Sava Maksić Saša Jovanović SRPSKI GOSPODAR KROKODILA ISTINITA ŢIVOTNA PRIĈA SAVE MAKSIĆA AUTORA SVETSKOG BESTSELERA „PRIMITIVNA UMETNOST NOVE GVINEJE IZ BASENA SEPIK REKE”
LJUBAV Savu Maksića, dečkića sa obala Dunava, avanturistu iz Koviljskog rita, jednog od najvećih svetskih lovaca na krokodile u 20. veku, pisca knjige „Primitivna umetnost Nove Gvineje iz basena Sepik reke“ i svetski priznatog stručnjaka u oblasti primitivne umetnosti, kroz ceo ţivot vodila je ljubav... Ljubav prema majci, ljubav prema supruzi Lindi, ljubav prema pet ćerki, ljubav prema avanturi, ljubav prema ţivotu, ljubav prema ljudima svih boja, vera i rasa... Jedan ţivot pun ljubavi i avanture! Sava s puno ljubavi ovu knjigu posvećuje majci Kaji, supruzi Lindi - najvećoj ljubavi i podršci u ţivotu, ćerkama Ruţici, Milici, Slavici, Nataši i Melindi, najbliţem drugu Milovanu Vrhovcu, Ser Majkl Somariju – velikom čoveku i prijatelju, Dr Danielu Kapiu – svom “bratu blizancu” i narodu Sepik reke…
AVANTURA Nekadašnji lovci na ljudske glave u Papua Novoj Gvineji, u području Sepik reke, dalekih sedamdesetih godina prošlog veka prozvali su ga ”Masta Pukpuk”, što na njihovom iskrivljenom engleskom jeziku znači „Gospodar Krokodila”. Njegovo pravo ime je Sava Maksić. Kao profesionalni lovac na krokodile, ubio ih je oko 10.000 u Australiji i Papua Novoj Gvineji, a svoju avanturu počeo je da sanja u vojvoĎanskom mestu Kovilj, nadomak Novog Sada...
SAVA MAKSIĆ „Sećam se da sam prvi put išao u Novi Sad kada sam imao sedam godina. Posle petnaest godina, kada sam se vratio u Jugoslaviju, isto mi je izgledao. Novi Sad je meni i danas isti kao pre. Isti! Nije se promenio poslednjih pedeset, sedamdeset godina, od kad sam bio u njemu sa sedam godina. Malo su se promenile ulice, neke su zatvorene, neke malo lepše... Ima novih zgrada, ali ima i dosta i onih starijih graĎevina. Ţiveo sam po celom svetu, ali mi je Novi Sad najbolji i najčistiji grad od svih koje sam video. Moţe ko god hoće da kaţe bilo šta, ja ga volim. Zašto? Ne zato što je moj, što sam odrastao ovde... Ne znam dobro Beograd, bio sam tamo, ali nije tako... Meni je Novi Sad tako lepo ureĎen... Parkovi, ulice, moderni restorani, kafei, ulice iza Katoličke crkve, pored Riblje pijace, gde sam trgovao kao mali. I dan-danas, kad god doĎem u svoju Srbiju, idem tamo da proĎem, vidim... Jedno mi je bilo uvek unutra, nešto mi je igralo u stomaku... Znaš šta me je plašilo uvek? Ni krokodili ni bilo ko drugi... Samo onaj zatvor... Zatvor na Ribljoj pijaci... Znaš šta planiram? Da idem sa Sašom Jovanovićem da mu sve pokaţem. Hoću da s njegovim drugovima napravimo dokumentarni film, a to će sve onda kaz’ti još bolje nego u ovoj knjizi. Ova knjiga je lepo napisana, ali će se u filmu videti kuda sam prolazio, s kim sam trgovao, s kakvom klasom naroda bio... Od predsednika do malog, običnog čoveka, čoveka ili deteta... Sve sam poštovao i svi su mene poštovali. I danas, posle tolko godina, imam ime koje se poštuje. Voleo bih da nešto od te umetnosti Papua Nove Gvineje donesem u Novi Sad, da napravim neki muzej ili da muzej ponudi prostor za moj legat. Da ljudi znaju i kaţu: ’Eh, ovo je Srbin Sava Maksić, koji je obišao ceo svet i još ga doneo ovde!’ Čovek kad ostari, kaţe: ’Jaoj, da su mi te godine a ovaj mozak’. Ja se ne kajem. Bilo je i dobro i teško i svega se sećam. Da nije bilo tako, ne bih ja bio što sam sad. Nisam se promenio. Useljenici koji su dolazili u Australiju zvali su se ’suitcase imigrants’ – useljenici s koferom. Ja sam došao iz Evrope, a nisam imao ni kofer. Kad se setim šta sam sve prošao...” Sava Maksić, leto 2014. godine
UVOD Zahvaljujući Tarzanu i filmovima o njemu, još kao deĉak, Sava Maksić imao je samo jednu ţelju – da proţivi svoje snove. Jedan od njih bio je da lovi krokodile. Hodajući tako peške od Novog Sada do Budisave, posle gledanja filmova o Tarzanu maštao je da bude bolji lovac na krokodile od njega. Malom Savi niije se sviĎalo kako to Tarzan radi, nije mu bilo dovoljno uverljivo i moguće. Dečački san nije mogao da ostvari pored Dunava, pa je, nošen svojim snom, preko Evrope stigao u Australiju, u potrazi za avanturom. Tamo se oţenio Australijankom Lindom i s njom dobio četiri ćerke. Uporedo sa stvaranjem porodice, postao je i profesionalni lovac na krokodile. Potom iz Australije odlazi u Papua Novu Gvineju, na Sepik reku, gde takoĎe lovi krokodile, otkupljuje krokodilsku koţu od domorodaca i vodi hotel u Angoramu. Bio je opčinjen jedinstvenim rukotvorinama domorodaca tog kraja i postao najveći izvoznik umetničkih dela te vrste iz Papua Nove Gvineje u Australiju, Evropu i Ameriku. Maksić je pet godina ţiveo na Sepik reci, a tokom njih stalno je plovio obilazeći skrovita mesta i nepoznata plemena. Sprijateljio se s lokalnim stanovništvom i stekao njihovo poverenje, te su mu otkrili plemenske legende i tajne njihove umetnosti. Kroz duge razgovore uppoznali su Maksića sa svojom kulturom i mitologijom, a samo je nekoliko stranaca imalo priliku da to čuje i bude svedok takvog ţivota. Odlazi za Ameriku, gde u Njujorku, na Menhetnu, otvara galeriju primitivne umetnosti i u saradnji sa Polom Meskilom, čuvenim američkim novinarom i piscem, priče o umetnosti Papua Nove Gvineje stavlja na papir i objavljuje knjigu „Primitivna umetnost nove Gvineje iz basena Sepik reke“. Ova knjiga donela mu je svetsku slavu, te je priznat kao poznavalac primitivne umetnosti. Sava ne miruje, već otvara i turističku agenciju da bi Amerikance avanturiste vodio u dţungle Papua Nove Gvineje.
Pre pedeset sedam godina Sava Maksić je ravnicu i Dunav zamenio prašumama Papua Nove Gvineje i Sepik rekom, odakle je retko navraćao u rodni kraj. Godine 2009. igrom slučaja upoznao sam Savu Maksića u Novom Sadu i sprijateljio se sa njim. Dva leta smo proveli pričajući uz diktafon, listajući stare fotografije... Potom je usledilo tri godine pauze, kada se Savi gubi svaki trag, da bi se ponovo, u svom stilu, iznenada pojavio u julu 2014, kada je nastavljen rad na ovoj knjizi. U avgustu Sava odlazi u Frankfurt, Pariz, Australiju, Papua Novu Gvineju, da bi se, preko San Franciska, vratio u oktobru 2014. kako bi ova knjiga bila završena. Ova knjiga je njegov ţivot...
IZDAVAČ: Ekološko udruţenje graĎana „Zeleno pitanje“ Bulevar osloboĎenja 11, Novi Sad, Srbija SARADNICI: Sanja Stokić, Ilija Stokić, Tatjana Maletaški DIZAJN I TEHNIČKO UREĐENJE, Dragan Stanković LEKTOR: Milana Mandić KOREKTOR: Saša Jovanović ŠTAMPA: KRIMEL, Budisava
SAŠA JOVANOVIĆ Saša Jovanović je roĎen 14. 04. 1965. godine u Sremskoj Mitrovici i od 1984. godine ţivi u Novom Sadu. Trenutno je urednik u dečjem programu RTV Vojvodine, gde ureĎuje ekološku emisiju “Pitam se, pitam se”. Član je Udruţenja novinara Srbiije, Društva knjiţevnika Srbije i predsednik je Ekološkog udruţenja “Zeleno pitanje”. Do sada je uglavnom objavljivao knjige namenjene deci.