Читанка за 4. разред средње школе - 24110 by Zavod za udžbenike

ЧИТАНКА

Гордана Стевановић Јелена Јовановић Бубања Татјана Костић

за четврти разред средње школе

ЧИТАНКА зa четврти разред средње школе

Рецензенти дрЂорђе Радовановић, доцент на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу Софија Ширадовић, професор српског језика и књижевности, XIII београдска гимназија, Београд Миланка Ршумовић, професор српског језика и књижевности, IX београдска гимназија, Београд Уредник и одговорни уредник др Татјана Костић Главни уредник др Милорад Марјановић За издавача др Милорад Марјановић, в. д. директора © ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2023. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача. Министар просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, решењем број 65002-00206/2023-03 од 17 10.2023. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу

ЧИТАНКА зa четврти разред средње школе Гордана Стевановић • Јелена Јовановић Бубања • др Татјана Костић Завод за уџбенике • Београд

4 | Читанка за IV разред средње школе САДРЖАЈ ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ ........................................................................................................................................ 7 ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА .................................................................................................. 11 Васко Попа: Кора (избор) .................................................................................................................................................. 20 Миодраг Павловић: Пробудим се (Вихор) ................................................................................................................. 28 Научите пјесан ..................................................................................................................................................................................... 30 Бранко Миљковић: Ватра и ништа (избор) ........................................................................................................ 36 Стеван Раичковић: Записи о црном Владимиру (избор) ............................................................................................. 49 Иван В. Лалић: Писмо (избор) ....................................................................................................................................... 57 Систематизација градива ............................... 62 СВЕТСКА ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ................................................................................................... 65 Кретања у светској модерној лирици – избор ...................................................................................................... 68 Албер Ками: Странац (одломак) ................................................................................................................................ 80 Мит о Сизифу ........................................................................................................................................... 87 Семјуел Бекет: Чекајући Годоа (одломак) ................................................................................................................. 92 Михаил Булгаков: Мајстор и Маргарита (одломак) ...................................................................................... 103 Џорџ Орвел: Животињска фарма (одломак) изборни садржај .......................................................................................... 116 Хорхе Луис Борхес: Вавилонска библиотека ...................................................................................................... 123 Итало Калвино: Ако једне зимске ноћи неки путник (одломци) изборни садржај ..................................................... 133 Умберто Еко: Име руже (одломак) изборни садржај .................................................................................................................. 141 Систематизација градива ............................................................................................................................................................ 147

СРПСКА ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ................................................................................................... 149 Десанка Максимовић: Тражим помиловање (избор) ....................................................................................... 155 Иво Андрић: Проклета авлија (одломак) ............................................................................................................... 162 Добрица Ћосић: Корени (одломак) ............................................................................................................................. 174 Меша Селимовић: Дервиш и смрт (одломак) ....................................................................................................... 183 Бранко Ћопић: Башта сљезове боје (избор) .......................................................................................................... 191 Михаило Лалић: Лелејска гора (одломак) изборни садржај ................................................................................................... 201 Владан Десница: Прољећа Ивана Галеба (одломак) изборни садржај .............................................................................. 208 Драгослав Михаиловић: Лилика (одломак) изборни садржај .............................................................................................. 216 Александар Тишма: Употреба човека (одломак) изборни садржај .................................................................................... 220 Слободан Селенић: Очеви и оци (одломак) изборни садржај ............................................................................................... 225 Светлана Велмар Јанковић: Лагум (одломак) изборни садржај ............................................................................................ 232 Љубомир Симовић: Путујуће позориште Шопаловић (одломак) ............................................................. 241 Александар Поповић: Развојни пут Боре шнајдера (одломак) ................................................................... 250 Душан Ковачевић: Балкански шпијун (одломак) ................................................................................................ 261 Данило Киш: Енциклопедија мртвих ....................................................................................................................... 276 Милорад Павић: Хазарски речник (одломци) ..................................................................................................... 293 Горан Петровић: Ситничарница „Код срећне руке” (одломак) изборни садржај ........................................................ 304 Борислав Пекић: Нови Јерусалим (одломци) ....................................................................................................... 309 Матија Бећковић: Избор из поезије ........................................................................................................................ 321 Владимир Пиштало: Миленијум у Београду (одломци) изборни садржај ........................................................................ 328 Систематизација градива ............................................................................................................................................................ 334 Садржај | 5

6 | Читанка за IV разред средње школе КЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ......................................................................................................... 337 Вилијем Шекспир: Хамлет (одломак) ..................................................................................................................... 339 Јохан Волфганг Гете: Фауст (одломци) .................................................................................................................... 351 Фјодор Михајлович Достојевски: Злочин и казна (одломак) ..................................................................... 360 Систематизација градива ............................................................................................................................................................. 369 ОБРАЗОВНИ СТАНДАРДИ.................................................................................................................................. 370 ЛИТЕРАТУРА ............................................................................................................................................................. 371 РЕГИСТАР КЊИЖЕВНИХ ПОЈМОВА ............................................................................................................. 375

дидактичко-методичка апаратура

Мото

Наставне теме оплемењене су цитатима познатих мислилаца, уметника и научника, чиме се буди духовна радозналост и подстиче на даље читање.

Уводни текст

Уводни текст налази се на почетку сваког поглавља.

ВОДИЧ КРОЗ ЧИТАНКУ

У њему су укратко представљене

периода

дени

жанрови и њихови представници. У том делу болдом

који су наведени и у Регистру књижевних појмова на крају Читанке. Биографија писца Кратка биографија пружа неопходно знање о животу и стваралаштву писца. Одабрани су само подаци који утичу на то да се дело, чије читање следи, боље разуме. Припрема за читање дела Пре уласка у свет књижевног дела успоставља се веза с раније формираним знањем, културним и стваралачким контекстом дела. Овај текст понекад је у облику подсећања на већ научено и доживљено или је обликован информативно или постављањем питања која треба да побуде пажњу. Текст припреме за читање дела графички је одвојен од текста књижевног дела. Интерпретација Овај део дидактичко-методичке апаратуре подразумева тумачење књижевног дела и откривање његових значења. Садржи истраживачка питања и задатке чија израда омогућава разумевање текста, који подстичу ученике да повезују и примењују стара и нова знања из књижевности при тумачењу дела, тичу се стилских одлика дела, мотивишу на промишљенији, свестранији и самосталнији приступ свету књижевности. Сва питања и задаци осмишљени су у складу са стандардима образовних постигнућа. Књижевни појмови За успешно читање и тумачење књижевних дела, неопходна су књижевнотеоријска знања. За дефинисање књижевних појмова, коришћена је поуздана литература, дата на крају Читанке. Дефинисани појмови истакнути су болдом и наведени у Регистру књижевних појмова на крају Читанке. Водич кроз читанку | 7

културно-историјске прилике, главне одлике књижевног

који се изучава, наве-

су најзначајнији

су истакнути најважнији књижевни појмови,

8 | Читанка за IV разред средње школе Важно је да знамо У овом делу дидактичко-методичке апаратуре су одломци критика, есеја, студија и других текстова најпознатијих и најпризнатијих проучавалаца књижевности и стваралаца у тој области. Ти текстови одабрани су тако да покажу значај дела које се обрађује за књижевност и културу, да објасне специфичности садржине или форме дела, као и оригиналност и универзалност дела и сл. Ако се у овом делу дидактичко-методичке апаратуре користе прилагођени текстови, уз њих се наводи одредница „према”. Литература из које су одломци узети наведена је на крају уџбеника. Занимљиво је Занимљиво је уочити колико је област књижевности повезана с другим уметностима, с историјом, религијом, науком, медијима, као и са свакодневним животом. Овај део дидактичко-методичке апаратуре служи за вертикално и хоризонтално повезивање школског градива и њиме се могу постићи међупредметне компетенције. За радознале и креативне Део дидактичко-методичке апаратуре који упућује на самостално читање, писање, унапређивање знања и вештина, индивидуални рад, додатну наставу, рад у оквиру секције. Објашњења непознатих речи и израза Непознате речи и изрази јасно су истакнути и објашњени. Систематизација градива На крају поглавља питањима и задацима стиче се увид у то колико су ученици овладали градивом. Градиво се сажима и још једном се истиче оно што треба запамтити. Стандарди образовних постигнућа Структура Читанке прилагођена је стандардима образовних постигнућа. За део Систематизација градива, питања и задаци посебно су осмишљени уз поштовање конкретних стандарда. Извори и литература Испод сваког текста књижевног дела наведен је извор. У оквиру дидактичко-методичке апаратуре налазе се одломци из литературе, испод којих је наведено дело из кога су преузети. На крају Читанке наведена је сва коришћена литература. Измене у тестовима књижевних дела и у текстовима из науке о књижевности извршене су једино због усклађености с тренутно важећим правописом. У свему осталом поштован је наведени извор текста. Регистар књижевних појмова Појмови наведени у регистру на крају Читанке лако се могу пронаћи јер су у тексту истакнути болдом.

План и програм наставе и учења Читанка за четврти разред средње школе написана је према Правилнику о плану и програму наставе и учења за гимназију („Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник” број 12/20). Овај уџбеник може се користити и у средњим стручним школама. Према Правилнику о плану и програму наставе и учења за гимназију, настава српског језика и књижевности предвиђа различите програме за друштвено-језички

у Читанци свака лекција носи ознаку за који је смер, тј. тип гимназије предвиђена:

тип, природно-математички

Правилник о плану и програму наставе и учења за гимназију садржи обавезне и изборне програмске садржаје. Изборни програмски садржаји, наведени у програму, у Читанци су заступљени у великој мери. Изборни садржаји означени су графички на страницама на којима се налазе. Лекције у којима су заступљени изборни садржаји имају неопходну дидактичко-методичку апаратуру: биографију писца, припрему за читање дела, интерпретацију, књижевне појмове, објашњења непознатих речи и израза. Лекције у којима су заступљени обавезни садржаји садрже целовиту дидактичко-методичку апаратуру. На овај начин Читанка је усклађена с Правилником о стандарду квалитета уџбеника (2.1. Уџбеник, Стандард 1 – Садржај уџбеника је релевантан за остваривање наставног плана и програма, Показатељ 1. Садржај уџбеника и његов обим су усклађени са наставним планом и програмом предмета). Ознака за изборни садржај: изборни садржај Водич кроз читанку | 9

смер, општи тип и природно-математички смер. Сходно томе,

друштвено-језички смер, општи

смер.

336 | Читанка за IV разред средње школе стова разликују се у штам паном делу електронском додатку због различитих пре ви из срп сред стра

Проучавање књижевног дела | 337 КЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Никола Пусен, Песничко надахнуће, 1629–1630. година Оригинално ко хоће да представи ствар коју слика Ставља у шуму делфина, на таласу наслика вепра. Хорације, Посланица Пизонима У науцио књижевности сусрећемо појмове национална књижевност и светска, општа или интернационална књижевност. Национална књижевност, по правилу, требало би да подразумева књижевно стваралаштво једног народа. Пошто се народи најчешће разликују на основу језика којим говоре, једна национална књижевност разграничава се од других националних књижевности пре свега на основу језика којим је писана. Међутим, постоје и различити народи који се служе истим (сличним) језиком (нпр. шпанским језиком говори се у двадесетак земаља које се налазе на два континента). Неки писци не пишу своја дела на матерњем језику (нпр. Франц Кафка је имао јеврејско порекло, живео је у Чешкој, а писао је на немачком језику). Приликом одређивања онога што спада у корпус једне

338 | Читанка за IV разред средње школе националне књижевности, постоје преплетени утицаји језичке, књижевне и културне традиције који се морају узети у обзир (нпр. Самјуел Бекет био је Ирац, али су његова дела језиком и традицијом део и француске и британске књижевности). Дакле, границе између националних књижевности често су порозне. Узајамним везама између појединих националних књижевности бави се компаративна или упоредна књижевност. Ова врста проучавања књижевности усмерена је на појаве које прелазе оквире једне националне књижевности и утичу на другу националну књижевност. Компаратисти проучавају односе између књижевних дела, утицаје које су дела једног аутора или једне средине имали на друге ауторе и средине, као и разне друге сродности. Светском, општом или интернационалном књижевношћу називају се значајна књижевна дела, која су, захваљујући преводима, постала заједничко културно добро свих народа. „Сматра се да је о светској књижевности као појави међу првима говорио Гете. ’Национална књижевност данас не обећава много, дошла је епоха с в е т с к е к њ и ж е в н о с т и, и сад свако мора радити у том смислу да ту епоху убрза’ – рекао је он свом сабеседнику Екерману 31. јануара 1827. [...] Сâмо име светске књижевности показује да су посреди творевине које су настајале широм света и постале свеопште културно добро. Уобичајено је да се под општом књижевношћу подразумева не прост збир, већ – ако се тако може рећи – интеграл свих националних књижевности. Општу књижевност чине дела која су својом уметничком вредношћу прекорачила етничке и политичке границе између народа и држава и постала заједничко благо целога света. Од појма светска или општа књижевност неодвојив је принцип вредности, који омогућује одабирање књижевних споменика што могу да пркосе времену и пролазности” (Иво Тартаља, Теорија књижевности). За дела чије „величине време није могло да обори”, како је то рекао Јован Дучић, у књижевној науци користи се термин класици светске књижевности. Порекло термина налазимо у речи класик (лат. classicus – првог реда, првокласан, прворазредан). Постоји више значења поменутог термина. Осим значења „узоран”, у старом Риму, на пример, термин класик односио се на писца из највиших друштвених слојева. Хуманисти су сматрали да је свако дело настало у античкој Грчкој и Риму класично, и да је сваки значајнији аутор тог времена класик, док је у XX веку појам класик постао применљив на писце и дела који су у великој мери или потпуно независни од грчко-римске књижевности. У овом поглављу задржаћемо се на двама значењима термина класици светске књижевности. Једно од ових значења односи се на избор књижевних остварења која својом вредношћу трају превазилазећи сву ограниченост просторних и временских оквира, док друго значење истог појма упућује на творце узорних, савршених и истакнутих књижевних дела. Читајући књижевна дела Вилијема Шекспира, Јохана Волфганга Гетеа и Фјодора М. Достојевског, открићете, упркос вековима који вас раздвајају и променама које су се за то време десиле, да се можете саживети с њиховим књижевним ликовима и ситуацијама у којима се ти ликови налазе. (Према: Речник књижевих термина, Институт за књижевност и уметност у Београду, Нолит, Београд, 1986; Иво Тартаља, Теорија књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2008)

Класици светске књижевности | 339 ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР

Проклет да је који би убио ближњег свог из потаје. А сав народ нека каже: Амин. Библија, „Пета књига Мојсијева”

драма Хамлет (1600), чији је пун наслов Трагедија Хамлета, данског краљевића, једно је од дела највише тумачених у светској књижевности. Драма припада периоду Шекспировог стварања у ком су, осим Хамлета, настале његове истакнуте трагедије Отело, Краљ Лир и Магбет, а све их карактерише узбудљива радња, приказивање потресне животне истине, изражена осећајност и мисаоност јунака. Шекспир је често инспирацију за теме и сижее својих драма проналазио у легендарним причама, историји и свакодневици, којима је давао драмски облик и поетски садржај. Тако прича о Хамлету потиче од скандинавске легенде о Амлету, коју је дански историчар Саксо Граматикус у XII веку забележио у својој Данској историји. Овом темом бавио се и чувени енглески трагичар Томас Кид, за кога се претпоставља да је поменуту средњовековну легенду обликовао као драму – такозвани Пра-Хамлет, чији је текст данас изгубљен, а који је Шекспиру такође могао послужити као инспирација. Међутим, Шекспирово мајсторство обликовања драме огледа се у томе што он ову тему морално и психолошки усложњава – његови главни ликови опседнути су неком егзистенцијално проблематичном одлуком, као што је, на пример, Хамлет опседнут осветом. Шекспиров Хамлет почиње чувеним питањем Ko је тамо?, што је важно питање за књижевну уметност уопште. Појава духа Хамлетовог оца, који Хамлету саопштава истину о сопственој смрти, затим исхитрена удаја Хамлетове мајке, краљице Гертруде, за мужевљевог брата Клаудија и Хамлетова намера да освети очево убиство такође обележавају почетак овог Шекспировог дела. Драма Хамлет жанровски се одређује као трагедија освете. Написана је у стиху, али се понегде појављују и краће прозне целине. Драмска лица су многобројна, а радња се темељи на неколико главних ликова. Прочитајте драму у целини и откријте на који су начин у делу постављена егзистенцијална питања попут питања живота, смрти, љубави, правде, мржње, издаје, верности, као и питања о могућности спознаје истине и деловања у складу с њом. ЛИЦА КЛАУДИЈЕ, дански краљ ХАМЛЕТ, син покојног краља и синовац садашњег ФОРТИНБРАС, норвешки принц Вилијем Шекспир (1564–1616) Био је чувени енглески писац а, према мишљењима многих драматурга, књижевних историчара и критичара, и најзначајнији драмски писац у светској књижевности. Родио се у енглеском градићу Стратфорду, на реци Ејвон, у ком је живео до 1585. године, када се преселио у Лондон. Пред крај живота вратио се у Стратфорд, где је и умро. Познато је веома мало података о његовом приватном животу. У позориште је ступио најпре као глумац и писац (прерађивач туђих текстова за сцену). Забележено је да је 1592. године био признат у позоришним круговима и да је стекао углед најбољег енглеског писца комедија и трагедија. Шекспир је са члановима своје глумачке трупе 1599. године саградио у Лондону позориште Глоб, у ком су извођене његове драме. У делима је одступио од Аристотелових правила о драмским јединствима. По-

Хамлет (одломак)

Ренесансна

којих је формирана

писца и његовог дела –

шекспирологија.

У Шекспировом ствара -

лаштву разликују се четири

фазе: лирске драме (1594–1595), велике комедије (1596–1600), велике траге-

дије (1600–1608), период

каснијих комедија или романси (1609–1611).

Значајна дела: Два племића

из Вероне (1591), Комедија

заблуда (1592), Укроћена го

ропад (1593–1594), Узалудни

љубавни труд (1594), Сан

летње ноћи (1595), Мле

тачки трговац (1596), Мно

го буке ни око чега (1598), Ве

селе жене виндзорске (1599),

Како вам драго (1599), Бо

гојављенска ноћ (1600–1601), Све је добро што се

добро сврши (1602), Мера

за меру (1604), Зимска бајка (1610), Бура (1611) – комедије;

Тит Андроник (1593), Ромео

и Јулија (1594–1595), Јулије

Цезар (1599), Хамлет (1600),

Троило и Кресида (1600),

Отело (1604), Магбет (1605),

Краљ Лир (1606), Aнтоније и

Клеопатра (1606), Корио

лан (1607), Перикле (1608)

– трагедије; Хенри VI (1590–

ВОЛТИМАНД

ГИЛДЕНСТЕРН

ОЗРИК

ЈЕДАН ПЛЕМИЋ

ЈЕДАН СВЕШТЕНИК

МАРЦЕЛО

БЕРНАРДО официри

ФРАНЦИСКО, војник

РЕЈНАЛДО, Полонијев слуга

ЈЕДАН КАПЕТАН

ЕНГЛЕСКИ ПОСЛАНИЦИ

ГЛУМЦИ

ДВЕ БУДАЛЕ, гробари

ГЕРТРУДА, данска краљица, Хамлетова мајка

ОФЕЛИЈА, Полонијева

СВИТА

ДУХ ХАМЛЕТОВА

340 | Читанка за IV разред средње школе седовао је велики песнички дар, који се огледа у богатој употреби слободног стиха изванредне изражајности. Шекспирово позориште одраз је ренесансних идеја и елизабетанског друштва, али је и свевремено и носи дубоко, општељудско значење. Мали број архивских података и сведочења о Шекспировој

његовим делом условили су појаву бројних истраживања,

основу

област

овог

личности и сложеност питања покренутих

научних расправа

стручних гледишта – на

читава

проучавања

ХОРАЦИО, Хамлетов пријатељ ПОЛОНИЈЕ, дворски маршал

ЛАЕРТ, његов син

КОРНЕЛИЈЕ РОЗЕНКРАНЦ дворани

ВОЈНИЦИ,

ГЛАСНИЦИ И

кћи ГОСПОДА, ГОСПОЂЕ, ОФИЦИРИ,

МОРНАРИ,

ОЦА Дешава се у Елсинору ПРВИ ЧИН ПОЈАВА ДРУГА Свечана дворана у замку (Улазе Краљ, Краљица, Хамлет, Полоније, Лаерт, Волтиманд, Корнелије, великодостојници и пратња.) КРАЉ: Мада је свеже сећање на смрт Хамлета, брата нашег драгог, те би прилично било да нам срца туга обузима и целом краљевству нашем да жалост смркне обрве, разборитост је ипак природу савладала тол’ко да се њега ми

да радост

своју узели:

Класици светске књижевности | 341 1592), Ричард III (1592–1593), Ричард II (1595), Краљ Џон (1596), Хенри IV (1597), Хенри V (1598) – историјске драме; Венера и Адонис (1593), От–мица Лукреције (1593–1594), Цимбелин (1609), Сонети (писани 1595–1599, објављени 1609) – песме са мудром тугом сећамо, а на се у исто време не заборављамо. И стога своју снаху ранију, краљицу своју сад и наследницу владарску ове земље ратничке, ми смо, ко с неким спутаним весељем, са једним оком ведрим, другим сузним, са попевком на пратњи, а на свадби с нарицаљком, и мерећи

и јад

за жену

при томе ваш мудри савет не пренебрегосмо но је по овој ствари слободно мого да суди: хвала вам за све. А сад што знате: млади Фортинбрас, процењујући слабо вредност нашу, ил’ сматрајући да је смрћу нашег покојног брата драгог земља наша расточила се и разградила, са сном пак срођен да је надмоћан, досађује нам сваком приликом с поруком да се њему опет врате све оне земље што их брат наш храбри од његовога оца задоби по закону и праву. – Тол’ко о том. А сад о нама и о овом нашем данашњем скупу. Ствар овако стоји: поручили смо краљу норвешком, а Фортинбраса младог стрицу, којег за постељу је немоћ приковала, те једва да што зна о подухвату синовца свога – нек на пут већ стане том пословању његовом; тим пре што се за цео састав војске ове његови поданици врбују. С поздравом таквим, Волтиманде, вас, и вас, наш драги Корнелије, ми норвешком краљу старом шаљемо, Насловна страна Хамлета, 1605. година

на ваги подједнако теже,

се слажу с духом тачака ту изложених. Збогом. Хитња ваша

оданост вашу нек препоручи.

КОРНЕЛИЈЕ и ВОЛТИМАНД:

У том и свем испољићемо верност.

КРАЉ: То не сумњамо; од срца вам збогом.

(Волтиманд и Корнелије одлазе.)

А шта у вас, Лаерте, има ново?

Споменули сте нама молбу неку.

Шта је, Лаерте, то? Те ствари нема

за коју бисте, ако умесна је,

данскога краља залуд молили.

Зар ичег има што би ти, Лаерте,

од мене заискао, а што не би

понуда моја била, не твој захтев?

Нити је глава срцу приснија,

нит’ рука већма устима на служби,

но што је дански престо оцу твом.

Па, дакле, шта си то, Лаерте, хтео?

ЛАЕРТ: Мој господару моћни, допуст ваш

и милост да у Француску се вратим;

ма кол’ко да сам отуд драговољно

у Данску дошô да бих оданост

изразио о крунисању вашем,

ја сада, пошто дужност ту изврших,

признати морам, опет нагињем

па молим:

допустите да иде.

КРАЉ: Изабери

погодан час, Лаерте; располажи

временом својим и што боље умеш

користи њега. – А сад, Хамлете,

синовче мој и сине –

ХАМЛЕТ (за себе): Више рођак,

мање од истог рода.

КРАЉ: Зашто вазда

над вама лебде облаци?

ХАМЛЕТ: О, не, мој господару; превећ сам на сунцу.

КРАЉИЦА: Тај мрачни израз, мили Хамлете,

одбаци, па на данског краља гледај

очима пријатељским. Немој вазда

да тражиш трепавица спуштених

свог племенитог оца по прашини:

обично то је, знаш већ: сваки створ

умрети мора да би, када прође

кроз трошно природно уобличење,

живота вечног стекао спасење.

ХАМЛЕТ: Тако је; то је обично.

КРАЉИЦА: Па онда

ако је тако, зашто теби то

толико изузетно изгледа?

ХАМЛЕТ: Изгледа? Не! Већ јесте, госпођо.

Непознато је мени „изгледа”.

Не тумаче ме верно, добра мајко,

ни мој огртач тамни, ни црнина

свечана ова уобичајена, нит’ бурни уздах потиштених груди,

набујали вир у оку мом,

утучен израз мога лица,

све друге врсте, облици, видови туге скупа узети.

ово збиља само изгледа,

се може глумити; ал’ ја нешто што изглед превазилази

342 | Читанка за IV разред средње школе

која

не дајући вам друга овлашћења за преговоре с краљем осим оних

те

за опроштај и милостиви допуст. КРАЉ: А допуст очев имате л’? Шта каже на ово Полоније? ПОЛОНИЈЕ: Допуст он је искамчио од мене, господару, упорним наваљивањем, те вољу његову невољним сам пристанком запечатио напокон,

Француској мислима и жељама,

вама сад их приносим и молим

Све

ни

нити

пошто

склонити да останете овде на ужитак и радост нашим очима, наш први

дворанин, и синовац, и наш син.

КРАЉИЦА: Хамлете, молбу мајчину услиши: у Витенберг не иди, молим те;

остани с нама.

ХАМЛЕТ: Кол’ко боље умем

послушаћу вас, госпођо.

КРАЉ: Но, то је

одговор леп и љубазан: у Данској

кô и ми буди. Хајд’мо, госпођо.

Гали ми срце што од своје воље

љубазно Хамлет даде пристанак:

у почаст томе неће дански краљ

здравице данас испити ниједне

а да је облацима не јави

велики топ, те кад год краљ искапи, небески свод да враћа одговор

на гром земаљски. Но, сад хајдемо.

(Оду сви сем Хамлета)

ХАМЛЕТ: О! кад би ово превећ, превећ чврсто

разложило се месо, стопило се, растворило се све у росу само!

Ил’ бар да вишњи закон не забрани

самоубиство! Боже! Боже мој!

Како ми бљутав, плитак, троми, јалов

изгледа

Класици светске књижевности | 343 носим у души док је ово сад тек накићена одећа за јад. КРАЉ: Лепо је то и похвално у вама, Хамлете, што се оцу своме овим одужујете жаљењем; но ви свакако знате да је остао и отац ваш без оца свога; да је и његов отац лишен оца свог; и сина дужност обавезује да неко време за преминулим тугује оцем; али истрајати у јогунастој тузи, значи бити грешно тврдоглав; није такав бол мужеван бол: показује то вољу небесима нимало покорну, нестрпљив дух и срце без чврстине, и разум припрост и непросвећен: јер кад се зна да нешто бити мора и да је тако обично за свест кô било која ствар најпростија, што да је тад из пустога ината узмемо срцу? Их! па то је грех спрам покојника, грех спрам природе и грех спрам неба, то је крајње лудо за разум који смрћу очева одвајкада се бави, и од првог леша, па све до оног који данас преминуо је, збори непрестанце: „То тако бити мора”. Молимо вас, збаците ову тугу јалову, па ко на оца гледајте на нас; јер нек свет зна да престолу сте нашем најближи ви; да љубав коју ја осећам према вама није мања благородношћу него љубав коју рођени отац према сину гаји. А што се тиче ваше намере да поново у Витенберг идете на школовање, то је нашој жељи противно врло; па вас усрдно

дате

молимо да се

сваки корак ту на свету! О, гадости! О, гадости! Неплевљен врт је то где коров зри; ту ничег другог нема до оног што је наказног и гнусног природа дала. О! да дотле дође! Месеца два тек мртав: не, ни тол’ко, ни два; онако диван краљ; та он је спрам овог био кô Хиперион спрам сатира; а волео је моју Витенберг – град у Немачкој (у ком је Хамлет студирао) Хиперион – у грчкој митологији – титан, отац Сунца, Месеца и Зоре сатир – у класичној митологији – бића склона испијању вина и сваковрсним чулним уживањима; имају обличје мушкарца с елементима јарца

Не, господине; него мој присни пријатељ; тај назив

измењаћу са вама. Којим добром,

из Витенберга ви, Хорацио?

Марцело?

МАРЦЕЛО: Господару добри –

ХАМЛЕТ: Срећан сам што вас видим.

(Бернарду.)

Добро вече, господине. Но, збиља шта вас догна

из Витенберга?

ХОРАЦИО: Неко дангубничко

расположење, добри господару.

ХАМЛЕТ: Не би ми било

непријатеља то да чујем; зато

немојте слух мој присиљавати

да јатакује вашој изјави

противу самог себе: знам да нисте

дангуба. Али шта вас доведе у Елсинор? Научићемо вас

жестоко пити пре но одете.

ХОРАЦИО: Дођох да видим погреб

вашег, мој господару.

ХАМЛЕТ: Школски друже мој,

не ругај ми се, молим те; ти, мислим, дође да видиш свадбу моје мајке.

ХОРАЦИО: Збиља се врло нагло одиграло

једно за другим, господару. ХАМЛЕТ: Штедња, штедња, Хорацио! На свадби

344 | Читанка за IV разред средње школе мајку толико да ни небеском ветрићу није дао да јој лице додирне грубље. Земљо и небеса! Зар морам да се сећам? Она пак толико му је привржена била ко да је глад јачином својом расла од оног чим се утољавала; па ипак, само месец – боље је о томе не мислити! – Слабости, твоје је име жена! Тричав

ил’ ни толико кол’ко да се истру на ногама јој ципеле у којим мог јадног оца леш је пратила као Ниоба, сва у сузама; па она, она – Боже, та и звере у којем нема трунке разума дуже би туговало – она жена мојега стрица, брата оца мог, сличног мом оцу као што сам ја Херкулу: после цигло месец дана, пре него што је и ишчилела с очију њених наједених румен од соли суза најпритворнијих, удата већ. Да бескрајно ли грешне журбе, толико нагло хитати у родоскрвне чаршаве. О, то нити је добро, нити добру води. Ал’ прсни срце, јер да зборим не смем. (Улазе Хорацио, Марцело и Бернардо.) ХОРАЦИО: Да живи ваша светлост! ХАМЛЕТ: Мило ми је што видим да сте добро: Хорацио, или сам себе сâм заборавио? ХОРАЦИО: Он главом, господару, и заувек ваш скромни слуга. ХАМЛЕТ:

месец,

драго ни од вашег

оца

се

О,

сам на небесима свог душманина најцрњега срео, тек само овај дан да не доживех, Хорацио. Мој отац – оца свог, реко бих, видим. ХОРАЦИО: Где то, господару? Ниоба – у грчкој митологији –жена тебанског краља која се хвалила богињи Лети бројем своје деце, што је разгневило богињину децу, Аполона и Артемиду и устрелили су сву Ниобину децу; уцвељену Ниобу бог Зевс је претворио у стену на брду Сипи; веровало се да течност, која се на тој стени образује, представља Ниобине сузе за децом Херкул, Херкулес – у римској митологији – херој познат по снази; сличан Хераклу у грчкој митологији Ежен Делакроа, Хамлет и Хорације на гробљу, 1839. година

служила хладна закуска са даће.

камо да

ХАМЛЕТ: У оку духа свог, Хорацио.

ХОРАЦИО: Једном га видех: ваљан краљ он

беше.

ХАМЛЕТ: То беше, све у свему, човек; никад

више онаквог нећу видети.

ХОРАЦИО: Ја држим

да сам га прошле ноћи видео, мој господару.

ХАМЛЕТ: Видео? Ког рече?

ХОРАЦИО: Вашега оца краља, господару.

ХАМЛЕТ: Мог оца краља?

ХОРАЦИО: Стишајте за трен

пажљивим слухом зачуђеност своју,

док вам то чудо не изнесем, које

господа ова посведочиће.

ХАМЛЕТ: Дајте да чујем, љубави вам божје!

ХОРАЦИО:

доба поноћно, на стражи,

две ноћи узастопце имали су

овакав сусрет: нека прилика

налик на вашег оца, оружана

од главе па до пета, и у длаку

по пропису, крај њих је минула

свечано, споро, достојанствено:

трипут је тако испред њихових

од страха запањених, укочених

прошла, а на одстојању колико

сличне ни ове руке једна другој.

ХАМЛЕТ: А где је било то?

МАРЦЕЛО: На заравни

пред кулом, где смо стражу, господару, чували.

ХАМЛЕТ: А ословили је нисте ниједан?

ХОРАЦИО: Јесам, господару, ја

Ал’ она не одврати; јест једаред

подигла главу и учинила, рекô бих, покрет као да би хтела

нешто да каже; али јутарњи

петао тада реско кукурекну те она журно утече на звук тај

и ишчезе из наших очију.

ХАМЛЕТ: Веома чудно.

ХОРАЦИО: Тако ми живота, цењени господару, то је сушта

истина; па смо сматрали за дужност

да вам то саопштимо.

ХАМЛЕТ: Да, зацело, господо, да, зацело; само то у забуну ме доводи. А јесте л’

ноћас на стражи?

МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Јесмо, господару.

ХАМЛЕТ: Оружан?

МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Под оружјем, господару.

ХАМЛЕТ: Од темена до пете?

МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Да, од главе

до пете, господару.

нисте?

Класици светске књижевности | 345

Господа та, Марцело и Бернардо,

глуво

скиптар његов износи, докле су они, од тог ужаса готово спихтијани, само немо стајали тамо не ословивши га. Ово ми они тад у тајности плашљиво поверише; на шта ја отидох треће ноћи да и сам стражарим с њима; и у исти час кô што су рекли, иста обликом, прилика дође та, потврђујући

сваку њину као истиниту. Вашег сам оца знао; нису већма

очију

реч

ХАМЛЕТ:

видели

ХОРАЦИО: Јесмо, господару; визир је био дигао. ХАМЛЕТ: А је ли имао израз мргодан? скиптар – палица која је знак владарског или неког другог достојанства и моћи спихтијани – као пихтије; пренесено: губитак чврстине и снаге реско – оштро, одсечно визир – део кациге, решетка која покрива лице и кроз коју се гледа, а може се, према потреби, дићи или спустити

Онда лице

ХОРАЦИО: Бејаше у лицу већма сетан него љут.

ХАМЛЕТ: Блед или румен?

ХОРАЦИО: Не, веома блед.

ХАМЛЕТ: И гледао вас право у очи?

ХОРАЦИО: Упорно врло.

ХАМЛЕТ: Што не бејах тамо!

ХОРАЦИО: То би вас силно запрепастило.

ХАМЛЕТ: Веома вероватно, вероватно.

А је ли дуго остао?

ХОРАЦИО: Колико

да човек сто без журбе изброји.

МАРЦЕЛО и БЕРНАРДО: Дуже, дуже.

ХОРАЦИО: Не онда кад га видех ја.

ХАМЛЕТ: А брада

проседа, не?

ХОРАЦИО: Онаква какву сам

за његовога видео живота: црнкасто сребрнаста.

ХАМЛЕТ: Хоћу стражу

да држим ову ноћ; да ако ли се

појави опет.

ХОРАЦИО: Јамчим вам да хоће.

ХАМЛЕТ: Ако је на се ова прилика

о томе

доносити свој суд, ал’ нека вам

ниједна реч не пређе преко усне.

За љубав ту одужићу се вама.

А сада збогом пошли. На тераси

измеђ једанаест и поноћи

посетићу вас.

СВИ: Вашој части ћемо

на служби бити својом дужношћу.

ХАМЛЕТ: Не, него својом љубављу, а тако

и својом ја за вас. Остајте збогом.

(Одлазе Хорацио, Марцело и Бернардо.)

Дух оца мога оружан! Ту није у реду све; посреди

(Оде.)

346 | Читанка за IV разред средње школе

узела лик мог оца племенита, ословићу је, макар ми и сами пакао својим ждрелом разјапљеним наложио да ћутим. Све вас молим, ако сте ово што сте видели тајили досад, да за себе то и даље задржите, и ма шта се случило ноћас, можете

ту

подвала нека: што већ није ноћ! Ал’ дотле мируј, душо: доспеће на светлост дана дела непоштена, па не знам кол’ко дубоко скривена.

је, стрепим,

Превео Велимир Живојиновић Редиговао Бранимир Живојиновић Извор: Вилијам Шекспир, Хамлет, Завод за уџбенике, Београд, 2013 ИНТЕРПРЕТАЦИЈА • Изнесите утиске о прочитаном одломку. Анализирајте Клаудијево обраћање у свечаној дворани на почетку одломка. Како разумете то што се он обраћа у првом лицу множине? Уочите како Клаудије описује новонасталу ситуацију на двору, након смрти старог краља. На који начин Клаудије говори о постојању претње приспеле од норвешког краљевића Фортинбраса? На основу Клаудијевог излагања, запазите разлику између Клаудија и претходног краља, ратника, Хамлетовог оца. • На ком месту и у каквом се обличју појављује дух, према сведочењима очевидаца? Опишите појаву духа. Откријте зашто се дух појављује. Какво је симболичко значење сугерисано тиме што се дух у лику старог краља појављује у оклопу и ратничкој опреми. Каква је симболичка улога духа имајући у виду

Класици светске књижевности | 347 Хамлетове сумње и неодлучности? У том смислу, откријте различите функције које елементи фантастике имају у делу. • Тумачите Клаудијев однос према Полонију исказан стиховима: Нити је глава срцу приснија, / нит’ рука већма устима на служби, / но што је дански престо оцу твом. • Анализирајте разговор Хамлета и Клаудија дат у одломку. Објасните значење Клаудијевог ословљавања Хамлета речима синовче мој и сине. Откријте какав став о Клаудију Хамлет износи када каже: Више рођак, / мање од истог рода? Протумачите значења метафора којима се у дијалогу раскрива однос између Хамлета и Клаудија: КРАЉ: Зашто вазда / над вама лебде облаци? ХАМЛЕТ: О, не, / мој господару; превећ сам на сунцу. Шта Клаудије нуди Хамлету молећи га да остане на двору и да се не враћа на студије? Како Хамлет реагује на такву молбу мајке и новог краља? • Шта се, по Хамлету, све може одглумити, а шта остаје изван сваке глуме? Зашто се Хамлетов продужени осећај жаљења за покојним оцем сматра немушким? На који начин Хамлетова осећајност указује на модерност овог драмског јунака?

Какво душевно стање Хамлет испољава у свом обраћању мајци? Како описује однос који је међу његовим родитељима постојао? На који начин исказује неразумевање мајчиног пребрзог уласка у брак и то с очевим братом? Размислите о значењима Хамлетове мисли: Слабости, / твоје је име жена! Тумачите поређење између старог краља и Клаудија у Хамлетовом монологу. • На основу чега се може претпоставити да су Хорације и Хамлет искрени пријатељи? Обратите пажњу на начин на који се Хамлет обраћа Хорацију. • Прочитајте трагедију Хамлет у целини. Одредите њену тему. Уочите поремећај моралних вредности на данском двору. Наведите примере из драме у којима уочавате притворност, лаж, неморал, превару и злочин. Испитајте Хамлетов однос према таквом свету. У какве вредности је Хамлет веровао пре очеве смрти? Образложите његово разочарање у ближње и његов песимизам. Тумачите Хамлетов циничан и ироничан став према окружењу. • Како избија сукоб између Хамлета и света? На који начин откриће очевог убиства мења Хамлетов однос према свету, животу и љубави? Према коме све Хамлет мења своје понашање и зашто? Како прикрива своје неповерење према људима? Тумачите значења Хамлетовог лудила. Уочите потенцијално присуство рационалних и логичких аспеката у Хамлетовом испољавању лудила. • На који начин Хамлет трага за доказима да је Клаудије убица његовог оца? Чиме покушава да подстакне буђење Клаудијеве савести? Зашто Хамлет Клаудију саопштава да се представа коју путујући глумци изводе на двору зове Мишоловка? О чему је та представа? Размислите о значењима поступка драме у драми. Дискутујте о Шекспировим ставовима о моћи позоришта и уметности имплицираним овим уметничким поступком. • Зашто Хамлет одлаже освету? Размислите о евентуалним практичним разлозима због којих се освета одлаже. Шта Хамлет наводи као разлоге да Клаудија не убије при молитви? Због чега се Хамлет тек у последњим тренуцима свога живота одлучује на освету? Тумачите чин Хамлетове освете. • Зашто се Хамлет осећа усамљено у жељи и напору да промени и поправи свет? Проучите стихове и откријте има ли Хамлет моћ да поправи свет и врати га на прави пут: Ово време је испало из зглоба / О проклетство, срам што сам / рођен да га поправљам сам. • Размотрите парадоксалност Хамлетовог положаја у ком подмирење правде и морала изискује од њега да почини убиство. Тумачите Хамлетове монологе, који садрже важне рефлексије о свету, животу и људским поступцима. Запазите у њима суоченост с теретом задатка који је пред њим, као и суоченост са сопственом савешћу. Анализирајте чувени Хамлетов монолог бити или не бити. Тумачите

•

348 | Читанка за IV разред средње школе у њему Хамлетову запитаност о смислу живота и смрти. Због чега Хамлет помишља на самоубиство? Зашто је за њега живот изгубио смисао? Хамлет се на крају монолога ипак не одлучује на смрт. Зашто? Упоредите Хамлетово медитирање о самоубиству, које се неће догодити, с Офелијином суицидалном жељом која бива реализована. • Како сте доживели лик Хамлета као интелектуалца? Опишите његов разговор с глумцима. Какву личност Хамлет испољава у том разговору? Како Офелија описује Хамлета? Тумачите трагичност Хамлетовог лика. Анализирајте сцену на гробљу у којој Хамлет држи у руци Јорикову лобању. Какво је Хамлетово разумевање људске судбине? • Какве ставове о жени изговара Хамлет? Проучите Хамлетове разговоре с Офелијом, као и с Гертрудом. Шта ти разговори говоре о Хамлету, а шта о њима? Упоредите ликове Гертруде и Офелије. • Какав је утисак на вас оставио лик Клаудија? Тумачите његове поступке. Објасните Клаудијев однос према Хамлету. Опишите његов однос према Гертруди. Издвојте главне особине овог лика. Размислите о разлозима због којих он и себе одводи у пропаст. • Како сте доживели Гертрудин лик? Можете ли уочити разлику између начина на који се изражава Гертруда и начина на који се изражавају сви други значајнији ликови у делу? Тумачите Гертрудин однос према Хамлету, према Клаудију и према успомени на мртвог мужа. Размислите да ли је она својим умним снагама и карактером дорасла сложеној ситуацији у којој се нашла. Образложите може ли она да заштити Хамлета. • Размислите о томе какву симболичку улогу у делу има лик норвешког краљевића Фортинбраса. Како разумете завршетак ове драме? • Проучите композицију драме. Размислите о улози паралела које Шекспир успоставља између различитих ликова: претходног краља и Клаудија, Хамлета и његовог оца, Хамлета и Лаерта, Хамлета и Фортинбраса, Полонија и Хамлетовог оца. Пронађите међу којим се још ликовима успостављају паралеле. Размотрите којим уметничким средствима Шекспир индивидуализује своје јунаке. • Уочите карактеристике трагедије освете у Хамлету. Проучите каквим је стихом написано ово дело. Трагедија освете – драмска врста у којој је освета основни покретачки мотив главног јунака. Трагедија освете по природи ствари има два фокуса: чин који буди жељу за осветом и само извршење освете: између те две жиже налазе се потешкоће и обзири извршења, а који обогаћују драму и одлагањем интензивирају осећај сатисфакције коначним разрешењем. Једна од првих трагедија освете била је Шпанска трагедија Томаса Кида, настала под сенеканским утицајем, и која је непосредна претеча Шекспировог Хамлета (постоје чак и мишљења да је сам Шекспир написао делове поменуте Кидове драме). Драма у драми – уметнички поступак уметања засебног кратког драмског комада који лица драме гледају или у ком учествују током оквирне драмске радње. Овај поступак био је чест у енглеској ренесансној драми, нарочито у трагедији. Сматра се да је први такав уметак увео Томас Кид у драми Шпанска трагедија (1587) и назвао га је маска смрти. У тој уметнутој драми дешава се неколико убистава, а њу је користио главни јунак оквирне драме како би извршио освету. Маска смрти је тако постала стални део трагедије освете, нарочито код Шекспирових млађих савременика. У Шекспировом Хамлету ту уметнуту драму истоимени јунак назива Мишоловка. Уметнички поступак драма у драми појављује се и у драми XX века. КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

Класици светске књижевности | 349 […] Ликови у Хамлету су толико разноврсни и упечатљиви да се, не због њиховог броја, него због тога што се толико међусобно разликују и што су толико животни, чини да Елсинор врви од људи. Поред припадника краљевске породице, ту су великаши, студенти, морнари, глумци, дворани, војници, прости гробари. Они нису подједнако рељефно приказани, али скоро сваки од њих има неку индивидуалну црту која је у складу с улогом тог лика у заплету и с друштвеним положајем који заузима. Средства којима се Шекспир служи у Хамлету за сликање карактера су врло разноврсна. Понекад прибегава упрошћеном поступку описне карактеризације, која пре одговара наративној него драмској књижевности. Такав је, на пример, одељак

ком Хамлет говори о Хорациовој постојаности и стоицизму. […] Тако у

скоро исто толико о самом Хамлету, о његовој

за

колико и о Хорацију. Очигледнији пример пружа сцена у којој Офелија описује Полонију како је Хамлет, наизглед поремећен, дошао у њену одају […]. Офелијине речи врло живо дочаравају тај сусрет – то је вербална минијатура с многим добро запаженим појединостима, али то је исто тако пример карактеризације у којој једна слика преклапа другу: Офелијине речи описују Хамлетово душевно стање виђено кроз призму њеног душевног стања, тако да један исти зрак осветљава унутрашњи свет два бића. […] У важне поступке грађења ликова у овој драми спада и оно што би се могло назвати структурална карактеризација, односно истицање карактерних особина помоћу аналогија или контраста с другим ликовима. То је посебан метод и њега гледаоци нису увек свесни, али несумњиво доприноси укупном утиску који лик оставља. Клаудије и стари Хамлет су два лика која се узајамно дефинишу на тај начин, а лако је замислити колико би сиромашнији био наш утисак о Хамлету да није контраста или аналогија са Фотринбрасом, Лаертом или Хорациом. Наравно, Шекспир ретко користи само један метод карактеризације; најчешће се лик гради комбинацијом различитих поступака. Разговор Озрика с Хамлетом и Хорациом у другој сцени петог чина може послужити као пример. Основно средство је стилска карактеризација: Озриков говор је до те мере извештачен да би већ сам по себи био довољан да га дефинише као афектираног и притворно понизног дворанина. Хамлетови одговори, међутим, за један су степен извештаченији од Озрикових речи, и то доследно карикирање још више скреће пажњу на дворанинов начин изражавања. Коришћена је и описна карактеризација, која доприноси тону у ком овај комични прелудиј прелази у трагични расплет. […] Утисак о Озрику грађен је и структуралним поступком контраста и аналогије, јер на позорници поред Озрика видимо смиреног, достојанственог и оданог Хорација, чије је и само присуство речита критика Озриковог понашања и става […]. […] (Веселин Костић, Стваралаштво Виљема Шекспира II, „Хамлет”, СКЗ, Београд, 1994) ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО Пре 1576. године у Енглеској су се представе изводиле на трговима, на двору, у кућама богатих људи, у правним интернатима, те у двориштима гостионица. Заправо, јавна позоришта су формирана по угледу на просторну организацију представе у дворишту гостионице (називи неких од првих позоришта подсећају на називе гостионица). Та јавна позоришта грађена су изван Лондона, јер су пуританске градске власти гледале на позориште као на испразну забаву, а и бојале су се заразе кугом или нереда и буна у које су велика јавна окупљања могла да прерасту. Прво саграђено позориште, у ком се, између осталог, први пут играла драма Ромео и Јулија, названо је једноставно Позориште. Кад је власник земље на којој је било изграђено одбио да продужи најам, глумци су га раставили и даску по даску пренели на обалу реке Темзе, где су 1599. године направили позориште Глоб. Позориште је имало облик налик слову О и могло је примити око три хиљаде гледалаца. Позоришна сцена, која је била пројектована у публику тако да ју је публика окруживала с три стране, као и највећи део гледалишта били су без крова. Представе су игране током дана, без могућности коришћења светлосних ефеката. Почетак представе најављиван је звуком трубе. Ово позориште изгорело је 1613. године приликом извођења драме Хенри VIII, када је за потребе ефеката пуцано из топа. ПоЗАНИМЉИВО ЈЕ

овом одељку Хамлетове речи говоре

узнемирености, скромности и жудњи

спокојем

рад осталих

дружина у Ен-

Трећи пут Глоб је изграђен 1997. године по

на првобитни његов

350 | Читанка за IV разред средње школе Детаљ са бакрореза Данијела Меклиза из 1842. Сцена из Хамлета, која приказује тренутак када се разоткрива Клаудијева кривица.

дине

када

ле пуританске

су

изглед и у близини локације где се најпре налазило. Осим што је писао драме за своју позоришну дружину, Шекспир је непосредно учествовао у изградњи поменутих позоришта, у којима је био и један од менаџера, нешто између пословног човека и режисера, или и једно и друго. Осим тога, Шекспир је и глумио у својим комадима, иако није тумачио главне улоге. ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ Од свог настанка до данас Шекспирова драма Хамлет надахнула је настанак бројних књижевних дела заснованих на њеном главном мотиву или на неком од мотива. Међу најпознатијима су Тургењевљева приповетка Хамлет Шчигоровског среза, драма Томаса Стопарда, Розненкранц и Гилдерстен су мртви и комедија Иве Брешана, Хамлет у селу Мрдуша Доња. Изаберите и прочитајте неко од ових књижевних дела и на часовима додатне наставе дискутујте о њима. Издвојте најзанимљивије сегменте наведених дела у оквиру драмске секције или додатне наставе и осмислите како ћете их одглумити. Шекспиров Хамлет инспирисао је и настанак многих филмских и позоришних адаптација. Постоји више од двадесет филмских верзија Хамлета. Прва потиче из 1900. године и у њој Хамлетов лик игра Сара Бернар, која је у то време имала скоро шездесет година. Међу каснијим екранизацијама могу се издвојити неме верзије снимљене у Енглеској и у Елсинору у Данској. Постоје немачка и руска филмска верзија Хамлета. Од енглеских филмских интерпретација, можда је најпознатији Хамлет у режији чувеног глумца и режисера Лоренса Оливијеа, који је у филму тумачио Хамлетов лик. То је први британски филм који је добио награду Оскар (за најбољи филм и за најбољег главног глумца). Снимљен је 1948. године и представља верну адаптацију истоимене драме Вилијема Шекспира. Погледајте тај филм и упоредите утиске које је на вас оставио с утисцима након читања истоимене драме. • Чувени британски глумац Кенет Брана снимио је десетак филмова на основу Шекспирових трагедија и комедија. Погледајте његов филм Хамлет из 1996. године, који верно прати текст истоимене Шекспирове драме. У модерној режији Александра Поповског играна је представа Хамлет у ЈДП-у у Београду. Главну улогу тумачио је Небојша Глоговац. Пронађите на јутјубу делове те представе и погледајте их.

ново је изграђено 1614. го-

и трајало је тридесет година,

су га затвори-

власти, које

забраниле и

позоришних

глеској.

узору

Класици светске књижевности | 351 ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ Фауст

И створи Бог човека по обличју својему, по обличју Божијему створи га Библија, „Прва књига Мојсијева” Најзначајније Гетеово дело, Фауст, убраја се у кључна остварења светске књижевности. На његовом стварању писац је, с прекидима, радио пуних шест деценија. Први део Фауста објављен је 1808. године, а други део после пишчеве смрти, 1832. године. Полазећи од средњовековне легенде о човеку који је продао душу ђаволу, Гете је створио драму у којој су отворена многа филозофска, религијска, политичка, научна, етичка питања, као и питања уметности. „Легенда о савезу човека са ђаволом добила је у новом контексту потпуно нов смисао: није више реч о појединцу, Фауст је представник човечанства”

поговор у: Јохан Волфганг Гете, Фауст). Структура дела је таква да након уводних, садржински различитих целина, „Посвета” и „Предигра у позоришту”, следи целина под називом „Пролог на небу”, која представља трансцендентални оквир у који је смештена целокупна радња Фауста и истакнут је њен основни смисао. Расправа између Господа и Мефистофелеса мотивише дешавања која одсликавају човекову трагедију засновану на његовој вечној чежњи за свеопштим знањем и немоћи да такво знање заиста досегне. Питања вредности човека и смисла живота, отворена поменутим расправом, представљају основу дела. Главни ликови, Фауст, Мефистофелес, Маргарета и Вагнер, приказани су тако да су постали својеврсни књижевни типови, при чему нису изгубили особине индивидуализованих ликова. Пред вама се налазе одломци из четврте целине Фауста, под називом „Први део трагедије”. Размотрите које су Фаустове жеље у њему истакнуте и да ли су оствариве. ПРВИ ДЕО ТРАГЕДИЈЕ НОЋ У високо засвођеној, тесној готској соби Фауст седи немирно на столици за пултом. ФАУСТ: Авај, колико лета мину откако филозофију, права, 370 Јохан Волфганг Гете (1749–1832) Био је књижевник, научник, филозоф, политичар. Једна је од најзначајнијих и најутицајнијих личности европског и немачког периода неокласицизма и романтизма. Рођен је у Франкфурту, у имућној породици. Завршио је студије права, али се бавио и анатомијом, биологијом и хемијом. У Вајмар се преселио на позив војводе Карла Августа, коме је постао саветник. Ту је с краћим прекидима остао до краја живота. С Јоханом готска соба – соба у готском стилу, који је био заступљен у уметности од краја XII до XV века и огледао се нарочито у архитектури; готика је искључиво сакрална уметност којом се представља велика моћ цркве; простор одликују висока таваница и прозорски отвори декорисани бојеним стаклом (витраж), па је светлост која продире разнобојна, што ствара утисак мистичности и „недокучивог простора”

(одломци)

(Мирко Кривокапић,

Веома је поштовао српску

народну књижевност. Када му је било двадесет пет година, превео је Хасанагиницу на немачки (1775). Да би

подстакао Вука Караџића да сакупља народне песме,

а са њима и медицину ревно и трудно изучавах!

Чак сам, на своју жалост праву, и богословљем пунио главу.

Шта стекох, луда, од науке те?

Знам само оно што знао сам и пре.

Магистар, чак доктор зовем се ја, а да ли ико види и зна да десет већ лета овако ходам

и ученике за нос водам? – 380

А видим да ништа не можемо знати!

То ће ми срце скоро раздерати!

Паметнији сам, додуше, од њих,

од свеколиких доктора тих, од магистара, попова, ћата,

од свих тих зврндова и замлата; сумња ил’ скрупула

ме такла,

бојим се ђавола нити пакла –

ал’ ме и радост напусти сва;

не уобразих да сазнадох шта, 390

да могу некога поучавати

и људе набоље преображавати.

352 | Читанка за IV разред средње школе

није

не

А немам ни пара ни имања, нит’ светских почасти и признања; ни пас то не би издржао! Стог сам се, ево, на магију дао, да би мој жудни упио слух тајну што снажни је збори дух, да не морам више, уз горак труд, оно што не знам да причам свуд; 400 да спознам шта је то што у сржи на окупу васиону држи, да делатну силу и клице сàгледам, па да по речима више не распредам. О, кад би гледао, месече жут, на моју муку последњи пут, ти, ког сам многе ноћи, пун брига, за овим пултом дочекивао: ти си се изнад хартија и књига, суморни друже, појављивао! 410 Ах, да ме наврх горскога била облива твоја светлост мила, да с духовима лебдим крај шпиља и газим посред планинског биља, па, задимљеног знања лишен, сред росе твоје да исцељен дишем! [...] Радна соба Фауст. Мефистофелес. МЕФИСТОФЕЛЕС: [...] Престани да се играш тим јадом што те проже и што ти кô лешинар кљује груди! 1720 [Свак и у најгорем друштву још осетити може и да је човек сам, и да су пред њим људи.] Ал’ тиме никако не велим да те међ олош одгурнути желим. Мој чин је мали; али пази; ако ли желиш да се с тобом здружим па да по животној кренемо стази, пристајем одмах да ти служим и да се теби предам цео. [Кô друг на путу ја ћу те водити, 1730 и, будем ли ти знао угодити, бићу ти слуга, роб, што будеш хтео!] ФАУСТ: А шта ја треба за узврат да радим? МЕФИСТОФЕЛЕС: Дотле још много воде ће протећи. скрупула – бојазан, савесност, обзирност Мефистофелес – скраћено Мефисто; етимологија имена није разјашњена; вероватно је хебрејског порекла, а значи „кварилац и лажов” Хердером и Фридрихом Шилером од Вајмара је створио духовни центар Немачке свога времена и уздигао је немачку националну културу. Занимао се за народни дух и стваралаштво. Инсистирао је на превазилажењу до тада постојећег јаза између народа и уметности. Сматрао је

лагати

се

тим

роман

Вертера . Ондашње младе генерације обожавале су то

ло јер је донело нове идеје о природности, а многи млади, опонашајући главног јунака Вертера,

да се треба за-

за природније одно-

међу људима. У складу с

настојањем, написао је

Јади младог

де-

извршили су самоубиство. Гете је творац идеје о светској књижевности

Јернеј

је

мару.

рекао да Вук није први пут код њега у посети мислећи притом на оно што је знао и читао, а тицало се Вуковог рада. У то време је Гетеова млада обожаватељка Талфј за њега превела српске народне песме на немачки језик. У свом есеју Српске

Копитар показао му

тај превод. Вук је Гетеа посетио 1823. године у Вај-

Том приликом Гете је

торбе су

пријатељу, доћи ће и тај

дан да на миру прослављамо пир.

ФАУСТ:

Ако ме икад сколи лењи мир,

нека ми сместа дође крај!

Класици светске књижевности | 353 ФАУСТ: [Не! ђаво је себичњак понајвећи и неће тек бадава, шале ради, да користи и усрећава.] Свој услов јасно мораш ми изрећи! Овакав слуга кућу угрожава.

Ја ћу на овом, свету теби служити, без починка и станка што год ти срце жели 1740 набављаћу ти, и нећеш се потужити. А кад на оном опет будемо се срели, ти ћеш се мени истим тим одужити. ФАУСТ: Заиста, онај свет ме мало брине; ако ли овај смрскаш у рушевине, нек други никне какав зна. Из ове Земље моја радост извире сва и ово Сунце на моју патњу сја, будем ли могао да се од њих растанем ја, 1750 нек се тад збуде било шта. Не желим чути шта долази затим, ни да л’ ће људи и тад да мрзе и да воле, ни да ли у тим сферама непознатим постоји неко горе или доле. МЕФИСТОФЕЛЕС: У том се смислу и усуди. Пристани! Срећан, већ за који дан видећеш какве све вештине знам; даћу ти сласти скривене оку људи. ФАУСТ: [Ђаволе јадни, шта ти можеш дати? 1760 Зар такав као што си ти да схвати куд стреми људски ум и шта га узвишава?] Но можда имаш јела које не засићава, жежена злата што се расплињава у шаци, попут живе, истог трена; имаш ли игру где добитка нема, девојку која у мом загрљају већ гледа ком ће другом да се дâ, божанску срећу почасти што трају колико и метеор небом сја? 1770 Плод ми покажи што пре брања струне, гране што сваког

блага

МЕФИСТОФЕЛЕС:

дана изнова прозелене! МЕФИСТОФЕЛЕС: Не страши такав захтев мене, таквога

ми пуне. Ал’,

ме ласком кад засениш да допаднем

себи

уживањем ме сплениш, cто последњи нек мој је дан! Опкладу нудим! МЕФИСТОФЕЛЕС: Руку! ФАУСТ: Длан на длан! Ако тренутку кажем када: Тако си диван! Стани! Трај! –најузвишеније је оно што не желимо да престане жежен(и) – јако загреван, паљен, сагорео пир – прослава, свечаност сколити – савладати спленити – учинити пленом, освојити, савладати песме (1825) Гете је открио властиту душевну сродност са српском поезијом (нарочито љубавном) и изразио је став да је српској народној књижевности место у оквирима светске књижевности. Значајна дела: Гец од Берлихингена (1773), Ифигенија на Тауриди (1779), Торквато Тасо (1789), Фауст, први део (1808), Фауст, други део (1832) – драме; Римске елегије (1795), Западноисточни диван (1819) – збирке поезије; Јади младог Вертера (1774), Године учења Вилхелма Мајстера (1796), Године путовања Вилхелма Мајстера, први део (1821), Године путовања Вилхелма Мајстера, други део (1829) –романи; Херман и Доротеја (1797), Лисац Рајнеке (1793) – епови; Поезија и истина (1811) – аутобиографија

Ако

се

сам, 1780 ако

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Зли душе, шта од мене очекујеш? Затражи!

Туч, мермер, пергамент ил’ хартију? Де, кажи!

Треба ли пером, длетом, резаљком потписивати?

Можеш да бираш како ти је воља.

МЕФИСТОФЕЛЕС:

Их, их, па што толико претеривати?

Зар мораш да се злобиш као зоља? 1820

Та свако парче хартије је згодно.

Капљицом крви потписаћеш се мени.

ФАУСТ: Ако баш мислиш да је неопходно,

пристајем на тај захтев бесмислени.

МЕФИСТОФЕЛЕС: Крв је сок сасвим посебан.

ФАУСТ:

бој се

354 | Читанка за IV разред средње школе ти ме у ланце окуј тада, тад не марим да дође крај! Тад смртна звона нек зазвоне, тад службе буди решен ти, нек стане сат, казаљка клоне, 1790 нек прође рок што дат ми би! МЕФИСТОФЕЛЕС: Промисли – ово памтићемо ми. ФАУСТ: На то си свако право стекô. Ја се не дрзнух грешно у обећању свом; чим се где скрасим, служићу, кô што рекох, свеједно коме –

ил’

ком.

теби

другом

Ево већ данас, на докторском банкету, почећу да ти служим ја. Још једно само! – Тако ти свег на свету, да напишеш ми редак-два. 1800 ФАУСТ: Педанте, још и написмено би хтео? Зар још човека од речи ниси срео? Зар није доста што реч изречена обвеза живот мој на сва времена? Сав свет незауставно бујица носи жива, а мене обећање на месту да прикива? Ипак, заблуда ова у срцу нам се стани, зар би се когод ње радо одрекао? Срећан ко чисту верност у срцу своме храни, ниједне жртве њему никада није жао! 1810 Али пергамент писани, жигосани, улива свима страх кô демон зао. Речи нам већ

перу

кожа господаре

мру, восак и

ту.

Не

да

Тежња све моје снаге и цео живот мој се састоји управ у том што сам ти обећао. Кол’ко се напех од уображења; а нисам ништа више него ти. 1830 Велики дух ме одби, пун презрења, природа испред ока мог се скри. Мишљења нит је прсла, и већ давно све ми је знање мучно и огавно. Хајд да у мору чулности дубоком толимо ражарене страсти! Чаробне опне, досад непроникнуте оком, „нек стане туч – бронза, легура бакра и калаја длето – алатка за обраду дрвета „Велики дух” – Дух Земље сат, казаљка клоне” –кад се поквари сатни механизам, казаљке падну на број шест педант –педантан, уредан, тачан, прецизан; пренесено: онај који претерује у тачности, ситничар, цепидлака „восак и кожа” – печат и пергамент

ћу порећи савез и потпис што сам дао!

Класици светске књижевности | 355 нек пружају нам чудеса и сласти! Заронимо у времена хуктање, у догађаја котрљање! 1840 Па нек се бол и усхићење, успех и нерасположење смењују како хоће; [само кроз неспокој делатан човек твори живот свој.] МЕФИСТОФЕЛЕС: Ограничења за вас не постоје. Буде л’ вам драго, штрпкајте свуд по свету, грабите што год хоћете у лету и свим по вољи сладите срце своје. Не цифрајте се баш нимало!

чујеш: није до радости ми стало. 1850 Бевуту ћу се дати, уживању преболном, мржењу заљубљеном, јеђењу свеутолном. Срце пак моје, од тежње за знањем исцељено, више ниједном болу улаз пречити неће, и што је целом роду људскоме додељено желим да и мог бића најдубљу срж покреће, желим да духом продрем у људска сва пространства, да осећам сву срећу и сав јад човечанства, да тол’ко своје Ја до његовога надмем да, кô и оно, коначно и сам паднем. 1860 МЕФИСТОФЕЛЕС: Веруј ми – ја већ година толико морам да кусам тај бућкуриш стари: од колевке до гроба нико успео није да то свари! Веруј, ја знам: за ову је целину једино Бог да њоме господује; он проходи кроз вечиту светлину, нас је одбацио у тмину, а вама дан и ноћ тек, на смену, погодује. ФАУСТ: Али ја желим! [...] Превео Бранимир Живојиновић Извор: Јохан Волфганг Гете, Фауст, Завод за уџбенике, Београд, 2011 цифрати се – нећкати се бевут – бехут, беут, опијеност, омамљеност, занос, екстаза; у стиховима 1850 и даље Фауст изражава чежњу за сазнањем опречности (мада не рационалним путем); то ће у каснијим стиховима Мефисто сматрати противречнин и неспојивим чак и у песничкој машти свеутолни – који може све да утоли, задовољи, умири Рембрант, Фауст, гравура 1650–1654. година

ФАУСТ: Па

356 | Читанка за IV разред средње школе • Обратите пажњу на опис Фаустове собе с почетка одломка. Какво Фаустово душевно стање се изгледом собе сугерише? Размотрите део Фаустовог монолога датог у овом одломку. Због чега Фауст осећа тескобу и незадовољство? Пронађите стихове у којима је исказана његова емотивна обамрлост. На основу чега можете закључити да је Фауст изузетно образован? Објасните зашто се он окреће магији. • На који начин Мефистофелес искоришћава Фаустово стање очаја? Пронађите стихове у којима је исказана Мефистофелесова понуда Фаусту. Како разумете Фаустову обазривост према тој понуди? Због чега се Фауст не брине за своју судбину на оном свету? Чиме је привезан за овај свет? Дискутујте о Фаустовим захтевима упућеним ђаволу. Како разумете то што ђаво од Фауста за постигнути договор тражи потпис крвљу? Које начине потписивања споразума познаје Фауст? Запазите разлике у начинима опхођења једног према другом. • Шта Фауст жели да сазна, а шта је изван сфере његовог интересовања? Тумачите стихове Ако тренутку кажем када: / Тако си диван! Стани! Трај! – / најузвишеније је оно што не желимо да престане / ти ме у ланце окуј тада, / тад не марим да дође крај! Образложите Фаустову потребу да духом продре у људска сва пространства, те да осети сву срећу и сав јад човечанства. Ко има моћ да спозна све? Размислите о томе да ли Фауст разуме ограничења људског знања. • Прочитајте први део Фауста у целини. Размотрите његову мозаичку структуру. О чему казује „Посвета”? На који начин се у „Предигри у позоришту” покрећу питања о драмској уметности? Који се ликови појављују у „Прологу на небу”? На који начин су у прологу наговештени догађаји у драми? Уочите у „Прологу на небу” оквирну причу која радњу драме повезује у целину. Шта је повод за опкладу између Бога и ђавола? Размислите зашто је Фауст изабран да буде улог у њиховој опклади. Објасните однос између Бога и Мефистофелеса. Како Мефистофелес доживљава људе и њихов живот? Шта он замера Богу? На који начин Бог, а на који начин Мефистофелес помињу Фауста? Уочите разлику. • Како сте доживели лик Фауста? Размотрите сложеност Фаустовог лика. У ком се животном добу Фауст налази? Какав је његов друштвени статус? Како разумете Фаустово незадовољство објашњењем Духа земље да је смисао живота у настајању и нестајању? Зашто Фауст помишља на самоубиство? Објасните због чега од самоубиства одустаје? У чему се огледа Фаустов стваралачки порив? • У ком моменту Фаустовог живота се појављује ђаво? У ком се облику ђаво најпре појављује? Образложите Фаустово понашање према њему. Проучите Мефистофелесову улогу у делу. АнализиГеорг Фридрих Керстинг, Фауст у радној соби, 1829. година ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

Класици светске књижевности | 357 рајте лик Мефистофелеса и упоредите га с ликом Воланда из романа Мајстор и Маргарита. Изнесите своја запажања. • Због чега Мефистофелес подмлађује Фауста? Како то чини? Шта спознаје Фауст током путовања с Мефистофелесом? Аргументујте примерима како се у делу развија однос између Фауста и ђавола. Фауст и Мефистофелес представљају два супротстављена начела. Која су то начела и какав је исход њиховог сукоба? Име Фауст на латинском језику значи срећник. Образложите да ли Фауст јесте или није срећник. Уочите трансформацију Фаустовог лика на крају дела. Која се осећања код њега појављују? Размислите да ли је Мефистофелес успео да овлада Фаустовом душом. Дискутујте о разлозима Фаустовог спасења на крају дела. Шта такав исход сугерише? • Изнесите утиске о лику Маргарете. Објасните због чега Мефистофелес нема власт над њом. Откријте Маргаретину улогу у делу. Размотрите узроке њене трагедије. Ком друштвеном слоју Маргарета припада? Каква је слика друштва приказаног у делу? Тумачите симболику описа Маргаретине собе у контексту њене моралне чистоте. Зашто Маргарета не прихвата одмах Фаустову наклоност? Како реагује на поклоне које од њега добија? Објасните природу емотивног односа између Маргарете и Фауста. Размотрите Маргаретин злочин. Дискутујте о искушењу, греху и покајању у вези с њеним ликом. Испитајте симболичку повезаност која постоји између Маргарете и Офелије из Шекспирове трагедије Хамлет. Зашто је за Валентина Маргаретина љубавна веза са Фаустом неприхватљива? Због чега Маргарета не одбацује Фауста, иако јој је убио брата? Образложите зашто се поднаслов трагедија односи и на Маргаретину судбину и на Фаустов животни пут. • Како сте доживели лик Вагнера? Упоредите Фауста и Вагнера и изнесите своја запажања.

Откријте етичке, хумане и естетске вредности Гетеовог Фауста. Дискутујте о томе чиме све ово драмско дело превазилази границе времена и простора. Разговарајте о порукама дела. • Уочите у Фаусту поетске елементе, као и елементе трагедије. Фауст обилује мудрим изрекама; издвојте оне које су вама интересантне и протумачите их. Драма за читање (нем. Lesedrama) — овај термин користи се да би означио драмски текст који није првенствено писан да би био приказиван на сцени, већ да би се читао (Сенекине драме, као и бројни драмски дијалози хуманиста спадају у ову врсту драмских текстова). Овим појмом може се означити и драма неподесна за извођење на сцени у одређеној епохи јер не одговара средствима сценског израза због сложености драмске радње, честе промене места збивања радње, мноштва ликова итд. Схваћена на овај начин, драма за читање је релативна, у основи историјска категорија. Развитак позоришних изражајних средстава и укуса публике у све већој мери указују на релативност поделе која драму за читање издваја у посебни вид драме. Тако, Гетеов Фауст, дуго узор драме за читање, данас то није јер се успешно може дочарати изражајним средствима савремених позоришта. КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ

•

не дозвољава да се реконструише његова биографија. Ни

Из докумената се ви-

да је Јохан или Георг Фауст, рођен око 1480. године вероватно у Книтлингену,

немиран скитнич-

хвалио се како би био

би се не-

случајевима изгубила,

у Вирцбургу је

да му састави хо-

а сачувано је и јед-

358 | Читанка за IV разред средње школе […] У Предигри у позоришту, за коју је као модел послужила индијска драма Сакунтала из V века, посматра се позориште из перспективе управника, песника и комичара. […] Према естетици коју развија песник и која одговара литерарним захтевима с почетка XIX века, уметност је у извесном смислу изнад природе и баналности живота. Она издваја оно што је репрезентативно и њиме објашњава опште. Посредничку улогу између управника и песника, приземног и узвишеног Гете поверава комичару који се залаже за поезију, али у шареним, свима доступним сликама. […] Пролог на небу, предочен у свом хијерархијском сјају, подстакнут старозаветном Књигом о Јову, надовезује се у много чему на средњовековне мистерије и барокно позориште. И код Гетеа се гледалац среће с представом о човеку смештеном између Бога и ђавола, о свету јасно подељеном на небо, земљу и пакао. С друге стране, Гетеов свет носи печат XVIII века. Свемоћни ђаво у Библији и средњем веку, коме Фауст из књиге за народ није имао шта да супротстави, иако и код Гетеа са далекосежним компетенцијама, сведен је на „злобног задевача” (стр. 354) који „подстиче” и „ствара” (стр. 358). У његовом лику поетизује се мисао распрострањена у XVIII веку […] да „оно што називамо злим само је друга страна доброга, која је тако потребна постојању његовом и сачињава део целине”. […] Гетеов Фауст, човек XVI века са видним обележјима XVIII столећа, поетска је фигура на којој аутор излаже проблематику модерног света. Ослобођен друштвених ауторитета, са пуним поверењем у себе и своје могућности, Фауст жели да кроз науку и љубавну страст спозна непосредну и апсолутну истину о природи и човеку. ТрагеИсторијски Фауст, модел Гетеовог монументалног дела, обавијен је велом тајне. Мали број сачуваних

датака,

непоузданих и

но.

ди

провео

ки

се као

кромант,

читању судбине из длана, ваздуха и ватре. У једној крчми,

на,

кадар

по сећању поново напише дела Платона и Аристотела кад

ким

тврдио да у свако доба може поновити чуда

ве

цијалним

бамбершки

од Фауста

роскоп,

но

Филипа

Хутена из

хуманисте и песника Улриха фон Хутена, у ком се каже како су се обистинила предсказања Фауста „филозофа”. Фауст је умро, по свој прилици, насилном смрћу око 1540. године, у близини Фрајбурга. […] Подстакнут судским процесом у Франкфурту 1772, у ком је извесна Сузана Маргарета Брант погубљена због чедоморства, Гете је створио драму о судЗАНИМЉИВО ЈЕ Јохан Волфганг Гете, 1774. година ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО

по-

уз то

противуречних,

његово име не зна се тач-

живот. […] Представљао

лекар

астролог, не-

чаробњак вичан

у близини Гелнхаузе-

да

Исуса Христа. Фаусто-

вештине биле су, међутим, цењене у вишим со-

слојевима. Тако је

бискуп тражио

писмо

фон

1540, рођака познатог

геометријски цртеж хармоније космоса, у коме „небеске силе” (стр. 469) обједињују универзалан живот, прераста брзо у разочарање. Величанствена визија свемира, Фаустова поетизација његове библијске и магично-пансофичке учености, не може да негира разлику између стварности и „знака”, између природе која „вечно тка и буја” (стр. 361) и цртежа у књизи. Фауст се не задовољава само сликом, он хоће да приђе „на прса” која живот значе, да се идентификује са изворима „свега живљења” (стр. 478). Убеђен и даље у то да „свет духова” „није скривен” (стр. 463), Фауст, користећи се магијом, призива себи само привидно ближег „духа земље”. […] Стихови, којима Дух земље сам себе карактерише,

(стр. 679. и др.), која нагони да „стрепиш пред свачим” (стр. 685) ‒

се

самоубиство. Тај чин не треба схватити као корак очајника:

је

нов екстремни покушај да се, ослобођен свих стега, сједини са

Класици светске књижевности | 359 дија научника и трагична љубав са Маргаретом, изолација и очајање, који чине садржину првог дела, резултат су Фаустових неумерених хтења и заблуда, новог појачаног субјективизма, битног обележја модерног човека. […] На почетку новог доба, које карактерише рационално и емпиријско истраживање природе, готово сваки напредак науке везивао се за магију. […] Научници тог раздобља, хуманиста Тритемиус, његов ученик, филозоф и лекар Парацелзус, називали су себе мајсторима „беле магије”, која је, за разлику од „црне магије” и иза које је стајао сатана, имала велики углед и изучавала се на појединим универзитетима. […] […] Усхићење са којим [Фауст] посматра „знак Макрокозма”,

као

Он персонификује елементарну снагу земље, стваралачку природу, неуморну снагу која ствара и разара. […] Стиховима необичне лепоте сугерише Гете схватање природе типично за бунтовно раздобље своје младости, односно своје генерације, према ком је смисао живота у самом живљењу, процесу вечног стварања и нестајања, непрекидног преображавања. Фаустов захтев да се изједначи са стваралачком природом завршава се понижавајућим одговором Духа земље: „Раван си духу кога твој дух схватити може, ал’ мени сличан ниси!” (стр. 538‒539). Бела магија показала се недовољна да омогући Фаусту равноправан статус са „духом света и акције”, да му обезбеди место у надљудској сфери. „Знак Макрокозма” није био довољан Фаусту, сусрет са „Духом земље” предочио му је његове стварне границе. Стешњен у „готској соби”, у „тамници”, у малограђанској средини, недораслој његовим духовним захтевима, притиснут „бригом”

делатном природом.

међутим,

„Спремност осећам за лет / кроз дубок етар, низ путање нове, / у делатности чисте нови свет” (стр. 740–742). […] (Мирко Кривокапић, поговор у: Јохан Волфганг Гете, Фауст, Завод за уџбенике, Београд, 1999) ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ Испитајте које је писце, сем Гетеа, инспирисала легенда о Фаусту. Истражите које су сличности и разлике у делима с овом тематиком посебно истакнуте у критичкој литератури. Погледајте немачки неми филм Фауст снимљен 1926. године у режији Ф. В. Мурнауа. Филм се ослања на Гетеово истоимено дело, као и на старије легенде о Фаусту. Дискутујте о утисцима које је филмска адаптација ове теме оставила на вас. бини девојке коју чиста и страствена љубав издваја и издиже из малограђанске средине и уништава. Мотив чедоморке у немачкој књижевности тога времена често се појављивао и био је усмерен против праксе друштва да анатемише неудате мајке које су, нашавши се у безнадежном положају, убијале своју децу. Гете не критикује непосредно: он само приказује како љубав, која се отргла од разума и конвенција, следи више законе осећања и тријумфује, али и како су између страсти и друштвених норми трагични сукоби неминовни. […] (Мирко Кривокапић, поговор у: Јохан Волфганг Гете, Фауст, Завод за уџбенике, Београд, 1999)

откривају га

индивидуализован органски живот.

Фауст

одлучује на

он

Фаустов

Смрт,

није крај, већ је почетак:

Фјодор

(1821–1881)

Био је руски приповедач и романописац. Мада је стварао у

је пресудно утицао на

модернистичке прозе.

Поставио је темеље модерног романа (нарочито психолошког). Егзистенцијалисти су у

њему видели претечу.

Рођен је у Москви. Завршио је

Инжењерску академију у Пе-

трограду (војну), али је по запослењу брзо дао оставку на

У младости је био окренут социјалистичко-утопи-

360 | Читанка за IV разред средње школе ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ

Ово време је изашло из зглоба Вилијeм Шекспир, Хамлет Роман Злочин и казна (1866) сврстава се у највећа остварења руске и светске књижевности. Главни јунак овог романа је сиромашни студент права Родион Романович Раскољников. Занесен идејама о социјалној правди и изузетним људима, он гради свој став о свету као неправедном месту у ком „бескорисни” и искварени људи живе у богатству, док се праведни људи муче у крајњем сиромаштву, које им не омогућава да развију своје способности. Раскољников такође сматра да правосуђе осуђује ситне преступнике, док историја слави изузетне појединце попут Наполеона, који су многе послали у смрт, а да им за то никада није суђено. Опседнут таквим размишљањима и сопственим сиромаштвом, Раскољников чини злочин – убија стару зеленашицу Аљону Ивановну. Уверен да убиством зеленашице себе може потврдити као особу која стоји изнад неправедних закона, он такође сматра да новцем украденим од ње може обезбедити сигурнију егзистенцију мајци и сестри, те себи приуштити школовање и светлију будућност. На тај начин, како у почетку замишља, остварио би свој животни идеал – залагање за истинске хумане вредности. Прочитајте одломак с почетка седмог поглавља романа Злочин и казна и покушајте да схватите тежину злочина који је починио лакомислени студент притиснут сиромаштвом. Прочитајте роман у целини и уочите примере који на најдраматичнији начин дочаравају слику морално посрнулог друштва. Аргументима поткрепите која се филозофска, морална и психолошка питања разматрају у роману. Први део VII Врата су се, као и онда, мало одшкринула и опет су га два оштра и неповерљива ока укочено погледала из помрчине. Раскољников се збунио и учинио крупну грешку. Бојећи се да ће се стара уплашити што су њих двоје сами, и не надајући се да ће је његов изглед разуверити, дохватио је врата и повукао их к себи, да не би одне-

Злочин и казна (одломак)

Михајлович Достојевски

ски

периоду реализма, Достојев-

развој

стичким идејама и члан антидржавног кружока М. В. Петрашевског, који је био против цара. Са осталим присталицама кружока ухапшен је и осуђен на смрт 1849. године. Изведен је на стрељање, али му је казна преиначена у четворогодишње прогонство у Сибир. Путовао је широм Европе (Берлин, Париз, Баден-Баден, Рим, Напуљ, Хамбург, Копенхаген и др.). Био је страсни коцкар и много пута је због дугова био принуђен да мења боравишта. Живео је углавном од писања.

службу.

смех,

свему

је да се збуњује, да му је готово страшно, тако страшно да кад би га још један тренутак тако гледала, ни речи не говорећи, побегао

(1876),

(1877)

(1846),

(1868),

(1860–1862),

(1866),

(1868),

(1864),

(1867),

(1872),

(1875),

Класици светске књижевности | 361 куд баби пало на памет да се опет закључа. Кад опази то, она не трже врата к себи, али и не пусти из руку кваку, те он умало што и њу с вратима не извуче на степенице. Видећи да стоји насред врата и да му не дâ да уђе, пошао је право на њу. Баба се уплашила и одскочила, хтела је нешто да каже, али као да није могла, и гледала га је разрогаченим очима. – Добар дан, Аљона Ивановна – почео је колико је год могао ноншалантније, али га глас није слушао, прекинуо се и задрхтао – ... једну ствар сам вам донео... али, боље, хајдемо овамо... на светлост... – Он је остави саму, и онако без позива прође у собу. Стара потрча за њим, језик јој се одреши. – Господе! Та шта хоћете ви? Ко сте ви? Шта желите? – Побогу, Аљона Ивановна... ваш познаник... Раскољников... ево донео сам залогу коју сам обећао прекјуче... И он јој пружи залогу. Старица је хтела да погледа залогу, али се одмах укоченим погледом загледала у очи незваном госту. Посматрала га је жаљиво, љутито и неповерљиво. Прошао је један тренутак, њему се учинило да је у њеном погледу видео нешто налик на под-

– Та

као да ме не познајете? – проговорио

наједном,

другоме, ја немам времена. Није мислио то да каже, него му се онако одједном отело. Старица је дошла себи; одлучан тон посетиочев очигледно ју је охрабрио. – А зашто ти, драги мој, тако изненада... шта имаш то? – запитала је гледајући у залогу. – Сребрна табакера; говорио сам вам прошли пут. Она је пружила руку. – А што сте тако бледи? Гле, како вам дрхте руке! Ваљда си се купао, рођени? – Грозница – одговорио је одсечно. – Ко не би побледео... кад нема шта да се једе – додао је, једва изговарајући речи. Снага га је опет издавала. Али се његов одговор баби учинио истинит и она узе залогу. – Шта ти је ово? – запитала је и опет пажљиво одмерила погледом Раскољникова, мерећи залогу у руци. – Залога... табакера... Сребрна... ето, погледајте. – Ама нешто као да није сребрна... Гле само како ју је замотао. Трудећи се да развеже канап, она се окренула прозору, према светлости (сви су јој прозори били затворени, без обзира на запару), и окренувши му леђа, сасвим га оставила неколико секунди. Он је раскопчао капут и извукао секиру из петље, али је још није сасвим извадио, већ је само придржавао десном руком под капутом. Руке су му биле страшно обамрле, осећао је како су, сваког тренутка, све више трнуле и кочиле се. Бојао се да ће испустити секиру, да ће му испасти... и одједном као да му се почело вртети у глави. Достојевски је веома поштовао Балзака (преводио је његова дела) и Гогоља. Критика је високо вредновала његово стваралаштво. Чим се појавио у књижевности, задобио је пажњу водећег руског критичара Бјелинског. Стварао је у периоду реализма, али је слику руског друштва свога доба продубио тако што је у својим делима залазио у подсвет ликова настојећи да открије узроке општељудске патње. Заокупљале су га велике теме: порекло зла, могућност опроштаја преступницима и вера у њихов преображај, божја правда и земни закони, гажење хришћанског морала у име програма о препороду човечанства... За Достојевског је човек вртлог живе противречности. Критика је неретко преувеличавала значај религиозне свести у карактеризацији његових ликова. „Неопходно је, међутим, указати на то да Достојевски религиозно осећање ликова презентира најчешће окрњено сумњом. Ни божји ауторитет не може да оправда све неправде света” (Зоран Божовић, Злочин и казна Достојевског). Значајна дела: Господин Прохарчин

Кротка

Сан смешног човека

–приповетке; Бедни људи

Двојник

Беле ноћи

Понижени и увређени

Записи из мртвог дома

Записи из под–земља

Злочин и казна

Коцкар

Идиот

Зли дуси

Младић

Браћа Карамазови

– романи и др. залога – драгоценост, имање, вредан предмет који служи као гаранција да се испуни преузета обавеза, може да буде гаранција враћања позајмљеног новца

баш као да се

досетила. Осећао

би од ње.

шта ме тако гледате,

је

такође љутито. – Ако хоћете, узмите, ако нећете, идем

(1846),

(1861),

(1879–1880)

362 | Читанка за IV разред средње школе – Гле колико је намотао! – љутито је викнула баба и помакла се према њему. Ниједног трена није смео више да изгуби. Он сасвим извади секиру, подиже је обема рукама, не осећајући скоро ништа, па готово без замаха, скоро махинално, удари ушицама бабу по глави. У том тренутку као да није имао ни капи снаге. Али тек што је ударио секиром, одмах се појавила у њему снага. Баба је, као и увек, била гологлава. Њена плава и проседа, ретка коса, као и обично, јако намазана уљем, била је уплетена у плетеницу танку као мишји реп и скупљену окрајком коштаног чешља, који је штрчао на њеном потиљку. Ударац је пао право на теме, јер је баба била малог раста. Она врисну, али врло слабо, и одједном се скљока на под, мада је стигла да подигне обе руке до главе. У једној руци још је држала „залогу”. Сад је он удари из све снаге још једном-двапут – опет ушицама, и то опет по темену. Крв потече као из оборене чаше, а тело се извали наузнак. Он се одмаче, пусти тело да падне, и одмах се наже изнад њеног лица: била је већ мртва. Очи су јој биле избуљене, само што не искоче, а чело и цело лице намрштени и унакажени грчем. Оставио је секиру на поду, поред убијене, и завукао руку у њен џеп, пазећи да се не умрља крвљу која је текла, у онај исти десни џеп из кога је прошли пут вадила кључеве. Био је сасвим присебан, несвестица га је прошла, у глави му се већ није вртело, али руке су му још дрхтале. Касније се сећао да је био чак врло пажљив, опрезан, и да је непрестано пазио да се не умрља... Кључеве је одмах извадио, сви су, као и онда, били уједно везани челичном алчицом. Одмах је потрчао с њима у спаваћу собу. То је била сасвим мала соба с великим кивотом за иконе. Крај другог зида стајала је велика постеља, веома чиста, са јорганом састављеним од свилених парчића и испуњеним памуком. Поред трећег зида била је комода... Чудна ствар: тек што је почео да проба кључеве у брави, тек што је зачуо њихово звецкање, као да га обузе нека језа. Одједном је опет зажелео да остави све и оде. Али то је било само тренутно осећање; сад је било касно да оде. Чак се подсмехнуо самом себи кад му је одједном синула друга мисао која га узнемири. Одједном му се учини да је баба још жива, и да се још може освестити. Оставио је кључеве и орман, потрчао натраг телу, шчепао секиру и замахнуо још једном на старицу, али није ударио. Било је очигледно да је мртва. Нагнуо се и посматрајући је опет изближе, опазио је јасно да је лобања размрскана и чак малко искривљена у страну. Хтео је да је опипа и прстом, али трже руку натраг; видело се ионако. За то време исцурила је читава локва крви. Наједном је опазио на њеном врату шнур, тргао га, али шнур је био јак и није се кидао; поред тога, био је и крвав. Покушао је да га извуче онако из недара, али нешто је сметало, за нешто беше запео. У нестрпљењу, опет је замахнуо секиром да удари по шнуру, онако на телу, одозго, али се није усудио, те је с тешком муком, пошто је испрљао и руке и секиру, након читава два минута петљања пресекао шнур, не додирујући секиром тело, и скинуо га. Није се преварио – то је био новчаник. На узици су била и два крста, један од кипариса, други бакарни, а поред њих једна емајлирана иконица, и ту, заједно с њима, висио је и омањи умашћени новчаник од јеленске коже са челичним оковом и алчицом. Новчаник је био јако набијен; Раскољников га гурну у џеп не отварајући га, крстове баци баби на груди па, узевши овога пута секиру, појури натраг у спаваћу собу. Журио је страшно; зграбио је кључеве и опет се почео петљати с њима. Али све некако без успеха: нису могли да уђу у браве. Није баш да су му руке толико дрхтале, па ипак је непрестано грешио: види, на пример, да кључ није који треба, да не одговара, а стално га гура. Одједном се сетио и закључио да овај велики кључ, са зупчастим језиком, који се ту клати са другим малим кључевима, мора да уопште није од ормана (као што му је и прошлог пута пало на памет), већ од неког сандучета, и да у то сандуушице – метални део алатке (секире) с отвором у који се утакне држаља кивот – ћивот; кутија у којој се чувају реликвије; у православној цркви ковчег у ком се чувају мошти светитеља шнур – врпца, узица, гајтан кипарис – чемпрес, врста дрвета

златан сат. Журно је почео све претурати. И, стварно, са крпама су биле измешане златне ствари – по свој прилици саме залоге, откупљене и неоткупљене – гривне, минђуше, украсне игле и остало. Неке су биле у кутијицама, друге, једноставно, замотане у новинску хартију, али уредно и пажљиво,

Класици светске књижевности | 363 че, можда, баш и јесте, све склоњено. Оставио је орман и одмах се завукао под кревет, знајући да бабе, обично, своје сандучиће држе испод постеље. Тако је и било: под креветом се налазио позамашан сандук, дужи од аршина, са испупченим поклопцем, превучен црним сафијаном, укуцаним челичним ексерчићима. Зупчасти кључ био је таман за његову браву, и откључао је. На врху сандука, под белим чаршавом, лежала је бундица од зечје коже, са лицем од црвене чоје; под њом је била свилена хаљина, затим шал, а тамо даље, у дубини, лежале су, изгледа, све саме крпе. Он, пре свега, поче брисати о црвену чоју своје крвљу умрљане руке. „Црвено је, а на црвеном се крв теже види”, размишљао је, па се наједном трже: „Господе! Да ли ја ово лудим?” помислио је сав престрављен. Али тек што је помакао те крпе, кад одједном, испод бундице, исклизну

двоструке листове, и увезане трачицама. Без

оклевања, Раскољников је почео пунити џепове панталона и капута, не загледајући и не отварајући завежљајчиће и футроле: али није стигао да накупи много… Изненада је зачуо како по соби, где је била баба, неко иде. Стао је и замро. Међутим, све беше мирно; значи причинило му се. Али одједном се јасно зачуо узвик, или као да је неко слабо и испрекидано зајецао и ућутао. Затим опет мртва тишина, тренутак, два. Чучао је код сандучета и очекивао, једва дишући, али одједном скочи, зграби секиру и истрча из спаваће собе. Насред собе стајала је Лизавета, са великим завежљајем у рукама, и пренеражено гледала у убијену сестру, сва бледа као крпа и као да нема снаге да викне. Угледавши њега, кад је истрчао, задрхтала је као прут, ситном учестаном дрхтавицом, и преко целог лица јој пређе грч. Дигла је руку и зинула, али ипак није викала, већ полако, натрашке почела да се одмиче од њега у ћошак, гледајући га пажљиво и укочено, али не вичући, баш као да није имала ваздуха да викне. Он јурну на њу са секиром; њене се усне искривише тако жалосно као у сасвим мале деце кад се почну нечега бојати, па укочено гледају на предмет кога се боје, и спремају се да бризну у плач. И толико је ова несрећна Лизавета била проста, јадом убијена и једном заувек заплашена, да ни руке није подигла да заштити своје лице, иако је то био најнужнији и најприроднији покрет у том тренутку, јер секира беше подигнута управо над њеним лицем. Она само мало подиже слободну руку, али не до лица, и полако је испружи напред према њему, као да га одстрањује. Он је удари оштрицом право по лобањи, и одједном пресече сав горњи део чела, скоро до темена. Она се одмах стропошта. Раскољников се сад сасвим збуни, зграби њен завежљај, баци га, и потрча опет у предсобље. Страх га је обузимао све више и више. Нарочито после овог другог, сасвим изненадног убиства. Зажелео је да што пре побегне одавде. И да је у том тренутку био кадар да правилније посматра и расуђује, да је само био у стању да појми сву тежину свог положаја, сав очај, сву ругобу и сву бесмислицу његову, да је могао уз то појмити колико му још тешкоћа остаје да савлада, а можда и злочина да изврши, да би се искобељао одавде и да би се дочепао куће – врло је вероватно да би оставио све и одмах пошао да се сам пријави суду, и то не из страха за себе већ једино због ужаса и одвратности према ономе што је учинио. У њему се јавила одвратност која је расла са сваким тренутком. Он сад ни за шта на свету не би пошао ка сандучету, чак ни у собе. Али некаква расејаност, чак нека замишљеност, почела је да га мало-помало обузима. У извесним тренуцима као да би се занео и заборавио или, боље рећи, заборављао је главно, а хватао се за ситнице. Уосталом, кад је завирио у кухињу и опазио на клупи кофу до пола пуну воде, сетио се да опере руке и секиру. Руке су му биле крваве и лепиле су се. Секиру је спустио оштрицом право у воду, зграбио парсафијан – фина јарећа кожа гривна – наруквица; огрлица; алка којом се може причврстити коса

и најмањег

364 | Читанка за IV разред средње школе ченце сапуна што је лежало на прозорчету, на разбијеној тацни, и почео онако у кофи да пере руке. Пошто је умио руке, извукао је секиру, опрао гвожђе, и дуго је, једно три минута, прао држало тамо где је било крваво, спирајући чак сапуном крв. Затим се избрисао рубљем које се ту сушило на конопцу разапетом дуж кухиње, па је после дуго и пажљиво разгледао секиру код прозора. Трагови крви нису се видели, само што је држало још било влажно. Брижљиво је завукао секиру у петљу под капут. Затим, колико год му је дозвољавала светлост у мрачној кухињи, разгледао је капут, панталоне и чизме. Споља, на први поглед, као да ничега није било, једино по ци-

мрље. Наквасио је крпу и обрисао ципеле. Уосталом, знао је да не разгледа како треба, можда има нешто што пада у очи, али што он не опажа. Замишљен, стао је насред собе. Мучна, мрачна мисао рађала се у њему – мисао да је полудео и да тог тренутка није у стању ни да размисли ни да себе заштити, да, можда, уопште не треба да ради оно што сад чини... „Боже мој! треба бежати, бежати!” промрмљао је и јурнуо у предсобље. Али овде га је очекивао такав ужас какав, наравно, још није доживео. Стајао је, гледао и није веровао својим очима: врата, улазна врата, која из предсобља воде на степенице, она на која је малопре звонио и ушао, стајала су отворена, чак за читаву шаку одшкринута; за све време, за све ово време нису била закључана ни бравом, ни резом! Старица није закључала за њим, можда из обазривости. Али, Боже! Та он је после тога видео Лизавету! И како је могао, како је могао да се не сети да је Лизавета однекуд морала ући! Није ваљда ушла кроза зид. Јурнуо је према вратима и намакнуо резу. „Али не, опет није добро! Треба отићи, отићи...” Скинуо је резу, отворио врата и почео ослушкивати чује ли се шта на степеницама. Дуго је ослушкивао. Негде далеко доле, по прилици на капији, гласно и продорно су викала некаква два гласа. Препирала су се и свађала. „Какви су то гласови?” Чекао је стрпљиво. Најзад се одједном стишало, као да је неко пресекао; разишли су се. Он је већ хтео да изиђе, али се у тај мах, један спрат ниже, са грајом отворише улазна врата и неко стаде силазити певушећи неку мелодију. „Како то сви они вичу” синуло му је у свести. И опет је притворио за собом врата и причекао. Најзад се све ућутало; ни живе душе. Већ је скоро закорачио на степенице, кад се опет зачуше нечији нови кораци. Ти кораци чули су се сасвим далеко, још на дну степеница, али се он врло добро и јасно сећао да је још од првог звука, још тада, почео однекуд слутити да то неко неизоставно иде овамо, на трећи спрат, баби. Зашто? Кораци су тешки, одмерени, спори Ето, он је већ прошао први спрат, ево га, попео се још више; све се боље и боље чује! Чуло се како тешко дише човек који се пење. Ево га, почео се већ пети и на други спрат... Овамо! И Раскољникову се наједном учинило као да се сав укочио, да је ово као у неком сну, кад сањаш како те гоне, близу су, хоће да те убију, а ти као да си прирастао за место и не можеш рукама ни да макнеш. Злочин и казна у садржају новина „Руски весник“, 1866. година

пелама

Класици светске књижевности | 365 И, најзад, кад се гост стао пети и на трећи спрат, тек тада се тргао, а ипак је стигао да брзо и вешто шмугне натраг из ходника у стан и да за собом затвори врата. Затим дохвати резу и тихо, нечујно је намаче. Инстинкт му је помогао. Кад је све довршио, притајио се, не дишући, одмах ту уз врата. Незвани гост је такође већ стигао до врата. Њих двојица су сад стајали један према другом, као малопре он и баба, кад су их врата делила, а он ослушкивао. Гост неколико пута тешко одахну. „Мора да је дебео и висок”, помислио је Раскољников, стежући секиру у руци. Одједном, тако му је било као да све то сања. Гост дохвати звонце и снажно зазвони. Тек што је одјекнуо лимени звук звонцета, њему се одједном причинило да се у соби неко помакао. Неколико тренутака је чак озбиљно ослушкивао. Непознати зазвони још једном, још мало очекну, па одједном нестрпљиво и из све снаге поче, трзати кваку на вратима. Сав престрављен, Раскољников је посматрао куку резе која је скакала у својој шарки на довратку и с тупим страхом очекивао да ће се реза сваког часа скинути. И одиста, трзао је тако јако да је то изгледало могуће. Већ је помислио да придржи резу руком, али онај би се могао досетити. Као да му се опет почело вртети у глави... „Сад ћу пасти!”, синуло му је кроз свест, али непознати проговори и он одмах дође себи. [...] Превео Милосав Бабовић Извор: Фјодор М. Достојевски, Злочин и казна, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998 • Након читања одломка изнесите утиске о лику Раскољникова. Размотрите Раскољниковљево понашање на старичиним вратима и након уласка у њен стан. Опишите чин Раскољниковљевог злочина над старом зеленашицом Аљоном Ивановном. Какав сте утисак стекли о Аљони Ивановној на основу њених поступака приказаних у одломку? • Размотрите Раскољниковљево понашање непосредно након убиства старице. Како разумете то што он није отворио старичин новчаник пре него што га је украо? Шта је Раскољников након убиства скинуо са старичиног врата заједно с кључевима? Каква симболичка значења имплицира поступак у ком он узима кључеве, а предмет, који је стајао уз њих, баца? Објасните на које се све начине Раскољников супротставља хришћанској етици. • Опишите Раскољниковљево понашање након непланираног убиства старичине сестре Лизавете? Зашто се након тог злочина не враћа ковчегу из којег је претходно почео да узима Аљонине вредне предмете? На основу Лизаветиног држања у тренуцима насилне смрти, покушајте да наслутите како је ова жена живела. Како разумете тежину злочина који је Раскољников починио над Аљоном и Лизаветом? Размислите може ли човек живети спокојно након почињеног злочина. • Прочитајте роман у целини. Одредите роман просторно и временски. Издвојте доминантне ликове у роману. Запазите на који начин имена појединих јунака одсликавају носиоце тих имена. Одредите тему романа. • Анализирајте лик Родиона Романовича Раскољникова. У каквом се преломном животном тренутку Раскољников налази на почеку романа? Наведите спољне и унутрашње чиниоце који утичу на формирање његове душевне преосетљивости. Које су људске драме и неправде пољуљале у Раскољникову веру у вредност моралних начела и ојачале уверљивост идеје да човек има права да се буни против неправде и да мења свет? Објасните зашто Раскољникова потреса мајчино писмо. Чија ИНТЕРПРЕТАЦИЈА

366 | Читанка за IV разред средње школе судбина нагони Раскољникова да не одобри склапање брака између своје сестре Дуње и Лужина? Примерима поткрепите то што Раскољникова, осим несреће својих најближих и сопствене, погађа људска патња уопште. • Изнесите суштину Раскољниковљеве теорије коју излаже у чланку под називом „О злочину”. Објасните шта његову теорију чини парадоксалном. Шта о Раскољникову говори његова подела људи на великане попут Наполеона и на ваши попут зеленашице Аљоне? Којим се принципима руководи Раскољников приликом стварања плана убиства? Проучите како су Раскољниковљеви припрема и извршење убиства градацијски представљени. • У каква психичка стања Раскољников запада након злочина? Запазите у Раскољниковљевом понашању две истовремене тенденције: да не открије злочин и несвесно откривање злочина. Како разумете такво његово понашање? • У контексту Раскољниковљевог новог односа према свету након убиства које је починио, тумачите приповедачев коментар: Чинило му се као да се маказама одсекао од свих и свега. Наведите примере који поткрепљују његов однос према ближњима након што је постао убица. • Објасните улогу сна у карактеризацији лика главног јунака. Како Раскољниковљеви снови откривају да се његово емотив но биће не слаже с његовим уверењима? Тумачите значење његовог сна у којем плаче јер пијани сељаци туку нејако коњче. Упоредите његову реакцију у сну с Наполеоновом хладнокрвношћу пред страдањем читавих армија људи, које је предводио у Египту и Русији. Тумачите и сан у ком се старица Аљона смеје због тога што је он удара секиром. Запазите како га савест везује за мртве а кида везе с ближњима, који су живи. Прочитајте одломак из критичког текста и размислите у којој мери се слажете с датим исказом. „Трагика положаја Раскољниковљевог је у чињеници да је умом схватио да неправедни друштвени односи нису нормално стање, пожелео је да ’све буде другачије’ и у ту сврху створио теорију о праведности насиља ради мењања света, али није могао у истој мери ослободити своју личност од уплива старе етичке свести, која делује и као утицај средине и као интимни отпор. Отуда је логичан закључак да се прво предао моралној норми већине, а тек затим суду” (Милосав Бабовић). • Како изгледа прво појављивање Раскољникова пред судом? Због чега је позван на то саслушање? Објасните како Раскољниковљев изглед и понашање приликом осталих саслушавања утичу на судског истражитеља Порфирија Петровича. По чему разговор између Раскољникова и Порфирија подсећа на психолошке сеансе? Анализирајте Порфиријев лик. • На основу чега се може запазити да у Раскољникову нису нестала основна етичка начела, иако је постао убица? У том контексту опишите Раскољниковљев однос према породици Мармеладов. • Како сте доживели лик Соње Мармеладове. Размотрите њену животну судбину. Како разумете то што Раскољников најпре њој признаје убиство? Које мотиве за почињено убиство он пред Соњом наводи као примарне? Тумачите сукоб ставова Соње и Раскољникова у контексту њихових личности. Образложите ко је имао више утицаја на Раскољникова да се преда суду, Соња или Порфирије Петрович. • Проучите Соњину улогу у процесу Раскољниковљевог моралног преображаја. Објасните како је моћ љубави утицала на духовни преображај Раскољникова. Какву улогу игра Јеванђеље у Соњином Насловна страна Злочин и казна, 1867. година

Класици светске књижевности | 367 настојању да Раскољникова духовно препороди? Образложите зашто Соња Раскољниковљев одлазак на робију назива одлазак на страдање. Уочите библијске асоцијације и у томе што Соња прати Раскољникова до места његовог „страдања”. Како разумете то што њих двоје најрадије читају легенду о Лазаревом васкрснућу? Образложите да ли је казна коју је Раскољникову досуђена за учињени злочин праведна или неправедна. • Опишите и образложите Раскољниковљев однос према Лужину и Свидригајлову понаособ. Упоредите ликове Раскољникова и Разумихина и изнесите своја запажања. Како сте доживели лик Раскољниковљеве сестре Дуње? • Издвојте описе простора. На који начин ти описи доприносе дочаравању радње. Проучите улогу приповедача у роману, као и његов однос према главном јунаку и читаоцу. Дискутујте о томе чиме све овај роман превазилази границе времена и простора. [...] Од модела приповедања најчешћи је дијалошки. [...] То је резултат ауторовог схватања „човека као субјекта комуникације”, због чега је „самосвест ликова дијалогизирана”. [...] У романима његовим веома честа су [и] писма, записи, дневници, исповести, успомене, како у раном, тако и у зрелом добу стваралаштва. [...] и прва редакција Злочина и казне такође је била у исповедној форми. То говори да је Достојевски монолошко-исповедну форму сматрао равноправном дијалошкој, а донекле и погоднијом у откривању људске емотивно-психолошке сфере, јер у дијалогу личност често скрива оно што треба да се разоткрива. У писму, дневнику, успоменама човек се лакше исповеда. Фреквентност дијалошких ситуација у романима Достојевског природније објашњава ауторова конфликтна концепција света и човека. А конфликт се не може друкчије адекватно изразити него дијалогом [...]. [...] Типолошкој комплексности романа одговара слојевитост модела казивања. Смењују се стил фељтона, есеја, новинске информације, архаична фразеологија књишког стила, имитирање јеванђеоског текста, расправе детективског штива. А у дијалошким секвенцама нарација има форму и тон драмске реплике. Зато је разумљиво што је Злочин и казна много пута драматизован и извођен на позоришним сценама у целом свету. (Милосав Бабовић, поговор у: Фјодор Михајлович Достојевски, Злочин и казна, Гутенбергова галаксија, Београд, 2001) Психолошки роман – врста романа у ком је радња подређена унутрашњем проживљавању, мотивима и душевним реакцијама главних јунака. У овом роману унутрашњи свет главног јунака доминира делом и најчешће се изражава у форми у којој преовлађује перспектива првог лица. Настанак ове врсте романа повезује се с писцем Хенријем Џејмсом и његовим романом Амбасадор (1903). Посебан развој у правцу дубљег понирања у подсвесну мотивацију и реакције људске психе овај роман остварује у XIX веку у руској књижевности, нарочито код Достојевског. КЊИЖЕВНИ ПОЈМОВИ ВАЖНО ЈЕ ДА ЗНАМО

за књижевна дела До-

у Србији пробу-

368 | Читанка за IV разред средње школе [...] Мноштво самосталних и несливених гласова и свести, стварна полифонија пуноправних гласова доиста је основна одлика романа Достојевског. У његовим делима се мноштво карактера и судбина не развија у јединственом објективном свету у светлости јединствене ауторове свести, већ се ту мноштво равноправних свести и њихових светова спаја у јединство неког догађаја чувајући при томе своју несливеност. Главни јунаци Достојевског нису, стварно, у стваралачкој замисли уметника само објекти ауторове речи већ и субјекти сопствене речи која нешто непосредно значи. [...] Свест јунака дата је као друга, туђа свест, али она се не опредмећује у исти мах, не затвара, не постаје прости објект ауторове свести. У том смислу лик јунака код Достојевског није обичан објектни лик традиционалног романа. Достојевски је творац полифонијског романа. Он је створио суштински нов романескни жанр. Управо због тога се његово стваралаштво не уклапа ни у које оквире, не подаје ниједној од оних књижевноисторијских схема које смо се навикли да примењујемо на видове европског романа. У његовим делима се појављује јунак чији је глас конципиран онако како се у романима обичног типа конципира глас самога аутора. Реч јунака о себи самом и о свету исто је толико пуновредна колико и уобичајена ауторова реч; она се не потчињава објектном лику јунака као једна од његових карактеристика, али и не служи као гласноговорник ауторовог гласа. Њој припада изузетна самосталност у структури дела, она као да звучи напоредо с ауторовом речи и као да се на посебан начин сједињује с њом и с пуновредним гласовима других јунака. [...] Даље, и сама усмереност приповедања, без обзира на то ко га води – аутор, лице које прича или један од јунака – мора бити потпуно другачија него у романима монолошког типа. Позиција с које се води приповедање, конструише описивање или даје обавештење – мора бити на нов начин окренута према том новом свету пуноправних субјеката, а не објеката. Наративна, описна и информативна реч морају изградити некакав нов однос према своме предмету. [...] (Михаил Бахтин, Проблеми поетике Достојевског, Zepter Book World, Београд, 2000) […] Симпатија Достојевског за злочинца заиста не зна за границе, она надалеко превазилази сажаљење на које несрећник има право; његова симпатија подсећа на свету зебњу с којом су се у давним временима људи односили према епилептичарима и душевно поремећенима. Злочинац је за њега готово налик искупитељу који је преузео на себе кривицу која би иначе пала на друге. Убиство више није потребно пошто је он већ убио, али због овога човек мора да му буде захвалан, јер би иначе морао сам да убија. Ово није само добродушно сажаљење, већ представља идентификацију на основу истих убилачких импулса, а, заправо је незнатно померен нарцизам. Тиме се не оспорава етичка вредност ове доброте. Можда је ово уопштено механизам добронамерног саосећања са другим људима, који посебно лако може да се види у екстремном случају овог писца који је обузет свешћу о кривици. Нема сумње да је код Достојевског ова симпатија идентификовања пресудно утицала на избор теме. Међутим, он је најпре опсивао обичне злочинце из себичности, као и политичке и религиозне, да би се тек пред крај свог живота вратио на празлочинца – оцеубицу и кроз њега изразио своје поетско признање. Објављивање његове заоставштине и дневника његове жене јасно осветљава једну епизоду из његовог живоРоман Злочин и казна у преводу Јована Максимовића први је роман Фјодора М. Достојевског штампан у самосталном издању

риодици

поменуте

вање

стојевског

дила

позоришта,

су убрзо

вода

на сцену. У Народном позоришту у Београду је 1907. године први пут изведена драматизација романа Злочин и казна. Данас готово да нема позоришта које бар једном годишње нема премијеру по неком од књижевних дела поменутог писца. Најчешће су у нашим позориштима извођене драматизације романа Злочин и казна, Идиот и Браћа Карамазови ЗАНИМЉИВО ЈЕ

1914. године. Превод овог романа објављиван је у српској пе-

у наставцима и пре

године. Интересо-

су

у којима

након првих пре-

његова дела ступила

Класици светске књижевности | 369 та – период када је Достојевски боравио у Немачкој, опседнут коцкарском страшћу ( Достојевски за рулетом). Био је то очигледан напад патолошке страсти, који нико није могао другачије да оцени. Постојало је и много рационализације у погледу овог необичног и недостојног понашања. Осећај кривице створио је себи, као што се то често дешава код неуротичара, опипљивог заступника у терету дугова и Достојевски је могао да тврди да добитком у игри жели да стекне могућност да се врати у Русију, а да при том не буде ухапшен од стране својих поверилаца. Али, ово је био само изговор и Достојевски је био довољно оштроуман да то схвати, а и довољно поштен да призна. Он је знао да је главна ствар сама игра, „le jeu pour le jeu.”1 Све појединости његовог нагонски безумног понашања ово доказују, а и још нешто друго. Он се није смиривао док не би све изгубио. Коцка му је тако била начин за самокажњавање. Он би безброј пута давао реч и заклињао се својој младој жени да више неће играти, или да неће тог дана више играти, и прекршио би то обећање, као што она каже, скоро увек. Кад би губитком довео себе и њу у крајњу беду, извлачио би из тога патолошко задовољење. Могао је пред њом себе да грди, понижава, да је тера да га презире, да је сажаљева што се удала за њега, старог грешника, а после овог растерећења савести игра се идућег дана наставља. И млада жена се навикла на овај циклус јер је приметила да оно од чега је у стварности једино могло да се очекује спасење, а то је књижевно стваралаштво, никада није ишло боље него пошто би све изгубили и заложили и последњи иметак. Она, наравно, није схватала међусобну везу. Кад је његов осећај кривице био задовољен кажњавањем које је сам себи наметнуо, попуштала би препрека за рад и тада би допуштао себи да начини неколико корака ка успеху.2 (Сигмунд Фројд, „Достојевски и оцеубиство”, Из културе и уметности, Невен, Београд, 2014)

„Главна ствар је сама игра”, пише он у једном од својих писама. „Кунем се, не ради се ту о похлепи за новцем, иако ми је он преко потребан.” 2 Увек је остајао за коцкарским столом док не би све изгубио, док не би био потпуно уништен. Само кад би га несрећа до краја испунила, коначно би се уклонио демон са његове душе, препуштајући место стваралачком генију. (Рене Филеп-Милер, Достојевски за рулетом, стр. 86). ЗА РАДОЗНАЛЕ И КРЕАТИВНЕ • Изаберите најзанимљивији догађај или дијалог из романа Злочин и казна и драматизујте га на часу. • Погледајте југословенски ТВ филм Злочин и казна снимљен 1972. године у режији Саве Мрмака. Филмски сценарио заснован је на истоименом роману Фјодора М. Достојевског. Лик Раскољникова тумачио је чувени глумац Михаило Миша Јанкетић. • Роман Браћа Карамазови се у књижевној критици сматра једним од највећих светских књижевних остварења. Прочитајте га и пратите како су причом о породици Карамазов приказани различити проблеми и моралне дилеме, као што су хришћанска етика, слободна воља, отуђеност, супарништво и морал. Непознати аутор, Радни сто Достојевског у стану у Петрограду, 1870. година

ПРОУЧАВАЊЕ КЊИЖЕВНОГ ДЕЛА СВЕТСКА ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ СРПСКА ПОСЛЕРАТНА КЊИЖЕВНОСТ КЛАСИЦИ СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ КБ 24110

8 600262 062000