Intervju: Šejh hadži Mesud efendija Hadžimejlić
SUFIZAM
Intervju: Šejh hadži Mesud efendija Hadžimejlić
Šta je sve potrebno znati i uraditi da bi jedna osoba dostigla deredžu šejha? Allah, dž.š., je odredio ko treba da bude šejh, jer šejh ne može da bude svaka osoba. Postoje naravno one osobe koje se samovoljno proglase šejhom iz želje za titulom ili nekih drugih ličnih razloga. Ali, takvi ne postižu nikakav trajan efekat, jer poslije odlaska te osobe sve se ugasi. Jedan budući šejh treba svoje znanje da crpi sa izvora, to znači da bude prije svega derviš, koji se vremenom stepenuje. U tom duhovnom usponu jednog derviša postoji predvoditelj koji prati tu njegovu putanju. Uzvišeni Allah šalje te dužnosti, kao što šalje i stvara pojedine ljude sklone pojednim naukama i zanatima. Tako Allah, dž.š., preko pojedinih osoba otvara i putanje za šejha. Jedna osoba da bi postala šejh mora biti prvo u tarikatu, onda treba postati vekil, kao treće dolazi stepen šejha, što odobrava stariji šejh koji može da vidi sklonosti te osobe. To Allah, dž.š., šalje preko ruje, kao sve što čovjek želi, to on i sanja. Ako želi da vidi svoju putanju, Allah, dž.š., mu to šalje i željena kapija se otvara. Mora posjedovati svu nauku vezanu za tarikat i tesavvuf; mora da zna svih dvanaest pirova kao i četrnaest tarikata; mora znati pojedine ismove. Da zna dosta Kur’ana, najmanje 30. džuz Kur’ana napamet i određenih sedamdeset ajeta. Treba da zna sve uslove i adabe jednog šejha. Teško je biti šejh jer je to vrlo odgovorna dužnost, valja ti nekoga uzeti i ići pred Boga za njega. Ako ta osoba radi dobro, računa se i tebi dobro. Eh, zato je šejh principijelan i dostojanstven poziv i pored toga što te Allah podiže i stepenuje u svim vjerskim domenima, a najviše u ahlaku.
Razgovarali: Luan Strinić i Sabina Strinić
Derviška je halka
pojas oko zemlje
Derviš mora imati svoga vodiča, koji ga vodi kroz duhovnu nadgradnju, jer bez vodiča oni koji uče razne nafile i razne dove mogu imati samo sevabe. Bolje biti uključen u silsilu da se zna gdje pripadaš i da budeš povezan. Jedna derviška halka je pojas oko zemljine kugle. Oni time označavaju jedinstvo u učenju Kelim-i tevhida, a to je razlog halke, da se pokaže jedinstvo. Šejh Mesud-efendiju Hadžimejlića, upoznali smo baš ovdje, u Kaćunima, prije nekoliko godina. Kada tačno, baš i nije važno, jer otada vrijeme za nas ne postoji. Računamo ga samo od susreta do susreta sa šejhom, vekilom, dervišima i džematom koji se okupljaju četvrtkom i nedeljom u tekiji. Mnogi su čuli za šejh efendiju, ali još više njih nisu imali priliku da ga upoznaju, pa upravo zbog takvih, a i nas samih, evo par riječi o životnom putu šejh Mesuda efendije Hadžimejlića, tarikatu, dervišima i islamu uopće. Poštovani šejh efendija, našim čitaocima bi za početak bilo vrlo interesantno da nam ponešto kažete o silsili kojoj vi pripadate? Ja sam rođen sa jednom silsilom, jer svaki Hadžimejlić koji se rodi, rodi se sa određenom silsilom. Naše porijeklo je iz Kasri Arifana, iz Turske nedaleko od granice sa Sirijom. Mi svi nosimo određene virdove koji nam se daju kada steknemo punodobnost i upoznamo Šeri’at, u skladu sa onim koliko su pojedini Hadžimejlića vrijedni i koliko mogu da ispunjavaju. To je ta silsila koja je nasljedstvo od hazreti Ebu Bekra, Siddika, r.a. Ona ide preko hazreti Alije, Hasana
102
i Husejna, pa sve do posljednjeg onoga koji daje izuname za: prvo kao derviš, drugo kao vekil, a treće kao šejh. Moja silsila potiče od mog oca, šejh-hafiza Kjazim-efendije Hadžimejlića. Kada sam imao jedanaest godina, otac mi je dao da učim određene salavate i određena sureta. Nije htio da mi da ništa više, pošto sam bio na nauki, a u to vrijeme sam bio njegov đak. Punih dvanaest godina sam učio pred svojim ocem. Stekao sam jedno znanje koje ne bih sigurno mogao dobiti u nekim drugim školama. Sa mnom su bili i drugi učenici, jer je moj otac držao medresu, gdje se osim vjeronauke učilo i iz drugih oblasti koje su se predavale u medresi. Bilo je tu i vanrednog učenja, jer sam htio da znam i nešto više od onog određenog školskog programa. Odgovore mi je davao moj otac, što je i uslovilo moje solidno znanje. Zato zahvaljujem Allahu, dž.š. koji me je stvorio kao muslimana preko čestitog i znanog roditelja, tj. šejh-hafiza Kjazim-efendije. Sve znanje koje posjedujem potiče od mog oca. Poslije njega me je prihvatio moj amidža, pošto je moj otac dao halifetnamu, izunamu svom najmlađem bratu Refik-efendiji koji je meni poslije dao vekiletnamu. Poslije smrti mog amidže šejh Refik-efendije, otišao sam u Siriju, i tamo sam dobio drugo zvanje, tj. izun za šejha.
BEHAR 93-94
U Šam po idžazetnamu Rekli ste nam da vaša silsila potiče od oca šejh hafiz Kjazima, ali vi ste dobili idžazetnamu u Šamu, od drugog šejha, a ne od vašeg oca! To vaše pitanje je vezano za ovaj moj prethodni odgovor. Godine 1967., meni je na san došlo da trebam ići u Jerusalem. Bio sam tada mnogo siromašan i nisam imao sredstava da odem. Neka sredstva je Allah dao, tako da sam ipak otputovao i to prije nego što je bio napad Izraela na Palestinu. Bilo je to u periodu nekog pravoslavnog hodočašća i meni se ukazala prilika da odem baš sa njima. Otišao sam u Kudusi Šerif, u džamiju gdje je bila prva kibla. Ispod nje postoji jedna mala prostorija i tu sam otišao da iz počasti klanjam dva rekjata. Predavajući selam, jedan čovjek me je upitao je li meni ime Mesud. Ja sam odgovorio da jeste. On mi je napisao jednu cedulju koju nisam mogao razumjeti, a rekao mi je da se javim u Damask sa tom ceduljom kod šejha Bedruddina Abdija. Povratkom u Šam sa tim hodočasnicima, otišao sam potražiti tog čovjeka kojem sam trebao predati tu cedulju. Kada sam ga našao i uručio mu ono što sam trebao, reče mi: “Eh, maš-Allah, ti si moj. Ti treba da budeš ovjde najmanje tri mjeseca.” Ja sam mu rekao: “Ja vas ne znam, ne znam ništa o vama, pa kako da ostanem.” On se zatim predstavio i rekao da je glavni direktor vjerskih škola, a naročito vjerske škole Dinu šeri’je i ponovio je svoj poziv. Ja sam upitao zašto. Rekao mi je da trebam upoznati sufizam i
BEHAR 93-94
da mi on dadne hilafetnamu. Sanjao me je i to je bila ta neka ruhanijetska veza, koja nas je spojila. Odgovorio sam mu da ću doći kada budem imao malo više mogućnosti, kako vremenske tako i sve druge. Došao sam sljedeće godine i šejh Bedruddin ‘Abdi me je primio kod sebe na nauku Pripremao me je za šejha. Učio sam silsile i sve one keramete koje treba jedan šejh da ima i da zna. Tako sam sedam godina koristio svoj godišnji odmor da bih bio sa šejhom Bedruddinom Abdijem. Sedme godine me je proglasio šejhom, dajući mi hilafetnamu. Bilo je prisutno mnogo uleme jer Damask je grad bogat tekijama svih dvanaest tarikata. Kada sam dobio to zvanje i došao kući, plakao sam od radosti. Zatvarao sam se u samoću jer sam razmišljao kako da ja postupim u svojoj Bosni u kojoj se nije smjelo javno djelovati, kao što je to danas. Tako se nisam pojavljivao sve do 1986. godine kada su me priznali i u Bosni. Hilafetnamu za šejha rufaijskog tarikata daje mi 1989. godine šejh Džemaluddin er-Rufaji iz Prizrena, pošto je on bio tada predsjednik Tarikatskog centra za bivšu Jugoslaviju. Na koji način se može doći do jednog šejha i postati njegov murid? To je kao i istihara. Kada imate neke želje i kada čovjek nešto traži, treba da klanja dva rekjata, uoči petka ili ponedeljka ili kada je neka mubarek noć, vrijeme kada se obično uče zikrovi. Na prvom rekjatu se uči sure Kafirun, a na drugom Ihlas. Zatim treba nijjet učiniti i tražiti od Allaha da ti u snu pokaže ko je tvoj vodič. Ako dotična osoba ne dostigne željeni odgovor preko istihare, može doći do šejhova kojih ima u našoj Bosni i kod njih potražiti savjet. Zato i postoji Tarikatski centar. Zainteresirani se mogu obratiti meni, pa ću ih ja uputiti onome kome bi mogli pripadati, onome ko bi ih mogao voditi. Da li isto važi za žene? Ništa u islamu nije odvojeno. Za ženu važi isti ibadet i učenje, kao i za muškarca. Sve šeri’atske dužnosti i obaveze, ljubav prema Bogu i Pejgamberu, prema svojoj vjeri, uvijek pripada bez obzira na pol, punodobnoj i pametnoj osobi. Potpuno isto važi i za one osobe koje Allah, dž.š., uputi i na tarikat. Dakle, ista pravila važe i za muslimanke. Jednostavno, mora poznavati šeri’atska pravila, onih pet farzova, tj. ono najosnovnije, pa da se vlada po islamskom ahlaku, jer naročito žene trebaju znati kako da se ponašaju. Moraju znati abdeske, tejemmumske, gusulske, namaske dove, da poznaju šarte, da budu upućene u vjeru. Ako je jedna muslimanka pobožna i drži se svih šeri’atskih propisa, naravno da će se kod nje otvoriti želja za tarikatom. Znači kod tih žena postoji nešto što dobro rade pa zato i traže tu putanju. Treba naći svog vodiča, onoga ko će je ispitati u njenom vjerovanju i koliko je u islamu i prema tome će joj dati ono što sljeduje jednom dervišu. Bez obzira na spol svi mogu stupiti u ašku prema Bogu. Drago mi je da su naše majke aktivne u tome, jer Allah je više milostiv prema majkama nego prema muškarcima. On za četrdeset dana daje deredže ženama, a nama muškarcima za četrdeset godina, pa je vrlo bitno da svaka naša muminka bude derviš koji ima pravo islamsko ponašanje. Time će biti sretna i ona i njeni potomci.
103