Историја за 1. разред гимназије - 21122

Page 1

УЏБЕНИК СА ОДАБРАНИМ ИСТОРИЈСКИМ ИЗВОРИМА ЗА I РАЗРЕД ГИМНАЗИЈЕ Давор Лазаревић
Давор Лазаревић Завод за уџбенике • Београд уџбеник са одабраним историјским изворима за први разред гимназије
ИСТОРИЈА

Рецензенти

Проф. др Ирена Љубомировић, професор

факултету Универзитета у Нишу

на

мр Владица Тошић, професор историје у Гимназији Пирот, самостални педагошки саветник

Александар Марков, професор историје

гимназији

Уредник

др Небојша Јовановић

Одговорни уредник

др Татјана Костић

Главни уредник

За издавача др Милорад Марјановић

в. д. директора

Министар просвете Републике Србије решењем број 650-02-00190/2022-03

од 16. 5. 2023. године одобрио је овај уџбеник за издавање и употребу.

37.016:94(075.3)

ЛАЗАРЕВИЋ, Давор, 1982Историја : уџбеник са одабраним историјским изворима : за први разред гимназије / Давор Лазаревић. - 1. изд.Београд : Завод за уџбенике, 2023 (Земун : Бирограф). - 219 стр. : илустр. ; 27 cm

Тираж 3.000. - Библиографија: стр. 219.

ISBN 978-86-17-20915-3

COBISS.SR-ID 122169865

ISBN 978-86-17-20915-3

историје
Филозофском
Осмој београдској
у
др
Милорад Марјановић
© ЗАВОД ЗА УЏБЕНИКЕ, Београд, 2023. Ово дело не сме се умножавати, фотокопирати и на било који други начин репродуковати, ни у целини ни у деловима, без писменог одобрења издавача. CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије,
Београд
ПРЕДГОВОР
Пред вама је уџбеник историје за први разред гимназије који ће вам помоћи да разумете најстарију прошлост људског друштва. За разлику од старијих генерација које су користиле уџбенике у којима је градиво презентовано по хронолошком принципу, ви ћете бити у прилици да историју учите на мало другачији начин, кроз обраду кључних процеса и разумевање њихових манифестација у контексту простора и времена. На пример, после обраде теме: Државе и облици вла�авине, вама ће се указати целовита слика развоја античких држава независно од тога да ли су прве настале или последње нестале, да ли су биле територијално мале или огромне империје, већ у односу на начин стварања, постојања и облике владавине који су је карактерисали. Такав приступ градиву даје могућност ученику да лакше доживи прошлост, уочава сличности и разлике, разуме узроке и последице и гради функционалне целине у свом знању. Раније то није било тако једноставно јер је излагање градива по хронолошком принципу учење о државама у Месопотамији смештало на почетак, а о Римском царству на крај школске године чиме се прекидала логична тематска повезаност и код већине ученика се стварао утисак изолованих и самодовољних лекција које су врло тешко довођене у корелацију са сличним деловима градива. Како би требало користити овај уџбеник? Већ на првим страницама ћете у садржају моћи да видите да је градиво подељено у седам тематских целина које садрже по неколико лекција. Свака лекција почиње са кључним речима и са кратким скретањем пажње на то шта ћете бити у стању да знате, разумете, уочите, наведете, опишете или препознате када научите материју. У првим пасусима лекције срешћете се са питањима која вас враћају на раније научено градиво или са реченицама које треба да вам усмере пажњу на нешто што сте учили из других предмета. Смисао тога је да већ при читању првих редова почнете активно да мислите о кључним речима, а нарочито о појмовима чије разумевање представља предуслов за успешно савладавање градива. Како даље будете читали лекцију тако ћете добијати све више информација, а када све прођете на крају вас чека завршни део где се у неколико цртица налазе основна знања која треба усвојити. Трудили смо се да странице уџбеника буду и визуелно допадљиве и оплемењене илустрација-
Поштовани ученици,
ма, картама и фотографијама како бисте остварили што бољу интеракцију са текстовима које читате. Када се заврши обрада неколико лекција, односно тематске целине, своје знање ћете моћи да проверите и утврдите анализом извора и литературе што је врло корисна али и занимљива надоградња вашег знања стеченог на часу и уз помоћ уџбеника. Посебно је важно да током процеса учења постављате питања, истражујете и градите своје критичко мишљење али и бољи поглед на савремени свет јер једино тако ћете на прави начин разумети давно изречену мисао: „Историја је учитељица живота”. У том подухвату вам желимо пуно пуно успеха. Ау�ор ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 4 ‹‹‹
САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 1 . ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Историја од приповедања до науке 8 Историјски извори и њихово тумачење . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 12 Изазови историјског истраживања . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16 Простор и време као кључне историјске одреднице . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20 Од првобитног човека до настанка писма 26 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 2 . ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ . . . . . . . . . . . . . . . . 33 Хронолошке и просторне карактеристике античке историје . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 34 Формирање држава и облици владавине Старог истока . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 40 Прве државе у Европи и њихова обележја . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 47 Типични полиси класичне епохе – Спарта и Атина 51 Македонска држава и хеленистичке монархије 55 Рим као монархија и република 59 Римско царство (27. године пре н . е . – 476 . године) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 65 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 3 . РАТОВИ И РАТНА ТЕХНИКА СТАРОГ ВЕКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Појам рат и његове особености током античког периода . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 76 Ратови на Старом истоку 80 Ратови на простору старе Грчке . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87 Доминација Македоније и стварање новог „светског царства” 94 Устројство римске војске . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Ратови у доба републике 104
ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 6 ‹‹‹ Ратови у доба царства . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .110 Анализа историјских извора и литературе 116 4 . ДРУШТВО И ПРИВРЕДА АНТИЧКОГ СВЕТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 Појам друштво и његове карактеристике у државама Старог истока 120 Друштвена организација грчких држава 125 Друштвени односи у античком Риму 130 Појам привреда и њен карактер у античким државама . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139 5 . КУЛТУРА, РЕЛИГИЈА И СВАКОДНЕВНИ ЖИВОТ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 141 Култура и религија као појмови 142 Културна достигнућа Старог истока 147 Култура и уметност старих Грка . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 153 Култура античког Рима . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 160 Развој филозофије и науке током античке епохе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 166 Многобожачка веровања античког света 172 Једнобожачка веровања античког света 179 Начин живота античких људи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 185 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 190 6 . АНТИЧКО НАСЛЕЂЕ У СРБИЈИ И САВРЕМЕНОМ СВЕТУ . . . . . . . . . . . . . . .193 Територија данашње Србије у античком периоду . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 Трагови антике у савременом свету 199 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 202 7. СЕОБЕ У ПРОШЛОСТИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 203 Миграције становништва у праисторији и антици . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .204 Од средњовековних сеоба до модерних миграција 210 Анализа историјских извора и литературе . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 217 ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 219
ИСТОРИЈА 1 ››› 7 1 ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›
ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 8 ‹‹‹ 1 . ИСТОРИЈА ОД ПРИПОВЕДАЊА ДО НАУКЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ: историја, прошлост, идентитет, учитељица живота, наука Шта је ваша прва асоцијација на реч историја? Покушајмо да замислимо како би наш свет изгледао када бисмо се једног јутра пробудили без сазнања о томе ко смо, шта смо, одакле смо, где смо и куда треба да идемо. Или, какав би за нас био губитак ако би с рачунара или телефона било избрисано све што смо годинама сакупљали, попут фотографија, видео-снимака и неких других фајлова. Обе ситуације могу да буду полазна основа за размишљање о томе шта је прошлост и каква је њена улога у нашим личним животима, друштву и цивилизацији. Одмах уочавамо чињеницу да нас прошлост идентитетски одређује и да, ако то нисмо спознали, › Одевање људи у различитим епохама › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – дефинишете историју као науку; – увидите који је значај историје за појединца, а који за друштво; – активно размишљате о улози коју имају знања о прошлости; – објасните како се историја развијала од приповедања до науке; – наведете одговоре на питање зашто учимо историју; – разумете повезаност историје с другим предметима које учите

стечено распитивањем и слушањем. Чак

и данас су распитивање и слушање две основне методолошке алатке за сазнавање о прошлости. Сетимо се детињства и разговора са старијим укућанима о прошлости породице, о прецима, догађајима, старим фотографијама, необичним грађевинама. Први сусрети с историјом одвајкада су се дешавали

ИСТОРИЈА 1 ››› 9 наша свакодневица може да буде врло упрошћена, једнозначна, лишена проживљеног искуства, могућности поређења, критичког промишљања и перспективе. Тога су људи били свесни од најстаријих времена и због тога су историји придавали велики значај. Описујући улогу историје у друштву, чувени римски беседник Марко Тулије Цицерон још у првом веку пре нове ере изрекао је чувену мисао: Historia magistra vitae est – Историја је учи-
тељица живота. Неколико векова раније стари Грци су почели да употребљавају реч хисториа као појам који је њима означавао знање о прошлости
тако
старији преносили искуства предака на млађе
С одрастањем и образовањем наша знања о прошлости постепено се обогаћују и све се мање базирају на народном предању, а све више на историографској литератури и научном тумачењу онога што се накада дешавало. ИСТОРИЈА КАО ПОЈАМ Појам историја можемо различито доживљавати зависно од тога шта се под њим подразумева. У најширем смислу и свакодневном говору тај појам се односи на све што се у прошлости догодило и то је најчешћи одговор на горе постављено питање: Шта је ваша прва асоцијација на реч историја? Поред тога историја често подразумева и тематски одређено и написано историјско штиво (књигу, монографију) настало као резултат историјских истраживања. Тек током последњих неколико векова појам историја се везује и за историјску науку, односно сам процес проучавања и сазнавања прошлости. Према томе појам историјске науке је неочекивано млад у односу на исконску потребу људи да се баве историјом. Другим речима, основни параметри историјске науке као и њена методологија формирани су кроз време и тек од XIX века су постављени на чврсте и широко прихваћене основе. ПОЧЕЦИ БАВЉЕЊА ИСТОРИЈОМ Иако грчког историчара Херодота (V век пре н. е.) сматрамо оцем историје, његов приступ објашњавању прошлости био би тешко прихватљив савременој историјској науци. Када бисмо данас писали о прошлости на Херодотов начин, настао би текст који, осим садржаја о догађајима који су се заиста збили, пружа и маштовита, субјективна и неутемељена објашњења догађаја, што би из савременог угла више одговарало историјском роману него озбиљној научној публикацији. Ипак, Херодоту треба одати признање јер је направио отклон од пуког набрајања догађаја, покушавао је да објасни узроке и последице уочавајући и разлику у квалитету извора, па је због тога већу предност давао ономе што је својим очима видео него ономе што му је неко причао. Чињеница да је за своје дело употребио назив историја такође је утицала на то да га сврставамо међу осниваче науке којом су се антички писци касније бавили подражавајући његов приступ. Из перспективе савремене историјске науке, много значајнији методолошки допринос дао је Тукидид који је само неколико деценија после Херодота, пишући о › Херодот
путем усмених форми приповедања
што су
генерације.

Пелопонеском

мисли. При-

науке у томе су предњачиле јер су своја

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 10 ‹‹‹
рату, успео да узрочно-последичне односе излаже објективније и на основу чињеница. Ипак, ако генерално посматрамо историографију антикe, она је била више књижевна него научна дисциплина. САВРЕМЕНА
у Европи почела је да се формира од времена ренесансе,
коју проу-
од религијског доживљаја стварности и сагледавање природе и друштва помоћу разума,
епоху научне
истраживања базирале на методама као што су посматрање и експеримент, док су друштвене науке, лишене могућности да у лабораторијским условима изведу оглед, градиле своју методологију на проучавању писане и документарне заоставштине. Филозофи су у старим списима и друштвеном окружењу свога времена пратили развој идеја и мишљења тражећи одговоре на актуелна питања. Законитостима друштва и његовим карактеристикама све више се бавила посебна наука, коју називамо социологија, док је човекова духовна димензија постала предмет проучавања психологије. Највећи део друштвених наука методолошки је утемељен тек током XIX века, па можемо рећи да је тада настала и научна историографија путем критичког проучавања прошлости на водећим европским универзитетима и другим високошколским установама. У Србији је тај процес мало каснио и уско је повезан с оснивањем Велике школе (1863) и Универзитета у Београду 1905. године. Зачетником савремене српске критичке историографије сматра се Иларион Руварац (1832–1905), који је полазио од становишта немачког историчара Леполда фон Ранкеа (1795–1886) да прошлост треба приказивати онакву каква је била, без улепшавања и домишљања. ЗАШТО УЧИМО ИСТОРИЈУ? Дугачки пут, који је историја прешла од антике до данас и од приповедања до научног погледа на прошлост, није променио њену улогу у друштву. Од давнина се смисао историје огледао у њеном утицају на формирање личног и колективног идентитета, на преношење проживљених искустава генерацијама које долазе после нас и у омогућавању да разумемо време у којем живимо. Учење историје помаже да боље разумемо себе, али и друге, а негативна искуства из прошлости утичу на то да постанемо самокритичнији, да извучемо поуке и направимо стратегије › Тукидид › Цицерон
ИСТОРИЈСКА НАУКА Савремена историјска наука
када су све научне дисциплине полако кренуле да усвајају рационалан приступ проблематици
чавају. Отклон
наговестили су
родне
ИСТОРИЈА 1 ››› 11 за будућност. У том контексту можемо тумачити и афоризам познатог српског књижевника Милована Витезовића, који гласи овако: „Историја се понавља онима који нису научили лекцију”. Знања која историја пружа као наставни предмет унапредиће ваше разумевање књижевних дела на часовима српског језика и књижевности, ликовних или музичких праваца које обрађујете на настави уметности, филозофских или социолошких школа мишљења с којима ћете се сусретати током завршних разреда гимназија. Интензивна корелација историје могућа је и с географијом, информатиком, као и с изборним предметима као што су верска настава, грађанско васпитање, религија и цивилизација, појединац–група–друштво, језик–медији и култура. ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Историја је друштвена наука која проучава прошлост › Историја игра велику улогу у изградњи идентитета сваког појединца, али и друштва у целини . › Знања о прошлости помажу нам да боље разумемо садашњост и планирамо будућност, о чему најбоље говори изрека да је „Историја учитељица живота” › Од антике и Херодота историја је прешла дугачак пут од потребе да се исприча прошлост до науке која има јасну методологију проучавања и тумачења историјских извора › Знања са часова историје нису и не треба да буду изолована, већ их треба повезивати с оним што се учи из других предмета . Покушајте да за следећи час, користећи све врсте извора који вам стоје на располагању, напишете кратку историју своје породице Идентитет – особине или карактеристике по којима препознајемо појединце или друштво Критичко мишљење – скуп различитих менталних вештина помоћу којих анализирамо питање, појаву или проблем с више страна и доносимо закључке чији је циљ разумно и логично решење . Методологија – наука о методама и начинима научног истраживања Нарација – или приповедање је излагање догађаја, и то најчешће хронолошким редом Историографија – подразумева историју историјске науке, али и скуп истраживања посвећен одређеној теми или временском периоду . Монографија – писано стручно или научно дело које детаљно обрађује једну тему Историјски роман – дело које обрађује неку историјску тему, епоху или личност, али на књижевни начин . ЗАДАТАК НОВЕ РЕЧИ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›

Крељеф, на основу практичног посматрања терена и анализе

у лабораторији врло очигледним методама,

експериментима може доказати реакцију или хемијски процес. Чак и неке друштвене науке, по-

пут социологије и психологије, користе директне методе истраживања као што су посматрања, ан-

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 12 ‹‹‹
ако смо већ напоменули, свака наука има своју методологију помоћу које долази до валидних чињеница и научних истина. Биолог, који се бави анатомијом сисара, сецирањем животиње биће у прилици да директно уочава оно што је предмет његовог истраживања. Географ, који проучава
видљивих па-
да донесе
закључке. Слично се може рећи и за хемичара,
раметара моћи ће
сасвим објективне
који
или огледи. КАКО ИСТОРИЈА ПРОУЧАВА ПРОШЛОСТ? Наш задатак је да дамо одговор на питање како историја проучава прошлост. Да ли је за објективни доживљај прошлости довољно само слушање неке приче, легенде или личног сећања? Да ли ће потребе истраживача задовољити анализа старе фотографије или посматрање утврђења, манастира или неког другог објекта? Да ли ћемо више о прошлости сазнати читањем старих списа, докумената, часописа и новина или личних писама, дневника и мемоара? Да ли о прошлости доста тога сазнајемо и читањем лепе књижевности или гледањем филмова? Наш циљ је да из ове лекције научимо шта могу да буду извори знања о прошлости и како им треба приступити с обзиром на то да смо већ увидели да историја, за разлику од природних наука, нема на располагању директне, практичне и експерименталне методе. Према томе, методологија историјске науке је посредна, што значи да то колико ће историчар успети да се приближи објективној реалности времена које проучава највише зависи од врсте, количине и квалитета извора података који су му на располагању и које ће током истраживања користити и анализирати. Другим речима, без сачуваних историјских извора, нема ни сазнавања прошлости. › Народни музеј у Београду 2 . ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ И ЊИХОВО ТУМАЧЕЊЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ: историјски извори, истраживање прошлости, материјално наслеђе, нематеријално наслеђе, методологија › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – разумете како историја проучава прошлост; – дефинишете историјске изворе и њихову поделу; – наведете разлике између група историјских извора; – наведете примере различитих историјских извора; – објасните зашто су писани извори најважнији за историјску науку; – разумете да историји у сазнавању прошлости помоћ пружају још неке науке и научне дисциплине
кете, интервјуи

се поделити на неколико група. Најопштија подела свега што нам је из прошлости на располагању подразумева: нематеријално и материјално наслеђе. У нематеријално наслеђе можемо сврстати усмена предања, легенде, обичаје, начин живота, веровања, васпитање, језик и традицију. Материјално наслеђе, како му сам назив каже, опипљивије је и односи се на градитељску, стваралачку и писану заоставштину из прошлости. Вреднујући све што нам прошлост доноси путем нематеријалног и материјалног наслеђа, историчари су у складу с методологијом своје науке историјске изворе поделили на: усмене, писане, материјалне и савремене изворе (аудио-визуелне односно дигиталне и електронске

треба приступати врло опрезно чак и када се односе на блиску прошлост или их преносе сведоци догађаја. Ако пак разматрамо усмене изворе старе више векова, залазимо у сферу легенди и митова, којима не смемо придавати објективни историографски значај. Пример такве врсте историјских извора налазимо у српској епској традицији

речи неразвијена, знања о прошлости, као и целокупна нематеријална баштина преносили су се углавном усмено. Усменим предањем грађени су идентитети читавих цивилизација, а касније и модерних нација. С генерације на генерацију преносили су

се обичаји, култура, традиција, васпитање, прак-

тичне животне или радне вештине, па и знања

ИСТОРИЈА 1 ››› 13 ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ У најширем смислу речи историјским изворима могу се сматрати сви остаци прошлости који су до данас сачувани. У зависности од тога како су настали и каква је природа информација које нам преносе, историјски извори могу
изворе). УСМЕНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ Усмени историјски извори спадају у ред најстаријих и у прошлости најдоминантнијих начина за
У епохама попут
је број писмених људи био занемарљиво мали, а култура писане
историјске
бављење историјом.
антике или средњег века, када
о томе шта се некада дешавало. У том процесу преношења лежи и кључни недостатак усмених историјских знања, јер се са сваком наредном генерацијом прича о прошлом догађају све више удаљавала од истине. Што је догађај о којем се сећања препричавају удаљенији од времена слушаоца, то је вероватноћа за искривљење историјске реалности већа. Чак и када имамо сведока који из прве руке говори, на пример, о свом учешћу у рату, саговорников доживљај тога о чему он прича директно ће зависити од квалитета сведокових сећања, количине изнетих информација, његове сугестивности, његовог психофизичког стања, као и од тога да ли је био на страни која је рат добила или изгубила, да ли је био у средишту или на периферији дешавања и да ли су каснији догађаји утицали на промену његовог сећања. Због тога усменим историјским
која се односи на личности и догађаје из средњег века. Ако бисмо о Марку Краљевићу, Вуку Бранковићу, Кнезу Лазару, Југовићима и другим личностима судили само на основу народне епике, били бисмо у озбиљној заблуди. Говоримо заправо о врсти извора који су креирани много касније у односу на време које се описује, с намером да се пренесу одређене поруке и без амбиције да буду тачне. Епске песме, у којима је Марко Краљевић неприкосновени херој и вечити победник, Вук Бранковић оличење издајника и колебљивца, а ликови попут браће Југовића су потпуно измишљени, много више говоре о историјском контексту у којем се српски народ нашао током приповедања него о времену у којем су јунаци живели. Суштина наративних извора, било да су усмено преношени, било да су касније записани, попут наших епских песама или грчких епова Илија�е и О�исеје, јесте у томе да оставе траг о прошлости који је креиран током времена и носи одређену поуку. ПИСАНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ Писани извори су по свим својим карактеристикама најважнија група историјских извора. Осим поменутих наративних извора који су у неком тренутку записани с намером да сведоче о прошлости, под писаним изворима који највише доприносе историографији подразумевамо документарну грађу. Која је разлика између на› Усмено предање
изворима

дневнику или на дипломи, које су резултат вашег залагања у школи. Писани извори, било

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 14 ‹‹‹
и документарних писаних извора? Ако ви водите дневник, то ће једног дана бити наративни извор. Међутим, ваш извод из матичне књиге рођених, имејл-преписка, школски дневник или ваша диплома о завршеној основној школи спадају у документарне писане изворе. Иако су наративни и документарни писани извори врло слични, њихова сазнајна вредност је за историчара различита. У вашем дневнику или мемоарима ви пишете о томе шта вам се десило и већ дајете своје тумачење догађаја с намером да оставите лични траг о томе. Кад је реч о документарној грађи, те намере нема, па је она најчешће лишена субјективних оцена и даје податке који су директна
попут извода
ративних
последица неког дешавања,
на који сте уписани по рођењу, оцена у школском
да су наративни, било да су документарни, данас могу да буду истовремено и дигитални, односно електронски. Ради се о томе да су многе библиотеке и архиви дигитализовали писану грађу из прошлости, а део савремене документарне грађе изворно настаје у електронском облику попут е-дневника, имејл-преписки и других база података, због чега ће у будућности истраживачи све чешће радити с таквим изворима. Без обзира на то да ли писана грађа стоји на полицама архива, библиотека, јавних установа или се налази на некој дигиталној платформи, она за историчара има велику сазнајну вредност током истраживања. МАТЕРИЈАЛНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ Осим писаних, за проучавање прошлости важни су и материјални историјски извори . Они могу да буду одлична допуна писаним изворима, а за периоде пре појаве писане речи они су једини извор информација (праисторија). У групу материјалних извора спадају различити остаци – артефакти из прошлости од грађевина, предмета и свега што је настало као производ радног или уметничког стваралаштва, па до скелета људи и животиња. Како је реч о широкој лепези остатака различите природе и употребне вредности, материјалним историјским изворима баве се науке попут археологије, историје уметности, етнологије и антропологије, па их у контексту проучавања прошлости сврставамо међу помоћне историјске науке. Иако су материјални извори свуда око нас, они често не дају много информација о томе шта се некада дешавало, па их у жаргону називамо неми сведоци прошлости. Међутим, поједине науке данас су усавршиле методе проучавања ма› Дечанска хрисовуља › Виминацијум (део налазишта), грчка ваза, манастир Жича › Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића

на први поглед може

њен

одевања упоредите са савременим, да донесете неке закључке о јавном моралу, положају жена у

друштву, модним трендовима и сличним текови-

нама времена у ком је одећа коришћена.

Према томе, материјални остаци из прошлости

играју велику улогу у историјској науци и помажу

да се историјска реалност што боље реконструише и разуме. Највећи део материјалних историјских

ИСТОРИЈА 1 ››› 15
остатака, па само на основу скелета човека из прошлости могу дати одговоре на многа занимљива питања, када и где је живео, чиме се хранио, како је изгледао, од чега и у којој доби је умро. Одећа ваше прабаке, заостала у ормару, већ
теријалних
помоћи да
начин
настанка и често их називамо споменици културе (утврђења, мостови, државни и приватни објекти, цркве, манастири и друге верске грађевине). Други материјални историјски извори, мањих димензија и мобилни, чувају се у музејима или приватним колекцијама (комади накита, одеће, оружја, покућства, алат, новац, уметнички предмети и сл.). САВРЕМЕНИ ИСТОРИЈСКИ ИЗВОРИ Последња група историчарима доступних историјских извора настала је током двадесетог века и тиме је предодређена за проучавање најмодернијег историјског периода. Реч је о фоно и видео-записима, дигиталним фајловима и електронским базама података. Као и друге врсте извора, и ови модерни извори подлежу критичком методолошком приступу јер, иако су настали применом савремених технологија, то нужно не значи да су аутентични и употребљиви. ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Историја проучава прошлост на основу историјских извора › Историјски извори су сви остаци из прошлости који су нам на располагању приликом њеног проучавања . › Историјски извори се према особинама деле на усмене, материјалне, писане и савремене (електронске и дигиталне) . › Највећи значај за историјску науку имају писани историјски извори који се данас чувају у архивима, библиотекама или дигиталним колекцијама › Да би се неки историјски извори боље разумели, помажу нам археологија, историја уметности, антропологија, етнологија и друге помоћне историјске науке . Пронађите у кући неки историјски извор који сведочи о историји ваше породице (фотографија, видео-снимак, стара одећа, новац, предмет који се некада користио, стари документ и сл .) и покушајте да анализирате његову сазнајну вредност . Социологија (лат societas – друштво, грч logos – наука) у дословном преводу наука о друштву, заправо проучава друштво и његове карактеристике . Психологија (грч . psyha – душа, грч . logos – наука) у дословном преводу наука о души, проучава психу човека анализирајући индивидуална и групна понашања . Антропологија (грч . antropos – човек, грч . logos – наука) у дословном преводу наука о човеку, проучава људске сличности и различитости, порекло људи, њихове обичаје, веровања и друге културне и друштвене форме Етнологија (грч ethnos – нација, грч logos – наука) наука је о начину живота, обичајима и веровањима различитих друштвених заједница . ЗАДАТАК НОВЕ РЕЧИ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›
извора данас се налази на терену, односно на месту
ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 16 ‹‹‹
ако бисмо ток мисли усмерили на лекцију која следи, можемо покушати да дамо одговоре на следећа питања. Да ли су сви ис�оријски извори �о�је�нако важни за ис�оријску науку? Да ли је ис�орија као наука у с�ању �а сама �роцењује ау�ен�ичнос� и вре�нос� свих ис�оријских извора? Ш�а је разлика између ис�оријских извора и ли�ера�уре? Да ли свако ис�оријско ш�иво �ре�с�авља резул�а� научно� ис�раживања �рошлос�и? Истраживање прошлости није једноставан
-
после
-
теме јесте прикупљање историјских извора и литературе. Историјске изворе смо већ дефинисали, а када кажемо литература, мислимо на објављена историографска сазнања која се односе на тему истраживања, а која могу да буду у форми научних радова, монографија и других публикација. Било да ради с историјским изворима, било с литературом, историчар мора прикупљени материјал да анализира у процесу који називамо спољашња и унутрашња критика. У случају литературе, тај поступак је једноставнији јер се углавном ради о резултатима већ обављених истраживања, док је у раду с изворима процедура сложенија. КРИТИКА ИЗВОРА И ПОМОЋНЕ ИСТОРИЈСКЕ НАУКЕ Спољашња критика историјских извора пре свега подразумева утврђивање њихове аутентичности. Насупрот аутентичног извора стоји фалсификат, па је решавање те дилеме први корак ка даљем тумачењу самог извора. Након спољашње ради се унутрашња критика историјских извора, која изискује анализу веродостојности и употребљивости садржаја који је пред истраживачем. Када се ради о спољашњој и унутрашњој критици историјских извора, велику помоћ истраживачима пружају помоћне историјске науке. Ако, на пример, дођемо у посед неког средњовековног 3 . ИЗАЗОВИ ИСТОРИЈСКОГ ИСТРАЖИВАЊА КЉУЧНЕ РЕЧИ: историјски извори, литература, анализа извора, објашњавање прошлости, псеудонаука, помоћне историјске науке › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – разумете изазове историјског истраживања; – дефинишете спољашњу и унутрашњу критику историјских извора; – наведете најважније помоћне историјске науке; – објасните разлику између извора и литературе; – објасните разлику између научног и ненаучног тумачења прошлости; – претражујете заједнички каталог српских библиотека COBBIS › Грб Српске патријаршије и новчић краља Драгутина
К
за
датак. Први изазов за истраживача
фор
мулисања

тога су људи развили механизме како би сачува-

ли оригиналност докумената тиме што су на материјал за писање стављали печате, жигове, породичне грбове, отиске прста, а данас потписе, електронске сертификате и друге врсте заштите. Како су се технике означавања докумената с вре-

меном

ИСТОРИЈА 1 ››› 17 новчића, тешко ћемо урадити његову анализу без научне дисциплине која се зове нумизматика и која својим методама може да нам одговори на питање да ли је новац оригинал или је у питању безвредна копија и како да тумачимо оно што се на њему налази. Вредност новца била је и остала чест мотив за његово фалсификовање, а тако је и с писаним документима од велике важности за појединце, установе или државе. Због
мењале, тако су истраживачи имали све већих проблема при утврђивању њихове аутентичности. У том послу историчарима велику помоћ пружа дипломатика, која проучава повеље, уговоре и друга документа правне природе, затим сигилографија, која се бави печатима и хералдика, која проучава грбове. Текст на старим рукописима лакше је анализирати ако се ослонимо на палеографију, научну дисциплину која проучава развој писма, стилове писања и облике слова, док епиграфика проучава карактеристике текстова писаних на тврдом материјалу. Сама историја употребе писма прошла је различите фазе у погледу материјала на којем се писало, и то од камених и глинених плочица, преко папируса, пергамента, па до папира и електронских записа. Како историчар своје истраживање углавном почиње у архиву, врло важна научна дисциплина је и архивистика, која се бави прикупљањем, сређивањем и чувањем писаних историјских извора. Ако је у историјским архивима писана грађа сређена по архивистичким принципима, потрага истраживача за документима биће знатно олакшана. ИНТЕРПРЕТАЦИЈА (ОБЈАШЊАВАЊЕ) ПРОШЛОСТИ Најчешћи изазови при анализи историјских извора повезани су с њиховом количином, степеном очуваности и квалитетом садржаја који нуде. Што је епоха која се проучава старија, број извора и степен њихове очуваности су, по правилу, мањи. Како се приближавамо нашем времену, количина и очуваност извора су већи, али то не значи да је и квалитет садржаја довољан за објективно сагледавање онога што се истражује. Постоје и неки периоди модерне историје о којима нема довољно сачуваних историјских извора и они су најчешће у вези с ратним и револуционарним епохама, када је изворна грађа страдала сплетом околности, а често и вољом оних који су били на власти или су власт преузимали. Тек после анализе садржаја историјских извора историчар је на путу да повезује чињенице, да их вреднује и налази им место у оквиру знања које поседује или налази у литератури. У тој реконструкцији прошлости истраживач често наилази на супротстављене податке, субјективне оцене, намерно креиране информације, непотпуне или искривљене интерпретације. Литература такође може да буде извор другачијих ставова, тенденциозних закључака или научно неутемељених тумачења, па историчар и у том погледу мора да буде врло обазрив и критички оријентисан. Треба рећи да су резултати историјских истраживања често били последица идеолошких, националних, политичких, верских или личних злоупотреба, па се таква литература третира више као наративни извор који описује вредности и › Записи на клинастом писму, хијероглифима и алфабету
ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 18 ‹‹‹ стремљења неке епохе него као научно утемељена историографија. Премиса да историју пишу победници много пута је била доказана у пракси, па због тога литературу насталу у таквом маниру треба критички посматрати јер представља покушај историјске обмане. Осим свесних обмана, у литератури срећемо и заблуде које настају ненамерно, услед пропуста у истраживању, погрешног тумачења извора, лошег превода или коришћења само података који се аутору чине меродавним. НЕНАУЧНО ОБЈАШЊАВАЊЕ ПРОШЛОСТИ Највећи изазов у нашем односу према
шлости
и хиперпродукције историјских публикација јесте појава псеудоисторије или лажне историје, коју пишу и шире псеудонаучници, односно људи који се представљају у јавности као научници и говоре или пишу с позиције коју наука подразумева. Псеудоисторичар најчешће не користи историјске изворе или не примењује спољашњу и унутрашњу критику извора, већ пише о прошлости на основу предубеђења у која жели да убеди јавност. Лаицима је врло тешко да направе разлику између правог и псеудоисторичара, па због тога веома лако прихватају лажне интерпретације прошлости које иду наруку различитим националним, политичким, расним, културним и другим стереотипима и предрасудама. Тврдње псеудоисторичара често се лакше примају него права научна историографија јер пријају јавности због тога што производе осећај националне, политичке или културолошке супериорности у односу на друге, док се слабости и пропусти правдају завером моћнијих. У делима српских псеудоисторичара и њиховим медијским наступима преовладава наратив да су Срби најстарији народ, да је српска ћирилица античко писмо, а да су научну српску историју писали историчари под утицајем германске школе и да због тога званична историја није тачна. КАКО ДОЋИ ДО ИСТОРИОГРАФСКИХ ДЕЛА? Резултати научног бављења историјом објављују се у виду књига, научних радова, студија и других публикација до којих можете доћи у библиотеци, али се многе од њих могу наћи и у дигитализова› Егбертов кодекс написан каролином › Јеванђеља писана глагољицом и ћирилицом
про-
у ери модерних технологија, различитих медија

српских библиотека намењеном истраживачима, ученицима, студентима, професорима и другим корисницима. Платформи се најлакше може приступити преко следећег линка: https://sr.cobiss. net , после чега у поље за претраживање укуцате наслов или аутора дела које тражите, а ако то не знате, можете тему која вас занима пронаћи и тако

ИСТОРИЈА 1 ››› 19 ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Изазови историјског истраживања су бројни и почињу прикупљањем извора и литературе, њиховом спољашњом и унутрашњом критиком, а завршавају се анализом података и објашњавањем прошлости › Спољашња критика историјских извора пре свега подразумева утврђивање њихове аутентичности, док унутрашња критика историјских извора представља анализу веродостојности и употребљивости садржаја који је пред истраживачем . › При спољашњој и унутрашњој критици историјских извора велику помоћ пружају помоћне историјске науке: дипломатика, епиграфика, сигилографија, хералдика, нумизматика и архивистика › Осим научног тумачења, постоји и ненаучно тумачење прошлости, које искључује коришћење историјских извора или подразумева њихово тенденциозно и селективно тумачење . › Велики број научних и ненаучних тумачења историје данас се налази на интернету, па због тога треба доступним садржајима приступати опрезно и критички Коришћење интернета за истраживање изискује предзнање и помоћ наставника како би се дошло до правих адреса . Претражите у дигиталној бази Народне библиотеке Србије наслове који се односе на историју вашег краја У договору с наставником одаберите неколико наслова које ћете на часу анализирати и утврдити о каквој врсти литературе је реч Псеудонаука – лажна наука . Псеудоисторија – лажна историја . Фалсификат – кривотворени предмет, спис или кривотворено издање ЗАДАТАК НОВЕ РЕЧИ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ној форми преко интернета. Претраживати
каталогизирана штампана и дигитална издања у
имена аутора
је о заједничком каталогу
кључне
Србија,
Када добијете резултате претраживања, требало би да у детаљним информацијама погледате о каквом раду је реч, ко је његов издавач, ко су аутори или рецензенти, што ће вам помоћи да лакше увидите да ли се ради о научној и стручној литератури или о публикацијама које немају велики историографски значај. Помоћу интернета можете врло лако доћи до различитих садржаја о прошлости, али им треба приступати критички, односно не треба рачунати на то да је све што се налази на мрежи проверено, тачно и употребљиво. Напротив, како у прошлости, тако и данас има много интересних група и појединаца који кривотворе, фалсификују историју или тенденциозно приступају њеном тумачењу, због чега треба бити опрезан при читању и коришћењу таквих садржаја.
сва
Републици Србији преко наслова,
или кључних речи врло је једноставно употребом COBISS+ система. Реч
што ћете укуцати
речи (нпр.
средњи век).

ПРОСТОР

Да ли су се карактеристике неког

простора мењале током времена?

Објашњавање прошлости тешко је замисливо без пове-

зивања времена и простора.

Питање када се нешто десило историчару много не помаже ако се не запита и где се то десило, и обрнуто. Ако на пример знамо када је почела индустријска револуција, а не

знамо на коју се државу или простор

догађај односи, разумевање догађаја неће бити потпуно јер се процес револуција није дешавао истовремено и на исти начин у свим државама. Сетимо

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 20 ‹‹‹
и укидања
мо видети да се оно на различитим просторима дешавало у различито време. Ако пак прошлост посматрамо из перспективе простора, видимо да је Балканско полуострво политички, културно и цивилизацијски имало једну врсту карактеристика у античком периоду, другу током средњег века, а трећу у време доминације Османског царства. Климатске одлике неког поднебља су се такође током времена мењале, па тако савремена асоцијација на Африку као простор с › Српска деспотовина у доба Ђурђа Бранковића 4 . ПРОСТОР И ВРЕМЕ КАО КЉУЧНЕ ИСТОРИЈСКЕ ОДРЕДНИЦЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ: простор, време, историјска географија, хронологија, прекретнице, периодизација › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – разумете повезаност простора и времена у прошлости; – дефинишете време као историјску одредницу; – дефинишете историјску географију као научну дисциплину; – објасните разлику између старих календара; – разумете улогу историјских прекретница и наведете неке примере; – наведете периоде на које је подељено историјско време
се
феудализма, па ће-

тако и да непроходне шуме и песак буду претворени у орани-

становништва, промене животних навика, економију, ратове, успоне или падове цивилизација, а током последња два века и на екологију

наше планете.

Да бисмо боље уочили карактеристике простора

ИСТОРИЈА 1 ››› 21 пустињском климом није тачна када говоримо о условима живота који су тамо владали пре неколико хиљада година. Ресурси на одређеним територијама с временом су се мењали услед климатских промена или деловања људи, па се током историје дешавало да плодне равнице и зелени пашњаци постану пустиње, али исто
промене
мигра-
це. Све те
значајно су утицале на
ције
посеб-
научна дисциплина
називамо историјска географија. Њена практична примена видљива је у историјским атласима, који на бази картографије дају физичке карактеристике држава по периодима или вековима. Из угла историјске географије, појам Србија могуће је описати самo уз временску одредницу. Другим речима, Србија у XIV веку картографски подразумева другачији простор од Србије у XIX веку. Ако упоредимо те две историјске карте, приметићемо разлике у површини државе, граничним линијама, типовима насеља, густини насељености, а уочићемо и државе с којима смо се граничили. Због тога је историјски атлас одлично наставно средство, којим лако повезујемо простор с временом о којем учимо. Осим тога, историјска географија пружа нам знања о структури привреде и о демографији у прошлости, што и те како може помоћи да боље разумемо период којим се бавимо. Посматрање прошлости из угла протока времена олакшано је периодизацијом историје на мање временске целине, па тако добијамо антички, средњовековни, модерни или савремени период. Насупрот томе, гледање на прошлост с просторног становишта води ка ономе што називамо локална, национална, балканска, југословенска, европска или светска историја. Како год да историју просматрамо, време и простор су њене кључне одреднице. ВРЕМЕ Како бисте дефинисали време? Ако сте икада покушали да у једној реченици дате дефиницију времена, вероватно у томе нисте успели. Иако смо времена и нарочито његовог протока врло свесни, тешко можемо рећи шта заправо време представља јер га физички не можемо осетити, додирнути или описати. Једини начин помоћу ког „хватамо” време јесте када му одредимо почетак и крај, односно када га измеримо. Једини интервали времена које је могуће мерити од почетка до краја су они који су се десили у прошлости. Време чије карактеристике можемо да сазнамо заправо је прошло, а будуће не можемо знати. Тиме долазимо до појма рачунање времена, који је за историјску науку необично важан. › Српско царство
које су се мењале с временом, помаже нам
на
коју

телима, превасходно

са Сунцем, па су дан поделили

у односу на његов положај на хоризонту, а годишња доба по-

везали су с топлотом коју оно

емитује и природом која се бу-

ди или привремено умире. Ако

такав значај Сунца имамо у ви-

ду, не чуди што је за многе ста-

ре цивилизације то небеско те-

ло било оличење божанства.

Лични доживљај протока вре-

мена описивао се и преко жи-

вотних циклуса попут детињства, младости, зрелог доба

или старости. Томе људи и данас прибегавају, па ћете често

чути да је неко научио да пли-

ва у детињству, а да је престао

да вози аутомобил у старости.

То нам говори да људи генерално немају велику потребу

за прецизним оријентисањем

у времену, већ се при причању

о прошлости често ослањају на формулацију пре или после не-

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 22 ‹‹‹ МЕРЕЊЕ ВРЕМЕНА Људи у прошлости нису имали могућности да време мере прецизно као што радимо данас. У почетку су им чула помагала да уочавају проток времена, па су светлост и тама с једне и топлота и хладноћа с друге стране омогућили да се направе одреднице дан и ноћ као мање временске јединице или годишња доба као веће. С временом
да то има везе с небеским
су људи схватили
ког
важни
у односу на које често меримо време, називају се прекретнице. ИСТОРИЈСКЕ ПРЕКРЕТНИЦЕ Сетите се важних догађаја из свог живота, па ћете видети да сигурно нисте упамтили тачан датум када сте научили да возите бицикл, али знате да је то било пре или после поласка у школу. За вас је полазак у школу важна лична животна прекретница као што је за хришћанску цивилизацију на пример рођење Исуса Христа важна колективна прекретница, па су догађаје временски одредили у зависности од тога да ли су се десили пре или после ње. Важна особина историјских прекретница јесте да се њихов значај уочава тек касније и не мора да буде општеприхваћен. Другим речима, значај свог поласка у школу као личне прекретнице разумећете неколико година касније јер ће последице тог догађаја утицати на ваш живот, али из угла других људи то нема такав значај. Проналазак штампарске машине, међутим, општа је прекретница која је утицала на европску цивилизацију, дубоко је променила ток историје и значајна је за све нас. С тим у вези треба рећи да немају све историјске прекретнице исти значај и најчешће их повезујемо с неким простором, с одређеном цивилизацијом, религијом или културом. Људи, који су били савременици историјских прекретница, најчешће нису били свесни да ће ти догађаји бити сматрани прекретницама, већ су их као прекретнице окарактерисали истраживачи који су помоћу њих правили периодизацију историје. › Рачунање времена код различитих народа пад Западног римског царства
за њих важног догађаја. Ти
догађаји,

Ево примера неких прекретница које су просторно одређене.

1492. година – откриће Америке – општа или светска прекретница

1912. година – почетак балканских ратова –регионална прекретница

1841. година – Београд постаје престоница Србије – национална прекретница

1878. година – Пирот припојен Кнежевини Србији – локална прекретница

ИСТОРИЈА 1 ››› 23
СТАРИ КАЛЕНДАРИ И МОДЕЛИ БРОЈАЊА ГОДИНА Реч
од латинског
први дан месеца у римском календару и термина calendarium – крај месеца и прикупљање дугова и рачуна. По томе видимо да је календар још у античком Риму означавао систем рачунања времена направљен да би се одређени економски, пољопривредни, религијски и други послови урадили у правом тренутку. Већ смо поменули да су људи у прошлости временом баратали помоћу посматрања астрономских појава, па су и први календари настали уочавањем понављања у циклусима окретања Земље око Сунца и Месеца око Земље. У односу на Сунце, настао је соларни календар , чија година је бројала 365 дана, а у односу на посматрање Месеца, формиран је лунарни календар, чија година је трајала 354 дана а базиран је на циклусу месечевих мена, који траје 29 дана и 12 сати. Соларни и лунарни календар су током времена усклађени мењањем броја дана у месецу. Недељу или седмицу су међу првима користили стари Вавилоњани, који су седам дана у недељи називали по својим боговима, док су, за разлику од њих, Египћани под недељом подразумевали 10, а Римљани 8 дана. Највећи изазов за старе народе и цивилизације био је ређање година, односно одређивање прве године која би означавала почетак система бројања година. Тако су настали различити приступи у рачунању времена и озбиљни проблеми у њиховом каснијем усаглашавању. Тиме се бави посебна научна дисциплина – хронологија. За почетне године сопственог рачунања времена народи су најчешће бирали важне прекретнице из своје прошлости, али су често године називали по владару који је тренутно био на власти, па су мање временске одреднице формиране у односу на трајање владавине. Систем рачунања времена који почиње неком важном прекретницом називамо ера. Визатијска ера почела је настанком света 1. септембра 5508. године пре н. е. Хебрејска ера је такође за почетни догађај узимала стварање света, али 1. новембра 3761. године пре н. е. Стари Грци су имали различите системе бројања година, али су велику пажњу поклањали олимпијским играма, па су често време бројали у циклусима од по четири године почев од прве олимпијаде 776. го› Периодизација прошлости
календар потиче
термина calendae –

дине пре н. е. Код Римљана је велика историјска

прекретница било оснивање града 753. године

пре н. е., а за муслимане прелазак Мухамеда из

Меке у Медину 622. године.

Додатну забуну у наведене системе бројања го-

дина уноси чињеница

су код Атињана

године називане по првом архонту, код Спарта-

наца по једном од ефора, у Вавилону и Египту по

владарима, док су Римљани у доба републике го-

дину називали по двојици конзула.

Системи бројања година у односу на важне пре-

кретнице опстали су до модерних времена, па

тако имамо и револуционарни календар успостављен у Француској стварањем републике и

доласком јакобинаца на власт 1793. године, који је коришћен до 1805. године.

МОДЕРНИ КАЛЕНДАР

Модерни календар, који се користи у савременом свету, настао је

ске цивилизације и чињенице да је рођење Исуса Христа означавало

тинента.

У међувремену је дошла на ред

царства 476. године);

– средњи век (од пада Западног римског

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 24 ‹‹‹
да је код старих Грка свака држава имала свој календар, па
као последица
почетак хришћанске ере. Коначно успостављање хришћанског модела бројања година повезује се с монахом Дионисијем Малим, који је 533. године приближно израчунао датум Христовог рођења. Тај нови начин бројања година прво је прихваћен у Франачком царству као најутицајнијој хришћанској држави на западу Европе, а касније се ширио и на остатак кон-
ширења хришћан-
и реформа римског јулијанског календара (названог по
зару),
десетак
краћа од соларне године и после више стотина година настала је разлика од десет дана. Да би решио тај проблем, папа Гргур XIII је 1582. године извршио реформу календара тако што је избрисана разлика од десет дана и 5. је проглашен за 15. октобар. Нови, такозвани грегоријански календар у почетку су прихватиле само католичке државе, а касније је постао званични календар у свету. У Краљевини СХС тај календар почео је да се користи 1919. године. Неке православне цркве, попут Српске православне цркве, још увек користе јулијански календар за годишњи циклус празника, што данас производи кашњење од 13 дана у односу на грегоријански календар. ПЕРИОДИЗАЦИЈА ПРОШЛОСТИ Да би се историчари лакше сналазили описујући догађаје из прошлости, извршена је периодизација историје базирана на специфичним карактеристикама одређених епоха, које су због тога омеђене прекретницама које означавају њихов почетак и крај. Одмах треба рећи да су у питању вештачки модели поделе прошлости ради њеног лакшег разумевања из перспективе савременог тренутка. Узимајући у обзир чињеницу да за историјску науку писани историјски извори чине основу истраживања, научници су прошло време по том критеријуму поделили на преисторијско и историјско. Појава писма и писане културе средином четвртог миленијума пре н. е. означава почетак историјског времена. Прошло време историјска наука поделила је на неколико карактеристичних периода: – праисторија (од појаве човека до појаве писма);
стари век (од појаве писма до пада Западног
Гају Јулију Це -
чија је година била
минута
римског
царства 476. године до открића америчког континента
године); – нови век (од открића Америке 1492. године до почетка Првог светског рата 1914. године); – савремено доба (од почетка Првог светског рата 1914. године па до данас). У смислу раније помињаног повезивања времена и простора, оваква периодизација сигурно није идеална јер су наведени периоди по својим карактеристикама негде трајали дуже, а негде краће, па граничне године треба разумети само као условне оријентире у нашем путовању кроз време. › Папа Гргур XIII . У Русији је грегоријански календар уведен тек 1918, а у Србији 1919 године Српска црква још увек користи јулијански календар, који је сада 13 дана у заостатку за соларном годином . Зато се тзв . српска, а заправо јулијанска Нова година дочекује 13 јануара
1492.
ИСТОРИЈА 1 ››› 25 ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Време и прошлост су кључне историјске одреднице, без којих није могуће разумевање прошлости › Географске карактеристике простора мењале су се током времена . Да бисмо их лакше разумели, користимо знања до којих долази историјска географија › Током историје људи су мерили време на различите начине, па је било неопходно у неком тренутку увести јединствено рачунање времена, у чему нам помаже посебна научна дисциплина –хронологија › Да би нам оријентација у прошлом времену била лакша, вршимо његову периодизацију помоћу историјских прекретница – важних догађаја који означавају почетак и крај неког периода . › Прошло време генерално делимо на праисторију и историју, док историјско време научници деле на: стари, средњи, нови век и савремено доба . › Иако данас постоји универзално и општеприхваћено мерење времена, верске заједнице и даље користе различите календаре Направите презентацију историје свог места кроз време тако што ћете приказати који народи и државе су некада постојали на том простору . Покушајте да обележите догађаје–прекретнице који су значајно утицали на историју вашег краја . Ако постоје историјски архив и музеј у вашем месту, посетите их . Цивилизација – развијена култура коју карактеришу достигнућа попут писма, уређене државе и друштва Периодизација – подела прошлости на мање хронолошке целине или периоде . Хронологија – научна дисциплина о рачунању времена . Ресурси – материјалне и нематеријалне вредности на располагању човеку или заједници . Историјска географија – гранична научна дисциплина која повезује историју и географију тако што проучава и објашњава географске карактеристике простора у прошлости . ЗАДАТАК НОВЕ РЕЧИ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Различите врсте сатова: пешчани, водени, сунчани и механички

,

изучава

деловањем људи и антропологију , која изучава скелетне остатке

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 26 ‹‹‹ КАРАКТЕРИСТИКЕ ПРАИСТОРИЈЕ
бјашњавајући периодизацију прошлог времена, у претходној лекцији научили смо да се прошлост људске врсте дели на два велика периода: праисторију и историју. Као прекретницу која те периоде раздваја научници узимају настанак писма, односно почетак комуникације путем писане речи. Ако се присетимо да историјска наука прошлост проучава претежно на основу писаних историјских извора, јасно је да се праисторијом баве друге науке
за проучавање
остатака,
других извора немамо. Када то кажемо, пре свега мислимо на архео-
људи. Осим њих, одговоре на многобројна питања о праисторији могу да нам дају: биологија изучавањем еволуције људске врсте, хемија, која анализом радиоактивног угљеника може одредити старост материјалних остатака, климатологија, која се бави климом на планети и њеним утицајем на живи свет у прошлости и данас, геологија, која проучава земљу, њен настанак и процесе који су је обликовали итд. Можемо рећи да проучавање праисторије изискује мултидисциплинарни приступ, односно укључивање више наука и научних дисциплина. У хронолошком смислу, праисторија се може дефинисати као период од настанка човека па до појаве писма. Када то кажемо, мислимо на временски распон од неколико милиона година, па није тешко приметити да праисторија заправо представља неупоредиво дужу епоху од историје. Тако велики и тешко замисливи временски ток научници су поделили на камено и метално доба, при чему највећи део подразумева камено › Подела праисторије на ленти 5 . ОД ПРВОБИТНОГ ЧОВЕКА ДО НАСТАНКА ПИСМА КЉУЧНЕ РЕЧИ: праисторија, еволуција човека, подела праисторије, праисторијска налазишта › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – дефинишете период праисторије; – наведете карактеристике праисторијских периода; – објасните промене у начину живота људи током праисторије; – објасните еволутивне фазе у развоју првобитног човека; – разумете улогу исхране и средине у еволуцији човека; – наведете најзначајнија праисторијска налазишта на тлу Европе и Србије
О
с развијеном методологијом
материјалних
јер
логију
која
артефакте (остатке) настале

доба, док се метално доба јавило пред крај праисторије и залази у историјски период. У односу на обраду камена, начин његовог коришћења и квалитет живота праисторијских људи, камено доба подељено је на: палеолит – старије камено доба, мезолит

ИСТОРИЈА 1 ››› 27
камено доба и неолит –млађе
доба
По сличним критеријумима извршена је подела и металног доба, па тако имамо: бакарно, бронзано и гвоздено доба. Наведену периодизацију праисторије треба схватити условно и као вештачки модел оријентације у времену који је различит у зависности од тога о ком простору говоримо. Другим речима, метално доба није почело у исто време на Блиском истоку и у Европи. Разлике су негде и по неколико хиљада година. Дуго путовање човекa кроз праисторију узроковало је промене његовог начина живота, па је од сакупљача и ловца напослетку постао земљорадник и занатлија. Од ономатопеје и примитивног говора на крају се стигло до развијене вербалне
и писане речи. Из пећина и
за становање попут сојеница, земуница и колиба. Организација друштва се такође мењала, па се из чопора родила
су се удруживали у братства, да би њиховим груписањем настала племена која ће бити основа за формирање народа. Организовањем у веће групе јавила се потреба људи за управљањем и контролом, па је из тога настала примитивна власт оличена у старешинама родова, братстава или племена, што је било постепено приближавање систему који називамо држава. За све то време праисторијски човек био је врло покретљив, а последица његових миграција је насељавање готово свих делова планете. На крају не треба заборавити ни духовну димензију живота праисторијских људи, који су попут нас данас пред многим појавама били немоћни, па су због тога стварали вероварања у силе природе, амајлије, тотеме и божанства, а свакодневни живот покушавали су да олакшају молитвама, обредима, игром, забавом или изражавањем кроз уметничко стваралаштво. ОБЕЛЕЖЈА ПРАИСТОРИЈСКИХ ПЕРИОДА Најстарији и уједно најдужи период праисторије називамо палеолит (старије камено доба) и њега хронолошки пратимо од израде првих камених алатки пре око три милиона година па до завршетка последњег леденог доба пре око 13.000 година. Током палеолита десиле су се све фазе еволутивног развоја људске врсте од хоминида па до хомо сапијенса. Човек је овладавао разним вештинама, постао је сакупљач и ловац, а с временом је све више прилагођавао окружење у којем живи својим потребама. Техника паљења ватре, којом су људи овладали током палеолита, знатно им је олакшавала живот. Након завршетка палеолита почeо је својеврсни прелазни период који научници називају мезолит (средње камено доба). Он се поклапа са завршетком последњег леденог доба и много блажим климатким условима који владају на планети. То је омогућило праисторијском човеку постепени прелазак на земљорадњу и стабилније снабдевање храном. Тај процес дуго је трајао и различито се датира у односу на простор који посматрамо. Последњу и најпродуктивнију епоху каменог доба називамо неолит (млађе камено доба) и она › Цртеж из пећине Ласко
средње
камено
.
комуникације
природних склоништа човек се с временом изместио у објекте
првобитна људска заједница оличена у родовима, који

миленијума

сти израз неолитска револуција и под њим се

подразумева коначни прелазак на земљорадњу и седелачки начин живота захваљујући от-

крићу мотике, плуга и керамике, односно

грнчарства. Обраду земље допунило је и

припитомљавање животиња, чиме је чо

век скоро у потпуности почео да контро лише главни ресурс свог опстанка, а то је храна. Седелачки начин живота и довољне количине хране омогућили су формирање насеља

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 28 ‹‹‹
је на Блиском истоку почела већ током десетог
кори-
пре н. е. За тај период често се
и сложеније друштвене организације која је произашла из имовинског раслојавања и потребе да се заједницом управља. Сусрет праисторијских људи с металом десио се током неолита употребом ватре. Уочавајући да се на високој температури неке стене или њихови делови топе да би после хлађења добили невероватно чврсту форму, људи су почели да се баве мета лургијом. Први метали с којима су дошли у контакт били су бакар и злато. Како бакра има много више у природи, он је коришћен за израду алата и оружја, па је по њему најстарије метално доба означено као бакарно. Због своје реткости и необичне лепоте, злато је од самог почетка било предодређено за израду накита и драгоцених реликвија. Непостојаност бакра у смислу чврстине учинила је да брзо буде замењен својом мешавином (легуром) која се добија додатком калаја или олова. На тај начин настала је бронза средином четвртог миленијума пре н. е, а с њом и нови период металног доба, који се преклапа с појавом писма и настанком античких цивилизација. Крајем другог миленијума пре нове ере почео је последњи период праисторије, који називамо гвоздено доба, а који је већ дубоко ушао у историјски период. Тековине металног доба, попут точка, металургије, првих писама, трговине и првих држава, истовремено су и достигнућа античког периода, што поново упућује на чињеницу да је периодизација савремена метода оријентације у времену, а никако оштра линија раздвајања некадашње реалности. ЕВОЛУТИВНЕ ФАЗЕ РАЗВОЈА ПРВОБИТНОГ ЧОВЕКА Настанак људске врсте може се објаснити с два становишта. Прво и старије је засновано на религијским уверењима и тиме ћете се детаљније бавити на часовима верске наставе. Теолошки приступ пореклу човека подразумева чин божјег стварања, који је тренутни, одређен у времену и не можемо га рационално тумачити. Постоји, међутим, научно објашњење настанка људске врсте које се базира на процесима дугог трајања и узрочно-последичним исходима постепених промена, које називамо еволуција. Захваљујући достигнућима археологије, антропологије и биологије, данас смо у могућности да тај процес пратимо и да објаснимо еволутивне фазе развоја првобитног човека. › Лов на јелене, пећински цртеж Вилендорфска венера

(у преводу „јужни мајмун”) и појавила се

пре скоро 4 милиона година на простору северо-

источне Африке. Та врста је у потрази за храном

све више користила кретање по тлу претварајући се у двоношца с

можданом масом

моториком од свог мајмунског рођака.

Празан стомак највише је утицао на то да се новим начинима доласка до хране и квалитетнијом исхраном значајно убрза еволутивни процес хо-

минида. Нова врста, коју научници називају вешти човек (homo habilis), појавила се пре око 2 милиона година и карактеристична је по томе што је била полуусправљена, предњи удови су прерасли у руке, баратала је каменом, организовала се у чо-

поре, упознавала се с ватром и све више постаја-

Потрага вештог човека за храном водила га је кроз високу траву афричких са

вана, па је био приморан да

се све више усправља како би видео пределе око себе. Те потребе за бољим видиком и координацијом покрета тела убрзавале су еволуцију, па срећемо врсту коју називамо усправан човек (homo erectus ) . По теле сним пропорција ма, хомо еректус је скоро као дана шњи човек, али је његов мозак за трећину мањи. Усправни човек не само да је разликовао облике него их је и правио од камена, претварао

ИСТОРИЈА 1 ››› 29 НАГОН ЗА ХРАНОМ КАО ПОКРЕТАЧ ЕВОЛУЦИЈЕ С аспекта биологије, људска врста спада у класу сисара и ред примата, унутар којег се пре више од 10 милиона година издвојила фамилија хоминида, чија је даља еволуција изнедрила човека. Најстарију врсту, из које је еволутивни ток кренуо у правцу човека, научници су назвали аустралопитекус
већом
и бољом
ла ловац, а мање сакупљач и стрвинар. Еволутивне промене код ове врсте узроковале су увећање њене мождане масе, а како је месо било све присутније у исхрани, ојачала је и њена телесна конституција. Посебно је интересантно пратити развој палца на шаци, који је с временом еволуирао у најважнији прст, помоћу ког је могуће стиснути предмет, бацити га и извести бројне радње које изискују
фину моторику.
се у правог ловца, јео је много више меса од својих претходника, огртао се животињским кожама, а у једном тренутку је успео сам да упали ватру, што је била прва велика победа људске врсте над природом. Захваљујући бољој покретљивости, оружју и ватри, усправни човек je кренуо у освајање непознатих простора, па његове скелете налазимо у Азији и Европи. То је довело до тога да су се из хомо еректуса развиле различите нове врсте људи, а у зависности од услова живота на одређеном простору. Како је развој човека добрим делом зависио и од климатских фактора, треба имати у виду да су праисторијски људи у Европи имали другачији еволутивни пут од оних у Африци, јер су последице последњег леденог доба чиниле европски континент хладнијим и мање гостољубивим за живот. У односу на то, пре око пола милиона година на тлу Европе развила се посебна врста, коју научници називају неандерталски човек по долини Неандер у Немачкој у којој су откривени скелетни остаци. Неандерталци су свој начин живота прилагодили леденим условима, али су се с вре› Људска фигура, прва половина 5 . миленијума пре н . е . › Стоунхенџ

Европе, па и на територији Србије. Сачувани скелетни остаци, различити артефакти, али и уметничке форме попут гравура на зидовима пећина и скулптура различитих облика пуно говоре о начину живота људи пре појаве писма.

Слике коња, бизона, отисци шака и представе из лова красе чувени локалитет Алтамира (у преводу „поглед у вис”) у

Шпанији. Сликарске представе настале у пећинском простору дугом неколико стотина метара потичу из касног палеолита и настајале су у

временском распону од неколико хиљада година. Драгоцени уметнички изрази праисторијских људи у пећини су сачувани захваљујући урушавању на њеном улазном делу непосредно после настанка слика и случајно су откриве-

ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 30 ‹‹‹
мешали с другим врстама и нестали су пре око 40.000 година.
фаза у еволутивном развоју људске врсте почела је пре око 200.000 година настанком хомо сапијенса, тј. паметног или свесног човека, који је имао гене свих претходних сродника. ПРАИСТОРИЈСКА НАЛАЗИШТА У ЕВРОПИ И НА ТЕРИТОРИЈИ СРБИЈЕ Сусрет
је могућ захваљујући археолошким локалитетима широм
меном
Последња
модерног човека с тековинама праисторијског времена данас
ни
вописне
животиња и сцена из лова, који потичу из палеолита, данас можемо видети и у пећинама Шове и Ласко у Француској. Од праисторијских грађевина, свакако је најпознатији Стоунхенџ, који потиче из неолита и налази се у Великој Британији. Састављен од кружно постављених великих камених блокова, Стоунхенџ је вероватно настао пре око 5.000 година. Зашто је грађен и која му је била намена, до данас је остало непознато. Простор Републике Србије такође је богат праисторијским локалитетима на њима је могуће видети археолошке остатке три праисторијске културе: Лепенског вира, Старчева и Винче. › Карта праисторијских локалитета у Србији
тек крајем XIX века. Жи -
цртеже

културе, али је зато религиозни живот био развијен, о чему сведоче светилишта и места за сахрањивање мртвих.

Старчевачка култура хронолошки се надовезује на културу

а

је

од 5500. до 4500. године пре н. е. Име је добила по локалитету

ИСТОРИЈА 1 ››› 31 Култура Лепенског вира развијала се у Ђердапској клисури од 6700. до 5500. године пре н. е. и можемо је приписати периоду мезолита. Становништво Лепенског вира претежно се бавило риболовом и сакупљањем плодова. С временом су развили технику риболова помоћу коштане уди-
и
замки. Сточарство и земљорадња нису били обележја ове
це, бодљикавих харпуна
разних
Лепенског вира и припада неолитском периоду,
Старчево на левој обали Дунава, у близини Панчева. За ову културу карактеристични су израда квалитетне керамике и бављење земљорадњом. Хронолошки последња, а по садржају најразвијенија је Винчанска култура, коју повезујемо с периодом од 4500. до 3200. године пре н. е. Име је добила по локалитету Винча у близини Београда. Током тог културног периода земљорадња и сточарство постали су доминантна занимања. Станишта су била већа, а колибе су грађене од дрвета и глине, док су религијски обреди постали сложенији. Претпоставља се да је ова култура на Балкану нестала под најездом племена наоружаних металним оружјем. ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Праисторија је настарији период људског друштва и почиње појавом човека, а завршава се настанком писма Можемо је поделити на камено и метално доба Унутар каменог доба разликујемо мање периоде: палеолит, мезолит и неолит, док се метално доба дели на: бакарно, бронзано и гвоздено доба › Човек је током еволуције прошао кроз неколико фаза, од који су најуочљивије: homo habilis („вешти човек”),
човек”), homo sapiens („мудар човек”) . › У Европи постоје бројна археолошка налазишта која нам говоре о начину живота праисторијских људи, попут Стоунхенџа
. › Простор данашње Србије такође је био насељен током праисторије, о чему сведоче археолошка налазишта Лепенски вир, Старчево и Винча На следећем линку погледај документарац Лепенски вир и Винча: https://youtu .be/dg5OhIywgWA . Геологија – наука која се бави проучавањем земље, њеног настанка и процеса који су је обликовали Климатологија – наука која проучава физичке особине климатских стања у појединим деловима света и анализира њихов утицај на живи свет . Мултидисциплинарни приступ – проучавање неког феномена или појаве помоћу више наука или научних дисциплина . Палеолит – термин настао од грчких речи; у преводу – „стари камен” Мезолит – термин настао од грчких речи; у преводу – „камен у средини” Неолит – термин настао од грчких речи; у преводу – „нови камен” ЗАДАТАК НОВЕ РЕЧИ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›
можемо
пратити
homo erectus („усправљен
(Велика Британија), Алтамире (Шпанија) и Ласка (Француска)
ИСТОРИЈА И ПРАИСТОРИЈА 32 ‹‹‹ АНАЛИЗА ИСТОРИЈСКИХ ИЗВОРА И ЛИТЕРАТУРЕ П
одломаке из Историје
ки
написао Плутарх у I веку н. е. и покушајте да одговорите на питања. И ш�а је ко у �ричи рекао или он�а ка�а су се с�ремали �а ра�ују или он�а ка�а су већ ра�овали, �ешко је било сасвим �ачно навес�и и мени ш�о сам чуо и онима који су �о мени �ре�ричавали. Не�о како се мени чинило �а би ко о оном о чему је било речи рекао оно ш�о је било нај�о�есније, �ако сам и ја �ренео, �ржећи се, колико �о� сам мо�ао, �лавних мисли оно�а ш�о је неко �оис�а рекао. Ра�не �о�ађаје нисам х�ео �а излажем онако како сам их �ознао, а ни онако како се мени чинило, не�о је�не �риказујем као очеви�ац, а �ру�е �о оном ш�о сам о� �ру�их ис�и�ао. Али �о је било �ешко, јер ни очевици нису о �оје�иним �о�ађајима ис�о казивали, не�о сваки �рема својој сим�а�ији за је�ну или �ру�у с�рану и �рема �амћењу. Онима који воле �а слушају �риче ова ће ис�орија би�и мање занимљива за�о ш�о она о�бацује сваки ми�ски �о�а�ак. Али онима који бу�у х�ели �а у�ознају суш�у ис�ину оно�а ш�о се �о�о�ило и �а ка� се неш�о слично �оново �о�о�и �а �о сма�рају као корисно, њима ће моје �ело би�и �овољно. Оно је више �исано за�о �а бу�е �рајно бла�о, а не �ело за �рену�но слушање ра�и на�ме�ања. Одломак из Тукидидове Ис�орије Пело�онеско� ра�а – Коју групу историјских извора Тукидид помиње у одломку? – Какав је став Тукидида у вези с питањем сазнајне вредности усмених историјских извора? – Чему он даје предност током свог истраживања? – Шта су, по њему, кључни недостаци усмених извора? – Како Тукидид оцењује смисао свог дела и уопште писања о прошлости? – Да ли се методолошки приступ Тукидида поклапа с оним што смо научили о усменим историјским изворима? Ро�ио се �акле Алексан�ар у �оче�ку месеца хека�омбеона (јануар) који Маке�онци зову „лаос” и �о шес�о� �ана, а �о је онај ис�и �ан ка�а је за�аљен Ар�еми�ин храм у Ефесу. С�о�а је Хе�есија из Ма�несије изрекао �осе�ку која би својом хла�ноћом мо�ла �а у�аси онај �ожар: „Разуме се, каже, �ај храм је морао из�оре�и ка� је Ар�еми�а бабичила �ок се рађао Алексан�ар!” А који �о� о� врачева се �а�а налазио у Ефесу �ожар је �умачио као знак нове несреће. Ус�умарали су се у�арајући се у лице и вичући �а је �ај �ан �онео Азији �рокле�с�во и велику несрећу. Фили�у (Алексан�ровом оцу) с�и�ле су �о� �ана у ис�о време �ри вес�и: �рва �а је Парменион �обе�ио Илире у великој бици; �ру�а �а је �ри �рци у Олим�ији о�нео �обе�у ње�ов коњ; �рећа, �а му се ро�ио син Алексан�ар. Свему �оме он се, разуме се, ра�овао, а ње�ову ра�ос� �овећавали су �ророци речима �а �е�е које се ро�ило с �рима �обе�ама, нико неће �обе�и�и. Одломак из Плутархове Био�рафије Алексан�ра Велико� – На који начин Плутарх приказује рођење Александра Великог? – На којој врсти извора је заснован Плутархов приказ Александровог рођења? – Да ли је на Плутархов опис Александровог рођења утицала чињеница да је о томе писао неколико векова касније? – Шта закључујемо ако упоредимо Тукидидов и Плутархов приступ објашњавању догађаја из прошлости? › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›
ажљиво прочитајте
Пелопонеског рата, коју је написао грч-
историчар Тукидид у V веку пре н. е. и Биографије Александра Великог, коју је
ИСТОРИЈА 1 ››› 33 2 ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › ›
ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ 34 ‹‹‹ 1. ХРОНОЛОШКЕ И ПРОСТОРНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ: простор и време, Стари исток, стара Грчка, стари Рим, савремена географија › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › › Када научите ову лекцију, бићете у стању да: – дефинишете хронолошке и просторне одреднице античке историје; – наведете карактеристике простора старог истока, старе Грчке, старог Рима и Медитерана; – објасните географске разлике између кључних регија античког света; – објасните периодизацију античке историје; – разумете улогу географских карактеристика у настанку развијених цивилизација; – наведете државе које данас постоје у античким цивилизацијским регијама. До сада смо научили да су време и простор нераскидиво повезани у нашем сазнавању прошлости. Већ на примеру праисторије видели смо да су њени периоди трајали различито на различитим просторима. Поменули смо Стоунхенџ, који припада неолиту и настао је у Великој Британији око 3.000 година пре н. е. У то време на старом истоку постојале су државе у Египту и Сумеру, почела је употреба писма и увелико је трајао историјски период. Наведени пример упућује нас на то да је праисторија много дуже била видљива у Европи него у појединим деловима Африке или Азије. То треба имати на уму када говоримо о хронолошким димензијама античке историје. ПЕРИОДИЗАЦИЈА ИСТОРИЈЕ СТАРОГ ВЕКА Откриће писма од 3500. до 3200. године пре н. е. на простору Месопотамије и Египта означава крај праисторије и почетак историјског доба, односно античке историје или старог века. Међутим, тај хронолошки оквир важи само за простор данашњег Блиског истока, док се на другим територијама писана култура јавила знатно касније. Ипак, да бисмо боље разумели античку историју, држаћемо се периодизације коју нуди историјска наука, тако да за почетак старог века узимамо 3500. годину пре н. е., а за крај 476. годину, када је престало да постоји Западно римско царство. Ако се присетимо поделе историјског времена, уочићемо да је стари век трајао дуже него преостала три периода заједно, скоро четири хиљаде година. То је велики временски распон, који је усвајањем хришћанског календара вештачки подељен на стару и нову еру. Како се највећи део античке историје дешавао пре рођења Исуса Христа, током ове школске године углавном ћемо уз датуме имати додатак – пре н. е. Услед те вештачке и савремене поделе времена на стару и нову еру, године пре рођења Христа иду уназад, односно од веће ка мањој, што може навести на закључак да су људи тог времена на тај начин уписивали године. Наравно да такав закључак не би био тачан јер смо научили да су људи током историје имали своје системе бројања година и њима је, као и нама, време текло унапред. Хришћански модел кретања кроз време треба схватити само као савремену алатку која нам омогућава да избегнемо различите календаре из прошлости и да догађаје одредимо на општеприхваћеној временској ленти. У хронолошком смислу, античка историја је данас подељена и на мање периоде у зависности од

у вези с хронолошким периодима историје старих Грка, па се догађаји смештају унутар микенског, хомеровог, архајског, класичног

или хеленистичког доба. Такве поделе античког

времена најчешће су базиране на карактеристикама држава или простора, па тако појмови Стари исток, стара Грчка и стари Рим подразумевају

не само посебне територије

и литература често доносе и појам позна антика као хронолошки

док су њене медитеранске обале населили Грци. Током времена простор Мале

ИСТОРИЈА 1 ››› 35 држава и цивилизација које проучавамо. Учећи о старом Египту, срешћемо се с поделом историје те државе на старо, средње и ново царство, а код старог Рима разликоваћемо период краљева, републике и царства. Сличан приступ историчари нуде и
него и различите хронолошке оквире.
оквир за објашњавање неких појава и процеса. Иако је тешко дати прецизне границе те епохе, најчешће се за њен почетак узима долазак цара Диоклецијана на римски престо 284. године, а за крај Јустинијанова владавина и последњи покушај обнове великог Римског царства. ЗАШТО ЈЕ ВАЖНА ГЕОГРАФИЈА АНТИЧКЕ ИСТОРИЈЕ? Да бисмо боље разумели историју античких држава, прво морамо упознати обележја простора на којем су настале и трајале. У томе нам и те како могу помоћи знања из географије и наставна средства попут историјског и географског атласа. Ако за почетак у географском атласу пронађемо карту најгушће насељених регија на планети, уочићемо да је највећи део њих смештен унутар северног умереног климатског појаса. Данас се у том појасу налазе и најразвијеније државе на свету. Шта нам то говори? Чињеница да је популација људи одувек била присутна на погодним местима за живот упућује на то да је географија била кључни фактор у настанку и развоју првих античких држава. Када о томе говоримо, корисно је имати у виду да су се од антике до данас услови за живот мењали, па су некада плодне и зелене оазе данас пустиње, прашуме су претворене у њиве и ливаде, а климатски појасеви које познајемо су се померили. Слично људима, у односу на климатске промене развијали су се и биљни и животињски свет, што је такође утицало на историју цивилизација. Врло често су недостатак хране и других животних ресурса утицали на то да избију ратови, отпочну миграције и пропадну некада развијене државе. Наш задатак је да помоћу историјског атласа пронађемо регије које су током античког периода пружале најповољније услове за живот, а када то упоредимо с оним што смо видели на савременој карти у географском атласу, разумећемо да ли се и колико се простор о ком говоримо променио. На исти начин увидећемо које су државе некада постојале и шта се данас налази на том простору. ПРОСТОР СТАРОГ ИСТОКА Стари исток као историјско-географски појам може се посматрати на два начина. Први подразумева Азију и североисток Африке, што би, из данашње перспективе, обухватало простор Блиског, Средњег и Далеког истока. Како се ми нећемо детаљно бавити цивилизацијама Индије и Кине, старом истоку приступићемо на други начин и он ће за нас представљати много мањи простор: од Средоземног мора на западу, до Иранске висоравни на истоку и од Каспијског језера и Црног мора на северу до Црвеног мора и Индијског океана на југу. Помоћу географског атласа пронађите државе које се данас налазе на описаном простору. Територије Старог истока су од најстаријих времена постале упоришта врло развијених цивилизација. Ако кренемо од запада према истоку и југу, простор Старог истока можемо поделити на неколико регија. – Мала Азија (данашња Турска) у античком периоду била је насељена разним народима,
и
Азије обједињен је у оквирима ве-
држава: Персијског царства, Македонског царства и на крају Римског царства. – Месопотамија (данашњи Ирак) се налазила између Мале Азије на западу, Иранске висоравни на истоку, Јерменске висоравни на северу и Арабијског полуострва на југу. На плодном простору између река Тигар и Еуфрат своје државе формирали су: Сумери, Акађани, Аморити, Асирци, да би касније простор Месопотамије постао саставни део Персијског, а онда и Македонског царства. – Иранска висораван (данашњи Иран) представља најисточнији део Старог истока, на којем ће своју историју стварати Персијанци и одатле
Свакодневни говор
попут Хурита, Хетита, Фрижана
Лиђана,
ликих

се ширити према западу и југозападу.

– Сирија и Палести -

на (данашњи: Сирија, Либан, Израел, Јордан, Аман) простори су Старог истока који су спајали Малу Азију и Месопотамију са Синајским

полуострвом и Египтом.

На том појасу уз обалу Средоземног мора развиjaли су своју државу

Феничани, а нешто јужније и Јевреји. Поменуте територије су током читавог

– Арабијско полуострво (данас: Саудијска Арабија, Јемен, Оман и Уједињени Арапски Емирати)

је током античког периода би-

ло углавном не-

насељено због

недостатка во-

де и обрадивих

површина.

Од свих регија које смо увр -

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ 36 ‹‹‹
античког
ода биле под јаким утицајем или под влашћу
представља регију у којој се развио стари Египат као једна од најзначајнијих античких држава. Током последњих векова старе ере Египат је постао саставни
пери-
великих царстава. – Североисток Африке (данашњи Египат)
део најпре Персијског, па Македонског, а на крају и Римског царства.
стили под историјско-географски појам Стари исток, посебно се издваја такозвани Плодни полумесец. Реч је о појасу који је пружао најбоље услове за живот током античког периода, а простирао се од Египта на југозападу, преко Сирије и Палестине до Месопотамије на североистоку. Главна карактеристика простора који називамо Стари исток јесте да се живот људи углавном концентрисао поред великих река, па су најразвијеније цивилизације настале у издашним долинама Нила, Тигра и Еуфрата. › Стари исток од VIII до VI века › Простор Старог истока данас

ПРОСТОР СТАРЕ

ГРЧКЕ

Простор који подразумевамо под историјско-географским

појмом стара Грчка

добрим делом се подудара с оним што у територијалном смислу

подразумева модер -

на грчка држава. То

је олакшавајућа околност јер на карти гле-

дамо много мању ре-

гију у односу на Стари

исток, која притом на

целој површини има и

готово идентичне ге-

ографске и климатске

одлике. Ако позовемо

у помоћ наша знања

из географије која се

тичу југа Балканског

полуострва и модерне Грчке, уочавамо да је реч о потпуно друга-

ИСТОРИЈА 1 ››› 37
много плодних површина, а брда и планине који су доминирали током антике били су препрека у обједињавању тог простора у јединствену и велику државну целину. Копнени део Старе Грчке можемо поделити на неколико области од севера према југу: Македонија, Епир, Тесалија, Акарнанија, Беотија, Атика и Пелопонез као велико полуострво на југу. Док су на Старом истоку велике реке даривале живот, старој Грчкој је погодности доносило море. То ће утицати на то да се привреда, комуникација, култура, па и политика старих Грка, фигуративно речено, „превозе бродом”, и да је највећа густина насељености била поред › Грчке области и племена › Освајања Александра Македонског на истоку
чијем поднебљу. Нема великих река, нема ни

друштва. Сем копненог дела на југу Балканског полуострва, под старом Грчком подразумевамо и неко-

лико стотина острва, највећи део њих у Егејском

мору, од Крита на југу до Тасоса и Самотраке на северу. Осим тога, грчка племена су населила и западно приобаље Мале Азије, тако да и тај простор потпада под стару Грчку,

ДРЖАВЕ И ОБЛИЦИ ВЛАДАВИНЕ У АНТИЧКОМ СВЕТУ 38 ‹‹‹
Ослоњеност на море омогућила је Грцима да постану способни трговци, вешти морепловци и преносиоци културних тековина с истока према западу, односно према Европи. Отворена морем према целом Средоземљу и Старом истоку, стара Грчка је примала многобројне утицаје са стране градећи напредну цивилизацију која чини темеље европског
обале.
иако смо га већ помињали у оквиру Старог истока. ПРОСТОР СТАРОГ РИМА Две најчешће асоцијације на Рим повезане су с градом у данашњој Италији и с огромним царством које је некада постојало. Ради лакшег разумевања појма стари Рим, потребне су нам обе асоцијације јер прича о историјско-географском појму почиње од оснивања града Рима, а завршава се Римским царством које се протегло својим границама на ободима чак три континента. Јасан доживљај појма стари Рим усложњава и чињеница да је град Рим данас престоница државе Италије, која баштини простор и културу некадашње античке државе. Изрека да „сви путеви воде у Рим” може да буде од помоћи при разумевању улоге коју је овај › Римско царство на крају IV века

(МЕДИТЕРАН) Средоземље или Медитеран

ИСТОРИЈА 1 ››› 39 град играо у античком периоду. Од града на седам брежуљака основаног на обали реке Тибар, преко ширења државе на Апенинском полуострву па до светског царства стари Рим је на крају унутар својих граница објединио све кључне историјске регије античког света. Због тога се може рећи да простор старог Рима подразумева географију и културно-историјско наслеђе Старог истока, старе Грчке и Средоземља. ПРОСТОР СРЕДОЗЕМЉА
у савременом смислу речи означава не само море и острва већ и државе које су својим обалама ослоњене на водену површину. Током старог века Средоземље је било мало ужи појам и третира се као велика морска површина која је одиграла огромну улогу у повезивању простора који су тема наше лекције. Видели смо да је за Грке Средоземно море било посебно важно, а са ширењем државе и за Римљане који су га у једном тренутку опколили својим територијама и назвали Наше море (Mare nostrum). Средоземним морем путовало се, трговало, ратовало, али су њиме крстарили и различити језици, писма и културне тековине, што га све чини регијом која је античку географију много више спајала него раздвајала. Врло важне стајне тачке у античком Средоземљу била су острва, нарочито она највећа попут Сицилије или Крита, која су сама по себи била привредни или културни центри. ШТА СМО НАУЧИЛИ? ››› › Античка историја или историја старог века хронолошки се протеже од средине IV миленијума пре н. е. па до пада Западног римског царства 476. године › Свака античка држава има своју периодизацију да бисмо лакше разумели историјски ток на одређеном простору › Географија античких регија играла је важну улогу у настанку и функционисању држава. У односу на то смо као посебне историјско-географске целине издвојили: Стари исток, стару Грчку, стари Рим и Средоземље (Медитеран). › Стари исток био је колевка првих античких цивилизација које су се груписале у плодним долинама великих река Током античке историје на старом истоку смењивали су се различите државе и велика царства попут: Египатског, Вавилонског, Асирског, Персијског, Македонског и на крају Римског. › Простор старе Грчке је историјско-географски појам који је подразумевао другачије карактеристике у односу на простор Старог истока. Југ Балканског полуострва као простор који је окружен морима, испресецан планинама и с мало плодне земље и великих река условио је развој другачијих облика државе, привреде и културе. › Средоземље или Медитеран је историјско-географска регија која је спајала и раздвајала античке цивилизације. Живот је бујао на острвима, а море је било економска, културна и ратна арена античког света › Стари Рим је на крају унутар својих граница објединио све кључне историјске регије античког света Због тога се може рећи да простор старог Рима подразумева географију и културно-историјско наслеђе Старог истока, старе Грчке и Средоземља. Помоћу историјског и географског атласа покушајте да набројите савремене државе или њихове делове који се налазе на простору некадашњег Римског царства. ЗАДАТАК
8 600262 063397 КБ 21122 www. zavod .co.rs
Issuu converts static files into: digital portfolios, online yearbooks, online catalogs, digital photo albums and more. Sign up and create your flipbook.