Pčelinja kuća porodica Đolić - Joković
S
upružnici Tatjana i Milan Đolić stoje iza Pčelarskog gazdinstva Joković iz Aleksandrovca. Tatjana Joković Đolić je slikar, sa diplomom Akademije umetnosti u Novom Sadu, sada nastavnik likovnog vaspitanja u OŠ „Jovan Jovanović Zmaj“ u Brusu. Milan Đolić je nastavnik fizičkog vaspitanja u OŠ „Prvi maj“ Vlajkovci i u OŠ „Knez Lazar“ u Velikim Kupcima. Za sebe kažu da su na prvom mestu roditelji, pobornici prirodnog načina života, i u tom duhu nastoje da vaspitaju Vidaka i Vukana (5 i 7 godina), a da niti deci, niti sebi, ništa ne uskraćuju. - Živimo onako kako volimo i kako nam odgovara, u saglasju sa prirodom - kaže Tatjana Joković Đolić, koja je ljubav prema umetnosti i pčelarstvu nasledila od svog oca, vajara i vele pčelara. Trenutno imaju 120 košnica stacioniranih na tri lokacije u potkopaoničkom kraju, dok manji broj košnica sele na paše karakteristične za ovo područje, uglavnom na prostor svojih pčelinjaka. Osim bagremovog, livadskog, proizvode i šumski med (medljiku), koji je uprkos toplom vremenu ove godine podbacio. Đoliće to ne brine, jer izdašne bagremove i livadske paše nadomešćuju izgubljene količine medljike. Proizvodnju medova i znanje rada u pčelinjaku su nasledili, a u želji da u skladu sa zahtevima tržišta ponude i nešto više, Tatjana je „skupljala“ znanja po kursevima iz api terapije i prirodne kozmetike na bazi meda. - Iskoristili smo blagotvornost meda i pčelinjeg voska za proizvodnju balzama, melema i preparata. U našoj ponudi se između ostalog nalaze u malim količinama ručno rađene kreme za lice, stopala, balzami za usne, ulja za telo, losioni za čišćenje lica, antirid krema, koje pune etarskih ulja i lekovitog sadržaja meda koža u potpunosti upija, preparate koji mogu da olakšaju određene tegobe i ojačaju imunitet, i sve to bez upotreba bilo kakvih aditiva, konzervanasa, bez dodataka boja i mirisa. Med je i zdravlje i hrana. Priroda nam nudi širok spektar dobrog i to treba iskoristiti - kaže ova umetnica - preduzetnica, koja je prirodnu datost i svestrani talenat rešila da iskoristi na nešto lepo i korisno, napustivši petogodišnje bivstvovanje po Novom Sadu i Beogradu, vrativši se u svoj rodni kraj i za relativno kratko vreme, uz pomoć supruga, osmislila brend i izašla na tržište. - Svi naši pčelinjaci su situirani na lepim mestima. Jedan je u župskom predelu, na placu sa kućicom starom 120 godina, koju smo restaurirali i koja izgleda isto kao nekada. Na placu imamo voćnjak i svako veče deci donosimo punu korpicu svežeg, neprskanog voća. Kada pođu sa nama sama beru sa drveća, i to je
48
Supružnici Tatjana i Milan Đolić sa decom nešto što malo ko ima - dodaje Milan Đolić, ponosan na to što njihova deca raspoznaju svaku biljku, životinju u njihovoj bašti i obližnjoj šumi, a često znaju da naberu punu korpicu vrganja ili žula (blagvi), od kojih se kasnije priprema ukusan obrok. Vrata njihove „pčelinje kuće“ su otvorena i za posetioce, koji prolazeći njihovim krajem, privučeni idiličnim prizorom i svime što ovo mesto okružuje, uključujući i košnice, zastanu u želji da podele utiske i proćaskaju sa domaćinima. - Tamo nema mobilnog i TV-a, to je mesto gde možemo da budemo sami sa sobom i sa Bogom. Smireni, jer se samo tako prilazi košnicima, gde vas, kada ih otvorite, opija fantastičan miris - opisuje lepotu i zadovoljstvo svog rada sa pčelama, ova mlada žena, čije su osnovni postulati života - porodična sreća i unutrašnje zadovoljstvo. Đolići pripadaju onoj grupi ljudi koji žive po svojoj meri, za razliku od mnogih koji ništa ne rade da bi to ostvarili. Na sreću, u sredini su koja je „probuđena“, koja razu-
me prave vrednosti i dosta čini da civilizacijske tekovine uskladi sa svojim uverenjima. Dvorište njihove porodične kuće je prepuno životinja, a deca svaki trenutak koriste da ga provedu napolju. Njihove igre nalik su igrama dece iz detinjstva njihovih roditelja i roditelja njihovih roditelja. Đolići znaju da ne mogu izbeći sve što im nameće novo doba i da će njihova deca biti deo nekog drugog, tehnološki rezvijenijeg sveta, ali „ne moramo svi biti isti“. Treba jasno razlučiti koja dobra donosi novo vreme, a šta bi moglo biti drugačije. „Mora se razmišljati i donositi odluke, da to ne bi činio neko umesto nas“. Pčelarstvo je za porodicu Đolić još uvek aktivnost koja zahteva puno rada, ali donosi isto toliko i zadovoljstva. Teško bi bilo živeti samo od toga, ili bi trebalo prošriti broj košnica. Ali, stvaran problem, više za potrošače nego za njih, vide u prisustvu veštačkog meda na našem tržištu, koji je jeftiniji, ali ne zadovoljava osnovne kriterije meda: meda kao izvora zdravlja i meda kao zdrave hrane.
