ЛИСТ УЧЕНИКА ОШ“ ЗДРАВКО ЧЕЛАР” ЧЕЛАРЕВО ГОД. LII БРОЈ 194.27.II 2019.
Чедо Кецман II 1
Алекса Ступар IV 1
Наши ученици препознају хуманост и поводом дана Светог Саве на литерарном конкурсу „ Учинио сам добро дело написали су мноштво радова .Као најбољи изабрани су радови ученика Алексe Ступарa IV 1, Александрa Јанковића IV 2, Чеде Кецмана II 1 и Јована Захорца II 2. Као најуспешнији ликовни радови на овом конкурсу изабрани су радови ученика Милоша Дамјановића III 1 и Татјане Радошевић VII 1. Ови ученици су награђени пригодном књигом и великим аплаузом.
Александар ЈанковIV 2
Јован Захорец II 2
Татјана Радошевић VII1 II 2
Милош Дамјановић III 1
МЛАЂА ВАСПИТНА ГРУПА ВАСПИТАЧИЦА ТОПАЛОВИЋ ГОРДАНА ....ЈЕСЕЊЕ ЧАРОЛИЈЕ....
*Јесење дрво* Грбић Ђорђе
*Клип кукуруза* Кресоја Нађа
....ШУМСКЕ ЖИВОТИЊЕ...
*Меда* Топаловић Анђела
*Зека* Карановић Бладан
....НОВОГОДИШЊЕ ЧАРОЛИЈЕ....
Марјановић Огњен
*Снешко белић* Дошеновић Маша
*Заједнички рад деце и родитеља*
Јесен је дошла у башту, воћњак, њиву и у шуму
Шума је остала без лишћа, и снег је прекрио голе гране (групни рад)
Стижу нам најрадоснији празници, долази деда Мраз и Нова година, а снег нас је обрадовао и правили смо Снешка Белића
Испод јелке чекамо поклоне од деда Мраза
А ево нам стиже и деда Мраз с пуним џаком играчака и слаткиша
Срећна Вам Нова година
„Библиотеке
се не праве, оне расту“
11. децембра у нашој малој библиотеци одржана је радионица „И књига је мој друг“. Дружење са књигом улепшала је библиотекарка Данка која нас је обрадовала новим сликовницама.
Припремна предшколска група, васпитач – Селаковић Соња
У петак 14.12.2018.год. у вртићу „Снежана“ одржана је свечаност под називом „Шумски вртић“, Том приликом деца су глумом, песмом и игром загрејали срца својих родитеља, бака, дека и других њима драгих људи. У позивници је писало:
Кроз шумицу води путић, ту је један мали вртић. Од лишћа је и од цвећа, и од траве и дрвећа. Тамо зеца води мама, веверица иде сама. Ту си птице, медведићи, па јежеви и пужићи. Сваког дана слушам грају, па се питам: Шта играју? Које приче они знају? Пошто ми то добро знамо, Вама ћемо да испричамо.
изгледале су овако
Предходило јој је: „Лист до листа“, „Јеж“
Невена Морача
Драган Гашпар
Теа Бакош
Стефан Војновић
Даница Бубуљ
Невена Морача
„Јабука“
„Деда и репа“
„Огледалце“
Шта је ваздух? То је свуда око нас - Сара Оно што увек дува – Гаги Ваздух је ветар – Филип Оно што ми удишемо – Михајло Ваздух се не види, он је провидан – Невена Кад ми издахнемо и удахнемо то је ваздух, Ваздух је кисеоник - Стефан
Колико има сунаца? Невена: Постоји само једно сунце и оно се види Реља: Ма немој, ако је на Златибору сунце и код нас сунце?
ПРИПРЕМНО - ПРЕДШКОЛСКА ВАСПИТНА ГРУПА ВАСПИТАЧИЦА МАЈА РАДИШИЋ
У СУСРЕТ НОВОЈ ГОДИНИ - УКРАСИ ЗА ЈЕЛКУ
ПОЗИВНИЦЕ ЗА НОВОГОДИШЊУ РАДИОНИЦУ
РАДИОНИЦА СА РОДИТЕЉИМА - НОВОГОДИШЊЕ ЧЕСТИТКЕ
Кораци I-2 Деда Мраз Црне чизме, бели снег Кп се пеое уз наш брег? Црвен ппјас, седа брада Кп стиже пред врата града?
Ситнп шкрипи нпћна стаза Етп нама Деда Мраза. Шта ли нпси? Врећу има Дплази нам с дарпвима.
Црне чизме, бела стаза Етп нама Деда Мраза. А Деда Мраз је свакпм мип Свакпм кп је дпбар бип.
СРЕЋНА НОВА ГОДИНА!
ЗИМСКИ ДАНИ ЗИМА СТАВЉА ПУНО СНЕГА ПРЕКО ЦЕЛОГ БРЕГА. КАДА СНЕГ НАПАДА РАДУЈУ СЕ СВИ ТАДА. КАД ПАДАЈУ ПАХУЉИЦЕ ДЕЧИЦАСЕ САНКАЈУ, ОСМЕСИ СЕ ВРАЋАЈУ.
МИЛАН КЕЦМАН ДИМИТРИЈЕ КАМАН
АНЂЕЛА КЕРКЕЗ
ЈОВАНА КИШ
ПАХУЉИЦЕ
СНЕГ
ПАДАЈУ ПАХУЉИЦЕ КО МАЛЕ ЛЕПОТИЦЕ.
СНЕГ ПАДА, ХЛАДНО ЈЕ САДА.
ДОК СЕ ДЕЦА САНКАЈУ, ПАХУЉИЦЕ ПАДАЈУ.
ДЕЦА СЕ ИГРАЈУ И ВЕСЕЛО ПЕВАЈУ.
КАД НАПОЉУ ПАДА СНЕГ, ЗАБЕЛИ СЕ ЦЕО БРЕГ.
БЕЛОГ СНЕГА СВУДА ИМА ЗАТО ШТО ЈЕ ДОШЛА ЗИМА.
ЛАНА МАНДИЋ
ЈОВАНА КИШ
МИЛОШ ГАЛОЊА
ЈАНА РАКОВИЋ
ЗИМА
ЗИМА
БЕЛА ЗИМА, ШТА ТО ИМА? ИМА СНЕГА ПРЕКО БРЕГА. КАДА ПАДНЕ СНЕГ ЗАБЕЛИ СЕ БРЕГ. СНЕГ СВУДА ПАДА, ХЛАДНО ЈЕ САДА. ЛЕПО НАМ ЈЕ БИЛО ДОК ЈЕ СНЕГА БИЛО. БЕЛА ЗИМА, ШТА ТО ИМА? БЕЛА ЗИМА БУНДУ БЕЛУ ИМА.
ДОШЛА ЗИМА ПАО СНЕГ, ПОКРИО ЈЕ ЦЕО БРЕГ. СНЕГ БЕЛИ ВЕЈЕ, СВАКО ДЕТЕ СЕ СМЕЈЕ. БЕЛОГ СНЕГА СВУДА ИМА, ЗАТО ШТО ЈЕ ДОШЛА ЗИМА.
ЈОВАН ЋУЛИБРК
ТИЈАНА ЛАЗИЋ
ДИМИТРИЈЕ КАМАН
ЛАНА МАНДИЋ
ДЕДА МРАЗ ПАДА, ПАДА СНЕГ, ЗАБЕЛЕО ЈЕ БРЕГ. ДЕДА МРАЗ НАМ СТИЖЕ, СВЕ ЈЕ БЛИЖЕ И БЛИЖЕ. СВА СЕ ДЕЦА РАДУЈУ ДЕДА МРАЗУ НАДАЈУ..
МИЛАН ИВИЋ
ЧЕДО КЕЦМАН
ЗИМА
ПАХУЉИЦЕ
ЗИМА ЈЕ СТИГЛА, ДЕЦА СЕ САНКАЈУ. СПУШТАЈУ СЕ НИЗ БРЕГ ЗАТО ШТО ЈЕ ПАО СНЕГ.
ЗИМА ИМА ПАХУЉИЦЕ, ЊИХ ВОЛЕ ДЕВОЈЧИЦЕ. ДОК СЕ ДЕЦА СНКАЈУ, ПАХУЉИЦЕ ПАДАЈУ.
АЛЕКСА СТАЈИН СТАША БОЖИЋ ПАДА СНЕГ ЗИМИ ПАДА СНЕГ И ПОКРИВА БРЕГ. СНЕГ ЗАСИПА, ПАДА, ВЕЈЕ, СВУ ДЕЦУ ДА НАСМЕЈЕ. БЕЛА ЗИМА, БЕЛА ЗИМА БЕЛУ БУНДУ ОД СНЕГА ИМА.
ЗИМА
МИЛОШ ГАЛОЊА
БЕЛА ЗИМА , БЕЛА ЗИМА ПАХУЉИЦЕ БЕЛЕ ИМА. КАД ИХ ДЕЦА ВИДЕ, ОДМАХ ИМ СЕ СВИДЕ.
МИЈА КАЧАР
Одељење учитељице Мире Бојновић - Лабус
ПЕСМА О ШКОЛИ
Моја школа је добра и лепа, она децу сваког дана чека.
У њој се увек нешто учи, А понекад и трчи.
На великом одмору играмо се вије, А некад иза дрвета тајна се крије.
ШТА ЈЕ ВЕТАР? „Ветар је доводилац кише“
„Ветар је јак ваздух“ Анђела
Јованa
У КОЈИМ СЕ СТАЊИМА НАЛАЗИ ВОДА У ПРИРОДИ?
„Ваздушно стање, облачно стање и парно стање“ Лазар
НАБРОЈ ПАДАВИНЕ. „Киша, снег и лишће“ Јована
Јесен у парку
III-1
Дошла је јесен.Људи се припремају за хладније дане. У парку има све мање деце,једино се може видети по која веверица.Под ногама нам шушти лишће које је опало са грана.Сунце све мање греје,почеле су кише и ветрови.Птице се спремају за топлије крајеве. Наранџасте,жуте и браон боје улепшавају сада наш парк. Једва чекам да јесен прође јер онда стиже зима.Тада се грудвамо,санкамо и уживамо на снегу. Михајло Миљић
Милош Дамјановић
Зимске слике Зима је моје омиљено годишње доба. Зима је оштра и хладна са хладним ветровима.Када падне снег сви моји другови и ја се лепо проводимо. Волим да гледам док пада снег и како све облачи у бело.Тада ми природа изгледа као из бајке,поготово на Копаонику где има много снега.Волим да правим Снешка и да се грудвам, а нарочито да скијам.Снег пружа пуно забаве за децу и због тога га сва деца воле. Зими има и пуно празника па се породице окупљају и заједно славе. Децу посећује Деда Мраз и доноси им поклоне.Кућe и двориштa су окићени украсима и лампицама. Иако је зима најхладнија она доноси пуно радости и због тога је и ја волим.
Дајана Илић
Борис Кнежевић
Симон Каракаш
КОРАЦИ 2018/2019 III-2
Зима, зима е па шта је, акп је зима није лав, зима, зима па нека је, не бпји се кп је здрав...
Ситница ми је мнпгп значила Мпја ситница нема материјалну вреднпст. Тп јe пгрлица са срцем кап привезак. Мпја ситница је прелепа црвена пгрлица. Дпбила сам је пд кума за свпј рпђендан. Са оoм идем на рпђендане свпјих другара, вплим да је ппзајмим свпјим другарицама. Сталнп је нпсим. Мнпгп сам срећна када је нпсим пкп врата. Чувам је на ппсебнпм месту. Срећу не чине скупе ствари, већ и мале ситнице. Јпвана Гаћинпвић
Алекса Грубиша
Исидпра Влајић
Матеа Циндрић
Латинпвић Давид
Петар Пилиппвић
Какп сам прпвела шкплски распуст Свакп дете једва чека зимски распуст. Тада се играмп и ппуштамп. На зимскпм распусту вплим када има пунп снега. Једнп јутрп сам се прпбудила и видела какп снег пада. Нападап је јакп брзп и пдмах сам се дпгпвприла са другарицпм да се санкамп. Ппсебна чарплија за мене су нпвпгпдишои празници. Једна пд оих је кићеое јелке. Од украса смп стављали прелепе златне и црвене кугле, машнице и звездице. Тп је билп чарпбнп вече. За Бпжић нам је дпшла рпдбина. Највише вплим кад лпмимп ппгачу. Ове гпдине сам била пресрећна јер сам извукла нпвчић. Распуст је брзп прпшап. Радујем се ппласку у шкплу и мпјим другарима. Хана Балаж
МОЈА ОМИЉЕНА КЊИГА Знам много књига које сам читао, а морам једну да издвојим. Та књига назива се „Бела грива“. Ту књигу је написао познати француски писац Рене Гијо. Главни лик у тој књизи је дечак Фолко. Дечак Фолко је одувек желео да постане гардијан. Спријатељио се са једним дивним белим коњем којег је назвао Бела грива. Тај коњ је био јак и веома спретан. Стално су га хватали стари гардијани, а он им је бежао. Дечак Фолко и Бела грива су били најбољи пријатељи на свету. Фолко му је у свакој невољи помогао да се одбрани од старих гардијана који су га хтели продати у циркус. Ова књига ми се веома свиђа јер је описано дивно пријатељство Фолка и Беле гриве. Увек треба неком помоћи у невољи, а не да му одмажеш и да му се смејеш. Препоручио бих свима да је прочитају јер ће се опустити. Александар Мандић
ОПИС ЈЕСЕЊЕГ ПЕЈЗАЖА Као царица, стара јесен је прошетала и до нас. У торби је донела хладне кише и ветрове. Лишћа на дрвећу је све мање. Зато што жути, опада и прави шарени шушкави тепих. Гране дрвећа свирају тужну песму у ритму ветра. Птице које су нам радосно певале сада су утихнуле. Селице су на југу и уживају. Жао ми је кад видим малог врапца како тугује и самује. Ни цвеће није као пре, сво је увенуло и омлитавело. Не чује се ни скакавац, повукао се. Мрави су скупили себи храну и обезбедили скровиште. Барице су пуне воде и стрепе од прве ледене корице што ће доћи. Деца су се повукла у своје топле домове, па се не чује њихова граја. Старији се ужурбано спремају за зиму. Дража ми је рана јесен. Она не доноси хладне ветрове и кишу него само сласне плодове. Позна јесен ми је мање драга. Изазива у мени тугу јер је све сиво и тужно. Калина Валашек
`
ОПИС ЈЕСЕЊЕГ ПЕЈЗАЖА Једном годишње у моје село долази краљица која се зове Јесен. Она је јако лепа. Обукла је жуто-црвенкасту хаљину до пода која је чини посебном. По њој је просуто златно, смеђе, жуто, наранџасто и црвено лишће. Коса и очи су јој кестењасте боје. Јесен је са собом донела прелепи тепих од лишћа који је веома шарен. Њиме је украсила цео мој крај. Својим парфемом намирисала је све мирисима воћа, бундеве и пшенице. Многе животиње, као на пример,
веверице, медведе, хрчка, јежа и шишмише, Јесен је нахранила и почела да их успављује. Донела је и хладније време и честу кишу. Док људи пролазе осете пријатно шушкање јесењег тепиха и мирис њеног парфема. У парковима, шумама и свуда дрвеће је скинуло своје зелене капуте и обукло жуте са којих су полако отпадали китњасти мали украси. Трава се разболела и постала жута, птице селице су отишле на топли југ, све је тихо. Многе маме и баке припремале су зимницу за хладније дане, док им некад помогну
и деца. Јесен им је такође помогла тако што им је подарила све те плодове. Тада се у шуми секу дрва за ложење ватре да се не бисмо прехладили од хладноће. Јесен је посебна по томе што је пуна златне, црвене, смеђе, жуте и наранџасте боје и окупана лепим мирисима, а највише се играју друштвене игре са пријатељима. Лара Манојловић
ОПИС ЈЕСЕЊЕГ ПЕЈЗАЖА Свануло је тмурно и прохладно јутро. Све је било влажно од магле која се спустила над селом. Јесен је закуцала на врата. Пробудио сам се и погледао кроз прозор. Све је изгледало тмурно и сиво. Нисам дозволио да ми време упропасти викенд, па сам одлучио да после доручка идем напоље. Изашао сам напоље и потражио другаре да се играмо. Сунце се помало назирало кроз густу маглу. Шарено лишће је падало са дрвећа и онако влажно се лепило на земљу. Трава је била већ одавно увела и посивела. Са кровова су капале крупне капи росе и на стазама су биле барице. Ми смо газили по барицама и посматрали промрзле врапце на гранама како отресају воду са својих крила. Магла се полако подизала, а у даљини су се виделе њиве на којима је било још мало кукуруза. Шетајући се до Дунава слушали смо како се ветар поиграва са преосталим лишћем на
високим тополама. Мир и тишину су нарушавали јата дивљих патака која су летела из нас. Чуо се понеки трактор у даљини. Магла је нестала, а ветар се поигравао са облацима. Брзо су се кретали по небу као да негде журе. Нашу игру и шетњу није могао да поквари ни такав јесењи дан. Уживали смо у игри и нисмо обраћали пажњу на прохладно и тмурно време. Али ипак ми деца исчекујемо да ти тмурни и хладни дани брзо прођу и да све оживи и буде ведро.
Александар Мандић
ЈЕСЕН Једнога дана пробудило ме је шушкање сувог лишћа. Погледала сам кроз прозор и видела сам како је шарено лишће прекрило зелену траву. Јесен није баш лепа. Доноси нам кишне и хладне дане. Сунце одлази а долазе тмурни и сиви облаци. Ласте одлазе на југ. Дува хладан ветар, цвеће вене. Нема више купања у базену, нема игре напољу. Заглављени у кући цео дан радимо домаћи и гледамо кроз прозор хладну и облачну јесен. Дрвећа немају шарена одела. Сваког дана падају кише, барице су на све стране, где год да станеш барица је. Носимо зимске јакне, чизме , рукавице. Нема више лепе песме, лепог цвркутања ујутру. Ујутру чујеш само звук капљица и сувог лишћа. Звезде и Месец су се скупили јер им је хладно. Животиње се не чују а зима још мало долази. Још мало и отварамо поклоне. Једва чекам зиму. Донеће дрвећу нова одела, а деци пуно поклона. Више волим зиму јер можемо правити Снешка Белића и анђеле у снегу. Тара Миљевић
ДОГАЂАЈ КОЈИ ЋУ ПАМТИТИ Био је то летњи распуст. Спремао сам се да кренем у Босну. Са нама су ишли ујко, ујна, сестра Милана и брат Михајло. У Босни имам кућу која је окружена шумом. Шума нас штити од сунца. Лепота те шуме нам даје свеж ваздух. Родитељи су правили ручак, а ми деца смо се играли. Ја сам тада имао пет година и свима сам сметао. Нико није хтео да се игра с мном.Онда је мама рекла да морају да се играју са мном. Мој брат Михајло се досетио да ми да право двоглед од пластике и пушку на дијаболе. Рекао ми је да станем на бунар и да глеам по стаблима, да ћу углеати мајмуна. Сви су се лепо играли. Они без мене, а мени је било занимљиво да истражујем, док ме мама није питала шта радим. Када сам јој рекао да тражим мајмуна, она се наљутила на њих четворо. Није могла да верује да могу да буду тако безобразни. Мени није сметало што самстајао више од два сата на бунару. Таман сам добио мало боје. То ми је био незабораван догађај јер сам истраживао, а нисам баш био срећан што сам био лаковеран. Немања Мандић
Немања Мандић
Марко Стајин и Милан Кнежевић
ЈЕДАН НЕЗАБОРАВАН ДОГАЂАЈ
Уна Медић
Динара Иванишевић
Стигао је летњи распуст. Време је било да се крене на одмор. Отишли смо на моју омиљену планину Златибор. Тамо је било јако лепо. А догашај који ми је посебно остао у сећању је вожња возом по Мокрој гори.Тамо сам ишао са родитељима и братом. На путу до тамо сам видео прелепе пределе таре, густе зелене шуме и велике шарене пашњаке. Када сам стигао тамо видео сам децу како весело скакућу и какоодрасли разгледају вагоне. Сви су нестрпљиво чекали да воз стигне. Када је воз стигао сви су били срећни. Брзо смо се укрцали и чекали знак машиновође да крене. Затрубио је и кренули смо да нас вози „Шарганском осмицом“. Уз пут смо пролазили кроз дуге мрачне тунеле где су мала деца вриштала јер се боје мрака. А ја сам све време гледао кроз прозор и дивио сам се тој шареној лепоти. Стајали смо на разним местима и разгледали околину. Највише ми се допало када смо стали на видиковцу где се могла видети цела тара. Воз је стигао на станицу. На лицима путника се могло видети да им је било лепо и да су били задовољни. А ја сам био помало тужан зато што је ово кратко трајало. Ово је било за мене једно ново искуство. И волео бих да се у скорије време понови. Драган Марјановић
Драган Марјановић
УЧЕНИЦИ ПРОДУЖЕНОГ БОРАВКА ОД I ДО IV РАЗРЕДА УЧИТЕЉИЦЕ: ЈАСНА КАВГИЋ ОЛГИЦА АЈДЕР СНЕЖАНА ЈЕЛИЧИЋ
ШКОЛСКА БИБЛИОТЕКА ОШ“Здравко Челар“
Обележавање Међународног дана писмености 8.септембар Овај дан је обележен различитим активностима: одржала сам часове у трећем и четвртом разреду, тачније радионицу под називом „ Писменост за све“; спроведен ликовни и литерарни конкурс на тему „Како изгледа свет посматран очима неписменог човека?“. Радионица је била интерактивног типа, ученици су сами решавали језичке недоумице, дилеме и самим тим смо увидели колико познају језичку норму. Порука ове радионице је истицање важности писмености за појединца, заједницу, друштво. Суштина свих спроведених активности , радионице, ликовног и литерарног конкурса је стицање и унапређивање вештина писмености током целог живота, као суштински део права и обавеза. Писменост оснажује децу и одрасле, омогућава им да у потпуности учествују у друштву и доприноси квалитету живота.
Шта значи бити писмен? Да ли је писмен онај ко зна своје писмо, да чита и пише? Да ли је то, данас у 21.веку довољно? Данас, у 21.веку, под писменошћу се подразумева више врста писмености.
ШКОЛСКА БИБЛИОТЕКА ОШ“Здравко Челар“
Поштовани, ПОКЛОН КЊИГЕ ШКОЛСКОЈ БИБЛИОТЕЦИ И ПОЗИВ НА САРАДЊУ
Почетком школске године Издавачка кућа „Вулкан знање“ поклонила je нашој библиотеци 32 књиге. У своје име и у име колектива захваљујем на поклону који је обогатио наш књижни фонд. библиотекарка : Александра
Изузетно нам је задовољство да вам на почетку нове школске године пожелимо успех у раду. Овом приликом представљамо вам Издавачку кућу „Вулкан знање“,као вашег новог пријатеља,сарадника и партнера у остваривању свих образовних циљева. Вулкан знање је српска издавачка кућа настала са циљем да створи најсавременије и најбоље уџбенике намењене нашој деци. Користећи знање и искуство наше матичне куће „Вулкан издаваштва“-највеће и најзначајније издавачке куће у Србији – уверени смо да ћемо од следеће школске године основцима омогућити да уче из најмодернијих, најиновативнијих и концептуално потпуно другачијих уџбеника који су до сада били у употреби. Вама као најзначајнијим карикама у образовном процесу омогућићемо тако нов алат за лакше и подстицајније извођење наставе. Имајући у виду колико су ваша искуства и знања драгоцена, позивамо вас да будете део „Вулкан учионице“, места где ћемо размењивати идеје, предлоге, сугестије и мишљења. Оливера Ђикановић, извршна уредница Издавачке куће „Вулкан знање“
ЂАЧКИ ЖИВОТ КРОЗ КЊИГЕ, ПЕСМЕ И ФИЛМОВЕ....
5-1
СРПСКИ ЈЕЗИК – Како да те заволим МАТЕМАТИКА – Ја ринтам, ринтам цео дан и ноћ ФИЗИКА – Не, немој ми прићи ХЕМИЈА – Запали ме ТЕХНИЧКО – Градим кулу а камена нема
А Н К Е Т А
БИОЛОГИЈА – Црна мачка бели мачор
ЖЕЛИМ, ЖЕЛИМ, ЖЕЛИМ..........
ГЕОГРАФИЈА – Одисеја 2000
- Мењала бих имање за знање
РУСКИ ЈЕЗИК – Очи чорније
- Мењала бих наставнике за њихове слике
МУЗИЧКО – Не спавај мала моја, музика док свира
-Да свака кућа има пуно деце
ЛИКОВНО – Облак у панталонама
- Променила бих све људе у децу
ФИЗИЧКО – Блок-аут
- Направила бих школу без оцена
ПОПРАВНИ ИСПИТ – Непланирано венчање
- Да се енглески чита као се пише
ДЕЖУРНИ НАСТАВНИК – Тачно у подне
- Да се школа претвори у Дизниленд
ПОЧЕТАК ШКОЛСКЕ ГОДИНЕ – Стрепња
- Да цене буду без задње нуле
РАСПУСТ – Под сунцем Сент Тропеа
5–1
ОСНОВНА ШКОЛА – Позориште у кући ЂАЧКА КЊИЖИЦА – Све је лаж, само пуста лаж ЉУБАВ – Забрањени град МАТУРСКО ВЕЧЕ – Не оклевај при облачењу 5–1 МОЛИМО
ОСМЕХ
Л А П С У С И КАДА СЕ ЗАВРШИЛА ВЕЧЕРА – ТО ЈЕ БИО КРАЈ ВЕЧЕРЕ, ПРИЗМА ЈЕ ШИЉАСТА (рогљаста) ТО СУ ЖЕНСКЕ РЕЧИ (именице женског рода) ПОМОРСКИ (Моравски) КНЕЗ РАСТИСЛАВ, КИШНА ГЛИСТА ЈЕ ДУГА И ДО 4 МЕТРА... ТО ЈЕ НАПИСАНО ЈЕЗИВО (језгровито) ИЗВИНИТЕ ШТО ВАМ ПРЕКИДАМ ДНЕВНИК (час) 5–1
Која је разлика између слона и клавира? На слона се можеш наслонити, а на клавир се не можеш наклавирити!
Зашто плавуша држи наочаре на стомаку? Због слепог црева.
Ишле две сарме улицом. Једна се саплете, а ова друга ће на то: - Не знаш ни да ходаш колико си смотана!
Јовица: "Јеси ли чуо да је нашег оџачара јуче прегазио ауто?" Перица: "Јао, страшно, данас човек више ни на крову није сигуран."
Иду два костура у ђир мотором. Један извади споменик, а други га пита:"Шта ти је то?", а овај каже:"То су моја документа."
V2
РЕШЕЊА 1. петак 2. четворо деце 3. Давид је ћелав
МОЗГАЛИЦЕ 1. Који је данас дан ако је јуче било сутра, тј. ако је сутра јуче за недељу? 2. Милан има три сина, а сваки од њих има по једну сестру. Колико укупно има деце у тој породици? 3. Давид је ходао по киши пола сата. Није имао кишобран, одело му је било скроз мокро, али му се није поквасила ниједна длака на глави. Како је то могуће ако знаш да није имао шешир и да му глава ни са чим није била покривена?
КОРАЦИ VI -2
МОЈ ЉУБИМАЦ Мој љубимац - Никола Капелан и Милан Војновић Мој љубимац је пас, који се зове Боби. Беле је боје и има браон очи, а најслађе су му мале, црне тачкице на стомаку. Увек је пун љубави и спреман за игру, којој једва дође крај. Највише воли мог тату, зато што га је нашао као малу, гладну чупаву лоптицу. То се десило другог септембра 2017. године. Нашао га је како лута по дворишту Челаревске пиваре. Тата је таман завршио пре подневну смену, изашао из пиваре и видео малу белу куцу како лута. Боби је одмах дотрчао до мог тате и олизао му образ, а мој тата није могао да одоли па га је понео кући. Ја сам се вратио са тренинга, и ако је кућица за Бобија била испред мог носа ја га нисам приметио. Мама је дошла на прозор и показивала негде, ја сам мислио да показује на гаражу, али кад сам мало скренуо поглед видео сам Бобија. Нисам могао да верујем да имам пса. Одмах сам ушао у његово двориште и мазио га, он је скакао на мене али ми то није сметало. Било је јако хладно, па сам нажалост морао ући у кућу. Боби је и дан данас јако тврдоглав и сладак, пуштамо га сваки дан да се мало излета по дворишту, то му највише прија. Али такође му прија један велики оброк. Не може да дочека да му се сипа у тацну, а док чека кружи око кућице. Чак је научио да прича! Само говори ,, Ау вау вау, ба бау“, тако се буни кад га мама тера са терасе, пошто жели да тераса буде чиста, а не прљава од Бобијевих длака. Али га волимо, пазимо, и негујемо као све чланове породице. Боби је јако послушан и паметан пас, и помало халапљив, али је он најслађи и најлепши пас на свету. Тако барем ја мислим.
МОЈ ПАС - Јована Латиновић Мој пас се зове Мики. Он је раса ротвајлер и спада у веће врсте паса. Тог дана смо се ја и сестра играле у дворишту и тата је рекао да крећемо по куцу. Сестра и ја смо потрчале ка ауту и кренуле. Дошле смо и виделеи једног великог пса и биле смо збуњене да је то штене. Ставиле смо га у ауто и кренуле кући. Дошле смо кући и Мики је излетео из кола и почео да једе и да се ваља по трави. Одмах први дан је навикао на нас и почео да се игра са нама.
Мој љубимац- Никола Капелан и Милан Војновић Мој љубимац је био мачка, који се звао Паја. Био је сиво-беле боје. Највише је волео да се пење по дрвећу и да оштри нокте од гране. Једног летњег дана пролазио сам поред напуштене куће која се налази у мојој улици. Са мном је био мој брат, и чули смо како нешто мјауче из те куће. Одлучили смо да одемо у ту кућу, да видимо шта се дешава. Када смо ушли видели смо једно сићушно маче које уплашено вири кроз цигле. Полако смо дошли до њега и нежно га однели кући. Очистили смо га од разне прљавштине и купили му храну. Јео је ту храну са уживањем док смо га мазили. У почетку је био баш стидљив, али касније је почео да прилази свакоме и да му се мота око ногу. Када је порастао, почео је да се пење по дрвећу, па смо пар пута мислили да смо га изгубили. Када се опаметио, престао је да се пење по дрвећу и почео је да се игра са играчкама које смо му купили још кад је био мали. И дан данас је разигран и помало досадан, али га волимо таквог какав је.
Мој пас Бела - Лаура Хадрава Мој пас је беле боје, има пет месеци, очи плаве, длака мека, воли да се игра, мази и шета. Бела је једно мало слатко створење. Када отворим врата, срећна је, стане на две ноге. Највише воли да се игра са чинијом, то је њена играчка. Од свих играчака највише воли да се игра са чинијом. Бела воли да је у топлом или да спава са неким. Када јој се спава, на пружену руку стави своју малу главу и спава. Б е л а ј е н а ј с л а ђ а к у ц а.
КОРАЦИ VI -2
Претпразничне активности
ХУМАНОСТ НА ДЕЛУ У току првог полугодишта Одељенска заједница VII1 имала је неколико веома успешних и лепих активности. У току септембра сакупљали смо солидарну помоћ за ученике наше школе са лошим материјалним стањем. У акцију су се укључили сви ученици одељења. У октобру- месецу књиге, традиционално по трећи пут, поклонили смо школској библиотеци књигу ПЕСМЕ -ДЕСАНКЕ МАКСИМОВИЋ. . У новембру се показало другарство на делу. Ученици су самоиницијативно сакупили новац и свом другу из одељења С. Циндићу купили ранац, неколико свесака, перницу(пуну оловака) и чоколаду. Страхиња се веома изненадио али и јако обрадовао неочекиваном поклону. Сви смо били срећни и радосни и тај ЧОС нећемо заборавити- кажу ученици. У децембру имамо акцију прикупљања помоћи за особе са инвалидитетом.
Похваљујем све ученике одељења VII1 и поносна сам на њих јер имају велико срце и радо се укључују у хумане акције и помажу другима. Одељенски старешина Љ. Милићевић
VII-2
И тај дан је почео као и сваки други И тај дан је почео као и сваки други. Пробудио сам се, опрао зубе, спаковао књиге и као и сваког радног дана отишао у школу. У школи је све било нормално, као и увек. Када сам се враћао из школе видео сам папириће на улици. Дошао сам да видим о чему се ради. Узео сам један и прочитао га. Писало је да пажљиво читам остале папириће и да пратим трагове. Занимало ме је где ће ме траг папирића одвести, зато сам кренуо даље. На следећем је писало да пратим јежа. Зачудио сам се, јер нисам видео ниједног јежа док сам се враћао кући. Погледао сам лево и десно и нисам га видео. Онда сам се окренуо и он је био иза мене. И тако сам га ја почео пратити. После неког времена дошао сам до трећег папирића. На њему су била нека насумична слова и писало је како ће ми овај папирић требати. Нисам знао где да идем па сам кренуо напред. И тако сам ишао, ишао и ишао, губио сам наду, размишљао да се вратим, кад одједном погледам и у недођији видим златна врата на којима је био папирић као и они остали. На овом је писало да укуцам лозинку. Нисам знао која је лозинка. Онда сам се сетио папирића којег сам сачувао. Та насумична слова су била лозинка. Откључао сам врата и ушао у неки замак пун блага. Онда сам се осећао чудно. Чуо сам маму како говори: „Буди се, Лука!“. Нисам знао шта се дешава. И после три секунде сам се појавио у кревету. Био сам разочаран. Знао сам да морам да идему школу, јер ме очекује исти дан као и остали. Лука Кецман 7-2
Слике мога села Сада је јесен. Доба године када дрвеће полако остаје без своје крошње, лишће постаје жуто и суво, а птице се спремају да крену на пут у топлије крајеве. Данас ћу вас повести у шетњу. Показаћу вам неке слике мога села током једног типичног јесењег дана. Устајем рано ујутру. Облачим се и полако излазим напоље. Сунце се не види, по небу тек по која птица пролети. Хладно је и све изгледа тмурно. Настављам са шетњом. После пола сата сунце полако креће да излази и да пушта своје топле, дуге зраке који обасјавају само неке делове села. Улазимо у парк. Шетамо се по сувом, опалом лишћу које шушка, па се стапа са песмом птица које се чују све више и више. Топли сунчеви зраци полако продиру кроз гране дрвећа на којима се налазе суви листићи који чекају своје време да падну на под и чекају да их мала радосна дечица у игри погазе. Сада вас водим до реке Дунав. Дан постаје све топлији и топлији. Долазимо до Дунава, а чини ми се да сунце полако већ почиње да залази. Седам на камен испред воде и размишљам о томе како природа може бити толико лепа. И ово мало сунца што је остало обасјава реку. Вода се цакли и изгледа као из неке бајке. Око мене се дечица играју у песку, бацају каменчиће у воду и изгледају јако срећно. Полако се враћам кући. Одмах узимам свеску и записујем запажања која сам видела. Сутра је нови дан. Лежем у кревет и размишљам шта би се сутра могло догодити. Лепо би било кад би оваквих дана било више. Марта Радошевић 7-2
Слике мога села Кад школа почне опет се појављује нервоза и узнемиреност. Никако не знам како да се опустим од напетости. Али сам пронашла решење. Иза моје куће се налази воћњак, а када прођеш воћњак, баште и атари. Када сам напета обујем се и одем у шетњу. Прво долазим до мог магичног дрвета. Назвала сам га Магично Срце. На њему сам направила љуљашку. Затим кренем у атаре. Ово село је лепо, али мени су најлепше његове њиве и природе. Увек кренем на њиве мало пре заласка сунца, тада има благог јесењег поветарца који мили по лицу, као мали мрав. Када се сунце споји са ветром не могу да опишем какав је то осећај. У тим дивним тренуцима заборављам на све бриге и осећам се као да сам на другом свету. Тај пејзаж не може да се опише речима, као да имам рај иза куће. Сви ми кажу да сам уметничка душа, волим да се бавим фотографијом, свирам клавир, гитару и певам. Када сам напољу, у лепотама овог села узмем фото-апарат и уз песму сликам дивне заласке сунца, необичне и лепе биљке које пронађем. Али највише волим да сликам животиње. Сећам се да сам једном налетела на лисицу. Била је толико лепа, слатка просто нисам могла одолети. Тамо где се ја шетам увек нађем неке занимљиве путељке па истражујем околину. Све моје слике имају сунце на себи, јер је за мене сунце симбол среће. Улепша сваку слику својим жарким бојама. Понекад понесем гитару и свирам своје омиљене песме. У овом селу толико су ове њиве лепе, позлаћене сунцем и животињама. Увек сам трагала за својим срећним местом, али нисам била свесна да је све ове године било тако близу мене. Верујем да људи имају мишљење о селу по томе како је уређено изнутра, али када прођу изван граница тек тада ће схватити природну лепоту.
Анђела Ђурић 7-2
\
У име моје генерације Осми један. Када бисте неког наставника из школе питали за нас сигурна сам да би преврнуо очима и да би му лице одмах добио сиви тон. Па да. Ми смо та бунтовничка генерација, пуна оних који себи дају за право да се супротставе наставнику, да не пишу на часу, да праве смицалице. Није ничудо што смо “омиљени” код наставника. Ја њих разумем Они не могу ући у наш мозак и не могу схватити шта ми мислимо. Наравно да ћемо направити смицалицу, када је час заиста много досадан, јер је ипак превише четрдесетпет минута гледати за колико ће звонити. Стварно се слатко исмејемо. Генерација смо оних што не смеју да побегну са часа, али и оних што знају да направе штит између свог друга и наставника. Ми смо она генерација лоших оцена из математике али кад боље размислим, ко је још знао математику. Ми смо генерација која ништа живо из историје није научила, па сад кука због питања на пријемном. Генерација смо они који, наизглед, љубоморно реагују на тићи успех, а заправо кад нико не слуша, хвалимо једни друге као да смо од дијаманата. Јесмо, али од оног најређег. Генерација смо тврдоглаве деце, која неће попустити ни за шта на свету, и који би се могли расправљати до сутра. Ми смо они што су увек главна тема у зборницама јер смо опет правили хаос на часу. Уф... Много сам нас искритиковала, али кажу да човек треба да прича прво о својим манама, па тек онда врлинама. Ми смо пуни смеха, шале и забаве. Нас није брига шта други причају о нама, јер ми ваљда себе знамо најбоље. Када нас први пут видите имаћете осећај да смо најнесноснија генерација, али гршите. Ми смо најнесноснија генерација икада. Овај осми један, је један веома битан део мог живота. Најбитнији заправо. Са њима су се десиле прве свађе, најлепши осмеци и све оно што никада нећу заборавити. Међутим, следеће године нећемо бити заједно. Могуће је да после тога нећемо једни друге поздравити на улици, да ћемо избегавати једни друге, али нема везе. Ових осам година нико и ништа не може избрисати. А били смо најсложнија генерација. Милица Мандић
Како смо обележили Дечију недељу? -Учествовали смо у акцији сакупљања школског прибора -Школској библиотеци поклонили смо већи број књига
„Не може нам нико ништа – јачи смо од 82“
Мораћемо мало више да једемо и вежбамо-82 је био јачи
На обалама Дунава Дунав је велика равничарска река која протиче кроз готово целу Европу. О његовој величини и лепоти говоре многа дела и композиције које су њему посвећене. Од малих ногу сам волела да идем на Дунав. Лети идем на купање, тата и ја се шетамо или возимо бицикли поред обале. Волела сам да бацам каменчиње у Дунав и правим жабице. Радовала сам се када брод прође и направи таласе. Поред пута који води до Дунава са обе стране налази се ред топола, и по неколико жалосних врба са којих падају капљице воде. Пут се полако пење и прелази у шпор, са кога се може спустити до плаже. Већ са њега се осети свежина коју вода доноси. Поред плаже, уз саму обалу налази се низ викендица који се протеже све до Дунавца који често пресуши. Када Дунав опадне , често се на обалама могу видети флаше, кесе и остало смеће. Тај призор изгледа јако тужно. Многи људи говоре како се не треба купати у Дунаву јер је прљав, али упркос томе сваке године на плажама буде пуно купача. Дунавска вода освежује и расхлађује. Тамна је због песка који је мути. Ове године Дунав је много опао и на средини реке се појавило пешчано острво. Уживала сам посматрајући залазак Сунца са овог острва. Сунчеви зраци су се разлили по површини воде. Мислим да је то био најлепши тренутак овог лета. Дунав ми је јако драг јер ме асоцира на детињство и родни крај. Мислим да је права срећа живети поред ове величанствене реке. Ивана Зорић
-На уличним тркама у Бачкој Паланци Ивана Зорић је освојила 3.место. -Наши стонотенисери Тамара Фабри, Страхиња Фабри, Срђан Вуцеља учествовали су на општинском такмичењу у стоном тенису и били одлични. -Тамара је екипно била прва, а појединачно трећа, Страхиња и Срђан су екипно били први, а појединачно Страхиња први а Срђан други. -Пласирали су се на окружно и такође били одлични. -Тамара је екипно била прва, Страхиња и Срђан екипно други, а Страхиња је појединачно освојио прво место.
У име моје генерације „Слобода није ништа друго, него шанса да постанеш бољи.“ А.Ками Ово је последња школска година са мојим друговима.. Размишљам где ћемо сви бити сутра? Какви ће бити наши избори? Нисам сигуран да ли уопште могу нешто да бирам. Када размишљам о будућности срећан сам. Желим пуно тога да видим, упознам, успем. Слобода да изаберем кога ћу да волим, шта желим да учим и са којим пријатељима да се дружим. То је за мене срећа. Када ме други повреде, ја им не узвратим ружне речи, ударце, увреде – био бих исти као и они. Желим да постанем бољи човек, јер од добрих људи зависи овај свет. Не желим да се дружим са компјутером и мобилним телефоном. Желим моје другове, њихове речи, савете и подршку. Желим да родитељи разумеју моју младост и наставници моју неспремност или грешке. Неуспех је лекција због које напредујемо, да не би правили исте. Многи су заборавили своју младост, несташлуке, несавршенство, а од нас то траже. У име моје генерације, тражим простор за љубав, праштање и слободу. Слобода је кад кажем и мислим без последица. А да ли смем. Храброст је и када настрадам, ако пређем границу. Мој деда је често говорио: „Нису ово лоша времена, већ људи“. Раније нисам разумео ову реченицу , али сада да. Ако мислимо само на себе, о томе како ће нама бити боље, а не гледамо друге око себе, онда смо лоши људи. Пружите руку ономе ко је пао, разумите туђу тугу, праштајте туђе грешке, јер то није слабост већ толеранција. У име свих генерација желим да оставим поруку : Волимо да би били вољени, мислимо да би били слободни, праштамо да би били слободни, праштамо да би били велики. Све то можемо, јер смо људи. Богдан Влаховић
8.новембра обележили смо Дан просветних радника. Велики број ученика из одељења је заменио улоге са наставним и ван наставним особљем. Утисци су добри, али да ли ћемо се определити за професију наставника, видећемо.
На обалама Дунава Свако живо биће има своју оазу која му чисти мисли и лечи душу. Свакодневна вожња бициклом ме опушта и смирује. Најчешће одлазим на обале наше коначно сређене плаже. Седнем на клупу, упијам прелепе призоре које нам река пружа. Сједињујем се с њом. Са уживањем гледам сунчеве зраке како се преламају по површини тајанственог и очаравајућег Дунава. Према тој чудноватој и мистичној реци, која је по дужини највећа у Европи, која краси и моје место Челарево, осећам поштовање. Сваки брод који плови по њој, био теретан или путнички, представља посебан ужитак. За собом оставља таласе који запљускују везане чамце чинећи магичан плес. Крошње жалосних врба и високих топола дају Дунаву зелену боју, која одмара очи и душу. Крици ситих галебова и веселе деце допуњавају овај призор. Боси по топлом и нежном песку шутирају лопту, а неки бацају каменчиће који праве жабице. Стари пецароши, забацивши удице, ишчекују трзај младих шарана, сомића и деверика који владају дубинама ове реке. Стварно је богатсво гледати овај призор у мом месту. Жао ми је што људи ове призоре гледају на техничким уређајима уместо да се опусте и уживају у мирису и лепоти пејзажа. Милица Селаковић
У име моје генерације Сећам се нашег првог дана у школи,био је пре осам година,али сећам га се као да је био јуче.Тада смо први пут сели у школску клупу.Били смо уплашени, и нисмо знали какав нас пут чека.Мислили смо да ће тај пут бити лак, али није.Сада сам осми разред и кад погледам уназад сетим се свега. Мислим да је моја генерација јединствена,нико није био као ми,нико и неће бити.Кроз школовање смо се увек држали заједно, и све смо делили,од ужине до шарених бојица и пероница.Добро, ми смо се и свађали, али се брзо помиримо и заборавимо због чега смо се посвађали. Сећам се екскурзија које су биле испуњене смехом и дружењем.Верујем да ће нам ова последња бити најбоља.Сама помисао да ће мо се растати кроз неколико месеци буди неку тугу у мени.Ова насмејана лица мојих другова и другарица гледаћу до јуна, а онда је крај.Покушавам да замислим тај крај, када зазвони последње звоно, а ми излазимо из наше друге куће.. Не могу то да замислим,покушавам, али једноставно не иде.Скупљају ми се сузе у очима, а рука којом пишем почиње да дрхти. Као што сам написала, школа је наша друга кућа, моја генерација је моја породица, а наставници који су успели да нас трпе тако дуго су наши други родитељи. Хвала им на свему, на свакој помоћи, хвала што су нам подарили знање које ће нам требати у наредном школовању. У име моје генерације се извињавам на свим непослушностима, и извињавам се када нисмо научили задату лекцију. А мојој генерацији поручујем „Екипа се полако растаје, ваљда то зову одрастање.“ Александра Трифуновић VIII-2
На обалама Дунава Нема леоше реке од нашег Дунава.Лети се купамо, када је хладно шетамо обалом. Ових дана ми је било напорно у школи, пуно домаћих задатака, учења за контролне и одговарања. Затим више пута недељно тренинзи. Успела сам пар пута,са другарицама да прошетам до Дунава. Највише волим да шетам у поподневним сатима. Уживам да гледам талашчиће са колима се ветар поиграва. Боја Дунава је зеленкасто плава. Зубато Сунце се промаља иза облака и слабо греје. Неко пеца,други се шетају или весело разговарају. Ја највише волим да седим у чамцу,храним лабудове хлебом, док ме таласи њишу. Чучнула сам и приближила руку ка води. Утом тренутку је, на секунду, мала рибица испливала на површину. Покушала сам да је ухватим, али је побегла. Волим Дунав. Одрасла сам на његовим обалама. Надам се да ћу још дуго,дуго година уживати у чарима и лепоти омиљене реке. Вања Вуцеља VIII-2
Изненадни сусрет Живот, сигурно нас је све бар једном изненадио.Некада је терао сузе на очи, а некад осмех на лице. Имала сам једанаест година.Тада сам почела да „висим“ на телефону, који сам добила свега пар недеља пре. Као и сви, и ја сам желела све ствари овог света. Некад сам их добила, а некад не, али и то је у реду.Не морамо увек да добијемо све што желимо.Пре отприлике две,три године, као и сваки дан, лежала сам на кревету, наравно, са својим новим телефоном, и размишљала шта бих могла следеће да тражим.Наишла сам на једну слику Слику беле лоптице.Пас,пас за ког сам одмах рекла.“Желим га“.Ту ноћ сам размишљала о њему, а сутрадан, очито нестрпљива, пренела своју идеју родитељима.Одговор је био очекиван:“Не, још увек си мала за тако велику одговорност.Пас није играчка, па да га бациш кад ти досади“.Била сам љута, бесна, нисам могла да их разумем.Али, данас сам им на неки начин захвална, иако то није било тако давно.Моја схватања и размишљања су се променила, схватила сам да у животу не можемо све на лепе очи. Прошла су два лета, а моја жеља је остала иста, ако не и већа.Јер кад, по мом мишљењу желимо и немамо нешто, желимо све више, и више да стигнемо до тог циља. Децембар, недеља ујутру, запутили смо се на посебно место.Отворили врата куће, осетила сам безброј непријатних мириса.Знала сам где смо.Ушла сам у дневни боравак, а на мене је скочило милион малих лоптица.Појавио ми се осмех на лицу.Али не било какав осмех, већ осмех „постизања циља“, како ја волим да га зовем.Задржали смо се пар сати, па смо ушли у аутомобил са једним чланом породице више, мојом Ники.Тада је такозвани осмех „постизања циља“, прешао у осмех „среће“. Тада су срећу заменили забринутост,испреплетана са дозом страха.“Како ће то изгледати? Како ће мо живети са њом? Шта ако не буде као на филмовима, ја плачем а она ме за утеху лиже?“ Све то сам потиснула.Ники је била коначно ту са мном. Данас, скоро годину дана откад је са нама ни једном се нисам покајала. Неко то не разуме и знам да звучи смешно, али ја на њу гледам као на сестру коју никад нисам имала. Када њој купим јакну, играчку, посластицу, осећам се боље него када паре потрошим на себе. На шетње гледам као на тренутке које ћу памтити, а не на време за које сам могла да гледам серију. Када лежи самном, не могу бити срећнија. Волим када дођем из школе након напорног дана, а она скаче, гледа ме оним бадемастим очима у којима се изгубим, и као да ми говори:“Узми ме,недостајала си ми!“ Схватила сам неке ствари, и променила своја схватања живота. Схватила сам да битне ствари у животу нису телефон, или нека друга особа, него неко ко ће увек бити ту за тебе. И драго ми је што ме је управо Ники то научила, и што сам се мењала са њом. Анастасија Кецман VIII-2
КОРАЦИ VI -2
е њ е р тича
а м е т Ма Михајло Петровић – Алас 150. година од рођења и 75.година од смрти великог математичара. Михаило Петровић Алас (Београд, 6. мај 1868 — Београд, 8. јун 1943) је био српски математичар, професор Универзитета у Београду, академик Српске краљевске академије и алас. Рођен је 6. маја (24. априла по јулијанском календару) 1868. године у Београду, на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво од петоро деце оца Никодима, професора Богословије, и мајке Милице рођене Лазаревић, ћерке проте Новице Лазаре. Завршио је Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, у генерацији са Милорадом Митровићем, Јованом Цвијићем, Павлом Поповићем и другим великанима, о чему је написан роман и снимљен ТВ-филм „Шешир професора Косте Вујића“,
а затим уписао Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршио је 1889. године. После тога, у септембру 1889. отишао је у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на Вишој нормалној школи, научни одсек. На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године,
а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствовао је пријему код председника Француске републике 1893, а тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пол Пенлеве и стекао степен доктор математичких наука. Његов докторат је био из области диференцијалних једначина. Одбрани доктората је присуствовао и посланик Краљевине Србије у Француској, Милутин Гарашанин. Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас. Предавао је на Филозофском факултету где је 1908/09 био декан.
ПРОЈЕКТИ УЧЕНИКА
Пројекат ученика 5-1, Израда капе од дукс мајице
Мерење температуре ученице 5-1 Анђеле Шарац у октобру 2018. У Челареву