2
СИМБИОЗА
СИМБИОЗА Часопис студената Биолошког факултета, Универзитет у Београду Издавач Студентски парламент Биолошког факултета, Универзитет у Београду
Уредник Тијана Милекић, екологија и заштита животне средине, 9. семестар
Редакција
Бојан Петровић молекуларна биологија и физиологија, 3. година
Никола Сматлик молекуларна биологија и физиологија, 3. година
Стефан Прековић молекуларна биологија и физиологија, 3. година
Ана Вулетић екологија и заштита животне средине, 2. година
Николина Драгојевић, молекуларна биологија и физиологија, 3. година
Стефан Стошић
екологија и заштита животне средине, 9. семестар
Дијана Доброта
биологија, апсолвент
Ивана Јанковић
биологија, апсолвент
Ивана Богдановић екологија и заштита животне средине, 9. семестар
Ђорђе Васиљевић
молекуларна биологија и физиологија
Уредник часописа задржава право измене и допуне текста. Адреса редакције
casopis.simbioza@gmail.com
САДРЖАЈ: Студентско-копаонички сусрети........ Из Парламента.................................. Соматотропин добијен генетичким инжињерингом............... Плазмиди као вектори за клонирање. Интервју са професором.................... Пројекат интерцептор Ушће - велико село........................... Биодиверзитет.................................. БИД ,,Јосиф Панчић”......................... Еко камп Космај 2010....................... Заводљива чаролија Старе планине. Студентски трг................................. Limulus polyphemus........................... Орах................................................. Оригами............................................
3 5 6 7 8 9 11 14 16 18 23 25 26 27
Реч уредника У овом броју вам преносимо како су се неке наше колеге провеле током летњих месеци и каква су искуства колеге из Парламента стекли на Копаонику! Уживајте у причама које су само за вас припремили! Ово је моја друга, и последња реч уредника, од следећег броја, часопис ће за вас припремати Ана Вулетић. Мени је било задовољство што сам успела да покренем ову причу и надам се да ће Симбиоза наставити да излази још много година. Захваљујем се свима који су учествовали у креирању овог броја на успешној и дивној сарадњи. Све ваше похвале, сугестије, примедбе и критике можете слати на casopis.simbioza@gmail.com . Уколико имате идеје или предлоге тема о којима бисте хтели да читате, уколико сте некада писали за новине или се бавите писањем, јавите се! Врата редакције су широм отворена (можда је разлог томе што још увек немамо просторију за редакцију). Сваки број Симбиозе је посвећен вама, студенткињама и студентима Биолошког факултета! У новој години желимо вам да будете вреднији, поноснији, заљубљенији, да чините добро и да мислите својом главом! Срећна Нова година и успешан испитни рок који је пред вама!
Тијана Милекић
СИМБИОЗА
3
СТУДЕНТСКО-КОПАОНИЧКИ СУСРЕТИ ● Копаоник, 2-5. децембар 2010. ● Ове године по први пут организовани су „Студентско-копаонички сусрети“, семинар о студентском организовању у Србији. Семинар је имао за циљ да се размене искуства и упуте смернице држави по питањима реформе образовног система, права студената, квалитета студија итд. Организован је уз подршку министра просвете, на иницијативу Правног факултета. И Биолошки факултет имао је своје изасланике, чланове Студентског парламента у текућој школској години. Делегацију је предводила Јована Адамовић, представница II год. МБФ и Председница парламента, а још су путовали: Светлана Васић (представница II год. EЗЖС), Ана Вулетић (представница студената), Давид Бакић (делегат у Параламенту Универзитета), Момчило Стојанов (представник еколога са I год. мастер студија) и Бојан Петровић (представник студената; у међувремену изабран за студента продекана).
Први дан протекао је у доласку на Копаоник из Београда, а по доласку председници парламената и студенти продекани слушали су уводно предавање. Већ са првом вечером видело се да ће храна бити дивна! Сутрадан за доручком, биолози су се свакако показали као водећи по адаптацијама у исхрани (верујте ми на реч, тако је остало до краја семинара, о чему имамо и сликовне трагове)... Тај други дан је иначе протекао радно-свечано. У конференцијској сали пред свим учесницима говорили су: министар просвете, организатори скупа, уважени гости из земље и иностранства. Трећег дана радило се у правом смислу те речи, преподне су организоване радионице, на којима се наша делегација поделила како би покрили све понуђене садржаје. Активно учешће наших представника обезбедило је да се и за нас чује, а не само да ми слушамо... Овај (за нас) најзначајнији сегмент семинара
4
СИМБИОЗА
искористили смо упознавши неке нове начин, искористили смо максимално људе, чувши нешто ново, и у сарадњи са последњи доручак и остатак дана осталим колегама, усагласивши шта је то провели у припремама за пут назад ка што су наши суштински проблеми, где смо Београду. Утисци су јако позитивни, и ми ми у тој целој причи, као и како да делујемо да се извучемо лоших последица бисмо волели да ова манифестација реформе образовног система у нас. После постане традиционална, а најаве за то, подне предавања су држале колеге са као и ширење даље у међународне универзитета земаља суседа, где смо оквире за следећу годину постоје. Захваљујемо се Биолошком чули неке интересантне идеје које бисмо могли да покушамо да спроведемо и овде. факултету који нам је омогућио учешће, што је финансирао наш Сваке вечери организоване су и тако журке, а за наше добро расположење четвородневни боравак на Копаонику! били су задужени бендови „Тропико“, „Позитив“, као и Каја са својим бендом... У име делегације, Поред тога, дружење са колегама са Б. Петровић других факултета и других универзитета је било сјајно, уз небројене испијене кафе (и остало) по собама „Конака“, чије се особље заиста потрудило око нас... Спорт на БФ-у Последњег дана, на себи својствен Уколико сте заинтересовани да се укључите у рад неке од екипа, ево коме се можете јавити: • кошарка Јулије Лазаревић jhaxli@gmail.com; • одбојка (Ж) Нева Шкрабар, nevas86@yahoo.com Ивана Вујновић, ivanavujnovic@hotmail.com • одбојка (М) Младен Аврамовић, avramovic3@verat.net
СИМБИОЗА
5
ИЗ ПАРЛАМЕНТА
ПАРЛАМЕНТ 2010 - 2011. године И ове године су се, у октобру, одржали избори за Студентски парламент Биолошког факултета и то два пута. Први пут, избори су одржани 26. и 27. октобра 2010. године у Овалној сали Института за зоологију у времену 10 – 14 часова. У том, првом наврату, чланство у Парламенту стекло је 17 наших колегиница и колега. Како Парламент има 31 место, морали су се организовати и избори за недостајуће представнике, што се и десило, 10. новембра. Овога пута, интересовање је било веће, те се десило нешто што се ретко дешава – имали смо више пријављених кандидата него места. Гласање је било тесно и неизвесно до самог краја. Честитам изабраним кандидатима.
Овом приликом, морам нагласити да прва година смера биологија није изабрала свог представника јер није било заинтересованих кандидата за овај захтеван посао. Ипак, надам се да ће се појавити неко у наредном периоду ко би преузео ову тешку, али захвалну дужност. Контакте изабраних представника година као и председника појединачних одбора можете наћи на огласним таблама ИЗОО и ИФБ-а, али и на сајту студената www.biolozi.net на линку „Студентски парламент“. Ове године, Председник Парламента је Јована Адамовић, студенткиња 2. године на смеру Молекуларна биологија и физиологија, а студент продекан је Бојан Петровић, студент 3. године смера Молекуларна биологија и физиологијa. Желим да знате да, кад год желите, можете се укључити у рад Парламента чак иако нисте његови чланови, преко рада у одборима. Студентски парламент Биолошког факултета је први основани парламент на Универзитету у Београду. Ове школске године обележавамо пет година рада и постојања.
Стефан Стошић
6
СИМБИОЗА
Соматотропин добијен генетичким инжењерингом Хормони представљају изузетно битна хемијска једињења за метаболичко функционисање органзима. Недостатак ових једињења који су протеинске природе може довести до значајних поремећаја у функционисању организма. Хормони су као и сви протеини кодирани од стране специфичних фамилија гена. Када дође до поремећаја у њиховој експресији јављају се здравствени проблеми. Међутим, методе генетичког инжењеринга и биотехнологије омогућиле су вештачко добијање многобројних типова хормона и успешно лечење пацијената. Хормон раста соматотропин се састоји од једног полипетидног ланца који је кодиран од стране једног гена. Соматотропин изолован из ћелија сисара функционише једнако добро и у другим врстама. Мањак соматотропина доводи до поремећаја који се назива наследни патуљасти раст. Захваљујући томе што је хумани соматотропин успешно клониран и има успешну експресију у бактеријама, деца код које је изражен патуљасти раст могу бити третирана овим хормоном. Поред недостатка соматоторпина, патуљасти раст може бити узрокован недостатком соматотропинског рецептора: Пигмеји, афрички народ, имају нормалан ниво хуманог соматотропина, али су свеједно ниски због дефекта на рецептору за овај хормон. Ген за соматотропин је клониран као cDNK из mRNK, cDNK је потом изражена у бактеријском експресионом вектору. Највећи проблем у продукцији малих полипептида као што је соматотропин јесте у томе што рестрикциони ензими теже секу кратке полипетиде. Решење овог проблема лежи у коришћењу полипептидних ланаца бактеријске ћелије домаћина које може да сече неколико протеаза. Инјецирање
рекомбинантног соматотропина у краве не доводи до њиховог појачаног раста већ до стимулације продукције млека. Разлог за ово лежи у томе што ланац соматотропина има две активне стране. Једна страна је соматотропински
рецептор и он стимулише раст, другу страну чини пролактински рецептор који појачава продукцију млека. Када се соматотропин користи за лечење и сузбијање патуљастог раста код људи, тада се техникама генетичког инжењеринга (директном мутагенезом) сузбија пролактинска страна соматотропинског ланца како би се избегло да пролактин стимулише лактацију. Потребно је неколико аминокиселина да би се инхибирао пролактински рецептор соматотропина. Овакво добијање соматотропина представља само једно од многобројних достигнућа молекуларне биотехнологије и генетичког инжењеринга. О другим достигнућима генетичког инжењеринга биће више речи у наредним бројевима.
Никола Сматлик
СИМБИОЗА
7
пЛаЗмиди као Вектори За кЛонирање Клонирање представља једно од епохалних открића молекуларне биотехнологије. Клонирање је омогућило многе бенефиције људској врсти, али истовремено многи етички комитети сматрају да је клонирање изузетно опасно и да продире и нарушава саму суштину природе, а то је интегритет јединке. Клонирање у терапеутске сврхе је, међутим, омогућило проналажење многих биолошких лекова и вештачких метаболичких продуката. Најновији трендови у клонирању односе се на производњу вештачких органа који би заменили оштећене људске органе. Један од најсвежијих примера терапеутског клонирања је добијање вештачких Лангерхансових острваца (ћелије панкреаса које продукују инсулин) из јетре свиње. Наиме у свињску јетру се убацује клонирани људски ген који је одговоран за продукцију Лангерхансових острваца и јетра свиње почиње да продукује Лангерхансова острвца која су способна за продукцију инсулина, која се потом користе као замена за оштећени панкреас код болесника са шећерном болешћу типа 2. У току развоја клонирања годинама је проблем представљало проналажење техника и метода за пренос клонираних гена из једног у други организам. Тај проблем је решен захваљујући постојању плазмида. Плазмиди предствљају мале циркуларне молекуле DNK који имају способност да се независно реплицирају. Плазмиди постоје искључиво код прокариотских организама као што су бактерије. Плазмидна DNK омогућава бактерији лакшу колонизацију ћелије домаћина. Они имају низ погодних каратеристика да буду коришћени као вектори за клонирање: 1) Мале су величине што омогућава њихову лаку изолацију и манипулацију 2) У ћелији домаћина се независно реплицирају од наследног материјала
ћелије домаћина. 3) У ћелији се налазе у неколико копија што омогућује високу експресију клонираних гена. 4) Поседују гене који су одоговорни за резистенцију на антибиотике. Као пример за функционисање плазмидног вектора навешћемо плазмид pUC19. Ово је први изоловани вектор који је изолован из бактерије Escherichia coli. Овај плазмид је у широкој употреби у процесу клонирања. Изолован је из плазмида ColЕ1 када је из њега уклоњен ген за колицин, а у њега убачен ген за резистенцију на ампицилин. Овај плазмидни вектор има низ погодних карактериситика која га чини изузетно погодним за коришћење у процесу клонирања. 1) Изузетно је мали свега 2686 базних парова 2) У ћелији домаћина се налази у око 50 копија 3) Лако се изолује коришћењем рутинских техника 4) У њега се може убацити велика количина стране DNK чак више од 10000 базних парова 5) Науци је позната читава његова секвенца, што омогућава одабир одговарајућих рестрикционих ензима. 6) Отпоран је на ампицилин 7) У ћелију домаћина се лако убацује трансформацијом Откриће плазмида омогућило је да страна DNK може бити унета у ћелију домаћина, тако што плазмидни вектор служи као њен носач. Плазмиди су омогућили лакше и сигурније манипулисање генима, и представљају кључну компоненту сложене технике клонирања која ће у будућности имати све већу улогу у модерним биомедицинским наукама.
Никола Сматлик
8
СИМБИОЗА
ИНТЕРВЈУ СА
ПРОФ. ДР ЈЕЛЕНОМ КНЕЖЕВИЋ-ВУКЧЕВИЋ
Проф.др Јелена Кнежевић Вукчевић је рођена у Зајечару. Основну школу “Браћа Барух” као и Прву београдску гимназију, завршила је у Београду. Биолошки факултет, тада одсек за биолошке науке ПМФ-а, смер молекуларна биологија и физиологија, уписала је 1973. године. Од 2009.године је декан Биолошког факултета Универзитета у Београду. Шта Вас је навело да упишете Биолошки факултет? Одувек сам волела биологију, заволела сам биологију пре свега захваљујући одличној професорки биологије коју сам имала у основној школи. Волим све области биологије пре свега оне које захтевају логичко размишљање, не волим ствари које се уче напамет зато никада, рецимо, нисам волела систематику. Сматрам да је биологија најлепша наука. Да ли су Вам студије биле напорне и који је био Ваш омиљени предмет током студија, а који сте предмет најтеже положили? Прве две године је било напорно, а после више није. Највише сам волела
Биохемију и Молекуларну генетику, а најтеже сам положила Социологију. Чиме се тренутно бавите и која је Ваша тренутна сфера научног интересовања? Моја докторска дисертација је био СОС одговор код бактерије Escherichiа coli као и путеви који доводе до активације РНК протеина. Наша лабораторија се тренутно бави антимутагенезом и детекцијом супстанци које доводе до смањења мутагенезе у ћелијама, као и употребом антиоксиданаса. Да ли себе сматрате строгим и захтевним професором? Када сам била млађа била сам захтевнија него што сам то сада, тражим разумевање онога што је научено, а не само пуко меморисање чињеница. Која је Ваша омиљена књига, а који Вам је омиљени филм? Омиљена књига ми је “Зовем се црвено” од Орхана Памука, а омиљени филм којег увек могу да гледам је “Ми нисмо анђели” први део. Која Вам је омиљена земља у којој сте били? Шпанија, због изванредног споја професионалног и опуштеног. Да ли имате неку познату личност којој се дивите, која Вам је можда узор? Немам узоре, човека чини оно што ради и какав је човек, никога не бих издвајала. Да нисте биолог шта бисте били? Стоматолог. Ваша омиљена фраза или филозофска мисао? Немам је. Шта бисте поручили студентима Биолошког факултета везано за студије, и колико је перспективно бавити се биологијом? Биологија је изузетно битна наука са широком применом у разним научним сферама, студентима би поручила да није важно шта раде већ како то раде, а за успех је најважнија упорност и лична мотивација.
Никола Сматлик
СИМБИОЗА
9
пројекат интерЦептор УШЋе-ВеЛико СеЛо Све већи пораст броја становника у Београду и недовољни развој канализационох система довео је до тога да је највећи број корисника прикључен на општи систем канализације, што значи да се кишне и канализационе воде не раздвајају. Капацитет канализационих постројења је недовољан што потврђује и чињеница да је канализациони систем у престоници стар између 20 и 50 година. Према званичним подацима „Београдског водовода и канализације“ у Београду постоје 23 велика излива у реке. Незванични подаци, са друге стране потврђују да се непосредно у Саву сливају фекалије са 116 извора, а у Дунав са њих 136. Осим испуста у Саву и Дунав постоји и низ других испуста у реке , речице и канале повезане са њима. Тако на пример мештани Калуђерице испуштају отпадне воде директно у Калуђерички поток, јер немају канализацију. Поток се затим улива у Болечицу, чијом водом у Гроцкој заливају баште. Тако се више од 200 милиона кубних метара фекалних и отпадних вода сваке године пошаље директно у Саву и Дунав, без икаквог пречишћавања, и то само на тери-
торији Београда. Половина узорака савске воде и чак две трећине воде из Дунава нису задовољавали критеријум друге класе, што значи да нису безбедни за купање и пиће. Према речима Владимира Јанковића, помоћника генералног директора за канализациони систем у ЈП „Београдски водовод и канализација“, највећи изливи су код Сајма, Остружнице, Аде Хује, на крају Вишњичке улице, испод Панчевачког пута. Најтежа ситуација је у самом центру града, на Сави, која је спорија од Дунава. Између Бранковог и Трамвајског моста отпадне воде се сливају и са старобеоградске и са новобеоградске стране, а река на том делу прави кривину, успорава па се на тај начин те воде ту најдуже задржавају. Решење проблема представљен је пројектом Интерцептор „Ушће-Велико Село“, који би требало да прикупља канализационе и део атмосферских вода са подручја Централног слива београдске канализације, који је по површини и по броју житеља највећи слив од пет постојећих. На овом подручју од 28 000 хектара данас живи око 1 150 000 грађана. Почетак колектора „Ушће-Велико
10
СИМБИОЗА
Село“ налази се код канализационе црпне станице „Ушће“. Од овог објекта отпадне воде проводиће се испод Саве, дуж Булевара војводе Бојовића и Цара Душана, делом пролази и испод Ботаничке баште, све до Панчевачког моста. Ту траса скреће према Булевару деспота Стефана. Затим се наставља тунелом испод Карабурме и Вишњичког брда, све до Великог Села где ће бити саграђено постројење за пречишћавање отпадних вода. Интерцептор чека на изградњу већ тридесет година, а до 2006. су изведене две мање деонице приближне дужине 1280 метара. Коначно, 10. октобра у просторијама Дирекције за грађевинско земљиште потписан је уговор о изградњи Интерцептора на делу тунела „Вишњица“ у дужини од скоро седам километара. Колектор тунел „Вишњица“ је на дубини од 15 метара на почетку да би на осталом делу трасе достизала и до 200 метара у ондосу на врх Вишњичког брда. Укупна дужина Интерцептора износи 12 639 метара. Инвеститор је Дирекција за грађевинско земљиште Града
Београда, а вредност целог пројекта се процењује на око 800 милиона евра. Изградњом колектора угасили би се сви постојећи извори, осим четири на којима већ постоји постројење за пречишћавање: Винча, Батајница, Остружница и Крњача. Пројекат би требао у најбољем случају да заживи до 2015. године, до које би сви еврпоски градови са преко 10 000 становника морали да имају комплетан третман отпадних вода.
Ивана Богдановић
Извори: http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/198/ http://www.jcerni.co.rs/srpski/projekti/mon8.pdf http://www.ekapija.com/website/sr/page/85502 http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/t36646.lt.html
СИМБИОЗА
11
биодиВерЗитет Зашто је биодиверзитет, поред тероризма и људских права, најспомињанија реч новог миленијума? Зато што је човечанство (ваљда) схватило да са природом нема шале. Биодиверзитет, биолошка разноврсност, разноврсност живота, све су ово синоними за скуп појава које су одједном дошле у жижу светске јавности. Да ли баш одједном? Не бих рекао. Пре него што почнем да елаборирам зашто биодиверзитет постаје тако значајна ствар за јавно мњење света, прво ћу га дефинисати – биодиверзитет је свеукупност гена, врста, екосистема и предела на Земљи. То значи да се под појмом биодиверзитет могу разликовати четири нивоа – генски, специјски (онај који се односи на врсте), екосистемски и у новије време се помиње и четврти – предеони. Ови нивои не функционишу самостално у реалном времену и простору, али их издвајамо како бисмо лакше проучавали и штитили сваки од њих. Биодиверзитет је, дакле, нешто чиме се биолози баве одвајкада. Од оног тренутка када су људи почели да описују
биљке и животиње, да им дају имена и уочавају особине на основу којих би се они могли разликовати, они су од тог тренутка почели да описују и проучавају биодиверзитет света. Наравно, они то нису звали биодиверзитет, већ разноврснот живог света или можда некако другачије. Тада није ни било важно како су звали тај скуп појава и процеса. Оног тренутка када је Лине објавио свој Systema naturae тада је почело увођење систематичности и реда у биологију као науку, самим тим и у истраживању биодиверзитета. Оног тренутка када је Дарвин објавио свој Постанак врста, постављајући основни концепт еволуције живог света, биологија је кренула да се развија великом брзином – појавила се екологија (Хекел, 1869), некако упоредо са њом и генетика (Мендел, 1866.), мада је она поново рођена са открићем Менделових радова почетком двадесетог века, затим средином прве половине двадесетог века биохемија, а из ње током 40-тих и 50-тих година, као Венера из морске пене, рађа се и молекуларна биологија. Све побројане биолошке дисциплине (науке) су имале један задатак – истражити живи свет и све
12
СИМБИОЗА
његове појаве и процесе. И то раде и данданас, заједно са још много нових, младих, али врло перспективних дисциплина. Тако да је биодиверзитет одувек био у средишту пажње биолога, али и неких других научника, једино није носио то име. Биодиверзитет, име и концепт, појављују се крајем 80-тих година двадесетог века. То је, на неки начин, проистекло из потребе истраживача – биолога да укажу на човеков негативан утицај на природу (уништавање популација живих бића и њихових станишта, безобзирни развој индустрије и загађивање животне средине, нестајање врста много бржим темпом од природног итд.). То је био начин да се лаицима али и „главоњама“ укаже на богатство живог света и значаја које та „разноврснот живота“ има за човечанство. Човек је почео (пре нешто више од два века) да сече грану на којој седи и било је крајње време да неко вике „Узбуна!“. Е, то се и десило са настанком ове концепције. Конференција одржана у Рио де Жанеиру, 1992. године и декларација која
је тамо потписана (колоквијално позната као „Рио декларација“), 5. јуна (ово је датум који су УН коју годину касније прогласиле Светским даном заштите животне средине) и Конвенција о биодиверзитету (CBD – Convention on Biological Diversity) која говори о биодиверзитету и изузетним напорима које становништво планете мора да уложи како би исти сачувало, била је прекретница. На врло високом дипломатском нивоу постигнут је консензус о томе да је биодиверзитет потребно сачувати. И шта даље? Даље је уследио процес ратификације тог документа у скупштинама земаља потписница односно уградња у национална законодавства. Сама конвенција била је основ за израду многих правних докумената који су донесени касније. Сви су се позивали на CBD. А зашто је, уопште, битан биодиверзитет? Постоје два приступа – еколошки и антропоцентрични. Објаснићу прво
СИМБИОЗА
антропоцентрични, јер је лакши за разумевање. Наиме, без биодиверзитета опстанак човека би био доведен у питање. Биодиверзитет данашњем (али и некадашњем човеку) представља (привидно) неисцрпан мегаресурс – одакле нам храна, пића, одећа (памук, конопља, вуна, крзно), лекови, материјал за градњу кућа и прављење намештаја (дрво), одакле нам гориво (нафта и угаљ су трансформисана некадашња жива бића!). Еколошки приступ каже да су екосистеми функционалнији што је више врста у њему. Не звучи компликовано, наиме, сви организми у екосистему су у биотичким односима са другим члановима – кроз односе исхране, компетитивне односе, односе паразитизма, односе мутуализма (обостране користи). Промет материје и енергије у екосистему ће бити ефикаснији што је више врста у њему – произвођача, потрошача, разлагача. Нпр. уклоните неку птицу грабљивицу (вршног предатора) из неког екосистема и њен плен ће сулудо повећати бројност, што као резултат може имати појаву неке заразне болести у оквиру популације плена и они ће страдати. Или то може тако утицати да плен поједе сав свој плен (и плен једе некога) и да нестану и плен и пленов плен. Како год окренете, постојећа трофичка пирамида се руши, а биоценоза „шизи“. Посеците одређену површину под тропским кишним шумама (где је земљиште веома плитко, јер је сва материја у живом свету) и доћи ће до ерозије које ће вам и то мало земљишта што сте имали однети. За поновно стварање земљишта потребне су деценије.
13
Сад није тако наивно, зар не? Међутим, нешто вам још нисам рекао. Ако ћемо ићи антропоцентричним приступом (већини људи је он ближи и разумљивији), битно је нагласити да од постојећег броја врста (~1 750 000) човек користи веома мали број њих за све горе наведено – храну, пиће, лекове, гориво итд. Узмимо пример житарица – овај свет заснован је на пшеници, пиринчу и кукурузу. Само три врсте чине више од половине свих наших калорија које свакодневно уносимо! Дакле, врло мали део садашњег биодиверзитета користимо за задовољавање својих потреба. А шта је са осталим живим бићима? У највећем броју случајева, њих уништавамо и истребљавамо (не)намерно. Биодиверзитет представља огроман потенцијал за развој нових врста хране, лекова, материјала. Свакога дана се описују и испитују разне супстанце изоловане из живих бића која нам могу помоћи у борби против неких од најтежих болести. Међутим, са тим ресурсом се морамо понашати пажљиво. Да не упрскамо ствари опет. Потребно је откривати га, описивати, проучавати, користити (а не искоришћавати) и штитити (на сваком од постојећих нивоа). Нека неоткривена жива бића крију у себи тајне које нам могу помоћи да живимо и опстајемо још дуго на овој планети. Да ли смо довољно луди да то бацимо у ветар? Ја се надам да нисмо.
Стефан Стошић
14
СИМБИОЗА
биолошко истраживачко друштво “јосиф панчић” Клисура Грзе налази се на неких 35км, или око пола сата вожње од Параћина, у правцу Зајечара. Припада јужним Кучајским планинама. Због изузетне природне лепоте, последњих година постала је веома популарно излетиште. Саму клисуру окружују многобројни врхови: Велики и Мали козји рог, Пиштоље, Јаворак... Некада се клисура заједно са околним брдима и врховима означава једним именом – Грза. Као чланови Биолошког истраживачког друштва „Јосиф Панчић“ први пут смо Грзу посетили крајем јула и почетком августа 2008. године, на десетодневној теренској акцији. Као и на свакој наредној и на овој акцији били смо стационирани у планинарском дому „Ђорђе Живковић“ недалеко од врела Грзе. Неколико ентузијаста пронашло је малу зараван испод дома и ту се настанило са својим шаторима. Сам дом је стара оронула зграда са десетак соба, трпезаријом, кухињом, тоалетом и два туша. Поред тога што повремено угости планинаре и истраживаче, дом је, на опште одушевљење чланова Друштва, био и стално пребивалиште за неколико слепих мишева и пухова. Причало се чак и о једном повећем смуку. Ипак, колико год хладан, прашњав и оронуо, дом је
Учесници пролећне акције 2010. године.
ГРЗА имао неки свој јединствени шарм и није га било тешко заволети. Нарочито због огромне терасе која у поподневним сатима, кад сунце крене да залази, представља идеално место за одмор и опуштање. Та прва десетодневна акција 2008. једва да је била довољна да се чланови Друштва упознају са тереном, али била је више него довољна да сви схватимо колико је предео интересантан и да желимо тамо поново да одемо. Још три акције уследиле су на Грзи. Једна у јулу 2009. и по једна у априлу и јулу 2010. Јулска акција 2009. прошла је у знаку променљивог времена. Две веће провале облака довеле су до благе пометње у кампу са шаторима. Неколико шатора било је и поплављено, два чак и поломљена у олуји. Ипак, током оних сунчаних дана прешли смо велику километражу и сакупили много материјала. Априлска акција 2010. трајала је седам дана и представљала је својеврстан тест издржљивости и спремности на рад у тешким условима. Период је био јако хладан и првих пет дана је падала киша. Били смо мокри и промрзли, али исплатило се. Као једина пролећна акција
СИМБИОЗА
15
Доње језеро
Горње језеро
БИД-а, показала се као потпуни успех у смислу квалитета и количине прикупљеног материјала. Поред тога, собе су биле јако хладне, па смо се сви, хтели то или не, некако зближили током дугих ноћи проведених у трпезарији уз гитаре, окупљени око пећи на дрва. Јул 2010. године донео је још једну десетодневну теренску акцију. Како је то
већ била трећа година истраживања тог подручја заредом, ова акција представљала је својеврстан опроштај Друштва од Грзе. Прикупљено је знатно мања количина материјала и још једном су посећени сви локалитети, тек да бисмо били сигурни да нам ништа није промакло. Непосредно пре, а и током прве акције, дом је реновиран, тако да ће неке будуће истраживаче дочекати као лепа, сређена зграда. На крају, као финални резултат све четири акције, могу се навести два научна рада, неколико врста по први пут примећених у источној Србији, по која потенцијално нова врста за науку... А на прикупљеном материјалу треба још много да се ради. Ипак, највећи резултат ових акција несумњиво је мноштво склопљених пријатељстава, неколико пробуђених љубави и много, много лепих успомена.
Ђорђе Васиљевић Поље сремуша
16
СИМБИОЗА
ЕКО КАМП „УПОЗНАЈ И ЗАШТИТИ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ СРБИЈЕ - КОСМАЈ 2010“ Еколошки камп под називом “Упознај и заштити животну средину Србије Космај” одржао се од 20. до 24. јула на планини Космај, у организацији Београдске Еко академије, а у сарадњи са проф. др Драганом Миличић са Биолошког факултета. Студенти нашег факултета имали су прилику да учествују у кампу, а поред студената Биолошког факултета, учествовали су и студенти са Географског, Технолошко-металуршког и студенти Факултета за примењену екологију “Футура”. Космај је планина изузетне природне лепоте. Красе је погодне климатске карактеристике, благо поднебље, пространи пропланци, бујни пашњаци, многобројни извори изнад којих се протеже густа листопадна и четинарска шума. Налази се на четрдесетом километру јужно од Београда, 12 километара од Младеновца. Највиши врх Космаја је на висини од 628 метара. Главни гребен Космаја полумесечастог је облика и пружа се у правцу југозапад-североисток. Нешто јужније од центра Космаја,
Учесници Еко кампа, Космај 2010. године.
према Кораћици, налази се Ловачки дом Ловачког удружења “Варовница” где су учесници били смештени под шаторима, а домаћин је био господин Момчило Томић. Теме које су обрађиване на кампу су следеће: Тема 1: „ГРАЂА ЗЕМЉЕ И ГЕОЛОГИЈА КОСМАЈА“ – Проф.др Драган Миловановић, Рударско-геолошки факултет Београд Тема 2: „ЗАШТИЋЕНА ПРИРОДНА ДОБРА СРБИЈЕ“ Тема 3: „ЗАШТИЋЕНО ПРИРОДНО ДОБРО КОСМАЈ ПРЕДЕО ИЗУЗЕТНИХ ОДЛИКА“ – Реализација: Завод за заштиту природе Србије, Градски секретаријат за заштиту животне средине, ЈП „Србијашуме“ и Биолошки факултет Тема 4: „ГЕОПРОСТОРНЕ ОСНОВЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ КОСМАЈА“ Рад на терену - доц.др Мишко Милановић, Географски факултет Београд Тема 5: „ГЕОПРОСТОРНЕ
СИМБИОЗА
ОСНОВЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ КОСМАЈА“ – проф.др Велимир Јовановић, Географски факултет Београд Тема 6: „ТЕХНОЛОГИЈА ВОДЕ САВРЕМЕНИ АСПЕКТИ ПРИПРЕМЕ ВОДЕ И ПРЕЧИШЋАВАЊЕ ОТПАДНИХ ВОДА“ – доц.др Драган Повреновић и мр Влада Павићевић, Технолошко-металуршки факултет Београд Тема 7: „МОГУЋНОСТ РАЗВОЈА ЕКО ТУРИЗМА КОСМАЈА“ Туристичка организација
17
еко-камп у коме сам учествовала, и веома ми се свидео. Захваљујући свим организаторима упознала сам природу Космаја, а захваљујући свим учесницима уживала сам у позитивној енергији и одличној атмосфери! -Давид Бакић: Ово је било једно велико, позитивно искуство за мене. Сазнао сам многе занимљивости везане за Космај, и заштиту природних добара уопште, а добро друштво и атмосфера су Учесници кампа су поред нових и допринели да овај камп остане у лепом занимљивих информација и знања из сећању. области екологије, стекли и нова пријатељства, уживали у природи, а ево Ана Вулетић и како су све то доживели наши студенти: -Јована Николић: Ово је први
18
СИМБИОЗА
ЗАВОДЉИВА ЧАРОЛИЈА СТАРЕ ПЛАНИНЕ Стара планина смештена је на југоистоку наше земље и представља најдужи планински венац код нас. Део је пространог Карпатско-Балканског планинског венца чији је мањи западни део смештен у Србији. Највиши врх Старе планине је Миџор са 2169 м н.в., а неки од познатијих врхова су и Бабин зуб, Црноглав, Три чуке, Орлов камен, Сребрна глава... Као и за многе наше планине, тако и за Стару планину важи правило да је веома богата чистом, изворском, пијаћом водом. Врела, извори, поточоћи и потоци различитих ширина као и реке Темштица, Височица и Топлодолска река су украси и истински драгуљи Старе планине, али није то једино благо које ова млада планина терцијарног порекла крије. Стара планина важи за место огромног биодиверзитета, при чему се посебно истиче диверзитет биљног света са 1 195 врста васкуларних биљака и 51 врстом маховина. Од васкуларних биљака, око 120 ендемично (10%), а 50 врста је на светској црвеној листи (око 4%). Неке од значајнијих и веома угрожених врста су Campanula calycialata (Криласти звончић),
Drosera rotundifolia (Мухоловка), Dianthus banaticus, Lycopodium complanatum, Pinus mugo, Rosa balcanica, Androsace elongate, Gentiana lutea, као и 41 врста орхидеја! Осим биљног света и животињски се одликује изузетним богатством и рзноврсношћу. Посебно је значајан диверзитет птица којих има око 225 врста, односно око 2/3 укупне орнитофауне наше земље. Овај простор означен је као Important Bird Area (IBA) где се могу видети птице као што су црна рода, сиви соко, сури орао, јаребица камењарка, степска трептељка, тетреб, вуга, пупавац, лешњикара и многе друге. Некада, Стару планину насељавао је и орао брадан као и белоглави суп. Данас јавила се идеја о реинтродукцији белоглавог супа на врхове Старе планине и оближњег Видлича. Нешто више о томе касније! Поред присуства крупних сисара који су ретки у Србији као што су мрки медвед и рис, овде се могу наћи и степски сисари, текуница и слепо куче, чија су станишта веома угрожена. Стара планина је и Prime Butterfly Area of Europe. А сад мало о ономе како смо ми доживели ово богатство! Ове године у месецу јулу, групица залуђеника природом под вођством Ивана Меденице, запутила се на Стару планину не би ли открила какве све чари се у њој крију. Путешествије је започело на станици БАС-а у БГ-у, а затим по доласку у Пирот настављено је најбољим возилом које су поседовали (комби из доба Тита). И ускоро, после закуцавања пртљага у гепек и утрпавања у дато превозно срество, кренули смо ка Рсовцима. Искористићу ову прилику и да споменем све људе који су били на овом терену. Вођа терена и наш водич био је Иван Меденица, затим Ирена Хрибшек, Вукашин Ђурковић, Ана Ђуковић, Ана Тодоровић, Саша, Никола Петковић, Игор Петров, Јелена Ћоровић, Ивана Јанковић и моја маленкост, Дијана Доброта. Већину су чинили орнитолози, док је Јелена једини херпетеолог који је био с нама, а Ивана, Никола и ја чинили смо ботанички оријентисан део екипе. Све у свему
СИМБИОЗА
допуњавање је било правило, а не изузетак, тако да смо сви помало све радили и уживали. Село Рсовци, наш “генерални штаб”, налази се на левој обали реке Височице и удаљено је од Пирота око 23 км. Занимљиво је то да у селу постоји црква Св. Петра и Павла у којој се налази фреска Ћелавог Исуса (јединствена на свету!!!). Наш смештај била је школа која је претворена у фабрику. Можете замислити на шта то личи, а и ко зна од када је! Имали смо једну просторију пуну шиваћих машина, комадића одеће, неких кожица и са сликом два бивша председника на зиду, Милошевића и Тита. Ето, у Рсовцима као и у другим селима у којим смо били време се тамо негде зауставило, у неком Титовом, комунистичком добу и не мрда одатле... Након смештања у наш нови дом, један од најудобнијих на нашем путовању, кренули смо мало у разгледање околине... И открили смо Височицу, као и разне кости које се налазе на њеној обали, људске кости, лобање, карлице... Порекло?! Непознато, бар за нас! А осим тих остатака, цела планина препуна је фосила. Амонити, брахиоподе, неке шкољке и ко зна шта још...
19
Следећег дана, по команди драгог нам вође Меденице и уз верног пратиоца, нашег пса Тинија, ког смо нашли у Рсовцима и који је постао наш 12-ти члан, упутили смо се у петодневну авантуру шеткања по планини. Само што је наше шеткање подразумевало ношење огромних ранаца, врећа за спавање, шатора и најтежег од свега (бар се тако испоставило) ХРАНЕ. Прво смо налетели на село Височка Ржана. Мој добар пријатељ Google каже да је село добило име по ражи која овде добро успева или можда по ветру који реже! И како се успут стално мењају планови, ми одлучисмо да идемо у Росомачке или Славињске котлове, а не у села Врело и Јеловицу како је прво било планирано. И нисмо се покајали! Рсомачки котлови настали су као резултат вишевековне борбе између Рсомачке реке и кречњачких стена које је окружују. Представља прелеп систем минијатурних кањона и бунара. Одушевљени смо били Росомачким котловима и одлучили да ту кампујемо, а како је у току било Светско првенство у фудбалу посетили смо и село Славиње, где смо гледали утакмицу. Била је то успешна шетња кроз глог, прво под будним оком сунца, а касније по мрклом мраку и уз мањак батеријских лампи. Хоботница је још једном била у праву, а само финале као што сви знате и није било посебно занимљиво. А по повратку, сушење! Док је дивна ватрица пуцкетала и грејала нам и ноге и душу, око ватре су се сушиле гојзерице, чарапе, панталоне, јакне итд. Понешто је и сагорело у палменовима, али то су само мали губици (Вукашине, купићемо ти нове чарапе!). Средином новог дана кренусмо у нове победе. Циљ је био доћи до Дојкинаца. Пут нас је прво довео до села Росомац, сештеног у једној удолини која је са свих страна окружена брдима и висовима. Након разговора са локалним становништвом, добили смо упутства куда да идемо-1,5 километар узбрдо уместо 10ак км наоколо. И кренусмо уз брдо, а нигде краја.... А кад дођосмо горе, више нисмо
20
СИМБИОЗА
знали куда јер пут који је требало ту да се налази, једноставно га није било (или га ми нисмо видели што се своди на исто). Сунце на западу већ полако јењава, а ми ‘а куд ћемо а са киме ћемо’. На крају, спустили смо се кроз неку букову шуму, под нагибом од око 60о (ако не и више). Подсећало је у неким тренутцима на клизање без леда. А кад то преживесмо, нова невоља поставила се пред нас. Надошла река била је до колена на месту где се претходно налазио неки пут. Стисли смо зубе и некако је прешли. Било је толико ледено да сам ја имала осећај као да ме неко боде по ногама. Замислите онда нашу срећу кад смо угледали раван асфалт. Тај исти асфалт довео нас је до села Врело и до кафане “Врело”, где смо стали да одморимо промрзле нам ноге. Под окриљем звезда, а кад кажем звезда не мислим на ово што можете да видите у Београду, мислим на хиљаде и милионе звезда које светлуцају као фењерчићи на небу. Чак смо угасили лампе да би уживали у погледу. Легли смо на сред цесте и стали да проучавамо звезде и проналазимо сазвежђа. Негде око поноћи стигли смо и до Дојкинаца. Успели смо да нађемо смештај у једној старој млекари до које се долазило преко неког праисторијског моста на ком нису могле две особе одједном да стоје да се не би срушио. Унутра само раширили шаторе на слами, тако да је било топло и мекано, а нама је то било више него довољно. Одушевила нас је чињеница да Дојкинци имају продавницу са кафом и шампоном! Опскрбљени новим намирницама (а таман смо се били
порадовали што су нам ранчеви мало лакши јер смо део хране појели), сити и одморни кренули смо даље, ка Арбињу. Успут јели смо шумске јагоде и боровнице, посматрали и сликали необичне биљке, посматрали птице и уживали у жуборењу воде која је увек била уз нас, као и наш Тини. Скрасили смо се поред једне тресаве и одмах до речице, где се налазио стеновити плато, веома згодан за ложење ватре. Како је било хладно, на тим стенама смо и преноћили, али нисмо пропустили да видимо покоји метеор илити звезду падалицу. Неке ствари заиста је тешко речима описати и објаснити. Тако иако смо били натоварени (а могу рећи слободно и претоварени), поприлично неиспавани и штрокави, ипак уживали смо свим чулима. Ћаскања до дубоко у ноћ покрај ватрице и под ведрим небом, па још и уз непрестани жубор воде.... Прекрасно! Али дан пред нама носио је много већу авантуру од свих! Оставили смо своје ствари и шаторе у Арбињу и ненатоварени кренули смо са циљем да освојимо врх Три Чуке (1937 м н. в.), у оквиру планинског венца Копрен. Почетак шетње одвијао се уредно обележеним стазама које су нас касније довеле до величанственог водопада. Након тога, уследио је мало тежи део пута. Кренули смо ка истоку, али малчице превише. Успели смо да видимо једну лешњикару- Nucifraga caryocatactes. Прескакали смо водотокове или их прелазили преко оборених стабала,
СИМБИОЗА
пењали се уз стрмине, лагано ходали по меканој маховини (да је не бисмо уништили), користили оборена стабла белог бора као стазе, провлачили се кроз жбунове и све то да бисмо се на крају заглавили у клеки. Клека, ни висока ни ниска, али жилава и неукротива. Не можеш по њој да газиш јер се не да савити, а не можеш ни између стабала јер су толико густа да не можеш да видиш где стављаш ногу. А након клеке, сачекао нас је Trollium europeum на одушевљење нас ботаничара. Успели смо и на брзину да усликамо и један дивни љиљан, као и огроман број орхидеја, каранфила итд. Након што смо схватили да је доста било “одласка на исток“ кренули смо ка западу! И после порилично исцрпљујућег хода, стигли смо до тресаве и до ВОДЕ! Вода, вода нас је вратила у живот и на ноге... Окрепљени, живахни и мокрих ногу, кренули смо даље. Са стене на стену, с једне стране потока на другу, клизање низ падине и држање за грање, траву или било шта, све мокро, све клизаво... Праве вратоломије из којих смо сви здрави и читави изашли! У близини воде, оштро Јеленино око спазило је шарку. Њеном одушевљењу није било краја. Пут ка кампу се одужио и није му се назирао крај. Претила нам је и киша, те
21
смо успут морали да размишљамо да ли ћемо остати у Арбињу или ћемо се можда вратити до Дојкинаца. После напорног дана било каква храна је хиљаду пута слађа, па је тако и нама тада све било преслатко. Решени да кренемо из Арбиња, али поприлично неодлучни кад је реч о спровођењу исте одлуке, на крају остасмо и ту ноћ у Арбињу с циљем да рано изјутра кренемо ка Дојкинцима. Невероватно, али истинито, заиста смо успели рано да кренемо. И после неколико часова угледали смо пред собом познато село Дојкинце и изнова се обрадовасмо продавници и мобилној мрежи, док нам је вођа обезбеђивао превоз. Наше превозно средство био је мали комби који превози млеко у металним бурадима међу којима смо се ми некако утрпали. Срећом, вожња није дуго трајала. Јадни Тини једва је чекао да изађе. И док смо трепнули, ето нас назад у Рсовцима у старој школи. Прва наредна акција – купање у леденој Височици. Следећег дана у Рсовце је дошао проф. Саша Маринковић који је многима познат по пројекту реинтродукције белоглавог супа на Увцу. Циљ његовог доласка био је да лично испита обронке Видлича на којима је такође планирана реинтродукција белоглавог супа. Осим тога, донео је и мреже и прстенове, тако да смо организовали својеврстан орнитолошки камп. Мрежарење подразумева доста посла кад је реч о постављању мрежи, али касније све се своди на чекање да се птица улови. Наравно, није лако извадити птицу из мреже, мада кад то раде Иван или Ирена, то изгледа ко мачији кашаљ. Између осталих ухватили смо доста плиски (Motacilla alba и Motacilla cinerea),
22
СИМБИОЗА
затим славуја (Luscinia megalorhynchos), сенице, воденог коса и обичног коса, звиждка, сврачка, зебу, црвендаћа... Савладали смо технике отпетљавања птица из мреже, затим процедуру при мерењу (шта се мери и како), као и сама правила прстеновања. Једино што нам је јако тешко падало било је устајање у цик зоре, кад запевају певци, да бисмо проверили мреже. Након обављене јутарње провере мрежи и прстеновања ухваћених птица, оставили смо професора са мрежама и запутили се ка Владикиним плочама. План је био да идемо даље ка Завојинском језеру, али пошто нисмо били кадри да нађемо једну од маркација у низу (вероватно је неко посекао неко дрво), одустали смо након кружења унаоколо. Ипак, спустили смо се да би видели макар Владикине плоче. То је уствари клисура који прави река Височица, између села Паклештица и Рсовци у дужини од 2 км, а на неким местима клисура достиже висину од 300 м. Специфичност клисуре је та да река Височица гради укљештене меандре, као последица вертиклане ерозије. Наиме, некад је река била на вишем нивоу и имала је нормалну долину, па је слободно правила меандре. Касније, повећавањем вертиклане ерозије, река није имала времена да исправи своје корите те су тако настале Владикине плоче. У овој клисури налази се и пећина која се такође назива Владикине плоче. По речима мештана из Рсоваца, у овој клисури налази се преко 60 пећина, вртача
и рупа. Посебно су интересантне јер се у њима налазе остаци који указују да је у њој живео праисторијски човек. Сам систем пећина још није довољно испитан и то је дивна прилика за младе истраживаче и биоспелеологе! На моју велику жалост, Јелена, Ивана и ја смо морале два дана раније да се вратимо тако да смо пропустиле прилику да видимо ову пећину и Завојинско језеро. Могу само да пренесем искуства оних који су били, а којима су пуна уста хвале. Кажу да је више него дивно и лепше од прелепог. Искрено, не верујем док не видим, па зато идем да се уверим колико већ следеће године. Убеђена сам да је лепше него што кажу. А ни ви, немојте ми веровати....отиђите и просудите сами! Једно гарантујем, сигурно вам неће бити досадно!
Дијана Доброта
СИМБИОЗА
23
СТУДЕНТСКИ ТРГ У најужем центру Београда, старом градском језгру, у склопу Студентског трга, налази се Студентски парк. Смештен је преко пута Ректората Универзитета у Београду, а са друге стране излази на зграду некадашњег Природно-математичког факултета. Био је познат и као Панчићев парк. Зелена оаза, неизбежно уточиште многих студената за вереме паузе, а заправо колико ми знамо о овом парку? Некада је носио назив Панчићев парк, а данас га сви знамо као Студентски парк. За време турске владавине на овом месту се налазило турско гробље, које се ту задржало све до шездесетих година 19. века. На делу садашњег Униве-рзитетског парка, српске власти су 1824. отвориле пијацу (касније Велика пијаца), која је уклоњена тек 30-их година XX века. Приликом регулације града, после 1869., контуре Студентског трга су добиле правилнији облик. На једној половини остала је Велика пијаца, а друга је претворена у парк. У то време, а и касније, најлепши украс целог Трга представљало је Капетан-Мишино здање, подигнуто 1863. О академској тишини испред Капетан-Мишиног здања, није могло бити речи, а сама околина није била пријатна. Истом утиску је у неко доба доприносио и „разуздани кор” фијакериста постројених испред здања, правећи ларму и узнемирујући скаредним речима околину и посебно „школску младеж”. Читав овај
несклад и вреву није било тешко уочити, те је већ 1867., планом реконструкције вароши инжењер Емилијан Јосимовић, предложено да се пијаца испред здања уклони и на њеном месту направи парк. Одмах по ослобођењу од Турака, терен Велике пијаце је расклоњен и заравњен, и тада су просечене праволинијске стазе. Године 1880., на средини трга подигнута је чесма са обелиском. И поред тих мањих интервенција, Јосимовићев предлог остварен је тек 1886., и то делимично, будући да парк није био на читавом простору већ само на делу који није коришћен као пијачни простор. Крајем века у средишту парка постављен је споменик Јосифу Панчићу, по коме је овај парк и добио име: „Панчићев парк”. Из нејасних разлога, овај рад вајара Ђорђа Јовановића дуго после постављања стајао је прекривен (све до 11. маја 1897.), и омалени парк који се „простирао само у оном делу према Коларчевој задужбини, спонтано бива назван “парк човека у џаку”. Највероватније захваљујући стеченој репутацији и навикама Београђана, али и оних који су доносили производе на пијацу, она је опстала на старом месту све до 1926. године. Иако се изградњом парка пијачни простор увелико смањио и почетком века био сведен само на тротоаре и простор испред зграде Универзитета, популарности пијаце у великој мери је допринело увођење трамвајске
24
СИМБИОЗА
линије-окретнице број 1, чиме је побољшано снабдевање и превоз бројних муштерија и продавача. Увођење ове трамвајске линије колико је помогло толико је и одмогло пијаци, углавном „отимајући” простор продаје и онемогућавајући изградњу адекватних проширења у складу са захтевима времена. Отуда је урбанистичким планом од 1924. предложено измештање пијаце у Јованову улицу и проширење тадашњег „Панчићевог сквера” у „Академски парк”,
што је и било остварено крајем треће деценије XX века. Још од 1914. у парку се налазио и споменик Доситеју Обрадовићу, рад вајара Рудолфа Валдеца. У трећој деценији истог века предузета је и изградња осталих делова трга. Године 1931. Милутин Бори-сављевић, у компилативном маниру који је изазвао бујицу приговора домаћих стручњака, довршио је ограду и капије парка, које су тада коштале више но израда самог парка. Ипак, ово складно и за Београд вредно, чак престижно дело, од тада до данас је једина узорно обликована парковска међа престонице. Пре Првог светског рата овде су се налазила два позната београдска хотела: “Македонија” (на углу улице Васе Чарапића и Студентског трга) и “Империјал” (поред Капетан-Мишиног здања). На углу Студентског трга и Узун-Миркове улице постојала је позната кафана “Уједињење”, срушена 1935. Данас се Студентски парк налази у средишту између неколико факултета (Филозофски, Филолошки, Природно-математички). У парку је до данас засађено око 21 врста дрвета, од којих је најстарија била једна врста трешње, која је пре пар година посечена и на њеном пању је направљења клупа.
Николина Драгојевић
СИМБИОЗА
25
LimuLus poLyphemus
Има један витез прастари Лимулусом су га звали. Потиче из давног тријаса док је на земљи било пуно диносауруса... Оклопник он је храбри, божанствени, добри... Екстремитете за чишћење муља има, не иде никад у места где је зима. На истоку Северне Америке мош га наћи. Толико је леп да ће времена много да ти протраћи, одвојити очи од њега нећеш моћи, гледаћеш га и дању и по ноћи, уживати у његовом ходу, гледати га како плива кроз воду... Диван је овај оклопник мали и апсолутно му ништа не фали сем једног редукованог сегмента к’о да је то сад нека велика штета. Ал’ зато има бодљу на телзону која може да му служи за одбрану. На прозоми седам пари екстремитета има и добро се служи свима. Прво су ту хелицере трочлане које му служе приликом исхране, па четири пара екстремитета за ходање, иза којих се налезе хиларије пореклом од редукованог сегмента, који је изгледа временом почео да смета,
па су одлучили да га отклоне и овај пар с опистозоме, прозоми поклоне, тако на опистозоми још шест пари екстремитета стоји. На првом се налази генитални отвор, а иза има овај створ још пет пари шкрга за дисање, а све то прекривено је карапаксом са дорзалне стране, тако да његова одбрана заиста нема мане. Жилави ови витези ситни могу постати веома битни. Преживели су толике године, пребродили лета и зиме, нису се уопште изменили, јер су добар имуни систем развили, који би могао у скоријој будућности да нам донесе много користи, помогне нам да живимо дуже. Овај свој дар нам великодушно пруже. Чувајмо Limulusa polyphemusa к’о очи у глави а он може и да нас прослави. Доброта Дијана
26
СИМБИОЗА
ораХ Јuglans regia (фам. Juglandaceae) oрах је листопадно дрво високо до 25 м, а широко до 1 м. Обично има кратко стабло и широку круну. Потиче из Азије, па се често назива персијски орах. Juglans значи Јупитеров жир и потиче од латинских речи Jovis – генитив од Јупитер, и од glans – жир. Regia значи краљевски, царски. Орахово дрво је према веровању дрво вештица, крсника, злих духова, дрво подземног света, па се испод њега не сме спавати. Везује се за свет мртвих, и баш зато га раније народи нису јели, јер су ораси храна мртвих. Млади плодови ораха могу да се користе за прављење ракија и ликера. Верује се да ракија има снажније и моћније дејство што дуже стоји. У неким нашим крајевима, на пример у Бољевцу, сељаци оставе на тавану орах као подземни демон болести, чешаљ, воду и сапун како би се заштитли од куге која је својевремено харала у нашим крајевима. Пошто је плод ораха сличан мозгу човека, у нашем народу постоји веровање да је злопамтило и зато се према њему секира користи врло пажљиво. Као и остали коштуњави плодови сматра се да и
орах има у себи скривену мудрост. Орах је симбол плодности и дуговечности. Сматра се да је орах поред куће њен снажан чувар и оличење снаге, али орах је и оличење себичности, јер у његовој близини ретко која биљка расте. Зато се каже да је лоше дрво. Дрво ораха се доводи у везу са Светим Илијом, јер ако на тај дан загрми те године неће бити доброг ораха. У неким крајевима Србије верује се да ће посечени орах крај куће изазвати смрт у кући, и домаћин не сади орах близу куће, јер ће умрети кад стабло достигне дебљину његовог врата. Према обичају, на Бадње вече домаћин у сваки ћошак собе баца по један орах као жртву покојницима и демонима, јер се верује да у ћошковима собе обитавају духови мртвих укућана. Те орахе нико не дира од укућана, док се остали ораси поједу. Ако први орах који неко отвори за Бадње вече није труо или буђав, онда ће тај целе године бити здрав. Од Божића до Богојављења, дани се у нашем народу зову „некрштени дани“, јер то су дани када су и мртви силазили на земљу међу живе потомке и укућане. Зато се током „некрштених дана“ не једу ораси, да се не би нашкодило душама мртвих. На Богојављење ораси, који су били на поду у ћошковима, ломе се и помоћу њих се предвиђало. Празан и осушен плод ораха је означавао несрећу и сиромаштво за ту
СИМБИОЗА
27
оригами
годину, а пун и здрав орах обећавао је благостање читавом домаћинству. Код других народа слична веровања се везују за орах, нарочито у грчким и римским митовима и легендама. Код свих семитксих и индоевропских народа се верује да се на ораху скупљају ђаволи. У Грчкој, на оствру Скопелос, у Егејском мору, се верује да ће онај ко је посадио орах умрети чим стабло „види“ море. Према једној легенди, Карија, кћи лаконског краља, била је Дионисова љубав и свештеница Артемиде, богиње лова, мада неки сматрају да је првобитно била богиња подземља и смрти. Карија је изненада умрла и Дионис ју је претворио у орахово дрво, а девојке које су ту играле коло су се попеле на орах и постале нимфе ораха. Артемида је однела вест Лаконцима, који су због тога подигли храм у част Карије, и по томе женске статуе које имају улогу стубова носе назив каријатиде, а нимфе ораха се због тога називају каријатиде. Ако вас ико упита шта је то “У соби ни прозора ни врата, а опет у њој седе 4 војника” можете смаоуверено да му одговорите ОРАХ!
Ивана Јанковић
Док смо били деца, сви смо сатима уживали правећи флоту бродова од папира и глумећи моћне адмирале пуштали их низ реку да плове, или пак експериментисали са разним врстама папирних авиона и такмичили се са другарима чији ће авион даље да одлети. Kадa одрастемо, међутим, доста ствари заборавимо и сматрамо их дечијом игром. За већину, прављење папирних бродова и авиона је само дечија игра, и нису свесни да је то заправо уметност савијања папира – оригами. Оригами је традиционална јапанска вештина прављења фигура пресавијањем папира. Све се прави од једног листа папира тако да се коришћење лепка и сечење папира не сматра традиционалним оригамијем, већ се означава како киригами. Данас је доста популаран модуларни оригами, који представља вештину прављења разних комплексних тродимензионалних модела од више делова папира, али наравно без употребе лепка. Назив оригами потиче од јапанских речи ори што значи савијање и ками што значи папир. Не постоје прецизни подаци о томе када се ова вештина развила. Иако у Јапану постоји дуга традиција оригамија, сматра се да се ова вештина се такође независно развила и у Кини, затим и у Немачкој и Шпанији где се ова вештина зове папирофлексија. Оригами можда потиче из Кине, где је настао и папир током другог века нове ере. Међутим, многи сматрају да се оригами развио у Јапану када су технику прављења папира
28
СИМБИОЗА
пренели у Јапан будистички свештеници током седмог века. У Јапану папир се врло поштује и од њега се израђују многе ствари почевши од преградних зидова до украса. Пошто се папир релативно брзо разлаже не постоје непосредни докази осим записа као што је јапанска песма из 1680. године у којој описује лептире направњене од папира. Сматра се да је прва оригами фигура био лептир. У почетку оригами фигуре су се користиле током верских обреда и церемонија. Оригами фигуре имају своју симболику. Оригами лепитри у јапанској традицији су симболизовали младу и младожењу, а оригами жаба представља љубав и плодност. Једна од најпознатијих оригами фигура је ждрал који је симбол среће и дугог живота и веома се поштује. Верује се да ждралови живе хиљаду година, па баш зато постоји и веровање да ће се ономе ко направи хиљаду ждралова испунити жеља. Низови направљени од хиљаду ждралова се зову сенбазуру и то је постало симбол светског мира, после смрти јапанске девојчице Садако Сасаки из Хирошиме која је оболела од леукемије током Другог светског рата. Њена жеља је била да оздрави прављењем ждралова, али није направила свих хиљаду већ 644. Њени пријатељи су направили остале ждралове и сахранили је са њима. Рензуру је оригами техника помоћу које се може направити више ждралова који су међусобно повезани врховима крила, или врховима репа и кљуна. То се постиже тиме што се један папир на одређен начин исече на мање квадрате који су повезани танким непресеченим деловима, а од сваког квадрата се направи ждрал. Изгледа веома занимљиво и може се направити пуно повезаних ждралова.
Данас постоји невероватно велики број оригами животиња, цветова, инсеката, коцки, звезди, кутија, предмета необичног облика... Папир је некада био скуп и тешко доступан, али данас је ситуација другачија. Разне врсте папира се могу користити за оригами, а могу се употребити салвете, фолије и тканине. Наравно постоје и специфичне врсте папира који се користи баш за оригами. У Јапану се често користи “ваши” - специјалан папир чвршће структуре направљен од пулпе добијене из коре неколико карактеристичних дрвенастих врста које расту у Јапану. Развила се и посебна грана оригамија која користи новчанице, и то обично амерички долар. Још једна посебна грана оригамија је „мокри“ оригами за који се користи врло необичан папир који се накваси када се заврши фигура, и када се осуши постаје врло чврст. Да би се измислила нека нова оригами фигура треба имати машту, али добро познавати и математику, а пре свега геометрију. Како постоје правила у геометрији, тако постоје и правила у оригамију. У основи оригамија се налази седам правила и називају се ХузитаХатори аксиоми. Постоји велики број интернет страница, књига и школа оригамија. Чак су и за Гинисову књигу рекорда у Јапану 29. августа 2009. године направили највећег ждрала чији је распон крила био скоро 82 м. Оригами је јако забаван и користан, поготово за децу, јер потпомаже моторику и координацију руку и чула вида, развој креативности, стрпљења и маште. Оригами фигурице се могу правити на сваком месту – у аутобусу, парку, природи... Уз мало труда можете некоме направити врло оригиналан поклон. Није тешко, иако се у почетку тако чини. Посетите најближу књижару, купите неке лепе папире у боји, погледајте на интернету неке од оригами дијаграма, уложите мало труда, стрпљења и времена и обрадујте некога јединственом оригами фигуром. Задовољство је вишеструко. Верујте ми, пробала сам.
Ивана Јанковић
СИМБИОЗА
29
INCEPTION (Почетак) – ««««« Стигао нам је током лета, али ово Филм користи теорију снова (не ону свакако није летњи филм. За праћење фројдовску) – процес сна, изградње радње потребна је пуна концентрација, „реалности“, ликова итд. што ће онима нема успутног кувања ручка, лакирања који се занимају за психологију снова ноктију или листања новина. бити итекако интересантно. Прича функционише на више нивоа, не вреди да вам их све овде испричам јер има толико детаља којих нећу успети да се сетим, а неће вам више помоћи у намери да вам препоручим овај филм. Оцена од 9,1 на ИМДб-у и позиција четвртог најбоље оцењеног филма свих времена (Иза „Бекства из Шошенка“ и Кума 1 и 2) говори довољно сама за себе. Ако сте гледали неки од Ноланових филмова, ништа више не треба да кажем. Ако Последње Ноланово чедо. нисте, онда почните низ са овим. Верујем Сценарио писан 10 година, а само да се нећете покајати. снимање до скоро самог краја било је Када један редитељ сними три обавијено велом тајне. Ова врста одлична филма заредом, то постаје маркетинга уме да буде мач са две феномен. Када редитељ сними три оштрице, међутим, овог пута је упалила. одлична филма у Холивуду, то је за Добили смо пунокрвну, научно- рубрику “веровали или не”. Кристофер фантастичну акцију од скоро два и по Нолан је стога чудна зверка у холивудској сата, са причом какву нисте замишљали ни у најлуђим сновима. У фокусу филма је крадљивац идеја из снова Дом Коб, игра га Леонардо Ди Каприо. Он је у егзилу, јер посао којим се бави није у домену легалног. Заплет настаје оног тренутка када од њега врло моћни клијент тражи да уместо крађе, изврши усађивање идеје у туђи ум. А цена посла није мала – моћи ће да пређе границу и опет види своју децу. Да би обавио посао, треба да окупи пар људи, али највећа мука је пронаћи архитекту. За помоћ се обраћа тати (увек индустрији филмова. „Batman Begins“, одлични сер Мајкл Кејн), који је професор „Batman: The Dark Knight“, „Prestige“ на Сорбони. Он му препоручује Аријадну, његове су творевине и све су ме његову студенткињу. Архитекта треба да одушевиле. Једноставно, он себи сагради лавиринт у коме ће се радња сна поставља лествицу високо и сваки пут одвијати и само она познаје излаз из успева да је прескочи. Од сада, од њега њега. Име архитекте није нимало очекујем само одличне филмове. Почетак случајно. Аријадна је лик из грчке то свакако јесте. митологије која је Тезеју дала клупко када Стефан Стошић је кренуо у Лавиринт да убије Минотаура.
30
СИМБИОЗА
ГРАДСКИ ПЕЈЗАЖ “Не постоје добре и лоше ликовне експресије већ осмишљене и непроми-шљене по квалитету садржаја” Свест о уређењу животне околине датира из давне прошлости. Још су се пећински људи на разне начине трудили да осликају зидове пећина како би удовољили боговима у које су веровали и не слутећи тада да ће за неколико хиљада година култ исцртавања зидова постати широко распрострањена појава у почетку као веома лепа, а са временом чак и велики проблем власти и нетолерантних пролазника. Ликовна грозница уличне уметности траје и данас и како време одмиче, и како време одмиче и како долазе млађе генерације она поприма нове облике, користи нова средства и боље се брани од изјава заједљивих пролазника: ’’Какве су ово жврљотине? Каква је ово данашња омладина? Ма све бих ја то батином терала да пере са тих зидова?!’’ Али да ли је та генерација била толико чувана од стране њихових родитеља или била под толиком забранама да не схватају потребе младог
човека да искаже своју креативност на мање или више успешан начин. Од аматерских цртача до студената ликовних уметности, сви они теже ка урбаној ликовној експресији, али где могу да се искажу? Нажалост, сведоци смо малог броја организованих и типски намењених површина за овакав вид уметности. Иако зидови и јавне сиве и монотоне површине просто вапе за веселим кистом, маштом или спрејем, да буду ослобођене и увучене у игру боја и облика младих људи. Да ли би неко приметио разне поруке које круже зидовима, ако би их неко поставио на рекламне билборде? Можете ли да замислите какву би снажну поруку тада остављали натписи типа: ’’Водите љубав,а не рат! Људи, читајте књиге! Испеци па реци!’’ и сл. Да би уметник, било ликовни, драмски или неки други, остварио функцију свога дела он мора да пробуди свест о његовом постојању. Вероватно у томе лежи читав проблем, јер заправо колико људи данас умеју да опажају свет око себе и поштују нечије протребе? Лепота детаља, боја, онога што нам природа нуди, све је то ту, овде, не помера се, а где смо ми? Све једноставно вапи за променама, новим тендацијама и покушава да побуди оне који желе бити свесни свог окружења, оних који воле свој град у коме не мањка зграда, фасада, ограда, већ шарених мисли преточених у лепши видик свакодневног пролазника… Николина Драгојевић
СИМБИОЗА
31
Сајам Науке
У
сврху промоције научне мисли и увођења студената Биолошког факултета у лабораторију, научно-истраживачки и методолошко-аналитички рад, Одбор за науку Парламента Биолошког факултета направио је манифестацију под називом Сајам науке. На идеју о Сајму науке дошла је Јелена Ђокић, члан првог сазива парламента. После ње, Сајам је организовао Томица Мишљеновић, бивши председник Одбора за науку. Од 2009/2010. године Одбор за науку организује два узастопна Сајма науке и ову манифестацију веома добро промовише међу студентима. Сајам науке је добио интернет сајт
који је почео да функционише од 2010. године, сајт је од постављања па до данас посећен више од хиљаду пута. Сајам науке 2011. је до сада био најуспешнији – представљено је 11 пројеката које су понудиле различите
институције - од катедри Биолошког факултета, преко Института за пестициде, Института за биолошка истраживања, Института за молекуларну генетику и генетчки инжињеринг, Пољопривредног факултета. Дан презентације пројеката посетило је више стотина студената. Декан Биолошког Факултета, Јелена КнежевићВукчевић је заједно са председником Одбора за науку отворила манифестацију. Пријављивањење, које је организовано путем интернет сајта Сајма науке, обавило је више десетина студената и добар број њих већ је добио одговор. Тако да ће већ почети са радом у оквиру изабраних пројеката. Следећи корак јесте организовање симпозијума Сајма науке на којем ће студенти презентовати оно што су радили у оквиру пројеката на којима су учествовали пред факултетском комисијом и комисијом Одбора за науку. Одбор за науку планира и штампање радова у оквиру књиге која ће бити дата студентима и лабо-раторијама учесницима. Циљ Одбора за науку за следећу годину јесте да у Сајам науке буде уведено још институција и да се број пројеката повећа тако да наше колеге добију већи избор, али и да се што више њих укључи у научно-истраживачки рад. Драго ми је да сам успешно наставио традицију одржавања ове манифестације и помогао нашим студентима да направе прве кораке на научно-истраживачком путу. Захваљујем се овом приликом целом Парламенту и професору Жељку Томановићу на свој помоћи у организацији и реализацији Сајма науке.
Стефан Прековић