек трчала по шареним ливадама. Пролеће је годишње доба које ми је драго још од перида раног детињства. Сваки пролећни дан је за забаву, игру и дружење. Лепо време свима нама прија и измами осмехе на лицима. Пролећни ветрови са собом доносе најдивније и најмелодичније песме радости. Ти ветрови нам милују косу и показују нам пут до среће. Довољан је само један сунчан дан да заборавим оно што је мање лепо у мом животу. Пролеће се искључиво може везати за буђење живота. Када жута поља обуку зелену хаљину и украсе је цветићима , знајте да је стигло пролеће. Са плавог неба сунце баца своје зраке на ливаду. Зелена ливада је окружена густом блиставом шумом. Птице певају своје најмилије песме. У близини ливаде чује се жубор потока. Ливаде су препуне шареног цвећа а њихов опојни мирис се шири свуда по пољу. Немирни лептирисвојим свиленкастим крилима слећу са цвета на цвет. Пролеће никада никоме ме може да донесе немир и тугу. Оно увек изазове божанствене тренутке на ливади. Маја Качар
Били смо на екскурзији Kаона
Посетили смо Народни музеј у Ваљеву и Муселимов Конак
Вечерња журка
Вожња возићем до Краљевих столова
На врху
Поглед са Краљевих столова
Полазак кући
Посета родној кући Живојина Мишића у Струганику
Много тога смо видели , понешто научили и што је најважније лепо се дружили и провели.
Вести из разреда Драган Радановић је на општинском такмичењу из географије освојио друго место а на окружном треће место.
На СОШОВ-у кошаркашкој екипи школе која је освојила прво место биле су Оливера Мрђа и Драгана Бокан , а у баскет екипи која је такође освојила прво место била је Оливера Мрђа.
На кросу РТС-а Драган Радановић је освојио друго место код дечака а код девојчица Калина Валашек је била друга а Маја Качар трећа
Довиђења друштво старо.
МОЈА НАЈВЕЋА ПОДРШКА Особа попут њега није ни за упоређивати са неком другом особом. Он је увек ту, он зна оно што други не знају. Он је мој најбољи пријатељ, мој брат. Искрено, не бих могла да замислим цео свој живот без њега. Да Ненада није било не знам шта би било са мном. Ненад је једина особа која ме је увек разумела и подржавала и кад нико други није. Он је увек био и моја мама и мој тата, био је моја највећа подршка, све је радио за мене што је могао. Бринуо је о мени, водио ме свуда са собом, бринуо о мени кад ми је било најтеже, када тате није било, када забрљам нешто у вези школе. Тешко је када волите неку особу највише на свету а не видите је скоро три године. Ненад ми је обећао да ће доћи до мог осамнаестог рођендана. Наравно, то је била шала, али како време пролази почињем да верујем да то и није била шала. Увек када ме питају шта бих највише желела за рођендан, ја кажем да видим Ненада и негде у себи се надам да ће доћи до мог рођендана, иако знам да је то немогуће. Љубав коју ја имам према Ненаду се не може описати, јер једино шта бих ја у овом тренутку урадила је да јако загрлим Ненада. Али знам да је то сада немогуће. Једино како могу да га видим је преко видео позива. Али он чак и преко тог видео позива успе да ми стави oсмех на лице. Не знам како му то успе, али сваки пут упали. Знам да би и њему сад добродошао загрљај свих нас. Када бих могла најрађе бих отишла код њега, али то је на жалост немогуће. Кад размишљам о свим овим стварима које су нам се десиле за протекле четири године, најрађе бих села и плакала, али знам да би Ненад био тужан када би ме видео да плачем и да сам тужна. Чувај и воли оно што имаш јер никада не знаш када ће доћи крај томе.
Јелена Кецман VII-2
ТАЈАНСТВЕНА КУТИЈА Вероватно да свако има неку кутију на тавану у којој држе старе слике, цртеже, играчке. Сећам се да сам помагала баби да среди кућу. Носила је неке ствари на таван па сам јој помогла. Тада сам налетела на неку кутију. Била је поцепана, прашњавса, као да је вековима тамо стајала и из ње је вирило нешто црвено. Питала сам бабу да ли смем да видим шта је у кутији. Рекла је да могу. Прво сам мислила да је нека одећа али није. Унутра су биле старе играчке, слике од мог тате кад је био мали.Доста тога је било поломљено поцепано. Плишане играчке суимале велике очи, изгледале су као да хоће да те убију. Пронашла сам слике мог тате и његовог брата како се играју, слике њиховог пса, звала се Луна, слике мог деде у војсци и још њих. Све су биле црно-беле боје. Нашла сам и бабин стари накит па сам узтела пар наруквица за себе. Сви увек говоре како личим на свог тату и сад им верујем. Та кутија је била као временска капсула. Барем мени.
Тара Миљевић VII-2
Утисци са екскурзије - Дивчибаре Ово је прича о путу који нас је научио о правим вредностима, о пријатељству, срећи, туги, разочарању, природи и љубави. Након напорних задатака у школи, напокон је стигла дуго чекана екскурзија. Кренули смо рано, када је Сунце тек кренуло да извирује иза планина и сија нам у очи.Сваки минут који је прошао у путу пружао нам је већи осећај слободе и мира. Иако је пут трајао дуго, чинило се као да је прошао трептајем, док смо се ми забављали у аутобусу, певали, причалии дружили се. Стигли смо у манастир Каону.
Одмах по изласку из аутобуса видели смо прелеп пејзаж једне ливаде и манастира на њој. Поред манастира било је језеро око ког смо кружили безброј пута док нисмо одлучили куда да идемо и којим редом да обилазимо занимљиве објекте у околини. Када смо завршили обилазак сели смо на клупу поред језера и уживали у мирисима природе, свеже покошене траве и чистом ваздуху. Поново смо сели у аутобус и наставили пут до Ваљева. Након сат времена вожње стигли смо. Прво смо обишли Народни музеј, где смо чули многе занимљивости о Ваљеву, као и Муселимов конак. Добили смо мало слободног времена у Ваљеву, којесмо искористили за додатно дружење, шетњу, као и проналазак нових пријатеља.
Време је брзо прошло па смо наставили пут за Дивчибаре. У путу смо причали утиске о досадашњем путу, и схватили да ће ово бити нешто што ћемо заиста памтити. Нисмо знали шта нас чека даље, али смо били сигурни да ће нам бити лепо. Стигли смо на Дивчибаре око пет сати. Били смо уморни али ни умор није сакрио наше изразе лица обливене срећом јер смо напокон стигли. Однели смо кофере у собе и тек тада је за нас екскурзија званично почела. Били смо мотивисани да остатак времена проведемо што боље, јер ће нам бити жао када се све заврши. Ишли смо у шетње, причали о разним темама и што је најважније, било нам је лепо. Око десет сати почела је журка, где смо се одлично провели. По повратку у собе мислили смо да ћемо одмах заспати, али ипак смо једно време провели причајући и сумирајући утиске о том дану. Ипак је то била непроспавана ноћ. Ујутрту смо се спаковали, доручковали и кренули возићем на Маљен на Краљеве столове.
Поглед је био нестваран. Изгледало је као да нам је цео свет на длану. Вратили смо се до хотела, под утиском вожње и погледа који одузима дах и поново кренули у шетњу. Пре ручка смо седели у у башти хотела и били тужни јер се пут који је изгледао нестварно ускоро завршава. Ручали сми и нажалост последњи пут на овој екскурзији изашли на врата хотела. Дошле су сузе и туга, а код неких и срећа.Тужни смо што је кратко трајала, а сретни јер се бар догодила. Сви тренутци и даље су нам у мислима и изазивају тугу јер се никада више неће поновити, и баш они су нас учили да се осећамо као да је ово сам крај, али на срећу није, имамо још неколико места да обиђемо. Пут до куће Живојина Мишића нам је заиста пролетео. Сазнали смо много о животу Живојина Мишића. Последње местокоје смо посетили ило је бања Врујци,Било је болно помислити на чињеницуда је ово крај путовања, па смо се трудили да што боње проведемо преостало време. Дошао је најемотивнији део - вожња назад у Челарево. И срећа и туга могле су да се виде на нашим лицима. Нисмо жалили ни један осмех и ни једну сузу јер смо знали да је вредно. Препричавали смо догодовштине да би нам пут трајао што дуже.
Надали смо се да ће мо се једног дана поново наћи, сви заједно, на истом месту са истим плановима и проживети поново све лепе тренутке. Сећања ће корачати са нама даље кроз живот а поготово адреналин у најдивнијим моментима. Све нове љубави, нова пријатељства, ствари које смо први пут пробали остају као траг у нама. И баш као шарено небо на заласку Сунца, ова екскурзија нас је научила да и крај може бити леп.
Ученици VII-2
Матурска екскурзија осмих разреда Генерација ученика осмог разреда, који ове школске године завршавају осмогодишње школовање, била је на екскурзију на релацији СМЕДЕРЕВО - ДОЊИ МИЛАНОВАЦ - ЂЕРДАП - ГОЛУБАЦ и трајала је три дана. Матуранти су имали прилику да се упознају са једним значајним делом Србије и допуне знања стечена у школи. Обишли су ХЕ „Ђердап“ и уз стручну помоћ локалних водича сазнали многе интересантне и битне информације везане за ову велелепну грађевину од националног значаја.
Такође су посетили и Рајкову пећину која својим сталактитима и сталагмитима плени. Рајкова пећина је богата пећинским накитом различитих облика, од снежно белог кристалног калцита, најквалитетнијег у Србији. Ходајући пећинском стазом посетилац има јединствен доживљај жуборења бистре Рајкове реке која одјекује пећинским просторима "Јежеве дворане", са хиљадама калцитних цевчица на стропу. Затим следи прелазак преко румених бигрених када, поред "Зимске бајке" са "Белим медведом" и улазак у "Кристалну шуму" у којој се налази "Трепераво језерце". Неке од најпознатијих фигура су и "Египатска богиња", "Пуж", "Пањ са гљивама" и др.
Још једна врло битна дестинација од културног значаја коју су матуранти наше школе обишли је Тврђава Голубац. Она се налази се на десној обали Дунава, четири километра низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на самом улазу у Ђердапску клисуру. Тврђава је саграђена на месту где је ширина Дунава око седам километара и подсећа на море. Усечена је у стену која је представљала најтежу препреку упаду непријатељу са севера. Највишим тачкама утврђења, источним и јужним, тешко је било прићи због стеновитог терена, а најлакши приступ је био са западне стране. Као одбрана, са те стране се налази предњи зид, који чини спољни зид шанца, који је вероватно био напуњен водом, јер је повезан са Дунавом. Тврђава лепезастог облика састоји се из три дела – предњег, задњег и горњег града и чини је 10 кула повезаних зидинама. Првобитно је било девет кула, али су Турци након заузимања тврђаве доградили још једну. Најстарија је донжон кула осмостране основе, из које се уздиже кружни врх, у чијем се средишту налази квадратна унутрашњост. Остале куле су квадратне основе, грађене пре појаве барута у овим крајевима. Појавом ватреног оружја урађене су преправке како би се направила места за топове и чуваре са пушкама.
Предњи град се састоји од горњег и доњег дела, које је делио зид који повезује четврту и седму кулу. У доњем делу је улаз, а насупрот њему је колска капија која води у задњи град. На крају града је кула коју су доградили Турци којом се контролише пролаз Дунавом и прилаз градској луци. На зиду, који дели горњи од доњег дела, смештена је капија ка горњем граду. Задњи град, од горњег, одвајају зид и оштре стене висине три до четири метра. Уз пету кулу налази се зграда која је вероватно била магацин и војна барака. У горњи град се улазило кроз капију и путем даље до улаза у цитаделу. У стени, у којој се налази прва кула, урезан је резервоар за воду који се пунио кишницом. Голубачка тврђава је препознатљива и по донжон кули, коју је Феникс Каниц назвао „Шешир кула“ због њеног облика. Грађена је као последња одступница и последња одбрана, а поглед са ње на Дунав и Ђердап је јединствен доживљај.
Голубачки град током своје дуге историје носио је бројна имена. На средњевековним мапама уписиван је као Galambas, Galambocz, Colombazo, Columbaz, Columbarum, Taubersburg, Tawbenstein, Peristerin, Giwerdzinlik. Заједничко свим овим називима је то што у свом корену имају реч голуб. Једна од прича која се везује за порекло имена овог величанственог средњовековног града – тврђаве је легенда о девојци Голубани у коју се заљубио турски паша. Одбијајући да уђе у његов харем, Голубана је кажњена тако што је везана за стену да би се покајала. Голубана је издахнула, птице су унаказиле њено тело, а као спомен на њу, место у коме је живела названо је Голубац. Друга легенда каже да је у главној, шешир кули, била заточена византијска царица Јелена. Она је због усамљености гајила голубове који су јој доносили и односили поруке.
Последња дестинација наших матураната је била Смедеревска тврђава. Смедеревска тврђава је једна од највећих средњовековних равничарских тврђава у Европи и последње велико дело српске архитектуре из овог периода. Историја на овом месту још увек живи – гробница племкиње са средњовековним накитом ископана је 2012. године. Због овога, као и због чињенице да радови још увек трају, ово је место које сви заљубљеници у археологију и историју морају да посете. Смедеревска тврђава састоји се из Великог и Малог града. Мали град су заправо остаци некадашњег дворца у коме је живела деспотова породица и племство. Велики град подигнут је нешто касније и у њега се склањало становништво приликом турских освајања. О зидању ове тврђаве постоје многе легенде и предања која и данас можете чути од мештана и локалних водича. Једна од њих каже да је деспот Ђурађ Бранковић уснио сан у коме му је речено да се нови град мора налазити на реци и да је после тога наредио подизање тврђаве на ушћу реке Језаве у велики Дунав. Током изградње града камен је доношен из Виминацијума, са Космаја и из тврђаве Рам на Дунаву.
Због велике брзине којом је смедеревска тврђава грађена, многи градитељи су умрли од изнемоглости радећи на грађевини. За главног кривца, народ је прогласио деспотицу Јерину – жену деспота Ђурђа којој је и до данас остало име “проклета”. Тако је вероватно и настала легенда о благу које је она, пре него што су освајачи продрли у утврђење, закопала негде на територији тврђаве, да га никада не нађу. И како заиста никада ништа слично није пронађено на овим просторима, ако жудите за авантуром и маштате о томе да постанете Индијана Џоунс, у смедеревској тврђави пружиће вам прилику да пробате да остварите свој сан. Ископавања у тврђави и даље трају, па ако посетите ово место заиста ћете имати утисак да се историја дешава буквално пред вама! Радовима на откопавању темеља још увек веома мистериозне црквице у оквиру тврђаве за коју се са сигурношћу не зна када је први пут подигнута, пронађен је гроб за сада непознате племкиње и накит непроценљиве вредности у њему. Вазе, предмете од керамике и средњовековно оружје, више се ни не броји, а све ово се може погледати у оближњем смедеревском музеју.
А када једном будете овде… ко зна… можда пронађете и легендарно благо проклете Јерине!
8-1и 8-2
СРПСКИ ЈЕЗИК ДАРОВИ НАШИХ ПРЕДАKA ПРИЧАО МИ ЈЕ ТАТА
Као и у свакој породици, тако и у мојој, дешавале су се разне догодовштине . Било је и тужних и смешних. Испричаћу вам један такав догађај . Мој деда Душан је некада имао велики мотор којим је ишао на посао, пошто у то време није било пуноаутомобила. Несрећним случајем доживео је саобраћајну несрећу па тај мотор више није хтео да користи. Стајао је наслоњен на зид у дворишту доступан свима, а поготово мом тати и стрицу. Они су се стално играли око тог мотора и скакали по њему, чак су и седали на седишта глумећи као да га возе. Њиховој срећи није било краја све док њих их двојица ,,паметњаковића “ заједно не стадоше на ножице мотора и преврнуше га на себе. Почеше да плачу и да зову упомоћ .Дођоше њихови баба и деда, али од те помоћ и ништа .Срећом појави се комшија па подижемотор са њих двојице Више им никад није пало на памет да се пењу на њега. Када је мој деда дошао са посла и чуо шта се десило одлучио је да тај мотор поклони своме другару.
Милош Дамјановић
КАД ЈЕ МОЈА БАКА БИЛА ЂАК Од свих прича које ми је бака причала, посебну пажњу ми је привукла прича кад је бака била ђак. То је било време после Другог светског рата. Тада нису имали основних средстава за живот. Уместо свесака имали су мале табле, уместо оловака писали su кредама. Причала ми је да су нека деца морала да чекају своју браћу или сестре да одрасту како би преузели њихов прибор за писање или ципеле. Стално ми прича како нису имали телефоне, него су се више дружили. Причала ми је да је поред учења помагала родитељима, бринула се о животињама и често била на њиви. Кад јој тражим нешто слатко, она ми увек понови да је њена посластица била хлеб, маст и шећер. Има моја бака још пуно и лепих и тужних прича, могла би књига да се напише. Лука Капелан
ЖИВОТ МОЈЕ БАКЕ Често причам са својом баком и волим да је слушам . Кад је моја бака била мала, много тога је било другачије него у данашње време. Кад је била мала, у слободно време, чувала је животиње, хранила их и изводила на пашу. Бакина мама је научила баку да ради ручне радове: штрикање, вез и шивење. Школа је од куће моје баке била удаљена 4км па је морала да иде кроз шуму пешке. Имала је пуно другара па им је увек било занимљиво. У зимском периоду волела је да игра козаљке које се играју са парчетом дрвета. По завршетку основне школе моја бака је отишла из породичне куће у Футог да би ишла у средњу школу. Тада је први пут отишла од родитеља. Тај растанак јој је јако тешко пао. Моја бака је завршила графичку школу. Кад је моја бака била мала,много тога је било другачије него у данашње време. Јована Штрбац
ДЕТИЊСТВО МОЈЕ БАКЕ
Моја бака је рођена 1953. године у породичној кући у Челареву. Често ми је причала о свом детињству. Време када је моја бака била дете, било је много занимљивије и интересантнијенего данашње. Она је била живахно и несташно дете које се стално играло са дечацима. Више пута ми је причала како су одлазили на Дунав и тамо би се купали по кишном времену, играли у блату и пењали по туђим шупама. Када би дошли кући, често би били кажњени, али они су и даље смишљали разне начине да се забаве. Нису имали телевизоре, телефоне, компјутере и играчке као ми данас. Морали су сами да осмисле и направе играчку којом ће се играти, а то њима није био проблем јер су сва деца била способна у ручним радовима. То је прича моје баке о њеном детињству које је било много безбрижније и забавније. Раковић Душан
ЗАВИЧАЈ МОЈЕ БАКЕ Једном, када сам био код баке, причала ми је малом месту Јасеница, крају где је она одрасла. Рекла ми је да је тамо било много шареног цвећа различитих нијанси и пуно дрвећа разних висина. Нека стабла су била срећна, а нека тужна. Било је и много зеленила и због свог тог зеленила ваздих је био чист. Небо је било ведро и обојено прелепом светло-плавом бојом. У то време било је тешко јер није било машина, него се све ручно радило. Ту је био је један хотел. Долазили су посетиоци из других градова па чак и држава. Али, нажалост, дошло је до рата и сво то шаренило и зеленило је изгорело, па и тај хотел. Жао ми је што нисам тада био рођен, да видим сву ту лепоту природе. Али макар ми је бака испричала како се живело некада. Схватио сам да је живот пре био лепши, али и тежи него данас.
Немања Недимовић V-2
СУВАЈА - РОДНИ КРАЈ МОЈЕ БАКЕ
Желим да вам опишем живот моје баке. Место у ком је моја бака живела звало се Суваја. Куће су биле без улица, свака на свом поседу. Она је волела да учи, али услови за даље школовање су били тешки. Њено место је имало само основну школу, а средње школе су биле далеко. Пошто у Суваји није било фабрика због тога су се бавили сточарством и земљорадњом. Они су држали коње, краве, овце, свиње и кокошке. Чим је моја бака мало порасла, волела је и да помаже старијима, водила је коње и краве на испашу, музла краве и шишала овце. Њихово време се доста разликује од нашег. Када бих могао, желео бих да се вратим бар на један дан у то доба.
Павле Петржљан
ЖИВОТ НЕКАДА Баке су ми причале како се некада живело. Док су ми причали те предивне приче, скоро сам заспао слушајући. Није било савремене технологије, пољопривредних машина, па су људи земљу обрађивали ручно. Кукуруз су брали ручно, њиве су копали мотиком. Нису постојали телефони. Око кућа су имали своје баште где су садили воће и поврће од кога су на јесен правили зимницу. У њихово време није било телевизора, па су слободно време преко лета користили да седе испред куће на клупама и причају са комшијама. Зими су се окупљали по кућама и дружили се. И у школама је било све другачије. Уместо рачунаљки, деца су у школу носила дрвене штапиће, зрна кукуруза и пасуља за математику. За српски су имали буквар и две мале свеске на линије и две на квадратиће за математику. Све то су носили у пластичним торбама на цибзар. Деца су сво своје слободно време проводила напољу играјући фудбал на ливади. Када нису играли фудбал, играли су се партизана и Немаца, са дрвеним пушкама које су им деде правили ручно. Зими су деца дане проводила санкајући се и грудвајући се. Некада су људи живели скромније, мирније али су били срећни и задовољни.
Новак Војновић
ЂАК -ПЕШАК
Свакоме је бака причала приче, па тако и мени моја. Моја бака је била ђак пешак. У давна времена није било као сад. Моја бака није као ја до школе пешачила 200м него 7км. Требало јој је сат времена да стигне до школе. Она није имала асфалтиран пут, него су по земљи били расути каменчићи -ризла. Њој је било лакше ићи у школу него се враћати из ње зато што је живела у кући на брду. Пут према школи био је уз шуму, тако да ју је сваки час могао напасти медвед или вук, а можда и змија. Бака је сама ишла и враћала се из школе. Иако је бака имала тежак живот и пуно времена је проводила у путу до школе, била је одличан ученик. Моја бака Бранкица Миљевић-ђак пешак!
Јован Ћулибрк
ДЕТИЊСТВО МОЈЕ БАКЕ У ХАШАНИМА
Моја бака је рођена у Хашанима, родном месту писца Бранка Ћопића. Одрасла је са браћом и сестром окружена с пуно љубави. У оно време људи су се често дружили и играли се многих игара. Увече су се скупљали на прела, где су жене радиле ручне радове, а мушкарци се картали. На прелима се увек певало. Баке и деке су причали лепе приче из свог детињства, а остали су их слушали и уживали. Игре које су се најчешће играле су: између две ватре, жмурке, козаљке и мишање. Бака ми је рекла да је њено детињство било лепо. Нађа Валашек
МОЈ ДЕДА -ПИЛОТ Време мог деде је било јако занимљиво , а такође и његово одрастање испуњено, нама данас, непојмљивим играма и дечијим несташлуцима. Тада је било доста неписмених људи. Игре које су се играле биле су: трула кобила и прескакање козлића. Њега је занимала војска, а његов сан је био да постане пилот борбених авиона. Тим путем је и кренуо. Прво је уписао војну гиманазију у Мостару, па онда и војну академију у Задру. За академију је требало много труда и учења, али он је ипак је постао пилот. Војску је служио 6 година, али нажалост, због здравствених проблема, пилотски позив је морао да напусти кад је почео да лети на млазним авионима. Ипак, поносан сам на мог деду јер је дао све од себе да оствари свој највећи сан. Тадашње време било доста другачије у односу на садашње време, као два различита света.
Лука Кнежевић VI
ПРИЧАЛА МИ ЈЕ БАКА О СВОМ ЖИВОТУ
Ја често са својом породицом причам о животу и прошлости, а највише са својом баком. Бака ми често прича како је све некада изгледало из њеног угла. Када је она одрастала, људи су се више међусобно поштовали. Њени родитељи су били строги. Када би мама погледала моју баку, знала би шта треба да ради. Некада многе жене нису радиле, породицу су издржавали мушкарци. Сваке вечери су се комшије скупљале, једни код других, жене су штрикале, мушкарци су се картали, а деца су се скупљала око једне баке која им је читала књиге, а једна од њих је била „ Хајди “ , јер у то време није било телевизора. Моја бака је много волела да чита, и завршила је Учитељску школу у Београду. Свако време носи своје врлине и мане. Тара Барзут
НЕОБИЧАН ЖИВОТ МОГ ДЕКЕ Живот мог деке је много чудан. А сада ћу да вам причам о томе. Када је био мали, живео је у Босни . Они су се играли другачије од нас: прескакање козлића, навлацење конопца, бацање камена с рамена... Чувао је краве поред потока и то је било његово задужење .Кад је имао, седам година је добио своје прво одело, а до тода је био ухаљиници. У школу су ишли пешке, био је ђак пешак. Ишли су у групама због дивљачи. У дану су прелазили преко десет километара по шумама, преко потока, малим уским путићима ... Живот у Босни био је јако тежак па су се преселили у Срем у Војводину. На Сави је учио да плива, мучио се сам. Тамо је почео да тренира гимнастику. Био је у репрезентацији гимнастичара. Када је требало да упише машинску средњу школу, отац му није дао. Рекао је да упише пољопривредну средњу школу у Бијељини Био је у ђачком дому. Волео је доста да рони имао је и своје одело и боце . Ронио је чак петнаест метара на дах. И после неког времена је заволео пољопривреду, па се запослио у Маглићу и онда је основао своју фирму.
Симон Каракаш
ДЕДА И ФУДБАЛ
Деда ми је често причао о свом детињству и одрастању. Те његове приче су увек занимљиве и често волим да их слушам. Било их је много, али једну посебно памтим. Живео је у скромној али веома патријархалној породици. Родитељи су му били веома строги. Деца су морала да поштују своје родитеље, али и све старије људе. Као најстарије дете у породици, морао је да води рачуна о својим млађим сестрама и да им увек попушта. Мој деда је јако волео фудбал. Играо је за клуб ,,Текстилац" из Оџака. Волео је да иде на тренинге, али није могао увек. Радио је у свом домаћинству и морао је да помаже родитељима. Морао је да ради и на њиви. Тек кад заврши своје обавезе, могао је да иде на тренинг. Причао ми је да је често и плакао што не може да тренира. Некада се дешавало да побегне са њиве само да би ишао на тренинг. Касније буде кажњен, али толико је волео фудбал да му то није тешко падало. Причао ми је да пре није било толико пуно клубова као данас. Тада се играо лепши фудбал и новац није био толики приоритет. Имали су клуб за који су сви навијали а звао се Југославија. Радо се сећам ове његове приче. Фудбал воли исто колико и ја. Тренирам га и ја и трудићу се да успем као спортиста. Михајло Миљић
ВРЕМЕ МОЈИХ ПРЕДАКА Моји преци, као и сви људи тог доба, живели су у неком другачијем времену, у коме су храброст,част и поштење биле најприсутније људске врлине. Родитељи мојих баба и деда су живели једни у Војводини, а други у Босни. Бавили су се земљорадњом и сточарством. Тадашњи живот био је много лепши него данас. Већина послова обављала се ручно и уз помоћ коња и волова. Породице су имале више деце.Деда је био једно од петоро деце а баба једно од троје.Нису имали машину за веш и остале кућне апарате. У Босни чак ни струју. Породице су биле сложније . Обављали су све послове заједно. Старија деца су бринула о млађима и помагали су им око школских задатака. Одрасли су своје послове радили током целог дана. Више одмора имали су зими када није било послова у пољу. Жене су се бавиле ручним радом,ткале су и штрикале ствари за кућу,одећу,чарапе и рукавице. Јели су здраву и свежу храну коју су сами узгајали.Били су здравији и дуговечнији него људи данас. Време у коме су живели моји преци имало је својих добрих и лоших страна,а њима хвала што су све издржали и омогућили мени да живим. Душан Ловре
ИЗГУБЉЕНА У ШУМИ Моја баба Сеја рођена је у једном малом селу у Босни Испричала ми је један догађај када је она имала четири и по године. Једног дана њени мама,тата,стриц и стрина отишли су у поље да ору њиву,а њу су оставили код једне баке да је чува.Та бака је однела ручак својим радницима у друго поље,а њу је оставила испред куће да се игра. Међутим, она је пошла да тражи мамУ и тату. Један пут је водио према пољима ,а други према шуми. Она је кренула погрешним путем према шуми .Тако је ишла, ишла, дозивала маму и залазила све дубље у шуму. Била је јако уплашена и плакала је .Кад се већ јако уморила села је крај дрвета и заспала. Чувар шуме – лугар је туда пролазио и угледао нешто црвено крај дрвета. Пришао је и видео њу. Гурнуо је пушком да провери да ли је жива . Она се пробудила и збуњено гледала у њега јер га није познавала , а ни он њу .Она је само говорила да жели код маме.Тај чувар је моју баку однео до куће која се налазила испод шуме мислећи да је она њихова. Ту је препознала једна жена и однела је кући код маме. Сви из породице су данима били под утиском тог догађаја,били су захвални том лугару ,а он је до краја свог живота говорио да му је она друга ћерка. Алекса Иванчевић VI -1
Живот на селу
Моји баба и деда су живели у Босни на селу. Њихова кућа се налазила на брду и ту кућу је окруживала шума. Комшије су биле јако далеко од њих. Свако јутро кад устану, водили су краве у испашу. Жене су биле домаћице, сваки дан су правиле хлеб и басу (сир). Увече су се дружили и сви су имали много деце. Окупљали су се око ватре и свирали су усну хармонику. Мислим да је њихово време било јако лепо. Много су радили, али су се и дружили.
Николина Карановић
3.3.2022. ученици наше школе су посетили Сајам књига у Новом Саду под називом ,,Сеобе душа“. Ученици су били у прилици да виде бројне излагаче из области књижевности, медије, српске издаваче из региона, издаваче са делима на језицима националних заједница, да се упознају са различитим жанровима литературе и буду сведоци различитих књижевних и културних догађаја
ПРОСЛАВЉАЊЕ МАСЛЕНИЦЕ 3.марта 2022. (петак) у нашој школи смо прославили највеселији и најрадоснији празник руског народа – Масленицу. То је празник који се обележава 8-у недељу пред Васкрс и траје седам дана, празник испраћаја зиме и дочека пролећа. Врло интересантан и необичан празник којем се сви радују без обзира на године - празник љубави, наде, радости и весеља. Часови руског језика су се одржали у трпезарији школе. Ученици су на руском, енглеском и српском језику говорили стихове и причали о обичајима Руса за време трајања те седмице пред Васкршњи пост, као и о обичају, у земљама енглеског говорног подручја, за време Палачинка уторка (Дебелог уторка). Тај дан се по традицији у В. Британији одржава узбудљива трка где такмичари треба да истрче деоницу од циља до старта окрећући палачинке у тигању. Ученици су припремили пано о Масленици и скромну изложбу сувенира. У кухињи је неколико ученика пекло палачинке и кували чај – без чега се Масленица не може замислити. Било је много палачинки, неколицину су ученици донели од куће. На крају смо се сви частили палачинкама и радовали празнику. Све ово је давало топлу, веселу атмосферу и добро расположење свима. Растали смо се са пријатним утисцима говорећи Довиђења, Масленица! Довиђења, до следеће године! Наставница руског језика – Љубица Милићевић
СРПСКА МУЗИКА У 20. ВЕКУ “СТЕВАН ХРИСТИЋ”
АНЂЕЛА ШАРАЦ
ЖИВОТ Рођен у Београду. Био је ученик Музичке школе у Београду, где му је теоријске предмете предавао Стеван Мокрањац. Од 1904.до 1908. године, студирао је у Лајпцигу. Након кратког наставничког ангажмана у Српској музичкој школи, боравио је у Риму, Москви и Паризу, од 1910. до 1912. Учествује у оснивању Београдске филхармоније 1923, коју је водио до 1934. као шеф диригент. Радио је као диригент Београдске опере, основане 1920. а од 1925. до 1935. био је и њен директор. Предавао је композицију на Музичкој академији од 1937. до 1950, а у периоду 1943–44 био је и њен ректор. Био је први председник Савеза композитора Југославије, од 1950. године, а у више наврата председник Удружења композитора Србије. 1950. године постао је редовни члан Српске академије наука, а у том својству је вршио и функцију директора Музиколошког института. Припада генерацији композитора која се на музичкој сцени појавила у првој деценији XX века, која је, ослањајући се на традицију старије композиторске генерације (Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић), осавременила романтизам националног усмерења тадашњим тековинама модерних смерова европске музике.
Композициони стил У свим својим делима, Стеван Христић је првенствено лиричар. Његова стилска изражајна средства, углавном обележена романтизмом националног усмерења, обогаћена су елементима са којима је дошао у контакт на студијским путовањима: веристички узори, позноромантичарска и импресионистичка хармонија, колористичка оркестрација, но сви они су повезани у органску целину, прожету елементима фолклора. Носилац је више одликовања.
Значајна дела Сценска музика Сутон, музичка драма у једном чину, 1925. Охридска легенда, балет у четири чина, 1947.
Концертантна музика Симфонијска фантазија, за виолину и оркестар, 1908. Рапсодија за клавир и оркестар, 1942. Вокално-инструментална музика
Симфонијска музика
Васкрсење, ораторијум, 1912.
Чучук-Стана, увертира, 1907.
Песме за глас и клавир
Четири свите из Охридске легенде, 1947.
Световна и духовна хорска музика
Поема зоре, симфонијски увод ораторијума Васкрсење, 1912.
Јесен, за мешовити хор, 1910. Опело у бе-молу, 1915. Дубровачки реквијем (стихови: Јован Дучић), 1930.
Значајна извођења Чучук-Стана, Београд, 1907. Васкрсење, Београд, 1912. Опело у бе-молу, 1919. Сутон, Београд, 1925. Охридска легенда, Београд 1947, Москва 1958, укупно преко 300 извођења до 1969.
STANISLAV BINICKI MILICA IVANISEVIC
KO JE BIO STANISLAV BINICKI
Stanislav Binički (Jasika, 27. jul 1872 —
Beograd, 15. februar 1942) bio je srpski kompozitor, dirigent i pedagog. Smatran je najvećim predstavnikom srpske klasične muzike. Autor je prve srpske opere Na uranku.
KARIJERA
Od 1924. posvećuje se komponovanju, poznat
je i po tome što je za svoje kompozicije koristio folklorne motive. Njegovo najpoznatije delo je, prva u srpskoj muzici, opera Na uranku, opera u jednom činu iz 1903, na tekst Branislava Nušića, koja se smatra prvom srpskom operom sa elementima narodne muzike.
DELA
Stanislav Binički je bio uvažena ličnost kada je, krajem tridesetih godina 20. veka, pozvan da po prvi put čuje novopostavljena zvona na novoj, upravo završenoj crkvi Svetog Aleksandra Nevskog na Dorćolu u Beogradu. Prema zapisu u crkvenom letopisu Binički je, slušajući, u oduševljenju uzviknuo: „Eto konačno i Beograd dobi prava crkvena zvona“.
Uvertira Iz moga zavičaja (izgrađena na splelu
narodnih melodija); vojni marševi. — Opera u jednom činu Na uranku, 1903
BIOGRAFIJA Pred Prvi svetski rat, uz saradnju svoje supruge
– pevačice Miroslave Binički, korepetitora i horovođe, Binički sprema i diriguje operske predstave u Narodnom pozorištu u Beogradu (Trubadur, Toska, Čarobni strelac, itd). Za vreme rata se kao vojni kapelnik povlači zajedno sa srpskom vojskom preko Albanije i Krfa, i dolazi u Francusku, gde sa Orkestrom Kraljeve garde priređuje česte koncerte. Posle rata, kao direktor i profesor radi u školi „Stanković“, a 1912. godine postaje prvi direktor, tada osnovane, stalne Opere Narodnog pozorišta. Godine 1924. prestaje javna umetnička delatnost Stanislava Biničkog. Umro je u Beogradu 1942. godine.
Opera Na uranku, komponovana takođe na tekst
Branislava Nušića, u stvari je mladalački pokušaj, kako mladog autora u oblasti nacionalne drame, tako i njegovog muzičkog tvorca u domenu opere.
HVALA NA PAZNJI NADAM SE DA VAM SE SVIDELO
MILOJE MILOJEVIĆ Katarina Karanović VI-1
MILOJE MILOJEVIĆ
Miloje Milojević (Beograd, 27. oktobar 1884— Beograd, 16. jun 1946) bio je srpski kompozitor, muzikolog, muzički kritičar, folklorista, muzički pedagog i organizator muzičkog života.
ZIVOT MILOJA MILOJEVIĆA
• Iznenadna očeva smrt preokrenula je život porodice. Promenjene materijalne prilike primorale su udovicu da s decom pređe u Novi Sad gde je život bio povoljniji. U Novom Sadu porodica Milojević živela je šest godina.
SKOLOVANJE
• Miloje je tamo počeo školovanje s trećim razredom Srpske pravoslavne velike gimnazije novosadske (maturirao 1904). Ta škola bila je čuvena i sa svoje muzičke delatnosti (Svetosavske besede). Značajne podsticaje u muzičkom razvoju dobio je od kompozitora Isidora Bajića (1878–1915), svoga gimnazijskog nastavnika muzike. Muzicka skola ,,Dr Miloje Milojevic“➡️
MUZICKE STUDIJE U MINHENU
• Na muzičkim studijama u Minhenu proveo je pet semestara (od letnjeg semestra akademske 1907/8. do letnjeg semestra 1909/10. godine). Na Filozofskom fakultetu Minhenskog univerziteta studirao je muzikologiju (Adolf Sandberger, Teodor Krojer), književnost i filozofske discipline. Na minhenskoj Muzičkoj akademiji studirao je kompoziciju (Fridrih Kloze), klavir (Rihard Majer-Gšraj) i dirigovanje sa sviranjem partitura (Feliks Motl). Juna 1910. završio je studije na Muzičkoj akademiji u Minhenu.
PORODICA
• Bio je (od 1907) oženjen Ivankom Milutinović (1881–1975), solo pevačicom i muzičkim pedagogom. Imali su kćerku Gordanu (1911–2003), pijanistkinju i muzičkog pedagoga. Sinovac Đorđe (1921–1986), Borivojev sin, bio je violončelista i kompozitor. Milojevićev unuk bio je kompozitor i akademik Vlastimir Trajković (1947-2017), profesor kompozicije i orkestracije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu.
VAZNIJE KOMPOZICIJE SOLO PESME I SIMFONIJSKI LID
KLAVIRSKA I KAMERNA MUZIKA •
Četiri komada za klavir, op. 23 (1917)
•
Ritmičke grimase, za klavir, op. 47 (1935)
•
Kameje, za klavir, op. 51 (1937–1942)
•
Melodije i ritmovi sa domaka Šare, Drima i Vardara, za klavir (1942)
•
Kosovska svita, za klavir (1942)
•
Melodije i ritmovi sa Balkana, za klavir, op. 69 (1942)
•
Povardarska svita, za klavir (1942)
•
Motivi sa sela, za klavir (1942)
•
Sonata za violinu i klavir u h-molu, op. 36 (1924)
• Prvi je doktor muzikologije kod Srba. Njegova disertacija, odbranjena 1925. na Karlovom univerzitetu u Pragu, bila je iz sistematske muzikologije – Smetanin harmonski stil (izd. Grafički institut „Narodna misao A. D.”, Beograd 1926).
MUZIKOLOGIJA
• Najznačajniji je srpski muzički kritičar i esejista prve polovine XX veka i jedan od najznačajnijih kritičara i muzičkih pisaca u istoriji srpske muzike. Između 1908. i 1942. objavio je preko hiljadu muzičkih kritika, studija, ogleda, prikaza, nekrologa i beležaka na stranicama velikog broja dnevnih listova, književnih i drugih časopisa. Od 1908. do 1941. bio je muzički kritičar „Srpskog književnog glasnika”, najznačajnijeg srpskog književnog časopisa u prvoj polovini XX veka.
• U Biblioteci Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu sačuvana su njegova nedovršena skripta iz istorije muzike. To je prvi opsežniji rad jednog srpskog autora na istoriji muzike, posle udžbenika Ljubomira Bošnjakovića, Istorija muzike (1921).
Srpska muzika u xx vekuPetar Konjović Ivona Velemir VIII-1
Biografija Rođen
je u Čurugu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, da bi, završivši četvrti razred, prešao u Srpsku učiteljsku školu u Somboru, u to vreme jedno od žarišta muzičkog života na ovome području. Kao pre toga Josifu Marinkoviću, i Konjoviću je muziku predavao Dragutin Blažek, iskusni horovođa i muzički pisac. Konjović je brzo stao pred hor, a Sombor je čuven po negovanju ovog tipa muzike, da bi ubrzo, već 1903. napisao i svoj prvi opus - operu Ženidba Miloša Obilića (ili drugde Ženidba Miloševa), poštapajući se udžbenicima koji su mu bili pri ruci i Veberovim Čarobnim strelcem
“Kada je mladi Konjović, čupav i namrgođen kao što pristoji mladim Titanima, dirigovao svoju liturgiju, u kojoj je bilo verovatno i vagnerovskih i debisijevskih prizvuka, omladina, drugovi izvođači ili ostali, galerija i klaka, bili su oduševljeni i slavodobitni. Stariji su, razume se, mahali glavom, a čuveni ceremonijalac i paradoš, prota Kupusarević je iz oltara doviknuo: - Ovo nije opera!”
—Veljko Petrović
Karijera Kada se Konjović sa mučnom, asketski stečenom ušteđevinom i sa desetak kila kompozicija, među njima i sa čitavom operom, pojavio pred rektorom Praškog konzervatorijuma, ovaj se isto tako začudio, podsmehnuo, čuvši da ovaj panonacbalkanac može s to malo novaca da izgura samo dvadeset meseci. Pa ipak, prelistao je partiture i utvrdio "da ga treba pustiti odmah u drugu godinu". Bilo je to 1904. godine.
Dve godine potom, angažovan je kao horovođa i nastavnik u Zemunu, da bi kasnije predavao u Srpskoj muzičkoj školi u Beogradu, sve do I svetskog rata, kada se vraća u Sombor. Tu prerađuje svoju prvu operu, koja, tako izmenjena, praizvedbu doživljava u Zagrebu, ali zbog ratne cenzure, kao Vilin veo. Posle dužnosti inspektora za muziku u Ministarstvu prosvete (1921.) postaje direktor Opere u Zagrebu (do 1926.), da bi nakon toga bio upravnik pozorišta u Osijeku, pa u Splitu i Novom Sadu. 1933. se vraća u Zagreb gde ostaje do 1939. kada je postavljen za profesora Muzičke akademije u Beogradu, čiji kasnije postaje i rektor. 1946. je izabran u zvanje redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), na čelu čijeg se Muzikološkog instituta nalazio od 1948. do 1954. godine. 1960. godine dobio je Sedmojulsku nagradu SR Srbije za životno delo.
Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, a svoje estetske principe je izneo u svojim studijama i napisima. Zadojen u mladosti vokalnom muzikom, godinama vezan uz scenu, Konjović kao stvaralac najčešće poseže za vokalnim ili vokalnoinstrumentalnim delima, u kojima postiže i svoja najbolja ostvarenja. On se u njoj dosledno oslanja na muziku govora, pa čak proširuje taj postupak na instrumentalni deo. U celini uzevši, njegovo se stvaralaštvo nadovezuje na realizam Musorgskog (М. П. Мусоргский) i Borodina (А. Бородын), a posebno na Leoša Janačeka (Leoš Janáček), no u isti mah i na Mokranjca, oca nacionalne muzike u Srbiji.
Na području instrumentalne muzike, Konjović nije pružio mnogo dela, ali se među njima ističu Simfonija u cmollu iz 1907., Jadranski kapričo za violinu i orkestar (1933.), simfonijska poema Makar Čudra (prema Gorkom, 1944.), dva gudačka kvarteta (d-moll i f-moll) i kao čegovo najznačajnije delo Simfonijski triptihon Koštana, sastavljen iz instrumentalnih delova njegove istoimene opere: interludija između I i II čina (Sobina), preludij V slike (Kestenova gora) i baletskih numera (Velika čočečka igra).
Hvala na pažnji!
Ljubica Maric ALEKSANDRA LATINOVIĆ VIII-1
Ljubica Maric
Ljubica Marić (Kragujevac, 18. mart 1909 — Beograd, 17. septembar 2003) bila je prva srpska kompozitorka i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti.
Prva kompozicija
Prvu kompoziciju je napisala sa devetnaest godina, bila je to „Tuga za đevojkom“ za muški hor, nastala pod uticajem Slavenskog. Diplomski rad „Sonatu fantaziju“ iz muzičke škole izvela je i na prijemnom ispitu na Državnom konzervatorijumu u Pragu iste 1929. godine, gde je, zahvaljujući kvalitetu tog dela, odmah primljena na poslediplomske studije.
Nagrade
Dobitnik je više nagrada, neke od njih su: Savezne vlade (1949),
Oktobarska nagrada (1957),
Sedmojulska nagrada (1965),
Oktobarska nagrada za životno delo (1996).
Nagrada
Violinu je počela da uči od svoje jedanaeste godine, a ubrzo potom je počela da se bavi kompozicijom. U Valjevu je pohađala niže razrede gimnazije i prvi javni nastup je imala u svečanoj Sali gimnazije svirajući violinu. Kompoziciju je učila kod Josipa Slavenskog i Miloja Milojevića. Muzičku školu je završila 1929. godine u Beogradu, diplomirala je dva odseka, violinu i kompoziciju, i postala prva osoba koja je diplomirala kompoziciju u Srbiji. Škola u koju je išla sada se zove Muzička škola Mokranjac. Njen diplomski rad bio je „Sonata fantazija“ za solo violinu.
U periodu od 1938. do 1945. godine bila je profesor Muzičke škole Stanković, zatim od 1945. do 1967. godine docent i profesor Muzičke akademije u Beogradu gde je predavala teorijske predmete. Od 1947. do 1953. bila je sekretar Udruženja kompozitora Srbije. Bavila se dirigovanjem 1945. i 1946. na javnim studio koncertima radija u Beogradu.
НАЈУСПЕШНИЈИ ТАКМИЧАРИ И ЊИХОВИ МЕНТОРИ