Jun, broj 23

лето 2021.

Издавач Студентски парламент Биолошког факултета, Универзитетa у Београду Главни и одговорни уредник Антонија Авдаловић Уредници Емилија Јовановић Матеја Јовановић Тодор Цветановић Лектура и коректура Милана Ранимировић Ања Михић Бранка Лазић Редакција Добрица Девић Ивана Адамовић Јована Протић Лена Шаренац Маша Терзовић Софија Илић Владана Петковић Жељка Матић Сарадници Мина Ђурић Јована Јовановић Јово Покрајац Јелена Панин Анђела Ковач Душан Лазић Лука Стојановић Селена Крстић Адреса casopis.simbioza@bio.bg.ac.rs ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

2 / СИМБИОЗА

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 23, јун 2021. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитетa у Београду

Драги читаоци,

П

оносно вам представљам нови број Часописа „Симбиоза“. Чланови редакције су се потрудили да вам представе нове и занимљиве теме које би вас могле заинтересовати. У нади да је пандемија иза нас фокусирали смо се на лепоту природе и нова научна открића.

Упутићемо вас на вести са факултета и шта тренутно раде секције на Биолошком факултету. У овом броју имамо више интервјуа него икад пре. Разговарамо са др Јеленом Граховац, проф. др Петром Марином, проф. др Биљаном Стојковић и проф. др Предрагом Вујовићем. Надам се да ће вас инспирисати наши професори и колеге.

Овог пута смо имали конкурс за насловну страну Симбиозе. Пријатно сам изненађена бројем фотографија које смо добили и желим да се захвалим свима који су издвојили време да учествују. Желим да честитам победнику Луки Стојановићу и да похвалим на његову победничку фотографију која краси нашу насловну страну. Све пристигле фотографије моћи ћете да нађете у галерији на нашем блогу у скорије време.

Наш блог још увек функционише пуном паром и настављамо са серијом текстова који се тичу мастер програма на нашем факултету. Желим да се захвалим свим професорима који су издвојили време да напишу текст о њиховом мастер модулу како би га приближили студентима.

И за крај, надам се да ћете уживати у овом броју нашег часописа и да ћете наставити да нас пратите.

Поздрав!

САДРЖАЈ ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

МОЗАИК

4 Вести са факултета

42 Периодни систем нервних ћелија

5 Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета 6 Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета

43 Студентска секција молекуларне биологије МолБиос

7 Где су БИДовци и шта раде?

46 Архитекте међу животињама

РАЗГОВАРАМО СА...

8 Причамо са др Јеленом Граховац 11 Интервју са проф. др Петром Марином 15 Причамо са проф. др Предрагом Вујовићем 19 Причамо са проф. др Биљаном Стојковић БИОЛОГИЈА 22 Вакцине базиране на иРНК – очекивања и реалност 24 Будилник и успаванка биљака циркадијални сат 26 Еволуција крви 28 Експеримент који је расплакао ћелије

44 Ајкуле, крволочни људождери или прорачунати предатори?

48 Прелазак преко границе живота 50 Изабране слике са конкурса Текстови са блога 54 Природни компас медоносних пчела 55 Звук биљке – како биљке вриште 56 Климатске промене 57 Магичне печурке као лек 58 Онколитички вируси у терапији канцера

59 Упознајте редакцију часописа ,,Симбиоза”

30 Пластика фантастика: Кад од „макро” остане „микро” 32 Интелигенција микромицете 36 Први идентификовани хоризонтални трансфер гена између биљке и животиње 38 Генетска основа краткорочног памћења 40 Беба која има три родитеља – митохондријске болести и „three-parent” технике

фото: Лука Стојановић

34 ,,Зомби” гени

СИМБИОЗА / 3

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Вести са факултета Редакција

Посета министра просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије

Б

иолошки факултет и Ботаничку башту је посетио први потпредседник Владе и министар просвете, науку и технолошког развоја Републике Србије. Истакнута је намера Републике Србије да се у оквиру одобрених средстава кредита Развојне банке Савета Европе изгради зграда Биолошког факултета у оквиру будућег биомедицинског кампуса (БИО4) преко пута Фармацеутског факултета.

Ревитализација биљног фонда Ботаничке баште „Јевремовац“

У

з подршку Министарства заштите животне средине 11. марта у Ботаничкој башти су посађене 24 нове дрвенасте аутохтоне врсте флоре Србије. Овом догађају присуствовали су декан Биолошког факултета Универзитета у Београду, проф. др Жељко Томановић, посебна саветница министарке за заштиту животне средине Сара Павков и мастер еколог и управник Ботаничке баште, проф. Милан Вељић.

Студенти Биолошког факултета победници Danube Cup-а!

Обележавање Светског дана имунологије

П

оводом Светског дана имунулогије и тренутне епидемиолошке ситуације Биолошки факултет Универзитета у Београду је организовао вебинар на коме су били представљени научни резултати садашњих и бивших студената и запослених који се баве истраживањима у овој области.

Т

им студената са Биолошког факултета Универзитета у Београду кога чине Петaр Омрчен и Марко Марковић, заједно са софтверским инжињером Миланом Шушом победио је у финалу Danube Cup такмичења.

Трибина о вакцинацији

Н

апредак науке је омогућио је веома брз развој вакцина заснованих на различитим технологијама. Упоредо са развојем вакцина развијала се и све већа пропаганда антиваксерских покрета. У нади да раскринкају пропаганде и опреме студенте чињеницама којима могу да објасне брз развој вакцина, Биолошки факултет је одржао трибину о вакцинацији. На трибини су говорили епидемиолог проф. др Зоран Радовановић, клинички фармаколог проф. др Радан Стојановић и психолог доц. др Каја Дамњановић.

4 / СИМБИОЗА

Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета Мина Ђурић, председница Студентског парламента Биолошког факултета

С

тудентски парламент и Савез студената Биолошког факултета функционишу униформно и све активности су усклађене.

Ове године покренут је пројекат Студент ментор, који је препознат од стране већине бруцоша као јединствена прилика да се стекну нова пријатељства и размене неопходне факултетске информације. Како време одмиче, бруцоши успешно превазилазе своје почетне академске страхове и самостално се суочавају са изазовима које доноси студентски живот.

ресурса. Такође, истог дана организовано је сађење преко 200 садница широм студентских домова. Овим чином смо указали на важност присуства што већег броја биљних врста и очувања зелених површина које се свакодневно смањују.

Пројекат реевалуације је званично у току и радујемо се његовом крајњем исходу који ће нам помоћи да ускладимо и побољшамо квалитет наставе на нашем факултету.

Израда Сајта студената се приводи крају. Студенти ће ускоро имати могућност приступу свим неопходним, како сервисним информацијама тако и актуелним факултетским дешавањима.

Претходног месеца обележили смо Дан планете Земље, коме се одазвао велики број студентских организација и факултета. Одржана је трибина ,,Еколошки отисак - Колико смо дужни“ где су нам професори са Физичког, Шумарског и Биолошког факултета приближили овај појам и подигли свест о важности рационалног коришћења

Услед и даље актуелног проблема са пандемијом организована је трибина ,,Заблуде и чињенице о вакцинацији“ где је присуство било на завидном нивоу са преко 250 активних слушалаца. Професори са Биолошког, Медицинског и Филозофског факултета причали су о битности имунизације становништва на глобалном нивоу. Ова трибина помогла је да разрешимо све постојеће недоумице у вези са избором вакцине као и њиховим учинком. У вези са поменутом темом, наш факултет је у сарадњи са Студентским парламентом Универзитета у Београду и Студентском поликлиником вакцинисао преко 300 студената.

Пројекат ,,Journal club“ у организацији ЦНИРС-а Биолошког факултета изазива позитивне коментаре, како код студената тако и код асистената и професора. Студенти све успешније критички анализирају и тумаче научне радове. По свему судећи резултати су обећавајући и нестрпљиво ишчекујемо почетак следећег циклуса.

СИМБИОЗА / 5

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета Јована Јовановић, председница ЦНИРС БФ

С

а почетком летњег семестра кренула је реализација дуго планираних пројеката Центра. Као један од упечатљивијих, а надамо се и дуготрајних пројеката који ће се наћи у опису редовних активности Центра и наредних година, јесте тзв. „Journal Club“. Како га другачије називамо, Научни клуб представља скуп људи који се састају ради дискусије и критичке евалуације научне и академске литературе. Активности које се реализују у оквиру Научног клуба појединцима омогућују да буду у току са недавно објављеном литературом, унапређивање вештина критичког размишљања о научним питањима, као и даљи пренос знања. Главни циљ Научног клуба јесте континуирана едукација, што је уједно и главни бенефит који ће студенти добити учешћем у клубу. Идеја о укључивању студената у Научни клуб заснована је на презентовању претходно одабраних научних радова од стране наставног и научног особља Биолошког факултета, као саставног дела Научног клуба.

Прво издање нашег Journal Club-а броји око 60 учесника из реда студената са свих година основних, али и мастер академских студија, као и 16 учесника из реда наставног и научног особља Биолошког факултета. Предвиђено трајање првог циклуса предавања јесте 10 недеља, односно 10 термина током којих студенти имају прилику да презентују научне радове из различитих биолошких области. Овог семестра слушали смо о најновијим истраживањима из области еволуције, екозоологије, молекуларне биологије, микробиологије, биологије ћелија и ткива, неуробиологије и физиологије животиња, екологије и физиологије биљака, ботанике, генетике и алгологије и микологије. Битно је напоменути да, услед ситуације изазване актуелном пандемијом, овај циклус предавања реализујемо у онлајн форми, али се надамо да ћемо следећи циклус дочекати уживо.

Имали смо прилику да сарађујемо са фантастичним предавачима са великог броја катедри и центара који су својим учешћем значајно допринели успешној реализацији ове идеје. Велико нам је задовољство што смо добили могућност да будемо организатори једног оваквог пројекта. Надамо се да ће колеге проласком кроз овај циклус предавања понети ново знање и искуство које ће им бити од користи за даљи академски напредак.

6 / СИМБИОЗА

Један од пројеката на који смо посебно поносни јесте „CSI Београд: Форензика у пракси“, остварен у сарадњи са Тимом медицинских биохемичара (ТМБ) Фармацеутског факултета Универзитета у Београду. Сарадњу са колегама са Фармацеутског факултета негујемо још од оснивања Центра и са великим задовољством сваке године реализујемо различите интердисциплинарне пројекте. Форензика је препозната као заједничка тема од интереса за наше студенте, услед чега је главни фокус био на молекуларно-токсиколошком приступу. Пројекат је организован у виду радионице која се састојала из теоријског дела, спроведеног у онлајн форми, као и практичног дела реализованог у дворишту Фармацеутског факултета. Било нам је задовољство да будемо домаћини оваквог пројекта, чији је број учесника био на завидном нивоу. Велику захвалност дугујемо и колегама са Криминалистичко-полицијског факултета Универзитета у Београду, који су нам несебично уступили неопходан материјал за организацију практичног дела радионице, као и проф. Ани Бранковић без чије помоћи пројекат не бисмо успели да изнесемо на овакав начин.

Надамо се да ћемо у блиској будућности имати више могућности за реализацију активности уживо, а до тада ћемо се потрудити да на најбољи могући начин студентима обезбедимо занимљиве пројекте кроз које остајемо у току са актуелним научним дешавањима. Позивамо студенте да прате наш рад јер нас ускоро очекују нове занимљиве активности!

Где су БИДовци и шта раде? Јово Покрајац председник БИД-а

П

ротекла 2020. година била је свакако у многоме другачија од онога на шта смо навикли, а та разлика одразила се и на функционисање БИДа. На самом почетку 2020. организовали смо пар редовних предавања и тиме успешно ушли у нову годину. Нажалост, у марту прошле године проглашена је пандемија корона вируса и, са остатком света, стао је и БИД. Од тада па све до данас нисмо одржали нити једно предавање, а и већина других активности Друштва је дуго испаштала. Ипак, било је у протеклом периоду и светлих тренутака, а као најблиставији међу њима свакако је велики летњи терен Тара 2020 који је протекао беспрекорно, а о коме сте имали прилику читати у претходном броју Симбиозе. Важно је поменути и учешће БИДа у манифестацијама Ноћ истраживача и Фестивал науке. Иако су оба догађаја овога пута одржана у интернет формату, БИДовци су се одлично снашли и прилагодили, притом направивши неколицину врло интересантних информативних видео садржаја, које можете погледати на YouTube каналу Друштва. Теме које смо том приликом обрадили су Урбана дивљина и Шта теренци раде зими. Осим ових активности, у новембру протекле године одржан је једнодневни терен целокупног Друштва на Авали. Све у свему, осврћући се на то у којој мери је свет стао током 2020. године, наше Друштво је радило пуном паром!

у околини Београда. Наравно, оно што све сигурно највише радује и што жељно ишчекују је велики терен. На нашу велику радост, ове године ћемо, услед великог повећања броја чланова, организовати два летња кампа! Први, који ће се одржати у селу Сенокос на Старој планини од 23. до 29. јула, биће строго истраживачки и на њему ће учествовати педесетак чланова. Други ће заправо бити БИДијада, која ће се, настављајући традицију, одржати у Растишту на Тари у периоду од 30. јула до 8. августа. На БИДијади ће учествовати преко осамдесеторо чланова! Након кампова следи одмор и пауза током испитних рокова, а с јесени се враћамо и настављамо са редовним активностима и новим пустоловинама!

Почетак нове сезоне

фото: Јово Покрајац

Иако у 2021. години још увек нисмо почели са редовним предавањима (што ће се врло убрзо променити), теренских активности нам свакако не мањка. Након великог једнодневног терена у фебруару на Црвенки, који је и званично отворио овогодишњу сезону, уследило је још терена појединачних секција. Тако су нпр. у априлу орнитолози и ентомолози посетили Велико блато, арахнолози Аду Циганлију, а херпетолози Панчевачки рит. Битно је напоменути и то да је почетак ове сезоне обележио незапамћено велики прилив нових чланова, неуобичајен за овај део године. Наставак сезоне

У нареднa два месеца у плану је организовање неколико предавања и БИДоскопа на факултету, као и наставак теренских активности

СИМБИОЗА / 7

РАЗГОВАРАМО СА...

Причамо са др Јеленом Граховац Емилија Јовановић

Др Јелена Граховац је научни сарадник на Институту за онкологију и радиологију Србије. Руководи ПРОМИС пројектом REPANCAN, који је финансиран од стране Фонда за науку Републике Србије. Жеља за знањем и савременим научним истраживањима одвела ју је до Америке, где је на Универзитету у Питсбургу стекла звање доктора наука у области интегративне молекуларне биологије. Постдокторске студије завршила је на Универзитету Харвард, где је почела да се бави раком панкреаса. У наставку текста прочитајте више о научном путу ове успешне научнице, као и о томе шта поручује студентима.

1. Како сте се определили за науку?

К

ада сам ја студирала молекуларну биологију, у каснијим годинама студија смо бирали смерове. Изабрала сам експерименталну биомедицину и тада смо добили занимљивије предмете о примени молекуларне биологије и комбинацији ћелијске и молекуларне биологије. То ме је заинтересовало, па сам одлучила да за дипломски рад одрадим праксу на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“ (ИБИСС) код др Милице Пешић. Тада сам почела да радим са ћелијама и да се бавим науком. Допало ми се и схватила сам да тиме желим да се бавим.

2. Како сте се одлучили да одете у Америку?

С

обзиром на услове и чињеницу да ми је научно искуство било лимитирано на ИБИСС, схватила сам да морам да одем уколико желим да се бавим узбудљивом науком. У свету постоје разлике у организацији докторских програма. У Србији су студенти докторских студија или добитници неких стипендија или су запослени на одређено време преко пројеката, док су у Европи запослени у лабораторијама. У Америци то није тако и програми докторских студија имају потпуно другачију структуру. Поред стандардног лабораторијског рада постоје и предавања и испити, али и лабораторијске ротације, које пружају могућност да проведете по 3 месеца у 3 различите лабораторије и видите која вам највише одговара. По мом мишљењу, велика предност студија у Америци је управо могућност да испробате све. Управо због свега овога одлучила сам да се пријавим за програме у САД, иако је за то било потребно доста труда због полагања различитих испита. Осим испита, процес пријаве неретко обухвата и интервју и колико они интервјуишу вас да би утврдили да ли сте прави кандидат за њих, толико и желе да се представе и покажу зашто је баш њихов програм најбољи. Иако је сам процес пријављивања напорнији него када бисте се пријављивали на програме у Европи, знате шта вас очекује на студијама у Америци и пре него што одете можете заиста да се упознате са програмом.

8 / СИМБИОЗА

3. Како сте изабрали универзитете на којима сте се усавршавали?

П

ошто смо мој тадашњи дечко, а садашњи муж, и ја одлучили да аплицирамо за докторске студије у Америци, желели смо да током студија будемо заједно. Будући да је он по занимању филозоф, тражили смо места у којима постоје добри универзитети и за њега и за мене. У Америци је много лакше наћи програме за биологију и природне науке јер практично свако место има програме докторских студија. Поред тога, мени је било битно да живим у граду, а не у кампусу који је далеко од града и где нема ничега. Тако смо изабрали градове, пријавили се и чекали резултате. Срећом, десило се да смо били примљени на докторске студије у истом граду и тако смо заједно отишли у Питсбург.

4. Усавршавали сте се на престижним универзитетима у Америци. Након Питсбурга, отишли сте на Харвард. Многи студенти сањају да се усавршавају на оваквим местима. Како бисте описали Ваше искуство у Америци?

Н

а докторским програмима је много странаца и што је познатији факултет, људи из иностранства је више. У Европи се велики број научника који долазе из иностранства сусрео са неким видом ксенофобије. У Америци тога нема. Није битно ког сте пола и одакле долазите. Ипак, у свакој земљи постоје плусеви и минуси. Ја сам завршила докторат на Медицинском факултету Универзитета у Питсбургу, који је веома високо рангиран. Међутим, Питсбург је величине Новог Сада и мени је у поређењу са Београдом био досадан. Београд је метропола. Са друге стране, мултикултуралност Питсбурга је задивљујућа. Не само да су ми испуњена очекивања, већ су и надмашена. Имала сам све услове за усавршавање. На факултетима постоје програми попут Student Enrichment Fund, чији је циљ да се студентима обезбеди све што је потребно, како би били задовољни и како би напредовали. Поред ментора, у Америци имате и комитет који води рачуна о вама и вашим истраживањима, а ту су и да вас одбране од потенцијалне експлоатације од стране ментора. Међутим, Америка је капиталистичко друштво и има много докторанада и људи са завршеним докторским студијама. Докторат није довољан уколико желите да наставите академску каријеру, па после доктората следе постдокторске студије. Ја сам постдокторске студије наставила у Општој болници у Масачусетсу (Massachusetts General Hospital), која је највећа болница Универзитета Харвард. У Србији је наука посао, док је тамо начин живота. Практично живите на послу јер тамо имате све – спорт, дружење, храну и све се одвија у склопу рада. Уколико волите то што радите и пројекат вам је узбудљив, а имате све могуће ресурсе, стално ћете размишљати о томе. Наука је изузетно компетитивна и на изузетно високом нивоу.

5. Којим истраживањем сте се бавили на Харварду?

Н

а Харварду лекари и биолози раде заједно, што ми је помогло да канцер сагледам из угла лекара. Описали смо како један антихипертензив ради in vitro, које сигналне путеве користи, али и како утиче на ћелије канцера и на фибробласте. Тумори третирани овим леком су мекши и имају бољу прокрвљеност, па се очекује да хемиотерапија има бољи ефекат. Покренуто је и истраживање и тренутно је у трећој фази клиничких испитивања и пацијенти који се лече у Општој болници у Масачусетсу примају овај хипертензив непосредно пре хемиотерапије. За сада су резултати добри и пацијенти много боље реагују на хемиотерапију. Невероватан је осећај када учествујете у нечему, што заправо прави разлику у животима људи.

6. Звучи као да Вам се Америка изузетно допала, а ипак сте одлучили да радите у Србији. Шта Вас је навело на то?

И

ако је Америка испунила моја очекивања, одлучила сам да се вратим у Србију. Разлог је личне природе – добила сам сина и желела сам да се посветим породици. Нисам могла да остајем до касно на послу и да радим викендом, што ми раније није сметало. Рад ми више није представљао задовољство јер нисам успевала да урадим на послу оно што сам планирала, а ни да будем са породицом онолико колико сам желела. Начин бављења науком у Србији и у Америци је неупоредив. У Америци постоје услови да померите границе сазнања. Наука је много динамичнија. Ја сам желела да се бавим науком, али и да имам породицу. То је главни разлог зашто сам се вратила. Овде сам задовољна, лепо ми је и не бих се враћала у Америку. Недостаје ми ред, организованост и услови. Свако треба да нађе своју нишу у којој је задовољан. Ја сам своју нашла у Србији, иако је ситуација далеко од идеалне. Ипак, оно што ми највише недостаје је континуално усавршавање научника. Желим да учим јер ни ја не знам све.

СИМБИОЗА / 9

РАЗГОВАРАМО СА...

7. Шта Вас је инспирисало да се бавите биологијом малигне ћелије?

Н

а Биолошком факултету у Београду имали смо предмет Биологија малигне ћелије. Професор Богомир Димитријевић са Института за нуклеарне науке „Винча“ је држао сјајна предавања. То није било класично преношење знања, већ нам је причао о поставкама експеримената и томе како су научници долазили до одређених сазнања. Тема мог дипломског рада били су глиоми. Бавила сам се ћелијским нивоом канцера. Докторат ми је био из ћелијске молекуларне биологије, а на постдокторским студијама сам се бавила патофизиологијом тумора. Сваки корак у мом усавршавању била је надоградња ширег контекста овог проблема. Моја тренутна истраживања су интердисциплинарна – бавим се и биохемијом, и молекуларном биологијом, и биологијом ћелије. Када се бавите биологијом малигне ћелије, можете да истражујете зашто се и како одређени процеси дешавају, али и да покушате да знање које постоји примените и потенцијално помогнете пацијентима.

8. Један од пројеката на којима тренутно радите је REPANCAN. Да ли нам можете рећи нешто више о овом пројекту?

R

EPANCAN пројекат осликава применљиву страну науке и то је оно што мене испуњава. Рак панкреаса је веома редак, али изузетно смртоносан јер се дијагноза обично успостави веома касно. На западу постоје иновативне терапије и персонализована медицина, које су изузетно скупе. То је научна фантастика за Србију и већину европских земаља. Нажалост, наши пацијенти немају избора. Терапија која се користи је превазиђена. Моја идеја је била да осмислим пројекат који је занимљив са биолошке стране, а уједно има потенцијал да реши овај проблем. Пројекат се бави нишаринским рецепторима, који су до сада проучавани само на раку дојке или оваријума. Волели бисмо да откријемо која је његова улога у раку панкреаса. Са друге стране, постоји класа лекова који се везују за нишаринске

10 / СИМБИОЗА

рецепторе и који су веома јефтини. Уколико се докаже да ови лекови могу на било који начин да науде било којој компоненти рака панкреаса, то би било од великог значаја и можда једног дана буду имали практичну примену. Пројекат је финансиран од стране Фонда за науку Републике Србије и реинтеграционе стипендије коју имам у оквиру Horizon програма Европске уније, као истраживач који се вратио у Европу. То ми све омогућава да се у Србији бавим науком на начин на који сам се бавила у Америци.

9. Какви су Ваши планови после овог пројекта?

И

мамо финансијска средства да испитамо молекуларне механизме in vitro и ex vivo. Следећи корак би био да се наша хипотеза тестира на живим организмима. Да би се нешто тестирало на људима, нажалост мора да се тестира на животињама и да се види које су дозе адекватне и какав је целокупан физиолошки одговор организма. Жеља нам је да, уколико добијемо добре резултате, спроведемо претклиничка и клиничка испитивања.

10. Које су то особине које треба да има успешан научник?

У

порност, знатижеља и да се не секира лако јер бављење науком обухвата и успехе и неуспехе.

11. За крај, шта бисте поручили студентима заинтересованим за науку?

М

оја препорука је да оду негде и виде како се други баве науком, али и да одраде што више пракси и учествују на конференцијама. Наука у Србији није толико узбудљива као што то може да буде. Мени тренутно јесте јер сам у иностранству стекла довољно знања и тачно знам шта желим и шта могу да радим. Када се бавите науком, сваки дан је другачији јер се и наука и технологија мењају, а ви можете да осмислите питања на која желите одговор. Наука вам пружа могућност да константно учите. Сваки дан може да буде занимљив. То је велики плус и зато бих препоручила младим људима да се баве науком.

РАЗГОВАРАМО СА...

Интервју са проф др Петром Марином Маша Терзовић

Задовољство нам је да вам представимо једног изврсног стручњака и научника. Др Петар Марин редовни је професор на Биолошком факултету Универзитета у Београду од 2003. године, на Катедри за морфологију и систематику биљака. Пуних 9 година био је управник Института за ботанику и Ботаничке баште „Јевремовац” и залагао се и значајно допринео њеној обнови. Аутор је бројних публикација и члан више домаћих и међународних научних организација. Више о његовој љубави према науци, научном путу и изванредном искуству можете сазнати у наставку текста.

1. Одакле потиче Ваше интересовање према биљкама? Да ли сте од почетка студија знали која ће бити Ваша главна област истраживања или сте се за то одлучили временом?

И

нтересовање за биологију потиче, у најмању руку, још из гимназије, између осталог и због изузетног професора који нам је пренео љубав према овој фасцинантној науци. Већ на почетку студија сам имао више склоности ка ботаници, у најширем смислу речи. Проширивање знања из разних области у току виших година студија, довело је до уочавања повезаности различитих дисциплина биологије, посебно веза ботанике, конкретније, систематике са биохемијом, фитохемијом и молекуларном биологијом. Након уписа последипломских студија на тадашњем смеру Биохемија и молекуларна биологија, као и због низа околности у току самих студија, опредељујем се за тему магистарског рада која повезује систематку и фитохемију резултујући хемотаксономијом, облашћу која до тада није изучавана ни у Србији ни у региону. Наставак је докторска дисертација из области микроморфологије и хемотаксономије биљака, чиме се заправо утврђује мој даљи научни пут – ботаника, хемотаксономија, а касније и применљиви аспекти фитохемије.

2. Можете ли упоредити студије данас и у време када сте и сами били студент? Шта бисте издвојили као предности и мане некада и сада?

У

време када сам студирао, значајан део времена професора, а посебно асистената био је посвећен практичном раду са студентима, било у лабораторији или на терену. Такође, рад на терену из разних области (на пример ботанике или зоологије) је, свима нама који смо тада студирали, остао у трајном сећању. Кроз такав рад студенти добијају веома квалитетна знања, стичу нове вештине, оспособљавају се за наставнички позив, упознају биљни и животињски свет Србије. Поред тога, такве активности омогућују боље међусобно упознавање и дружење студената. То су, поред осталог, добре стране некадашњег начина студирања.

Предности данашњег студирања су вишеструке. Пре свега, интернет је пружио неслућене могућности општег информисања, а тиме и приступ информацијама важним за истраживање и наставу. Јасно је да су данашње генерације у значајној мери усмерене на примање информација преко телефона или рачунара, као и да им више одговарају информације у облику „кратких форми“. Чињеница је да се биологија развија невероватном брзином и све је већи изазов како пренети најважније знање студентима, а да се не преоптерете мање битним подацима. Доступност огромног броја цртежа, фотографија и видео прилога који се могу наћи на интернету су од изузетног значаја за разумевање многих биолошких процеса.

СИМБИОЗА / 11

РАЗГОВАРАМО СА... Уз разумевање чињенице да је у данашње време скоро неизоставно коришћење интернета као извора информација, напоменуо бих да је очигледна настава и данас непревазиђен вид преношења знања. Сматрам да треба више инсистирати на практичној настави, посебно да студенти добију и искористе могућност самосталног рада било у лабораторији или на терену, подразумева се, уз надзор наставника. Студенти треба да постану комплетни биолози, који ће бити оспособљени да се укључе у научни рад из области које их посебно интересују, а истовремено да имају довољно теоријског и практичног знања да буду професори у основним или средњим школама, способни да на квалитетан начин ученицима представе значај и лепоту биологије као науке.

3. С обзиром на Ваше искуство у научном раду у иностранству и чланство у бројним научним организацијама, како бисте оценили науку у Србији у поређењу са оним што сте видели и искусили у другим земљама? Да ли бисте студентима саветовали одлазак на стручно усавршавање у иностранству?

С

матрам да је, генерално, наука у Србији на високом нивоу, макар у областима у које имам мало бољи увид. Уколико бисмо посматрали науку у Србији у светлу улагања државе, мислим да можемо да будемо веома задовољни квалитетом постигнутих резултата. Министарство просвете, науке и технолошког развоја у неколико претходних година знатно више финансира српску науку, али то још нису довољна средства за публиковање још већег броја научних радова у врхунским међународним часописима. Унапређивањем и побољшањем финансија наш универзитет не би заостајао за сличним универзитетима у Европи и свету. Да бисмо то остварили, поред осталог, потребна је и врхунска опрема која је изузетно скупа и стално је треба иновирати. Према ранг листи коју објављује кинески Универзитет Ђао Тонгиз Шангаја, Универзитет у Београду се већ више година налази међу 500 најбољих универзитета у свету, односно међу 2% најбољих универзитета. На пример, истраживачи су са Универзитета у Београду (УБ) у 2019. години, само у међународним научним часописима, објавили 3.706 радова. Када се овоме додају бројни радови у националним часописима, међународним и националним монографијама, као и другим облицима публикација, годишња научна продукција УБ је знатно већа. Треба напоменути да продукција УБ чини скоро 60% укупне научне продукције свих универзитета у Србији. Када говоримо о српској и светској науци и универзитетима, треба имати у виду да неки светски универзитети имају буџет који се може поредити буџетом целокупне Србије. Дакле, само један универзитет има буџет колико и наша цела држава! То је за наше друштво незамислив новац.

12 / СИМБИОЗА

Студентима бих свесрдно саветовао да конкуришу на разне позиве везане за усавршавање у иностранству. Таквих могућности је у новије време све више. То је начин да, с једне стране, објективније процене сопствено знање стечено на Биолошком факултету, у односу на знање њихових колега са иностраних институција. С друге стране, радом у иностраним лабораторијама стичу нова искуства, специфична знања, упознају друге колеге, проширују научне видике и праве основу за будућу сарадњу из дисциплина којима се баве. Без међународне сарадње, умрежавања и формирања научних тимова веома је тешко замислити даљи рад у науци, посебно биологији.

4. Какво је, према Вашем мишљењу, место које данас заузимају биљке у примењеној науци, нарочито, у светлу садашње ситуације, у медицини и фармацији?

Б

иљке, поред значаја за постанак, развој (и опстанак) многих живих бића на Земљи, што би требало да је јасно и лаицима, имају изузетно важно место у животу човека, не само као један од извора кисеоника него и низу других области важних у опстанку човечанства. Човек је одувек био окренут природи. Из природе је добијао не само храну, одећу, материјал за огрев, градњу и слично, него је у природи налазио и лекове, односно лековите биљке. С обзиром да се у новије време све више научника у свету бави науком, акумулирана су огромна знања из разних области, као што су, на пример, фитохемија и фармација. Савремена фармација се у новије време све више окреће природним изворима лекова, посебно из биљака. Наиме, многи синтетички лекови могу да имају нежељене ефекте, па је стога фокус да се пронађу природна једињења која би имала изражену биолошку активност, али без или знатно мање нежељених ефеката у односу на синтетисане супстанце. У том смислу, велика пажња се посвећује проучавању неких егзотичних и мање познатих, потенцијално лековитих биљака. Посебна пажња се посвећује истраживању традиционалних лековитих

биљака, за које је од давнина познато да имају позитивна дејства. Познат је низ лековитих биљака из традиционалне медицине (на пример, врсте из родова Cataranthus, Taxus, Artemisia и др.) из којих су изоловане супстанце које се данас користе у фармацији и медицини. Уверен сам да ће биљке и у будућности представљати један од најважнијих (не) пресушних извора природних једињења од значаја за човека.

5. Постоје ли одређене биљне врсте које бисте нарочито издвојили као главни предмет Ваше фасцинације и интересовања и зашто?

У

току припрема за тему докторске дисертације заинтересовао сам се за групу родова из Сатуреја комплекса (Lamiaceae), посебно упознајући рад др Чедомира Шилића, врсног сарајевског ботаничара, који је проучавао ову групу на подручју целе претходне Југославије. Његова монографија из ове области била је полазна тачка за мој даљи рад. И данас сам фасциниран овом веома комплексном групом биљака, њиховом систематиком, еволуцијом, филогенијом, лековитим својствима. Из ове области су касније урађене и друге докторске дисертације, неке под мојим менторством. Ово је и даље интригантан и недовољно разјашњен модел систем који ће бити проучаван са различитих аспеката, биологија у малом.

6. Да ли бисте посебно издвојили неки пројекат или постигнуће у каријери на који сте нарочито поносни?

Ш

то се тиче ненаучног пројекта, односно постигнућа, посебно сам поносан што смо у току мог деветогодишњег мандата као Управника Института за ботанику и ботаничке баште „Јевремовац“, успели да комплетно реконструишемо капије и ограду Ботаничке баште, Управну зграду Института, множару, а посебно велики стакленик. То су били најобимнији радови и највеће инвестиције у целокупној историји, не само Института за ботанику и ботаничке баште, него и Биолошког факултета уопште. Наравно, ти радови су читав низ година припремани од стране мојих

претходника. У самој реализацији су учествовали тадашња деканица Биолошког факултета, проф. Јелена Кнежевић Вукчевић, као и наши сарадници. Реализацијом наведених пројеката отворен је пут за даљи убрзани развој Ботаничке баште, као и ботанике на нашем факултету. Што се тиче научног аспекта истакао бих увођење и развијање нових приступа у ботаници (микроморфологија, фитохемија, хемотаксономија, биолошка активност) на Биолошком факултету. Такође, поносан сам на тимски рад са научницима различитих профила (у земљи и иностранству) и повезивање фундаменталних и применљивих истраживања биљака коришћењем најсавременијих метода и техника које се користе у хемији, биологији и фармацији. Повезивање различитих аспеката, односно мултидисциплинарни приступ у савременој ботаници, даје велики замах у повећаном интересовању научника, а посебно младих истраживача у земљи и региону, што је резултирало запаженим радовима у истакнутим међународним часописима који су, у најмању руку, равноправни са резултатима у другим областима биологије. Овакав приступ је омогућио солидну базу за даља фундаментална и примењена ботаничка истраживања. Посебно бих истакао значај проучавања биљака са подручја Србије и Балкана као природних извора потенцијално биолошки активних једињења.

7. С обзиром на Ваше залагање за обнову Ботаничке баште, можете ли нам рећи шта мислите о њеној важности као институције и културног симбола за једну државу и њене становнике? Постоје ли сада одређени планови и пројекти за унапређивање Ботаничке баште и обогаћивање њеног биљног фонда?

Б

отаничка башта је важно природно добро које се некад налазило на периферији, а данас у строгом центру Београда. Осмишљена је као „лабораторија под отвореним небом“, што је и данас једна од њених основних функција. Поред својих природних вредности, односно садржаја, Ботаничка башта представља и културни споменик, не само од значаја за Београд, него за Србију и регион. У Ботаничкој башти се перманентно ради на обогаћивању биљног фонда, као и на уклањању болесних и старих дрвенастих биљака. Одржавање простора Ботаничке баште је веома захтеван процес који тражи ангажовање великог броја радника. Најважнији нови инфраструктурни пројекат у Ботаничкој башти јесте реконструкција објекта који је започет давне 1995. године. Коначно су добијене неопходне дозволе да може да се заврши, уз нови одговарајући пројекат. Идеја је да се обезбеди простор за неколико нових, изузетно важних садржаја: Центар за биљне ресурсе, Центар за флору Србије, Банка семена аутохтоне флоре Србије и др. Поред тога, у објекту ће се вршити едукација

СИМБИОЗА / 13

РАЗГОВАРАМО СА... ученика (радионице, семинари из разних области биологије,…), што ће представљати сасвим нови, знатно виши квалитет понуде у Ботаничкој башти. Надајмо се да ће се ускоро обезбедити средства за завршетак овог објекта и да ће посетиоци и запослени, у разумном року, моћи да уживају у благодетима новог простора.

8. Током своје каријере, руководили сте великим бројем научних пројеката. Да ли бисте могли да издвојите, према Вашем мишљењу, најважнији и да нам кажете нешто више о самом пројекту?

Н

аучни пројекти у којима сам учествовао или којима сам руководио, посебно ови други, заправо су континуирани рад на неколико група биљака, односно нови пројекти су проистицали из претходних. Најскорији научни пројекат – Микроморфолошка, фитохемијска и молекуларна истраживања биљака – систематски, еколошки и применљиви аспекти, трајао је пуних 9 година (2011–2019), колико је, заправо, трајао пројектни циклус Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије. Као што се може видети и из самог наслова, вршена су истраживања одабраних биљних група из Србије и региона, са фундаменталног (анализа микроморфолошких, анатомских, фитохемијских карактера и њиховог значаја у систематици и филогенији биљака) и примењеног аспекта (анализа читавог низа биолошких активности етарских уља, екстраката, појединачних једињења одабраних врста и њиховог потенцијалног значаја за примену у фармацији и медицини). Као круна вишегодишњих истраживања на пројекту публикован је велики број радова у међународним научним часописима, који су наишли на леп одјек у међународној научној јавности.

9. Какви су планови Ваше катедре и сарадника за наредна истраживања, да ли ћемо моћи да очекујемо нове узбудљиве пројекте?

Н

аставници и сарадници Катедре за морфологију и систематику биљака вредно раде на истраживањима, која су прилично широког опсега – од фундаменталних до апликативних. Неки сарадници су одређено време боравили у различитим иностраним научним институцијама (Велика Британија,

14 / СИМБИОЗА

Јапан, Италија, Шпанија, Холандија, Аустрија) из којих су донели драгоцена знања и искуства која ће бити инкорпорирана у планиране будуће пројекте. Планирана је и интензивнија сарадња са научницима из Кине преко размене доктораната и заједничког конкурисања за различите пројекте. С обзиром на добро постављене основе у току досадашњих истраживања, надам се да с правом можемо да очекујемо интересантне научне резултате. Поред запослених чланова, очекујемо и да млади истраживачи који упишу докторске студије које организује наша катедра дају допринос у развоју ботанике на Биолошком факултету.

10. Одакле идеја и како је изгледао процес стварања „Етимолошког речника васкуларне флоре Европе“?

И

деја о Етимолошком речнику постоји дуги низ година. Стога сам, заједно са мојим уваженим професором Будиславом Татићем, покренуо рад на овом тексту, понукан идејом да студентима олакшамо разумевање бројних латинских назива врста и родова биљака. Наиме, студенти углавном механички меморишу називе биљака без разумевања шта они значе. У речнику је дато порекло и значење назива родова и врста значајног броја представника биљака које се могу наћи у флори Србије и Европе. Надам се да речник испуњава очекивања, не само студената, него и професора биологије, као и љубитеља природе уопште.

11. И за крај, да ли бисте дали неки савет или сугестију студентима и будућим, младим истраживачима?

С

весни смо количине информација које свако од нас прими у току дана захваљујући мобилним телефонима, интернету, друштвеним мрежама. Јасно је да су студенти такође „затрпани“ разним информацијама. Саветовао бих да у што већој мери буду селективни, односно да уче да разликују битне од небитних информација, да мисле критички и да покушају да разумеју који извори информација су поуздани, а који нису. Посебно, младим истраживачима саветујем да буду упорни, радни и радознали. Без обзира на таленат, тешко је очекивати резултате без великог труда. Наука тражи много, али даје још више. Слобода коју имају научници у бављењу изабраним областима даје им шансу да покажу сву своју креативну енергију. Зар то није привилегија?

Причамо са проф. др Предрагом Вујовићем Антонија Авдаловић

Проф. др Предраг Вујовић је ванредни професор на Биолошком факултету Универзитета у Београду. Предаје курс Физиологија животиња на Катедри за општу физиологију и биофизику. Некадашњи студент Биолошког факултета, усавршавао се као Фујбрајт стипендиста у Америци на државном Универзитету у Аустину. Тамо је савладао вештине интерактивног предавања по којима је познат студентима модула Биологија. У овом интервјуз разговарамо са др проф. Вујовићем о његовом школовању и о разликама између српског и америчког образовног система.

1. Шта Вас је навело да упишете Биолошки факултет?

Н

исам један од оних људи који су одувек знали шта ће студирати. После основне школе уписао сам гимназију у Ужицу и предмет који ми је најлакше ишао био је енглески језик. Због тога сам неко време размишљао да студирам енглески. Родитељи нису били најсрећнији због те идеје, можда зато што се знање енглеског језика подводило под општу културу. Онда ми је једно време била занимљива психологија. Тек у четвртој години средње школе одлучио сам да ћу уписати Биолошки факултет и то из неколико разлога. Пре свега, у моје време, ´97 године у четвртој години први пут су се изучавале основе молекуларне биологије које су ми биле занимљиве. Други разлог је био што сам у трећој и четвртој години гимназије имао баш добру наставницу биологије, тако да ми је деловало лакше и сигурније да ћу успешно положити пријемни испит из биологије, него пријемни из биологије и хемије који се полагао на Медицинском факултету. Тако да сам практично тек у четвртој години гимназије одлучио да ћу уписати молекуларну биологију, због тога што сам сматрао да ћу релативно лако спремити пријемни и што ме је генерално област молекуларне биологије заинтересовала. Морам рећи да када сам уписивао факултет, па чак и током студија, нисам имао идеју где и шта ћу тачно радити када дипломирам, што ми из данашње перспективе делује врло незрело. Имам утисак да данашњи студенти, можда због лакшег приступа информацијама, већ унапред имају јасну идеју чиме желе да се баве када заврше факултет. Врло често се дешава да контактирају са лабораторијима у иностранству за мастер већ током основних студија. Тако нешто крајем деведестих година није било лако изводљиво. Интернет још није био толико распрострањен у Србији. Када гледам уназад имао сам много среће да ми се по завршетку студија понуди посао на факултету и да ту останем и радим.

СИМБИОЗА / 15

РАЗГОВАРАМО СА...

2. Да ли су Вам студије биле напорне? Који Вам је био омиљени предмет, а који сте најтеже положили?

3. Чиме се тренутно бавите и која је Ваша сфера научног интересовања?

тудије су ми биле напорне јер сам се константно борио са недостатком самопоуздања. Претпостављам да и данас има студената који су у сличној ситуацији, па ће им можда бити лакше када чују да је неко кога сада виђају да ради на факултету је имао исти проблем. Иако сам имао висок просек, спремању сваког испита сам приступао са уверењем да нећу моћи да га савладам. На крају, сваки предмет сам полагао са деветком или десетком, ако се изузме органска хемија из које сам добио шест. То ми је једина шестица. Тако да су ми студије биле тешке јер сам стално морао да превазилазим недостатак самопоуздања. Осим тога, студије су ми биле напорне и зато што у то време из већине предмета нису постојали уџбеници. Стално понављам „у то време“, јер се у међувремену много тога променило. Нажалост, учили смо већином из скрипти и бележака које су људи „хватали“ на предавањима. Те скрипте су биле фотокопиране, често су имале материјалних грешака, тако да је често био изазов само прочитати шта пише у скрипти јер је писано туђим рукописом. Били су малобројни предмети из којих смо имали лепе уџбенике. Издвојио бих уџбеник професорке Гоце Матић из Основа молекуларне биологије, затим професора Радослава Анђуса из предмета Општа физиологија са биофизиком. Било је уживање спремати испите из правих уџбеника, док је остало углавном било агонија.

ош током израде доктората почео сам да се бавим физиолошким одговором организма на гладовање, конкретно експресијом различитих хормона и неуропептида који у хипоталамусу учествују у одржавању енергетске хомеостазе. Након тога сам се заједно са мојом некадашњом докторанткињом, а сада колегиницом са катедре, др Тамаром Дакић фокусирао на један необичан и неочекиван резултат. Одавно је познато да се инсулин синтетише у панкреасу и да се ослобађа у крв након оброка. Ми смо неочекивано открили да се експримирање овог хормона у хипоталамусу пацо-ва повећава током краткотрајног гладовања. Наши актуелни експерименти су усмерени ка откривању адаптивног значаја овог феномена.

С

Не постоји ниједан предмет који сам полагао више пута, али постоје предмети за које сам толико био убеђен да их нећу спремити да је сама отпорност почињања спремања тог испита је агонија. Дешавало се да недељама одлажем да почнем да учим предмет из страха да никада нећу научити. Конкретно, посебан отпор сам имао према Зоологији. Плашила ме је помисао да треба напамет научити бројне врсте, родове, фамилије…

Дакле, укратко, студентских дана се сећам као напорних. Сад кад размишљам о својим студентским данима, жао ми је што нисам био општенији и више уживао у њима.

16 / СИМБИОЗА

Ј

4. Ви сте Фулбрајт стипендиста, провели сте годину дана у Америци, како сте се одлучили да се пријавите за тај програм?

С

асвим случајно. У Америци сам живео током 2014. године, а за стипендију сам конкурисао у првој половини 2013. године. Мој пријатељ и колега Александар Бајић, који је радио на Катедри за општу физиологију и биофизику, се почетком 2013. преселио у Хјустон, где и данас живи. Он ме је обавестио да је америчка амбасада отворила конкурс за Фулбрајтову стипендију и да је те године стипендија била намењена млађим предавачима са Универзитета у Београду који би желели да отпутују у Америку да науче како се држе интерактивна предавања. У процесу пријаве за стипендију било је неопходно да кандидати напишу шта конкретно желе да науче током боравка у Америци. Мени је то било изузетно лако јер сам већ две године држао предавања из Физиологије животиња и знао које предавачке вешине ми недостају. Иако сам Методику наставе биологије похађао као изборни предмет, нажалост нисам много тога знао о томе како предавања учинити интерактивним. Онда сам аплицирао за стипендију и имао срећу да ступим у контакт са професорком Ди Силвертон, која иначе ради на Универзитету у Аустину. То је један од десет

најбољих државних универзитета у Америци. После два разговора у Америчкој амбасади добио сам стипендију и отишао, а у јануару 2014. сам стигао на Универзитет у Тексасу у Остину. Тамо ми је ментор била Ди Силверторн, ауторка познатог уџбеника „Human Physiology“. У почетку сам посматрао како професорка предаје, а онда сам и ја почео активно да учествујем у извођењу наставе. То је било сјајно искуство. Тамо сам први пут у поптуности постао свестан значаја ресусрса једног универзитета за квалитет студија. Под ресурсима подразумевам уџбенике, учионице, читаонице, као и друге службе које су на располагању студентима. Наш факултет има великих потешкоћа да добије своју зграду и просторије за одржавање наставе. Мислим да у овој држави свест о значају свих елемената које универзитетски кампус треба да садржи није на завидном нивоу, а самим тим није ни један од приоритета.

5. Да ли можете да нам кажете нешто више о Вашем искуству? Које Вам је најлепше сећање из тог периода Ваше каријере?

Т

о је било једно сјајно искуство које је променило мој живот, можда чак и живот неких студената који слушају физиологију код мене. Научио сам много тога и упознао сам доста нових пријатеља са којима сам и даље у контакту. Неки су долазили више пута овде да ме посете у Београду. Ја сам и пре стипендије путовао у Америку, али никад тамо нисам боравио тако дуго. Те године сам био и у Хјустону, Сијетлу, Луивилу, Сан Антониу, а читаво то лето сам провео у Њујорку. То је било одлично искуство.

6. Тренутно предајете на Биолошком факултету у Београду, али сте предавали и у Америци. Која је разлика између студената у Србији и Америци?

П

редавао сам у Америци 2014., али сам током 2019. године предавао и на једном америчком медицинском факултету у Антигви и Барбуди. До тада нисам знао да на разним карипским острвима постоје медицински факултети. У Тексасу сам предавао првенствено америчким студентима, а док сам био на Антигви, осим Американцима, предавао сам

и студентима из Канаде, Индије, Египта и других земаља са чијом културом не долазимо често у контакт. Схватио сам да, иако постоје разлике у предзнању и начину учења студената који долазе из различитих образовних система, они често имају сличних проблема око савладавања одређених физиолошких проблема. Чини ми се да су тамо студенти мало слободнији у тражењу помоћи од наставника, док се код нас устручавају или плаше. Ја охрабрујем студенте да траже помоћ и дођу на консултације. Сад је то мало теже због короне, али увек је тај одзив скромнији него што је био тамо.. Трудим да студентима дам до знања да смо ми равноправни учесници у наставном процесу, без обзира на то што су наше улоге различите.

7. Шта Вас инспирише као предавача?

С

туденти. Увек студенти. Овог семестра имао сам предавања у четири групе, од пола два до пола осам увече. Неко би помислио да ми је то најнапорнији део седмице, међутим то ми је заправо најбољи дан. Контакт са студентима је апсект мог посла који највише волим. Заправо га и не доживљавам као посао јер стварно уживам у њему, поготово када су студенти отворени за сугестије и активно учествују у процесу наставе. На почетку семестра неки од њих можда имају и мали отпор или страх од интерактивности, али како семестар одмиче и боље се упознајемо, и предавања постају све динамичнија, и надам се све кориснија за њих..

8. Да ли сматрате себе строгим и захтевним професором?

М

оји захтеви можда јесу мало другачији од оних са којима се срећу на другим предметима, али су у функцији олакшавања мојим студентима да остваре неке своје будуће циљеве. Рекао бих да, и уколико сам захтеван према студентима, у истој мери сам захтеван и према себи током припрема предавања. Надам се да ће им вештине које стекну током курса Физиологија животиња користити у наставку основних студија, али и касније. Дакле, можда јесам захтеван, али не мислим да сам строг. Мада би на ово питање бољи одговор дали студенти.

СИМБИОЗА / 17

РАЗГОВАРАМО СА...

9. Које су разлике у концепту предавања у Америци и Србији?

Т

ешко ми је да говорим о томе генерално. Знам да многе колеге раде на модернизацији предавања, али немам увид у то који наставни стил преовладава на нашем факултету. Оно што је специфично за Биолошки факултет је то што постоји доста различитих области као што су систематика, морфологија и анатомија, физиологија, молекуларна биологија и тако даље. Мислим да је у поређењу са другим областима физиологија нарочито захвална за прављење интерактивних предавања. Рецимо из систематике вероватно и није тако лако.

Када сам био на Антигви имао сам прилику да се упознам са начином рада професора из Америке, Индије и неких афричких држава. Морам признати да сам био непријатно изненађен чињеницом да већина њих предаје на традиционалан начин који подразумева једносмерну комуникацију. Моја предавачка филозофија се своди на једну кратку изреку коју сам чуо од Ди Силверторн, своје америчке менторке, и која гласи „Ask! Don’t tell”. Овакав приступ подразумева да студенти прочитају одређени материјал пре доласка на предавање. На тај начин време током предавања може да се искористи за решавње задатака различитог нивоа комплексности који омогућују студентима да релативно самостално дођу до одређених закључака до којих не би могли да стигну искључиво читањем литературе. Другим речима, студенти се уче како да примене оно о чему иницијално само читају и меморишу. Овај тип предавања је изузетно ефикасан за студенте који долазе припремљени, али могу бити застрашујући за оне пре тоге не одраде свој део посла.

10. Која Вам је омиљена књига, а који омиљени филм?

О

миљена књига ми је „Прољећа Ивана Галеба“ од хрватског писца Владана Деснице која је својевремено била део лектире у четвртој години гимназије. То је једна од ретких књига која је на мене оставила подједнако јак утисак и када сам је први пут читао са деветнаест, а и касније у двадесетим, па сад на

18 / СИМБИОЗА

почетку четрдесетих. У последње време чешће гледам серије, него филмове. С тим у вези бих издвојио, норвешку серију, „Лов на вештице“. Реч је о трилеру који се бави упливом криминала у свет бизниса.

11. Да нисте биолог шта бисте били?

М

ислим да не бих био лош преводилац. Вероватно бих завршио енглески и бавио се превођењем књига и сценарија. Примећујем да су преводи сценарија телевизијских серија често нетачни и стиче се утисак да су их радиле особе које се нису школовале за тај посао. Некад и једна реч може да промени цео тон или чак и смисао реченице.

12. Шта бисте поручили студентима Биолошког факултета везано за студије и колико је перспективно бавити се биологијом?

П

оручујем им да верују у себе, јер сасвим сигурно су у стању да успешно савладају све задатаке који се пред њих стављају. Треба на време открити шта те интересује и онда се даље усавршавати у тој области. Дакле, јасно дефинисати своје циљеве и веровати у себе. Мислим да је то кључ успеха.

Одговор на питање да ли је перспективно, зависи од тога шта под тим подразумевате. Уколико је некоме циљ да заради много новца, онда није перспективно. Али уколико желите да радите на откривању новог знања, онда свакако јесте.

13. Кога поштујете од јавних личности?

Н

е бих издвојио ниједну јавну личност. Имам безрезервно поштовање за све људе који живе у Србији, а који су упркос притисцима којима смо свакодневно изложени остали поштени и љубазни према другима. Околности под којима се већ дуже времена живи у нашој држави су такве да извлаче оно најгоре из људи. С тим у вези имам поштовања и према својим студентима који студирају у тешким околностима, а који и поред свега тога успевају да остану насмејани и ведри и оптимистични.

Причамо са проф. др Биљаном Стојковић Антонија Авдаловић

Једна од наших најпознатијих професора на јавној сцени, проф. др Биљана Стојковић редован је професор на Биолошком факултету на Катедри за генетику и еволуцију. Једна је од оснивача Српског еволуционог друштва и активно разрешава заблуде које јавност има везане за еволуцију. Сфере научног интересовања су јој еволуциона генетика, еволуција људи, популациона генетика и еволуција понашања. У овом интервјуу упознајемо проф. др Стојковић као научника и професора за пример.

1. Шта Вас је навело да упишете Биолошки факултет?

Т

оком школовања, у основној школи и гимназији, није ми се допадао начин како се обрађују биолошке теме. Код куће гледате BBC емисије о природи, а у школи биологију бубате и схватате живи свет као попис појмова, без правих занимљивости и суштине. Привлачила ме је филозофија, психологија и социологија, али и математика и, чак, дефектологија. Будући да сам била на природно-математичком смеру у гимназији, за студије филозофије сам сматрала да можда нисам довољно припремљена. Најдуже ме је држала идеја да будем дефектолог и радим са децом са сметњама. Ипак, много убеђивања људи из околине ме је одговорило од таквог посла, углавном описујући ме као превише емпатичну за сопствено добро. И даље нисам убеђена да би то било грешка.

Мислим да су ме емисије о природи на крају ипак определиле за биологију. Била сам убеђена да школска биологија стоји у приличној супротности са оним што природа јесте.

2. Да ли су Вам студије биле напорне, који је био Ваш омиљени предмет током студија, а који предмет сте најтеже положили?

Н

исам зажалила због студија биологије. Молекуларна биологија ме није привлачила, иако сам је могла уписати према броју бодова са пријемног. Сматрала сам тада да је то превише узак и фокусиран поглед на живи свет, уместо сагледавања читавог спектра биолошких дисциплина. Мислим да нисам погрешила, иако сам се током своје наставничке каријере ипак значајно окренула ка молекуларној биологији.

Занимали су ме фундаменти, а када тражите одговоре на питање „Зашто?“ неминовно стижете до еволуције. У време мојих студија, теорија еволуције се много озбиљније учила на општој биологији (током два семестра, уз вежбе). Открила сам предивни смер, који је тада постојао, а комбиновао је генетику и екологију. Смер се звао Биологија популација и обухватао је доста математике, као и еколошке и генетичке теорије – најбољи темељ за еволуциону биологију.

СИМБИОЗА / 19

РАЗГОВАРАМО СА...

Не сећам се да сам имала проблем са неким предметом или полагањем. Заправо, никада нисам пала на испиту, нити сам поништавала оцене. Нису ми биле омиљене систематике, али чак сам и у томе успевала да пронађем занимљивости.

3. Да ли видите неку разлику између студирања у време када сте били студент и сада?

Н

е знам колико је захвално правити таква поређења из позиције професора. Можда не сагледавам слику довољно добро. Ја сам студирала у време најгоре инфлације и ратова деведесетих година. Та беда и несрећа нас је окупљала и подизала је некакву бунтовничку енергију која данас, чини ми се, не постоји. Били смо врло солидарни и чували смо леђа једни другима. Мислим и да су професори због тога били више привучени нама и блискији у заједничкој несрећи.

Разлика у систему студирања је поприлична. Тада се већина предмета предавала током два семестра, па је лакше било бити кампањац, што сам ја дефинитивно била. Чини ми се да је било једноставније бавити се разним стварима, у мом случају углавном друштвеним, а онда у испитним роковима учити и дању и ноћу. У овим чињеницама покушавам да пронађем објашњење за утисак да данашње студенте занима мање ствари и проблема него што је мене у тим годинама занимало.

4. Чиме се тренутно бавите и која је тренутна сфера Вашег научног интересовања?

Р

уководилац сам малог истраживачког тима у области експерименталне еволуције на Институту за биолошка истраживања „Синиша Станковић“. Одржавамо лабораторијске популације пасуљевог жишка у различитим условима и под различитим селективним притисцима. Ове линије сам наследила од свог професора Николе Туцића, коме могу да захвалим на изузетно вредном експерименталном материјалу. Жишци показују фантастичне еволуционе промене током више од 30 година еволуције под контролисаним условима. На пример, имамо популације које су еволуирале на семенима алтернативних домаћина. Истраживање ових популација пружа вам могућност да пратите еволуциону дивергенцију популација и специфичне адаптације на нове домаћине, и то на каквом год желите

20 / СИМБИОЗА

нивоу – генетичком, епигенетичком, фенотипском, тј. морфолошком, понашајном, или променом животних стратегија. Друга група популација се бави проблемима узрасно-специфичне селекције. Манипулишући временом репродукције (рана или касна репродукција) добијене су линије жижака које живе дупло дуже од других. Експерименти на овим жишцима нам пружају одговоре на питања о еволуцији старења, у чему значајну улогу има, како смо показали, коеволуција митохондријског и једарног генома. Са сарадницима са Универзитета у Упсали (Шведска) радимо на секвенцирању генома ове врсте и специфичностима генома у дуго- и кратко-живећим линијама жижака. Значајни ће бити и резултати компарације транскриптома. Направили смо пре пет година и популације које смо подвргли режиму еволуције високог нивоа фенотипске пластичности. Један од горућих сукоба у данашњој еволуционој биологији проистиче из неспоразума између старе концепције (тзв. Модерне синтезе) и еволуционе биологије развића (енгл. ЕвоДево). Улога пластичности развића у моделовању праваца еволуције јесте кључна у овим расправама, па смо се кроз приступ експерименталне еволуције ухватили у коштац и са тим питањем.

5. Ви сте једна од оснивача Српског еволуционог друштва, чиме се друштво тренутно бави? Шта студенти могу да очекују учлањењем у Српско еволуционо друштво?

Д

руштво је на самом почетку свог оснивања имало неколико година великих активности. Направили смо еволуциону изложбу у Музеју науке и технике, која је трајала месец дана и кроз коју су прошле стотине ученика, десетак предавача и на десетине радионица за децу. Наши студенти су били сјајни водичи кроз изложбу.

Организовали смо и европску радионицу за студенте докторских студија из еволуционе биологије, где смо имали доста значајних научника из европских универзитета. Седам дана непрекидног рада, и професора и студената, али и одличних журки, било је резултат пројекта и финансирања које смо добили од Европског друштва еволуционих биолога (ЕСЕБ). Мислим да је то било пресудно за мој избор у статус члана Савета ЕСЕБ-а. Морам да нагласим да имам сјајне сараднике у лабораторији, који су врло посвећени овим акцијама.

Српско еволуционо друштво (СЕД) и даље постоји, али смо мало успорили, за шта сам највише ја одговорна, јер своје слободно време, током последње три године, углавном користим за организовање грађанских групација и протеста против тренутног политичког режима и невероватног загађивања наше земље. Чини ми се да немам права да окрећем главу од темељног друштвеног проблема губитка грађанских и људских слобода како бих се бавила само својом науком. Поновна инфузија СЕД-а мораће да сачека срећније време.

6. Која је по Вама најчешћа заблуда о еволуцији? Која заблуда Вас највише нервира?

Т

ешко ми је да издвојим једну заблуду која ми „диже косу на глави“. Увек се изнервирам, јер свака заблуда вас суочава са особама које не разумеју значење аргумента, избегавају логичко размишљање и не дају вам да макар начнете когнитивни процес који би отворио малецна врата логици. Еволуциона биологија изазива озбиљне емотивне реакције код људи који крећу од предрасуде да ће им та наука пореметити и „испрљати“ њихово религијско веровање. У разговору са таквим људима прво вам намећу сукоб са религијом, а затим тврдоглаво одбијају да размотре научне аргументе, па чак ни да разумеју да прихватање еволуције као реалног природног процеса не мора нужно бити супротстављено њиховом веровању. Мој непрекидни утисак је да многи људи беже од размишљања о овим темама као да ће бити заражени неким неизлечивим вирусом са тенденцијом да им сруши читав свет. Чини ме тужном та аутоцензура у радозналости и стицању знања.

7. Шта Вас као предавача највише инспирише?

Ј

ако ми је значајно да у предавања убацујем нова сазнања и открића. Мислим да нема ничег значајнијег од уклапања нових детаља у теоријске концепције и то ме одржава заинтересованом, не само за науку већ и за предавања. Чини ми се да сам на предавањима често и превише узбуђена због неких новитета које сам прочитала. Било је ситуација у којима сам откривала да студенти не морају бити подједнако одушевљени. Углавном сам тада сама себи смешна.

Страховито ме инспирише интеракција са студентима на часу. Најбољи су они часови када сви заједно скренемо са основне теме, јер неко има додатке или питања која нас одведу у дигресије, подједнако значајне као и основно градиво.

8. Да ли себе сматрате строгим и захтевним професором?

Н

е знам да ли сам захтевни професор, али сам сигурна да јесам увек добронамерна. Чак је и испит прилика да студент научи и разуме материју. Нервира ме бубање без разумевања, а живце изгубим када нема елементарног знања. Нисам, срећом, склона експлозивним реакцијама на испитима.

9. Која је Ваша омиљена књига, а који Вам је омиљени филм?

В

олим шпанске и латиноамеричке писце, пре свега због специфичног стила реченице, али и феноменалног мешања фантазија, јаких емоција и реалности. Можда омиљена ми је „Јеванђеље по Исусу Христу“ од Сарамага – сјајног стила, духовита и богата.

Холивудске блокбастере, добитнике Оскара и европских награда увек гледам, али са све већим разочарањем. Омиљени су ми неки ангажовани филмови, снимљени најчешће пре више деценија – на пример, Cry Freedom или Досије Пеликан. Све више волим документарце.

10. Која Вам је омиљена земља коју сте посетили?

В

олим Медитеран, његову културолошку потку и менталитет људи. Уживам у Шпанији, Италији и Грчкој.

11. Да ли постоји нека позната личност којој се дивите, која Вам је можда узор?

У

историјском смислу, постоји велики број таквих особа – писаца и научника, углавном. Од савременика бих издвојила Лауру Кодруту Ковези, румунску тужитељку која је истраживала корупцију у држави и стрпала у затвор многе политичаре на високим функцијама.

12. Да нисте биолог, шта бисте били?

Б

ила бих, вероватно, филозоф и књишки мољац.

13. Ваша омиљена фраза или филозофска мисао?

Р

аније сам мислила да је важно имати доминантне мисли и упамтити велике фразе, па сам неке чак и наводила. Данас ми се чини да морамо сами створити своје принципе и мотиве, иако неки не могу бити сажети у једну реченицу.

14. Шта бисте поручили студентима Биолошког факултета везано за студије и колико је перспективно бавити се биологијом?

А

ко сте уписали Биолошки факултет, претпостављам да не јурите за великим новцем. Надам се да вам то није мотивација и то не због тога што велике зараде нису оствариве у овој професији, већ зато што је новац најбаналнији и најглупљи мотив за бављење било којим послом. Уживајте у овој науци, посветите јој се свим срцем и бићете срећни. Немојте ни заборавити да завршетком овог факултета постајете интелектуалци чија улога у друштву није само бављење биологијом, већ и уређивање заједнице на начин који је поштен и најбољи за све грађане. Немојте се устручавати да гласно износите своје ставове и борите се за добру будућност.

СИМБИОЗА / 21

БИОЛОГИЈА

Вакцине базиране на иРНК – очекивања и реалност Тодор Цветановић

Н

е тако давне 2018. године изашао је прегледни рад у реномираном часопису Nature са насловом „иРНК вакцине – нова ера у вакцинологији“. Већ годину дана касније настала је једна од највећих пандемија која је захватила читав свет, а која и данас траје – COVID-19. Да ли су аутори овог рада на неки начин предвидели да ће нас из ове пандемије управо извући вакцине базиране на иРНК?

Несумњиво је да вакцине сваке године чувају милионе живота широм света. Као резултат вакцинације, неке инфективне болести попут малих богиња су у потпуности искорењене, а последњих година се драстично смањио број оболелих од дечије парализе и многих других обољења.

Велики проблем код вакцина произведених традиционалном технологијом јесте могућност да патоген избегне стечени имунски одговор, чиме би вакцина била неефикасна. Још један изазов јесте и брзина производње вакцине код нових вируса јер је често неопходно произвести велику количину вакцина у кратком временском року. Класичне вакцине не могу у потпуности наћи примену у лечењу других болести, стога ћемо у тексту који следи видети како је технологија вакцина базираних на рибонуклеинским киселинама променила парадигму имунологије.

22 / СИМБИОЗА

Када су се појавили у двадесетом веку, терапеутици базирани на рибонуклеинским киселинама постали су обећавајућа алтернатива класичним вакцинама. Пионирски експерименти давне 1990. су показали да је могуће у ћелију животиња убацити иРНК која ће се транслатирати. Две године касније је показано да је убацивање иРНК за вазопресин у хипоталамус изазвало физиолошку реакцију пацова на антидиуретички хормон. Чак и поред ових пионирских напредака и обећавајућих резултата, није дошло до експанзије ове научне области – донедавно. Постојала је забринутост научне заједнице како превазићи недостатке као што су стабилност иРНК, висока имуногеност и неефикасни системи за доставу иРНК. Због тога су пионирска открића отишла у заборав и фокус је стављен на терапеутике засноване на ДНК и протеинима.

Наравно да је каснији напредак науке у изучавању РНК, а пре свега иРНК, омогућио развијање различитих „платформи“ за производњу вакцина заснованих на иРНК. Још су аутори овог рада показали да су одређене вакцине изузетно ефикасне против различитих патогена. Додатно, овај подухват је омогућило и синтетисање секвенци иРНК de novo које је уздрмало ову научну област. Када је иРНК синтетисана, она мора бити спакована у одређени носач који ће је заштити и

Примена иРНК у лечењу малигних болести?

Вакцине засноване на иРНК се могу користити не само у терапији инфективних болести, већ и за лечење малигних болести. Вакцине против малигнитета и други видови имунотерапије представљају обећавајућу алтернативну стратегију за лечење малигних тумора. Могу се дизајнирати тако да циљају антигене специфичне за малигне ћелије. На пример, оне могу циљати одређене антигене, то јест факторе повезане са пролиферацијом ћелија или антигене који су јединствени за малигну ћелију, а који су настали као последица соматских мутација. Већина вакцина против малигнитета се користе за подстицање одговора цитотоксичних Т лимфоцита који треба да „убију“ малигне ћелије.

Изгледа да Pfizer, BioNTech и Moderna не планирају да се зауставе само на инфективним и малигним болестима. Данас се у овом пољу иде корак даље јер се константно ради на прављењу персонализованих вакцина за малигна обољења, на развоју вакцина за ретке болести, као и на развоју вакцина за потребе регенеративне медицине. И да, као што можете да претпоставите, све ове вакцине су базиране управо на РНК.

Изгледа да су COVID-19 иРНК вакцине само почетак у примени ових вакцина за инфективна обољења. Данас се на званичним презентацијама три велике компаније може видети да се хватају у коштац са вирусом хумане имунодефицијенције, то јест ХИВ-ом, вирусом грипа, туберкулозом. На нама остаје да посведочимо где ће нас све технологија РНК одвести у будућности.

омогућити неколико предности попут високе ефикасности и нетоксичности система за доставу иРНК, а најважнија јесте управо продужена експресија антигена in vivo.

Међутим, претходне деценије дошло је до великих технолошких и научних напредака који су омогућили да се крене у развој терапеутика базираних управо на иРНК. Сама иРНК има неколико важних предности у поређењу са класичним вакцинама: • •

• •

За сам крај желео бих да захвалим свим научницима који су допринели развоју ове технологије која несумњиво побољшава квалитет живота људи. Посебно бих волео да споменем два имена која су се истакла у овом пољу, а то су две изузетне научнице др Мелиса Мур и др Каталин Карико. Хвала!

иРНК су неинфективни молекули који се не интегришу у геном и услед тога не постоји ризик од инфекције или инсерционе мутагенезе; иРНК се деградује у нормалним физиолошким условима и време полу-живота иРНК може да се мења модификацијама молекула и доставним системима; хемијске модификације молекула иРНК га чине стабилнијим и дају му предиспозицију за ефикаснију транслацију; вакцине базиране на иРНК имају могућност да се брзо и релативно јефтино производе у великим количинама што смо и осведочили у актуелној пандемији.

СИМБИОЗА / 23

Биологија

Будилник и успаванка биљака циркадијални сат Маша Терзовић

П

опут човека, и биљке се одликују одређеним метаболичким сигналима који им омогућавају да прилагоде свој телесни сат, како би осигурали довољно енергије за преживљавање ноћи када нема могућности за вршење фотосинтезе. Тај телесни сат, познат као циркадијални сат, регулише склад између околине и процеса у организму, односно омогућава биљци да разликује дан од ноћи, да мери дужину дана и према томе манипулише својим резервама енергије.

Веома широк спектар метаболичких процеса одликује се циркадијалним ритмом, омогућавајући биљкама да се прилагоде еколошком циклусу данноћ. Иако је бројним молекуларним и генетичким приступима идентификовано 25 гена повезаних са механизмом сата на модел организму Arabidopsis thaliana, функције великог удела ових гена нису познате. Недавне молекуларне студије откриле су функције неколико протеина повезаних са сатом. Ово откриће омогућило је разумевање интеграције кључних протеина и уобличавање суштине молекуларног механизма сата.

Историјски посматрано, циркадијални ритам је најпре проучаван код биљака, а тек потом код Drosophila и других животињских врста.

Аларм за почетак вршења процеса

Циркадијални ритам регулише бројне биолошке процесе попут: ритмичног померања листова, стопу издуживања хипокотила и корена, биосинтезу секундарних метаболита, хормонски одговор, дорманцију семена, концентрацију калцијума у одређеним ћелијским одељцима итд. Сат има улогу у мерењу еколошког фотопериода како би се индуковали меристеми цвасти и цветање током тачног дела године. Генетичка основа спреге

Истраживање молекуларне базе биљног циркадијалног ритма започело је запажањем да количина транскрипата 3 фотосинтетска гена, укључујући ту и LHCB или CAB (light-harvesting chlorophyll a/b binding protein), зависи од циркадијалног периода. Данас је познато да је биљни „природни сат” одговоран за организовање свеобухватног транскрипционог репрограмирања. Отприлике једна трећина транскрипата врсте Arabidopsis thaliana одражава одлике циркадијалног ритма.

Напредни генетски скрининг, на основу измењене експресије трансгена LUC, контролисаног од стране ритмички регулисаног LUCB1.1 или CAB2 промотора, дао је прву мутацију циркадијалног сата на моделу Arabidopsis. Утврђено је да је дошло до губитка функције алела на гену TOC1 (timing of CAB2 expression1 gene). Губитак функције TOC1 довео је до модификовања и скраћивања циркадијалног периода чак 3,5 сати. Клонирањем TOC1 показано је да кодира нуклеарни протеин са мотивима секвенце веома сличним онима које постоје код неких бактерија. Ово је био први молекуларни показатељ да биљни сат може делити логику анималних и фунгалних ритмова у виду негативне повратне спреге, али и да се, у поређењу са њима, састоји од различитих компонената.

24 / СИМБИОЗА

Негативна повратна спрега

Највећи број молекуларних истраживања и открића у вези циркадијалног ритма, спроведени су на моделу Arabidopsis thaliana. Ова врста се одликује изузетно великим бројем транскрипционих фактора распоређених у много различитих, одвојених механизама повратне спреге.

Иницијална петља састоји се од пара МYB транскрипционих фактора (играју главну улогу у развоју, секундарном метаболизму, резистенцији на болести итд.): LHY (Late Elongated Hypocotyl) и CCA1 (Circadian Clock Associated 1), као и TOC1 који се одликује вечерњом експресијом. CCA1 и LHY се везују за мотив познат као вечерњи елемент (ЕЕ). Функционишу као међусобни репресори транскрипције, TOC1 и великог броја других гена. Такође, и TOC1 функционише као транскрипциони репресор.

TOC1 је први идентификован у породици PRR регулатора који кодирају серију транскрипционих репресора. PRR9 и PRR7 су директне транскрипционе мете потиснуте од стране CCA1 и LHY. PRR9 и PRR7 са касније експримованим PRR5 врше повратну репресију CCA1 и LHY. TOC1 комуницира са ЦХЕ и ТЦП транскрипционим факторима, како би директно потиснуо CCA1 транскрипцију. Заједно деловање овог скупа PRR репресора ограничава експресију LHY и CCA1 на узак временски период око зоре.

Ноћна и јутарња смена

Дакле, CCA1 и LHY представљају гене који преузимају „рану смену” у регулацији сата. Сажето сагледано, CCA1/LHY се везује за место везивања CCA1 и вечерњи елемент. Они потискују транскрипцију TOC1, ELF4 и LUKS, али активирају транскрипцију PRR7 и PRR9. Такође, CCA1 је подложан постранслационим модификацијама. Нпр. фосфорилација овог фактора од стране CK2 (Casein Kinase 2) и његова израженија активност, доприносе испољавању фенотипа. Са друге стране, прекомерна експресија мутираног CCA1, који не може да се фосфорилише од стране CK2, не доводи до испољавања фенотипа.

Са смањивањем количине светлости, долази до повећане експресије TOC1 протеина, који се потом везује за ДНК и активира синтезу CCA1 и LHY, али тек када је присутно довољно светлости, што доводи до максималне количине ова два протеина у зору. Како су они негативни регулатори TOC1, овог протеина ће бити мање на почетку дана. Повратно, са смањењем количине TOC1 смањује се и количина CCA1 и LHY, у континуитету са смањивањем интензитета светлости. Када се количина CCA1 и LHY сведе на минималну количину, почеће поново интензивна синтеза TOC1 и то у периоду краја обданице. На овај начин биљка разликује дан од ноћи, усклађује процесе, и препознаје дужину дана која је у корелацији са количином CCA1 и LHY. Управо тако, она препознаје део године оптималан за цветање, одбацивање лишћа итд.

Идентификација компонената сата, различитих нивоа регулације и међусобне интеракције кључни су за дефинисање и схватање самог циркадијалног сата и његовог утицаја на метаболичке процесе. Нова апаратура и експериментални присутупи допринеће коначном решавању комплексне загонетке циркадијалног ритма биљке Arabidopsis thaliana.

СИМБИОЗА / 25

Биологија

Еволуција крви Жељка Матић

Шта је крв?

К

рв је црвена, непровидна и густа течност. Њене функције се огледају у преносу гасова (првенствено кисеоника, угљендиоксида), хранљивих материја, штетних продуката метаболизма, а има и улогу у имунолошкој одбрани организма. Састоји се из крвних елемената и плазме. Међутим, крв није одувек изгледала овако. Почетак…

Првим животињама на Земљи није била потребна крв, нити сложен систем за пренос материја, будући да су у питању били једноћелијски организми малих димензија. Како су животне форме постајале сложеније и комлексније кроз еволуцију, јавила се потреба за системом који омогућава једноставну дистрибуцију материја и виталних гасова, познатији као циркулаторни систем.

Први циркулаторни систем је забележен код Fuxianhuia protensa пре 520 милиона година, у циљу превазилажења ограничења наметнутих дифузијом - однос површине и запремине. Сам ендотел, као ткиво од ког је сачињен циркулаторни систем, је имао улогу у оптимизацији протока течности и допремања материја и гасова, као и формирању баријера како би заштитио околна ткива од штетних продуката метаболизма.

Циркулаторне системе можемо функционално поделити на: затворене - постоји континуитет током целог пута протицања крви (уз помоћ капиларне мреже) и тим системом протиче крв; а ако је континуитет прекинут, те се течност излива у шупљине које обливају органе - систем је отворен и њиме протиче хемолимфа. Крвне ћелије?

Развој билатералне симетрије и телесних шупљина кореспондира, како са развојем циркулаторног система, тако и крвних ћелија. Прве крвне ћелије на еволутивном путу, назване протохемоцити, су имале улогу у фагоцитози и исхрани.

Још код псеудоцеломата, као што су пљоснати црви уочавају се леукоцитни типови ћелија. Како идемо даље уз еволутивно стабло уочавамо дефинисане ћелије са улогом у дистрибуцији нутријената и гасова, и то прво код Annelida (чланковити

26 / СИМБИОЗА

црви). Еритроците уочавамо као еволутивну новину такође код ове групе. Увиђамо и диференцијацију леукоцита на гранулоците, лимфоците и моноците. Имуни ћелијски одговор се од ове гране надаље задржава као еволуциони тренд. Тако аналогне ћелије уочавамо код филума Mollusca, Artropodа, Echinodermata и Tunicata.

Кичмењачке крвне ћелије су највероватније еволуирале од аналогних ћелија Tunicata. Највећи еволутивни помак у функцијама крвотока је заправо употреба хема за олакшан транспорт гасова.

Посматрањем са удаљене тачке гледишта живот у атмосфери богатој енергијом и кисеоником, велику изложеност оксидативном стресу, истраживања указују да је примарна улога протеина који су имали структуре сличне хему била заробљавање кисеоника и његових реактивних форми, како не би наносили оштећења ћелијама.

Крвни протеини са оваквом улогом су присутни на планети више од 700 милиона година, значајно раније од првог циркулаторног система. У даљој еволуцији крвних протеина наилазимо на протеин глобин (састоји се из 1, 2 или 4 полипептидна ланца) који уз хем групу награђује свима познати хемоглобин за чију је активност неопходно имати везано гвожђе.

Шкољке и неки ваљкасти црви користе хемоглобин не за транспорт, већ складиштење кисеоника, не би ли се опскрбили за период са смањеном концентрацијом кисеоника у околини. Чак и једноћелијски организми имају неке форме овог протеина, тако је код бактерије Е. coli потврђен,

али са несвакидашњом улогом - омогућава јој да осети присуство кисеоника у околини. Хемоглобин у облику који је нама познат је први пут забележен пре 450 милиона година код Gnathostomata.

Први фосилни остатак који недвосмислено приказује присуство крви је фосил зглавкара Marrella splendes, где се увиђа црна флека са високом концентрацијом бакра, а хемолимфа овог зглавкара је била богата хемоцијанином.

Цијанини структуром ни изблиза не подсећају на глобине, и верује се да су настали модификацијом неког ензима. Занимљиво за овај крвни протеин је и да се сусреће код несродних група у таквим временским оквирима да се може описати као продукт конвергентне еволуције, односно можемо закључити да су Mollusca пре 740 милиона година и Arthropoda пре 600 милиона сасвим одвојено дошли до овог пигмента. Зашто уопште постоје различити респираторних пигмената?

типови

Иако је хемоглобин најефикаснији протеин за услове које ми познајемо, у неповољним условима, као што је ниска температура, хемоцијанини лакше везују кисеоник.

Неки организми су развили више врста пигмената, док су их неки одбацили. Неке антарктичке рибе имају прозирну крв и уопште не везују кисеоник, већ се он слободно креће кроз крв. Наиме, овакав начин транспорта им је омогућен услед живота у ледено хладним водама, где је раствореност кисеоника највећа. Поред тога, приликом живота у оваквим условима, крвни елементи који преносе пигменте би само сметали, будући да изванредно хладни услови повећавају вероватноћу згрушавања крви.

Поред ова 2 најзаступљенија пигмента, у животињском царству сусрећемо и хемоеритрин, који приликом оксидације боји крв у љубичасто. Иако носи хем у имену, овај протеин нема хем групу. Користи гвожђе за пренос кисеоника али у сасвим другачијој конфигурацији. Протеинска структура овог пигмента је веома једноставна и сматра се једним од најстаријих протеинских структура које су присутне и данас. Налази се код неких слабо покретних морских црва и морских рачића.

Код гмизаваца се може јавити и крв зелене боје. Код неких гуштера сусрећемо биливердин који настаје у процесу разградње хемоглобина. Уколико се нађе у значајној запремини овај пигмент је повезан са отпорношћу на одређене болести. Још један зелени пигмент, хлорокруонин, се сусреће код Annelida, поготово морских вишечекињастих црва, носи измењену хем простетичну групу, стога има најмањи афинитет ка везивању кисеоника. Занимљиво је да често путује сам кроз крвну плазму, одвојено од крвних елемената.

Постоји још једна еволутивна недоумица везана за протеине на кичмењачким еритроцитима, а тиче се виших кичмењака и специјално нас, људи. Како је дошло до стварања различитих крвних група?

Опште је познато да се на људским еритроцитима налазе антигени, протеинске структуре на основу којих можемо категорисати крвне групе на О, А, Б и АБ. Такође један од битнијих ознака на еритроциту су и протеини Rh, где у односу на одсуство или присуство овог протеина можемо поделити на негативну или позитивну крвну групу, мада још увек није познато постоји ли неки адаптивни бенефит овакве генетичке поставке. Поред ових крвних група, заступљени су и МN, Диего, Kidd и Kell системи, мада су мање значајни са медицинског аспекта, те је стога теже и незахвалније пратити њихову еволуцију.

Међутим, крвна група под именом Duffu је представљена Duffu антигеном који има улогу у развоју маларије. Особе које немају овај антиген су отпорне на маларију, будући да узрочник ове болести нема за шта да се веже.

На основу бројних истраживања добили смо закључке о већој отпорности организма на маларију уколико се на еритроциту налази ознака О крвне групе, или да су људи са антигеном А подложнији великим богињама, док Б лакше оболевају од бактеријских инфекција.

Међутим и након опсежних истраживања на пољу хематологије, до дан данас је постојање крвних група огромна непознаница на нивоу читаве научне заједнице.

СИМБИОЗА / 27

Биологија

Експеримент који је расплакао ћелије Емилија Јовановић

З

амислите да научници имају могућност да на основу само једне ћелије човека направе функционална ткива и органе. Замислите да ова технологија, технологија узгајања органоида, поред значајне примене у персонализованој медицини, пронађе и своју улогу у свакодневном животу. Када бих рекла да смо сведоци ове научно-технолошке револуције, не бих била далеко од истине. Крајем 2020. године у Сингапуру је одобрена продаја меса узгајаног у лабораторији и направљеног од само једне ћелије животиње. Овог пута научници су отишли корак даље. Средином прошлог месеца, 16. марта, стигле су обећавајуће вести – холандски научници натерали су органоиде узгајане у лабораторији да плачу. Прва суза органоида сузне жлезде доказала је да је могуће узгајати функционалне органоиде и да је њихова потенцијална примена у тестирању лекова и трансплантацији од великог значаја.

Сузне или лакрималне жлезде су егзокрине жлезде које производе сузе, чија је улога у заштити ока. Процењује се да најмање 5% адултне популације има синдром сувог ока. Проучавање овог и сличних синдрома је до сада било отежано јер је недостајао добар модел сузне жлезде човека. Управо овај проблем је инспирисао научнике из лабораторије професора др Ханса Клеверса са Хубрехт института за биологију развића и истраживање матичних ћелија у Утрехту. Истраживачка група професора Клеверса се дуги низ година бави истраживањем матичних ћелија. Један од главних изазова при раду са матичним ћелијама са којима се сусрећу научици јесте управо њихово узгајање у петри шољама у лабораторијским условима. Овај проблем

28 / СИМБИОЗА

Када су органоиди сузне жлезде били направљени, тестирано је да ли могу да плачу. Плакање узроковано осећањем бола је код људи индуковано неуротрансмитерима попут адреналина. Да би се процес плакања одиграо у петри шољи, органоиди сузне жлезде су били изложени адреналину. Адреналин је „расплакао“ органоиде, односно ћелије су почеле да синтетишу сузе и ослобађају их у унутрашњост сферичног органоида. Унутрашњост органоида се полако пунила сузама, а како органоиди немају канале којима би текле сузе, остајале су у унутрашњости и изазивале бубрење органоида. Када су истраживачи лабораторије професора Клеверса пресадили органоиде мишевима, органоиди су сазрели, а развиле су се и структуре налик каналима.

Научни тим из Утрехта се нада да ће њихово истраживање пронаћи примену у проучавању сузних жлезда, као и у проналаску лекова и терапија за обољења која захватају ову жлезду. Ово истраживање је умногоме допринело разумевању структуре сузних жлезда и поново показало да су органоиди важни модели у науци. Поред тога, ограноиди развијени из људских ћелија имају велики потенцијал као материјал за трансплантацију. Могуће је да ће једног дана управо ови органоиди сузних жлезда моћи да замене оштећене и нефункционалне сузне жлезде. Док овакве трансплантације не постану реалност, научна група професора Клеверса планира да настави истраживање органоида сузних жлезда, али овог пута да изучи праве „крокодилске сузе“, које рептили користе како би се ослободили вишка соли.

је успешно решила група професора Клеверса 2009. године, када је на основу матичних ћелија црева направљен органоид црева. До сада је ова истраживачка група направила органоиде великог броја жлезда и органа, као и органоиде канцера многих органа. Протоколи за рад са матичним ћелијама које су годинама усавршавали помогли су и приликом прављења органоида сузне жлезде.

За прављење органоидне културе сузних жлезда коришћено је ткиво сузне жлезде пацијената локалне болнице и лабораторијског миша. Матичне ћелије из узорка су биле пренете на гел, који им омогућава да расту у тродимензионалној средини и да формирају органоид. Органоид који је том приликом добијен имао је сферичан облик и чиниле су га углавном матичне ћелије. Међутим, матичне ћелије не производе сузе, што је главна улога сузних жлезда, па је подстакнута њихова диференцијација у адултне ћелије сузне жлезде. Битан корак у испитивању диференцијације ћелија било је проучавање генске експресије, те је тако утврђено да је транскрипциони фактор Rah6 неопходан за развиће сузних жлезда код мишева.

СИМБИОЗА / 29

Биологија

Пластика фантастика: кад од „макро” остане „микро” Владана Петковић

Ј

а носим пластично одело и пластика је моја храна, можда сам пластичан и ја - Идоли

Шта (до сада) знамо о микропластици

Годишње се произведе око 300 милиона тона пластичног отпада, и уколико исти није биоразградив, производи се фрагментирају у ситније комаде који се називају микропластика и нанопластика.

Микропластика су мали комади пластике који загађују околину, али то није специфична врста пластике, већ се уопште дефинише као честице мање од оног што голо око види.

Микропластику делимо на примарну и секундарну. У примарну микропластику спадају било који пластични фрагменти или честице величине 5,0 mm или мање. Ту се убрајају микровлакна, микроперлице и пластичне грануле (полиетиленске грануле од којих се прави пластична амбалажа).

Секундарна микропластика је она која настаје природним распадањем већих пластичних производа који се баце у околину. Такви извори секундарне микропластике укључују флаше воде и сокова, рибарске мреже, пластичне кесе итд. Обе врсте микропластике у окружењу опстају веома дуго, а пронађене су и у нашим организмима. Микропластика на тањиру

Да ли сте знали да недељно поједемо 5 грама микропластике, што значи да ужинамо једну

30 / СИМБИОЗА

кредитну картицу? Не звучи баш укусно, зар не?

Више нема сумње да пластика проналази свој пут кроз прехрамбени ланац у људска тела. Велико је питање шта ради када дође тамо. За сада је познато да је пластика липофилна, односно да се раствара у мастима, што јој отвара могућност да се угради у липидна ткива. Такозвано ћелијско загађење пластиком има катастрофалан утицај по људско здравље.

Микрочестице пластике налазе се и у производима за које нисмо ни слутили. И није лако ни разумети, откуд оне тамо. Има их у пиву, меду, соли, шећеру, у морским плодовима, али и у дрогеријским производима попут пасте за зубе, пене за бријање, гелова за туширање, шампона.

Једно је сигурно – честице микропластике су

филм „Seaspiricy“. Да ли наша одећа уништава планету?

свуда! Поглед у будућност

Животиње које живе у океанима и другим воденим екосистемима, грешком уносе у свој организам микрочестице које онда ми уносимо у наш организам конзумирајући плодове мора. Када је у питању утицај микропластике на животиње, ове честице су праве микроубице. Процес током којег ове честице заврше у организму животиња јесте најпре узимање хране. Животиње кад једу замене миркопластичне честице за храну због тога што су сличне величине, али и због фактора као што су облик, боја, мирис и укус. Микроби, ситни организми, настањују пластику у води веома брзо те се ствара слој живог света на комадићу пластике, који се тако животињама чини јестив. Многи организми се хране тако што филтрирају воду. Потврђено је да многе врсте планктона уносе микропластику у свој дигестивни систем чиме се ствара осећај лажне ситости што на крају доводи до угинућа ових организама. Рибе, шкољке, шкампи, морски краставци, морске звезде и ракови такође уносе микропластику у великим количинама, због чега долази до поремећаја варења и повреда од оштрих ивица пластике.

Микропластику уносимо и док пијемо, јер се у флашираној води налазе велике количине ових честица због самог процеса флаширања. Рецимо, БПА је супстанца која се користи за стврдњавање пластике, а чак и мала изложеност овој хемикалији може изазвати читав спектар поремећаја – од кардиоваскуларних болести до дијабетеса типа 2. Интересантно је да су Европска Унија и Канада забраниле употребу БПА у флашицама за бебе, док код нас слична забрана не постоји. Шта можемо да урадимо?

• • • • •

Правилно одвајање и одлагање отпада. Мања употреба пластичних сламки, кеса, чаша и тањира за једнократну употребу. Пребацивање на обичан сапун уместо течног сапуна који се налази у пластичном паковању. Сјајна алтернатива пластичним четкицама јесу оне израђене од бамбусовог дрвета који природно поседује антибактеријска својства. Едукација, ми препоручујемо документарни

Да, сви смо обучени у пластику. Око 60% укупне произведене одеће у току једне године је од пластике – полиестера, најлона, акрила и других синтетичких влакана.

Синтетичка влакна су најпопуларнија влакна на свету. Ови текстили се добијају од нафте, јефтини су за производњу и могу се наћи у свим радњама брзе моде. Такође, потребно им је више од 200 година да се разграде у природи. Поред гомилања на депонијама и стварању споро разградивог текстилног отпада, ови комади машинским прањем испуштају микро и нано пластику која загађује водене системе.

Полиестер је полимер, а најчешча сорта је полиетилен терефталат или ПЕТ. Ова влакна доприносе загађивању воде пластиком на један крајње префриган начин: машинским прањем та пластика из текстила се разбија на ситне делове, одлази у одвод и будући да је премала за филтрирање завршава у воденим екоситетима. Потом ту микропластику једу рибе, а затим и ми – она је свуда па чак и људској столици.

Нова истаживања показују да влакна најлонске и полиестерске одеће утичу на смањење регенерације плућних ћелија. Истраживачи су открили да синтетичка влакна отежавају опоравак плућа и упозоравају да ће ово посебно погодити људе оболеле од COVID-19 и децу чија се плућа још увек развијају. Најлон и полиестер ометају развој и опоравак наших дисајних путева, закључују научници са Универзитета у Гронингену, ТНО и лабораторије у Plymouth-у у новом истраживању ефеката микропластике и микровлакана на наше здравље.

Само једно машинско прање веша избаци преко 700 000 честица пластике која се налази у текстилу. Размислите о томе када следећи пут ваша машина започне нови циклус прања, јер тада почиње и циклус кружења микрочестица пластике. Шта можемо да урадимо?

• • • • • • • •

Читамо етикете и захтевамо да на њима буду наведени сви материјали Не купујемо одећу од пластике Купујемо одећу од природних материјала попут памука, лана, јуте… Купујемо мање одеће Донирамо, а не бацамо одећу Перемо веш на нижој центрифуги и не сушимо га машински Словеначки стартап PlanetCare је развио филтере за машине који филтрирају чак 80% микропластике Редовно усисавамо (јер удишемо пластичне честице из наших тепиха, завеса и другог пластичног кућног текстила)

СИМБИОЗА / 31

Интелигенција микромицете Јована Протић

P

hysarum polycephalum је једноставан организам, састављен од само једне ћелије. Велики број експеримената на овом организму је показао да поседује невероватно велику способност обрађивања и употребе информација. Врста Physarum polycephalum је често коришћена за проучавање животног циклуса плазмодијалних слузавих гљива. Када је у питању класификација, ову врсту сврставамо у царство гљива (Fungi/Mycota) у раздео слузавих гљива – Myxomycota, класа Myxomycetes, ред Physarales.

P. polycephalum нема мозак, нема нервни систем, али решава задатке. Процес доношења одлука код ове врсте научници су назвали „интелигентним“. Начин на који ова врста гљиве „размишља“, по мишљењу неких научника, представља добар модел за начин функционисања неких робота прављењих у будућности.

Овај организам мења своје станиште, али користи слузаву материју да замаскира трагове кретања. P. polycephalum има различите телесне регионе, од којих сваки засебно реагује на своју околину. Делови тела се контрахују, шире или пулсирају, и то одређеном брзином која зависи од услова којима су изложени. Топлота, храна или светлост могу да проузрокују промену пулсирања, која зависи од тога који део тела је изложен дејству неког од тих ефеката. Ове пулсације заправо представљају начин на који се ова гљива креће. Померањем гљиве, слој слузи који се налази испод њеног тела излази на површину којом се креће. Хемијска једињења у слузи доводе до промена у пулсацији помоћу којих превазилазе препреке, лакше долазе до извора хране, контролишу смер свог кретања, или једноставније речено помоћу којих преживљавају. Присећају се путања, навикавају се на различите ствари и препознају места

У једном од експеримената, гљиве су имале препреку у облику латиничног слова „У“ између њих и извора хране. Како су се кретале ка храни, мерено је време потребно да савладајуову препреку. Експеримент је вршен на два различита начина, у првом им је било дозвољено да се крећу по нормалној површини, а у другом, површина је била прекривена материјом сличном слузи, која је онемогућила гљиви да остављање свог трага користи као начин да памти пут којим се већ кретала. Када су могле да оставе траг, 96% организама је у року од

32 / СИМБИОЗА

120 сати дошло до хране, а тај број се смањио на 33% када нису могле да остављају траг. Резултати овог истраживања показују да P. polucephalum може да памти истражена места.

Генерално, много напреднији организми су способни за хабитуацију – могу да се навикну на своју околину, поготово ако су награђени за то. Помоћу експеримената, научници су дошли до закључка да ако се са гљивом више пута спроведе дати експеримент у коме она прелази исту руту препрекама, сваког следећег пута ће јој бити потребно мање времена – гљива се навикава на услове, препреке и пут.

Истанчан укус када је у питању храна

Истраживањима је доказано и да слузаве гљиве избегавају храну која ће им нанети штету, а приоритет су им хранљиве материје које ће им помоћи у расту и развоју. Крећу се ка материјама са високом концентрацијом угљених хидрата, али не прилазе супстанцама које у свом саставу имају велику концентрацију соли. Овакви организми теже ка томе да имају оптималну количину нутријената. Приликом спровођења одређеног експеримента, слузавим гљивама су дате две опције - квалитетна храна на јаркој светлости (гљиве не воле јарку светлост) и лошија храна у тами; показано је да би радије биле изложене јаркој светлости, иако им не прија, само ради квалитетније хране. То заправо говори да су способне да обраде информацију и препознају бољи извор хране. Велика способност регенерације

Намирише храну, осмисли најповољнији пут и одлази до ње

Слузаве гљиве имају рецепторе преко целог тела којима добијају информацију да ли им је храна у близини. Ове гљиве заправо имају различите типове рецептора, сваки детектује промену различитих фактора (влажност, pH вредност). Могу да детектују и светлост помоћу фоторецептора сличним онима у нашим очима. То значи да иако је у питању само једна ћелија, она поседује нешто слично носу и очима. Једноставније, Physarum може намирисати храну.

Узимајући у обзир да гљива свој слузави траг користи како би нешто запамтила, урађена су два експеримента којим су постављене препреке. У једном је коришћена препрека у облику латиничног слова „Y“ са храном постављеном на свакој страни препреке. Када је постоље за слуз постављено између гљиве и хране, 39 од 40 слузавих гљива је отишло око целе препреке да узме храну са друге стране. Тачније, гљива превазилази препреке како би на лакши начин, или уопште, она стигла до извора хране.

Плазмодијалне слузаве гљиве поседују вегетативно тело које се назива фузиона или права плазмодија, а права плазмодија је саграђена од мреже разгранатих канала - венула. Такође, један део плазмодијалних слузавих гљива представља протоплазма. Она може постати и венула или плазмодија, или било који други део слузаве гљиве. Захваљујући овим сазнањима тим немачких научника је раздвојио гљиву на више фрагмената, а затим посматрао како ће се ти фрагменти вратити у првобитно стање. У поређењу са другим једноћелијским организмима, слузаве гљиве једва да поседују мембране што им омогућава лакшу фузију мембрана. Могућност преношења „наученог“ знања

Након ових сазнања, намеће се питање да ли гљиве могу да пренесу своје знање на припаднике исте врсте. Ако једну слузаву гљиву ставимо у близину друге, оне ће се спојити. Доћи ће до фузије њихових мембрана и створиће нови организам. Тај организам ће знати научену путању.

Сензорни рецептори плазмодијалних слузавих гљива „пулсирају“ након примања сигнала из спољашње средине, а тај ритам пулсирања представља силу која их помера. Једном када рецептор детектује храну, пулсирање се убрзава. Како је унутрашњост ове гљиве један динамични флуидни систем, када се убрза тај процес, протоплазма почиње да се креће у правцу хране – гљива прати. То значи – нема мозга, нема проблема.

СИМБИОЗА / 33

Биологија

,,Зомби” гени Ивана Адамовић

О

пште је познато да када срце престане са својим радом, убрзо се и цео организам се ,,угаси”. Поред тога, познато је и да се организам не ,,угаси” истог момента, већ да полако своди свој рад на минимум до гашења. Међутим, научници са Универзитета Илионс у Чикагу, открили су да неке ћелије у нашем организму, тачније мозгу, поред тога што остају активне након смрти, оне и повећавају своју активност. О чему се ту ради?

Наиме, научници у својим истраживањима користе пост-мортем узорке како би истражили узроке смрти, истражили неке болести и евентуално, дошли до решења око излечења истих. Пост-мортем узорак јесте узорак који се узима из тела преминуле особе, односно животињских модел организама која се иначе користе у истраживањима. Такође, пост-мортем је познат и под називом аутопсија. Ови узорци су веома значајни и користе се у истраживањима обољења као што су: Алцхајмер, шизофренија, аутизам и слична.

Проблеми који се јављају приликом истраживања разних обољења која се врше на модел организмима, јесу закључци који се добију, а које је тешко прилагодити људском организму, поготово када су у питању поменута обољења. Због тога је било важно користити узорке људског порекла.

Оно што је на неки начин издвојило ово истраживање, јесте то да су они поред тога што су вршили истраживања на пост-мортем узорцима, користили и узорке из живе особе које су добили приликом рутинских операција извршених на мозгу.

Зашто је било битно да имају и узорке из мозга живе особе?

Било је важно како би научници могли да упоређују активност гена у оквиру ћелија које се налазе у оба узорка и да на тај начин дођу до одређених закључака.

За нека обољења мозга, као што је на пример епилепсија, свеже изоловано ткиво се може добити као део хируршког лечења самог пацијента, а затим се то ткиво може користити за истраживања овог обољења. Када су научници извршили одређене експерименте, увидели су да постоје разлике у епилептичкој активности у деловима мозга. То их је навело да се запитају како то да у одређеним регионима постоје разлике у електричној активности и да истраже одређене гене како би разумели добијене резултате.

За боље разумевање ових обољења (поред епилепсије, ту су и Алцхајмер, шизофренија, аутизам, итд.), а самим тим и долажења до могућих решења, научници су користили велики број узорака добијених из пост-морталних али и ,,свежих” узорака ткива мозга и упоређивали гене у овиру тих узорака. У фокусу самог истраживања, налазили су се гени који зависе од мождане активности и који највероватније учествују у стварању више когнитивне функције у нашем организму.

Научници су урадили следеће: узели су

34 / СИМБИОЗА

,,свеже” узорке можданог ткива људи (које су добили хируршким интервеницијама) и у њима симулирали пост-мортем услове. ,,Свеже” узорке можданог ткива је могуће добити, поред третмана епилепсије, и приликом операција тумора на мозгу. Узорке су ставили на собну температуру (која износи око 20°C) и пратили дешавања у року од 24 часа. Такође, како би пратили експресију гена, вршили су секвенционирање молекула РНК.

Како би се што боље разумеле разлике између пост-мортем ткива и ,,свежег” ткива, научници су испитали експресију гена, али и хистологију људског мозга у функцији времена, након хируршког уклањања. Познато је да када се мозак уклони из организма, долази врло брзо до његове смрти, из разлога што нема циркулације која би активно доводила есенцијалне супстанце ћелијама мозга. Самим тим, истраживачи нису били изненађени када су у експерименту у коме су ,,симулирали смрт” запазили многе промене, као што су: смањење експресије неуронских гена, повећање експресије гена астроцита и глија и повећање њиховог дијаметра.

Научници су у овом експерименту користили метод транскрипционог груписања, како би предвидели и потврдили промене које су специфичне за ћелије које зависе од времена у пост-мортем условима којима су изложене. Десило се изузетно повећање специфичних глијских и астроцитних гена и процеса које обављају глијске ћелије и астроцити.

Многи гени који су укључени у процесе као што су учење и памћење, су кракотрајне и пролазне у поређењу са дуготрајним променама мозга које су битне за сређивање меморије. У поређењу са тим, активација ових ћелија (глијских и астроцита) која је у функцији времена, последица је у њиховој нормалној улози у хомеостази мозга и реакцији на смањене количине кисеоника у мозгу.

Међутим, многи гени су били изненађујуће стабилни у овом истраживању. Неки од најстабилнијих гена били су гени ,,чуваркуће” који су значајни за нормализацију нивоа експресије молекула РНК из великог броја различитих ћелија. Оно што је утврђено у овом експерименту, јесте да укупна количина РНК није смањена. То је могуће због тога што се смањивала количина гена неуронских ћелија, а паралелно са тим, повећавала се количина гена глијских ћелија. Закључак

Ова открића су, али и овакав начин вршења експеримента, веома значајна за одређивање и могућу корекцију стабилности појединачних гена у зависности од времена и температуре и могу се у те сврхе и користити.

СИМБИОЗА / 35

Биологија

Први идентификовани хоризонтални трансфер гена између биљке и животиње Софија Илић

С

ребрнолисна белица (Bemisia tabaci) из фамилије лептирастих ваши (Aleyrodidae) сматра се једном од економски најважнијих инвазивних врста. Због свог широког спектра биљака домаћина, који обухвата више од 600 врста, изузетне адаптибилности и способности да врше трансмисију различитих вируса, Bemisia tabaci представља велику претњу по успешност усева. На погођеним биљкама могу се уочити хлоротичне пеге, дисторзија раста и рано опадање листова. Све ово доводи до смањења фотосинтетичке површине, што може имати погубан ефекат на биљке домаћине, али то није једини начин на који B. tabaci уништава читава поља - њена улога у преношењу вируса има још веће економске последице. Још једна занимљива чињеница о овом инсекту је да често напада домаћине који продукују фенолне глукозиде, групу естерификованих и гликозилованих деривата салицил алкохола који служе да заштите од хербивора. Истражујући, како B. tabaci одолева дејству ове токсичне супстанце, научници су дошли до узбудљивих открића. Наиме, све указује да би ово могао бити први пример хоризонталног трансфера функционалног гена између биљке и животиње. Значај хоризонталног трансфера гена

Поред добро познатог преношења генетичког материјала са родитеља на потомке, као алтернативни начин преноса гена међу јединкама издваја се хоризонтални (латерални) трансфер гена (HGT). Ова појава није несвакидашња међу прокариотским организмима, штавише има изузетан значај у еволуцији бактерија. Управо је овај механизам одговоран за преношење антибиотске резистенције у популацијама бактерија, па није изненађујуће да је као узрочник тако озбиљног проблема за људе врло добро проучаван. Са друге стране, код еукариота се хоризонтални трансфер гена сматрао веома ретком и неуобичајеном појавом. Ипак, докази из бројних научних истраживања указују на то да би HGT могао да буде значајнији у еволуцији еукариота него што се то очекивало. Све је више примера адаптација и интеракција између домаћина и паразита у којима је HGT играо значајну улогу, што отвара нови поглед на еволуцију еукариотског генома и низ нових питања које вреди истражити. У наставку текста ћемо се осврнути на горепоменути јединствени пример који је одушевио научни свет.

36 / СИМБИОЗА

Револуционарно откриће

Интернационална група научника из Кине, Белгије, САД и Швајцарске спровела је студију која показује да се код макар три врсте белица може пронаћи ген захваљујући којем могу да неутралишу токсине, секундарне метаболите многобројних биљака. У питању је ген BtPMAt1, а до сазнања о његовом необичном пореклу дошло је сасвим случајно. У фокусу истраживања првенствено су биле адаптације које сребрнолисној белици помажу у савладавању одбрамбених механизама биљака, али се приликом упоређивања генома ове и других врста инсеката, BtPMAt1 издвојио као ген својствен B. tabaci. Притом, када је уочено да се BtPMAt1 често јавља и активно испољава код разних биљака, било је извесно да је посреди изузетна појава. У жељи да потврде улогу овог гена код белице, научници су генетички модификовали парадајз тако да производи РНК молекуле који блокирају експресију BtPMAt1. Као што је и очекивано, ова измена довела је до немогућности B. tabaci да неутралише фенолне гликозиде приликом конзумирања модификоване биљке, што је доводило до смрти јединки. Истовремено, друге врсте код којих поменути ген не постоји, без проблема су могле да се хране овим биљкама. Ови резултати са солидном сигурношћу указују на сценарио у ком је B. tabaci у неком тренутку своје еволуционе историје успела да своју слабост претвори у „оружје”.

Како је дошло до овога?

Механизми латералног трансфера гена су генерално недовољно проучени код еукариота. За неке од потенцијалних извора нових гена сматрају се ендосимбиотски трансфер гена, трансдукција посредована вирусом и попримање гена организама унесених фагоцитозом (конкретно, код протиста). Код конкретног примера сребрнолисне белице, научници још не могу са сигурношћу тврдити како се процес одвијао. Тренутна претпоставка је да је све започело инфекцијом биљке вирусом који преноси B. tabaci, а који је потом интегрисао део биљног генома у своју ДНК. Природа односа у које ступају вирус и ћелије домаћина довољно је блиска да омогући овакав тип размене гена, за коју је пример документован и у реалном времену у студији са врстом Beta vulgaris и вирусом коврџаве репе (BCTIV). Овако измењен вирус би онда могао да буде посредник и пренесе овај ген сребрнолисној белици, али механизам по ком би ово могло да се догоди још увек није довољно разјашњен. Све ово се највероватније одиграло у периоду пре 35 и 80 милиона година, при специјацији B. tabaci. Корисност нових сазнања

Већ је истакнуто да сребрнолисна белица може разорити усеве и изазвати огромну финансијску штету. Овоме сведочи пример из Сједињених Америчких Држава - штета коју су ови инсекти начинили у савезној држави Калифорнији од 1991. године процењује се на чак 500 милиона, а бројка расте и до читаве милијарде на националном нивоу. Ова студија нуди нову потенцијалну методу заштите гајених биљака, па због тога има и велики практични значај. Мада верује се да се све прво треба подробно испитати, један од коаутора, др Тед Турлингс сумња да би модификације усева довеле до икаквог еколошког дисбаланса, јер би белице овај извор хране замениле дивљим биљкама. Такође, истиче и да би ово заправо могло повратити еколошки баланс у многим погођеним земљама, без ризика изумирања B. tabaci.

СИМБИОЗА / 37

Биологија

Генетска основа краткорочног памћења Добрица Девић

Т

аламус је део мозга који се налази изнад средњег мозга (мезенцефалона) и тај начин омогућава везе нервних влакана са можданим кортексом у свим правцима. Њега чине сива мождана маса (тела неурона) и бела маса (аксони), као и низ језгара која чине неурони ексцитаторне или инхибиторне природе који су одговорни за обраду различитих сензорних сигнала. Најважнија задужења овог дела мозга имају интраламинарна језгра, која су задужена за детекцију бола, сензорна језгра која детектују све сензорне домене осим њуха, асоцијативна језгра која регулишу когнитивне способности и лимбичка језгра која контролишу расположење и мотивацију.

Појам „радна меморија“ код људи представља могућност привременог складиштења информација. Дефицити у радној меморији су посебно изражени код људи који болују од Алцхајмерове болести, шизофреније, инвалидитета учења, старења и многих других неуролошких обољења и стања. Откривено је да таламус има улогу у краткотрајном памћењу, међутим, генска основа остала је неистражена. Убрзо, научници су открили да је ген Gpr12 кључан за таламичко одржавање краткорочне меморије. Ово откриће може бити од великог значаја за многа истраживања когнитивне терапије, као и вештачке интелигенције.

Центар овог истраживања јесу таламус и кортекс. Разлика јесте у томе што таламусни неурони нису међусобно повезани, док неурони у кори јесу. Кортекс се у овом случају може посматрати као колекција понављајућих мрежа које су кључне када је у питању краткотрајна меморија. Зашто је онда важан таламус?

Идентификовање гена повезаних са когнитивним процесима је веома тешко јер генско мапирање захтева многа поновљена мерења, што је тешко остварити када су у питању студије понашања. Научници су, да би превазишли овај проблем, користили методу која се назива „анализа квантитативног локуса особина- QTL“ која може да повеже одређене особине са генима који су за њих одговорни. Тестирање радне меморије вршено је уз помоћ лавиринта који је био у облику слова Т. Уколико би се мишеви враћали при поновљеним покушајима на места која су им позната, то је значило да нису прошли тест. Уколико су пак

38 / СИМБИОЗА

одлазили у делове лавиринта који су им непознати, пролазили би тест. Резултати су се разликовали међу мишевима, што су аутори објаснили као способност јединки да имају на уму претходне радње у виду краткорочних меморијских образаца.

Након више пута поновљеног експеримента, истраживачи су анализирали добијене резултате на основу којих су дошли до више закључака. Један регион гена нарочито се истицао при анализи QTL различитих сојева мишева, а научници су га назвали регион Smart1. Мишеви који су имали једну одређену секвенцу на том региону гена, били су посебно добри током истраживачког задатка, док су други са другачијом секвенцом били знатно лошији.

Други закључак односио се на испитиване обрасце експресије гена у неколико регија мозга код испитиваних мишева. Најзначајније запажање било је у медиодорзално-таламусном региону у експресији гена Gpr12 који се налазио на Smart1. Овај регион уско је повезан са префронталним кортексом и укључен је у когнитивне процесе вишег нивоа као што је радна меморија. Откривено је да се смањење експресије гена Gnp12 појавило код мишева који су имали лошије резултате, док је прекомерно изражавање гена присутно код друге групе мишева са бољим резултатима.

Ген Gnp12 кодира протеин који припада фамилији познатој као „орпхан“ рецептори. Он највероватније појачава активност медиодорзалних неурона таламуса. Закључено је да су обрасци неуронске активности у медиодорзалном таламусу постали много синхронизованији са онима у префронталном кортексу, током оних момената експеримента када су се животиње сећале у којим

деловима лавиринта су већ биле, а све је уско повезано са експресијом гена Gnp12 - што је већа његова експресија, боља је координација ова два региона, као и перформансе саме радне меморије. Дугорочно памћење

Памћење јесте резултат заједничког делоxвања више регија у мозгу. Најзначајнију улогу у памћењу имају хипокампус, мали мозак, амигдала и префронтални кортекс.

Функција амигдале јесте регулација емоција попут страха и агресије. Истраживања су показала да она има важну улогу у стварању успомена. Доказано је да њеном дисфункцијом сећања на стресне ситуације бледе, а тиме је закључено да она има улогу, заједно са хипокампусом, у консолидацији меморије, односно у превођење новог учења у дугорочну меморију. Хипокампус везан је за меморију препознавања предмета, као и просторну меморију. Сматра се да повезује информације које успоменама дају значење, што је и доказано када су пацијенту на лечењу уклоњени леви и десни слепоочни режањ при чему он није могао да ствара нове успомене, али се и даље сећао успомена од раније. Мали мозак одговоран је за моторичко памћење, а префронтални кортекс за обраду и задржавање информација.

Осим ових делова мозга, на сећање велики утицај имају и емоције. Сматра се да јаке емоције покрећу стварање јаких сећања, док слабија емоционална искуства често бивају заборављена. Иза емоција стоје неуротрансмитери, који су посредници између неурона, што је пресудно за формирање сећања.

СИМБИОЗА / 39

Биологија

Беба која има три родитеља – митохондријске болести и „three-parent” технике Лена Шаренац

М

итохондрије поседују сопствену ДНК и представљају један од главних центара ћелијског метаболизма и место синтезе АТП-а путем оксидативне фосфорилације. Важну улогу митохондрије остварују и у ћелијској сигнализацији кључној за одвијање процеса апоптотске ћелијске смрти. Осим једарном ДНК, протеини и ензими који учествују у различитим процесима унутар митохондрија могу бити кодирани митохондријском ДНК (мтДНК), која код људи представља кружни дволанчани молекул величине 16,6 Кб. Оваква организација гена, међутим, значајно повећава могућност настанка мутација које за последицу могу имати развој различитих облика митохондријске дисфункционалности.

Поремећаји у функционисању митохондрија и неефикасност митохондријског метаболизма проузрокују широк спектар обољења која се називају митохондријске болести. Митохондријске болести највише погађају органе за чији рад је неопходна велика количина енергије, односно АТП-а, а који најчешће припадају нервном и мишићном систему. Мутације одговорне за манифестацију митохондријских болести преносе се са родитеља на потомство према Менделовим законима уколико су у питању мутације на једарној ДНК, или материнским наслеђивањем, уколико су мутације лоциране на мтДНК. Приликом оплођења, глава сперматозоида улази у јајну ћелију, док средишњи део остаје напољу заједно са репом. У средишњем делу сперматозоида смештене су очеве митохондрије које обезбеђују потребну количину енергије за кретање сперматозоида. Уколико, међутим, нека од очевих митохондрија доспе у јајну ћелију, бива деградована у лизозомима ооцита. Материнским наслеђивањем, дакле, потомство од мајке наслеђује митохондрије, али и мутације на мтДНК.

Једна од метода in vitro фертилизације која је у последњих неколико година дала задивљујуће резултате и омогућила превазилажење последица материнског наслеђивања различитих обољења јесте „three-parent” техника. Захваљујући овој методи, 2016. године у Мексику рођена је прва беба која има две мајке и једног оца.

40 / СИМБИОЗА

Митохондријске болести и хетероплазмија

Митохондријске болести настају као последица мутација у самој митохондријској ДНК (мтДНК), или једарним генима који кодирају протеине неопходне за правилно функционисање митохондрија. Услед нарушавања способности митохондрија да произведу довољну количину АТП-а за нормално функционисање ћелија, могу се јавити слабост мишића, проблеми са кретањем, болести срца, јетре и бубрега, дијабетес, неуролошки поремећаји, као и губитак слуха и слепило.

Током живота, услед одсуства хистона и слабог механизма репарације, на мтДНК долази до настанка и акумулирања различитих типова мутација, као што су делеције, дупликације и тачкасте мутације. Узрочници стечених мутација на мтДНК могу бити различити, попут слободних радикала пореклом са респираторног ланца унутрашње мембране митохондрија.

Како једна соматска ћелија поседује у просеку 1000 копија мтДНК, за митохондријске болести је карактеристична коегзистенција мутираних и немутираних мтДНК молекула у различитим пропорцијама, што се назива хетероплазмија. Зрела ооцита, међутим, садржи око 100 000 мтДНК, док се у сперматозоидима налази свега 10 мтДНК молекула. Приликом сваке ћелијске деобе, па тако и оогенезе, митохондрије се насумично деле између ћерки ћелија, те се број мутираних мтДНК молекула у ћеркама ћелијама може кретати између 0% и 100%. Дакле, чак и жена са ниским процентом мутираних мтДНК, могла би да пренесе висок проценат мутираних молекула на своје потомство, што се назива ефекат „уског грла”.

Клиничка слика пацијента зависи од врсте ткива и типа мутације, као и од процентуалне заступљености мутираних мтДНК молекула, што се назива ефекат ‚‚прага болести”. Могућности терапије и лечења митохондријских обољења су ограничене. Уместо на решавање последица, наука се посветила изучавању узрока и усмерила истраживања ка развоју техника које би у потпуности могле да спрече наслеђивање митохондријских обољења.

Из дугогодишњих и опсежних научних истраживања, развијале су се различите методе које се једним именом називају „three-parent” технике и заснивају се на in vitro оплођењу јајне ћелије. Лејов синдром и борба за родитељство

Иако су овакве врсте ин витро фертилизација за сада законски одобрене само у Великој Британији, рођење прве бебе зачете једном од „three-parent” техника требало би да убрза процес прихватања и спровођења ових метода широм света. Дечак, чија је мајка носилац мутација на мтДНК које проузрокују тешко неуролошко обољење познато као Лејов синдром, рођен је потпуно здрав у једној мексичкој болници, захваљујући тиму америчких лекара.

Лејов синдром представља прогресивно обољење које погађа мозак и мишиће новорођенчета. За оболелу децу су карактеристични успорен развој, слабост мишића, проблеми са кретањем, као и отежано дисање. Лејов синдром последица је мутација на различитим генима у оквиру једарне, али и мтДНК, као што је МТ-АТП6 ген чији су протеински продукти саставни део комплекса В, важног ензима у процесу оксидативне фосфорилације. Други гени у којима могу настати мутације кодирају различите тРНК, важне за производњу протеина који, такође, играју битну улогу у процесу оксидативне фосфорилације. Услед ослабљивања процеса оксидативне фосфорилације, долази до смрти ћелија и испољавања симптома Лејовог синдрома.

Брачни пар који је први одлучио да се подвргне једној од „three-parent” техника, више од 20 година безуспешно је покушавао да оснује породицу. Након више спонтаних побачаја и двоје преминуле деце, пар је потражио помоћ у њујоршком „New Hope Fertility” центру.

Коришћењем неке од „three-parent” техника, новорођенче би поседовало једарну ДНК наслеђену од родитеља, али би митохондрије и мтДНК, делимично или у целости, биле пореклом из јајних ћелија здравог донора, односно трећег родитеља. Овакве технике се означавају као „mitochondrial-replacement therapy”, односно МРТ.

Једна врста „three-parent” техника назива се пронуклеарни трансфер и заснива се на оплодњи како мајчине, тако и донорске јајне ћелије очевим сперматозоидима. Пре него што отпочне браздање, пронуклеуси родитеља, заједно са малом количином цитоплазме из околине, уклањају се из зигота. Родитељски пронуклеуси се затим посредством електричних импулса или специфичних врста инактивираних вируса преносе у зигот донора из кога су, такође, претходно уклоњени пронуклеуси. На овај начин, зигот наслеђује једарну ДНК од родитеља, али су цитоплазма и мтДНК претежно пореклом од донорске јајне ћелије.

Како је овакав начин in vitro фертилизације за брачни пар био неприхватљив из одређених етичких разлога, одлучили су се за методу која се назива пренос нуклеарног вретена. Уз помоћ лабораторијске манипулације, извршен је трансфер наследног материјала из неоплођене јајне ћелије у ооциту донора из које је уклоњен наследни материjал. Јајна ћелија у коју је пребачен наследни материјал пацијенткиње садржала је здраве донорске митохондрије. Након тога, било је могуће извршити фертилизацију јајне ћелије сперматозоидима пацијенткињиног партнера, као и имплементацију зигота у утерус пацијенткиње.

По рођењу детета, извршено је испитивање дечакових митохондрија, чиме је установљено да мање од 1% митохондрија носи извесне мутације. Сматра се, међутим, да је неопходно да 18% митохондрија буде погођено мутацијама како би се потенцијално развило обољење. Проценат мутираних митохондрија које дечак носи, дакле, не би требало да изазове компликације током даљег одрастања. Ипак, уколико би се родило женско дете са 1% мутираних митохондрија, постојао би велики ризик за пренос мутација на наредне генерације, због ефекта „уског грла”.

У даљој будућности, неопходно је додатно унапредити „three-parent” технике in vitro фертилизације, као и предузети логистичке потезе за ефикасније извођење истих. Осим унапређивања безбедности свих аспеката извођења саме технике, важно је смањити ризик од настанка нежељених последица по сам ембрион, а које могу бити честе када су у питању старије ооците. Извођење ових техника захтева дугорочну опсервацију и синхрону стимулацију оваријума пацијенткиње и донора, што може представљати изазов услед различитих одговора на стимулацију. На крају, због преношења донорских митохондрија са женске новорођенчади на наредне генерације, са етичке и генетичке стране неопходно је сагледати и испитати последице извођења технике.

СИМБИОЗА / 41

МОЗАИК

Периодни систем нервних ћелија Анђела Ковач и Душан Лазић Студентска секција за неуронауке

Д

а ли се огромна цитолошка разноврсност нервних ћелија може сместити у јасне целине, налик на хемијске елементе у периодном систему?

Услед огромног броја неурона у малој за премини мозга, врло је тешко одредити њихове различите типове и сагледати их као појединачне елементе с тачно одређеним функцијама. Еволуциони биолози, на нивоу милијарди врста на планети, врше конструкцију великих филогенетских стабала која показују међусобне односе различитих таксона кроз време на основу одређених параметара, најчешће добијених анализом секвенце ДНК. Тиме се добија потпунија слика и јасније разумевање садашњег положаја живих бића. Имајући у виду да и у мозгу постоје милијарде ћелија, иде се ка могућности њиховог сагледавања на сличан начин и формирања њиховог породичног стабла или периодног система где се за сваки „елемент“, тј. нервну ћелију прецизно познају особине.

Категорисање неурона и проучавање где и како различити типови нервних ћелија врше своју функцију би побољшало разумевање рада нервног система као јединствене целине. Боље разумевање типова неурона у здравом мозгу би могло да постави темеље за откривање типова ћелија који се налазе у основи различитих болести и поремећаја.

Раније је категорисање вршено на основу морфолошких или електрофизиолошких својстава. Данас су на основу секвенцирања молекула ДНК или транскриптома, скупа транскрипата појединачних ћелија, откривени бројни типови неурона, што је и очекивано због изузетно сложене функције нервног система. Коначно се дешава и то да је једна метода омогућила комбиновање некадашњих анатомских и физиолошких приступа, са савременим молекуларнобиолошким. Та метода назива се patch-seq и нашла је примену у категоризацији ћелија примарног моторног кортекса одраслог миша.

Метода patch-seq заснива се на три кључна корака који ће пружити информације за категорисање ћелија на основу грађе, електричног записа и иРНК. Прво се налик на познату patch-clamp методу примењивану

у електрофизиологији за анализу јонских канала ћелије, након стимулисања нервне ћелије, формира електрични запис. То омогућава описивање њених електрофизиолошких својстава. Потом се врши анализа транскриптома, односно, испитује се који све транскрипти постоје у ћелији. На крају се ћелије испуњавају посебном бојом (биоцитин) да би се јасније описала њихова морфологија. Погодност ове методе јесте то што се у сва три корака користи иста микропипета.

Фамилије неурона се најјасније одвајају када се укомбинују електрофизиолошка, транскриптомска и морфолошка својства. Поред тога, могуће је да у оквиру транскриптомских фамилија морфо-електрична варијабилност указује на нешто што у транскриптому ћелија није откривено.

Ако би се сви типови нервних ћелија сагледали као једна грана, на њој би се налазили листови – фамилије, између којих постоје јасни транскриптомски, морфолошки и електрофизиолошки показатељи различитости. Међутим, у оквиру тих фамилија тј. листова уочава се континуално и корелисано транскриптомско и морфоелектрично варирање особина. Нека истраживања показују да је врло тешко оформити транскриптомске фамилије, а самим тим и „елементе“ периодног система нервних ћелија. Интересантно је и то што ћелије развијају карактеристике (фенотип), укључујући и транскриптом, не само на основу сопственог генетичког програма, већ и срединског контекста у коме се налазе.

Подаци о фамилијама нервних ћелија су обједињени у онлајн базу која је доступна и може бити корисна научницима широм света. Ово истраживање је такође показало како и обични људи могу да учествују у фундаменталним истраживањима. Уколико неко жели да допринесе научном раду као појединац може испробати игрицу Мозак.

42 / СИМБИОЗА

Студентска секција молекуларне биологије МолБиос Наталија Крстић Студентска секција за молекуларну биологију

Д

а ли сте знали да је Студентска секција за молекуларну биологију недавно почела са радом? Она представља огранак Српског друштва за молекуларну биологију биологију и као таква, за сада, броји око 20 младих и ентузијастичних чланова. То су студенти различитих факултета и универзитета широм Србије и иностранства, окупљени ради истог циља – промоције и популаризације молекуларне биологије и њој сродних наука. Кроз низ догађаја и садржаја, идеја нам је упознавање заинтересованих студената са актуелним техникама, темама и догађајима у молекуларној биологији, о којима немају прилике да чују у оквиру предвиђеног наставног плана и програма на матичним факултетима.

Април су обележила бројна предавања и радионице које смо организовали, а на којима су студенти имали прилику да се упознају са неким изазовним и крајње занимљивим темама. Општи концепт је да сваки месец буде посвећен одређеној теми или области, а како се 25. априла обележава Дан ДНК, неизбежно је било да први месец нашег рада симболично прође управо у знаку молекула ДНК.

Циклус предавања и радионица започели смо радионицом о методи секвенцирања нове генерације (NGS) као и њене примене у дијагностици MODU дијабетеса, али и повезаности генетичких маркера са инфекцијом изазваном вирусом SARS-CoV-2. Кроз ове теме водили су нас истраживачи лабораторије за молекуларну медицину Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду. Потом нас је кроз свет ДНК нанотехнологије провео Филип Бошковић, некадашњи студент Биолошког факултета Универзитета у Београду. На већ поменути Дан ДНК, своје знање несебично је са нама поделила и Милена Стевановић, академик Српске академије наука и уметности и редовни професор нашег факултета, осврнувши се на револуционарни пројекат „Геном човека“. За крај, студентима је дата и јединствена прилика да завире иза затворених врата једне од највећих биоинформатичких компанија у Србији, „Seven Bridges“, као и да се ближе упознају са њом из угла биоинформатичког аналитичара Ане Станковић.

У мају смо имали прилике да се сусретнемо са разним, углавном иностраним предавачима. У фокусу нам се нашла веома актуелна тема, технологија CRISPR/Cas. Почетак маја обележило је предавање под називом „Вирусологија у пандемији“ које је одржао професор Винсент Раканијело са престижног Колумбија Универзитета. Након овог предавања, са нама је поделио како изгледа бављење науком на самом почетку каријере Војислав Глигоровски, докторанд и некадашњи студент Биолошког факултета. Потом су предавање одржали професор Мехмет Озози његов студент, Фахредин Палаз. Они су се осврнули на једну веома актуелну тему, а то је управо коришћење CRISPR/Cas технологије како

за едитовање гена, тако и за дијагностику вируса SARSCoV-2.

Проблематиком дијагностике вируса SARS-CoV-2 позабавио се, из мало другачијег угла, и професор Марк Озборн са Универзитета у Минесоти, међутим фокус је остао исти: употреба управо CRISPR/Cas система у ове сврхе.

Крајем маја на сцену ступа др Марко Панић, млади истраживач и некадашњи студент Биолошког факултета, који приближава студентима експерименталу страну онога о чему су у теорији слушали целог месеца. Наиме, у оквиру радионице која је трајала три дана, студенти су добили прилику да прођу кроз све кораке у неопходне за дизајн једног експеримента, у којем би била коришћена CRISPR/Cas технологија. Почетак јуна отворио је Петар Величковић, виши научни сарадник запослен у DeepMind-у, предавањем „Графовске неуралне мреже у рачунарској биологији“. Овиме је најавио нову, веома актуелну тему – рачунарску биологију и биоинформатику, којој ће бити посвећен цео месец јун.

Поред одржавања предавања и радионица, секција иде у корак са временом, те се такође активно бавимо писањем и прављењем садржаја на друштвеним мрежама.

На пример, у сарадњи са телевизијом Браинз, снимили смо неколико видео записа који су се позабавили различитим темама, од приче о Розалинд Френклин, преко открића секундарне структуре молекула ДНК, па све до геномике и пројекта „Геном човека“. На овај иновативни начин студентима смо представили неки од основних концепата битних за проучавање самог молекула ДНК на платформама које свакодневно користе.

Такође, неколико дана пред свако предавање, објављујемо кратак текст са циљем приближавања теме која ће бити обрађивана на предавању. Сваког првог у месецу, студентима који су са нама поделили адресе своје електронске поште шаљемо и најновије вести из света молекуларне биологије, у виду сажетака радова који су тог месеца обележили ову науку.

За овај месец, јун, у фоку су је веома актуелна тема. У питању је грана науке која се све више развија и све јој се више пажње посвећује, а управо због њеног огромног потенцијала за примену на друге гране биологије. Реч је наравно о биоинформатици и рачунарској биологији.

Кроз цело ово путовање овог месеца водиће вас како наши, тако и инострани предавачи. Због свега овога позивамо вас да нам се придружите и пратите наше садржаје, те да заједно истражујемо и сазнајемо нове ствари!

СИМБИОЗА / 43

МОЗАИК

Ајкуле, крволочни људождери или прорачунати предатори? Јелена Панин

В

рло је вероватно да је прва асоцијација већине људи на ајкуле филм „Jaws” или нека сцена из сличног филма. Многи медији и Холивудска остварења често представљају ајкуле као бесомучне, непрорачунате машине за убијање људи. Да ли је то баш тако или је ситуација чак обрнута?

Описано је преко 400 врста ајкула од чега је свега неколико, попут тигар ајкуле (Galeocerdo cuvier), бик ајкуле (Carcharhinus leucas), мако ајкуле (Isurus oxyrinchus), океанске белоперке (Carcharhinus longimanus), велике беле ајкуле (Carcharodon carcharias), потврђено учествовало у нападима на људе. Еволуција ајкула дуга је више од 450 милиона година наспрам око 2 милиона година човека. Самим тим примаран извор хране никако није човек, већ разне врсте риба, главоножаца, ракова и маринских сисара. Могу бити разних величина, од свега 15 центиметара до величанствених 11 метара. Највећа забележена кит ајкула (Rhincodon typus) мерила је чак 18,8 метара. Без обзира на величину, ова врста је потпуно безопасна, како се храни планктоном.

44 / СИМБИОЗА

Такође, не пливају све врсте ајкула по површини са леђним перајем које вреба ван воде. Постоје врсте које већину свог живота проведу близу самог дна мора и океана.

Упркос уверењу многих, ајкуле нису машине за убијање које ће појести све пред собом. Еволутивни механизми развијани милионима година омогућили су ајкулама да буду веома успешни ловци уз што мањи утрошак енергије. Постоје варирања од врсте до врсте, али већина ајкула се снажно ослања на вид. Успешност лова, али и преживљавања им зависи од тога да ли ће добро проценити величину и облик јединке и самим тим да ли је у питању потенцијални плен или предатор. Чуло слуха је код одређених врста толико развијено да могу да разазнају слетање птице на површину воде и са удаљености од 2 километра. Чуло мириса ајкула је адаптирано да осети врло мале количине крви у води, али не постоје научни докази који говоре да реагују на људску крв, као ни урин. Ајкуле за разлику од људи немају језик, па им се рецептори чула укуса налазе на крову усне дупље и зато се

често могу видети како пливају широм отворених уста. Из истог разлога су чести једноструки испитивачки угризи. Уколико загризу страни предмет или чак и човека врло брзо ће схватити да то није њихов уобичајени плен и наставиће да пливају даље. Специфичан део електрорецепторног система хрскавичавих риба, самим тим и ајкула, су Лоренцијеве ампуле. Ове мале поре у главеном региону су испуњене желатинозном масом и имају улогу да детектују слаба електрична поља изазвана контракцијама мишића шкрга и срца плена. Као и све рибе, имају и латерални систем који потпомаже при детектовању вибрација из спољашње средине. Без обзира на велики број снажно развијених чула, ајкуле су једни од највећих скептика мора и врло су опрезне при одлуци да нападну плен.

Поред добро развијених чула и саме стратегије лова су на завидном нивоу. Чекићаре (Sphyrnidae) се претежно хране ражама које највећи део живота проводе на морском дну. Чекићаре лове тако што проширеним бочним деловима главе притисну раже уз морско дно и потом им одгризу део пераја чиме им онемогуће да побегну и затим поједу остатак јединке. Репка (Alopias vulpinus) и њени сродници често савладавају свој плен снажним замахом дугог каудалног пераја чиме га дезоријентишу или чак и усмрте. Вероватно најпознатији и најспектакуларнији пример би ипак био начин на који велике беле ајкуле (Carcharodon carcharias) лове маринске сисаре, најчешће фоке. Након детектовања плена чулима, велике беле ајкуле ће најчешће кружити око плена испитујући његову величину и опште стање. Необична појава је та да неретко издижу главу изнад површине воде како би боље сагледале плен. Такво понашање је својствено делфинима и китовима, али није утврђено ни код једне друге врсте ајкула. По одлуци да ће напасти, зарањају и у одговарајућем моменту пливају великом брзином ка површини воде и снажним чељустима хватају плен. На неколико места на свету, где то терен дозвољава, примећен је феномен, назван breaching, где јединке достижу брзину од чак 65 километара на час и при лову излeћу и до неколико метара ван воде.

по којој је истоимени филм снимљен провео је остатак свог живота покушавајући да исправи негативну репутацију ајкула насталу након његовог објављивања. Велики број врста је значајно угрожен као директна последица изловљавања ајкула у неколико наредних година од приказивања. Ни данас ситуација није погодна. Највећи проблем представљају нежељени улов, односно bycatch, као и намеран лов за производњу различитих производа, па и исхрану. Такозвана супа од пераја ајкула се нажалост и даље сматра специјалитетом у азијској култури и цена једне чиније може достићи и до 100 долара. С обзиром да нема скоро никакве нутритивне вредности сматра се искључиво статусним симболом. Производи попут уља ајкула, произведеног из јетри ајкула, као и хрскавице се данас и даље користе у виду суплемената и чак и у козметици, иако њихова примена нема доказане жељене ефекте, а и постоје различите биљне алтернативе.

Напади на човека су скоро увек случајни или испитивачког карактера, већина је заправо испровоцирана поступцима људи. Истина је да годишње дође до отприлике 100 напада на људе, међутим тек 10 се заврши фаталним исходом. Када се тај број упореди са 100 000 000 ајкула које човек убија годишње, морамо се запитати ко је ту заправо угрожен. Ајкуле чине незаменљив део маринских екосистема и одговорне су за очување здравља и биодиверзитета мора и океана. Могу се представити као бела крвна зрнца океана на основу тога што једу мртве животиње и највише нападају слабе или повређене јединке. Још једна врло битна улога им је регулација бројности јединки које лове, јер ма која врста била, када се пренамножи, ремети склад екосистема у коме живи. Зато је врло важна заштита свих врста ајкула као и њихових станишта. И сам писац књиге „Jaws”, Питер Бенчли,

СИМБИОЗА / 45

МОЗАИК

Архитекте међу животињама Селена Крстић

К

о би рекао да се међу животињама крију и веома успешне архитекте? Поред тога што свој животни век проводе у потрази за водом, храном, склоништем, скривањем од природних непријатеља и свему осталом што је неопходно за преживљавање једне јединке, поједине животиње много труда улажу и у изградњу сопственог дома. Овде ћемо навести пар најупсешнијих животиња из области архитектуре. Дабар

Дабар, односно Castor, представља род који укључује две водене и копнене животињске врсте, европски и канадски дабар, које су највећи глодари северне хемисфере. Даброви су познати по изградњи брана, канала и ложа. Као што је већ речено, даброви су глодари, па сходно томе, поседују четири моћна секутића, која имају облик делта. Захваљујући оваквим зубима, даброви могу да обарају читава стабла, као и да их вешто исецкају

46 / СИМБИОЗА

и користе за изградњу својих брана, али и за исхрану. У рекама Северне Америке и Европе могу се приметити уздигнуте гомиле гранчица, сједињене блатом. Чак се сматра да су ове бране које праве даброви ефикасније од људских бетонских брана у задржавању воде и њеном полаком испуштању. Да би изградили брану, даброви се трупцима пречника око 2 m, најпре ослањају на обалу реке. Даброви потом укривљују трупце под углом од око 30 степени, у односу на смер кретања воде. Бране могу бити високе од 20 cm до 3 m, а дуге понекад и до 300 m. Компас термити

Компас термит, Amitermes meridionalis, врста је еусоцијалног инсекта из породице Termitidae, представља ендемит северне Аустралије. Компас термити граде гнезда која обликом подсећају на велике клинасте гомиле, брежуљке. Клинови су грубо оријентисани у правцу север и југ, због чега је ова врста инсеката и добила назив ,,компас”. На травњацима северне Аустралије, у контрасту са јарко зеленом равницом, могу се уочити стотине сивих, клинастих, брежуљака. Достижу висину до 4 метра, ширину до 2 метра и дубину од преко 3 метра. У сваком од њих могло би се сакрити око милион компас термита. Свака колонија ових термита, представља једну хијерархију коју чине: краљица, краљ, репродуктивни адулти, војници и радници. Материјал за саму структуру ових клинастих гомила, састоји се од мешавине земљишта, пљувачке и фецеса термита. Научници верују да су брежуљци, изграђени по овом принципу како би регулисали температуру подземног гнезда.

Пчеле

Philetairus socius

Пчеле спадају у врсту летећих инсеката из реда опнокрилаца, надфамилије пчела Apoidae. Пчеле су блиско сродне осама и мравима. Сврстане су у социјалне инсекте. Главна особина свих пчела је да за исхрану скупљају цветни полен, као извор беланчевина и цветни нектар као извор угљених хидрата. Најбоље позната врста је европска медоносна пчела, Apis mellifera. Већини је позната кошница, као нека врста пчелињег скровишта, међутим ову затворену структуру изградили су људи за потребе медоносних пчела. Ако се пронађе у дивљини, пчелињи дом назива се гнездо и изгледа као гомила откривеног саћа. Упркос приказивањима у цртаним филмовима, 70% пчелињих гнеза се не налази на дрвећу, већ су укопана у земљу. Саће представља скуп шестоугаоних (хексагоналних) станица или ћелија, правилно распоређених једна до друге, тако да не постоји празан простор између њих.

Птица Philetairus socius, која представља ендемитску врсту у јужној Африци, спада у једину врсту монотипског рода Philetairus. Распрострањена је у Јужној Африци, Намибији и Боцвани. Ова врста плете огромна гнезда у којима на стотине птица живи, а заступљено је и по неколико генерација, што је реткост међу птицама. Претежно саткана од прућа и траве, гнезда су чврста, а дубље унутрашње коморе одржавају температуру током ноћи како би птицама било топло. Гнезде се углавном на дрвећу или високим местима, попут телефонских стубова, а гнезда могу да приме више од стотину парова птица. Пошто се састоје од одвојених комора, сваку комору заузима по један пар, гнезда су високо конструисана и пружају птицама повољнију температуру у односу на спољашњу. Централне коморе одлично задржавају топлоту и користе се за ноћење, а спољне просторије служе као вид дневне хладовине и одржавају температуре 7-8° C, док се спољне температуре крећу од 16–33° C. Треба још истаћи да гнезда ових птица служе као склоништa и птицама других врста. На пример, за размножавање ова гнезда користе неке рајске птице, као платформу за своја гнезда користе их сове, лешинари и соко.

Овакав облик станице и начин градње доприносе максималном искоришћавању простора и складиштењу хране. Међутим, када би ове станице биле кружног облика, постојао би празан простор између њих, па самим тим искористивост простора била би доста мања. Постоје три врсте станица које гради медоносна пчела: матичњак (матична станица), радиличка и трутовска станица. Матична станица је величине око 2,5 cm, разликује се по положају, облику и величини у односу на преостале две, обликом подсећа на жир. У матичњак пчеле не складиште мед и полен, а након излегања матице, пчеле уништавају матичњак.

Ploceus philippinus (,,ткач” са Балија)

Ова врста птице живи на Индијском потконтиненту и југоисточној Азији. То су птице величине врапца (око 15 cm), код којих је полни диморфизам видно заступљен. Наиме, неплодни мужјаци и женке изгледају слично, тамно смеђе, пругасто перје налази им се на дорзалној страни тела, а на вентралној, боја перја обично је беличаста. Плодни мужјаци имају светло жуту ,,капу” на глави, тамне шаре око очију које подсећају на маску, дорзално перје им је тамно смеђе боје, прошарано жутом, док су вентрално кремасто обојени, са жутом бојом на грудима. Ткач са Балија, најпознатији је по плетеним гнездима која конструишу мужјаци како би привукли партнера. Наиме, док мужјаци праве гнезда, доказују се пред женкама, машући крилима и на тај начин покушавају да их привуку унутра. Женке ће најпре да преконтролишу структуру гнезда и ако им одговара, одобравају мужјацима да доврше своју градњу. Завршено гнездо виси са дрвета помоћу дугачке вертикалне ,,цевчице”, која на крају задобија кружни облик где је смештен и отвор гнезда. Гнезда су претежно саткана од дугих младих листова палми и трава. Мужјаци кљуновима преплићу сав овај материјал заједно, правећи чворове на крајевима. Гнездо може бити саграђено за 18 дана у просеку.

Oсе

Оса је назив инсеката из истоимене породице Vispidae, припада реду опнокрилаца. Велики део оса не гради гнезда уопште, већ преферира самачке или паразитске ћелије. Међутим, социјалне осе граде елегантна гнезда од биљне пулпе, смоле, пљувачке и других материјала. Већина социјалних оса није нарочито избирљива када је реч о проналажењу места за насељавање и изградњу новог дома. Све што им је потребно је неко суво, сигурно и довољно чврсто место да подржи гнездо. Населиће се било где, неке врсте воле шупље дрвеће, пукотине стена, неке пак одлуче да се гнезде под земљом. Процес започиње када матица оса изађе из хибернације, она одмах тражи место за изградњу дома. Матица касније полаже јаја у шупље просторе, ћелије, које је сама створила. Јаја се излегу и расту, да би се потом развила њена прва радничка класа оса. Када се довољно развију, нови радници преузимају одговорност за исхрану, прављење залиха и изградњу гнезда. Матица потом даје ,,оставку” и полаже јаја до краја свог живота. Осе су архитекте које непрестано узгајају своја гнезда како би удомиле све већи број инсеката у колонији. Гнезда неких врста су велика и сложена, док су друга мала и збијена. Али свака врста гради домове који савршено одговарају потребама и величини њихове колоније.

СИМБИОЗА / 47

МОЗАИК

Прелазак преко границе живота Лука Стојановић

У

овим временима када су вируси, чини се, актуелнији него што су то икад били, доста се људи сигурно запитало шта су заправо вируси. Када се ради о њиховом сврставању у живи или неживи свет, расправа траје вероватно откад се зна за њих. Није се дошло до коначног одговора.

У основној школи сви смо научили да су човек и дрво жива бића, а камен нежива природа. Малој деци у том узрасту није тешко да усвоје такав концепт. Врло је могуће да би, када би погледала детаљну електронску микрографију неког бактериофага, иста та деца рекла да је и тај вирус живо биће. На крају крајева, има дефинисан и врло интересантан облик, структуре и, како ће неки то касније током школовања сазнати, поседује сопствени геном и у њему гене. Исти онај геном који све нас чини јединственима али и међусобно сличнима. Такође ће и као песмицу научити чувену реченицу: Ћелија је основна јединица грађе и функције живих бића. Онда ће се можда запитати како то да вирусе, иако на први поглед не упадају у исти кош са неживим стварима попут камена, ова дефиниција у самом старту одбацује?

У зависности кога питате, добићете различите одговоре. Одређен број научника биће изричит у томе да вирус није живо биће и називаће га „инфективни агенс’’ или „честица’’. И не можемо рећи да потпуно греше јер оно што учимо да раздваја неки живи систем од обичног скупа биомолекула искључује вирусе. Не поседују ћелију као основну јединицу, немају аутономни метаболизам, у одсуству ензимске машинерије живог домаћина не могу се реплицирати и не одржавају хомеостазу у односу на спољашњу средину.

48 / СИМБИОЗА

Могли бисмо прихватити и нешто неутралније тумачење и широко познату дефиницију да су вируси „на граници између живог и неживог’’ или да „воде позајмљен живот’’. Вируси поседују неке градивне блокове живота али не достижу критичан ниво комплексности који би их убрајао у истински живе ентитете.

Међутим, иако не испуњавају већ споменуте услове, вируси ипак имају неке атрибуте живих бића: поседују геном са себи својственим генима, репликују се као интрацелуларни паразити и производе себи идентично потомство. Можемо чак окарактерисати и нешто налик животном циклусу код вируса. Самостална репродукција јесте један од предуслова које вируси не испуњавају, међутим познате су читаве групе микроорганизама попут бактерија из филума Chlamydiae које, баш као вируси, нису способне да се реплицирају ван ћелије домаћина. Такође, као што су до сад вероватно сви уочили, вируси су сасвим способни да подлежу променама кроз време и да се адаптирају, што значи и да еволуирају. Постојање велике разноврсности форми вируса који паразитирају у сва три домена живог света нам само говори о томе колико су прилагодљиви.

Порекло вируса је још једно отворено питање. Занимљива је хипотеза да су вируси коеволуирали са ћелијским животом од самог почетка и да су настали независно. Према том сценарију, један део репликона (самореплицирајућих биомолекула) одабрао је стратегију уласка и останка у липидним мицелама, претечама ћелијских мембрана, и коришћења хранљивих молекула који су се налазили растворени унутар њих. Други репликони су наставили да живе слободно, улазећи у везикуле само како би искористили ресурсе и размножили се, да би након тога напустили исте. Ти репликони су према овој хипотези еволуирали у оно што данас називамо вирусима. РНК вируси би онда могли да се посматрају као реликти РНК света. Једна претпоставка која проистиче из овог сценарија јесте да је сама ДНК као молекул носилац наследне информације код свих ћелијских организама потекла из коеволуције са ДНК вирусима, којима је стратегија за избегавање ћелијских одбрамбених ензима била да им носилац генетичке информације буде ДНК. Претпоставља се да су се ензими везани за репликацију и одржавање ДНК појавили најпре код вируса, да би их ћелијски организми накнадно прихватили заједно са ДНК геномом током еволуције. Године 2019. предложена је такозвана хипотеза химерног порекла, према којој је вирусна машинерија која врши репликацију пореклом из примордијалног „пула’’ гена, док су гени за вирусне протеине касније еволуирали од гена ћелија домаћина. На овај начин се комбинују хипотезе да су вируси настали независно и да су настали као „одбегли’’ мобилни генетички елементи целуларних организама. Неки предлажу и да су вируси настали „редукцијом’’, у давној прошлости, од ћелијских облигатних интрацелуларних паразита, сличним већ споменутим бактеријама. Да ли онда можемо причати о вирусима као организмима који су током еволуције кренули путем својеврсног екстремног паразитизма на молекуларном нивоу, одбацујући успут све оно што им представља „терет’’? Будући да је сасвим могуће да је порекло данашњих вируса полифилетско, све ове хипотезе се међусобно не искључују.

Питање је да ли нам постојање овакве групе која само делимично залази у општеприхваћену дефиницију живота указује да треба преиспитати наше критеријуме за оно што сматрамо живим бићем. Неки научници сматрају да нам превише уско схватање живота може отежати препознавање ванземаљских облика када се једнога дана сусретнемо са њима. Сигурно би најлакше било видети „мале зелене’’ који нам машу али је много вероватније да ће први сусрет бити са неким наизглед неупадљивим микроорганизмом, можда са потпуно другачијом хемијском основом живота од наше. Такви сусрети вероватно и нису много далеко у будућности и узбудљиво је размишљати о световима које још нисмо видели. За то време, можда треба да прихватимо и наше домаће „ванземаљце’’ као део живота на Земљи.

СИМБИОЗА / 49

МОЗАИК

Изабране слике са конурса Редакција

У

име редакције Часописа Симбиозе захваљујем се свима који су послали фотографије и учествовали на конкурсу за насловну страну. Уредништву Симбиозе било је задовољство да гледа ваше слике. Тешко смо се одлучили за слику која ће красити насловну страну овог броја Симбиозе. Убудуће организоваћемо још конкурса овог типа да сви заједно уживамо у лепоти природе.

Такође желим још једном да честитам победнику конкурса, Луки Стојановићу, и његовој слици пчеле Osmia sp.

С цвета на цвет

Ема Стојановић Свет опрашивача изблиза

Змијске очи

Михаило Милићевић Сликано у Београдском зоо врту

50 / СИМБИОЗА

Мали опрашивач Ана Ковчин Пчелица на цвету сликана са велике близине

Две плаве сенице Павле Јанићијевић Две плаве сенице (Cyanistes caeruleus) у потрази за храном

Бели вук

Лука Стојановић Портрет белог вука у Зоолошком врту, Београд.

СИМБИОЗА / 51

МОЗАИК

Сунцокрет

Катарина Недељковић Као што се он окреће према сунцу и недозвољава да га сјена обузме,тако и ти гледај ствари с ведрије стране и никада не одустај! Буди као Сунцокрет.

Скакавац

Добрица Девић Србија, мај 2020. након карантина

52 / СИМБИОЗА

Лептир на Тари

Теодора Петковић Прелепи призор из природе

Лептир и цвет лаванде

Катарина Калиновић Пругасти једрилац (Iphiclides podalirius) сакупља нектар лаванде једног сунчаног летњег јутра.

Паук крсташ

Јелена Панин Паук у својој мрежи.

Љубичаста перуника Нина Милошевић Макро приказ чаробног цвета Iris germanica

СИМБИОЗА / 53

T

ТЕКСТОВИ СА БЛОГА

Природни компас медоносних пчела Маша Терзовић

П

ознато је да пчеле радилице у потрази за храном могу одлутати чак до 8 km од своје кошнице и ипак непогрешиво пронаћи пут назад. Такође, утврђено је да пчеле поседују изузетан, сложен систем симболичке комуникације уз помоћ ког деле информације о локацијама богатим нектаром. Намећу се питања: на који начин се пчеле оријентишу? Да ли се њихово виђење разликује од човековог? И како лоцирају своје изворе хране?

Ово су само нека од бројних питања која су се научници трудили да одгонетну приликом упознавања ових изванредних бића. Како виде?

Пчеле имају пар сложених очију и 3 једноставна ока (оцеле). Оцеле се налазе на горњем делу главе формирајући троугао. Сложене очи су знатно крупније, налазе се на бочним деловима главе и састоје се од неколико хиљада јединица – оматидија. Коначна слика коју пчела прима састоји се од појединачних слика са сваке оматидије.

Пчеле могу разликовати боје, али не све. Одликују се трихроматским кодом, што значи да поседују 3 типа фоторецептора и најбоље распознају светлост у 3 дела спектра: у жутом, плавом и дуготаласном ултраљубичастом. Чињеница да радилице ретко посећују цветове црвене боје објашњава се немогућношћу распознавања боја у црвеном делу спектра, тј. непостојањем рецептора за ову боју. Наиме, црвену боју представљају углавном као тамносиву до црну. Изузетак може бити цвеће које је црвено, али исто тако одашиље и специфичну ултраљубичасту боју, коју људско око не може детектовати.

Интересантно је и да пчеле распознају боје чак 5 пута брже од људи. Ми можемо имати потешкоћа у разликовању два цвета сличних нијанси, али то није случај са пчелама. Неке латице могу мењати боју у УВ спектру, у зависности од угла посматрања. Ове промене пчеле повезују са шећером и на тај начин процењују да ли је вредно труда слетети на тај цвет. Пчелињи плес

Уз помоћ симболичког језика, пчеле међусобно комуницирају о богатим изворима нектара. Како овај језик изгледа?

Пчела извидница изводи репетитивни низ покрета познат као њихајући плес (waggle dance). Извидница се креће праволинијски, истовремено

54 / СИМБИОЗА

њишући абдомен, затим описује полукружну линију на лево и враћа се у почетну тачку. Након поновног праволинијског кретања описује полукруг на десно. Овај низ покрета понавља се у зависности од саме удаљености места – што је раздаљина већа, плес дуже траје. Такође оне могу исказати и вредност откривене локације, што значи да уколико је то место изузетно богатно храном, њихов плес ће бити енергичнији.

Нобеловац Карл фон Фриш је открио да је угао који заклапају праволинијска путања и вертикална оса, једнак углу између положаја Сунца и локације хране. На овај начин успео је да одгонетне смисао ове наизглед компликоване и замршене кореографије. Како се оријентишу?

Пчеле поседују задивљујућу моћ орјентације која им је неопходна како би се након дугог пута могле вратити у кошницу. Имају изразиту способност памћења орјентира и положаја објеката, тако да се могу збунити ако се кошница помери и за незнатну раздаљину од 1 m. Као путоказе користе и положај Сунца и различите сигнале у виду поларизоване светлости и магнетног поља.

У сумрак или када су заклоњене од Сунца, пчеле могу одредити своју позицију уз помоћ поларизоване светлости – врсте светлости код које електромагнетни таласи осцилују само у једној равни. Њихове очи су изузетно осетљиве на овај тип светла, чему у прилог иде чињеница да је довољно да пчела детектује поларизовану светлост са 3 до 7 оматидија да би јој се одредио смер.

Медоносне пчеле у свом телу поседују парамагнетичне кристале, који се налазе са унутрашње стране абдомена. У зависности од смера и интензитета спољашњег магнетног поља, кристали могу да заузму различите положаје, попут игле компаса. Парамагнетне честице не мењају свој облик, а самим тим и ћелијске мембране за који су везани кристали, док нерви који се налазе са спољашње стране ћелија детектују ове промене и спроводе их.

Ово су само неке од многих изванредних способности и моћи ових малих, али веома значајних створења. Осим тога, пчеле спадају у најважније опрашиваче и представљају једну од ретких врста која не носе било какве патогене. Стога није ни чудно што је Институт „Ертвоч” прогласио пчеле за најважнија жива бића на планети. И сам Алберт Ајнштајн је говорио: „Да пчеле нестану, људима би преостало само 4 године живота”.

Звук биљке – како биљке вриште Ивана Адамовић

Д

а ли сте знали да пре него што сте допустили својој биљци да умре, она вас је звала у помоћ?

Научници са Универзитета у Тел Авиву који се баве проучавањима биљака, спровели су експеримент којим су успешно забележили ултрасонични звук, приближне јачине 65 dB SPL, на удаљености од 10 cm од биљака парадајза и дувана на којима је вршен експеримент. При томе се подразумева да звук могу детектовати и други организми у близини. Увод у процес истраживања

Показало се да када се биљке изложе суши долази до кавитације – процеса приликом кога се формирају ваздушни мехурићи који се шире и експлодирају у васкуларним елементима биљке и на тај начин проузрокују стварање вибрација.

Овакве вибрације су забележене повезивањем уређаја директно за биљни орган због чега су истраживачи одлучили да испитају да ли биљке емитују звукове који би служили као потенцијални сигнали околини биљке. Њихови звукови би на различите начине могли да утичу на друге биљке, али и животиње које такође могу да чују ове звукове.

Уз помоћ машинских модела, постигнута је велика тачност приликом разликовања биљака које су под стресом од оних које нису и то само на основу звукова које оне емитују. Истраживање и резултати

Биљке које су коришћене биле су биљка парадајза (Solanum lycopersicum) и биљка дувана (Nicotiana tabacum). Биљке су биле излагане стресу насталом услед суше и стресу насталом услед сечења стабљике. Контролна група је такође била присутна.

Фокус је стављен на ултрасонични опсег звука 20-150 kHz, при коме је позадинска бука слабија. Како би истражили емисије звука из ваздуха, направили су поуздан систем за снимање. Тај систем су ставили на два различита места; код биљака које су биле у акустичној кутији и код биљака које су биле у стакленику. У првом случају, свака биљка је снимана са два микрофона истовремено, унутар звучно изоловане кутије. Откривено је да су биљке које су биле под стресом емитовале много јаче звукове од контролних биљака. Затим су спровели истраживање и на биљкама унутар стакленика.

јесте разликовање звукова које емитују биљке од звукова који су присутни у стакленику. Почели су тако што су створили библиотеку буке стакленика, снимајући звукове унутар стакленика у коме није било биљака. У претходном делу експеримента, где су биљке биле у звучно изолованим кутијама, научници су добили чисте звукове које су емитовале биљке и које су сада могли да користе приликом њихове класификације и разликовања од осталих звукова.

Метода коју су користили овде заснивала се на бележењу звукова биљке након једног дана заливања, која је представљала контролу, и биљке након пет дана од заливања, која представља биљку под стресом. Овом методом постигнута је тачност од 84% у разликовању биљака које су биле изложене стресу од биљака које су представљале контролну групу. Затим су пребројали звукове које је емитовала биљка парадајза, а који су снимани сваког дана и уочили доследност акустичког обрасца. Биљке испуштају врло мало звукова ако се наводњавају, затим се број звукова дневно повећава наредних 4-6 дана како се биљка излаже стресу, након чега ће опасти како се биљка суши. Дискусија и могућа примена

Уколико ови звукови служе за комуникацију од које биљка може имати користи, природна селекција би могла фаворизовати особине које би повећале њихов принос.

Како се звукови могу веома успешно класификовати помоћу алгориритама, истраживачи верују да су и други организми развили ове механизме како би одговорили на њих.

На пример, многи мољци, који најчешће користе парадајз и дуван као домаћине својих ларви, могли би да чују те звукове и да на тај начин избегну биљке које умиру.

Уколико биљке испуштају звукове приликом напада гусенице, слепи мишеви их могу чути и хранити се гусеницама чинећи услугу биљкама. Такође, претпоставља се да и друге биљке могу чути те звукове и да одговарају на њих на начин да се заштите од неповољних услова у којима се налази суседна биљка.

И на крају, истраживачи верују да би ови звукови били од изузетне користи у пољопривреди приликом наводњавања. Где би прецизније наводњавање могло да доведе до многоструко већег приноса биљака.

Први изазов са којим су се научници сусрели

СИМБИОЗА / 55

Одабрани текстови са блога

Климатске промене Добрица Девић

В

ерујем да сви знамо да на глобално загревање последњих деценија највише утичу људи, али такође треба да знамо да се природа стално мењала и пре него што је настао свет какав данас познајемо. Све почиње од гасова

Први на листи је угљен-диоксид, гас који настаје сагоревањем уља, нафте и нафтних деривата. Процењује се да се сваког дана у атмосферу испусти 25 милијарди тона CO2 што ће за последицу до краја века имати пораст температуре за чак 6 степени. Да вам мало боље приближим, промена од 2 степена имала би изузетно опасан утицај на климу и на биљни и животињски свет.

Метан заједно са угљен-диоксидом носи барјак. Метан је гас који много више од угљендиоксида апсорбује топлоту, али се за разлику од њега много брже разграђује. Највећи произвођачи метана јесу нафтна индустрија, пољопривреда и депоније.

Сумпор-диоксид налази се на трећем месту али, по опасности за људско здравље он је на првом. Овај гас сматра се водећим када је загађење ваздуха у питању. Извори јесу термоелектране, вулканске ерупције и сагоревање свих горива која садрже сумпор. Утицај људи на глобално загревање

Научна студија из 2012. године, рађена у Илиноису, имала је за циљ да укаже колико се температура на планети променила од 19. века захваљујући људима. Научници су једноставним климатским моделом извршили експерименте и дошли до закључка да су емисије гасова водећи узрок промене глобалне температуре у последњих 150 година и да се планета након све веће индустријализације много брже загревала. У овом тренутку просечна температура на Земљи је за 0,8 степени виша у односу на време пре индустријске револуције. Загревање у периоду од 1909. до 1944. године и накнадно хлађење, нису последица емисије гасова већ искључиво природних промена.

Велики удео у томе што се игнорисала чињеница утицаја гасова на климу, имала је нафтна компанија која је од 1981. године крила ово откриће, себично се бринући о свом профиту. Прошле године званично су тужене три Америчке компаније због заташкивања ове информације.

56 / СИМБИОЗА

Природне промене климе

Како смо претходно објаснили на који начин људи утичу на промену климе, време је да објаснимо на који начин се клима природно мења. Наиме, у вишим разредима основне школе слушали смо о вулканским ерупцијама и њиховом утицају на климу. Вулканске ерупције увек су праћене емисијом великих количина угљен-диоксида, аеросола и осталих вулканских честица које свакако доприносе ефекту стаклене баште.

У овом делу посебну пажњу требало би посветити нашем научнику, Милутину Миланковићу. Рођен 1879. године, био је наш најпознатији математичар, климатолог и астроном. Године 1920. поставио је хипотезу у којој је истакао како клима зависи од количине сунчевог зрачења коју примају различити делови Земље. Математичким прорачунима дошао је до закључка да постоје три циклуса која се мењају кроз историју. Они су познатији као Миланковићеви циклуси.

Први циклус јесте промена положаја Земљине осе (прецесија) који се дешава на 22.000 година, други циклус јесте периодична промена ексцентрицитета орбите који се дешава на 100.000 година и трећи, познатији као промена нагиба еклиптике дешава се на 40.000 година. На овај начин долази до промена у осунчавању планете тако да су Миланковићеви циклуси постали стандард за астрономско објашњење ледених доба. Последице промена

Последице промена климе и глобалног загревања могу бити катастрофалне по живи свет. Повећање нивоа мора и отапање леда само су неки од примера за које знамо. Океани такође апсорбују угљен-диоксид, који у великој количини доводи до закишељења и загревања Светског мора, а то значајно отежава живот морским организмима, доводи до њихове миграције па чак и смрти. Последице по копнене животиње нису ништа лакше. Животиње могу да се прилагоде у одређеним физиолошким границама, међутим, велике промене могу утицати на њихова станишта, потомство и морфологију.

Магичне печурке као лек Софија Илић

П

силоцибин или 4-фосфорилокси-Н,Ндиметилтриптамин је секундарни метаболит више од 100 врста гљива.

Такозване ,,магичне печурке’’ већ вековима су познате човеку и коришћене у склопу религиозних ритуала различитих племена. Астеци су их чак називали ,,teonanácatl’’ – ,,божје месо’’. Псилоцибин спада у групу халуциногена са психоделичним дејством, раме уз раме са озлоглашеним LSD-јем (диетиламид лизергинске киселине) и мескалином. Упркос својој лошој репутацији и контраверзној историји злоупотребе, ова супстанца своје место проналази у модерним истраживањима, а резултати које показује у лечењу и ублажавању симптома низа менталних поремећаја често су обећавајући. Увод у психоделике

Пре свега, поставља се питање како псилоцибин и њему слични психоделици делују на мозак и остварују своје ефекте, од којих су најпознатији аудиторне и визуелне халуцинације. Иако овај процес није до краја разјашњен, истраживања показују да псилоцибин најпре прелази у своју активну форму – псилоцин. Псилоцин стимулише низ рецептора за серотонин (у највећој мери такозване 5-HT2A рецепторе), али и неке рецепторе за допамин, хистамин, итд. 5-HT2A рецептори нарочито су присутни у можданом кортексу и таламусу, који је одговоран за чулне доживљаје. Сматра се да је смањење активности одређених делова кортекса и таламуса услед активације 5-HT2A рецептора управо оно што је узрок халуцинација. Овим новијим истраживањима мења се начин на који се посматра механизам деловања психоделика – раније се стављао акценат на његову способност да подстакне ексцитаторну неуротрансмисију и активност мозга, док се сад утврђује да они акутно смањују функционалну повезаност и нервну активност, чему сведоче fMRI (функционална магнетна резонанца) снимци слабијег дотока крви у ,,погођене’’ делове. Поред тога, псилоцибин мења начин на који ови делови комуницирају са регионима мозга који имају улогу у слушању, пажњи, доношењу одлука и присећању. Нова нада

Неке од најранијих студија о медицинској примени псилоцибина изводиле су се на тешко оболелим онколошким пацијентима, у циљу третирања симптома различитих анксиозних поремећаја код ове групе. У студији Њујоршког универзитета, пацијентима је давана доза

псилоцибина или ниацина (који изазива осећај црвенила), уз замену након седам недеља. Чак 60-80% пацијената који су примили псилоцибин, показивало је боље резултате на тестовима стреса и анксиозности, у периоду и до шест месеци од третмана. Ово је био само почетак – до данас, забележени су успеси у лечењу и ублажавању многих психијатријских поремећаја као што су депресија, различите врсте зависности, посттрауматски стресни поремећај, опсесивно-комплузивни поремећај и други.

На пример, у студији Џонс Хопкинс универзитета, праћен је прогрес 24 пацијента са тешким депресивним поремећајима након две дозе псилоцибина и помоћне психотерапије. Поређењем ГРИД-Хамилтонових скала депресије пре и четири недеље после третмана потврђено је смањење депресивних симптома код 71% учесника, а ремисија код 54% учесника. Забринутост и препреке

Изванредни резултати изазвали су велико интересовање за истраживање психоделика које је било у стагнацији више деценија, чему сведочи и чињеница да је Џонс Хопкинс универзитет отворио први истраживачки центар који испитује њихова терапеутска дејства. И поред забринутости о његовој безбедности, разне студије и анализе указују на то да је потенцијал од стварања зависности низак. Нису примећене ни значајне дуготрајне последице нити корелација са погоршањем менталног стања или изазивањем суицидалног понашања. Ипак, треба поменути да је већина студија била мањег обима услед стигме и законских потешкоћа, те ће проналажење најбољег начина за коришћење псилоцибина изискивати још доста рада и труда. Све потенцијалне ризике (нпр. повећање крвног притиска, неправилан рад срца или озбиљне психолошке последице) потребно је још добро испитати, мада су научници оптимистични да ће у строго контролисаним условима ризици од било каквог негативног исхода бити минимални. Псилоцибин и псилоцин су и даље сврстани у групу најопаснијих дрога са великим потенцијалом злоупотребе по конвенцији Уједињених Нација. Најскорији помаци у легализацији ових супстанци одиграли су се у Канади, где је одобрена њихова употреба у медицинске сврхе (за тешке облике депресије и неке друге менталне болести), као и у америчкој савезној држави Орегону, где су псилоцибинске печурке декриминализоване и одобрене за терапијску употребу.

СИМБИОЗА / 57

Одабрани текстови са блога

Онколитички вируси у терапији канцера Лена Шаренац

У

след епидемиолошке ситуације која је у протеклих годину дана задесила цео свет, појам „вирус“ постао је један од најомраженијих израза које данас можете чути у свакодневној комуникацији. Вероватно више него икада, међу људима тренутно владају страх и забринутост који су додатно поткрепљени недовољним познавањем саме биологије вируса. Да ли је онда улога вируса на нашој планети искључиво негативна? Да ли се можда вештом лабораторијском манипулацијом и развојем науке и технологије природа вируса може искористити за добробит човечанства, односно свих других живих бића? Шта знамо о вирусима?

Вируси су облигатни интрацелуларни паразити који се могу реплицирати само у одговарајућим ћелијама домаћина, а од скоро 1.000.000 различитих врста вируса које нападају кичмењаке, приближно 320.000 врста инфицира сисарске ћелије. Геном вируса може бити у виду једноланчане или дволанчане ДНК или РНК, а исход инфекције зависи од патогене природе вируса, имуног одговора домаћина и ефикасности вирусне репликације. Сазнања о молекуларним механизмима индукције, односно сузбијања имуног одговора, као и истраживања о природи и основама литичког циклуса, довела су до појаве великог интересовања за примену вируса у лечењу многих болести код људи. Вируси као саборци у борби против карцинома

Способност вируса да са великом ефикасношћу и селективношћу убијају ћелије канцера, већ неколико деценија подвргнута је бројним научним студијама.

Онколитички вируси директно инфицирају и лизирају туморску ћелију in situ, а поседују и могућност пружања додатних сигнала који учествују у промоцији антитуморског имуног одговора. Литички потенцијал онколитичких вируса зависи од врсте вируса, као и осетљивости ћелија карцинома на различите облике ћелијске смрти, попут апоптозе и некрозе. Иако онколитички вируси могу да уђу и у нормалне ћелије домаћина, абнормалности у хомеостази и ћелијској сигнализацији које су карактеристичне за канцерогене ћелије, пружају селективну предност за вирусну репликацију у њима. Антивирусни механизми одговорни за детекцију и уклањање вирусних честица, такође могу бити нарушени у канцерогеним ћелијама. Пример је протеин киназа Р (PKR) која учествује у отклањању унутарћелијске вирусне инфекције, а у чијем одсуству у канцерогеном ткиву долази до знатног повећања вирусне репликације.

Многи вируси су предложени за векторе у имунотерапији онколитичким вирусима, а на слици испод приказани су само неки примери који се данас користе. Осим природних, користе се и генетички модификовани вируси, код којих је ослабљена патогеност, а побољшане

58 / СИМБИОЗА

су кључне функције за третирање туморског ткива. Механизми имунотерапије онколитичким вирусима

У нормалним ћелијама постоје различити сигнални путеви који омогућавају откривање и уклањање вирусних партикула. Ови путеви могу бити стимулисани ослобађањем посебних протеина интерферона (IFN), или кроз унутарћелијске рецепторе (TLRs) које активирају вирусни елементи. TLRs рецептори се активирају као одговор на присуство специфичних молекуларних маркера (PAMPs), карактеристичних за патогене бактерије и вирусе. Као одговор на присуство вирусних елемената, даљом сигналном каскадом долази до активације антивирусне машинерије која појачава локално ослобађање интерферона. Они стимулишу активност већ поменуте протеин киназе Р (PKR), која препознаје вирусни геном и друге вирусне елементе, заустављајући синтезу ћелијских протеина и изазивајући брзу ћелијску смрт. На тај начин ћелија уклања и вирусне партикуле. Инфекција и лиза туморске ћелије онколитичким вирусом

Иако механизми преко којих онколитички вируси уклањају ћелије тумора нису у потпуности разјашњени, науци је познато да у ћелијама канцера не долази до уклањања вирусних честица, услед неправилности у INF сигналном путу и PKR активности. Вируси, такође, могу управљати различитим сигналним факторима унутар ћелија канцера како би у потпуности завршили свој животни циклус. Након онколитичке смрти ћелије, ослобађа се велики број вирусних честица које уништавају преостало туморско ткиво. Из лизираних туморских ћелија ослобађају се и тумор-спрегнути антигени који промовишу имуни одговор и на туморске ћелије које су удаљене и које нису биле захваћене вирусом. Занимљиво је да се након онколизе ослобађају и вирусни PAMPs, али и сигнални молекули који утичу на сазревање антиген-презентујућих ћелија, чиме додатно доприносе имунoлошкој активности у борби против канцерогених ћелија. Развој примене онколитичких вируса у терапији карцинома

Главни фокус истраживања онколитичких вируса дуго је био на њиховој идентификацији, а примена генетичког инжењеринга на њима базирала се на дизајнирању веће селективности за репликацију у туморским ћелијама. У последњих неколико година, интензивније се ради на разумевању и евентуалном побољшању спрегнутости онколитичке инфекције и активације имуног одговора домаћина. Унапређивање техника имунотерапије онколитичким вирусима, као и боље разумевање молекуларне генетике и имунологије тумора, могли би да доведу до револуције у лечењу онколошких пацијената.

Упознајте редакцију Симбиозе 2020-2021. године

Антонија Авдаловић главни одговорни уредник

Емилија Јовановић уредник

Тодор Цветановић уредник

Матеја Јовановић уредник

Милана Ранимировић лектор

Ања Михић лектор

Бранка Лазић лектор

Добрица Девић аутор

Ивана Адамовић аутор

Јована Протић аутор

Лена Шаренац аутор

Маша Терзовић аутор

Софија Илић аутор

Владана Петковић аутор

Жељка Матић аутор

СИМБИОЗА / 59