Mart, broj 22

пролеће 2021.

Издавач Студентски праламент Биолошког факултета, Универзитетa у Београду Главни и одговорни уредник Антонија Авдаловић Уредници Емилија Јовановић Матеја Јовановић Тодор Цветановић Лектура и коректура Милана Ранимировић Ања Михић Редакција Добрица Девић Ивана Адамовић Јована Протић Лена Шаренац Маја Имрић Маша Терзовић Милица Златић Мина Беловуковић Сања Боранијашевић Софија Илић Владана Петковић Жељка Матић Сарадници Ана Радовић Анђела Станковић Анита Глишовић Бојан Петровић Душица Ристић Ивана Симеуновић Јована Јоановић Јово Покрајац Милан Ђорђевић Симона Лапчевић Адреса casopis.simbioza@bio.bg.ac.rs ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

2 / СИМБИОЗА

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 22, март 2021. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитетa у Београду

Драги читаоци,

В

елика ми је част да вам се обратим испред уредништва и редакције часописа „Симбиоза“. Након дуже паузе, испред вас се налази нови, 22. број нашег часописа.

Током ове дуже паузе дошло је до промене гарнитуре уредништва, па и саме редакције. Такође, пауза је настала током самог почетка пандемије SARS-CoV2, која је обележила целу прошлу па и ову годину. По први пут смо искусили онлајн састанке са новом редакцијом и морам признати да су били посећени. Осим промене рада са офлајн на онлајн, увели смо још једну новину - блог.

Сама идеја блога се родила из жеље да се биоло-гија популаризује као наука и да наши студенти имају прилику да вежбају своје новинарске вештине. Симбиоза у блог формату је заживела 18. децембра 2020. године када смо објавили први текст. Од тада до данас блог сваким даном привлачи нове читаоце. Осим интересантних текстова за популарност је једним делом задужен и наш маркетинг тим и нови чланови редакције у склопу техничких сарадника. Промену је доживео и наш визуелни идентитет заједно са новим логом.

Сам блог се састоји из седам рубрика: наука, биологија, занимљивости, заштита животне средине, причамо са и студенти. У оквиру рубрике студенти, у сарадњи са професорима на факултету, написали смо серију текстова како би промовисали мастер модуле на нашем факултету. Ови текстови су били нарочито испраћени и наставак ове серије текстова је, верујем, ишчекиван. Осим промоције мастер модула у будућности тежимо да испромовишемо научни рад наших студената и професора.

У 22. броју часописа можете се упознати са измењеним радом Студентског парламента и Центра за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета, као и како су се чланови БИД-а провели на великом БИДовом терену.

У овом броју разговарамо са доц. др Ксенијом Величковић и др Бојаном Глигоријевић којима се захваљујемо на показаном стрпљењу док су сачекале нови број Симбиозе.

Читајући део часописа намењен биологији научићете нешто ново о РНК, дугорочним последицама SARS-CoV2 и још много тога. Из дела намењеном мозаику заинтересоваће вас грађанска наука и пројекти који се спроводе код нас, сагледаћете повезаност ДНК и уметности и сазнаћете нешто ново о фармакомафији.

Желим да искористим ову прилику да се захвалим свима који су нас нестрпљиво питали кад ће изаћи нови број. Такође желим да се захвалим уредништву, сарадницима и новој редакцији на показаном раду и труду. Надам се да ћете уживати читајући нови број Симбиозе и да ћете наставити да нас пратите. Велики поздрав, Антонија Авдаловић

САДРЖАЈ ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА 4 Вести са факултета 6 Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета 8 Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета 10 Како смо преживели Тару 2019. и 2020. године РАЗГОВАРАМО СА...

12 Интервју са доц. др Ксенијом Величковић 14 Интервју са др Бојаном Глигоријевић БИОЛОГИЈА 16 Дуготрајне последице обољења COVID-19 18 РНК – много више од обичног посредника 20 Рођене прве генетички едитоване бебе 21 ЦАР-Т имунотерапија у лечењу рака

МОЗАИК 28 ДНК – молекул који повезује науку и уметност 29 Алфа хеликс: плутајућа лабораторија 30 Студентска секција за неуронауке Сан и спавања 31 Грађанска наука у Србији 32 Историја епидемије зависности од опиоида и одакле потиче израз „фармацеутска мафија“ 39 Песма о ћелији 40 Неверовали или да 41 Редакција препоручује Текстови са блога 42 Тетоважа која вам може спасити живот 44 Химере - да ли си и ти можда химера?

46 Зелене зграде у Сингапуру 48 Четворогодишњи рат шимпанзи 49 Тардиграде - сићушни суперхероји

22 Загађење са укусом и мирисом 24 Селективно узгајање паса утиче на структуру њиховог мозга?

фото: Јово Покрајац

25 Зашто корали губе боју?

СИМБИОЗА / 3

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Вести са факултета Редакција

Захвалница Биолошком факултету за изузетан научни допринос у борби против болести COVID-19

Д

ана 22.05.2020 у Палати федерације на Новом Београду, у име Владе републике Србије, премијерка Ана Брнабић је Биолошком факултету доделила захвалницу „за изузетан научни допринос у борби против болести COVID-19 узроковане вирусом SARS-Cov-2.

Наставници и сарадници Биолошког факултета су учествовали у дијагностици у „Хуо-yан националној лабораторији за молекуларну детекцију инфективних агенаса Београд” у Клиничком Центру Србије, Институту за вирусологију, вакцине и серуме „Торлак” и радној групи за праћење најновијих научних резултата о COVID-19.

Меморандум о сарадњи и разумевању између града Београда и Биолошког факултета

У

Ботаничкој башти „Јевремовац” је 5. јуна, 2020. године, на светски дан заштите животне средине потписан Меморандум о сарадњи и разумевању између града Београда и Биолошког факултета који подразумева да наш факултет да већи допринос у заштити станишта, екосистема и биодиверзитета на територији града Београда.

Више информација на сајту факултета.

Уредништво и редакција часописа „Симбиоза” честита добтиницима награда и признања на постигнутом успеху! Више информација на сајту факултета.

Додела награде „Станка Ромац”

Награда „Доцент др Милена Далмација”

Н

Д

Добитник награде је Ања Толић, а награду је испред Фондације „Станка Ромац” доделио проф. др Љубиша Тописировић.

ругу награду „Доцент др Милена Далмација” за докторску дисертацију која је дала највећи научни допринос из области заштите животне средине на универзитетима у Републици Србији за 2020. годину добио је др Душан Николић урађену на Биолошком факултету, Универзитета у Београду, под менторством проф. др Јасмине Крпо-Ћетковић и др Стефана Скорића.

Више информација на сајту факултета.

Више информација на сајту факултета.

а дану Биолошког факултета 28.09.2020. године, пети пут је додељена награда „Станка Ромац” за најбољу докторску тезу из области Хумане молекуларне гентике или Биомедицине.

4 / СИМБИОЗА

Прослављено 212 година Универзитета у Београду у Ботаничкој башти „Јевремовац”

Катарина Павловић, добитник Светосавске награде за 2020.

У

Ботаничкој башти „Јевремовац” на Биолошком факултету, прослављено је 212 година Универзитета у Београду. Ректорка проф. Иванка Поповић доделила је награде студентима генерације Универзитета у Београду.

Прослави су присуствовали декани факултета, директори института, чланови Савета Универзитета у Београду, председник САНУ проф. Владимир Костић, председници универзитетских већа и други гости.

К

атарина Павловић, студент молекуларне биологије и физиологије Биолошког факултета, добитник је Светосавске награде за 2020. год. Катарина је освојила награду „Жене у инжењерству“ („Woman in Engineering“) на конференцији студентских пројеката IEEESTEC 2020. за презентацију рада „The Use of Supervised Machine Learning for Physical Activity Recognition and Monitoring“. На основу овог рада из области примене савремених информационих технологија у биомедицини, Катарина Павловић је номинована за једног од 3 представника Србије на престижном светском такмичењу IEEE R8 Student Paper Contest.

Више информација на сајту факултета.

Више информација на сајту факултета.

Додела награде „Академик Милутин Радовановић”

Извештај комисије за доделу награде „Иван Ђаја”

Д

ругу годину за редом на прослави дана Биолошког факултета додељена је награда “Академик Милутин Радовановић” за најбољу докторску дисертацију и мастер рад у области Зоологије.

За најбољу докторску дисертацију награђена је др Ивани Будински, a за најбољи мастер рад из области Зоологије Марко Бугарчић.

Више информација на сајту факултета.

И

звештај комисије за доделу награде „Иван Ђаја” за најбољу докторску дисертацију и мастер рад из области Физиологије, урађених у институтима и универзитетима у Србији, а одбрањених током школске 2019/2020. године.

Након разматрања докторских дисертација и мастер радова приспелих у прописном року, Комисија је донела одлуку да награде добију др Марија Јаковљевић и Анђела Стекић.

Више информација на сајту факултета.

IN MEMORIAM - проф. др Слободан Јовановић

У

Београду је 1. фебруара 2021. године у 65. години преминуо проф. др Слободан Јовановић, редовни професор Биолошког факултета Универзитета у Београду.

Све до недавног пензионисања, проф. Јовановић је са много ентузијазма и високе наставничке професионалности изводио наставу на свим нивоима студија Биолошког факултета, а првенствено у областима заштите животне средине, урбане екологије, као и инвазионе екологије...

Цео текст на сајту факултета

СИМБИОЗА / 5

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Студентски парламент и Савез студената Биолошког факултета Мина Ђурић, председник Студентског парламента Биолошког факултета

С

ходно и даље актуелној ситуацији изазваном вирусом, рад Студентског парламента и Савеза студената Биолошког факултета морали смо прилагодити и осмислити најпродуктивнији вид активности у оваквим околностима.

На нашем факултету је по први пут организован пројекат „Студент ментор”. Заинтересованост старијих студената за менторство у пројекту превазишло је наша очекивања, и драго нам је да постоји доста колега који желе да помогну и уведу бруцоше у једно ново поглавље њиховог живота - академски живот. Од самог почетка, студенти ментори су имали одређене изазове, које су врло успешно решавали и створили једну лепу сарадњу, а што је важније нова познанаства и контакте који ће бити ту да заједно савладају све потешкоће. Надамо се да ће пројекат бити успешно реализован и идућих академских година.

Оно на чему смо врло дуго и исцрпно радили и на шта смо изузетно поносни јесте брендирање, односно нови логои и визуелни идентитети Студентског парламента, Савеза студената, ЦНИРС-а и часописа „Симбиоза”. У модерном добу, визуелни идентитет је основно средство препознавања.

С обзиром да смо ми једна велика заједница, сама идеја за лого Савеза била је јединство биолога, представљена кроз пчелиње саће у логоу Савеза студената Биолошког факултета. Свако саће са себе је посебно тело, са препознатљивим елементом и бојом која га карактерише. Такође, тимови су вредно радили и и даље раде на планирању садржаја који презентују на својој мрежи и труде се да као производ понуде готове, тачне, интересантне информације на једном месту.

У вези са горе наведеним, у току је израда новог сајта студената Биолошког факултета чиме желимо да поспешимо проток како административних информација тако и да сортирамо све информације које се тичу студената и студентског живота на једном месту.

Уз помоћ студента продекана и одличну комуникацију са Управним одбором факултета,

6 / СИМБИОЗА

све потешкоће у извођењу наставе биле су брзо и успешно решене. На седницама Студентског парламента се активно дискутовало о проблемима на свакој години студија и овим путем позивам све колеге које имају било какве недоумице у вези са студијама да се обрате свом представнику године како бисмо их заједно што ефикасије решили.

Пројекат промоције факултета је нешто на шта желимо ставити акценат у наредном периоду мењајући му концепт у поређењу са прошлим годинама. Овај пројекат је од изузетне важности за биолошку заједницу, како бисмо досегли до што већег броја људи које занима наша наука и поље рада. Такође, дуго планиран пројекат реевалуације почеће са реализацијом од ове године, за шта нам је потребна ваша помоћ у виду попуњених анкета и упитника након одслушаног курса.

Једна од ствари која нам је посебно тешко пала прошле године јесте чињеница да нису постојале адекватне мере за одржавање КСБ „Симпласт”. Међутим, овим путем желим да обавестим све нестрпљиве совице да ће се конгрес одржати ове године у децембру!

Од овог семестра, студенти ће имати прилику да науче неки од жељених језика уз пројекат „Студенти студетима” основан од стране Филолошког факултета. Овај пројекат се реализовао и прошле године, тако да се очекујемо успешну сарадњу и ове академске године.

Надамо се да сте подржали наш рад и препознали уложен труд у протеклом семестру, и да ћете то чинити и у наредном периоду будући да вам спремамо доста нових и занимљивих пројеката.

СИМБИОЗА / 7

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Центар за научно-истраживачки рад студената Биолошког факултета Анита Глишовић, претходни председник ЦНИРС БФ

П

ретходна школска година била је изазовна у сваком смислу, па је рад Центра за научно-истраживачки рад студената био отежан. Активности које су традиционално укључене у годишњи план рада нису спроведене јер епидемиолошка ситуација то није дозвољавала. Последњи Сајам науке одржан је у децембру 2019. године, када је велики број истраживача одговорио на нашу велику радост, нудећи бројне теме за студентска научна истраживања. Међутим, већина студената није успела да спроведе експериментално истраживање јер су институти радили у измењеном радном времену, а поред тога, већи број истраживача био је укључен у тренутна истраживања у вези са вирусом SARS-Cov2. Надамо се да ће сви студенти успети да надокнаде пропуштену прилику и стекну неопходно практично знање у лабораторијама где су желели.

Такође, 2019. године Управни одбор ЦНИРС заједно са сарадницима учествовао је на Фестивалу науке у већем издању него претходне године. Тема радионице 2019. године била је везана за еволуцију.

8 / СИМБИОЗА

Наша радионица је била једна од најпосећенијих на фестивалу, а за то је заслужан наш одабир препарата и сама прича коју смо преносили посетиоцима. Представљали смо Факултет и на другим научно-популарним догађајима као што су, Organic live fest и Дан науке. Дан науке 2019. године био је одржан под шатором због ненајављене кише. И под датим околностима имали смо велики број посетилаца. На догађају је отворен и први хотел за инсекте у Ботаничкој башти, који је поклонила ОШ Дринка Павловић у Београду.

Календарску 2020. годину у Центру обележила је и промена Управног одбора. Досадашњи чланови из реда ученика Анита Глишовић, Милан Ђорђевић, Матеја Јовановић, Антонија Авдаловић и Антонија Радуловић организовали су све догађаје и реализовали све пројекте Центра у претходне две школске године. Поред поменутог Сајма науке, и претходни Управни одбор створен је ради повећања броја професионалних пракси и сарадње са другим факултетима.

Јована Јовановић, председник ЦНИРС БФ

Н

ови Управни одбор, који је почео са радом почетком текуће школске године, чине Јована Јовановић, Ања Вујковић, Маша Маринковић, Матија Ковић и Василије Живаљевић. Због пандемије услови под којима Центар може да обавља своје стандардне активности знатно су смањени. Овај изазов је нов за нас, али није непремостив. Покушали смо да прилагодимо план активности ситуацији у којој се налазимо на начин који ће омогућити студентима да надокнаде део онога што им је пандемија ускратила. Како су, нажалост, лабораторије и даље затворене за рад са студентима, активности које ће се реализовати у оквиру Центра имаће главни фокус на развоју и унапређењу академских вештина студената кроз разна предавања, радионице и интерактивне пројекте. Ове године од Центра

можете очекивати нешто ново, лепо, али пре свега корисно.

Неизвесност ситуације у којој се налазимо као друштво спречава нас да остваримо све своје планове. Надамо се да ће се у блиској будућности све вратити у нормалу, тако да ће рад Центра бити у пуном потенцијалу. До тада ћемо покушати да искористимо овај период најбоље што можемо, како бисмо студенте упознали са концептима нових идеја и пројеката које припремамо. Како ситуација налаже, већина активности може се пратити путем друштвених мрежа, односно на нашем Instagram профилу и Facebook страници. Верујемо да се трудом и ангажовањем рад Центра може прилагодити на адекватан начин и позивамо студенте да се у њега укључе и допринесу својим креативним идејама.

СИМБИОЗА / 9

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

Како смо преживели Тару 2019. и 2020. године Јово Покрајац председник БИД-а

Д

алеко од градске буке и телефонског сигнала, у питомој природи југозападне Србије, изнад бистре Дрине и моћног Перућца, уздиже се дивљи планински масив крунисан најлепшом српском планином - Таром. Тачно на тој планини, на два километра од језера Перућац, налази се село Растиште, које је изабрано за локацију Великог летњег терена БИД-а 2019. и 2020. године. Ово место лежи у клисури Дервенте, реке која тече директно преко пута некадашње основне школе и садашњег планинарског дома. Током ове две године на теренима је учествовало око 70 студената и стручних сарадника, подељених пре свега у ботаничку, миколошку, ентомолошку, херпетолошку и орнитолошку секцију. Уведена је посебна секција за велики терен за све оне који су дошли да се одморе и уживају у чарима природе, без много ангажовања у било ком делу, названом олошка секција.

Током више од 10 дана терена (22. јула - 1. августа 2019. и 28. јула - 8. августа 2020), учесници су имали прилику да открију скривену лепоту северних падина Таре, пливајући у бистрим водама Перућца, пењући се на Предов крст или пак на најпознатији видиковац у Србији - Бањску Стену. Сунчани дани су се проводили на терену, пливајући у језеру или лешкарајући у сенци, а ретким кишним данима сви би се окупљали у трпезарији или у летњиковцу, разговарали или играли друштвене игре. Током терена Тара 2020, организована је вожња кајаком по језеру, а они храбрији су то искористили да се упуте узводно, кроз кањон Дрине.

Још једна новина на ова два терена била је „БИДијада“, односно БИД-ове олимпијске игре! Идеја о организовању таквог такмичења настала је како би се многи учесници кампа могли дружити сваке вечери, без раздвајања у подгрупе, што би довело до већег осећаја јединства. Управо се то догодило - БИДијада је била пун погодак! Уз гласно навијање и смех, играли су се многи теренски спортови као што су: трке у врећама, људска колица, пусти пусти Чолу, једење паштете без руку, дување брашна, скок у даљ, трке на 100 метара, бацања кладива, асоцијације, квиз свих знања, прескакање вијака, Јокине и Гагине јабуке, натезање сајле и др. У сваком тиму било је дозвољено да учествује највише 5 чланова. На БИДијади 2019. учествовало је пет тимова. На крају је победа припала једном од два тима херпетолога. На БИДијади 2020. учествовало је 7 тимова, а убедљиву победу однео

10 / СИМБИОЗА

је тим Изолекте. Велико задовољство свих учесника кампа овим такмичењем значи да ће БИДијада од сада постати редовна појава на великом терену.

Истражено подручје богато је листопадним и четинарским шумама, што је допринело великом броју налаза. Пет секција друштва на терену 2019. године забележило је 283 врсте, од којих 106 биљака, 56 гљива, 63 инсеката, 4 водоземаца, 7 гмизаваца и 47 птица! Резултати истраживања спроведеног на терену 2020. године још увек се припремају и биће објављени након идентификације сакупљеног материјала. Напоран рад чланова друштва допринеће бољем познавању природе Таре, а користиће га, заједно са фото-материјалом, руководство Националног парка „Тара“, у изради брошуре о парку. Познато је да је ова планина уточиште за највећу популацију мрких медведа у Србији (преко 50 јединки), па су чланови, у сарадњи са управом Парка и професором Душком Ћировићем са Биолошког факултета у Београду, прикупили узорке измета овог крупног предатора за употребу у генетичким истраживањима. Поред фекалија, често смо на стазама у близини планинарског дома наилазили и на трагове огромних шапа.

Као и на било ком великом терену, последњег јутра дође време да се шатори спакују, жица за веш скине, изнесу ствари из дома, очисти све и да се поједе за доручак оно што је остало од хране. Тада у кампу влада чудно расположење. Сви су уморни, али и пуни снаге да остану још најмање 10 дана. Сви су срећни јер је лепо што су још увек ту, али знају да ће због одласка ускоро пролити сузе. Затим се сви изгрле, уђу у аутобус, махну планинарском дому и полако крену кући. Чак и пре него што аутобус стигне у Београд, сви већ нестрпљиво чекају следећи БИДов терен.

Некима ће ова два летња терена остати упамћена по купању у Перућцу, некима по БИДијади, некима по прелепим видицима, али свакако свима по невероватној природи и сјајном друштву. Требало би стотину страница да се исприча цела авантура, па, драги читаоче, ако никада нисте били на Великом терену, не смете пропустити следећи! А они који су били, несумњиво ће поново доћи, јер нема терена попут Великог летњег терена БИД-а.

фото: Јово Покрајац

П.С. Што се тиче Таре као локације за велики летњи терен - свака добра епска прича је трилогија. :)

СИМБИОЗА / 11

РАЗГОВАРАМО СА...

Интервју са доц. др Ксенијом Величковић Редакција

Ксенија Величковић рођена је у Земуну, 27. новембра 1977. године. Дипломирала је и докторирала на Биолошком факултету Универзитета у Београду. Од 2008. године запослена је на одељењу за биологију ћелије и ткива на Биолошком факултету Универзитета у Београду, где предаје неколико предмета на сва три нивоа студија. Добитник је престижне стипендије „EU-CASCADE Marie Curie Fellowship”, након чега су уследиле постдокторске студије у Енглеској, где је боравила две и по године.

1. Шта Вас је навело да упишете Биолошки факултет?

П

риродне науке су биле мој избор у основној школи и дуго сам мислила да ћу уписати Медицински факултет. У последњем тренутку, међутим, превагнула је љубав према биологији. Чињеница да су сва жива бића сачињена од ћелија, као и невероватна структурна и функционална повезаност ћелијских одељака, за мене је и дан данас фасцинантна.

2. Да ли су Вам студије биле напорне, који је био Ваш омиљени предмет током студија, а који предмет сте најтеже положили?

С

тудије не памтим као напорне, иако је било таквих тренутака. Иако ће звучати као клише, тадашњу цитологију сам обожавала, касније и молекуларну биологију и хистологију. Што се тиче предмета који сам најтеже положила, спремање и полагање Филозофије природних наука ми је било најстресније, иако сам оценом била задовољна.

3. Чиме се тренутно бавите и која је тренутна сфера Вашег научног интересовања?

К

ако у Србији тако и у Енглској, главно поље мог истраживања јесте мрко масно ткиво. Истраживања су фокусирана на механизме активације мрких адипоцита у in vivo и у in vitro системима, као и потенцијална примена у лечењу једног од највећих изазова данашњице - лечење гојазности.

4. Шта Вас као предавача највише инспирише?

И

ако је наука била мој први избор, брзо сам схватила да и посао предавача има своје дражи. Свака нова генерација доноси ново искуство. Оно што ме увек инспирише јесте жеља за знањем, питања која ми постављају студенти, интеракција са њима али и осмех који ми упуте када ме сретну негде у граду. Посебно ме радује и инспирише када видим да су неки од студената којима сам и ја предавала сада успешни у свом послу овде или у свету.

12 / СИМБИОЗА

5. Да ли себе сматрате строгим и захтевним професором?

8. Да ли постоји нека позната личност којој се дивите, која Вам је можда узор?

ешко питање, можда више за студенте. Рекла бих да сам умерено строга и захтевна али правична.

емам узоре али је за поштовање сваки добар и вредан човек који никоме не чини зло.

Т

6. Која је Ваша омиљена књига, а који Вам је омиљени филм?

М

орам признати да не стижем да читам колико бих то желела. Тренутно читам књигу о Тесли, за одмор обично купујем нешто лагано, а увек се враћам класицима Руске књижевности. Исти је случај и када су филмови у питању. Волим филмове у којима глуми Мерил Стрип. Волим и филмове за децу, посебно цртане филмове. Погледајте дечији филм „Coco”, ја сам га са ћерком гледала два пута. Ако познајете културу и обичаје у Мексику, сигурно ће вам бити симпатичан.

7. Која Вам је омиљена земља у којој сте били?

Т

о је Енглеска дефинитивно! За ту земљу ме вежу дивне успомене и често одем тамо. Људи су јако љубазни, архитектура је предивна. Клима, на коју се многи жале, мени савршено одговара. Енглеска је некако своја, и потпуно другачија у односу на друге европске земље.

,,

,,

Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред.

Н

9. Да нисте биолог, шта бисте били?

М

ожда бих била психолог или професионални спортиста. А можда бих држала неку лепу кафетерију-књижару са домаћим колачима.

10. Ваша омиљена фраза или филозофска мисао?

В

олим две: „Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред” и „Ко зна зашто је то добро”.

11. Шта бисте поручили студентима Биолошког факултета везано за студије и колико је перспективно бавити се биологијом?

Н

ашим студентима бих поручила да прате своје снове и да верују да се сваки труд исплати. То је уједно и одговор на други део питања.

,,

,,

Нашим студентима бих поручила да прате своје снове и да верују да се сваки труд исплати.

СИМБИОЗА / 13

РАЗГОВАРАМО СА...

Интервју са др Бојаном Глигоријевић Тодор Цветановић

Др Бојана Глигоријевић била је у посети свом родном граду, где је одржала низ интересантних предавања и изложбу ауторских микрографија, под називом Наука и уметност микроскопије. Нажалост, нисмо сви били у прилици да присуствујемо предавањима и да посетимо изложбу, па је зато др Глигоријевић решила да и читаоце Симбиозе упозна са својим радом и путем до успеха у научном свету. Сарадници часописа овом приликом честитају др Глигоријевић на добијеном гранту од Националног института за истраживање рака САД-a и радујемо се новим резултатима и радовима који се очекују у предстојећем периоду.

1. Тренутно сте ванредни професор на Катедри за биоинжењеринг на Универзитету Темпл, у Филаделфији, и члан Oдсека за биологију рака на Fox Chase Cancer Center, да ли нам можете рећи како сте стигли до овако престижних позиција у свету науке?

О

сновне академске студије сам завршила на Природно-математичком факултету, Универзитета у Београду. Како сам дипломирала током деведесетих година, а стање у земљи је било изузетно лоше, одлучила сам да је једино решење било да своје усавршавање наставим у иностранству. За постдипломске студије добијала сам различите понуде за одлазак у иностранство, међутим, ниједна стипендија није била довољно велика за студенте из наше земље. Отишла сам у Америку сплетом околности и уписала Џорџтаун Универзитет у Вашингтону, ни не знајући којим су се све темама бавили у том тренутку. Хтела сам да се бавим хемијом природних производа, секундарним метаболитима биљака. Након одабира ментора и почетка практичног рада, заљубила сам се у микроскопе, а ужа научна област доктората је била биофизика маларије. Ништа друго ми се у том тренутку није свидело! Развијали смо различите методе визуaлизације физиолошких одговора на маларичног паразита, а чак смо и конструисали сопствени микроскоп. Међутим, маларија ми никада није била посебно интересантна, хтела сам да допринесем у истраживању нечега што ми је ближе и определила сам се за истраживање рака. Усавшавање настављам на Колеџу Алберт Ајнштајн, у Њујорку, где сам се бавила визуaлизацијом инвадоподија и њиховој улози у метастазирању ћелија рака у организму. Почињем са биофизиком маларије, преко биологије тумора и стижем до системске биологије јер је требало обрадити све резултате које смо добили током претходних година. У овом периоду сам почела да се бавим машинским учењем како бих анализирала све добијене податке, а након овога сам се запитала чиме треба да се бавим и која је то област у којој проналазим себе. Хтела сам да комбинујем биологију канцера са квантитативним методама, те ми је биоинжењеринг био најбољи избор.

14 / СИМБИОЗА

2. Шта тачно овај грант представља за Вас, каква су очекивања и који су даљи планови?

Р

азвијаћемо биомаркере за инвадоподије и видећемо њихову потенцијалну примену у предвиђању метастаза. Сходно томе, можемо предухитрити метастазе, модификовати терапију према резултатима сваког пацијента посебно. Овај грант ће нам омогућити да пређемо на праве клиничке студије, али и да за пет до десет година, применимо у свакодневној клиничкој пракси, унапређујући традиционални приступ лечења малигних болести.

3. Која је најатрактивнија тема у Вашој лабораторији?

Н

ајвећа занимљивост у лабораторији је истраживање координације ћелијског циклуса са инвазијом тумора. Сама инвазија праћена је низом различитих физиолошких процеса, а посебно је занимљиво како ћелија може у исто време и да се дели и да врши инвазију на друга места по организму. Такође, желели бисмо да ово истраживање употпунимо праћењем одлука инванзивних ћелија у зависности од ванћелијске околине. Наиме, различити фактори ванћелијске средине симултано утичу на ћелије и компликују њихове одлуке о миграцији на друго место у организму. Неки од фактора који утичу на ћелијску миграцију су: хемоатрактанти, различита спољашња физичка поља, али и састав влакана ванћелијског матрикса. Управо нас интересује који је то пресудан фактор који ће навести ћелију да престане да се дели и почне да мигрира, и у ком правцу.

4. Који Вам је омиљени део бављења научноистраживачким радом?

В

олим сваки део свог посла, али наравно да највише волим када ми студент донесе неке супер податке. Тада заједно размишљамо шта ћемо даље и каква је конотација добијених резултата. Интерпретација и презентовање резултата ми је веома занимљиво. Једино што не волим јесте бирократија и административне обавезе које могу бити веома досадне.

5. Чиме бисте се бавили да нисте научник? Судећи по Вашим микрографијама, уметност Вам је јача страна.

Д

ефинитивно бих се бавила неком уметношћу, али не визуелном, већ писањем. Штавише, уписала сам и студије књижевности, али их никад нисам завршила јер сам отишла у Америку. Међутим, и даље пишем у слободно време. За ово је заслужна моја бабатетка, Десанка Максимовић, која ме је увела у свет стваралаштва.

6. Да ли је боље бавити се науком у иностранству или у Србији? Да ли бисте се некад вратили у отаџбину?

З

ависи од тога чиме желите да се бавите. Ако дефинитивно хоћете да се бавите науком, по мом мишљењу, требало би ићи ван Србије. У Србији нема довољно новца за бављење науком, а наука, као таква, захтева константно улагање, као што то раде земље попут: Швајцарске, Холандије, Француске, Немачке, Енглеске, Америке и других развијенијих земаља. Људи који се баве информационим технологијама или раде у међународној компанији, могу добро да живе у Србији. Међутим, бављење науком је потпуно друга прича. Не видим како бих могла да наставим да развијам каријеру у Београду, али бих се можда вратила када одем у пензију.

7. Које су области по Вашем мишљењу перспективне за младе истраживаче?

Т

ренутно су актуелне -омика (енг. -omics) области, тј. протеомика, геномика, транскриптомика... Такође, машинско учење је било неизоставан део моје каријере иако сам хемичар по струци. Будући да је технологија узела маха у научно-истраживачком раду, неопходно је пратити нове технологије и одржавати корак са њима.

8. За сам крај интервјуа, какву поруку имате за студенте (основних студија)?

Н

е очајавајте, никада! Основне студије знају да буду (мало) досадне, али је на вама да извучете из њих оно најбоље. Ако већ каскате за различитим методолошким приступима, не морате каскати и за познавањем литературе, одржите корак са новом литературом! Читајте (вама) занимљиве научне радове и непрестано учите из њих. Будите добри студенти, учествујте у ваннаставним активностима како би вам било лакше након завршетка студија. Наши студенти имају критички ум и мисле својом главом, али им понекад мало фали мотивације и амбиције. Немојте имати комплексе ниже вредности ако је неко завршио основне студије на престижнијем факултету од вас. Чврсто мислим да је здрав разум једина битна ствар како би се човек критички бавио науком. И мени је за време основних студија било ужасно досадно, али ми је зато сада посао постао страст.

СИМБИОЗА / 15

БИОЛОГИЈА

Дуготрајне последице обољења COVID-19 Тодор Цветановић

З

намо одакле је вирус највероватније прешао на човека - из слепог миша, знамо да изазива респираторне проблеме, али оно што не знамо јесте какве су дуготрајне последице инфекције овим новим вирусом и како живот може да изгледа након прележане инфекције.

Симптоми и знакови болести COVID-19 неретко могу да буди присутни и неколико месеци након иницијалне инфекције. Вирус оштећује плућа, срце и мозак, што може довести до дуготрајних здравствених проблема о којима најчешће нисмо свесни.

Већина људи која се заразила SARS-CoV-2 вирусом, успешно се и опоравила већ након неколико недеља. Међутим, значајан број оболелих који су најчешће имали блажу клиничку слику се и даље боре са симптомима и знаковима болести након првобитног опоравка. Овакво обољење није више стандардни акутни COVID-19, већ се назива продужени, од енглеског ,,long” COVID-19.

Вероватно сте се запитали код којих пацијената се јављају продужени симптоми, међутим, још увек се не зна у потпуности. Вероватно је да ће хронични болесници и особе са другим обољењима имати дуготрајне симптоме и знакове инфекције, али ни млади нису избегли ову претњу.

Неки од најчешћих знакова продужене инфекције су: умор, кашаљ, плитко дисање, бол у грудима и зглобовима. Међутим, постоје и остали знаци и симптоми попут: бола у мишићима, главобоље, кардиоваскуларних проблема (убрзан рад срца), губитка чула укуса и мириса, когнитивних проблема и проблема са концентрацијом и спавањем. Оштећења органа изазвана инфекцијом

Иако већина људи помисли да COVID-19 изазива штету само на плућима, неретко су оштећени и други органи. Управо ова оштећења изазвана инфекцијом представљају ризик за дуготрајне симптоме и знакове болести. До сада су описане промене у неколико органа:

16 / СИМБИОЗА

•

•

•

Срце: визуелизација/имиџинг срца, чак и неколико месеци после опоравка од инфекције, показала је оштећење срчаног мишића чак и код пацијената који су имали само блажу клиничку слику. Оваква оштећења могу бити ризик за кардиоваскуларне компликације и стога се људима који се баве спортом препоручује да се пре враћања на уобичајени начин живота посаветују са кардиологом. Плућа: познато је да је један од знакова болести COVID-19 управо и упала плућа и оштећење алвеола у плућима. Сам резултат инфекције је ожиљачно, односно фиброзно ткиво које може довести до дуготрајних респираторних проблема. Мозак: чак и код младих људи COVID-19 може изазвати исхемију, различите типове тонично-клоничних напада и Гилен-Бареов синдром изазивајући привремену парализу.

COVID-19 такоће утиче и на когнитивне функције, повећавајући ризик развоја неуродегенеративних обољења као што су Паркинсонова и Алцхајмерова болест.

Згрушавање крви и кардиоваскуларни проблеми

COVID-19 чини крвне ћелије подложнијим формирању угрушака што представља велики ризик од формирања већих крвних угрушака. Велики крвни угрушци могу изазвати срчани удар и мождану исхемију, док су према тренутним схватањима, мањи крвни угрушци у крвним судовима срца одговорни за оштећење срчаног мишића.

Међутим, остали органи и делови тела такође могу бити погођени оштећењима изазваним крвним угрушцима као што су плућа, екстремитети, јетра и бубрези. Поред крвних угрушака, COVID-19 чини крвне судове пропустљивијим. На тај начин понекад може доћи до изливања крви што доводи до трајнијих проблема са јетром и бубрезима. Проблеми са променом расположења и прекомерним умором

Као што знате, пацијенти са тешким клиничким сликама заврше на механичној вентилацији, односно респиратору јер не могу самостално да дишу. Овакво искуство интубирања и прикључивања на респиратор може довести до синдрома који је сличан посттрауматском стресном поремећају, депресији или развоју анксиозности.

Како је веома тешко предвидети исход лечења COVID-19 пацијената, научници истражују феномен продужених симптома и знакова болести код других сродних вируса, као што је тежак акутни респираторни синдром изазван SARS-CoV-1 инфекцијом.

синдром који карактерише хронични умор, који се погоршава услед недостатка физичке активности. Важно је напоменути и да се њихово стање не побољшава мировањем и одмарањем, што се испоставило да је тачно и за неке COVID-19 случајеве.

Многи људи који су се опоравили од тешког акутног респираторног синдрома су развили

Још увек не знамо све знакове и симптоме продужене инфекције

Много важних ставки је и даље непознато. Још увек са сигурношћу не знамо како ће COVID-19 утицати на људе током времена. Било како било, научници препоручују медицинско праћење стања организма како би се посматрало функционисање органа након инфекције. Стога су многе медицинске установе отвориле своја врата за пацијенте који и даље имају симптоме након опоравка од иницијалне инфекције.

Знамо да се већина људи опорави веома брзо. Нажалост, оно чега нисмо свесни су дуготрајни и упорни проблеми изазвани овом новом инфекцијом који изгледа да утичу на рад многих органских система. Од изузетне је важности да се смањи преношење вируса, а једини начин како је то могуће јесте ношење маски, избегавање већих окупљања, одржавање физичке дистанце и вођење адекватне хигијене руку. Једини начин на који се ова пандемија може зауставити или успорити јесте вакцинацијом. Међутим, ни након вакцинације, не смемо се опустити, већ морамо бити одговорни као и првог дана. Стога, останите одговорни према себи и људима које волите све док траје пандемија.

СИМБИОЗА / 17

Биологија

РНК – много више од обичног посредника Емилија Јовановић

И

ако су за откриће функције дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) заслужни експерименти научника Освалда Ејверија, Колина Меклауда и Маклина Макартија, који су 1944. године експериментално доказали да је ДНК кључни носилац наследне информације, историја демистификације нуклеинских киселина почиње много раније. Давне 1869. године, само четири године након што је Мендел открио постојање наследних фактора, млади швајцарски лекар Фридрих Мишер изоловао је нуклеинске киселине из лимфоцита. Нуклеинске киселине су назване према латинској речи nucleus, будући да је установљено да су најбројније у једрима, односно нуклеусима ћелијa. Период који је уследио обележило је трагање за хемијском структуром и функцијом нуклеинских киселина, али и откривање разлика у хемијској структури између молекула ДНК и рибонуклеинске киселине (РНК). Тако су почетком ХХ века нуклеинске киселине биле познате по ћелијама из којих су изоловане – РНК као „нуклеинска киселина квасца“ и ДНК као „нуклеинска киселина тимуса“. Ипак, након првих хемијских тестова који су указали на разлику у шећеру у молекулима нуклеинских киселина, оне су назване баш онако како се и данас зову – дезоксирибонуклеинска киселина по шећеру дезоксирибози и рибонуклеинска киселина по шећеру рибози.

Године које су уследиле обележило је велико интересовање научне заједнице за истраживања нуклеинских киселина и ћелијских процеса на молекуларном нивоу, па су поред саме структуре и функције откривени и бројни процеси одговорни за одржавање и експресију генома. Открићем секундарне структуре молекула ДНК, стварају се темељи молекуларне биологије. Ова релативно нова наука која доживљава велики успон тежила је да опише проток генетичке информације кроз генерације, али и кроз саме ћелије. Када је постало јасно да се гени активирају како би се синтетисали потребни протеини, било је кључно открити молекуларну машинерију укључену у овај процес. Ипак, недостајала је једна карика. РНК – карика која недостаје или много више од тога?

Како се тачно ДНК преводи у протеине? Знало се да мора да постоји молекул који је посредник

18 / СИМБИОЗА

између ДНК и протеина. Низом експеримената и расправа научне заједнице почетком шездесетих година ХХ века, решен је проблем карике која недостаје. То је био управо молекул РНК.

Рибозоми сачињени из молекула РНК и протеина пронађени су у цитоплазми различитих ћелија, а синтеза протеина без њих није могућа. Ипак, остало је нејасно како рибозомска РНК (рРНК) добија специфичну информацију од ДНК. И ово питање је убрзо разјашњено захваљујући научницима Сиднију Бренеру, Френсису Крику, Франсоa Жакобу и Жаку Моноу, који су открили постојање другог молекула РНК, који се синтетише са молекула ДНК. Тај нови молекул су Жакоб и Моно назвали информациона РНК (иРНК). Убрзо је откривена још једна врста молекула РНК – транспортна РНК (тРНК). Коначно је схваћено да неколико врста молекула РНК учествује у синтези протеина. То су: иРНК, која представља информацију преписану са ДНК, рРНК која је структурна и функционална компонента рибозома и тРНК која преноси специфичне аминокиселине неопходне за синтезу протеина

Како то у науци обично бива, решењем једне загонетке, постављала су се нова питања, па су до сада откривене бројне врсте молекула РНК. Поред већ поменутих иРНК, рРНК, тРНК, установљено је и постојање дугих некодирајућих РНК, микро РНК, мале интерферирајуће РНК, мале једарне РНК, мале нуклеолусне РНК и многих других. Откривено је да РНК нема само улогу у синтези протеина, већ и у регулацији генске експресије и посттранскрипционим модификацијама молекула ДНК. О великом значају и утицају истраживања РНК

до експресије протеина кодираног тим нуклеинским киселинама у ћелијама мишића. Баш тада све већ пажњу добијају молекули иРНК. Иако је иРНК била предмет многих истраживања још од њеног открића, због мање стабилности је била у сенци молекула ДНК када је реч о примени у дизајну лекова. Синтетичка иРНК може да подсећа на молекуле зреле иРНК који се природно појављују у цитоплазми еукариотских ћелија и важни су за синтезу протеина. Управо ту класу иРНК терапеутика чини потенцијално моћном класом лекова. Поред тога, сведоци смо примене РНК технологије у производњи вакцина. Данас је велики број иРНК вакцина нашао своју примену у лечењу болести COVID-19.

на области молекуларне биологије, биотехнологије и медицине, говори податак да је Нобелова награда додељена чак више од 30 пута за истраживања из области РНК биологије. РНК – нова нада биомедицине и биотехнологије

Током протеклих осамдесетак година, ДНК је од непознатог молекула коме су се често приписивале помоћне и структурне функције постала централни молекул модерне биологије. Сличну судбину дели и РНК, која је од непознатог молекула, преко простог посредника између ДНК и протеина, постала битна тачка регулације експресије гена и важан молекул за дизајн нових лекова и вакцина. Сама чињеница да су научна сазнања о РНК молекулу омогућила његову примену у медицини и биотехнологији говори о томе да је РНК добро изучен молекул и да је знање научне заједнице о овој теми широко. Ипак, нова истраживања и открића нових врста и улога РНК доказују да постоји још много тога што ће тек бити откривено. Да ли ће нова технологија прављења вакцина и РНК терапеутика бити кључна у годинама које предстоје? Једно је сигурно – у нову деценију улазимо са новим иРНК вакцинама, а да ли ће ову деценију обележити баш молекул РНК остаје да видимо.

За велики број генетичкихболести не постоји адекватна каузална терапија. Ипак, захваљујући напретку у молекуларној биологији и открићу бројних начина регулације експресије гена, али и молекуларних механизама тих процеса, ситуација би могла да се промени. За велики број биотехнолошких компанија РНК је кључни молекул у проналажењу терапеутика за до сада неизлечиве болести. РНК технологије се заснивају на примени знања о РНК и процесима у којима учествује. Тако је бројне „штетне“ гене могуће утишати захваљујући процесу РНК интерференције, а први овакав лек је регистрован 2018. године. Већ следеће године, лек базиран на истом принципу нашао је своју примену у лечењу хепатитиса Б. Медикаменти чије се деловање заснива на РНК интерференцији нису једини РНК медикаменти. Велики број терапеутика познати под називом „антисенс терапеутици“ делује тако што се РНК молекул, који је део лека, везује и деградује иРНК, која би производила штетни протеин.

Иако су РНК терапеутици нови терапеутици, концепт лекова у којима важну улогу играју нуклеинске киселине осмишљен је пре више од 30 година. Тада су Волф и сарадници показали да директно убризгавање in vitro транскрибоване иРНК илиплазмидне ДНК у скелетне мишиће миша доводи

СИМБИОЗА / 19

Биологија

Рођене прве генетички едитоване бебе Милан Ђорђевић

У

новембру 2018. године одјекнула је вест да је на свет дошао један необичан пар близнакиња касније познатих под псеудонимом Лулу и Нана. Оно по чему су се Лулу и Нана разликовале од свих осталих до тада рођених беба јесте чињеница да су још на ступњу ембриона биле подвргнуте едитовању њихових генома. Уједно, то је у очима јавности био и први случај имплантације генетички едитованих ембриона која је касније резултирала трудноћом и порођајем.

Хе Јианкуи, кинески научник са Јужног универзитета науке и технологије, обелоданио је током другог по реду Интернационалног самита на тему едитовања људског генома да је узео учешће у експерименту који је отворио велики број етичких питања и тиме узбуркао научну али и ненаучну заједницу.

Генетичка промена о којој се говори представља увођење делеције 32 нуклеотида у оквиру гена CCR5 коришћењем CRISPR-Cas методе за едитовање гена. CCR5 протеин, између осталог, омогућава вирусу хумане имунодифицијенције (ХИВ) да инфицира ћелију домаћина интерагујући са вирусом при његовом уласку у ћелију. Уведена делеција асоцирана је са губитком функције протеина што директно утиче на вирулентност ХИВ-а тако што је инхибира.

О неприпремљености друштва и несвакидашњости овог догађаја говори и недовољна дефинисаност законских регулатива које би у датом тренутку омогућиле санкионисање активности ове врсте. Универзитет на коме је спроведено истраживање дистанцирао се и оштро осудио

20 / СИМБИОЗА

поступак споменутог научника и његових сарадника који су изгубили свој посао. Више од годину дана била је неизвесна коначна судбина истраживача који су радили на овом пројекту да би ултимативно била донешена одлука да поступак буде санкционисан затворском казном, забраном аплицирања за финансије као и забраном коришћења репродуктивних технологија на људима.

Скептицизам научне заједнице тицао се најпре истинитости Хеових тврдњи о постојању оваквог експеримента. Напослетку, велики број научника прихвативши експеримент као реалност изразио је сумњу у учинковитост експерименталног поступка у изазивану жељених генетичих промена алудирајући на могуће споредне ефекте који би могли негативно да утичу на квалитет живота близнакиња. Упитна оправданост овог поступка услед дискутабилног односа између побољшања квалитета живота и ризика саме процедуре навела је део научне заједнице на преиспитивање могућности увођења мораторијума на слична истраживања како би се у будућности избегли слични инциденти.

Футуристички а већ сада реални проблеми у виду праћења линија преношења вештачки изазваних промена на будуће генерације и комплексност укрштања индивидуа са изазваним променама, затим увођење нежељених мутација услед несавршености методе и њихов ефекат на здравље, потом непостојање правних регулатива као и социјална, економска или политичка дискриминација само су неке од претњи неконтролисаног и несавесног коришћења ове моћне технологије.

ЦАР-Т имунотерапија у лечењу рака Симона Лапчевић

А

меричка агенција за храну и лекове (U.S. Food and drug administration - FDA) је 2017. године одобрила употребу генетички модификованих Т-ћелија у лечењу људи оболелих од одређених облика леукемије и лимфома.

Уобичајен имунски одговор против малигних ћелија подразумева активацију Т-ћелија које их убијају. Свесни смо да овај процес нажалост није увек ефикасан јер га малигне ћелије различитим механизмима избегавају.

Т-ћелије препознају одређене структуре на мембрани малигне ћелије - антигене, помоћу посебног рецептора на својој ћелијској мембрани тзв. Т-ћелијског рецептора (ТЦР). ЦАР-Т ћелије су генетички модификоване Т-ћелије тако да експримирају химерични антигенски рецептор по ком су и добиле име (енг. chimeric antigen receptorCAR). Овај рецептор је делом кодиран генима за ТЦР, а делом другим генима зато је химерични.

је најдрастичнији синдром ослобађања цитокина који узрокује високу температуру, едем ткива, неуролошке поремећаје и отказивање већег броја органа. Такође, ЦАР-Т терапија може неспецифично да оштети и неке здраве ћелије имунског система поред туморских. Имунотерапија ЦАР-Т ћелијама још увек није примењива код солидних тумора због потешкоћа у допремању терапије и одабира туморских антигена.

За побољшање ове имунотерапије користи се нанотехнологија за развој ЦАР-Т ћелија директно у телу пацијента, CRISPR/Cas9 систем за едитовање генома ради прецизнијег дизајнирања Т-ћелија, такође ради се на дизајнирању ‚‚супер Т ћелија” које опстају у имуносупресорској средини солидних тумора.

ЦАР-Т имунотерапија је још увек у развоју и има за циљ лечење тумора на потпуно нов начин генетички модификованим Т-лимфоцитима.

Ванћелијски домен химеричног антигенског рецептора је дизајниран да препозна специфичан антиген на ћелији тумора док унутарћелијски сигнални домен има улогу у стимулисању ЦАР-Т ћелије да нападне ћелију тумора. Обе, до сада одобрене, ЦАР-Т имунотерапије користе ЦАР-Т ћелије које таргетирају антиген ЦД-19 на Б-лимфоцитима и користе се у лечењу Б-ћелијских леукемија и лимфома који не реагују на друге терапије. Постоји неколико генерација ових рецептора и тренутно се развијају химерични антигенски рецептори са другим специфичностима за различите туморе.

Поступак прављења ЦАР-Т ћелија подразумева изоловање неколико милиона Т-ћелија из узорка крви оболелог пацијента или одговарајућег донора и унос ЦАР гена у Т-ћелије. Тако добијене ЦАР-Т ћелије се умножавају у хранљивом медијуму и враћају у крв оболелог пацијента. Унос ЦАР гена у Т-ћелије може бити ивршен помоћу вирусног вектора или едитовањем генома.

Имунотерапија ЦАР-Т ћелијама се показала као изузетно ефикасна у лечењу одређених леукемија и лимфома. Иако је у медијима представљена као ‚‚терапија која лечи рак” ЦАР-Т терапија још увек има многе недостатке. Код неких пацијената примећени су негативни ефекти од којих

СИМБИОЗА / 21

Биологија

Загађење са укусом и мирисом Антонија Авдаловић

С

ам појам загађења је постао саставни део наше свакодневнице. Од пластичних кеса које лелујају по ветру и красе нам дрвеће до замагљеног ваздуха са мирисом и укусом. Током година загађење је постало учесталије, људи су кренули да се освешћују и то исто загађење је крeнуло да им смета. Изникли су разни покрети људи из струке, па и самих грађана, у заједничком циљу да се загађење смањи и да се успостави равнотежа са природом.

Загађење животне средине може бити различите природе и простире се у сва три животна медијума - вода, ваздух и земљиште. У овом тексту главни фокус ће заузимати загађење ваздуха. Шта загађује ваздух?

Први помисао на загађен ваздух се најчешће веже за издувне гасове аута или појединих фабрика. Иако то јесте извор загађење није нужно једини. Најчешће загађење ваздуха можемо поделити у четири категорије: честично загађење (PM), загађење озоном (O3), загађење нитроген диоксидом (NO2) и загађење сумпор диоксидом(SO2). Честично загађење

Најчешћи индикатор загађења су управо честице различитих димензија. Појам честица се односи на смешу течних и чврстих партикула које се налазе суспендоване у ваздуху. Неке честице су видљиве голим оком попут прашине или чађи, али оне најопасније су оне које су уједно и најситније. Познати појмови PM2.5 и PM10 се односе на величине пречника самих честица израженим у микронима. У том случају PM10 честице су све честице са пречником мањим од 10 микрона, а PM2.5 честице имају пречник мањи од 2.5 микрона. Ове честице су познате под називом фине честице, што не значи да не постоје мање честице (ултрафине). Ове честице доспеју у ваздух преко издувних гасова дизел и петрол мотора, трења између кочница и точкова и самог пута, из кућних огњишта, старе пећнице и др. Зашто су ове честице опасне? Проблем настаје када се удахну. PM10 честице могу да доспеју до дисајних канала, чак до самих плућа, PM2.5 могу да прођу кроз плућну баријеру и да уђу у крвоток. Хронично излагање овим честицама повећава ризик оболевања од кардиоваскуларних и респираторних болести. Такође, повећава ризик настанка рака плућа. Сензори који мере квалитет ваздуха функционишу по принципу очитавања концентрације PM10

22 / СИМБИОЗА

честица по кубном метру ваздуха. Сензитивнији сензори могу да мере и концентрацију PM2.5. По смерницама Светске здравствене организације (СЗО) препоручена дневна концентрација PM10 честица је 50 μg/m3. Овај број у већини градова Србије неретко премашује 100 μg/m3.

Током фебруара цела Србија је била обојена љубичасто, што означава загађење опасно по здравље на апликацији ‚‚Air Visual”. Концентрација честица је премашила 300 μg/m3. Без ветра ваздух није могао да кружи и осетио се мирис паљевине у ваздуху. Уместо да се ради на смањењу кућних ложишта, загађења из термоелектрана и тешке индустрије, Агенција за заштиту животне средине (СЕПА) је одлучила да је боље да спусти критеријум за визуелни приказ класа концентрација загађења у боји и тим психолошки утиче на грађане уместо да решава саме изворе загађења. Озон (О3) Под појмом озона, када се тиче загађење, узимамо озон при земљи не једињење које сачињава озонски омотач. Озон је један од главних састојака фотохемијског смога, који настаје путем

фотохемијске реакције полутаната и светлости. Полутанти у овој реакцији су најчешће нитроген оксиди из издувних гасова превозних средстава, индустрије и разних растварача. Највећи нивои загађења озоном су управо током сунчаних дана. Повећена концентрација озона је изазива низ здравствених проблема као што је астма, проблеми са дисањем и смањена функција самих плућа. Азот диоксид (NO2)

У прекомерној концентрацији (преко 200 μg/ m3) то је токсични гас који изазива упалу дисајних путева. Азот диоксид је примарни нитратни аеросол који припада категорији PM2.5 честица и у реакцији са УВ светлошћу даје озон. Настаје у процесима сагоревања. Изазива повећану учесталост бронхитиса код астматичне деце и смањен плућни капацитет. Сумпор диоксид(SO2)

Познато нам је још са часова хемије да је сумпор диоксид безбојан гас са јаким мирисом. Производи се сагоревањем фосилних горива. Овај гас пече и иритира очи, изазива упалу дисајних путева који воде ка кашљању, продукцији шлајма, иритацију астме и хроничног бронхитиса. Подаци из СЗО нам говоре да је повећан ризик хоспитализације срчаних болесника током дана са повећаном концентрацијом SO2 у ваздуху. Када реагује са водом добијамо киселе кише које уништавају фасаде, а још горе и саму природу.

Током 2020. године српска термоелектрана ‚‚Никола Тесла Б“ издвојена је као једна од десет електрана са највећом емисијом сумпор диоксида у Европи. При крају 2020. године Србија је добила средства у износу од 210 милиона евра да изгради постројење за одсумпоривање. Очекује се да ће се загађење сумпор диоксидом смањити са 80.000 тона годишње на 4.500 тона до краја 2024. године. На нама је да испратимо да ли ће се овај пројекат остварити и како ће функционисати. Шта даље?

Свима нам је врло јасно колико је чист ваздух битан за дуг и здрав живот. На нама је да испратимо разне пројекте о којима власт прича да ће спровести. На нама је да се бунимо ако не ураде шта су нам обећали. Ово питање се тиче свих нас. И ми треба да мењамо наше навике за здравији живот, али ако се не контролишу главни извори загађења, термоелектране и тешка индустрија, онда све шта урадимо је узалудно. Оно што можете да урадите јесте да се укључите у иницијативе или ако желите да одете корак даље купите себи сензор за квалитет ваздуха и придружите се ‚‚Air visual” мрежи. Круже разне иницијативе за чист ваздух, разне петиције се потписују. Прошетајте се по ‚‚мирисном ваздуху“ и потпишите неку петицију, јер свако живо биће има право на чист ваздух.

СИМБИОЗА / 23

Биологија

Селективно узгајање паса утиче на структуру њиховог мозга? Душица Ристић

П

ас представља врсту која поседује највише интраспецијских физичких варијација у оквиру животињског царства! Око 15.000 година селективног узгајања од стране људи је резултирао јединственом врстом са великим бројем пасмина, од бигла до добермана, које су специјализоване за одређене активности. Последице овог узгајања по физички изглед паса су видљиве: величина, облик, боја као и само понашање паса се разликује од пасмине до пасмине, али однос и утицај ових карактеристика на структуру мозга паса доскора су биле само претпоставка.

Прве кораке у овом пољу начинили су научници са Харварда, који су вршили истраживање мозга помоћу MRI (магнетна резонанца) на 62 пса, припадника укупно 33 пасмине. Научници су узели у обзир величину и облик паса када су тражили разлике у структури мозгова, али чак и са тим ограничењима нађене су релевантне разлике у структури мозга између пасмина.

Упоредивши она подручја мозга која се највише разликују код пасмина, научници су успели да мапирају шест неуронских мрежа повезаних са одређеним функцијама, као што су мирис или покрет. Утврђено је и да је облик ових мрежа у значајној корелацији са одређеним особинама повезаним са

сваком пасмином, што доводи до закључка да су бар неке од варијација у самом мозгу (не само у облику или величини) узроковане селективним узгајањем паса за одређене активности.

Битно је нагласити да постоје одређена ограничења овог истраживања. Истраживање је вршено на малом броју паса у оквиру пасмине а варијације итекако постоје и између појединаца, тако да је битно утврдити да ли је различитост у структури само одраз разлика између појединаца или је искључиво на нивоу пасмина. Такође изучавани пси су били кућни љубимци и иначе нису имали прилике да раде оне активности за које су били узгајивани током векова. Сматра се да би разлике биле још очигледније када би се упоређивали MRI снимци радних паса.

Претходне студије су истраживале неуролошке разлике на интерспецијском нивоу и ова студија је била једна од првих која се бавила таквим разликама у оквиру исте врсте. Варијације пронађене између пасмина паса се могу показати као важан модел за разумевање начина функционисања мозгова уопште, и такође откривају колики је заправо траг човечанства на свет око њега.

24 / СИМБИОЗА

Зашто корали губе боју? Ивана Симеуновић изворно објаљено на порталу Наука кроз приче

А

нтички народи су веровали да корали доносе срећу и повезивали су их са богињама лепоте и љубави. Али, какав значај данас корали имају за човека и како је то њихов опстанак повезан са опстанком многих врста, међу којима је и наша? Да бисмо дошли до одговора на ово питање, неопходно је да прво упознамо структуру овог света. Корали, који припадају жарњацима, најчешће се срећу у топлим морима, где граде сложене биолошке екосистеме који су познати под називом корални гребени.

Они настају када корални полипи излуче на своју површину скелет од калцијум карбоната, који их штити од предатора и уједно представља подлогу на коју се и други полипи везују и тако образују колоније. Са таквог скелета, који по свом облику подсећа на стабло дрвета, полазе многобројне, јарко обојене гране. Ватромет боја по којима су ови организми данас препознатљиви варира од беле, преко жуте, наранџасте, тиркизне, па све до црвених и љубичастастих нијанси. Међутим, сам скелет корала је у основи беле боје – одакле онда потиче њихов спектар обојености?

Већина корала који граде коралне спрудове живи у мутуалистичком односу са фотосинтетичким алгама, зооксантелама, од којих заправо и потиче карактеристична боја ових организама. Оваква врста односа је од великог значаја за опстанак и корала и алги. Алге на овај начин добијају неопходне материје за вршење фотосинтезе и склониште, док коралима, синтетишући неопходне шећере, пружају услове за бржи раст.

Међутим, ова заједница није у потпуности идилична. Показало се да су симбиотске алге веома избирљиве када је у питању температура на којој опстају па тако на пример не могу да преживе у хладним условима, али ни онда када је средина превише топла.

Када температура прелази границе оптималног алге доживљавају топлотни стрес, па престају да продукују шећере и почињу да стварају токсичне облике кисеоника. Као одговор на ове неповољне услове, корални домаћини избацују алге из својих ткива и постају сасвим бели. Овај феномен данас је познат и као избељивање корала.

СИМБИОЗА / 25

Биологија

Иако оваква реакција у први мах изгледа као сасвим логичан корак за опстанак корала, стварност је нешто другачија: организам на овај начин губи најзначајнији извор нутритијената, а самим тим и енергије. Ако се температура воде непосредно након што зооксантеле напусте ткиво поново врати на вредност која дозвољава нормално одвијање фотосинтезе, корали ипак могу преживети. Уколико алге у року од неколико месеци не населе поново ткива корала, последице су погубне како за јединку, тако и за читаве колоније.

Али зашто се у већини случајева корали ипак не опорављају од избељивања? Одговрност лежи између осталог у глобалном загревању. Спречавајући прекомерно загревање тла, океани су од седамдесетих година прошлог века апсорбовали приближно 93 одсто прекомерне топлоте. Да је та количина топлоте отишла у атмосферу, температура на Земљи не би порасла за један, већ за читавих 36 степени Целзијуса. Последице које би сносили људи, као и све друге копнене биљне и животињске врсте, биле би фаталне. Сасвим је јасно колику цену океани плаћају штитећи нас од загревања: животни ритам и годишња доба у води су промењени.

Развојем индустрије, отворена је Пандорина кутија гасова загађивача. Када говоримо само о угљен-диоксиду, његов проценат растварања у океанима долази чак до 40 одсто, што доводи до драстичног повећања киселости воде. Управо зато,

26 / СИМБИОЗА

корали више нису у стању да образују кречњачке скелете. Истраживања су такође показала да се корали у великој мери ослањају на остале врсте у заједници, па је један од неповољних утицаја којима су ови организми изложени и прекомерни риболов.

Услед многобројних узрока, феномен избељивања је узео маха. Видљив чак са Месеца, Велики аустралијски корални гребен познат је као једна од највећих „живих“ структура на Земљи. Међутим, само у току претходне две године, овај екосистем претрпео је одумирање половине корала који су га до тада сачињавали. Према подацима, избељивање корала се данас дешава просечно сваке шесте године, док се само 30 година раније то дешавало у проеску на сваких 27 година.

Јасно је какав ефекат човек има на опстанак коралних спрудова, али, како то корали утичу на друге живе врсте? Уколико узмемо у обзир да алге производе највећи део кисеоника, више и од дрвећа, важност опстанка оваквих структура је очигледна. Зооксантеле које бивају избачене из ткива коралних домаћина више немају извор материја потребних за вршење фотосинтезе. Смањењем броја алги које врше овај процес долази до пада продукције кисеоника. Поред тога, корални гребени као екосистеми представљају једно од главних уточишта – отприлике једна четвртина од укупног броја океанских врста насељава ове оазе. Многим врстама корални спрудови представљају главни

извор хране, а неоспорно је да је и човек међу њима. Када једном корални гребен одумре, јединке попут ситнијих риба, морских звезда и јежева, постају изложене крупнијим предаторима. Избељивање корала доводи у опасност читаву морску заједницу концентрисану на спрудове.

Још једна битна улога ових морских шума јесте механичке природе: жива структура корала расипа енергију таласа приликом олуја или цунамија и тако штити подлогу обала. Осим тога, у коралима се све чешће траже природни лекови – једињења која би били ефикасна у борби против гљивица и бактерија, али и болести попут рака и Алцхајмера. Како се корали боре за сопствени опстанак? Посматрањем корала пре и после избељивања, научници су установили да се врсте алги које су заступљене у овој симбиози мењају. Према мишљењу неких биолога, адаптација корала огледа се кроз природну селекцију која превасходно делује на симбиотске алге, уместо на саму популацију корала. Алге присутне пре процеса избељивања, замењене су алгама које су толерантније на промене температуре. Тиме се у знатној мери повећава шанса за опстанак корала при измењеним условима животне средине.

Мада наука предвиђа да ће истребљење корала као врсте бити неминовно уколико се не пронађе ефикасан начин спречавања ове еколошке катастрофе, битка још није изгубљена. Метрима дубоко, невидљиви људском оку, корали пружају тихи отпор.

СИМБИОЗА / 27

МОЗАИК

ДНК – молекул који повезује науку и уметност Ана Радовић, Емилија Јовановић

У

престижном часопису Nature је 25. априла 1953. године објављено истраживање о молекуларној структури нуклеинских киселина. Рад написан на само једној страници променио је токове савремене науке и најавио почетак нове истраживачке ере. За откриће структуре молекула дезоксирибонуклеинске киселине (ДНК) и решавање загонетке о коду живота, Нобелова награда за физиологију или медицину 1962. године додељена је научницима Џејмсу Вотсону, Френсису Крику и Морису Вилкинсу.

Инспирацију у овом епохалном открићу пронашли су и бројни уметници, а један од њих био је и чувени Салвадор Дали. Сматра се да је управо најпознатији шпански надреалиста био први човек који је на својим сликама приказао мотив ДНК. Познато је да је Дали инспирацију за многа дела у свом богатом опусу проналазио у актуелним дешавањима из света културе, науке, религије и политике, па је непосредно пре мотива ДНК инспирацију проналазио и у Планковој квантној теорији. Могло се очекивати да ће револуционарно истраживање попут открића структуре ДНК оставити дубок траг у Далијевом стваралаштву. Молекул ДНК и генетика су остварили јак утицај на његово стваралаштво у периоду од 1955. до 1978. године. Мотив ДНК се јавља на најмање 9 слика из овог периода. Структура овог молекула је фасцинирала Далија не само зато што је окупирала научну заједницу тог времена, већ и због тога што је још пре објављивања модела двоструког хеликса и сам често говорио о повезаности спирала и живота.

Неколико година после открића двоструког хеликса настала је слика „Butterfly Landscape, the Great Masturbator in Surrealist Landscape with DNA“ (1957– 1958). На овој слици лептири полећу са структуре ДНК, која је представљена као покретач стварања. Салвадор Дали је структуру ДНК повезао и са идејом бога кроз приказ молекула који провирују из облака, што неће бити последњи пут да комбинује ове појмове. Наиме, крајем 1963. године организована је изложба у Галерији „Knoedler & Company” у Њујорку под називом „Galacidalacidesoxyribonucleicacid“, позната и као „Почаст Крику и Вотсону“ (Homage to Crick and Watson). На изложби и истоименој слици Дали се фокусира на тему васкрсења и истовремено приказује свој интерес за модерну науку и религију. Дугачак назив слике представља игру речи

28 / СИМБИОЗА

које означавају хероја, бога, ДНК и име његове супруге и музе Гале. Дело симболично представља композицију 3 сегмента постојања: живот (структура ДНК), смрт (људи са пушкама као молекул самоуништења, чији распоред на слици асоцира на кристалну решетку соли) и живот после смрти (бог). Овај велики уметник је молекул ДНК доживео као једину структуру која повезује човека са богом. Васкрсење у центру слике је кључ наде коју је Дали понудио жртвама поплаве у Каталонији 1962. године, којима је ово дело на неки начин и посвећено. Списак дела представљених овом изложбом допуњавао је и чланак који је уметник написао како би појаснио читав концепт: „У време када су називи дела кратки, моју почаст Крику и Вотсону назвао сам GALACIDALACIDESOXIRIBUNUCLEICACID. То је мој најдужи наслов у једној речи, али, тема је чак и дужа, дуга колико генетичка истрајност људског сећања“. У својим даљим есејима инспирисаним између осталог и молекулом ДНК „The Tragic Myth of the Millet’s“ „Angelus“ и „The immortality of genetic imperialism“, Салвадор Дали додаје да је бесмртан живот садржан у дезоксирибонуклеинској киселини и да су у њој записани морални и божји закони, док рибонуклеинска киселина (РНК) има улогу гласника који преноси информације са генетичког кода. Слична идеја се може приметити и на сликама са мотивима Јаковљевих мердевина DNA Representation (Jacob’s Ladder) (1971) и Deoxyribonucleic Acid and Jacob’s Ladder (1975). „На Јаковљевим мердевинама сваки корак представља ДНК, док су анђели који иду горе-доле РНК“, појаснио је Дали. Молекул ДНК није искључиво био повезан са религијом, па тако постоји и пар стереоскопских слика под називом The Structure of DNA (1975–1976), које се могу посматрати тако да формирају тродимензионални приказ.

Након Салвадора Далија бројни уметници су инспирацију пронашли у молекулу ДНК. Данас постоје слике, мурали и скулптуре инспирисане управо овим молекулом. Ипак, научници се са молекулима ДНК често срећу у другачијем облику. Уместо двоструког хеликса, виде се хромозоми или траке на гелу добијеном електрофорезом. Уметници су и у томе пронашли инспирацију, па данас постоји неколико компанија које нуде персонализоване „портрете“ на основу електрофорезе на гелу. Поред важних функција које има у организму, ДНК има и важну улогу у друштву. То је молекул који повезује науку и уметност.

Алфа хеликс: плутајућа лабораторија Анђела Станковић

Д

арвиново путовање Биглом готово сваком биологу делује као експедиција из снова-обилажење егзотичних предела, прикупљање разноликог материјала. Међутим, концепт истраживања током пловидбе добио је нову димензију изградњом Алфа хеликса, физиолошког института смештеног на јединственом броду. Наиме, познати упоредни физиолог двадесетог века Пер Шеландер успео је да из буџета Националне научне фондације Сједињених Америчких Држава обезбеди новац за овакав пројекат и његов дизајин и изградња трајали су пар година. Брод је представљен широј научној јавности током шездесетих. Пловило је добило име по секундарној структури протеина. Упркос малим димензијама, простор је максимално искоришћенопремљена је оптичка, електрофизиолошка и још неке специфичне лабораторије, постојала је библиотека и посебна ојачања за ледене терене.

На своје прво, испоставиће се осмомесечно путовање, брод се отиснуо 1966. године и кренуо пут Великог коралног гребена. На Алфа хеликсу је, током експедиције, свеукупно радило педесетак научника из различитих земаља, а теме којима су се између осталог бавили јесу електрофизиологија мекушаца, симбиотске интеракције код корала, кардиоваскуларни систем и осмотска регулација код појединих морских сисара. Ово путовање испоставило се изузетно успешним и плодоносним, те је брод поново испловио свега пар месеци након завршетка истраживања у Аустралији. Следећа дестинација био је Амазон. Испитивање ове реке и њене дивље околине трајало је 11 месеци,

а Алфа хеликс је за то време посетило преко осамдесет научника. Резултати су били изнад очекивања-откривено је десет нових врста риба, а поред тога проучавани су лењивци, електричне јегуље, детекција инфрацрвеног спектра код Боа цонстрицтор, слатководни делфини, физиологија разних врста егзотичних биљака. Наредни план било је испитивање способности Алфа хеликса да плови по леденом терену, те је одлазак пут Беринговог мора био логичан корак. Та експедиција је с разлогом трајала краће и, сем поменутог циља, испитивала је адаптације различитих врста животиња на екстремне услове.

Након три веома успешна путовања и неколико стотина радова који су током њих произашли, брод наставља да одлази на мисије једном годишње. Тако стиже до Нове Гвинеје, Антарктика, Галапагоса… све до почетка осамдесетих година. Тада бива продат институту на Аљасци и наставља да се користи претежно за океанографска истраживања. До данас пловило има ту сврху, иако је више пута мењало власнике.

Колико год да му је судбина тренутно неизвесна, Алфа хеликс био је веома користан и занимљив пројекат, будући да је током својих мисија ујединио велики број научника из читавог света. Проучавање физиолошких феномена код најразличитијих организама довело је до бројних нових сазнања, а обиље модела током путовања сигурно је инспиративно деловало на научнике. Да ли бисте се отиснули и ви?

СИМБИОЗА / 29

МОЗАИК

Студентска секција за неуронауке Сан и спавања Марија Петронијевић, студентска секција за неуронауке

Д

ок спавате ваше тело ради трећу смену – опорављају се мишићи, ослобађају хормони који регулишу раст и апетит, матурација синапси омогућава консолидацију памћења и олакшава учење, имунски систем се побољшава. Иако сви знамо бенефите спавања, у нашем ужурбаном друштву многи немају квалитетан сан који је потребан како би се осетиле здравствене добробити овог стања.

Спавања се физиолошки дефинише као стање тела током ког је измењена активност нервног система – смањена способност опажања околине и реаговања на стимулусе из спољашње средине. Циклус спавања се састоји из две фазе, које се понављају: РЕМ (rapid eye movement) и НРЕМ (non-REM или non-rapid eye movement). Када тонемо у сан, улазимо у НРЕМ фазу која обухвата 75-80% нашег спавања. Током ове фазе дисање постаје све спорије, опада крвни притисак, крв се преусмерава у мишиће који постају све опуштенији, врши се репарација ткива, луче хормони, обнавља енергија. Приближно 90 минута од тренутка када заспимо улазимо у РЕМ фазу која се понавља сваких 90 минута. У РЕМ фази најактивнији орган је мозак – врши се консолидација меморије, емоција, стреса и ово је фаза током које сањамо.

Биолошки часовник регулише образац спавања, храњења, алертности у зависности од спољашњих услова и одлика је свих животиња. Према нашем унутрашњем часовнику дан траје између 23.5 и 24.5 сати, а не 24 сата колико траје на Земљи. Најважнији спољашни фактор, који регулише биолошки часовник, је светлост. У нашем оку се налазе специфичне ћелије које реагују на плаву светлост, а које контролишу пинеалну жледу локализовану у мозгу. Током ноћи ова жлезда, величине зрна грашка, ослобађа хормон мелатонин у крвоток. Ослобађање хормона почиње између 20 и 21 час и услед тога се осећамо поспано. Између 7 и 8 часова ујутру, концентрација мелатонина се враћа на низак ниво и тада се будимо. Наш биолошки часовник је подешен према временској зони у којој живимо. Када отпутујемо у другу врменску зону испољава се феномем – џет лег, али се услед наше велике прилагодљивости после само неколико дана, наш унутрашњи часовник усклађује са новим временом.

Феномен сневања проучава се у разним научним дисциплинама. Према Сигмунду Фројду сваки сан је слика несвесне жеље. Он је снове

30 / СИМБИОЗА

описивао као разговоре са самим собом – тајне шифре и знакови онога што се дешава у дубини људске душе. Са друге стране, Јунг је веровао да су снови компензација делова психе који се нису довољно развили током будног стања. Савремена истраживања кажу да су снови ништа више од електричног пражњења у мозгу. Последица мождане активности су слике које ми видимо током сневања, а чија је сврха ‘’чишћење’’ мозга.

Занимљиво је да данас 75% људи сања у боји. Пре појаве телевизије у боји, тај проценат је износио само 15%. Пет минута после завршетка сна заборављамо половину његовог садржаја, после десет минута заборавимо 90% садржаја сна.

Да ли вам се некада десило да током сна схватите да сањате? Ако је одговор да – имали сте луцидни сан! Луцидни снови су испитивани и у лабораторијским условима. Показано је да људи који су способни да луцидно сневају комуницирају са испитивачима покретима очију који се региструју електроокулографијом. Током луцидних снова мождана активност је повећана у чеоном режњу који је одговоран за више когнитивне функције – учење, памћење, концентрација за извршење одређеног задатка. Такође, доказано је да вежбањем можете доћи и до стицања контроле и управљања окружења у сну.

Како би побољшали наше здравње и дан учинили што продуктивнији, према Националној фондацији за спавања, људи старости између 18 и 25 године треба да спавају 7-9 часова. У предстојећем испитном року, Студентска секција Друштва за неуронауке вам жели срећу и дозу чврстог сна која ће вам градиво, марљиво научено у току дана, додатно консолидовати.

Грађанска наука у Србији Антонија Авдаловић

Г

рађанска наука (енг. citizen science) представља активно учешће грађана у научним истраживањима. У последње време грађанска наука је постала све популарнија и све више људи се укључује у разне програме широм света - од деце до пензионера. Укључивању грађана у научне пројекте свакако је допринео развој интернета и тиме олакшано дељење информација са широм публиком. Иако је грађанска наука недавно доживела повећану заинтересованост, она није нимало нова појава. Сам израз “citizen science” је први пут био дефинисан деведесетих година ХХ века од стране британског социолога Аланa Ирвинa и америчког орнитолога Рикa Бониja. Ирвин дефинише грађанску науку као подстицај развоја научног грађанства и тиме ставља акценат на потребу приближавања науке и научног процеса јавности. Бони, на другу страну, умањује значај грађанске науке дефинисајући је као пројекте у којима учествују лица која нису научници у добровољном стварању базе података. Грађанска наука, као термин, 2014. године постала је део Оксфордовог речника на енглеском језику.

Грађанска наука је поједноставила прикупљање података и олакшала посао, па и финансијски терет научницима. Дала је могућност јавности да учествује у бројним пројектима чији је број сваки дан све већи. Различите научне дисциплине су нашле примену у грађанској науци, као што су генетика, астрономија, екологија, заштита животне средине и друге. Знатижељни грађани се укључују на различите начине - од играња игрица ради проучавања савијањa протеина, до мониторинга камера ради проучавања специфичних врста.

Ни Србију не заобилази овај тренд. Наиме, током претходне године покренута су два пројекта која су укључила јавност у истраживачки рад. Поменута два пројекта су у оквиру ентомологије и дала су позитивне резултате.

Праћење азијске велике пчеле смоларице (Megachile sculpturalis) је први запажени пројекат грађанске науке у Србији. Покренут је од стране Центра за биологију пчела (SRBee) при Биолошком факултету Универзитета у Београду, који је пратио ширење азијске пчеле смоларице по Србији. Пројекат је кренуо са реализацијом током пролећа и лета 2020. године, када је ова врста пчеле најактивнија. Грађани су били упознати са изгледом врсте и били су ангажовани у прикупљању података

путем слика. Научницима је било од интереса да знају колико пчела је нађено на ком локалитету и на којим биљкама. Грађани су слали фотографије пчела са датим информацијама на електронску пошту Центра за биологију пчела, а научници су обрађивали добијене информације и излазили на терен када је било потребе за тим. Укључивање грађана се показало као важан аспект овог пројекта и овим путем су успели да за краће време дођу до поузданих информација о стању популације ових пчела.

Други пројекат, који се развио крајем 2020. године, јесте пројекат „Опасуљи се!” чији је циљ анализирање генетичке варијабилности по-пулације пасуљевог жишка (Acanthoscelides obtectus) и њено распрострањење широм Србије. У овом научном истраживању грађани имају улогу у прикупљању самог пасуљевог жишка који се потом шаље у лабораторију где ће научници анализирати ДНК узорака. На њиховој интернет страници заинтересованим учесницима је објашњена метода прикупљања жишка и начин на који се после шаље у лабораторију. Овај пројекат је још у првим фазама прикупљања података, више информација о његовом остварењу и учешћу грађана ћемо тек сазнати.

Грађанска наука има будућност у Србији. Буди радозналост у грађанима и приближава им науку на један интересантан начин где могу да је доживе из прве руке кроз инстраживање. Велика заинтересованост јавности за ове пројекте, нама као будућим научницима даје наду да ће наш рад и допринос једног дана бити цењен и да све штo радимо има свој смисао.

СИМБИОЗА / 31

МОЗАИК

Историја епидемије зависности од опиоида и одакле потиче израз „фармацеутска мафија“ Бојан Петровић

Ф

армацеутска мафија, понекад колоквијално фармакомафија један је од омиљених „аргумената“ теоретичара завере, па било да се говори о масовној имунизацији или безбедносним аспектима употребе генетички модификованих организама за исхрану људи. Наравно, уз све своје специфичности, фармацеутска индустрија и лица која су на било који начин са њом повезана није имуна на лоше праксе, корупцију зарад личне користи, стављање профита испред добробити потрошача тј. корисника одређеног производа или услуге. Као и свака друга делатност... Међутим, осетљивост предметне материје и одређени општи, јавни интерес (а то је људско здравље као једна од највећих ако не и највећа вредност у свакој култури) чине ову производну грану индустрије далеко испред свих других најподобнијом за дискредитацију. А и саме компаније су томе допринеле сопственим деловањем. Овде ћемо се дотаћи једног, појединачног таквог случаја, који осим изражене проминенције и велике пажње светске јавности има истакнут елемент неправедно расподељене одговорности (где се чини да правда није задовољена) и утисак да је јавно здравље престало да буде мотив и мисија, а постало пуко средство долажења до новца на изузетно подмукао и прљав начин кроз сукобе интереса за какве се данас сматра да и даље постоје („јавна тајна“) и зарад којих је додатно отежано аргументовано уразумити онај део јавности који тврди да вакцине изазивају аутизам, да лекари не знају ништа и да је лек за све „природни“ витамин Ц, или већ нешто томе слично...

тржиште Сједињених Америчких Држава, а данас се продаје широм света и под именима дихидрохидроксикодеинон, еукодал, 14-хидроксидихидрокодеинон и нукодан. Саклери су одговорни за корупцију у читавом ланцу снабдевања, почев од заступника фармацеутских кућа, преко лекара, одговрних лица у државним институцијама, у медијима и шире. Током дужег периода остваривали су добит на основу врло раширене зависности, не марећи за својства лекова за које им је био

Кренимо редом: историја нас води назад до 1953. год. у амерички град Стамфорд у држави Конектикат. Тамо су тада три брата: Артур, Рејмонд и Мортимер Саклер купили фармацеутску компанију Purdue Pharma. Њих тројица су заједно били аутори на преко стотину научних радова из области биохемије у менталним обољењима. Нисте раније чули за породицу Саклер? Није ни чудо...

Отприлике оно што име Ротшилд значи у свету теорија завере у банкарству – то исто би требало да значи име Саклер у свету теорија завере везаних за фармацеутску индустрију. Породица Саклер заслужна је за пробој лека оксикодон (под комерцијалним именом оксиконтин) најпре на

32 / СИМБИОЗА

интерес да се продају што више. То име провлачи се кроз целокупан историјат епидемије зависности од опиоида, међутим мали је број људи који данас за то исто име уопште знају...

Данас је њихов капитал, који се цени на 14 милијарди америчких долара, уложен на потпуно другу страну: у вредне уметнине и колекције, музеје,

уметничке галерије, задужбине, универзитете... Њихово име можете видети асоцирано са најпрестижнијим светским институцијама којима новчане донације представљају значајан или једини извор финансирања. „Златном коком“ која је сав тај капитал донела може се сматрати оксикодон, али у стилу највећих пи-ар спинера њихово име везано за тај производ углавном нећете видети... Ми ћемо овде покушати да предочимо због чега.

Артур Саклер један је од пионира маркетинга у фармацеутској индустрији. У своје време, као аутор великог броја научних радова, искористио је сопствени кредибилитет како би поткрепио своје тврдње при промовисању фармацеутских производа. Занимљивост је да је први успео да издејствује рекламу у оквиру научног часописа Journal of the American Medical Association – и то у колору (што је за 1971. било више луксуз него конвенционални начин штампе), преко целе једне стране.... Била је то реклама за дијазепам (у Америци познат као валијум). И недуго затим то је постао први лек који је званично продат преко 100

од којих многа највероватније и не захтевају нужно лекове као такве.

Кроз 80-е године прошлог века у САД се појавио сектор неге и палијативе као растући сегмент у болничким и медицинским услугама и постао озбиљно тржиште за одређене фармацеутске производе. Копманија Purdue избацила је тада на тржиште морфински лек (морфин-сулфат) под именом MS Contin као терапију намењену терминално оболелим пацијентима како би се омогућило спавање у стањима при којима би се иначе морали трпети изузетни болови. Као производ који је намењен специфичној ниши на тржишту – где ће корисници свакако преминути у догледно време – нико није био забринут тиме што ови лекови изазивају зависност... Ово ће, међутим, постати озбиљан проблем касније, када компанија Purdue на крилима успеха са леком MS Contin развије верзију овог лека за општу употребу, замишљену као „обичан“ анаглетик.

Пацијентима се данас, наравно, могу администрирати и јаки аналгетици, одређени лекови се дају искључиво хоспитализованим пацијентима, неки други омогућавају пацијентима да се опораве и наставе са својим животима након неке повреде, хируршког захвата или нечег другог што доводи до несносних болова. Чак и када се користе уз лекарски надзор, могуће је да дође до зависности. Међутим, истраживања су показала да постоји висок степен корелације између стопе преписивања опиоида као терапије и случајева предозирања. Опиоиди и зависност

Опиоиди су хемијска једињења која се везују за опиоидне рецепторе у ЦНС и ГИТ. Аналгетска дејства опиоида долазе као ефекат најмање једног од три општа механизма хемијске неуромодулације: умањене перцепције бола, умањене реакције на бол или повећане толеранције на бол.

милиона пута. Промотивна стратегија приказала је кроз својеврсну псеудомедицинску (али у свету маркетинга прихватљиву) визуру овај лек као делотворан код најразличитијих тегоба. До тада је тај лек перципиран као тераприја која се преписује искључиво код анксиозности. А од тада је стручна јавност почела да га перципира као мање-више универзалан лек за најразличитија психичка стања,

Опиоидни рецептори су група Г протеинспрегнутих рецептора чији су лиганди опиоиди и сродна једињења. Ендогени опиоиди су динорфини, енкефалини, ендорфини, ендоморфини и ноцицептин. Опиоидни рецептори су до ~40% слични са соматостатинским рецепторима. Постоје четири главна подтипа опиоидног рецептора: OP1 (δ) распрострањен у мозгу кроз Варолијев мост, амигдале и олфакторни булбус, OP2 (κ) распрострањен у хипоталамусу, али и у кичменој мождини, OP3 (μ) у мозгу (кортекс, таламус), кичменој мождини и гастроинтестиналном тракту, те OP4 (ноцицептински рецептор) у мозгу и кичменој мождини.

Биолошке функције опиоидних рецептора укључују аналгезију и седацију, антидепресивне ефекте, инхибицију ослобађања антидиуретског хормона, миозе, респираторну депресију, а импликације су између осталих и еу/дисфорија, депресија и анксиозност, апетит, али и неки други процеси као што су ембрионални развој и

СИМБИОЗА / 33

МОЗАИК

диференцијација нервног ткива, неуропротекција, онкогенеза, толеранција на μ агонисте... OP1 (оба подтипа), OP3 (μ1 и μ2 подтипови) те у мањој и мање познатој мери и остали подтипови имају своје видне импликације у стварању физичке зависности од опиоида.

Од када су ушли у употребу, опиоиди су преписани као лек стотинама и стотинама милиона пута, где најмање 5-10% пацијената терапију не користи на одговоран начин, тј. злоупотребљавају преписане лекове. Само у САД било је преко 200.000 смртних случајева изазваних опиоидским лековима, уз вртоглав пораст броја случајева у претходне две деценије, а безброј живота практично је упропашћено кроз различите видове зависности.

Зависност од опиоида огледа се кроз психичке (нервоза, депресија, страх, одсуство усредсређености) и физичке симптоме: повраћање, бол у стомаку, дијареја, тремор, знојење и нагле промене перципитане температуре околине, дерегулација сна итд. Одвикавање може изазвати разне нус-појаве, од којих је најизраженија хипертензија. Постакутни синдром би трајао минимум три седмице, код типичне клиничке слике између месец дана и два месеца, ређе и по три до шест месеци, а најдуже и по годину дана!

34 / СИМБИОЗА

Лажне вести (пре него што је то било cool)

Током 80-их и почетком 90-их многи касније оспорени научни радови тврдили су да је веза између опиоида и зависности минимална и/или претходно преувеличавана, па је чак и у престижним часописима као што је New England Journal of Medicine могло да се прочита како је ризик за развијање зависности од опиоида испод 1%! То што су чланци касније повлачени није умањило ефекат на јавност јер су дотле већ били цитирани на стотине пута, налази су доспевали и у друге писане и електронске медије и јавност је већ била мисинформисана...

Претходно поменути Артур Саклер имао је братића запосленог у својој компанији, Ричарда Саклера. Ричард се најпре бавио научно-истраживачким радом са циљем да се изнађу нови начини употребе за њихов производ MS Contin. Пошто крв није вода, и Ричард је понајвише био заинтересован за комерцијални аспект, далеко више него за научни. Касније, када је постао председник компаније Purdue (1999. год), његови отац и стриц су се склонили на мање истакнуте функције у управном одбору. Као руководилац и креатор политике фирме, Ричард најчешће не би ни чекао да се прикупе резултати експеримената пре него што се објаве налази и закључци. Био је

опседнут руковођењем и надзирањем свих својих запослених. Анегдоте говоре како би остављао тајне и криптичне поруке у билтенима и интерној документацији и белешкама по фирми, у стилу: „уколико сте доспели до тога да читате ову поруку, јавите се у што краћем року мојој секретарици са следећом лозинком“... на основу тога који запослени су се јављали његовој секретарици процењивао би колико ко чита и обраћа пажњу на детаље из интерних информативних памфлета, инструкција и упутства, билтена и других докумената, колико је ко лојалан, посвећен као радник итд...

Током последње декаде XX в. фирма је имала намеру да даље материјализује сопствене потенцијале везане за лек MS Contin коме је око 2000. требало већ и да истекне патентска заштита. Тржишна доступност морфинских лекова била је у том периоду и даље ограничена само за пацијенте који су означени као терминално оболели.

Тако је компанија развила лек под комерцијалним именом OxyContin где је у односу на претходну генерацију (MS Contin) активна сусптанца морфин замењена оксикодоном, тврдећи путем својих представника клиничарима и осталим лекарима да је оксикодон слабији од морфина. Међутим, оксикодон је уистину имао и до 50 пута јаче дејство од морфина. Чак је и Администрација за храну и лекове САД (U.S. FDA) потврдила да формулација оксикодона са одложеном ресорпцијом доприноси смањењу ризика од стварања зависности, а касније је откривено како је стопа појаве зависности отприлике 15 пута већа него што се раније неоправдано сматрало. Након свега тога званичник FDA који је био задужен за одобравање употребе тог лека отишао је из агенције, а прихватио се позиције у компанији Purdue. Случајност? Пре ће бити корупција. Плаћено заташкавање на једној а дезинформисање јавности на другој страни.

Године 2015. компанија је добила посебне дозволе тако да се лек може давати уз рецепт чак и 15-годишњим адолесцентима. То су млади људи који по закону у САД од своје 15. године треба да сачекају још шест година како би могли да попију чашу пива у локалном бару... Последице су биле јако опасне. Фасцинантно је и да је лек остао на тржишту тако дуго а да је скоро одмах након стављања у промет постало очигледно да оксикодон изазива зависност. Међитим, када би били суочени са овиме, уместо да признају како се ради о проблематичном леку, из компаније Purdue су просто узели и окривили кориснике како се у масовном броју не придржавају упутстава и савета лекара...

Сакупи их на једно место, па изманипулиши све одједном

Треба се запитати шта је довело до толико учесталог коришћења овог лека у САД и шире и масовне појаве зависности.

Јесте ли чули некада да је неки лекар (почев од лекара опште праксе, преко специјалиста, све до примаријуса и начелника) био на симпозијуму (који су по закону саставни део перманентне едукације и потребни су за обнову лиценце за рад) о трошку неке фармацеутске куће? Наравно да јесте. А знате ли да је то од релативно скоро забрањено на тако експлицитан начин, тј. Закон (и то не само код нас) то сада препознаје као вид корупције? Ево и зашто: Године 1995. компанија Purdue отпочиње своју страгетију за пробој на тржиште са леком оксикодон. Испрва стратегија није била толико агресивна. Непристрасном посматрачу деловало би као да ће и тај лек, као и његов претходник, бити усмерен на клиничку примену за терминално оболеле пацијенте. Али то је била само уводна фаза у много крупније активности. Убрзо су покренуте административне процедуре како би се одобрила шира примена лека. А промотивне активности усмерене су искључиво ка лекарима. Током ове фазе заступници фирме би лобирали и охрабривали професионалце у области здравства да занемаре својства лека која се односе на стварање зависности. Дошло се до приче како се зависност јавља искључиво код неауторизоване употребе лека и/или употребе која није у складу са препоруком лекара и „стандардима струке“.

А у наредној, најподмуклијој фази, фирма Purdue почела је са подмићивањем. Не само лекара, већ свих чинилаца у ланцу снабдевања тржишта. Циљ је био вештачки створити повећану потражњу. Дистрибутерима би били загарантовани рабати налик на класично монолоплистичко пословање, фармацеутима субвенције на непродате количине, а потенцијални пацијенти би добили купон за попуст како би се иницијално снабдели „довољном количином“ лека јер „никад се не зна кад може да вам затреба ако вас нешто изненада заболи“... Америчко законодавство је прилично либерално у односу на европско када је у питању регулација тржишта лекова, тако да су овакве активности биле дозвољене чак и за тако проблематичне лекове. У Србији, рецимо, можете видети купоне за попуст на разне препарате на природној бази, али ако вам неко на такав начин проактивно промовише куповину лека нпр. диклофена – најискреније речено требало би такав случај одмах пријавити републичкој Агенцији за лекове и медицинска средства. Да се вратимо причи, научници су такође били стимулисани да у што позитивнијем светлу представе оксикодон, а рекламе за лек су се често могале наћи међу рекламним садржајем у разним издањима научних часописа. Политичке партије су такође примале новчане донације за своје изборне кампање како од компаније Purdue као правног лица тако и од чланова породице Саклер као физичких лица.

СИМБИОЗА / 35

МОЗАИК

Међутим, најважнија карика у том целом ланцу били су доктори, јер је њихово дискреционо право да пацијентима препишу или не препишу терапију. Компанија Purdue би организовала разне стручне скупове, семинаре, панеле и сл. на које би позивала лекаре из свих крајева Америке, којима би плаћала све могуће трошкове као што су пут и смештај, трошкови репрезентације, омогућавала учесницима разне видове активности и разоноде. Тако би велики број лекара добио прилику да отпутује негде, послуша семинар, ужива у скупим гала вечерама током боравка, одигра коју партију голфа или шта већ и упозна се и размени мишљења са другим колегама – све то бесплатно, а уз све то и успут да одради своју формалну обавезу стручног усавршавања која му може бити призната при обнови лиценце за рад... Згодно, зар не? А згодно и да би се међу предавачима увек нашла нека истакнута имена, лица плаћена од стране компаније да говоре на скупу, која би циљано говорила о ефектима опиоида, умањивала нежељена дејства, окретала причу на добро, што би се рекло... Заиста јако згодно... Мало је сукоб интереса, али нема везе....

Током деветогодишњег периода (2006-2015) фармацеутске куће међу којима и Purdue потрошиле су око 9 милијарди долара на лобирање, финансирање политичких активности везаних за медицинско законодавство и сл. Purdue стоји иза успешно излобираног прописа по којем су доктори у Америци (били) дужни да анкетирају своје пацијенте и захтевају субјективну оцену степена бола између 1 и 10. Ако узмемо у обзир да је пацијент и дошао лекару врло вероватно зато што га нешто боли, као и да је већина људи склона да тако нешто преувелича, оваква пракса само је допринела повећању броја инстанци у којима се без потребе преписује аналгетски лек. Фирма је чинила све како би њихови лекови били што распрострањенији. Кроз медије је у јавности створена слика како је неповредиво право сваког појединца да себи помогне или да му се помогне употребом лекова против болова, да му увек и без претераног преиспитивња треба омогућити приступ средствима за олакшање патње уколико неко тврди да много пати због некаквог бола, какве год порироде био. Тако је становништво и свесно и несвесно у повећаној мери практично било изложено наркотицима, а дилери су били људи у које популус има изразито поверење... Компанија Purdue имала је чак податке о томе колико је тачно који лекар написао рецепата, како би испратили ефективност своје стратегије. Представници из комерцијале касније би још агресивније таргетирали оне који су били склони да усвоје и имплементирају у свом раду све што су чули на скуповима. Попут коцкарница које таргетирају посетиоце који су склони да више троше, тако је и компанија Purdue таргетирала лекаре који су склонији да препишу лекове.

Само 2001. од продаје оксикодона остварено је преко милијарду долара прихода. Посао је цветао. Током наредних пет година оствариће се повећање у броју издатих рецепата за нестварно

36 / СИМБИОЗА

великих 2.000% (са око 300.000 на скоро 6.000.000). Са овим повећањем у јавност су доспевале и приче о појединачним случајевима зависности, прекомерном коришћењу, смртни случајеви. Лонгитудиуналне студије показале су директну корелацију између географске дистрибуције оваквих случајева и броја издатих репепата за оксикодон на датом подручју. Чак је у неким окрузима број издатих рецепата превазилазио број становника! Ухапшено је много лекара који су штанцовали рецепте и давали их лицима која немају никакав основ за набавку датих лекова. Из фирме Purdue не само да су знали за то, него су и прећутно стимулисали такве појединце. А заступници продаје који због тога добију фине бонусе били су посебно задовољни. Критике и тужбе

Након врхунца у количини и расту продаје појавиле су се критике на рачун компаније, али је Purdue проблеме и оптужбе упорно гурао под тепих. Оно што је најпре упечатљиво је да је дејство лека требало да траје око 12 часова. А трајало је отприлике само 8. Њихов одговор на то (у виду савета клиничарима) био је: „повећати дозу“. Не фреквенцу узимања лека. Него дозу. Заступници су експлицитно инструирани да у то убеде лекаре. А то је даље још више погоршало ситуцаију по питању зависности. Таква агресивна стратегија је главни разлог зашто је често пацијентима преписивано више лека него што им је било потребно. Стварала се и повишена толеранција код одређених пацијената, а то је довело до још озбиљније зависности у датим случајевима.

Пацијентима нико не би унапред саопштио да постоји могућност да створе зависност, не би се на ту тему разговарало ни током примене терапије, а адекватна помоћ би изостала и код оних који су постали зависници. Њихови доктори су истински веровали да једноставно нема потребе.

Како је време одмицало, компанија Purdue је била све више пута појединачно или колективно утужена, због разних аспеката сопствене праксе у вези са пласманом опиоидских лекова. Најчешће би се постигла вансудска нагодба и исплатила релативно мала одштета. Године 2004. тужба је пристигла због тенденциозног маркетинга и манипулисања подацима у вези са временом полуживота и трајањем дејства лека, а нагодба је сачињена уз износ одштете од 10 милиона америчких долара уз означавање целог случаја поверљивим. То им је омогућило да још неко време наставе уз исти modus operandi.

Оно што је посебно интересантно јесте да се компанија у сваком појединачном случају старала да осигура да не постоји или да се избегне обавеза сведочења на суду или давања званичне изјаве од стране било кога из породице Саклер (овакво изузимање је могуће начинити вештим правничким маневрима у англо-саксонском пра-

ву). Свака нагодба би такође стављала мораторијум на тако нешто у будућности везано за конкретан случај.

Године 2007. чак је и савезна влада тужила компанију Purdue. Али не за штету него за почињено кривично дело довођења јавности у заблуду у вези са оксиконтином. Компанија је признала да је била свесна заблуде у којој су били лекари у вези са њиховим леком, као и активно искоришћавање исте зарад профита. Наложена је исплата одштете разним субјектима у процесу у укупном износу од 600 милиона долара. Упркос томе што су многи чланови породице Саклер били у управном одбору компаније или на руководећим местима у фирми, а Ричард Саклер лично имао најдиректнији могућ утицај на пословање, ни на једном месту кроз 89 страница дуго писмено судско изјашњење о кривици издатом од стране компаније не појављује се име Саклер... већ само у засебном анексу, који је прописивао да власти у склопу прибављања признања кривице неће даље кривично гонити ниједно од повезаних лица. Други услови нагодбе као да су били мање битни за компанију. Само да се заштити интерес породице и да се њихово име не појави у јавности у вези са пресудама и целокупном афером. А доказано је да је Ричард Саклер, као руководилац, био потпуно свестан негативних ефеката лека који је компанија пласирала. Када

је до њега 2001. год. дошла информација да је 51 пацијент преминуо услед предозирања, он је на то кроз интерну електронску пошту сарадницима казао да „то и није тако страшно, да је можда могло бити и горе“ и сл. те да се настави врло агресивна продајна пракса. Никада до пре десетак година није био ни оптужен а камо ли осуђен. Привид решавања проблема

Око 2010. компанија је увидела да се мора позабавити питањима отвореним у јавности кроз судске процесе. Тако су избацили на тржиште нову формулацију лека, која отежава евентуалне злоупотребе (била је мање подобна да се уситни и ушмрче или да се раствори и убризга интравенски). Након реформулаицје спроведено је клиничко истраживање где је утврђено да је око 30% дотадашњих корисника прешло на неке друге лекове, а до тога је 7% почело да узима хероин. Једноставно – нова формулација натерала је зависнике да пређу на јефтиније а јаче опијате. Пораст случајева након 2010. томе недвосмислено иде у прилог.

Међутим, компанија се на томе није зауставила у склопу активности које је требало да реше проблеме. У светлу истицања патента за оксиконтин, Purdue захтева и успева да издејствује

СИМБИОЗА / 37

МОЗАИК

стављање забране на даљу производњу од стране других компанија. Тако је осигурано да ниједна друга компанија не почне да прави генеричке лекове и да супстанца као таква настави да још извесно време доноси значајне приходе за компанију. Највећа иронија у свему томе јесте да је главни аргумент компаније Purdue пред ФДА био како је тај лек склон злоупотребама и с те стране проблематичан и противан интересима јавног здравља уколико би било дозвољено даље развијање генеричких лекова на бази истог (?!?). А с друге стране верзија коју је равила компанија Purdue остала је и даље на тржишту. Иако је некима деловало као изузетно одговоран и хуман потез, ово је само осигурало одсуство конкурената надаље. Експанзија на нова тржишта и нови проблеми за компанију

Након кризе у САД, компанија Purdue се у циљу даље максимизације прихода од опиоида определила на експанзију на друга тржишта, која су мање регулисана или у великој мери зависна од увоза лекова (као што је, на пример и наше овде). Пре пар година компанија је откупила патент на лек који се користио у третману зависности од опиоида. На тај начин моћи ће да још додатно зараде од кризе коју су сами изазвали. У марту 2019. године уследила је још једна велика вансудска нагодба – савезна држава Оклахома исплаћена је на износ од 270 милиона долара плус додатних 70 милиона за Национални центар за лечење болести зависности при Државном универзитету у Оклахоми. Међутим, процењује се да постоји још око 6.000 припремљених тужби које ће доћи на реализацију у предстојећем периоду. Није немогуће ни да компанија прогласи банкрот како би заштитили своја добра.

Епилог

Породица Саклер и потомци данас се у великој мери бави филантропским активностима (донације, добротворне акције и сл). Неки никада нису били власници акција компаније Purdue. За оне који јесу процењује се да су збирно наплатили у просеку милијарду америчких долара годишње током протеклих пар деценија.

Све поменуте судске и вансудске нагодбе делују помало ситно у односу на имовину компаније која је држала око 35 милијарди америчких долара зарађених од трговине опиоидима на такав начин да се изазове епидемија прекомерног коришћења где је страдало око 200.000 пацијената у протеклих 20-ак година у САД.

Истини за вољу, није само Purdue кривац. Током 2019. године виши суд у Вашингтону изрекао је казну од 572 милиона долара компанији Johnson & Johnson због њиховог удела у подстицању кризе зависности од опиоида у Оклахоми. Ипак, Purdue и породица која иза те фирме стоји творци су проблема...

Иако афера заташкавања зависности од опиоида и фингирање резултата од стране компаније Purdue нису једини узроци свих проблема у склопу америчке опиоидске кризе (постојали су и били доступни и други лекови, произведени од стране других компанија који су такође допринели; постојали су додатни фактори ризика и други фактори), њихова оргомна улога у целој кризи је недвосмислена. Утицај ове кризе пројектоваће се и у будући период, „на неодређено“.

Опиоиди имају своје место у клиничкој примени лекова, али не на начин како су у Америци злоупотребљавани кроз деценије. Најважније за будућност биће да се фармацеутксе компаније системски онемогуће да на овакав начин отворено лажу у вези са својствима својих производа.

38 / СИМБИОЗА

Песма о ћелији! Ђурђина Милентијевић Све ћелије део су цитологије, Једне од најважније гране биологије! Једна ћелија фабрика је права, У њој су органелле вредније од мрава! Свака ћелија има велики плус, Јер је води нукелус, А као његов бонус Ту је и нуклеолус. Наравно, основа сваке ћелије је и мембране, Која је ћелији као велика брана. У причи је и ретикулум плазматични Који протеин и липиде чини да буду фантастични. Ендоплазамтични ретицулум му је као брат, Знамо да је то Голџијев апарат. Коначна обрада протеин и липида је његов задатак, За његову улогу то је најважнији податак. Ту су и митхондрије, Које су у ћелији најбројније. Одговорне су за ћелијско дисање, Али стварно не воле хвалисање. Постоји и проверена хипотеза, Која каже да је хлоропластима улога фотосинтеза! По неком биолошком предању, Кажу да лизозоми у ћелији врше разградњу. Ту су и многе органелле друге, Које даноноћно нуде своје услуге И основни су део ове задруге

Ш

колске 2019/2020. године по први пут су отворена специјализована одељења за надарене ученике за биологију и хемију у пет градова у Србији. У Београду, то су Пета београдска и Осма београдска гимназија, са којима наставници, сарадници, и студенти нашег факултета сарађују од самог почетка. У овим одељењима има доста талентованих ученика који воле биологију, па су са задовољством прихватили помоћ старијих колега, студената нашег факултета. Тако је неколико на-ших студената ове године учествовало у пројекту из области биологије ћелије, где су ученицима помагали у изучавању грађе ћелије, како да поједине ћелијске структуре препознају на микрографијама и представе их на биолошком цртежу, или на моделима ћелија који су сами правили. Сарадња се није прекидала чак ни услед ситуације коју је изазвао COVID 19, јер су студенти са ученицима наставили сарадњу путем on-line комуникације.

Студенти који су радили са ученицима Осме београдске гимназије задали су младим биолозима и један помало необичан домаћи задатак: да напишу састав, песму, есеј и слично на тему ћелије, функције ћелијских органела и значаја ћелије за живот. „Послали су нам домаћи, и били смо одушевљени. Тако смо дошли на идеју да најбољег ученика наградимо тиме што ће његов рад бити објављен у часопису Симбиоза” – кажу студенти који су учествовали у овом пројекту, Алма Сејдија и Јанко Јаћовић.

Награђени рад Песма о ћелији ученице Ђурђинe Милентијевић објављујемо у овом броју Симбиозе.

Микрографије и други материал за рад ученика је обезбедио факултет, уз логистичку подршку Катедре за биологију ћелија и ткива. доц. др Драгана Миличић, Биолошки факултет Центар за подршку развоја образовања у основним и средњим школама Србије

СИМБИОЗА / 39

МОЗАИК

Неверовали или да Редакција

Џ

он Купли важи за најстаријег освајача медаље на Олимпијским играма. У тренутку освајања медаље Џон је имао 73 73 године године и тада је освојио сребрну медаљу у сликарству, јер су у периоду од 1912. до 1948. на Олимпијским играма постајале категорије као што су вајарство, сликарство, музика и архитектура.

У

раду објављеном 1995. године научници извештавају да су успели да истренирају голубове да разликују слике Колда Монеа и Пабла Пикаса када би им приказали слајдове дела која голубови до тада нису видели. Голубови су успевали да препознају слике Пабла Пикаса чак и када су оне биле обрнуте.

Р

епублика Бенин, држава у централној Африци, је позната по највећем степену рађања близанаца у свету. Док је за остатак света карактеристично 13 близанаца на 1000 порођаја, у овој држави тај број износи чак 30 близанаца на 1000 порођаја.

П

атент за ватрогасни хидрант се приписује Фредрику Графу, који је био главни инжењер Philadelphia Water Works почетком 19. века. Међутим, патент је уништен када је зграда у којој су се чували патенти изгорела 1836. године.

В

елика поморанџа пре велике јабуке. Када су Холанђани преузели контролу над Њу Јорком 1673. преименовали су овај град у Њу Оранж (New Orange) у част краља Вилијама III од Оранжа. Међутим након поновног освајања од стране Енглеза враћа се назив овом граду по коме је и данас познат широм света.

40 / СИМБИОЗА

Редакција препоручује Редакција

Недеља свести о мозгу „Мозак и савремени човек” од 15. марта до 20. марта 2021. године Савремени човек се свакодневно сусреће са мноштвом проблема. Један од таквих проблема који није погодио човека као појединца, већ читаво човечанство, јесте текућа пандемија коронавируса. Због тога се Недеља свести о мозгу и ове године реализује у онлајн формату. Надамо се да ћемо вам кроз овогодишњу тему Мозак и савремени човек приближити како се то мозак суочава са свакодневним потешкоћама са којима се ми срећемо, а да ће вам предавања бити занимљива и корисна. Више на линку.

Изложба „Прича о нама” природњачког музеја у Београду од 29. децембра 2020. до 15. априла 2021. године Позивамо вас да посетите нову изложбу “Прича о нама”, посвећену Јубилеју - 125 година од оснивања Природњачког музеја, ауторке др Александре Маран Стевановић. Изложба представља својеврсни времеплов, који ће вас водити од почетка оснивања природних наука и музеологије y Србији, па до данашњих дана, кроз историјат једног од најстаријих музеја у Србији. Више на линку.

Изложба фотографија „Натура 2000 у кадру” током марта и априла 2021. године На Савском шеталишту на Калемегданској тврђави свечано је отворена изложба фото-конкурса „Натура 2000 у кадру”. Посетиоци имају прилику да погледају три победничке и 31 фотографију полуфиналиста на којима су прелепе слике заштићених врста Србије. Више на линку.

Жолт Ковач / Бесконцептност од 27. фебруара до 27. марта 2021. године Апстракција коју Ковач бира да „побегне“ од концепта ангажује елементе апстрактног језика како га познајемо историјски, али не претендује да оствари нови нити кохерентни стилски образац који би репрезентовао културолошки оквир у коме је настала, јер такав оквир у атемпорално организованој савремености није могућ. Више на линку.

Reflect - Намибија 30 година након ослобођења до краја марта 2021. године У сарадњи са Националном уметничком галеријом Намибије (NAGN) настала је изложба Reflect – Намибија 30 година након ослобођења. На јавни позив NAGN савремени намибијски уметници понудили су своје рефлексе и рефлексије поводом тридесетогодишњице од ослобођења једне од последњих колонија на афричком континенту. Више на линку.

Бесплатно психолошко саветовалиште Дома омладине путем интернета Бесплатно Психолошко саветовалисте Дома омладине Београда до даљег наставља са радом путем интернета. Више на линку.

СИМБИОЗА / 41

T

ТЕКСТОВИ СА БЛОГА

Тетоважа која вам може спасити живот Лена Шаренац

К

ада чујете реч тетовирање, обично помислите на један од најстаријих видова осликавања и украшавања људског тела. Замислите, међутим, тетоважу која вас може упозорити на одређени здравствени проблем, извесне промене у вашем организму, или излагање количини зрачења опасној по ваше здравље. Звучи прилично невероватно, попут научне фантастике. Да ли је заиста тако?

Експанзија у развоју нанотехнологија, у синергији са биолошким дисциплинама, омогућила је последњих неколико година креирање и употребу наносензора и молекуларних биосензора намењених за детекцију и праћење бројних биохемијских параметара, попут pH вредности телесних течности, концентрације глукозе или натријума у крви.

интерстицијске течности, односно течности богате глукозом и кисеоником, која истиче из капилара и испуњава простор између ћелија.

Електрохемијска биосензорна детекција укључује аналит, односно биолошки параметар који желимо да детектујемо, биорецептор (ензими, нуклеинске киселине, антитела, или чак саме ћелије), претварач који претвара хемијски сигнал у електрични и систем за снимање. Флуоресцентни маркери попут родамина, фосфоресцентне порфиринске боје, као и индикатори метил-црвено, бромотимол плаво и фенолфталеин, обично се користе за визуелизацију сигнала. Везивање аналита за биорецептор, као и варијације у њиховим конентрацијама, доводе до појаве саме тетоваже, односно промена њене боје или нијансе. Тетоваже намењене за детекцију УВ зрачења

Оно што је најинтересантније, ови наносензори заправо представљају тетоваже са могућношћу појаве или промене боје услед детектовања различитих електрохемијских сигнала, пружајући на тај начин информације од виталног значаја, и то ван болничког и лабораторијског окружења. Осим праћења параметара унутрашње средине, најновије научне студије базирају се и на развоју тетоважа које би упозоравале на изложеност штетним спољашњим утицајима, као што је ултраљубичасто зрачење.

Динамичне тетоваже базиране на нанокапсулама које садрже УВ активно мастило, у будућности ће имати широку примену, у сврху упозоравања на претерану изложеност ултраљубичастим зрацима. Тетоважа се наноси стандардном инструментацијом за тетовирање, а приликом дуготрајног излагања сунцу на кожи се појављују до тада невидљиве, упозоравајуће плаве пеге.

Тетоваже намењене за детекцију биохемијских сигнала

Замислите да свакога дана, и у сваком тренутку, имате јасан увид у ваше здравствено стање, без одласка код лекара, и на потпуно безболан начин. Континуирано праћење концентрације различитих јона у зноју омогућава рано откиривање њиховог дисбаланса, што у случају натријума може служити у идентификовању болести попут цистичне фиброзе, док у случају калцијума указује на потенцијално смањење густине коштане масе и могућност развијања остеопорозе. Ниске концентрације албумина у крви могу бити показатељ болести јетре и бубега, док високе концентрације указују на срчане проблеме. Редовно праћење нивоа глукозе нарочито је важно код дијабетичара, одређене концентрације лактата указују на могућност развијања зубног каријеса, док ацидоза и алкалоза крви могу бити узроковани различитим здравственим проблемима које је

Привремене биолошке тетоваже намењене за детекцију нивоа електролита, као што су натријум и калцијум, и метаболита, као што су глукоза, албумин, лактат или уреа, предстваљају својеврсне електрохемијски осетљиве уређаје са високом могућношћу истезања и прилагођавања епидермису, што ће у будућности омогућити њихово функционисање, уз несметано обављање свакодневних физичких активности. Занимљиво је да биосензори, осим на површини коже, могу бити локализовани и у унутрашњости усне дупље, чак и на зубима. Захваљујући својој позицији, ови електрохемијски сензори, на потпуно неинвазиван начин, и у реалном времену, прикупљају информације из зноја, саливе, суза или

42 / СИМБИОЗА

У чему се огледа значај тетоважа?

важно открити на време. УВ активни наносензори могу имати широку примену у спречавању појаве карцинома коже. Још иновација у биологији и нанотехнологији

Тим биолога је 2018. године, техникама ткивног инжењеринга, дизајнирао тетоваже од ћелија коже које потамне када детектују дисбаланс у концентрацији калцијума, а који може бити узрокован одређеним врстама карцинома. Тетоважа се показала веома ефикасном у раном откривању канцера код живих лабораторијских мишева.

Унапређивање брзе и јефтине технологије динамичних тетоважа, као и интеграција прикупљених здравствених података путем паметних телефона, значајно би допринело превенцији и раном откривању многих тешких болести, као и свакодневном праћењу стања многих пацијената. Осим примарне дијагностичке улоге, тетоваже имају и декоративни карактер, што их знатно разликује од досадашњих медицинских помагала и уређаја, и могло би утицати на већу прихваћеност међу пацијентима.

СИМБИОЗА / 43

Одабрани текстови са блога

Химере - да ли си и ти можда химера? Сања Боранијашевић

У

Грчкој митологији, химера је чудовиште које има тело и главу лава, реп му је змија, а са леђа му полази глава козе која бљује ватру. У биологији постоји феномен који је добио назив по овом митском бићу, и то не случајно. У биолошком смислу, химера представља јединку која се састоји од два или више различитих генотипова. Шта то значи? То значи да један организам у себи садржи делове који припадају другом организму. То се може односити на ћелије које се разликују, ткива или органе. Некада се може десити и да је половина тела сачињена од једне врсте ћелија, а друга од друге. Како настају химере?

Химере настају када се најмање две оплођене јајне ћелије споје, и свака ћелија задржава своје специфичне особине, што резултује у томе да организам који настаје има мешавину ткива различитих генотипова. Могло би се рећи и да је то спајање двојајчаних близанаца, јер да до спајања није дошло, свака од те две јајне ћелије би дала одвојен организам. То је појава која се дешава у природи, код великог броја организама, укључујући биљке, животиње па и човека. Учесталост химеризма код људи је много чешћа него што мислимо. Вантелесна оплодња повећава вероватноћу настанка химеризма.

Поред химера које настају спонтано у природи, постоје и други начини настанка. Ту подразумевамо трансплантације органа или трансфузије крви, јер ти органи имају другачији генотип од генотипа остатка организма.

Постоји и такозвани микрохимеризам, који представља мали број ћелија који је различит од организма у коме се налази, и то је доста учестала појава. Већина људи када се роди у себи има мали број ћелија пореклом од мајке, а са друге стране мајчин организам садржи ћелије детета. Чак и ћелије старијег брата/сестре могу да се пронађу код млађих, мада се то дешава ређе.

44 / СИМБИОЗА

Занимљив пример је присуство мушких Y хромозома, тј. мушких ћелија у мозгу код жена које су биле трудне са мушком децом. У једном истраживању од 19 жена које су родиле синове, 13 је имало мушку ДНК у појединим ћелијама у њиховом телу, од тих 13 жена, њих 4 је родило девојчице у тренутку испитивања, али су претходно имале мушку децу, једна од њих чак 27 година пре тога. То значи да су те мушке ћелије са Y хромозомом, које је добила од сина, у њој живеле 27 година. Постоје подаци да такве ћелије могу опстати до 40 година након рођења детета.

По први пут да су научници открили мушке феталне ћелије у мајчином мозгу, 26. септембра 2012. године, када је рад објављен у часопису PlоS ONE.

Код трансплантације

Код трансплантације костне сржи јавља се химеризам, јер је то ткиво које производи крвне ћелије, па ће се крв примаоца генетички разликовати од осталих његових ћелија. Постоје и неки занимљиви примери у вези тога.

Један човек из Јужне Кореје је, 2008. године, погинуо у саобраћајној несрећи. Да би му утврдили идентитет, урађена је ДНК анализа из узорака крви и још неких ткива. Резултати су били изненађујући јер су указивали на то да је у питању женска особа. Касније је утврђено да је тај човек имао трансплантацију коштане сржи, а да је донор била његова ћерка. Занимљиви случајеви

Једној жени су рекли да 2 од 3 њених синова не могу бити њени, након што се тестирала ради трансплантације. Она је била химера и један од њених јајника је био пореклом од њене „сестре близнакиње“, тако да су њени синови наследили ту генетичку информацију.

Још један пример је Лидија Ферчајлд која је морала да се бори за старатељство јер су њена деца имала другачији ДНК од њеног, испоставило се да је и она химера.

Такође, 1953. године је забележена жена са два типа крвних група, а разлог тога је што су њене ћелије које продукују крв - пореклом од различитих зигота.

Певачица Тејлор Мул је химера. Од рођења је мислила да је у питању белег, а тек касније је сазнала да су у питању ћелије њене нерођене сестре близнакиње. У лабораторијским истраживањима

Лабораторијске химере човек-животиње настају инкорпорирањем људских стем ћелија у животињски организам и настале химере се користе у истраживањима за боље разумевање функционисања људског тела и понашања ћелија у концепту организма. Пре неколико година, тачније 2017. године је направљена химера човек-свиња у којој је удео људских ћелија био 0,001.

Још неке од химера настале уношењем хематопоетске стем ћелије у фетусе овце старе 55-60 дана, успешно су имплементиране и, поред тога што су производиле крвне и ћелије имунског система, учествовале су у изградњи кости, мишића и јетре. Све ово има потенцијал у лечењу људских болести, као што су обољења јетре. Постоје и друге сличне химере, као на пример човека и миша, за испитивање развоја и функционисања нервних ћелија.

СИМБИОЗА / 45

Одабрани текстови са блога

Зелене зграде у Сингапуру Владана Петковић

С

ингапур је једна од најузбудљивијих туристи-чких дестинација због својих облакодера, а зелене зграде постају све популарније. Зелено, зеленије, Сингапур

Ласкаву титулу лидера, када је у питању урбана зелена инфраструктура, понела је управо необична острвска град-држава. Са историјом дугом преко 700 година, Сингапур је од малог трговинског насеља прерастао у блиставу метрополу. Данас, „град лавова” крчи „зелени пут”, а његовим стопама крећу и Европа, Северна Америка и Аустралија.

Према часопису „National Geographic”, до 2050. године ће 70% светске популације живети у урбаним подручјима. Зграде су објекти од суштинског значаја за живот људи, међутим, оне истовремено представљају претњу за нашу животну средину. Из великог броја оваквих објеката, због начина грејања просторија и воде, емитују се штетни гасови који загађују околину.

Традиционалана градња доприноси овом проблему, па решење управо лежи у зеленој градњи, те употреби одрживог и еколошки прихватљивог грађевинског материјала.

Неке од карактеристика које се повезују са зеленим зградама су: енергетска ефикасност, мања потрошња воде, бољи квалитет ваздуха у затвореном простору, побољшана акустика и зелени кровни систем.

Укупно 18 стабала раскошних крошњи представља „еколошке моторе” који сакупљају соларну енергију и осветљавају град ноћу, а део су Јужне баште која се простире на 54 хектара. Озелењени торњеви су део мастерплана владе Сингапура да од „Градске баште” дође до „Града унутар баште”.

Иако је корење од бетона, а металне шипке опонашају гране, ова спектакуларна архитектонска здања, висока и до 50 метара су дом најразличитијих врста биљака, попут пузавица, папрати и епифита. Биљке вертикалне баште ублажавају звучно загађење и ефекат урбаног топлотног острва (повећана топлота у урбаним срединама због измене земљишта и коришћења материјала који задржавају топлоту). Увођење биљака у довољно великим размерама побољшава квалитет ваздуха, а вертикалне баште такође повећавају локални биодиверзитет и утичу на расположење оних који живе, раде и играју се у њиховом непосредном окружењу.

Соларно „супер дрвеће” не само да изгледом подсећа, већ и имитира неке од еколошких функција дрвећа, па тако пружа хладовину многобројним посетиоцима. Парк је пројектован тако да смањи потрошњу енергије у просеку за 30%, а „супер дрвеће” функционише као ваздушни вентилациони канали за оближње паркове и прикупља кишницу током честих киша у овом делу земље. За Гиниса, али и за туристе

А осим што су еколошки ефикасне, зелене зграде доприносе здрављу људи који у њима бораве . Соларно „супер дрвеће” - симбол Зеленог Сингапура

Вертикални врт зграде „Tree house” у Сингапуру је највећи на свету према Гинисовој књизи рекорда. Зелени зид грађевине обухвата 2.289 метра квадратна и очекује се да ће смањити трошкове више од 500.000 долара у трошковима енергије и воде годишње. Вертикална башта смањује емисију штетних гасова стамбене зграде филтрирањем загађивача и угљен-диоксида из ваздуха. Смањује се и апсорпција топлоте, што би могло да доведе до уштеде енергије између 15 и 30 одсто.

Уколико претражујете интернет како бисте сазнали нешто више о Сингапуру, често ћете наилазити на фотографије импресивног соларног дрвећа које је израсло из бетонске џунгле.

Луксузни хотел „Parkroyal” у центру Сингапура није као већина хотела са пет звездица. Он има невероватне вертикалне баште које се простиру по целој дужини објекта на различитим нивоима.

Зелене грађевине су дугорочна инвестиција, штеде новац употребом обновљивих извора енергије, што их чини ефикасним оружјем у борби против климатских промена.

46 / СИМБИОЗА

Баште су препуне тропских биљака, палми, разних жбунова и другог зеленила. Имају велики утицај, како на квалитет ваздуха унутар самих соба хотела, тако и на ваздух у целом граду. Такође, спречавају и прекомерно сунчево зрачење, а визуелни комфор свим посетиоцима хотела и града је загарантован. Зелени кров дома мог

Урбана популација у свету ће експлодирати то је чињеница и то је неизбежно. Оно што не знамо је колико градова ће опстати у будућности.

Сингапур је један од најнапреднијих градова у свету. Када је у питању стварање веома ефикасног, одрживог града са напредним технолошким решењима, посебно у водопривреди, транспорту и изградњи зграда Сингапур предњачи. Стуб одрживог развоја чине закони, планирање и реализација зацртаних циљева. Сингапур од овога не одступа већ четири деценије и зато не треба да чуди што спада у ред држава са највишим квалитетом живота за своје становнике. А шта је са остатком плаве планете и какве су шансе да постане зеленија?

Европски зелени договор има за циљ да Европа буде први климатски неутралан континент до 2050. године. Да би се то постигло, неопходне су промене и у грађевинском сектору. Према анализи Европске агенције за заштиту животне средине, загађење би могло знатно да се смањи применом принципа зелене градње, рециклажом грађевинског отпада и смањењем коришћења бетона, цемента и челика.

Производња цемента и бетона могла би да се смањи, ако би се рециклирао грађевински отпад. Деведесет пет одсто грађевинског материјала из једног објекта може да буде употребљено у производњи других грађевинских објеката. Потрошња енергије и емисија угљен-диоксида могу да се смање и зеленом градњом и зеленим површинама.

Иначе, потребно је 28 метара квадратних зелене површине по човеку, према неким параметрима светских асоцијација. Важно је повезати зеленило у један заједнички систем и то је нешто што се данас ради свугде у свету, од Хонг Конга где је најтеже, до Сингапура који има најбољу ситуацију везано за однос зеленила и људи.

,,

,,

Изградите најлепши град. Садите онолико биљака колико год можете. Инвестирајте у најновије технологије. Уштедите енергију, воду и ресурсе. И пронађите поштеног, компетентног и визионарског вођу

- Министарка животне средине Сингапура, др Вивијан Банакришнан СИМБИОЗА / 47

Одабрани текстови са блога

Четворогодишњи рат шимпанзи Жељка Матић

К

ао људи смо дуго држали до своје посебности, делом због способности употребе оруђа, све док нису уочене шимпанзе како користе модификоване гранчице да „пецају“ термите. Џејн Гудал (чувени приматолог) и сарадници у Националном парку Гомбе Стрим у Танзанији су истраживали групацију шимпанзи под називом Касакела. Ова истраживања су нам донела сазнања да су шимпанзе далеко способније и сличније људима него што се испрва мислило. Шта је довело до рата??

Након смене предводника групе Касакела дошло је до незадовољства и последичне сегрегације мањег броја чланова и формирања нове заједнице под називом Кахама. Наизглед безазлена подела довешће до четворогодишњег рата (1974-1978). Осим дате поделе не постоје импликације да се ишта друго крије у позадини монструозних убистава. Рат

И пре отпочињања рата било је познато да су шимпанзе територијалне животиње. Међутим, догађаји који ће уследити, додали су нову димензију овом сазнању. Убрзо након поделе првобитног племена, уступиле су борбе за територију.

Прва жртва био је млади мужјак Кахаме, који је нападнут из заседе у току храњења (познато је да шимпанзе углавном једу саме, те је овај напад обележен као осмишљен и беспрекорно изведен). Млади мужјак је након нанешених повреда успео да побегне, али се сумња да је подлегао повредама. Остали мужјаци из новонастале групације, нису имали толико среће. Организовани тимови Касакеле су, на најокрутније начине, мучили и убијали једног по једног мужјака Кахаме. Без милости

Након последњег усмрћеног мужјака, на ред су дошле и женке. Оне које су преживеле су бивале мучене, а затим поробљене.

Први пут у историји је уочено да шимпанзе добровољно убијају припадника у оквиру врсте, а све то уз прослављање гнусног чина, у виду хуктања, радосног вриштања и млатарања гранама. Разрешење

Иако су пре рата уочена бизарна открића у виду изловљања других примата, првенствено мањег примата из рода Colubus, Гудал није придавала нарочит значај овом понашању, оправдавајући га потрагом за храном. Битно је напоменути да је дата манифестација подразумевала формирање тимова за лов, организацију и растрзање немоћне животиње, те дељење раскомаданог плена.

Међутим, заступању мирнодопске нарави шимпанзи од стране Гудал и сарадника, је убрзо дошао крај. Посматрањем ратова, лова као и канибалистичког инфантицида и то од стране женки, Гудал је коренито променила своја убеђења. Своја запажања је дала у мемоару „Through a Window: My Thirty Years with the Chimpanzees of Gombe““. У мемоарима се присећа најнеобичнијих метода мучења и изнуривања. Признала је да су је дуго након рата будиле ужасавајуће слике једног од мужјака, са симпатичним називом Сатана (Сатан), како у шаке купи крв из ране свеже повређеног, а све уз победничке покличе. Незамисливе окрутности су се ређале једна за другом, између осталог, и покушаји скидања коже са ноге умирућег.

Један од најпотреснијихдогађаја, у ком млади шимпанза из племена Касакела каменом неуморно удара остарелог шимпанзу из супарничке групе, се највише истиче, узимајући у обзир да му је стари шимпанза био узор у току одрастања.

Коришћење оруђа за наношење физичке повреде мимо лова за исхрану, па чак и политичке афилијације при ступању у борбе - познатије као рат, су до тада биле уочене само у људској популацији.

Овакви облици бруталности отворили су нам нова врата у свет наших блиских рођака и указали да је генетички потврђена сличност евидентнија него што се пре дало закључити.

48 / СИМБИОЗА

Тардиграде - сићушни суперхероји Маша Терзовић

Д

а ли сте чули за тардиграде или водене медведиће? Да ли знате да ови сићушни организми могу да преживе вакуум свемира, свемира, екстремне температуре, па чак и висок степен радијације? Баш због ових способности и високе толеранције на различите услове средине, тардиграде се сматрају екстремофилима, организмима који су се адаптирали на изузетно неповољне услове средине. Водени медведићи

Тардиграде су водени бескичмењаци, за чије је откриће заслужан немачки зоолог Гоезе (1773. године), непосредно након открића светлосног микроскопа. Познати су под различитим називима, у свету науке као тардиграде (овако их назива италијански биолог Спаланцани; назив потиче од латинске сложенице тардиградус која означава „спорог шетача, пешака”), али и као медведи маховине, водени медведић итд.

Тело је подељено на 5 сегмената. Последња 4 чине здепасти труп, при чему сваки носи по пар екстремитета. Они се завршавају са по 4 или 8 канџица, којима се користе при кратењу тако што се њима хватају и гмижу, пузе по подлози.

Тело им је пресвучено дебелом хитинском кутикулом, која се периодично пресвлачи. Занимљиво је да се на њој често јављају различите шаре које су, неретко, живо обојене. И поред малих димензија (0.1 мм - 1.2 мм), одликује их добро развијен лествичаст нервни систем, који чини мождана ганглија и још 4 пара ганглија. Свака зрела, одрасла јединка тардиграде, исте врсте, садржи исти број ћелија - неке врсте, на пример, могу имати и до 40 000 ћелија, док је код припадника других врста тај број обично далеко мањи. Где живе?

Космополити су. Интересантно је да је у поларној области Шпицберга, у 0,26 г суве маховине, пронађена 121 јединка водених медведа, што доказује изразито велику биомасу заступљену у поларним областима и зони тундре. Могу се пронаћи у јастуцима маховине (тресету), али и у врелим изворима, у седиментима ледених океана, на ливадама, у језерима, барама, на каменим крововима и зидовима. Где год се окренули, куда год крочили, иако несвесни тога, тардиграде су увек око нас; чинећи, упркос свом неугледном изгледу и скромним димензијама, важну карику у читавој биосфери.

Могу да поднесу висок и дуготрајан степен дехидратације, притом успоравајући метаболизам до 0,01% од уобичајеног и улазећи у метаболички неактивно стање анхидробиозе.

Тардиграде су једини организми који су, према студији из 2008. године, успели да преживе 10 дана у Земљиној орбити. Такође, интригантна је њихова отпорност на радиоактивно зрачење. Како преживљавају?

Геномска ДНК је константно изложена различитим генотоксичним стресовима, као што су висок степен радијације или реактивне кисеоничне врсте, при чему долази до различитих нивоа фрагментације и оштећења молекула. Организам се на различите начине бори против ових штетних агенаса, у првом реду спроводећи „поправке” оштећених делова ланца ДНК.

Тардиграде показују висок степен отпорности на радиоактивно зрачење, како у хидратисаном, тако и у дехидратисаном стању. Недавне студије довеле су до открића протеина карактеристичног за тардиграде који се назива Dsup (Damage Associated Protein). Овом протеину се приписује функција „заштитника” ДНК молекула. Dsup се „обмота” око нуклеозома (комплекса хистонских протеина и ДНК молекула) и понаша се као барикада која штити од радијације.

Спроведена су испитивања која су подразумевала уметање Dsup гена у хумане хепатоците(ћелије јетриног паренхима). Након експресије гена, ћелије су изложене радиоактивном зрачењу. Овакве ћелије показале су значајно мањи степен фрагментације, чак дупло. Промене су детектоване одмах након излагања зрачењу, тако да није било времена за репарацију молекула. Из тога је закључено да Dsup има улогу, не у репарацији, већ првенствено у смањењу нивоа фрагментације ДНК.

Озрачивање сублеталним нивоом зрачења доводи до смањења пролиферације сисарских ћелија. Ћелије у којима је дошло до експресије Dsup гена показују нормалан степен пролиферације. То значи да Dsup нема улогу само у заштити ДНК молекула, већ и да повећа толеранцију на радијацију. Управо откриће и објашњење функција Dsup протеина и механизама анхидробиозе имплицира да принципи одржања вијабилности екстремофилних животиња могу бити пренети и примењени, барем делом, у мање отпорне организме. Објашњење молекуларних механизама резистенције на стрес код тардиграда омогућило је читав нови спектар истраживања инжењеринга резистенције код других врста, укључујући и човека.

Стање анхидробиозе објашњено је повећаном синтезом дисахарида трехалозе, који гради стакласти матрикс. Овај матрис мења воду у ћелијама тардиграда и штити њене компоненте од оштећења услед одсуства воде.

СИМБИОЗА / 49