Леона Лабош Хайдук by Zelimir Pap

[Type text]

Леона Лабош Хајдук

ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ ЧЕТВОРО ПОСЛЕНИКА У КУЛТУРИ ИЗ ШИДА СА ПРЕЗИМЕНОМ Л А Б О Ш

Леона Лабош Гайдук

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ ШТВЕРО ДЇЯЧЕ У КУЛТУРИ ЗОЗ ШИДУ З ПРЕЗВИСКОМ Л А Б О Ш

Леона Лабош Гайдук

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ ШТВЕРО ДЇЯЧЕ У КУЛТУРИ ЗОЗ ШИДУ З ПРЕЗВИСКОМ ЛАБОШ

Нови Сад – Шид 2015

Леона Лабош Гайдук

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ Штверо дїяче у култури зоз Шиду з презвиском Лабош

Видаватель Дружтво за руски язик, литературу и културу Нови Сад За видавателя Ирина Папуґа Редакция др Душан Дрляча Владимир Дїтко мср. Зденко Лазор о. мр Михайло Малацко о. Михайло Режак Саня Тиркайло Славко Цупер Рецензенти Вера Радивойков Микола М. Цап Лектор мр Гелена Медєши Компюютерски обробок Мария Гудак Друкарня Maxima graf, Петроварадин ISBN 978-86-85619-40-3 Нови Сад - Шид, 2015

Едиция: Одняте од забуца (18)

ПРЕДСЛОВО Тот запис то сеґмент з историї културно-просвитних збуваньох у Шидзе, а одноши ше на штверих дїячох у култури зоз фамелиї Лабошових и їх дїло по котрим су познати нє лєм у родимим краю, алє и надалєко у Войводини, Сербиї и у других републикох бувшей Югославиї. У моноґрафиї Руснаци у Шидзе 1900-1950 (Нови Сад, 2010) подробно сом обробела период такволаного запожнєтого културного препороду Руснацох у Шидзе, алє сом попри тим обсяжно виложела и цалосну историю Руснацох у Шидзе од присельованя 1803. року, та по конєц 20. вику. Руснаци у Шидзе мали свою управну автономию (општину) лєм до 1842. року, а од теди городска (општинска) управа постава заєднїцка. Животни цеки двох, а познєйше шицких шидских националних заєднїцох ше вецейнїсто преплєтаю и по гранїцох биваня, и у привредних, дружтвених и културних дїялносцох, будуюци тото заєднїцке цо облапене з поняцом Шидянє и чуваюци гевто окремне: националну и вирску специфику. Тота кнїжка ище єдна у видавательней едициї Одняте од забуца котру порушало Дружтво за руски язик, литературу и културу АП Войводини, и тиж так у прекладзе на сербски язик, циклусу о прешлосци Шиду под назву Шлїди часу (Трагови времена). Проєкт за тоту кнїжку, медзитим, нє ма свою оправданосц лєм у тим же би ше даєдни факти одняли од забуца, алє и у тим же би ше респектабилни активносци и творчосц описаних субєктох тей кнїжки нашли на бокох културней историї Шиду, та и городох и местох дзе жили и робели, и цалей дружтвеней заєднїци за чий ше проґрес и окреме гуманистични идеї закладали. Малочислена заєднїца як цо то руска у Шидзе и сушедних местох може културно просперовац лєм през урядово институциї, та ше од 19. вику млади починаю школовац у габзбурґскей Горватскей (Митровица, Винковци, Осиєк, Заґреб) и на Горнїци (Мукачево, Ужгород, Львов). Так ше медзи першима на школованє руша Андри Лабош, народзени 1826. року, а потим, аж у другей половки истого вику, и то при концу, Руснаци ше у векшим чишлє уключовали на виучованє ремесла, до ґимназийох, на студиї (Крижевци, Грекокатолїцка семинария у Заґребе), дзе ше хлапци пририхтовали за учительске и священїцке поволанє. Подобнє було и у цалим Шидзе. 7

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Потомки Андрия Лабоша у рижних местох пошвецовали ше дружтвеней роботи у другей половки 19. и на початку 20. вику, и то троме священїки, троме инженєре, єден апатикар, вецей учителє и професоре (даєдни робели и у Шидзе), єден доктор економских наукох и источашнє професор французкого язика и писатель першей историї Руснацох у Бачкей, Сриме и Славониї. Зоз Шиду походза потомки Симеона Лабоша, концом 19. вику ремеселнїки ковалє, сияртове, бабици, а у першей половки 20. вику робели ремеселнїки на гласу: Владимир Лабош, Илия Лабош, Мария Лабош Сабол, Вера Лабош Ґовля (елитни фризерски салон у Винковцох) и Мелана Лабош Ґовля (елитни скравецки салон у Беоґрадзе). Медзи двома войнами (1914-1941) порушує ше у Шидзе музични живот, а ношитель велїх активносцох бул капелнїк огньогасного дуйного оркестру (плеховей музики) Михал Лабош, 1905. Од 50-их рокох, виключно у култури Шиду, з душу и шерцом робел професор Евґен Сабол, полни 40 роки, чия мац власна шестра Михала Лабоша, од котрого Евґен у музики вельо научел, а чия биоґрафия уж обявена у шидских публикацийох (Шидина и др.). Наймладша Михалова дзивка Леона Лабош, 1935, одата Урошевич а потим Гайдук, по професиї дипломовани педаґоґ, тераз просвитни совитнїк у пензиї, кратши час наукови сотруднїк Педаґоґийного институту Войводини, публициста, дружтвено-културни дїяч. Зоз своїма кнїжками о Руснацох у Сриме задлужела Шид, а з велїма написами и публикациями и педаґоґийну теорию и праксу у бувшей Югославиї. Штварта особа оправдано муши буц у цалосци представена у Шидзе бо є „з нашого лєса лїсток”. То поетеса Єлена Орландич, 1951, народзена Лабош, ношителька Вуковей дипломи, школярка Шидскей ґимназиї, професорка зоз двома дипломами здобутима на Филолоґийним факултету у Беоґрадзе. Тераз жиє у Бару, обявела штири збирки поезиї. У тей роботи ше тиж спомина и музична ґрупа – оркестер забавней музики Илиї Лабоша, котри спатрел же його всестрани талант за музику цага фамелийни коренї од Михала Лабоша. Шлїдуюци боки укажу читательови по чим Лабошово значна каричка у културней историї нє лєм Шиду, алє и Сербиї, Горватскей, Босни и Герцеговини, та и Чарней Гори, у чим цеплосц їх дїлох оплєцених з перлами доброти, поезиї и музики. Авторка,

Леона Гайдук

ПЕРЛИ СЛОВОХ

ГОРОД ШИД ЯК НАСЕЛЄНЄ Шид югозаходне панонске городске населєнє и шедзиско општини у Републики Сербиї и єй Автономней Покраїни Войводини, у обласци историйно и ґеоґрафски познатей по мену Срим. Ту, у заходним Сриме, медзи рику Саву на югу и Дунайом на сиверу, пресцера ше фрушкогорска и гранїчарска часц Општини Шид, на главней желєзнїцкей и драговей маґистрали котра повязує Ламанш зоз Турску и Баґдадом и Басру у Ираку. Тоти краї були населєни ище у периодзе неолиту, привредно розвити под час римского царства, ожили и тирвали у штредньовиковней Сербиї и Мадярскей, а населєня ше отримали и под час Османских Туркох (Беркасов, Привина Глава, Люба, Куковци, Морович). Лєм населєнє Шид новшого походзеня, а настало концом 17. и на початку 18. вику, по ошлєбодзеню тих крайох од Османских Туркох и з формованьом воєней гранїци (Воєна країна) 1701. року, после Карловского мира. Релативно кратка история сучасного Шиду облапя даскельо значни периоди свойого розвою и то: 1. Од Карловского мира 1699. до 1745. року, кеди Шид и Беркасов зоз другима часцами заходного Сриму уключени до воєней гранїци – Петроварадинска полковня, Капитанат Шид; 2. Од 1745. до 1777. року, кеди праве Шид и Беркасов остали под Коморску царску управу, а други места у Сриме (окрем гранїци) були додзелєни феудалцом (ґрофовиї Одескалки, Пеячевич, Елц); 3. Од 1777. до 1848/53. року, кеди Шид и Беркасов як феудални маєток додзелєни Крижевскей епархиї под назву Крижевске велможство; 4. Период котри шлїдзел од 1853. року, кеди утаргнути феудални одношеня, тирвал аж до аґрарней реформи 1919. року, а характеризую го спомалшене гашенє феудалних и розвой капиталистичних одношеньох; 5. Пошвидшани розвой привреди у периодзе медзи двома шветовима войнами и после обнови по Другей шветовей войни, по своєй динамики творя два нєєднаки периоди – розмах привредного и дружтвеного живота седемдзешатих и осемдзешатих рокох двацетого вику, и стаґнация, спомалшени розвой у такволаней транзициї. 9

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Од 1803. року тота история провадзи и Руснацох, та и вони єй творителє. Зоз подписаним Карловским миром Турска врацена на линию у Сриме котра ровно резала Срим од Сланкамену по Морович, з тим же и тоти два места припадли Габзбурґскей монархиї. Воєна орґанизация Гранїци поставена 1701. року, так же Шид и околина уключени до Подунайскей воєнєй країни, котра ше на заходзе пресцерала од Ямени на Сави, по Илок на Дунаю. Срим углавним бул населєни зоз Сербами, вибеженцами зоз крайох котри врацени Турскей. У Шидзе бул змесцени Капитанат, а у Беркасове у Деспотовскей „твердинї” (шанцу) уж 1690. року була Рашанска компания („чета пандурох”). Познати капитанє були Поповичово, Продановичово, Пишчевичово итд. Зоз новим розгранїчованьом медзи Сримску жупанию и Воєну гранїцу 1745. року, валали Беркасов, Шид, Баноштор, Черевич, Чалма, Куковци и др. припадли Царскей комори у Бечу, з обовязку плаценя воєней порциї. Кед у 18. вику царица Мария Терезия одлучела же Южну Угорску будзе розвивац як аґрарну покраїну, почала зоз колонизацию Мадярох, Нємцох, Руснацох и Словацох до Бачкей, Банату и Сриму. Од Шиду и Беркасова зоз хотарами формовала феудалне добро и придала го як власносц Крижевскей униятскей епископиї, владичеству, котре таки маєток достало и на маєтку Ткалец у Горватскей. Шид постал шлєбодни коморски город зоз правом отримованя вашарох, а уж коло 1780. року владика Силвестер Бубанович дал вибудовац лєтню владическу резиденцию, волану Руски двор у Руским краю, а нєодлуга потим и будинок-готел у центре городу волани Марийов двор, познатши як Ґранд готел, Готел Истра, познєйше Банка. Главни городски трансверзали, улїци яки су и тераз, пререзани концом 18. вику на основи колонизацийного плану (Hauptinstrukcion, 1763). Фундамент планскей вибудови Шиду 1763. року поставела управа крижевского панства. Главна улїца, волана длуго Вельки шор (Цара Лазара), унапрямена од гайзибанскей станїци просто з попатрунком на резиденцию, цо зохабя и нєшка красни упечаток. Перши колонисти у Шидзе були Руснаци. Теди ше владика Силвестер Бубанович зочел з одупераньом Сербох прето же превжал пустару Суватово, котру вони до теди брали под аренду. Пре тото, а обачуюци пренаселєносц Керестура и Коцура и потребу за роботну моцу, одлучел ше привесц до Шиду Руснацох як поданїкох грекокатолїцкей вири, худобних селянох и наднїчарох од котрих обчековал роботносц, статочносц и почитованє вири. Так ше до Шиду по контракту о прилапйованю поданїцких одношеньох (и то з обовязку же буду давац пиятину место звичайней дзешатини 10

ПЕРЛИ СЛОВОХ

План Шиду зоз 1912. року – Катастер Шид 1. Руски двор 2. Парохиялни дом 3. Лабошово хижи 4. Сувачи

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

урожайох) приселєли 40 фамелиї зоз 210 душами до чисто сербского штредку дзе було коло 2 000 жительох. Найвецей их було зоз Коцура, а менєй зоз Керестура. Будинок церкви (у ствари каплїчка) адаптовани у правим кридлє лєтнєй владическей резиденциї, так же доправена дзвонїца, уложени уходни дзвери, а нукашньосц присподобена за окончованє вирских обрядох. Простор и будовательни материял обезпечело велможство, а шицку роботу и меров жита по пари обезпечели приселєни Руснаци грекокатолїки. Священїк Ириней Александрович бул поставени уж у децембре 1803. року, а храм (пошвецени Преображеню Господньому) бул пошвидко закончени, уж 1804. року, же би Руснаци пре подобне старославянске богослуженє нє преходзели на православну виру, як ше то у дзепоєдних фамелийох случело. Руснаци свойо хижи правели ту коло резиденциї на початку Велького шору, Лазарету, Церковного шору, Долнього шору, Джиґури, на Куртим шоре и Стакленцу. Познєйше населєли Циґан Малу, а цали тот комплекс бул коло километер оддалєни од сербскей часци Шиду, котри ше пресцерал коло Православней церкви по теметов. На Ґеодетским планє Шиду зоз 1912. року, кед конєчно закончена и комасация хотара, препознатлїви будинок резиденциї, рускей парохиї, хижа и мигель Лабошових на Вельким шоре (тераз улїца Цара Лазара числа 115 и 117) и два хижи Лабошових поконцу загради у Джиґури (улїца В. Караджича числа 110 и 112) хтори справени такой 1803/4. року. Аж пред Другу шветову войну справени нови дом (хижа) Михала Лабоша у улїци Матиї Ґубца, Петра Лабоша у Нярадийовей, тераз улїци Дюри Киша, и Дюри Лабоша у Фрушкогорскей улїци (на Лазарету).

ПЕРЛИ СЛОВОХ

О РУСКЕЙ ФАМЕЛИЇ ЛАБОШОВИХ Фамелия Лабош походзи зоз Закарпатя, з округу Земплин, дзе и нєшка єст таке презвиско (информатор: М. Жирош). Под час колонизациї 1753. року єдна фамелия ше приселєла до Керестура, алє нєодлуга прешла до Коцура. Пре лєпши обставини, їх син и родоначалник Лабошових, Андри зоз жену Илю, одлучел ше 1803. року исц далєй, до Шиду. У децембре истого року перши паноцец записал же им умар син Дюра, а 1808. року Андри ше находзи у попису фамелийох за виплацованє дзешатини. Зоз Горнїци ше висельовали гевти цо мушели пре економски причини. Медзитим, род Лабошових мал и фамелиї котри були углядни ище у 16. и 17. вику. Мац супруги о. Андрия Лабоша Ани Сакач, Терезия Швердецка, була велможского роду, а єден Андри Лабош бул царски провизор у Вировитици и як таки 1702. року бул одредзени за попис и преценьованє винїцох у Ириґу у марцу 1702. року, после Карловского мира.

О ЛАБОШОВИХ ЗОЗ ШИДУ Андри Лабош, народзени у Коцуре 1770. року, котри ше приселєл до Шиду 1803. року зоз жену Илю, умар 1813. року у 43. року живота. Тройо дзеци ше им народзели у Коцуре, а ище тройо у Шидзе, з котрих хлапец Дюри умар такой 1803. року. Їх найстарше дзецко, син Андри, народзени 1791. року (познєйше у малжестве зоз Ану Росташ), родоначалнїк вельочислених Лабошових котри ше розошали по Шидзе, Коцуре, Керестуре, Миклошевцох, Заґребе и Жумберку. Од нїх ше видвоюю штири ґрупациї: перша походзи од Андрийового сина Михала (1821) и його потомка Миколи (1845), а од нїх шлїдза Васильово и Янково фамелиї, з котрих даєдни и тераз жию у Шидзе; у другей ґрупацї, спрам нєподполних податкох фамелиї Митра (Димитрия) Лабоша (1824) и наймладшого Андрийового сина Мойсея (1837), котри жили у Беркасове, а їх ше потомки по хлопскей лози траца уж у першей ґенерацї пре вельчислену смертельносц дзецох и женске потомство; трецу вельку ґрупацию Лабошових по походзеню зоз Шиду, праве по родона13

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

чалнїкови, твори вельочислене потомство священїка Андрия Лабоша (1826), пароха керестурского, сина Андрия и Ани (нар. Росташ); и штварта ґрупация Лабошових потомкох Андрия и Ани то фамелия власного брата о. Андрия, Симеона (1834) и жени му Юлияни Шандор Микита. Од їх осмерих дзецох, до старосци пожили два дзивки и наймладши син Михал (1866-1937). Михал, як ше по таблїчки у прилогу видзи, то дїдо по оцови авторки тей кнїжки. Його син, тиж по мену Михал (1905), на тих бокох представени музичар, мал лєм женске потомство та ше лоза дїда Симеона у Шидзе траци. Єдна прадїдова дзивка була одата до Миклошевцох, а друга у Шидзе за Митра Канюха. Фамелиї Лабошових, котри вецей як 200 роки жию у Шидзе, односно од тих з початку 19, потим у 20. и на початку 21. вику представени у моноґрафиї Леони Лабош Гайдук Руснаци у Шидзе 1900-1950, Нови Сад, 2010. Од Михала и Гелени, тє. їх сина Миколи, походза Василь (1866) и Янко (1874) Лабошово, а од родичох Симеона и Ани Шандор походзи Михал (1866). Тиж так, попри биоґрафиї, часточнє представена и фамелия славного руского священїка о. Андрия Лабоша 1826-1918, власного брата авторкового прадїда Симеона. Живот и робота одведли го з фамелию до Керестура, а потомкох до Дюрдьова, Коцура, Беоґраду, Заґребу, Миклошевцох, Карловцу и до ЗАД. Браца Лабошово, Василь и Янко, мали ище єдного брата Миколу зоз двоїма дзецми, котри пошол до Америки и нїґда ше нє врацел, и шестру Марию (1877) одату за Илька Ґовльового, коваля, зоз мигельом прейґ драги од нєшкайшого Културного центру, будинок число 47. Дзивки того ремеселнїка вершински майсторици: Мелана мала скравецки салон у Беоґрадзе, а потим у Шидзе, а Веруна тримала елитни фризерски салон у Винковцох. Василь Лабош, дїдо тиж познатого музичара Илиї Лабоша (1945), бул перши у Лабошовим хлопским потомстве котрому нє умерали дзеци. Зоз супругу Илю Гайдукову одховал синох Петра, Дюру и Илию, воланого Беля, и дзивки Ану одату Кечкеш (Бачинци, Беркасов), Марию одату Данчо (Шид), Веруну одату Колбас (Петровци, Шид). Од їх шейсцох фамелийох засновани нови петнац, з чого седем чисто руски и то по женскей лози, зоз малим числом потомкох. Дюра Лабош (1902) мал двох синох, алє єден нєоженєти погинул у войни, а други, Янко (1924-1987), зоз першого национално мишаного малженства ма дзивку Єлену (одату Орландич), у тей кнїжки представену поетесу, и зоз другого малженства нєоженєтого сина. Дюрова дзивка Верунка була одата у Канади за Українца, одкаль ше врацела зоз сином Волтером. Илия Лабош (Беля, 1911) од штирох синох ма лєм унука Владимира зоз презвиском Лабош. 14

ПЕРЛИ СЛОВОХ

На старим грунту зоз 1803. року жию и нєшка Данил Лабош (1947), нєодата шестра Славица и до 2014. року жил и Илия Лабош, котри дотримали мацер (упокоєна на 92 роки).

Илия, син Василя Лабоша (1909-1980)

Перши з лїва Владимир Лабош (1911-1969) з Єлисейом Буїлом

Янко Лабош (1874) зоз супругу Марию Новак Шайтош зоз Миклошевцох, виховали пейцох синох и дзивку. Медзитим, трох синох у штреднїх рокох покошела туберкулоза, єфтика, а наймладши Данил (1922) мобилизовани и погинул у нємецким войску у Русиї 1943. року. Остала им дзивка Мария одата за Василя Сокола до Бикичу, и син Владимир (1911), котри нє мали щесце поцешиц ше у дзецох. Владимир Лабош бул надалєко познати шидски ремеселнїк – кломфер. Робел на велько шицко з плеху за будовательство и бул член општинскей комисиї за покладанє испитох за висококвалификованих кломферох. Дзечнє поучовал младих у звладованю ремесла, та у ньго виучели за кломфера и вецей як дзешецме Руснаци зоз Шиду и сушедних валалох. Першираз Владимир бул оженєти зоз шидску красавицу Маґдалену Загорянски. Вона умарла у пологох, а дзецочко потим кратки час пожило. Владимир ше и по другираз оженєл, алє терху дожитей траґедиї скривал за благим ошмихом. Баба Мария, бачикова Янкова жена, блага и добра душа, плакала и плакала за „своїма чадами”, та кед вецей слизи нє було, кед очи пресохли, остала цемна. Остало єй на ґамбох красне слово за каждого хто би єй поздравкал, у рукох пацерки и молитва, як гварела, „Богу нєбесному же би єй подаровал сцерпенє ношиц свою нєволю до шмерци”. 15

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Михал Лабош (1866-1937), Симеонов син, Янков и Васильов братняк, вше ше з нїма добре складал, а потомки ше до тих часох медзи собу почитую. Вони вше жили як єдна фамелия: Лабошово, у бешеди то було єдно поняце. Кед ше приселєли зоз Коцура 1803. року, по нєшкайших мерадлох патрене, достали штири порти за правенє своїх домох: два порти були на Вельким шоре, давно воланей Улїци краля Петра, потим Моши Пияде, терашнєй Улїци Цара Лазара числа 115 и 117, а два порти були поконцу загради на Джиґури (терашня Улїца Вука Караджича числа 110 и 112). Огради медзи обисцами нє було, та єдни до других ходзели през заграду. Перше були справени хижи на числох 117 и 112, з набиванима мурами и под надом. Гевту на Джиґури памета и авторка (нїзка, била, з малима облачками на драгу, високе закрице з надом, длугоки нєоградзени конк зоз древенима слупами, у приклєце отворени комин и дзира за топенє до пеца у заднєй хижи, велька греда на повали вонконцом будинку). У такей истей хижи, алє на Вельким шоре, народзел ше будуци священїк Андри Лабош 1826. року. Прешло од теди скоро 100 роки кед Михал Лабош, коваль, обновел хижу на порти 117, а на 115 вибудовал мигель. Над заменєни з черепом, претрешена повала и положени викли, замуровани комин. Тот будинок авторкова шестра Златица (1928-2010) описала так: Наша стара хижа була на Вельким шоре, з правого боку идуци од Парохиї. Од парохиялного дому перше бул длугоки мурик, а поза нього заграда и винїца, а вец стала наша хижа патраци з трома облаками на драгу, потим було кус мурику, а вец капурка, муровани слуп и капура, вец заш мурик и попрейґа вибудована ковальня зоз двоїма дзверми. Пред ковальню вше стала роля. Од капурки водзела дражка ґу ґарадичом по котрих ше уходзело под тернац. На лїво виросли по єдна, теди уж стари, грушка и яблоня, а поконцу гумна чарна и била ягода. Тернац бул отворени, поцегелковани зоз шейсцугловима цегелками, подопарти зоз древенима слупами. При ґарадичпх стал гордов за дижджовку. На предку тернац бул заварти и ту була хижка дзе спала баба, а поконцу, тиж од тернацу направене таке як лєтня кухня. Просто зоз ґарадичох уходзело ше до приклєта, на право до преднєй, а на лїво до заднєй хижи. До преднєй хижи мац змесцела свой за тедишнї час (1923. року) модерни мебель: двокридлови високи орман, два посцелї з орехового древа, нїзки орманчик зоз трома фийовками и жвератком понад, и чежки орехови стол на розцагованє за дванац особи. Ормани були полни полнючки з облєчивом и вишивками. У Шидзе ше приповедало яка Павлина Жирошова пришла „ошмацена”, а на винчаню мала по теди найкрасши венєц. Кума Канюхова гварела: „И мнє дала да ше у нїм винчам.” До талу принєсла два ланци жеми. 16

ПЕРЛИ СЛОВОХ

У тей хижи и ми дзивчатка шицки спали як ше хтора народзела. У приклєце баба вше дацо байлаґовала. Внєдзелю рано вчас ставала и нам дзецом, скорей як зме пошли до Служби, горуци кифлочки подзелєла. Далєй, на задню хижу предлужовала ше велька комора, одкаль драбина водзела на пойд, а под комору була пиньвица до котрей ше уходзело з конку. Надалєй под истим закрицом бул вельки хлїв, а вец ше ишло до шопох и хлївкох. На лїво були брадла з кукуричанку и сламу, а на право за гнойом и плєвнїком була заграда. Паметам ище як то було кед дїдо умар. Оцец и мац були теди на роботи у Илоку, а я остала з дїдом и бабу котри ме любели, а и я їх. Каждей соботи дїдо ишол купиц риби „бо их Аранка люби”, а вєшенї приношел и цепли ґестинї. Стало ше то єдней ноци 1937. року кед ше дїдо врацал звонка дзе ишол за себе: на ґарадичох му нараз пришло мло, почал падац, алє ше влапел за гордов на дижджовку. Баба то збачела, прибегла ґу ньому и скричала: „Аранко, Аранко, гибай ту!”. Притримуюци дїда, помали зме го уведли до хижи на посцелку, а вец ме баба послала най душнє идзем по бачика Владу. Вон приведол дохтора Тимка, хтори гварел же дїда вдерел шлог на мозоґ и ище гварел же будзе жиц кед прежиє седем днї. Медзитим, дїдо седми дзень умар. Теди у Руских новинох зазначене же Михайло Лабош умар у Шидзе 25. октобра 1937. року у 71. року живота. Походзи зоз старей славней фамелиї котра ше спомина у попису душох шидскей парохиї 1828. року. Бивал у истей хижи у котрей ше 6. новембра 1826. року народзел його бачи – познєйше парох керестурски, Андрей Лабош (вистку пренашол редактор часопису Шветлосц Микола М. Цап). У матрикулох ше, медзитим, находзи податок же Андри и Иля Лабошово поховали праве народзене дзецко, Дюру, лєм цо ше приселєли 1803. року (36, 280), цо призначел перши парох Ириней Александрович, а то записане и у истей статї дзе парох Дюра Бесерминї обявел попис руских парох зоз 1828. року. Врацаюци ше на опис старей хижи, зазначуєме же ю син Михал 1937. року предал Силвестерови Гайдукови, а ковальню Владимирови Загорянскови (пре виплацованє гипотеки и дзелїдбу капиталу зоз трома шестрами). Теди нову хижу справел на загради у нєшкайшей Улїци Матиї Ґубца, на окраїску при Яловским брегу воланим Бельняча. Хижа була крижом, нє проста, и була дакус комотнєйша од схилєних хижочкох його пайташох Емила Тиркайли и Йовґена Ждиняка. Авторка тей кнїжки народзена 1935. року тиж у истей хижи дзе и почитовани прадїдо – бачи Андри, алє єй дзецинство вязане за шлєбодне беганє по широкей пажици под Яловским брегом, дзе бул єден одкоп жовтей глїни зоз хторей худоба правела вальки за мурованє хижох на перифериї городу. 17

Часц перша

о. АНДРИ ЛАБОШ ст. ШИД 1826, РУСКИ КЕРЕСТУР 1918

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

О ФАМЕЛИЙНИМ КОНАРЕ о. АНДРИЯ ЛАБОША ст. Лабошово у Шидзе були углядни людзе. Вони нє лєм же нє гамовали колєсо проґресу, алє вше були у дружтве з тима цо го дриляли напредок. Перши з таких бул священяк Андри Лабош, народзени у Шидзе 6. новембра 1826. року, стари илирец, панслависта, борец за народни язик, за руску школу и виру, за образованє на мацеринским язику. Шицки ше намагали здобуц основну писменосц, предплацовали ше на церковни кнїжки зоз Львова, вчас ше опредзелєли за ремесла и зоз шицкима роботнїками зоз Шиду участвовали у социялних рухох Радивоя Корача (Василь, Михал, Янко), у синдикатох (Янко Шлївак, Илия) и були члени школских и церковних одборох, як и Руского народного просвитного дружтва од самого початку. Андри Лабош (у матрикули записани по латински Andrea) ше по законченей богослоo. Андри и Ана Лабош виї 1851. року врацел до Шиду за учителя, народзена Сакач алє понеже ту уж бул поставени Михал Сабадош, преходзи до Руского Керестура, дзе бул поставени за дочасного учителя. У Керестуре ше повинчал зоз Ану Сакач, дзивку дзияка Сакача, и пошвецел ше такой 1852. року. Уж 1853. року розпоредзени є на священїцку длужносц. Меняюци места парохийох, у младосци чежко отримовал фамелию, док ше нє афирмовал у служби и постал длугорочни парох керестурски. Мал числену фамелию, дзешецеро дзеци и углавним ше шицки успишнє вишколовали. Дзивки ходзели до такволаних дзивоцких школох, лєбо учительских, и поодавали ше за священїкох, а синове були священїки, учителє, правнїки... Без потомства були синове Мирослав, 1859-1904, дипломовани правнїк, Милутин, 1861-1899, учитель, оженєти з Ану Ковачевич и Иван-Яни (1872-1909), котри млади умар на роботи у Пенсилваниї (ЗАД). 20

ПЕРЛИ СЛОВОХ

о. Андри Лабош мл. (1866–1920)

о. Владислав Лабош (1855 – 1925)

о. Владимир Лабош (1857- 1925)

За священїкох були пошвецени синове: Владислав Лабош (1855-1925), ректор Грекокатолїцкей семинариї у Заґребе, Владимир Лабош, священїк у Миклошевцох (1857-1925), оженети зоз Марию Сеґеди, и Андри Лабош мл. (1866-1920), оженєти з Ану Айх (Eich), священїк у Дюрдьове и Коцуре. Їх дзеци були школовани и зохабели за собу значни културни скарб, та прето ше и о нїх, гоч нє жили у Шидзе, пове даскельо слова. АНДРИ ЛАБОШ мл. (1866-1920), син Шидяна о. Андрия Лабоша, за священїка рукоположени 1889. року. Найдлужей службовал у Дюрдьове (1893-1906) и Коцуре (1906-1920). До Дюрдьова приходзи за першого пароха кед учитель бул Александер Кот. Вони двоме, з добру орґанизацию, одлучносцу и аґилносцу, поставели фундаменти ушореному вирскому животу и народней просвити Руснацох. О. Андрий такповесц нї зоз чого орґанизовал правенє церкви, хтора розпочата и пошвецена концом 1900. року, ушорел парохиялни дом, обезпечел за парохию 30 гольти жеми, основал шпоровню, формовал фонд зоз своїх средствох, порушал отверанє предавальнї, рихтал основац манастир чесних шестрох служебнїцох пре воспитованє младежи, а вєдно з учительом отворел и читальню. Зоз учительом Котом тримал порядни преподаваня за одроснутих, а людзе приходзели и шедали до лавкох дисциплиновано як школяре. Напущел Дюрдьов и предлужел з истим темпом душпастирску роботу у Коцуре, реализовал задумку о манастире, обновел церкву, закладал ше за конфесионалну школу и просвиту. У Коцуре и умар и поховани є як заслужни парох (монсиньор-msgr, папски капелан). Штверо од седмерих дзецох о. Андрия Лабоша младшого були образовани и пошвецени култури свойого народу. Двойо дзеци им умарли малючки: Евґен (1891-1893), умар у Дюрдьове, Єлена (1892-1892) умарла ище у Керестуре, а лєм Левонка (1894-1914) умарла уж як дзивка. Найстарши син Оскар (1890-1965), маґистер фармациї, бул длугорочни апатикар у Тителю и Беоґрадзе (оглашка за Титель у Руским календаре за 1926. рок и оглашка за Беоґрад у Руским календаре за 1932. рок, бок 21

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Фамелия о. Андрия Лабош мл.: з лїва на право, Штефан, мац Ана, Оскар, Ксения и Федор, Коцур, 1930.

169: „Новоотворена Апотека Пресвете Богородице, мр Оскар А. Лабош, Крунска улица”). Оскар Лабош, як фундаметователь, за РНПД приложел початному фонду 2 000 коруни. Зоз декретом є 1946. року розпоредзени за руководителя срезкей апатики у Арилю дзе и умар 1965. року. Андрийова дзивка Ксения, Сенка (1896-1977), закончуюци класи гражданскей школи учела у Францускей и Нємецкей а учительску у Будапешту та научела язики и здобула музичне образованє. Була учителька у Коцуре 29 роки по одход до вчасней пензиї 1948. року. Умарла у Загребе два мешаци скорей брата Федора. Спрам информаторки Анамариї Ф. Лабош нєвистато робела на очуваню рускей култури: сотрудзовала у Руским календаре и новинох зоз прекладами з нємєцкого и француского язика, отримовала преподаваня, пририхтовала забави, орґанизовала велї успишни вистави народних вишивкох, отримовала аналфабетски курси и инше. Младши брат Штефан Лабош (1898-1996) бул инженєр машинства. Технїчни факултет закончел после Галициї и талиянского фронту, у Будапешту. Там робел у дирекциї гайзибанского транспорту як машински конструктори и жил до конца живота. Писатель є вецей популарних статйох о иновацийох зоз науки и технїки за просвищованє народу, котри обавйовани у Руских календарох медзи Першу и Другу шветову войну. Наймладши син о. А. Лабоша младшого бул Федор (1902-1977), народзени у Дюрдьове, умар 1977. року у Заґребе. Студирал у Заґребе и Паризу, бул доктор економских наукох, по вокациї вершински економиста, алє и публициста, историчар, полиґлота, писатель першей Историї 22

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1918, Вуковар 1979. Дружтво за руски язик, литературу и културу, як и Дюрдьовчанє и Коцурци, здогадли ше на 110 роки од народзеня того полиґлоти котри мал знаня и усиловносци записац податки о прешлосци Руснацох у Южней Угорскей. о. ВЛАДИСЛАВ ЛАБОШ, други син о. А. Лабоша ст., студирал на Богословским факултету у Бечу у Институту св. Варбари за хтори твердзели же є панславистично унапрямени. Пошвецени є за паноца нєоженєти, а перше место достал у Кашту 1881, и ту остал до рока. Як винїмково образовани премесцени є за ректора Грекокатолїцкей семинариї у Заґребе, дзе службовал и як парох, 1882-1885. Бул перши самостойни парох у Вербаше, а потим кратки час служел и у Кричкох од 1887. року на месце пароха и далматинского викара. Теди нєдалєко од Дрнишу, у валалчику Отавица, одкрил талантованого хлапца хтори з древа правел чудесно красни фиґури. Упутел го з родичами ґу професорови до ґимназиї. Бул то у швеце припознати скулптор Иван Мештрович. Од младосци слабого виду вчас постал цемни и початком 20. вику пришол до Руского Керестура ґу старому оцови и ту и умар. о. ВЛАДИМИР ЛАБОШ, оженєти з Марию Сеґеди (дзивка о. М. Сеґедия ст.), бул найдлужей парох у Миклошевцох, општина Вуковар, од 1883. по 1926. рок. Мали єденацецеро дзеци, алє од штирох синох, лєм єден мал хлопске потомство. Його дзивка Емилия (1881-1950), одата за нашого визначного предняка у културним живоце Руснацох, Дюру Биндаса, мала тиж єденацецеро дзеци, дзивка Мария (Мери, ЗАД), одата Хранилович, дзевецеро, а син Андри седмеро, з котрих хлопске потомство ма лєм син Тонко. 23

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Медзи потомками священїка Владимира позната була Даница Лабош, учителька, котра од 1911. по 1913. рок робела у Шидзе, а велї роки препровадзела у родимим месце Миклошевцох, дзе попри роботи у школи, обезпечела будинок и основала мали манастир чесних шестрох василиянкох. За успишну роботу зоз школярами, як и за роботу на културним и духовним просвищованю селянох, Даница Лабош и визначни учитель Яким Костелник, одликовани 1925. року з Орденом зоз крестом за заслуги: Pro Ecclesia et Pontifice од оца Папи Пиа XI (11. децембер 1925. року). Дописователь Руских новинох зоз Миклошевцох обявел з тей нагоди вистку аж 1926. року. Внєдзелю, 25. юлия, одбула ше у нас ридка шветочносц. Нашо учителє пан Яким Костелник и наша панї учителька Данка Лабош одликовани од його Святосци Папи Пиа XI ... зоз златним крестом за заслуги. Одликованя особнє з Риму принєсол др о. Томислав Фирис, а придал их наградзеним, после С, о. Спиридон Петранович. (8, с. 169) Учителька Данка, волана тета Данка, и єй брат Андри були остатнї нащивителє зоз фамелиї бачика прадїда о. Андрия ст. у новим доме Михала Лабоша (1947) по Другей шветовей войни. Данкова шестра Мария, одата Хранилович, виселєла ше до ЗАД. Даницов брат Андри ма, тераз уж у глїбокей старосци, сина Ивана народзеного 1924 року у Миклошевцох. Иван Лабош, доктор медицинских наукох, примариюс интерней медицини, спец. нефролог. Докторовал у Сараєве. Бул професор и єден зоз сновательох Медицинского факултету у Банялуки 1978. року. Цали роботни вик пошвецел здравству у тим городзе, а кратши час бул и началнїк Клїничного центру Банялука. Тераз як пензионер жиє у Заґребе.

Милутин Лабош (1861-1899) зоз супругу Ану Ковачевич (1864-1939)

Анка Лабош Макай (1864-1957)

Даница Владимира Лабош (1886-1977)

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Дзивки о. Андрия Лабоша ст. закончели дзивоцки школи и поодавали ше за священїкох. Цецилия, одата за о. Миколу Сеґедия мл., мала аж тринацецеро дзеци. Вони поховали оца пароха шидского, тиж Миколу, на шидским теметове, дзе коло мена пише же памятнїк постравел Никола Сеґеди мл. „парох петровски”. Часц тей фамелиї жиє у ЗАД. Анка Лабош Макай жила у Жупанї (Славония), Панчеве, Заґребе, там дзе єй супруг правнїк (жупанийски тайник) доставал роботу и мала шесцеро дзеци. Син Михал (20. окт. 1892. по 1955. и супруга Марґита Бато без дзецох) цали роботни вик бул инженєр и директор Водней задруґи у Панчеве (информатор инж. Петро Хома, лит. 13, б. 201). Дзивки о. Андрия Лабоша ст. Терезия, одата Потуричич (з єдним дзивчецом), и Ирина нє мали дальше потомство. Терезия як ґдовица дослужела оца и цемного брата Владислава.

Евґен Лабош 1931. зоз супругу Божицу, дзивку Дубравку, унуку Сандру, а фотоґрафовала их дзивка Дина, Карловец, 2013. року

Шицки податки у форми кружней шеми приказал у Родослове о. Андрия Лабоша и Ани Сакач праунук инж. Евґен Лабош (1931) зоз Карловцу ище 1981/82. року (опать ПРИЛОГ II).* Дзивка Ани Лабош Макай, Анка Маґдич, ґдовица, роками зберала фотодокументи родослова потомкох о. Андрия Лабоша по хлопскей и женскей линиї и зложела шейсц вельки албуми фотоґрафийох зоз пописом места народзеня, занїманя и места живота. Хаснованє тих податкох оможлївела Маруся Юриста, по мацери Биндасова. * Тот родослов першираз обявени у кнїжки Мирона Жироша: Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце, Том II, у прилогу.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ЖИВОТ И РОБОТА АНДРИЯ ЛАБОША СТАРШОГО Школованє, одношенє ґу особному образованю и дїялносц у култури Понеже Андри Лабош одроснул у доме обок при рускей парохиї у Шидзе, блїзкосц сващенїцкей и почитованей парастскей фамелиї допринєсла же би ше обачело способносц младого Андрия за ученє и образованє. Було то под час пароха о. Янка Латковича у Шидзе (1834-1841), котри ше закладал за роботу рускей конфесионалней школи и под час управи владики Ґабра Смичикласа (1834-1856), котри тиж у младосци службовал у Шидзе од 1811. по 1816. рок и познал шидски фамелиї. До основней, теди конфесионалней рускей школи Андри ходзел у Шидзе и у Сримскей Митровици, бо школа мала прерву у роботи. Перши штири роки ґимназиї закончел у Осиєку, а пияту и шесту класу и студиї богословиї и филозофиї у Грекокатолїцкей семинариї (Sjemenište) у Заґребе 1851. року. Андри ше вельо учел и бул всестрано образовани. Знал горватски, українски, латински, нємецки и мадярски язик, прекладал зоз польского и ческого. Таке було окруженє у хторим жил и учел ше и по високих критериюмох ґрупи младих илирцох котра основала здруженє наволане Мале илирске гнїздо (по горв. Malo ilirsko gnijezdo). Же бул барз пошвецени особному образованю шведочи його интересованє за читанє кнїжкох под час вакацийох, кед єдного року принєсол дому зоз библиотеки 13 кнїжки, медзи котрима були ґраматики, историї, есеї, драгописи... Попри познаваня язикох, млади илирец зоз Шиду на студийох указал за млади роки високе знанє зоз греческей историї, историї старого Риму, штредньоевропских жемох и Балкану. Кнїжка записнїкох о роботи Малого илирского гнїзда презентує бешеди (беседе) котри по протоколарним шоре, як и шицки члени, отримал на урядових соборох ґрупи и „ґосподин Андрей Лабош”. Вибрани теми то найлєпше илуструю: О домолюбю ( II; 6, 152–154), одлична и всестрана розправа, О шлєбоди духа и овладованю зоз самим собу... о овладованю з роботу..., розправа зоз становиска психолоґиї младосци (II; 6, 121–123), и треца му значна бешеда (слово) под насловом Поняце шлєбоди поєдинца и дружтва (дзе висловел барз значни думки, узрете роздумованє II; 6, 133). 26

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Бешеду на соборох могло ше виповесц и у стихох. Студенти у писньох виражовали славу илирским идейом, славянскей оцовщини и родзеному язику. Так и А. Лабош три свойо писнї вирецитовал на сходох як уводне слово: 1. 24. марца 1844. року у записнїку стої: „Сабор би отворен по Г. А. Лабошу следећим стиховима: СЛОГА”, после чого у ориґиналним записнїку була преписана цала писня (фототипске виданє, II; 6, 79); 2. 2. юния (липань) 1844. „до записнїку уведзена як уводна бешеда писня – поема Чудни лов”. То метафорична писня положена до завичайного амбиєнту Фрушкей гори, а у нєй поента Здравє и живот за род дац (II; 6, 94-96); 3. 5. януара (сиєчань) 1845. року Андрийово уводне слово, бешеда у стихох була тиж поема под насловом Мацери илирскей (II; 6, 101). Понеже „udruga Malo ilirsko gnijezdo” була предплацена на Рочнїк волани Бачка вила з Нового Саду, Андри Лабош найскорей прейґ колеґох зоз Бачкей вироятно сцел обявиц 1844. року у Бачкей вили свойо (и цалого руху, на початку утопийски) думки о заєднїцкей жеми шицких Славянох – Славиї, у поеми Славия. Тота писня ше розликує од писнї Славия хтору подписал автор „беседи” Владимир Хранилович, длугша є, глїбших думкох, естетски звучнєйша а гуманистично возвисшенша. Андри Лабош теди мал лєм осемнац роки. Ту ше надпомина же писню Славия у цалосци обявел др Федор Лабош у Историї Русинох Бачкей, Сриму и Славониї у прилогу на бокох 255-257, зоз податком же писня друкована у Бачкей вили III, 1844. року. Медзитим, преверйованє Бачкей вили и Даници илирскей нє указало же таки текст обявени, та то остава младшим виглєдовачом. Свойо перши поетски твори рихтал за обявйованє, бо у фамелийним албуме найдзена копия насловного боку будуцей кнїжки, а як познате рукопис чуваю Федорово потомки.

Пририхтованє поетскей збирки 1849. року

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

У илирским народним дружтве А. Лабош, як студент филозофиї и богословиї, бул активни и з даваньом пенєжних прилогох, минималних, алє нє заоставал за другима, а тиж так окончовал и рижни длужносци у руководстве як касир и библиотекар у двох мандатох. Од Руснацох пайташе му були Дионизий Шовш, Янко Санич и Ґабор Ґвожджак, док зоз кругу илирцох Ґабра подполно нє виключели пре отворену потримовку мадярскому уплїву у Горватскей, як и при Руснацох у Бачкей. За лєгчейше похопйованє припадносци А. Лабоша илирскому, славянскому духовному препороду, хтори познєйше зведзени на горватски национални препород, треба визначиц же дружтво студентох и ґимназиялцох Грекокатолїцкей семинариї у Заґребе основане ище 1836. року под назву Илирске народне дружтво патриотскей младежи духовней семинариї заґребскей (II; 11, 126). Бул то священїцки подросток з народу, котри постал єдна з найважнєйших подпорох у ширеню препородних идейох. За илустрацию обсягу културних интересованьох илирскей младежи най послужа мена часописох, новинкох и писательох котри илирска младеж читала у ориґиналє: часописи – Даница илирска, Бачка вила, Сербске новине, Немачки забавник, Европски анали, Ost und West; писателє – И. К. Миошич, Писмарица, Ґраматика, Бабукич, 1836-1838 , Основа словнице славянске наречя илирског, потим дїла Колара, Шафарика, Святе писмо (преклад В. Караджич), Вуїч, Враз, Деметер, Ґундулич, Бихлер, Шилер, Е. Ротердамски, Горациє, Чоке, Фукс, дубровацка литература и др. Аж 1838. року, на основи предходних европских всеславянских активносцох, ураядово почало з роботу Дружтво читальнї илирскей заґребскей, котре под руководством снователя Янка Драшковича постало, попри Ґайових новинкох и часописох, главни розсаднїк препородних идейох и дїялносци илирцох. Вони предходнїки Матици горватскей (II; 11, 127). Зоз таким образованьом А. Лабош ше рушел 1851. року до служби народу и як духовна особа и як културни дїяч. Тримал же за утвердзованє вири барз важне образованє, першенствено писменосц народу, та прето цали живот, коло душпастирскей роботи, як учитель, парохиялни школски инспектор и архидиякон, водзел борбу за отверанє конфесионалних руских школох, школованє священїцкого и учительского подростку и очуванє мацеринского язика у настави, док по мадярских законох (1892. року) шицки школи нє мушели прейсц на наставу по мадярски.. Исте ше случело и у Шидзе, кед ше 1896. року утаргує и остатнє руске оддзелєнє и шицки починаю учиц по горватски. Андри Лабош отворел руску конфесионалну школу у Новим Садзе, водзел старосц о вибудови школского простору и школи у Руским Керестуре, 28

ПЕРЛИ СЛОВОХ

о. Андри Лабош (шедзи у штредку) з учителями и службенїками у Руским Керестуре

о обезпечованю квалификованих учительох и їх плацох, алє и о дисциплини у отримованю настави, о вирским воспитаню дзецох, сотрудзовал зоз напреднима учителями и уплївовал на подзвигованє квалитету настави. Очивисне же о. А. Лабош, широкого общого образованя, обрацени ґу идейом илиризма, славизма, алє и свидомей борби за националн шлєбоду, културу, братство и добробут нашого народу, у священїцкей длужносци бул пошвецени културни дїяч. Оталь його глїбоке похопйованє улоги мацеринского язика малей националней заєднїци Руснацох у Южней Угорскей, отаргнутей од матки, за чийо обстоянє ше борел як душпастрир и инспектор рускей конфесионалней школи скоро цали свой живот. Його робота у култури и образованю цекла у даскелїх напрямох и то: 1. Заклада ше у городох и валалох за отверанє руских школох. По Новим Садзе глєда Руснацох и вимага од Маґистрату дозволу, та вон и дзияк Петро Поляк отворели першу руску школу 1863. року. У Руским Керестуре, пре звекшанє числа дзецох, нєпреривно глєда же би ше за школу добудовало учальнї, док ше конєчно нє виборел за вибудов новей школи. 29

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

2. Кед у Бачкей после Єднанки заведзена мадярска управа над школами, о. А. Лабош водзи длугорочну борбу за очуванє рускей школи, намагаюци ше же би Руснаци у Керестуре обезпечели условия за образованє дзецох (квалификовани кадер, учальнї) и же би з тим зопар запровадзованє комуналней школи, цо значело наставу на мадярским язику. Конєчно мушел попущиц 1897. року, а лєм рок скорей престала робиц (утаргнута ище 1892. року) и руска конфесионална школа у Шидзе. 3. Як священїк, кончел длужносц школского инспектора, а як архидиякон главного инспектора руских школох, закладал ше за намесцанє квалификованих учительох, за їх плаци и квартелї, за порядок у школох и їх угляд. 4. Просвищованє, образованє народу му було обща, водзаца идея у комуникациї з вирнима: препоручовал порядне уписованє дзецох до школи, старал ше о школованю и подзвигованю рускей интелиґенциї, предплати на кнїжки котри почали виходзиц у Старим краю, як и на гевти зоз Москви и Києва, отримовал контакти зоз вирнима и звонка Керестура. 5. Конєчно и сам як родитель дзешецерих дзецох, намагал ше же би ше шицки вишколовали. Його дзеци, троме синове постали духовнїки, по єден учитель и службенїк, правнїк, дзивки закончели дзивоцки школи, а за супруги их вибрали нашо познати священїки и високи службенїки Дю. Биндас, М. Сеґеди, М. Макаї. Зоз своїм закладаньом, роботносцу, точносцу, пильносцу и дисциплину дал особни приклад своїм дзецом, вирним и околини.

Дїялносц на подручу духовносци Понеже закончел студиї богословиї и филозофиї у Заґребе, за священїка є пошвецени 1852. року у Руским Керестуре, з благословом крижевского владики Гавриїла Смичикласа. По законченю студийох, владика мал намиру намесциц Андрия за учителя до Шиду (I; 14; 394 – писмо), алє Шид теди уж достал учителя. Так Андри поставени за дочасного учителя у Керестуре, алє о рок, понеже ше оженєл и пошвецел, премесцени є за пароха до Врлики у Далмациї, дзе обставини у грекокатолїцкей церкви теди були барз чежки у вирским и материялним поглядзе. Ту вон у худобстве, зєдинєни з народом, служел осем роки. Зоз Врлики є премєсцени до Нового Саду на початку 1860. року на место управителя парохиї, дзе остал пейц роки, по конєц 1864. року. У городзе о. А. Лабош упарто глєда припаднїкох грекокатолїцкей вири котри, розошати на роботи як слугове, наднїчаре и служнїци, ступали уж до мишаних малжествох, аж и на сримским боку у винїцох. Вон 30

ПЕРЛИ СЛОВОХ

пописує вирних, контактує з Маґистратом, збера руски дзеци и отвера конфесионалну школу 1863. року з учительом Петром Поляком. На власне жаданє, шлїдуюци 12 роки препровадзел як капелан у Руским Керестуре, у шицких роботох одменююци хорого колеґу Янка Санича, з котрим студирал. О тих рокох єден з його биоґрафох пише: При хорому парохови Саничови як душпастир окончовал роботу сам. Шицки свойо обовязки провадзел барз точно и совисно, так же ше велї його сучаснїки чудовали яки є пильни и пошвецени поволаню нє лєм на богослуженьох и у парохийней канцелариї, алє и у приватним фамелийним живоце. Окреме ше то указало кед у Руским Керестуре 1871. року були вельки вилїви, а 1873. року епидемия колери. Шицких хорих нащивйовал, нє беруци до огляду же ше и сам могол обрац. (I; 19,3, 7–11, б. 18) Ище раз о. А. Лабош бул меновани за пароха у Новим Садзе 1876. року. Теди мал чесц буц предшедуюци Духовного стола, припадла му длужносц архидиякона Бачко-сримского деканату. После двох рокох конєчно постава парох керестурски, дзе служел ище по 1912. рок и жил до 1918. року. Други його биоґраф наволал отца Андрия „нестором Епархиї крижевскей”. Зоз своїм образованьом, мудросцу и животним искуством уплївовал на чуванє националней свидомосци Руснацох у вецейнационалним окруженю, як и грекокатолїцкей вири. У своєй роботи запровадзовал принцип же руска церква муши помагац меншим ґрупом сонароднїкох розошатим по Бачкей, Сриме и Славониї, у правеню церквох и школох и так унапрямовал народ зоз Керестура и Коцура („народ своєй численшей парохиї одушевйовал за помоц своїм малочисленшим братом”). Високи, збити, велї роки крипкого здравя, о. А. Лабош пожил 92 роки. Поцагнул ше зоз служби 1912. року, а 3. януара 1918. року ше упокоєл. Поховани є у Руским Керестуре. З тестаментом зохабел 2 000 коруни худобним у Керестуре, 6 000 коруни Священїцкому дружтву св. Йосафата, а пенєжни прилог дал и Парохиї свойого родного места, Шиду. З нагоди пейдзешатрочнїци малженства, у авґусту 1902. року, родичох поблагословел син о. Андри младши. Истого року, на Митра, о. А. Лабош преславел 50-рочнїцу священїцкей длужносци, отримал шветочну литурґию, а сослужовали велї присутни парохове. Тедишнї Папа Лєв XIII послал ювилантови благослов и одликовал о. Андрия Лабоша старшого з орденом „Pro Ecclesia et Pontifice”. (I, 2, 44–47) Свою шлєбодолюбивосц и вельку животну енерґию, у складзе зоз своїм широким образованьом и идеями зоз младосци, пошвецел нє лєм свойому рускому народу, алє и славянству и цалому чловечеству. 31

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

По означованю 50-рочнїци душпастирскей роботи, познати священїк Ю. Б. (предпоставяме же то Дюра Биндас) написал статю у календаре за 1905. рок, воланим „Мiсяцослов”, котри виходзел у Унґваре. Наш Шидян, проф. Владимир Бесерминї (1946-2014) за живота зачувал боки (штредню часц того очкодованого календара, дзе препознал значносц тексту о о. А. Лабошови, чию фотокопию ту прикладаме. Точну назву того рочнїку, спрам своїх виглєдованьох, дал Микола М. Цап, редактор часопису Шветлосц. У прилогох друкована и спомнута писня. Славия А. Лабоша ст. превжата зоз Историї Русинох Бачкей, Сриму и Славонийї.... др Федора Лабоша (7, 255-257). Почим у Бачкей вили и Даници илирскей писня не найдзена доступни текст тим драгоцинши. Року 2013. друкована кнїжка писньох, приповедкох и записох учителя Златомира Тодоровича, котри мал нагоду пречитац писню А. Лабоша Славия у моноґрафиї Руснаци у Шидзе Леони Гайдук. Одушевени зоз цалим змистом, метафорами и поетику о. А. Лабоша, написал писню под насловом Гей, поето зоз Горнїци (Хеј, песниче са Хорњице). Поцагли го братски чувства, идея славянства и радосц спознаня єдней култури о котрей мало, односно нїч пред тим нє знал. Прето и його писня прилог ґу животопису о Андрийови Лабошови ст.

Надгробни памятнїк о. А. Лабоша (1826-1918) у Руским Керестуре

ПЕРЛИ СЛОВОХ

ПОРТРЕТ о. АНДИЯ ЛАБОША ст. З НАГОДИ 50-РОЧНЇЦИ У СЛУЖБИ ЦЕРКВИ Фотокопия 110-рочного рукопису най бешедує сама о себе. Прикладам ю на знак подзекованя почившому краянови Владимирови Бесерминї, професорови родом зоз Шиду, котри ми за живота послал тот текст.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ПЕРЛИ СЛОВОХ

ПОЗАСЛОВО НАРОК ШЕ НАПОЛНЇ 190 РОКИ ОД НАРОДЗЕНЯ АНДРИЯ ЛАБОША, „НЕСТОРА ЕПАРХИЇ КРИЖЕВСКЕЙ”, КОТРИ СВОЙО БОГАТЕ ЗНАНЄ И ШИРОКИ ДУХ ПИЛЬНО ЗАЗБЕРОВАЛ И ЗОЗ ЩИРИМ СЛОВОМ И ДЇЛОМ ШИРОКЕЙ РУКИ ЗА СВОЙОГО ДЛУГОГО ЖИВОТА РОЗОШАЛ СВОЙОМУ НАРОДУ: НАШОМУ БАЧИКОВИ АНДРИЙОВИ, ЛАБОШОВО ЗОЗ ШИДУ! ПРАДЇДОВИ, ЧУКУНДЇДОВИ, ЛАБОШОВО ЗОЗ КАРЛОВЦУ, ЗАҐРЕБУ, БЕОҐРАДУ, НОВОГО САДУ, РУСКОГО КЕРЕСТУРА, ДАВЕН-ДАВНОМУ ДУШПАСТИРОВИ, ПОДЗЕКОВНИ ЙОГО

РУСНАЦИ БАЧКЕЙ, СРИМУ И СЛАВОНИЇ 36

Часц друга

МИХАЛ ЛАБОШ 1905-1961

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ПОРУШОВАЧ МУЗИЧНОГО ОБРАЗОВАНЯ У ШИДЗЕ Узша фамелия Михал, Мишко Лабош (у матрикули записани Михаил) народзени у Шидзе 1905. року. Мац му була Ана Шлївак, а оцец тиж Михал, коваль. Мал три старши шестри: Мелану, одату за Вашаша, а потим за Лусканца у Беркасове; Марию, одату Сабол у Шидзе; и Юлу, одату Кочиш у Миклошевцох. (Младши брат Ани Шлївак, Янко, бул успишни шидски чижмарципелар и прето є вибрани за першого предсидателя орґанизованих роботнїцких синдикатох у Шидзе (Затезало), а оцец є доброго бавяча ФК Раднички Дюрици Шлївака, хтори формовани 1934. року.) Михал ше народзел у хижи свойого оца Михала (1866), дзе одроснул и його оцец Симеон (1834) и бачи Андри Лабош (1826). Михал Мишко Лабош умар у Новей Ґрадишки 1961. року дзе бул капелмайстор городского дуйного оркестру, а поховани є у Шидзе. З почитованьом го у Шидзе випровадзели його товарише огньогасци, так же го у труни ношели аж по теметов и спущели до гроба. У дзецинстве Михал закончел штири класи основней школи и як маєтнєйши параст почал ше занїмац зоз землєдїлством. Медзитим, вон ище як хлапец почал указовац прихильносц ґу музики, так же грал на старинскей хармоники на ґомбички. Ище у перших рокох по Першей шветовей войни пред хижу Лабошових внєдзелю ше младеж сходзела „до кола”, тє. на танєц, а Михал им грал (свидоцтво нини Веруни Гайдуковей Бодьваньсковей). Грац ше учел и на тамбурки (прим), а вец и на других инструментох. Од Семана, самоукого „учителя” з Беркасова, почал ше учиц грац и на кларинету. Спрам тедишнїх обичайох, кед мал 18 роки, родичи го оженєли з дзивку зоз „добрей фамелиї”, шеснацрочну Павлину Жирошову з Миклошевцох. Було то 1923. року, а уж 1924. року вони постали родичи дзивочки Ганчи. По 21. рок живота Павлина мала ище два дзивчатка: Марчу (1926-2006) и Аранку Златицу (1928-2010). Дзивочка Юлияна (1930) им умарла на три роки, а вец ше 1935. року народзела дзивка Леона (Лела), будуци педаґоґ, авторка тей моноґрафиї. 38

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Фамелия Михала и Павлини Лабош, Шид, 1944. року

Кед поодавали дзивки, фамелия Михала Лабоша постала вецейнационална (руско-горвтско-сербско-мадярска). Михал як Pater Familias, гоч є народзени 1905. року, допущел своїм дзивком най иду „кадзи их шерцо водзи”. И у велїх других случайох указовал свойо широки становиска.

Музичне образованє – кларинет, саксофон, дириґованє Добродзечне огньогасне дружтво у Шидзе основане 1924. року. Його перши и длугорочни руководитель бул Срета Стоякович, маляр обисцох, а медзи першима членами бул Михал Бики, пинтер, и Янко Дюдяр, сияртов. Кед 1933. року у Шидзе справени Огньогасни дом и обновене Огньогасне дружтво, Михал Лабош зоз ґрупу своїх пайташох постава член того дружтва. Були то: Янко Ждиняк, дротар, Йовґен Ждиняк, параст, Емил Тиркайло, Микола Биреш, Васа Щурок, Дюра Надь, Михайло Дякович, вец Милоє Ковинчич, Коя Крсманович, Дьордє Ґрчич, Любомир Боґичевич и други. 39

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Обновене Огньогасне дружтво, Шид 1946. року, у першей лавки, перши з лїва Евґен Ждиняк, други Михал Лабош

Шицки вони по тедашнїм закону о орґанизациї огньогасней служби у Кральовини Югославиї зоз 1933. року мушели звладац одредзени поуки о гашеню огня. Медзитим, тота орґанизация пестовала и плехову музику, орґанизовала шветочносци, видавательство (у векших центрох) и поставала значни порушовач збуваньох у формованю културного профилу менших и векших городох гевтого часу. Так и шидске огньогасне дружтво школовало младших заинтересованих членох за гранє на дуйних инструментох. У Сримскей Митровици коло 1935/36. року була орґанизована єднорочна школа зоз програму нїзшей музичней школи у хторей ше учело грац на дуйних инструментох и буц руководитель (капелмайстор) огньогасней дуйней плеховей музики, за городи Митровица, Шид, Рума, Индїя, Ст. Пазова. Михал Мишко Лабош, як схопни школяр тей школи, оспособени теди грац на кларинету и саксофону и за руководителя (капелнїка) дуйного плехового оркестру. О тей школи оцец вельо приповедал авторки Моноґрафиї. Спрам єй здогадованя, з опису роботи тей школи мож заключиц же програма облапяла, попри нотней писменосци, солфедя и граня на инструментох, и часци з историї музики (материя о Бетовенови и др.), дириґованє, поняца з теориї конртапункту итд. У нєдостатку друкованей музичней литератури, Михал зоз своїм красним рукописом преписовал ноти, партитури за кажди инструмент у оркестру и познєйше мелодиї актуалней забавней музики, кед ше за ню опредзелєл. 40

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Такой кед ше врацел зоз Сримскей Митровици, основани шидски дуйни оркестер плеховей музики при Огньогасним дружтве. За капелнїка поставени Михал Мишко Лабош. З нєобичну лєгкосцу у поучованю Михал коло школярох музичней школи анґажовал и дакус младежи и увежбал „свой” оркестер за учасц на городских и огньогасних шветочносцох. Од Руснацох найдлужей у тим оркестре грали Янко Ждиняк и Данил Биреш. Виводзели гимни, марши, шветочни писнї и др. Нови блїщаци месинґово инструменти, цмобелави огньогасни униформи и били рукавици дополньовали дожице чогошик нового и елитного у Шидзе. Оркестер кажди рок отримовал рочни концерт на дзень огньогасного дружтва у Дудичох (нєшкайши парк пред Ґимназию и Млинтестом), а поряднє провадзел шветочни обиходи през город на державни швета и преслави. Дїялносц того оркестру тирвала по початок Другей шветовей войни.

Шидски плехови оркестер коло 1938. року. Михал Лабош стої перши з лїва зоз кларинетом

У тим периодзе, од початку 1937. до 1938. року, Михал тиж оспособел оркестер огньогасно дружтва у сушедним Илоку. Ту му було обезпечене и школованє у вечаршей польдїлскей школи. У Другей шветовей войни, як трецоповолани югославянского войска, зарабровани є и транспортовани до рабства до Нємецкей. Кед ше врацел до Шиду, дакус скорей ошлєбодзеня, знова го анґажовали на процивогньогасне дежурство под час НДГ, а теди огньогасци сотрудзовали з антифашистичним рухом. 41

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

На початку децембра 1944. року, по приходзе НОВ, Михал реґрутовани за потреби воєней музики, та за седем мешаци после пребиваня Сримского фронту прешол пешо цалу Югославию до Словениї з пушку и кларинетом. Научел нови композициї пошвецени погинутим геройом, войованю, возвелїчованю ошлєбодзеня жеми од окупатора. Волало ше то партизански шпив. Зоз чежку хороту на покрутки одпущени є з войска, а по виздравеню и єдного року чежкей мулярскей роботи на обнови звалєних обєктох у Шидзе (гайзибанска станїца, индустрия меса, трикотажа итд.), достал роботу у землєдїлскей задруґи, а у вечарших годзинох у обновениим огньогасним дружтве мал орґанизовац и буц инструкор дуйного плехового оркестру. Шлїдуюци шейсц роки музичней дїялносци Михал бул барз активни у вкупним музичним живоце Шиду. Позберал старих огньогасцох, членох дуйного оркестру, и оспособел ґрупу младих за гранє на рижних дуйних инструментох. Зоз тим оркестом наступали на шицких шветочних академийох. Млади хлапци го барз уважовали, а родичи вимагали же би и їх дзецко учело, було упутне до музики. Шицким познати як „чика Мишко”, сциговал вшадзи.

Културни аматеризем и забавна музика По Другей шветовей войни, уж концом 1946. року, Михал Лабош перши у Шидзе основал забавни оркестер у котрим на змену грал кларинет и саксофон. Були то часи валцеру, свинґу, фокстроту и танґа, а наша младеж любела и кола. Михал, и зоз нїм виолиниста Алфред Радецки, як музично писмени члени оркестру, репродуковали з нотох „нови” композициї: Нї за чим нє жалуєм я (Едит Пяф), Поведз ми (Bles ame Muco), Дзивки Паризу, Дунайски габи, руску Гибай, гибай и др. Остаток оркестру мелодию прилапйовал и провадзел по слуху. Тот оркестер грал на танцох (иґранкох) у Соколани, у Карчми „Код Кафла”, у Словацким доме култури, у дворе Рускей школи влєце. Тиж так, часц того оркестру провадзела и музични точки у даскелїх замеркованих оперетох котри у Рускей матки – драмскей секциї пририхтал професор Евґен Сабол (Сорочински ярмарок, Майска ноц, Заврачане благо), а солисти були Амалия Надь, Евґен Лабош, Микола Торма, Вира Бесерминї. Кед була зволана даяка векша свадзба, теди було „славне” чуц же будзе грац оркестер Михала Лабоша, цо шицки члени оркестру дзечнє прилапйовали, з оглядом на чежки материялни обставини у повойновим живоце. 42

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Михал Лабош ше вецей раз у тим периодзе нашол на шветочней бини як дириґент тамбурового оркестру Дому школярох у привреди (шеґертох) у Шидзе. Одже, после Другей шветовей войни остали вецей широти хлапци без родичох або лєм з мацеру, та за нїх бул основани интернат у Руским дворе, а управитель им бул Славко Ничифорович. Кед достали инструменти, Славко поволал Михала же би у Доме формовал тамбурови оркестер. Їх любени „чика Мишко”, зоз себе особлїву лєгкосцу, за два мешаци оспособел хлапцох же би у Соколани на академиї виведли венчик далматинских шпиванкох. Аранжман порихтал самостойнє. Одушевеню нє було конца, а у хлапцовских шерцох остало вельке приятельство зоз їх „учительом музики чика Мишком”.

Жива енциклопедия забавней и окреме рускей народней музики Забавну музику, гевту котра ище пред Другу шветову войну була барз популарна, чому допринєсли и радио-габи, Михал грал по слуху, а за шидски штредок нови фалати за танєц репродуковал (виводзел) з нотних записох. Ноти доставал од колеґох зоз хторима сотрудзовал, од професора Сабола, од жеца зоз Сиску и зоз обявеней музичней литератрури. Колекция нотних записох була досц богата, а чувал ю дома. Єдине средство за умножованє було ручне преписованє, та Михал зоз своїм красним рукописом нєпреривно збогацовал свою збирку партитурох актуалней забавней музики. За народну музику, насампредз нашу руску, бул жива енциклопедия. У кнїжки Руснаци у Шидзе 1900-1950 наведзени коло 40 наслови писньох котри Михал дома грал и з часу на час повторйовал пририхтуюци ше за даяки наступи. Тото гранє би дараз тирвало годзинами, а часто свой дом понукнул як вежбальню за цали оркестер. Тото ше з веселима тонами и складом мелодийох и текстох котри провадзели музику, урезало до паметаня членом фамелиї и сушедству. То писнї: Бун, бун, бундевара, Качур на долїнє, Под стреху ше гнїздзи ластовка, Зашвицело рано слунко, Кед сом ишол коло панскей загради, Идзе ми нєдзеля, Тота дражка шлямпава, Шедла мушка на конарчок, Шеднєм себе на враного коня, Конї врани нєчесани, Я до лєса желєного нє пойдзем (чардаш), Дуркай, дуркай на облак чи є млїнар дома, Чарни очи, подзме спац, По конєц валала фиялечки садза, Нєдалєко од валала єст там єден густи лєс, У заградки дзивчатенко, Желєнєє жито, Шей, гоя, гоя, милєнка моя, Чийо же то волки на дворе, Тота нина наша купує бициґли од Чордаша, Танцовала нина з нину, Кед голубица лєцела, Шлїдом мамочко, Лєжи Яни забити, Ишли дзивки попод хотар, Чия то заградка нєорана, Вежнєм пушку на рамено, Яй, боже мой, пребоже мой, млада сом ше одала, Цихо, мили, нє дуркай, 43

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

з острожками нє черкай, Гей пада, пада росичка, За Дунайом, Зродзели ше тарки за горами, Дзивчино моя, напой ми коня, Хижочко стара, Били ружи, Гибай, гибай, Танцуй, танцуй, викруцай (словацка) и українски: Ей у полї лївка, Їхав козак, Чече ричка, Кину кужи, Ой пид гаєм гаєм, И шумит и гудет, Наша славна коломийка, Ти нє пан анї дїяк, Задумала бабусенька, Така доля моя... Тиж так Михал знал репертоар старих крочайнїцох-маршох и нових „партизанских” писньох, познал далматински народни шпив, та и велї старосербски, горватски, словенски, македонски и словацки народни писнї.

Виривок з нєобявених мемоарох Леони Лабошовей Гайдуковей Даґдзе коло пейдзешатого року живота Михал остал без роботи у Шидзе, а жадал ше и далєй занїмац з музику. Пробовал у Трстенику, мал поволанку до Биєлїни, алє го цошка поцагло до Новей Ґрадишки. Тото цошка була друга жена, а побановал пре таки крочай уж зоз першим гурчаньом гайзибану котри го везол до Ґрадишки у Горватскей. Напущел хижу, хорйовиту жену, мал уж дванацецеро унучата, зохабел жени и мнє, наймладшей дзивки котра сом була пред учительску матуру, же бизме чували и поховали його стару мацер. Прето бул у розпуки до остатку свойого краткого живота, а моя мац Павлина по свою кончину оплаковала и судьбу и любеного Михала. Найкрасше любовне писмо котре сом у живоце пречитала були сердечни мацерово слова написани оцови до Ґрадишки. Твердзи ше же ше у литератури трима за найемотивнєйше виражене любовне писмо Балзаков текст – писма єдней куртизани (роман Шветлосц и бида куртизанох). Як Балзакова почитователька, кед сом у младосци пречитала мацерово писмо, мала сом на розуме таку компарацию. Мацерово писмо сом пречитала покрадзме пред тим як цо сом го положела до коверти и послала, бо мац лєжала хора. Пред шмерцу, уж хори од карцинома, оцец єй написал писмо – споведаня и пребачованя, а насловел го зоз словами: „Добри мой ґаздо, чувай наш дом!”. Ту гварел же ше тресол як прут и плакал кед гайзибан рушел. „И ище вше плачем дзе ме нїхто нє видзи”. Врациц ше такой нє могол, пенєжу нє було, гола еґзистенция, верим же го и ганьба застановела. Умар 1961. року у 56. року живота у Новей Ґрадишки, а я и мой перши супруг Бошко Урошевич го привезли и поховали у Шидзе. Оплакали го и випровадзели зоз власней хижи фамелия, родзина, приятелє и сушеди, як кед би ше нїч нє случело. Достал опрост од своїх наймилших. Нїхто од блїзких, та анї дзеци, нїґда нє нашли одвит на питанє цо то чловека предобрей души, чловека чесного и за приклад, поцагнє на криву драгу?! 44

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Криву, бо души мира нє нашол, а як гвари Иво Андрич, „велї на швеце драги господнї – чом чловек нє вибера гевту правдиву?”

Предлужоваче – Илия Лабош и два унуки У музичним живоце Шиду та и ширше, значно ше афимовали синове Михалового братняка Илиї Лабоша (1909). Найстарши син, тиж Илия (1940-2014), Звонко и Данил твердзели: „поцагли зме коренї од бачика Михала.” Вони почали грац у ґимназийним оркестру при проф. Е. Саболови, а ходзели и до основней музичней школи хтора ше праве отворела у Шидзе. Илия, медзитим, вельо учел и звонка того, та попри саксофона, лєгко ше лапал велїх инструментох, „баш як и бачи Михал”. Грали як школяре, були члени велїх младежских забавних ґрупох, мали свой музични ансамбл зоз хторим наступали у лєпших готелох у Войводини, Горватскей и Босни. Жадал Михал же би и його дзивка Леона грала на виолини. За тото ше витворели условия кед уж з оглядом на возрост (13 роки) було позно. Вшелїяк, гевто мало наученого за три роки основней музичней школи у Шабцу, вельо єй значело у окончованю учительскей длужносци.

Весна Ружич, 1949-2010, дзивка Ани Лабош, як студентка

Поцешени би бул дїдо Михал зоз спознаньом же два унуки по вокациї музичарки. Унука дзивки Ганчи, Весна Ружич поз. Малпера, була професорка гушлї (виолини) и директорка штреднєй музичней школи у Заґребе, а младша, Ядранка, зоз штредню школу на флавти, преподавала у предшколскей установи и основней школи. 45

Часц треца

ЛЕОНА УРОШЕВИЧ ГАЙДУК, НАРОДЗЕНА Л А Б О Ш, 1935.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

80 РОКИ ЖИВОТА И РОБОТИ У мено редакциї Треца часц тей биобиблиоґрафскей моноґрафиї пошвецена ювилейней 80-рочнїци авторки Леони Лабош Гайдук з Нового Саду, народзеней у Шидзе. У нєй презентовани викладаня котри написали други о нєй у рижних нагодох (додзельованє награди за животне дїло у образованю итд.), а найвекша часц текстох пречитана на сходзе означованя 70-рочнїци єй живота и роботи. Тиж так, ту облапена и єдна часц зоз єй нєобявених мемоарох, приложена богата библиоґрафия з пописом статьох хтори написани о нєй. Леона Урошевич Гайдук нар. Лабош, попри Награди 25. май за животне дїло у воспитаню и образованю 1988. року, достала и Плакету За щешлїве дзецинство од Союзу дружтвох за воспитанє и старанє о дзецох Югославиї 1986. року и одликована є з Орденом заслугох за народ зоз стриберну гвизду од Предсидательства СФРЮ, 1980. року.

Орден заслугох за народ зоз стриберну гвизду Леони Лабош Гайдук

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Добрила Летич Нови Сад, 1988, 2005.

ЛЕОНА ОДАТА УРОШЕВИЧ ГАЙДУК НАРОДЗЕНА ЛАБОШ*

Просвитни совитнїци Леона Урошевич и Добрила Летич, Сутєска, 1975. року

Леона Гайдук, скорей Урошевич, а народзена Лабош, тих дньох полнї 70 роки живота, з котрих коло половку препровадзела у Новим Садзе. За просвитного совитнїка у Педаґоґийним заводзе Войводини у Новим Садзе була вибрана 1973. року. То бул период єй полней фаховей узретосци. После 12 рокох практичней учительскей роботи и 9 рокох студийно-аналитичних роботох, виглєдованьох у настави и педаґоґийно-инструктивних активносцох у основних и штреднїх школох на функциї просвитного совитнїка у Медзиопштинским просвитно-педґоґийним заводзе у Зеници, Леона до Педаґоґийного заводу Войводини пришла фахово и теорийно подполно порихтана. Понеже є по природи придана роботи и витирвала, а як чловек скромна и прихильна друженю, була такой щиро и сердечно прилапена. Бул то час кед Войводина, пребераюци одвичательносц за обласц воспитаня, пририхтовала свойо плани и програми, як и комплетни законски и фахово предписаня зоз котрима ше воспитанє и образованє реґулує и витворює, та Леона окомнуца вошла до *Основа за викладанє з нагоди означованя 70-рочнїци живота и роботи бул текст обгрунтованя Одбору НР Сербиї за додзельованє „Награди 25. май” Леони Урошевич за животне дїло у образованю (Архива Педаґоґийного заводу Нови Сад). Професорка Добрила Летич, просвитна совитнїца, студирала и була блїзка пайташка писателя Миколи М. Кочиша, а по походзеню є Зличичова зоз Дюрдьова и у младосци бешедовала по руски.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

найодвичательнєйших роботох и розпочала найплоднєйши и найсериознєйши период свойого роботного, фахового анґажованя котри тирвал полни 18 роки. Од початку, ище як просвитни совитнїк у Зеници, Леона була ориєнтована на злєпшованє квалитету настави у подручу думковей активизациї школярох и на провадзенє особного розвою школяра. Теорийно ше усовершуюци и педаґоґийно дозреваюци, вона свою духовну любопитлївосц и педаґоґийну унапряменосц поступнє концентрує на воспитну роботу школи. Тота обласц завжала познєйше централне место у єй професийней педаґоґийней роботи и остала Леоново основне интересованє и любов аж по одход до пензиї (и после того по нєшка, бизовно). Унапредзованю воспитней роботи школи, теоретски и практично можебуц найзложеншей обласци воспитаня и образованя, Леона пошвецела два децениї усиловней роботи, алє у тей обласци посцигла и найлєпши резултати. Под єй руководзеньом и з єй коавторством створени перши програми воспитаня за основну и штреднї школи у Войводини. Єй систематична робота на запровадзованю тих програмох до пракси – зоз пририхтованьом упутствох, оспособйованьом наставнїкох и школских педаґоґох, обявйованьом фахових роботох, штиророчним анлитично-виглєдовацким провадзеньом їх применки, з успишну координацию сотруднїцтва медзи реґионалнима просвитно-педаґоґийнима заводами – за резултат дала високи ступень прилапеносци програми воспитней роботи и интензификованє воспитней функциї школи. Наставнїки баржей почали водзиц рахунку о ефикасносци воспитаня и о вреднованю ефектох воспитней роботи яки виражени у прилапеней системи вредносцох – гуманизме, заєднїцтве народох и народносцох, почитованю достоїнства особи, одвичательним одношеню ґу роботи, як и ґу другим вредносцом. Вибор питаньох зоз котрима ше теорийно и у пракси окреме занїмала илуструє єй всестрану окупированосц з воспитну проблематику и єй дружтвену унапряменосц у педаґоґийней роботи. Медзи иншим то: моралне воспитанє и гуманизация школи, воспитованє за гумани одношеня медзи полами, планованє фамелиї и одвичательносц родительства, робота пионирскей орґанизациї, школярска самоуправа; положенє школяра як субєкту воспитно-образовного процесу, воспитни задатки настави и др. У подручу воспитаня дзецох и младежи за гумани одношеня медзи полами Леона (теди Урошевич) робела у сотруднїцтве зоз Совитом за планованє фамелиї Войводини и бувшей Югославиї. З єй анґажованьом, у планох и програмох обезпечени интердисциплинарни приступ ґу тей обласци, одвитуюци змисти интеґровани до настави и позанаставних активносцох, а наставнїки оспособйовани за витворйованє тих намаганьох. 50

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Свойо виглєдованя и анлизи у тей обласци презентовала на югославянских совитованьох, а обачуюци же би требало до тих активносцох уключиц и здравствених роботнїкох, направела концепцию програми за їх едукацию, як и едукацию наставнїкох. На уровню Сербиї була уключена до роботи на дополньованю програми образованя за планованє фамелиї (1987/1988), а участвовала и у войводянским проєкту за Зєдинєни нациї (Фонд UNFPA – Природни прирост и фактори котри на ньго уплївую). Значне подруче роботи котрому Леона вельо допринєсла то розвой педаґоґийно-психолоґийней служби Войводини. Програму и роботу тей служби креировала и розвивала як оперативну, педаґоґийно-инструктивну и аналитично-виглєдовацку. На тот способ доприношела же би од першобутних 14, коло 250 педаґоґове тей служби у Войводини були уведзени до практичней фахово-педаґоґийней роботи школи. Робота Леони Урошевич у подручу професийного ориєнтованя младих, зоз становиска виробку одвитуюцих програмох, окончованя анализох, сотруднїцтва з орґанами за доставанє роботи и фахово унапряменим образованьом у Войводини, резултовала зоз ушорйованьом двох числох Информатора о виборе занїманя и коавторством у публикованю приручнїка за професийне ориєнтованє: Професийна ориєнтация школярох основней и штреднїх школох у САП Войводини. З вецейрочну роботу на унапредзованю оценьованя успиху и справованя школярох, Леони ше удало витвориц идею же би оцена мала статус поспишованя розвою особносци школяра. З тей обласци обявела приручнїк Оценьованє успиху и провадзенє напредованя школярох. У обласци усовершованя наставнїкох и фахових сотруднїкох (педаґоґох) посцигла барз замерковани резтултати прейґ вельочислених преподаваньох на семинарох и курсох: на жимских стретнуцох просвитних роботнїкох, потим зоз консултациями и як преподавач на Педаґоґийней академиї у Зомборе студентом на руским язику. Винїмково богата и ефикасна робота Леони Урошевич виражена и у єй формалним напредованю у Педаґоґийним заводзе Войводини. Штири роки була руководитель Оддзелєня за систему и розвой образованя и воспитаня, а даскельо роки була фахови сотруднїк Наукововиглєдовацкого оддзелєня истого заводу, гоч нє здобула ступень доктора наукох. Медзитим, коло 80 по теди обявени роботи на сербскогорватским и коло 20 на руским язику, велї редакцийни и рецензентски роботи, як и учасц у виглєдовацких проєктох провадзеня успиху ґенерациї од 4. по 8. класу основней школи у Войводини, преучованє природного приросту у Войводини – образовна компонента, преучованє роботи зоз талантованима школярами, як и инше – доведли ю до перших шорох одличних и афирмованих педаґоґох у Войводини. 51

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Вельке поглавє у творчей роботи Леони Урошевич представя єй анґажованє у Союзу пионирох Югославиї. У тей активносци панує континуитет котри тирвал децениями, а евидентни и резултати котри пре обсяг нє мож поєдинєчно наводзиц. Медзи найвизначнєйшима активносцами то: робота на функциї предсидателя Совиту пионирох Войводини и Совиту пионирох Югославиї, учасц у пририхтованю нових Правилох и програмней основи СПЮ и Програми 14. пионирских бавискох, Стретнуца основних школох з меном уводни реферат на совитоЙована Йовановича Змая, Змаєво, 1983. року ваню Акциї и манифестациї у СПЮ 1987. року, вельочислени виступи на сходох Союзу дзецинских орґанизацийох Дружтва Приятелє дзецох, учасц на медзинародним конґресу о дзецинским бависку у Любляни (ИПА) итд. Окремна часц активносцох Леони Урошевич то єй робота на орґанизацийним розвою дружтвох за воспитанє и старанє о дзецох, при чим успишнє обєдиньовала свойо фахово-педаґоґийне знанє и дружтвени анґажман. У тим смислу реализовала виглєдованє у 238 пионирских одрядох о витворйованю програми воспитней роботи, на основи чого дала предкладанє програми оспособйованя добродзечних дружтвених роботнїкох и пионирских инструкторох и вецей раз и сама була преподавач у школох за инструкторох. Место дальшого начишльованя, поведзме же ше у роботи Леони Урошевич, тераз Гайдук, просвитней совитнїци, без прерви и застановйованя зменьовали и преплєтали робота, ученє, креация, любопитлївосц за нове и лєпше – особне усовершованє, запитаносц за проблеми и глєданє їх ришеньох. Нїґда ше през тоти можебуц трицец и вецей роки кельо ю я познам нє поносовала на вистатосц, а була вистата, розуми ше... Нїґда сом нє чула пригварку на обсяг и зложеносц датого єй задатку. И нє лєм же таки задатки доставала, алє их и сама поднїмала. Значи, робела вельо, квалитетно, ефикасно, успишнє, бо була така... роботна, способна, одвичательна, упарта, витирвала. 52

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Иринка Папуґа Нови Сад, 2005.

ЦАЛИ РОБОТНИ ВИК ЗА ШКОЛУ*

Иринка Папуґа на промоциї Костелниковей кнїжки по сербски, з правого боку академик Юлиян Тамаш, з лївого Мирослав Алексич, писатель, Нови Сад, Городска библиотека, 4. 11. 2014. року

У наших Бачинцох, у Сриме, робела цала плеяда просвитних роботнїкох. Дзечнє ше здогадуєме учительох хтори учели наших дїдох, оцох, братох, а окреме нас, школярох основней школи 50-60-их рокох тераз уж прешлого 20. вику. Праве у чаше тедишнїх рокох, кед у валалє ище велї паметали Бесерминьових учительох – Єлку, Сенку и Кирила зоз Шиду, кед зоз валалу пошли Микола М. Кочиш, Цецилия Цила Цап Гаргаї, кед зме мали лєм нашу руску учительку Марию Марчу Ракичову нар. Копчански, до нашей школи пришли двойо млади учителє Леона и Бата Урошевичово. Учителька Леона була по походзеню Лабошова зоз Шиду, а учитель Бошко Урошевич – Бата ше як Бачинчан по законченей учительскей школи и пар рокох роботи у Привиней Глави врацел до свойого валалу. * Пречитане з нагоди означованя 70-рочнїци Леони Лабош Урошевич Гайдук, 23. новембра 2005. року у Новим Садзе. 53

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Кельо ше нового теди случовало у бачинскей школи, келї иновациї унєшени до школских програмох, учальньох, годзинох математики, физичного вихованя, школского парку и загради, кельо дзецински театрални фалати вони двойо порихтали зоз нами; нє лєм у учальньох, бо зме нє мали пригодну бину за театер, алє и у школским дворе на импровизованих театралних дескох. Бавели зме Пепелюґу, ґлумели у Златокосей, Баш Челику, рецитовали, шпивали, танцовали... Було у школи ище и других учительох, наставнїкох, робели и вони, бо нас школярох од I po VI класу у тедишнїм чаше було надосц, алє найкрасши памятки остали праве на учительску малженску пару Леону и Бату Урошевичових.

Годзина биолоґиї у школскей загради, Бачинци, 1958. року

Таки увод сом дала тей статї о Левонки Лабошовей, Урошевичовей, тераз Гайдуковей, бо сом була єй одлична школярка у Бачинцох, а кед зме ше познєйше, после 20-30 рокох стретли – случайно чи нє, констатовали же зме по професиї истого фаху, же нам педаґоґия животне опредзелєнє. Кед ше нєшка ту на означованю єй рочнїци стретаме и кед треба же бим дацо вецей поведла о нєй як о педаґоґови, надпоминам же вона спада медзи людзох при хторих ше стретаю вельке закладанє и робота, знанє и схопносц, сцелосц и витирвалосц и же ше вона зоз свою окремну фахово-теорийну ориєнтацию и дошлїдносцу у велькей мири намагала унапредзиц воспитно-образовну роботу основних и штреднїх школох у чаше у хторим робела, а намага ше тот тренд отримац и тераз. Як уж поведзене, Леона Лабош-Урошевич Гайдукова народзена 23. новембра 1935. року у Шидзе дзе закончела основну школу и нїзшу ґимназию 1949. року, а 1953. учительску школу у Шабцу. Познєйше, 1965. року, дипломовала педаґоґию на Филозофско-историйним факултету у Беоґрадзе. Кед слово о єй творчей роботи, по моїм думаню, вона би могла буц подзелєна до трох часцох: 54

ПЕРЛИ СЛОВОХ

1. робота як учительки у Соту (1953-1956), Бачинцох (1956-1959) и у Сримскей Митровици (1959-1965), кед ше намагала унапредзовац наставну роботу и розвивац любов и потребу за ученьом при школярох; 2. робота як просвитного совитнїка, перше у Мадзиопштинским просвитно-педаґоґийним заводзе у Зеници (1965-1973), а потим у Педаґоґийним заводзе Войводини у Новим Садзе (1973-1990) и 3. активносци на планє власного образованя и усовершованя: Вше висши ступень образованя, як и усовершованє наставного и фахового кадру у образованю з окремним акцентом на програму воспитней роботи, под назву Усовершованє просвитней системи на першим месце. То праве и були поднаслови, односно акценти єдного мойого напису о Леони хтори обявени у Народним календаре и Сримских новинох 1991. року. Же бим нє повторйовала цо там написане, огляднєм ше на єй аналитичну и публицистичну дїялносц: на видати авторски кнїжки, коавторство, на понад 100 обявени написи и прилоги, як по сербски, так и по руски, на рецензентску и редакторску роботу. Леона автор кнїжки о оценьованю успиху и провадзеню напредованя школярох (1981), у єй коавторстве зоз другима фаховцами вишли кнїжки: о професийней ориєнтациї школярох основних и штреднїх школих у Войводини (1987), о воспитаню за гумани одношеня медзи особами розличних полох (1991), зоз др Владимиром Гайдуком написала моноґрафию о Беркасове (2003), а праве тих рокох (2004-2005) закончела перше и друге обновене виданє кнїжки о матурантох Подриньскей учительскей школи у Шабцу, чия була школярка од 1949-1953. рок. Пририхтує видац и двоязичну сербско-руску кнїжку о Руснацох у Шидзе у першей половки 20. вику. Свойо педаґоґийни спатраня з обласци воспитно-образовней роботи, дидактики, виробку и анализи наставних планох и програмох, учебнїцкей дїялносци итд. обвявйовала у велїх фахових часописох – педаґоґийней периодики, зборнїкох и билтенох хтори виходзели и виходза у Новим Садзе, Беоґрадзе, Заґребе и Сараєве, а по руски и у наших виданьох: у Календарох, Руским слове, Studia Ruthenici итд. Була рецензент при видаваню значного числа учебнїкох (буквар, мацеринске слово, два учебнїки за пестованє руского язика), як и приручнїкох и публикацийох, а участвовала и на велїх виглєдовацких проєктох, як самостойнє так и у тимскей роботи з тей обласци. Свойо широки теорийни знаня и педаґоґийне искуство укладала до фахового усовершованя наставнїкох и сотруднїкох, дзе посциговала замерковани резултати на велїх семинарох, преподаваньох, курсох и других 55

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

сходох. Були то, наприклад, нєзаобиходни Жимски стретнуца просвитних роботнїкох у Войводини, симпозиюми як наприклад гевтот о Витворйованю националней ровноправносци у обласци воспитаня и образованя (1977), конґреси педаґоґох (цалей дакедишнєй Югославиї) итд. Окремну улогу, витирвалосц и дзеку Леона указала як професор педаґоґиї, методичар и ментор студентом руских оддзелєньох Педаґоґийней академиї зоз Зомбора у Руским Керестуре, дзе преподавала од 1981-1985. рок. Велїм студентом – нєшкайшим руским учительом остала у длугим паметаню, праве так як и нам, єй першим ґенерацийом школярох, медзи хторима була и я, та єй и на тот завод у мено шицких хторим уляла любов ґу ученю и почитованю просвитней и педаґоґийней роботи, як и у вашо мено, щиро дзекуєм. Леона Гайдук Шид – Нови Сад, 2010-2015.

ЗОЗ НЄОБЯВЕНИХ МЕМОАРОХ Фамелия. Народзена сом у Шидзе 23. новембра 1935. року у фамелиї зоз хторей походзи познати руски интелектуалєц священїк Андри Лабош старши (1826-1918), а бул власни брат мойого прадїда Симеона. Мой дїдо Михал Лабош бул коваль (1866-1937), а оцец, тиж Михал (1905-1961), у младосци бул параст, алє з цалим єством обрацени ґу музики. Занїмал ше и зоз заградкарством. (У тедишнїх часох, медзи двома шветовима войнами, 1918-1940, робела нїзша польодїлска школи за одроснутих у Илоку, та до нєй уписали и Михала) Грац ше научел на єднорочним курсу у ранґу нїзшей музичней школи у Сримскей Митровици, дзе го послало Добродзечне огньогасне дружтво зоз Шиду. Мац Павлина (1907-1972), народзена Жирош з Миклошевцох, мушела буц и парасткиня, заградкарка и ґаздиня, а єден час мала и казань за печенє палєнки до валалу (оберт, як ше то у Сриме гуторело). Мала сом три шестри: Ганчу (1924-1993), шивачку, одату за уряднїка ПТТ, Горвата зоз Сиску; Марчу, ґаздиню, (1926-2006), одату за Руснака зоз презвиском Митров, хтори народзени у Томповцох, потим преселєни до Шиду, а после розведзеного малженства одала ше за Мадяра Лайоша Петея зоз Шидскей планини, тє. Привиней Глави; и шестру Злату, погосцительного фаху (1928-2010), одату за Руснака Владимира Колбаса до Ґунї. Мали зме ище єдну шестричку, Юлияну (1930-1933), котра пре нєщесце умарла. Мац ме малючку водзела на шестров гробик и жалошнє плакала, та и я була смутна и покрадзме сом у заградки правела мали гробик и крижик. 56

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Я ше у младосци, 1956. року, одала за учителя Бошка Бату Урошевича, Серба зоз Бачинцох, котри настрадал у 38-им року живота у транспортним нєщесцу у Зеници 1970. року. После краткого учительованя, вон бул новинар у Сримских новинох зоз Сримскей Митровица и у НВУ Наша риєеч у Зеници, дзе бул на длужносци одвичательного редактора кед погинул. После 20 рокох самованя, 1992. року ступела сом до малженства зоз др ветеринарскей медицини Владимиром Гайдуком и остали зме вєдно по 2003. рок.

Биста Бошкови Урошевичови у Бачинцох; тераз памятку на ньго чуваю школяре

Леона и Бата, Бачинци, 1957. року

У дзецинстве зме дома бешедовали по руски, а скорей як сом почала ходзиц до першей класи, звладала сом и бешеду на себрским язику. Я по фаху була учителька 12 роки, а после позарядово закончених студийох, як дипломовани педаґоґ, робела сом 9 роки у Медзиопштинским педаґоґийним заводзе у Зеници, а потим як просвитни совитнїк и наукови сотруднїк у Педаґоґийним заводзе Войводини (єден час реґистрованим як институт) ище 18 роки, по одход до пензиї 1990. року. Школованє на руским язику. Штиророчну основну школу и нїзшу ґимназию закончела сом у Шидзе, а Учительску школу у Шабцу 1953. року. Мойо основне школованє на руским язику тирвало по Другей шветовей войни, 1945. року, од мая по юлий при учительки Евфемиї Бесерминьски у трецей класи, а потим мою класу превжал доаєн шидскей просвити Сима Томович. Учителька котру зме з любову волали Фемка и далєй нас у штвартей класи учела руски рецитациї, танци и рихтала з нами драмски слички. Паметам же зме и у другей класи мали руску учительку, Иринку Ердельову зоз Шиду, алє вона зоз нами школярами лєм бешедовала по руски, а наставу тримала на горватским язику по програми тедишнєй Нєзависней Держави Горватскей. 57

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Руски школяре III и IV класи зоз учительом Симом Томовичом, Шид, 1946. року (з лїва на право у першим шоре, патраци од горе, стоя: Владимир Пельга, Илия Тиркайло, Мирослав Миклош Маґоч, Владимир Данчо, Томислав Преґун, Крешимир Кечкеш, Янко Дїтко, Петро Гарди, Янко Данчо, Кирил Миклош; з лїва на право у другим шоре стоя: Штефан Ждиняк (заклонєти з Меланку), Мирон Мирко Данчо, Владимир Митров Жимна, Мирослав Радвань, Владимир Чижмар, Йовґен Прокоп, Мирослав Миклош Куна, Михал Дорокази; у трецим шоре стоя, з лїва на право: Меланка Дюдяр, Славица Лозиняк, Ґабрина Кечкеш, Мария Марча Провчи, Евґения Лендєр, Иринка Бодваньски, Ильча Ґрайцар, Ана Ганча Надь; шедза з учительом, з лїва на право: Гелена Варґа, Єлена Єлка Надь, Єлена Єлка Перунски, Леона Лела Лабош, учитель Сима Томович, Єлена Єлка Ждиняк, Евґения Бики и Леона Торма: шедза на жеми, з лїва на право: Леона Радвань, Милена Миклош Куна, Миленко Томович, учительов син, Оленка Ждиняк, Леона Хома и Мария Марча Хромиш)

Од теди сом лєм у ридких хвилькох мала нагоду читац по руски. Мойо праве образованє у обласци руского, мацеринского язика почало од 1973. року кед сом пришла до Нового Саду, алє и то було лєм самообразованє. Медзитим, мушим наглашиц же ми у ученю вельо помагала Марча Чаканова, котра теди робела у Педаґоґийним заводзе Войводини, а щиро ме привитала и прилапела. (Марча пред тим була наставнїца руского язика у Руским Керестуре и зоз братом проф. др Юлином Рамачом написала читанки за другу и трецу класу рускей ґимназиї.) Прията сом до Педаґоґийного заводу Войводини як двоязични сотруднїк, та ше обчековало одо мнє же бим о даяки шейсц мешаци звладала руску ґраматику и правопис. Алє, уж после двох мешацох пришол ґу мнє окончователь длужносци директора др Велимир Пенавин и принєсол ми 9 боки наставней 58

ПЕРЛИ СЛОВОХ

програми з историї за основну школу и задал ми преложиц тот текст зоз сербского на руски язик. Марча ми дала руско-українско-сербски словнїк Миколи М. Кочиша и я ше дала до роботи. Окончени преклад, спрам тедишнього мойого знаня, дала сом Марчи и замодлєла ю най ми шицко виправи з червеним клайбасом. Досц длуго я тот виправени прикладнїк тримала у фийовки и попатрала до ньго кед дацо требало правилно написац. Вшелїяк сом свойо преподаваня за наставнїкох Руснацох и надалєй писала по сербски, а вец их прекладала на руски язик. Думам же ми перша права школа у писаню по руски бул мали виглєдовацки проєкт о Миколови М. Кочишови, кед зме з нагоди пейцрочнїци його шмерци, Марча Чаканова и я написали статю о його педаґоґийноучебнїцкей дїялносци. Примушена читац и анализовац його учебнїки, вельо сом научела, алє розуми ше нє и „доучела”. Шицко єдно, од теди сом почала писац по руски од концепту до финалу, а лекторе були вше любезни и виправяли ми гришки. Марча раз аж гварела же менєй гришим як Керестурци, бо робим з векшим домеркованьом и самоконтролу. То за мнє уж бул успих. Робота за потреби настави на руским язику. Робела сом у фаху совитнїка за воспитну роботу и педаґоґийни питаня. За руски школи и наставу на руским язику совитнїца була колеґиня Марча Чаканова. Понеже вона закончела висшу школу, мушела пре верификацию прейсц на службу до Заводу за учебнїки, а аж после длугшого часу до Педаґоґийного заводу пришол Яков Кишюгас, дипломовани професор, тераз доктор наукох. У медзичаше, усовершованє наставнїкох и далєй водзела Марча, а уключовала до програми семинарох и мнє зоз общепедаґоґийнима темами, темами з методики настави (воспитна робота, букварска настава, обробок домашнього читаня у класней настави...). Дожила сом теди и єдно нєсподзиванє кед ме Медзиопштински просвитно-педаґоґийни завод Нового Саду анґажовал за кратку инспекцию до двоязичних сербско-руских школох за руски язик у класней настави. Дознала сом теди же єден з директорох „нє видзел” документ Наставни план и програма за основну школу, друковани на руским язику, цо значело же нїяки информациї о настави на руским язику нє мал. Теди сом, попри других, и сама инсистовала же би руски школи цо скорей достали покраїнского совитнїка. Сотруднїцтво з Руску редакцию Заводу за учебнїки. У Рускей редакциї Покраїнского заводу за учебнїки 1973. року стретла сом ше з Дюром Варґом, главним редактором и його супругу Євфемию. Зоз Дюром сом ше упознала ище 1956. року у Бачинцох, кед ми предкладал же бим прилапела водзиц руске оддзелєнє. Септембер мешац, школски рок почал, а я була цалком нєпорихтана за таки задаток, та сом думала же то 59

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

успишнєйше будзе окончовац Мария Копчански Ракич, народзена у Дюрдьове. (Тераз бануєм же сом ше такой нє зочела з ученьом свойого мацеринского язика.). О кратки час до Заводу за учебнїки прешла за лектора Марча Чаканова. Вона ме з часу на час уключовала до дзепоєдних роботох. Дакус сом писала за Билтен Заводу, окончовала рецензиї даскелїх учебнїкох, ушорела повторене виданє Ковачовей кнїжки за дзеци Приповедки дїда заградара и отримала промотивне преподаванє о нєй. Вельо сом зоз схопну учительку Любицу Ґнип робела на корекцийох рукопису нашого Буквара 1979. року, же би перша кнїжка дзецом була цо интереснтнєйша и мотивовала их на активносц. Любомир Сопка тот Буквар барз крашнє и модерно илустровал, так же Руснаци теди мали найлєпши буквар у Войводини. Заш лєм, тот учебнїк бул у сущносци конциповани на моноґрафским и ґрупним приступе ґу обробку буквох, а я ше здогадуєм же сом ище 1961. року у Сримскей Митровици применєла комплексни приступ (поступок), погришно наволовани комплексна метода – презентованє цалей азбуки и поступне школярске прилапйованє, окреме гевтих школярох цо пред школу нє мали дотики з буквами. Сотруднїцтво зоз НВУ Руске слово, окреме зоз часописом Пионирска заградка. Одвичательни редактор того часопису теди бул Янко Рац. Од 1982. до 1986. року виберана сом за члена, а потим и за предсидателя Видавательного совиту Пионирскей заградки. Потримовали зме шицки активносци котри орґанизовал, иншак у Войводини барз успишни, Союз пионирох Югославиї. Були то стретнуца зоз пистелями, обявйованє дзецинских роботох, пионирски бависка и др. Раз сом прилапела предкладанє Редакциї окончиц анализу 10 числох часопису, и тото сом зробела за 1985/86. рок. Нє була сом упозната по яких то критериюмох требало окончиц. Препатраюци фахову литерауру о дзецинскей преси и креативносци, сама сом поставела даскельо критериюми, котри попри анлизи иснуюцих рубрикох у часопису, презентовани членом Совиту. Мушим повесц же тримам тоту анализу за єдну зоз своїх лєпших роботох, гоч вона зробена за интерни потреби. НВУ Руске слово ше ми оддлужело зоз Подзекованями 1982. и 1987. року. Окрем того, з часу на час сом дацо написала до Руского слова и Народного календара и з тим предлужуєм и надалєй. Робота на Педаґоґийней академиї Зомбор – Руске оддзелєнє у Руским Крестуре. Кед отворене оддзелєнє за образованє руских учительох, була сом вибрана за преподавача на висшей школи за педоґоґийну ґрупу предметох, з можлївосцу робиц на руским наставним язику (на пейц роки). У Керестуре сом робела штири роки у годзинох после роботного часу. Дараз ми пре автобус нєдоставало годзини у 42-годзиновим 60

ПЕРЛИ СЛОВОХ

тижню, а шицко цо сом написала за Педаґоґойни завод було написане дома, вноци, бо теди було барз вельо нєпотребни схадзки и часто ше политика мишала до фаху. Преподавала сом общу педаґоґию, дидактику и методику познаваня природи и дружтва. Мушим наглашиц же ми тота робота була барз чежка, пионирска. Без длуженя: пририхтовала сом ше за наставу зоз педаґоґийней литератури на сербским и покус и русийским язику, формовала сом руски педаґоґийни словнїк и преподавала по руски, студенти вец учели зоз сербских учебнїкох, а одвитовали по руски – подполна двоязичносц. Школа Петро Кузмяк, котра нам була вежбальня и дзе зме хасновали простор, нє мала нїяку педаґоґийну литературу за орґанизованє самостойней роботи и вежби студентох. Принєсла сом свою найнужнєйшу литературу, алє то було лєм по єден прикладнїк, так же сом орґанизовала вежби як роботу у малих ґрупох. Вельку увагу сом давала преподаваньом о особносци учителя як чловека, фаховца и културно-просвитного роботнїка. Награда ми факт же векшина моїх бувших студентох на фахових испитох була одлична и же су шицки барз добри просвитни роботнїки, тераз уж афирмовани и наградзовани. Медзи нїма єст директорох основних школох, писательох учебнїкох, новинарох, ношительох награди у обласци образованя и култури, а векшина позарядово закончела учительски факултет.

Ґрупа студентох Педаґоґийней академиї Зомбор, Оддзелєнє у Руским Керестуре 1981-82 року. Леона перша з права на лїво у верхнїм шоре

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Теория воспитаня – становиска, подозривосц, дилеми. Роки и роки свойого пребераня педаґоґийних думкох и роботи пошвецела сом воспитному процесу и воспитней роботи школи. Сензибилносц на тоту обласц ме и нєшка отримує и унпрямує на обачованє воспитних уплївох: чи индивидуалних, чи колективних, чи уплївох штредку: патрим з педаґоґийнима очми, слухам з педаґоґийнима ухами; интроєкция шицкого гевтого цо твори мой педаґоґийни стил, цо на свой способ твори мойо я, зоз пензионованьом нє могла буц як з ласером пререзана. Шицко научене и з праксу здобуте искуство о воспитаню лаконски сом збила до креда (credo), у котрим сом упарта, а вон ше состої у сентенци – принципе: любце дзеци и учце их робиц. Така то педаґоґия, як и етика, асимптотично „еґзактна”, а углавним нормативна: попри наукового „гей”, ма и гевто етичне „треба”. Гевто цо у наведзеним принципе „гей”, то чловек, то воспитна пракса – предмет вельочислених антрополоґийних наукох, алє и педаґоґийних. Тримала сом у глави, а и нєшка тримам же вершински задаток воспитаня оможлївиц дзецку же би закончело найвисши животни факултет, же би постало чловек зоз вельку букву „Ч”, як гвари Нєґош: „Цо то чловек, а мал би буц Чловек?”, або гевта сербска народна присловка (Вук Ст. Караджич) „Людзе густо зашати, алє чловек ридко сходзи”. Залївац треба тоту рошлїну же би цо густейше сходзела. Вельо и нєшка роздумуєм о фундаменталних питаньох теориї воспитаня. Чи у сущносци вообще знам цо то воспитанє? Чи воспитанє можлїве, а же би нє було манипулация з особносцу (приклад: Г. Гесе Бависко зоз склєнянима перлами)? Чи школом попри едукативней, потребна и програма воспитней роботи? Як похопиц алтруїзем, чи є нашлїдзени, чи здобути? Чи кажде дзецко дава ручки з ошмихом? Одкаль девиянтне справованє? Цо одкрию нови ґенетски виглєдованя? Мойо виглєдованя моралних вредносцох школярох доведло ме до заключеня же основу особних вредносцох и ориєнтацийох творя гуманизем, шлєбода, одвичательносц и роботни навикнуца. Понеже то уж питанє аксиолоґиї и функционованя закона реверзибилносци у моралним воспитаню, обрацам ше на нови дилеми у психолоґиї хтори значни за формованє особи. Одже, у психолоґиї ше тераз вше баржей прилапює комуникацийно-коґнитивистични стил – напрям. Доминация коґнитивизма, занєдзбованє виучованя емоцийох, чи повеме збогом чловекови у себе, збогом у даяких других шветох? Жаль ми часточнє же сом у пензиї зошицким претаргла занїмац ше зоз педаґоґию, а обрацела ше ґу завичайней историї. Здравє ми нє допущовало источашнє робиц на своїх давних идейних проєктох о самовоспитаню, цо барз интересантне у тей диґиталней цивилизациї и окреме о воспитованю одвичательносци, цо нєшка доминантне питанє чловековей будучносци, а спатрам го у контексту одношеня поєдинца и дружтва. 62

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Часто зме о воспитней проблематики дискутовали медзи собу, ми колеґове педаґогове зоз реґионалних просвитно-педґоґийних заводох: Вєра Євич, Милена Лозанов, Петар Релич, Ґрозданка Ґовков, Владо Васкович, Никола Спаїч, а полемику зме мали зоз професорами на Катедри за педаґоґию з Беоґраду, спомедзи котрих дзепоєдни були абсолутно процив програми воспитней роботи, док зме мали потримовку у особи проф. др Михила Палова зоз Катедри за педаґоґию у Новим Садзе и тиж так од поєдинцох зоз Беоґраду – проф. др Николи Потконяка, проф. Ракича, проф. Данила Небриґича (ПА СМ). Велї науково детерминанти и животни искуства ме прешвечели до потреби програми воспитаня и (применки) у воспитней пракси. Тоти програми нє мой пренаходок (я лєм креатор нашей войводянскей верзиї), мала сом образец у кнїжки, и ище конкретнєйше поняце после розправи зоз професором Марєнком, шефом Педаґоґийней академиї наукох СССР, автором їх програми и у Таксономиї воспитних цильох хтора зробена у ЗАД и преложена у Союзним заводзе за школство бувшей СФРЮ.

Дружтво за руски язик, литературу и културу, 24. Днї Миколи М. Кочиша, 2. 12. 2014. року

Активносц у Дужтве за руски язик, литературу и културу Нови Сад и Дружтве Дюра Киш у Шидзе. У шлєбодним чаше участвовала сом на стретнуцох, сходох и шветочносцох хтори орґанизовани у обидвох дружтвох, а тото практикуєм и надалєй. У Дружтве за руски язик робела 63

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

сом з часу на час як член Одбору Литературней манифестациї Поетски нїтки Меланиї Павлович и Днї Миколи М. Кочиша. Тераз сом член Скупштини Дружтва. Писала сом до Зборнїка роботох Дружтва Studia Ruthenica. Дружтво ми орґанизовало промоцию кнїжки Беркасово од Деспотовца до данас у Новим Садзе, а КПД Дюра Киш ше зявює як видаватель кнїжки о Руснацох у Шидзе. Була сом пред тим учашнїк совитованя о присельованьню Руснацох до Шиду 1803-2003. и редакторка зборнїку зоз того совитованя. Назберала сом 500 фотоґрафиї историйного значеня за шидских Руснацох и у електронской форми придала Дружтву. Писани роботи на руским язику. Нєвельке число написох и кнїжкох на руским язику приложене у попису обявених роботох. Фахово роботи писала сом углавним по сербски. Медзитим, и гевто цо сом зробела, маюци у оглядзе и тоту кнїжочку о Лабошових, тримам за хасновите рускей националней заєднїци. Значне и тото же зме супруг др Владимир Гайдук и я моноґрафию о Беркасове всестрано збогацели зоз слику и текстом, так же у нєй залапена история и Сербох и Руснацох, а написана є на сербским язику. Моноґрафию Руснаци у Шидзе 1900-1950 плановала сом зробиц двоязично, алє ми за тото нєдоставало здравя. Зохабям у едициї Одняте од забуца кнїжочку Цеплосц дїлох, перли словох, хтора написана и по руски и по сербски. Ширши дружтвени контакти и афирмация рускей култури. Попри писаня лїтопису Пол вика од матури, 2003, сотрудзуюци зоз школскима парняками з Учительскей школи у Шабцу хтори розошати по Мачви, Ядру, Азбукоици, та и Босни, упознала сом их зоз кратку историю Руснацох у кнїжки о Беркасове. Мило им було же дознали о култури єдного народу котри жиє ту коло нїх и ма таки креативни потенциял о котрим нїч по теди до старосци нє знали. Окреме ше за кнїжку о Руснацох у Шидзе заинтересовал мой колеґа Златомир Тодорович, котри написал реплику на писню о. Андрия Лабоша ст. Славия и писню Гей, поето зоз Горнїци, котри у своєй кнїжочки наводзим. Мойо сушеди у квартелю за одпочивок у Столиву, по походзеню зоз Бранковини – покойна поетеса, бард сербскей литератури Десанка Максимович зоз свою фамелию, вше ше вельо интересовала за руски язик и културу. Годзинами Десанка знала поставяц питаня о присельоаню Руснацох до Южней Угорскей, о Галичини и Волиню, о нашей писменосци и тому подобне. (Иншак, Десанка єдна з перших ношительох награди Ивана Франка Здруженя писательох України, хтору достала 1984. року) После єй шмерци приятельство зоз єй фамелию ше предлужело. Тераз як пензионере, каждого лєта зме длужей вєдно. Ту дзе зме ше стретали мой братняк Мирон Жирош, публициста, др Микола Новта и я, єдого лєта нам ше 64

ПЕРЛИ СЛОВОХ

придружел и писатель Штефан Гудак. Анализовали зме поезию и одношенє дружтва ґу скарбу, позитивни и неґативни приклади, а 2013. року орґанизовала сом малу промоцию поетскей кнїжки Штефана Гудака з насловом Зайда за мирни сон. Шицки присутни достали по єден прикладнїк кнїжки и мой преклад Штефанових сонетох Шерцу наймилшей. Поцешена сом же тот преклад Штефан оценєл як прешпив. У своїм окруженю шицки з помоцу русийского и знаня старославянского язика, понеже су зоз священїцкей фамелиї, пробовали читац по руски и досц тексту розумели. О тей промоциї и литературним друженю у Новим Садзе 2013. року, а з нагоди 20. рочнїци шмерци Десанки Максимович, дала сом интервю Рускому слову, а Мария Тот, дзивка Штефана Гудака, у своєй замеркованей културней рубрики на радию обявела розгварку зоз членами фамелиї Десанки Максимович. Глїбоко сом прешвечена же Штефан Гудак майстор рускей краткей приповедки. Стихи „склада” зоз шерцом, та ше прето примаю за читачову душу. Алє я нє литературно ориєнтована, а на мою мотивацию же бим вецей писала о прешлосци Руснацох уплївовал перше Дюра Варґа, а потим (и то барз), з мотивованьом и потримовку мой братняк Мирон Жирош. Дюра Варґа, наш познатии културни дїяч, новинар и редактор, кед зме ше раз стретли на драже, винєсол обсяжну идею о тим цо би при Руснацох требало зробиц, зазначиц скарб за будучносц. Теди ше Дюра по тей „програми” уж справовал. Надзвичайни ентузиязем зоз яким творели и творя особи з котрима ше познам, лєбо сом и сотрудзовала, то академик Юлиян Тамаш, котри у своїх младших рокох гварел же його годзинка швидше дурка у одношеню на час, и котри нашу литературу промовує у Европи и швеце, потим мойо рецензенти проф. др Янко Рамач, проф. др Стеван Константинович (син моєй приятельки Нади Михняковей зоз Шиду), потим проф. др Юлиян Рамач, проф. др Михайло Фейса, креативна прекладателька и писателька Наталка Канюхова, добра познавателька руского язика и лекторка мр Геленка Медєшова, Иринка Папуґова – велї роки водзаца особа Дружтва за руски язик, Микола М. Цап, редактор часопису Шветлосц, новинар и писатель Дюра Латяк – то углавним ядро творительох рускей историї, ґраматики, историї литератури, историї театру, зложених сербско-руских и руско-сербских словнїкох – шицко гевто цо твори сущносц култури єдного народу. Вше ми були цепли стретнуца зоз писательом Дюром Папгаргайом, як цо то и нєшка стретнуца зоз його супругу, поетесу Агнетку Бучко Папгаргайову, потим зоз винїмкову новинарку, есеїстичарку и писательку Иринку Гарди Ковачевичову. Була сом блїзка зоз покойнима поетесами широкого шерца Меланку Паловичову и заєднїцку приятельку Оливеру Олю Шиячки. Обидва зоз маґию за ширенє приятельских чувствох. 65

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Бачински дзивчата на курсу Червеново крижа 1958. року

Гуманитарна активносц и спонзорство. Вше ме цагло чувство помагац там дзе дакому треба. После народноошлєбодительней войни ми у провинциї, думам на мой Шид и околину, углавним були голи и боси, а комори и шпайзи у обисцох без поживи пре войново обставини и повойново обовязки држави. Прето сом такой кед сом достала роботу, 1953. року, активносц у Червеним крижу нє похопела лєм як обовязку, алє и як особне опредзелєнє. На моїм першим роботним месце у Соту водзела сом Месну орґанизацию ЧК як секретар, зберали зме хто мал добродзечни прилоги у пенєжу, поживи, шматох и розподзельовали их спрам потребох найхудобнєйшим. Такой першого лєта 1954. року прилапела сом у мено Покраїнского Червеного крижа водзиц ґрупу широткох на регабилитацию на Крк. Одвичательносц яку бим у узретих рокох живота нїґда нє прилапела. Ище раз сом после двох рокох водзела ґрупу дзецох зоз Шиду до Црквеници. У Соту и Бачинцох, значи шейсц роки, водзела сом курси ЧК за валалски дзивчата, дзе сом их попри першей помоци поучовала о гиґиєни у ґаздовстве, о защити од епидемиолоґийних хоротох, о малженстве, фамелиї, ґравидносци, як и о правилним костираню. Програма була студиозно зложена, а реализацию контроловал Покраїнски одбор Червеного крижа. За тоту програму пририхтовали нас лїкаре зоз Шиду – др Шкробот, др Башичевич, др Станкович и други. 66

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Вельо сом робела и зоз Подростком Червеного крижа, окреме у Сримскей Митровици як член Срезкого одбору. Одушевела ме робота з подростком кед зме таборовали на Паличу, дзе на лєтнїм семинаре були руководителє и дзеци зоз шицких општинох Войводини. У ЧК Срезу Сримска Митровица предложена сом за руководителя настави и преподавача на тей лєтнєй школи. Квалитетна воспитна робота з дзецми допомогла им же би озбильно похопели поволанє пренєсц своїм пайташом гуманитарни поруки и поволанку постац члени Подростку ЧК. Навикнуце помагац кому и дзе треба постало тирваце. Помогла сом з пенєжом хорому Даркови Провчийовому зоз Шиду, котри як млади инженєр умар од карциному, потим дзивчецу Тияни Оґнянович за оперцию на шерцу, котрей помоц запожнєла, плацела сом дохторох власней шестри з нєдостатну пензию итд. Тиж так сом даровала векшу суму пенєжу Рускей парохиї у Шидзе за потреби обнови Лєтнєй владическей резиденциї и дала єден прилог за опрему. О своїм трошку сом окончела виглєдованя и обробок материялу и ище донировала пенєжи за друкованє кнїжки Руснаци у Шидзе, понеже є и пошвецена моїм согражданом. Помогла сом видаванє вецей наших руских кнїжкох, а финасийно сом потримала и путованє по Европи двоїх одличних студентох зоз Шиду – Йовани Гайдуковей и Даркови Чаственови. Тераз у Европи єдно з нїх уж на докторских студийох. Нє було ми чежко дипломцом и кандидатом за фахово испити помагац з инструкциями як окончиц виглєдованя и написац роботу. Так сом здобула вельо младих приятельох. Нє мала сом нїкого хто би ме волал мамо, алє сом по два-три роки отворела свой дом под час школованя и студийох милей родзини и шестровим дзецом: пок. Неманьови у 7. и 8. кл. ОШ, хторому сом була и инструктор з математики. Умар мой „Циґа” (Барнасти) у 25. року живота од канцеру на мозґу, потим шестриней дзивки Любици Митров, одатей Юришич, котра на мою вельку жалосц, бо була моя наймилша, погинула 1992. року у Вуковаре у 38. року живота, потим Єлки Колбас (Ґордани), дзивки шестри Злати под час єй роботи у Нємецкей, вец Евґениї Данчо кед ходзела на 3. и 4. рок медицини, и на концу полни час студийох у мнє препровадзела Миня Феркетич, унука шестри Ганчи зоз Сиску пре мацерову чежку хороту. Вона и нєшка перша придзе до помоци кед ше похорим. (Тром шестровим дзивчатом и унуки комплетовала сом нєобходну „ладу” и пирнаґи.) Уж шести рок мили ми госцински Йована, Милица Мима и Николина Гайдуково, три унуки мойого другого супруга, котри нє знаю за свою власну бабу бо умарла млада, а и одросли коло мнє за тоти дзешец роки док зме влєце жили у винїци и углавним у Шидзе. Прето мам їх любов и почитованє (и вше помоц у роботи з рахункаром). 67

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

У роботним вику формовала сом малу селектовану педаґоґийну библиотеку у хторей сом мала коло 10 файти часописох, за свойо потреби. Тераз у пензиї, зужуюци интересованє, досц того сом подаровала. З нагоди снованя Ґимназиї Исидора Секулич у Новим Садзе, даровала сом библиотеки 200 томи, а при снованю ОШ Йован Веселинов у Шидзе подаровала сом коло 150 томи и ище коло 70 томи достала ОШ у Бачинцох. Тиж так, пририхтуєм кнїжки на руским язику з обласци науки и науково-популарни змисти (вецей як 200 томи и фотокопию шицких старих руских календарох 1920-1941) за Народну библиотеку Симеон Пишчевич у Шидзе. Мам намиру посцигнуц догварку зоз библиотеку о леґату, або о снованю куцика з руску литературу, а предложим им же би по истим принципе формовали и куцик зоз словацку литературу за националну меншину Словацох у Шидзе.

Театрална представа „Майска ноц”, Шид 1949. року, режисер Евґен Сабол (з лїва на право у першим шоре шедзи проф. Е. Сабол, стоя: Славица Папуґа з Бачинцох, Леона Лабош, Натала Данчо, Евґения Шовань з Бачинцох, Гелена Росташ; у другим шоре з лїва на право: Олґа Югас з Бачинцох, Леонка Радвань, Єлка Перунски, Гелена Варґа, Евґения Бики и Оленка Ждиняк)

Културно-аматерска творчосц. Збуло ше так же сом праве у пензиї вецей часу пошвецела творчосци о Руснацох на сербским и руским язику. Плод и нєскрита радосц моєй роботи у такволаней „трецей часци живота” то даскельо статї написани на руским язику, єден зборнїк и два 68

ПЕРЛИ СЛОВОХ

моноґрафиї, хтори високо оценєли универзитетски професоре. То науково-популарни змисти зоз сеґментами наукових виглєдованьох, теорийних обгрунтованьох и дескрибцию дружтвено-еконимских, демоґрафских и културних рушаньох и зявеньох. Алє я ше цешим и зоз шицким гевтим цо сом зробела у младосци за свою руску националну заєднїцу, бо то бул плус на гевто цо сом так як и шицка младеж у тедишнїх часох робела. А були то годзини и годзини добродзечней младежскей роботи. По Другей шветовей войни оможлївене Руснацом и Словацом у Шидзе школовац ше на мацеринским язику. За два мешаци научела сом руску азбуку, писанє и велї писньочки. То було шицко цо сом у школскей лавки научела. Друге спознанє о язику, рускей историї и литератури здобула сом зоз смообразованьом. Кнїжку Руснаци у Шидзе од 1900-1950 унєсла сом до рахункара зошицким самостойнє. Иншак, я у подполносци билинґвална. Вообще ше нє здогадуєм кеди сом и як прегварела по сербски. Дома зме бешедовали по руски, алє накадзи сом вишла на улїцу, оздзивали ше ґу мнє по сербски, бо ме сушеда Нада Коїчкова брала за ручку же би ми старгла шлївку у шлївнїку котри вона ту прейґ драги од нашей хижи чувала од крадошох. Кед зме були уж „вельки школяре”, а то було у штвартей класи, учителька Евфемия, волана Фемка, поволала нас од сербского учителя же бизме и далєй учели руски писнї и танци и з нами порихтала програму. Мнє додзелєна чесц, як найшмелшей, же бим „водзела конферансу” котра була зложена у стищкох. То початок моїх аматерских активносцох. Уж у трецей класи нїзшей ґимназиї, 1949. року (возрост терашнєй седмей класи), як „одроснути”, мойо пайташе и я, озбильно зме з професором Евґеном Саболом були уключени до роботи дружтва Рускей матки, будуцого КПД Дюра Киш зоз Шиду. Мали зме фолклорну секцию, хор и балетску ґрупу котра у трецей дїї драми Майска ноц одтанцовала єдну точку. Тих рокох у културноуметнїцким дружтве бул барз активни и мой оцец Михал Лабош, як руководитель и член оркестру. Грал у тим оркестру саксофон, а грали ище проф. Сабол, Владимир Манько, Андри (оцец) и Евґен Тиркайло (син). Ище пред Другу шветову войну у Просвити була активна и моя шестра Златица; танцовала у фолклорней секциї котру поучовал Юрий Шереґи. По фотоґрафийох ше видзи же 1926. року у обнови РНПД участвовал и мой оцец, тиж так и ґлумел у єдней комедиї 1934. року. Ґлумици були и нина Марча Лабошова, народзена 1913. року, у представи На синокосу, шестринїца Иринка Лабошова, народзена 1919. року, у представи Хмара и шпивали у хору – братняк Евґен Лабош, народзени 1927. року, як познати солиста, наступал у представи Заврачане благо и Сорочински ярмарок, потим у представи Безталанна ґлумела Любица Лабош, народзена 1930. року. У континуитету у КПД участвую и младши, 69

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

як гудаци (Илийова ґрупа), и шпиваю жридлово народни писнї у женскей ґрупи Евфемия и Славица. Видзи ше ми, а озда и правда, же учасц у дружтвених активносцох знак препознаваня фамелиї Лабошовей, нє лєм медзи Руснацами, алє и у цалим Шидзе. Скорей ше гуторело: „Грає Михал Лабош”, а тераз ше при споминаню презвиска сообщує же „Грає Илия Лабош”. Нажаль, и Илия пре чежку хороту умар у штреднїх рокох, 2014. После учительскей школи, 12 роки сом робела як учителька. Шицки зме були пририхтовани за обнову жеми и „розганянє цмоти нєзнаня”, за просвиту народу, як ше теди гуторело. Учительску школу у Шабцу закончела сом 1953. року, а 1955. сом ходзела на курс за роботу з аматерску драмску секцию. Була то интензивна 10-дньова робота зоз преподаванями и вежбами и до поладня и по поладню и з обовязним присуством на театралних представох у Новосадским театре. Здогадуєм ше же нам режию преподавал Йован Путник. Теди було у цеку пририхтованє представи Ибзеновей Бабковей хижи (Норма), Лорковей Кирвавей свадзби, а главни ношитель улогох була Любица Раваси. Занєшеносц зоз хтору толковал особи Отела и Яґа, розпуку у самей особносци и дзепоєдни поцаги у режиї, мотививанє ґлумцох на самовиражованє – прилапйованє їх ришеньох, остало ми у тирвацим здогадованю. Теди сом першираз патрела представи Фауст, Морана, Еро с оноґ света, Дон Карлос, Кармен, Виберна, Скупенда и др. Резултат: полюбела сом театер и порихтала зоз дзецми и младежу вецей цаловечарши бавени програми. На курсу сом ше упознала зоз братняком, родзину по мацери, Мироном Жирошом и спознала коренї Жировей фамелиї у Славониї и Миклошевцох. Тота родзинска вяза и вельке приятельство медзи нами тирва и нєшка. У моїм першим месце службованя, у Соту при Шидзе, режирала сом драматизовану сказку у трох дїйох зоз шпиваньом Дугоња, Видоња, и Трбоња и Шнїгочку и седем патульки и зоз младежску секцию єднодїйни представи Аналфабетски течай, Заєднїцки квартель, комедию Женїдба и одаванка и Виберна. З помоцу колеґинї Анки Беракович шицко якош ишло, алє маски и костими, окрем Виберней, нє барз ше нам удали. За Виберну зме вихасновали часточнє костими з помоцу Червеного крижа, бо даскельо шмати нє були практични за валал, алє за наш театер гей. У Бачинцох сом режирала сказки Златна ружа, Пепелюґа, Баш Челик и ище даєдни. Представи, Златна ружа хтору глєда принц, ше Иринка Папуґова зоз Дружтва за руски язик, литературу и културу, як главна ґлумица и нєшка з одушевеньом здогадує. Костими, як рижнородне квеце хторе було розквитнуте по лукох (бини) виробели мацери зоз бренованого паперу. 70

ПЕРЛИ СЛОВОХ

З одроснутима сом у Бачинцох режирала на сербским язику єднодїйну представу, а на руским язику драму Михайла Ковача Ораче, зоз шпиваньом. Кед сом 1956. року пришла после одаванки за учителя Бачинчаня Бошка Урошевича, упознала сом ше з учительку Марию Марчу Копчански Ракичову, котра водзела руске оддзелєнє. Вона ме информовала о тим же нашо предходнїки Руснаци Микола М. Кочиш и Цецилия Цап Гаргаї водзели драмску секцию и же даяки шлїди найскорей єст у будинку рускей Просвити. Два-три роки пред тим шицки активносци ше загашели. У запущеней хижи нашла сом розруцани новинки и часописи, комплетни фарби за маски котри зме доставали шицки на курсу за роботу у аматерских дружтвох и єден прикладнїк часопису Шветлосц зоз драму Ораче. Прейґ курсу Червеного крижа назберала сом руску младеж до фолклорней и драмскей секциї, а були ту и гудаци, Фуров и др. Була сом щешлїва же мам текст, о його зложеносци сом нє роздумовала, а нє знала сом теди анї його праве историйне значенє за Бачинчинци. Як паметам, тамаль вєшенї 1958. року, представа Ораче була виведзена. Шицки писнї, соло и ґрупни, були правилно одшпивани, бо у тексту обявени и нотни запис. На своєй гушлї (виолони) шпивачом и гудацом сом писнї одграла, а вони их репродуковали по слуху. Шпивачох на сцени провадзел оркестер. У Сримскей Митровици сом порихтала зоз мою штварту класу сказку Царовна златних власох (у главней улоги Златка Йолер). Подпомогнута з наставнїцу подобовей настави и колеґинями, зробела сом тото зоз добру сценоґрафию и костимами за „паночки”, так же цала представа похвалєна, а то була радосц за моїх малих ґлумцох. Тота представа виведзена на сербским язику. Зоз културно-просвиту активносцу на руским язику претаргуєм 1959. року, а зоз добродзечну роботу у Червеним крижу 1965. року. Период од 1965. по конєц 1973. року, нєполни дзевец роки, препровадзела сом у Босней, у городзе желєза и челїку, Зеници. Понеже сом була перши дипломовани педаґоґ у городзе, а барз пошвецена своєй роботи и унапредзованю роботи по школох, здобула сом подполне довириє медзи колеґами котри ме предложели, а гражданє на виберанкох и вибрали за посланїцу Просвитно-културней ради у Републичней скупштини БиГ. Части розправи о кодификациї вариянтох язика и писма, о националней ровноправносци и виберанки „по ключу” нагнали ме руциц шицки материяли з розправами на тоту тему кед сом зоз Босней конкуровала за Нови Сад. Подумала сом себе: кед ме дахто даґдзе предложи, най то будзе на основи моїх способносцох, а нє по националней припадносци, „по ключу”. Пошвидко сом обачела гришку у таким становиску, бо сом була валушна и знала сом робиц фахово, а мойо способносци були потребни и на подручу образованя Руснацох. 71

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Златомир Тодорович Беоґрад – Шабац, 2011.

ЛЕҐЕНДА НАШОГО ЧАСУ

Пол вика од матури

Знам же нє була нательо обтерхована з релиґию, алє вшелїяк за увод у опису тей надчловеческей души похаснуєм слова св. апостола Марка: Тот цо сце буц перши медзи вами, буц слуга шицким... одкупиц душу и за велїх других, тот на Исусовей драги. И наисце, наша колеґиня Леона (Лабошова) Гайдукова ношитель шицких тих епитетох зоз ученя апостола Марка. Вона була и остала „жена без рамика” у нашей ґенерациї, полна нєогранїченого ентузиязму и любови ґу нам шицким. Така остала и у своїм окруженю и ширше. Лєм завидни би могли буц процив тей констатациї, бо, цо ши векшей души и шерца, зависц ту траци моц. Прешвечени сом же таки за ню анї нє постоя. Одкеди сом ю упознал як школярку Учительскей школи у Шабцу и як нашу колеґиню, була вше на елитней сцени найлєпших школярох у тей нашей ґенерациї. Як просвитни роботнїк, тиж була вше у верхох найуспишнєйших. Твердзим же наша дорога Леона була и остала найанґажованша колеґиня за орґанизованє наших матурских сходох. Пренаходзела нас у шицких часцох бувшей „Юґи” (Югославиї) з поволанками за сход. Остала и наймилша медзи нами, бо нас як „добри дух” зазберовала и овиковичела у своїм и нашим памятним албуме – точнєйше поведзене: Лїтопису нашей ґенерациї од 1949. до 1953. року, ґенерациї школярох Подриньскей учительскей школи у Шабцу. Поведол бим, дзбала о нас як найосторожнєйша шестра. Вше виглєдовала нашо подяца. Часто велїм помагала и у ришованю особних проблемох и їх превозиходзеню. 72

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Зоз цихей и скромней єй природи блїщали златни нїтки уткани до братства, велькей шестринскей и товаришскей любови зоз котру нас повязала до тирвацого кола, кола любови по конєц наших животох. Єй виглєдовацка робота ме здогадує на застарану мацер котра за живота жада же би спод вистартого шерца зохабела залогу, лїтопис о каждому з нас – нам, нашим дзецом и унучатом як вични нєзабуток. Попри нас, надпоминам, так исто ше справовала и ґу свойому рускому народу. Шицка тота робота ми здабе на божеске спасениє. Тота єй благородносц, дар души, шерца и моцней волї зоз щиру любову, прериваю предрозсуди реалносци зоз мержню гриха. Вше є порихтана прилапиц чловечески покути и други слабосци и дац руку приятельства. Чувствовала же людске єство ма у себе вельо божеского, чистого, алє знала и же велї заблукали ґу идолоприхильнїком котри народ водза з єдней крайносци до другей. Патраци правди до оч, вше находзела и методи своєй дїялносци за даяке векше добро. И як просвитни роботнїк и педаґоґ, починаюци од дзецинского возросту та по андраґоґийни провадзеня, Леона з вельку сцерпезлївосцу, талантом и дзеку, оптимистично шицко зводзела до цекох реалного. У корпусу людских слабосцох одруцовала шицко нєжадане, глєдаюци щири гумани вредносци. Знам тиж же вше була дружтвено активна и же за шицку роботу достала вецей одликованя, награди и подзекованя. И без огляду на тото, Леона ше у дружтве справовала як обични чловек з народу и таки упечаток зохабяла. Анї у старецких рокох, як пензионерка, Леона нє мирує. Вше була и остала полного виглєдовацкого духу нє лєм медзи нами, колеґами у фахово-педаґоґийней роботи, алє и на ширшим планє. Можебуц же ю и ґени на тото поцагли, алє за кажду похвалу тото єй подняце. Насапредз, гоч по фаху педаґоґ, рушела шлїдом свойого руского народу и його пресельованя на нашо простори. За тото єй требало вельо виглєдовацкей моци, дзеки и други обсяжни и препознатлїви змисти, познаванє язика, културного скарбу и других елементох хтори затримани у нєшкайшим штредку. Видзим же ту нє було дилеми, бо гевто цо єй у шерцу остало од своїх предкох, було єй основа за початок виглєдованьох. Нєсподзива тото же ше єй удало за даскельо роки виглєдовацкей роботи преучиц и позберац обсяжни писани и нєписани змисти о присельованю Руснацох на тоти простори и окреме до Шиду. Зоз того общого блага зачуваней язичней култури и иншого, Леона лєм цо нє на уметнїцки способ описала руски швет старого и нового краю. Тот исконски швет зачирени до його прешлосци и його мит зведла на елементарну сучасносц у терашнїм чаше и просторе. Зоз свою виразну педаґоґийну и писательску имаґинацию, на уметнїцки способ надвисшела и препознатлїви поняца реалносци, аж до зачудованосци вошла до сущносци свойого руского народу на бувшим югославянским просторе. Медзи пречитанима шориками обачлїви 73

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

перманентни конструкциї реалносци, селїдби и ситуациї з явного живота у новим штредку, як и укапчованє Руснацох до дружтвених заєднїцох нового штредку. У двоязичним диялоґу ше єй удало найсц ровновагу сербского и руского язичного виразу, та як автор хаснує цале богатство и креативни можлївосци обидвох язикох. Як читатель лєм дзепоєдних часцох тей єй роботи, здобул сом упечаток же ше находзим у якимшик чаривним окруженю чий текст таки мелодични як и єй душа, на ученим високим уровню єй людскей вредносци. Тот єй, як го я наволуєм, „божески лїтопис” (або родослов руского народу на тих просторох) то Леонов дарунок стеблу Руснацох. Медзи иншим, най спомнєм же єй надпросекова интелиґенция вироятнє нашлїдни ґен од прадїда Андрия Лабоша (1826-1918), котри зоз свою писню Славия так прекрашнє представел свой народ. Иншак, бул у вязи зоз поетами у Новим Садзе. Прешвечени сом же ю щешлїва мац народзела и же ше у будучносци ридко найдзе така велька позитивна особа, полна етичней диямантней вредносци, зоз таку вельку позитивну енерґию и єдинствена у каждим поглядзе того слова. Єй нєвисцераюци шлїд би велїм будуцим ґенерацийом могол буц драгоказ за будучносц. Вона за нас велька пиха, любов з окремну увагу и почитованьом и щесце же ю таку маме у нашей ґенерациї хтора повязана зоз щирим приятельством. З поетским виразом поведзене: була кральовна нашей младосци и защитни символ шицким нам за братски товаришски ратунок, нашо любованя, товаришски вязи у младосци и остала на корманє нашей путуюцей ладї. Нашо лампи ище швица, доґод вона на жридлє шветла нашого кораблю. Нєдавни єй здравствени стан ше погоршал и шицких нас застарал. Братски сом ю совитовал же най шицку роботу зведзе на минимум, а най ше вецей пошвеци поремеценому здравю. На то ми одповедла же ма ище вельо койчого зробиц. За цеплосц єй надчловеческей товаришскей любови чежко найсц прави слова опису. Тоту велїчезносц нєлєгко анї описац. З благородносцу приступала ґу каждому з нашей ґрупи. З тим текстом єй товаришски и братски дзекуєм у свойо мено, а верим же и шицки присутни пайташе и пайташки з аплаузом потвердзую тоти мойо слова як знак подзековносци. Вона надзвичайна душа, драгоцини камень нашей ґенерациї, єдна з найпожертвованших особох медзи нами за товаришске слово зоз шицкима єй манирами. За шицких нас остава глїбоко ценєна и барз почитована, зоз златну нїтку людскей велькосци. Задовольство у друженю зоз ню нє мож описац. Най жиє дорога Леона и ми з ню!* *Пречитане на сходзе учительскей ґенерациї 1949/53. у Шабцу 2012. року; Златомир Тодоровић „Моја лутања”, Нови Сад-Беоґрад 2013, бок 147-151.

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Мр Радован Дюрчич Шид, 2003.

МОНОҐРАФИЯ БЕРКАСОВО ОД ДЕСПОТОВЦА ДО ДАНАС

Др Владимир и Леона Гайдук

Моноґрафия Беркасово од Деспотовца до данас (Беркасов од Деспотовцу по нєшка) авторох малженскей пари Гайдукових, Леони и др Владимира, ма 396 боки. Кнїжка зложена зоз 21 поглавя, у котрих комплексно приказани розвой населєня Беркасов од найстарших часох по нєшка, по початок 20. вику, трецого миленийюму. Гоч є у назви часово огранїчена, моноґрафия ма досяги аж до найстаршей прешлосци Беркасова и його популациї. Заш лєм, акцент положени на часи у котрих ше населєнє швидше розвивало и дожило свой найвисши уровень. Публикация представя резултат вецейрочней роботи авторох на збераню материялу о розвою валала, о чим шведоча 66 наслови хаснованей литератрури и 20 наслови документох котри хасновани у роботи. Окрем того, авторе хасновали и такволани „живи язик” сучаснїкох и креаторох и учаснїкох велїх подїйох з историї валалу. Контакти з нїма и їх потомками (усни або писани) ище вецей доприноша автентичносци презентованого материялу. Єден з таких и сам автор, доктор ветеринарских наукох 75

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Владимир Гайдук, народзени як Беркасовчан, тераз у осмей децениї живота, сучаснїк велїх подїйох у блїзкей прешлосци. Вєдно зоз супругу Леону, народзену у Шидзе, прилапел ше озбильней, чежкей и одвичательней, алє за дружтво оправданей роботи. Авторе обробели тот материял по хронолоґийним шоре, окончели потребну систематизацию подїйох и пременкох у назначеним периодзе и презентовали тото за ширшу публику читательох. Текст добре илустровани ґрафично, зоз сликовним и статистичним материялом. Облапя дзевец прилоги, 208 фотоґрафдиї и 29 таблїчки з одвитуюцим текстом и ясно виражену функцию у рукопису. Вики прешли одкеди ше на просторе Беркасова зявел чловек, кед ту почал живот. Требало вельо сцерпеня, роботи и одреканя же би ше цали тот час преучело и змесцело на 396 боки формарту Б5 тей кнїжки. Мож заключиц же робота авторох була комплементарна: вони ше насампредз дополньовали у роботи. Др Владимир Гайдук мал широке подруче роботи у рамикох свойого фаху: привреда, землєдїлство, статкарство, а тиж так и период НОВ як млади учаснїк антифашистичного руху, а супруга Леона, дипломовани педаґоґ – дружтвени дїялносци: култура, школство, история, уметносц... Синтеза їх поєдинєчней и заєднїцкей роботи то компонованє єдней цалосци: од природно-ґеоґрафских характеристикох, прейґ далєкей, блїзшей и новшей прешлосци, по початок того вику. Зоз селектованого материялу з обсяжней науковей и фаховей литератури авторе витворели надзвичайни мозаїк чловекового бивальнїку зоз шицкима його природнима и дружтвенима прикметами. Беркасов єдно з 19 населньох шидскей општини. Припада ґу його бреговитей часци, а источашнє є и пригородске населєнє Шиду. Медзтитим, воно ма и цошка свойо, специфичне, по чим ше розликує од других штредкох. Авторе тото барз крашнє визначую: Кед ше ма у оглядзе розкошну красу и богатства предїлох коло Беркасова, котри анґажую у роботи, алє и одушевюю и ошвижую, кед ше домерковано злучи шицки ключни подїї з прешлосци и терашньосци валалу, шицко цо Беркасовчанє зробели (лєбо занєдзбали) на лєм їм єдинствени и нєповторлїви способ, достава ше ориґиналну представу о валалє. Гевти цо познаю Беркасов, годни у тей моноґрафиї найсц податки о його ресурсох, о його статочних ґаздох котри виками залївали тоту жем з чесним парастским знойом, потим о ремеселнїкох, тарґовцох, воденїчарох, минарох и интелектуалцох. Демоґрафска слика населєня меняла ше през длугу и бурйовиту историю. Нєшка воно представя вецейнационални штредок у котрим вєдно и зложно жию Серби и Руснаци, док други нациї єст менєй. Воєни 76

ПЕРЛИ СЛОВОХ

миґрациї допринєсли звекшаню числа жительох з механїчним приростом, бо депопулация присутна и ту як и у других валалских населєньох у Войводини. О тим авторе пишу: Насампредз треба наглашиц же Беркасовчанє валушни, мудри, креативни и рухоми людзе. У прешлосци, та и нєшка, вше мали „своїх людзох” медзи елитнима, медзи предняками, тє. у висших сталежох дружтва: од штредньовиковних деспотох зоз стару сербску и европску културу, од европски образованого капитана Михайла Продановича, до науковцох, уметнїкох, спортистох олимпийцох и активних политичарох. Учитель Дьордє Йосич перши прави просвитни роботнїк и интелектуалєц, протоєрей Любомир Ракич зоз висшим образованьом и познаватель странских язикох, грекокатолїцки священїк Дюра Гербут у своїм чаше найобразованши чловек у Шидзе и ширше, полиґлота, потим священїк и писатель Силвестер Саламон, то лєм скромни драгоцини каменьчки з богатей плеяди образованих Беркасовчанох. Понеже их єст вельо, авторе им пошвецели окремне поглавє (Интелектуалци з Беркасова – Биоґрафиї). Кнїжка у змисту облапя вельо материялу зоз шицких обласцох чловекового живота – од польпривреди по спорт. За кажду обласц могло би ше писац окремну моноґрафию. Окреме пада до оч етноґрафия, чийо богатство и рижнородносц авторе барз интересантно и релєфно виложели, з богатима илустрациями. Шлєбодолюбиви дух Беркасовчанох стари кельо и вони сами. Тото ше указало у шицких воєних бурйох котри прешли прейґ того простору: у вельочислених габох пакосци, мержнї и ґеноциду остали достоїнствени, випросцени, нєпокорени. Розумлїве же шико тото заплацене з велїма жертвами, окреме у Другей шветовей войни, о чим би ше могло, а и требало би, написац окремну моноґрафию. Богато документована з велїма податками о длугей традициї того простору, публикация нєвичерпне жридло материялу зоз котрого мож зробиц озбильнєйши и фундаменталнєйши студиї. Єдноставне викладанє, лєгки стил и розумлїви язик допринєсли же би кнїжка була присподобена ґу каждому читательови, без огляду на роки живота и струпень образованя. Зоз тоту кнїжку авторе ше оддлужую свойому родимому краю котрому подаровали свойо найлєпши креативни роки. Тераз, у дозретих рокох живота, зохабяю драгоцини дарунок на вични спомин своїм валалчаном и согражданом. Дзекуєме им на тим дарунку!

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Проф. др Янко Рамач Нови Сад, 2010.

РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК РУСНАЦИ У ШИДЗЕ, 1900-1950

Рукопис Леони Лабош Гайдук Руснаци у Шидзе 1900-1950 ма 428 боки и подзелєни є на пейц векши цалосци: Увод и штири часци. Сама Уводна часц подзелєна на три менши цалосци з окремнима насловами: Город Шид, Руснаци у Шидзе у XIX вику, Присельованє и живот од 1803. до 1853. року и пременки у периодзе 1850-1900 и Руснаци у Шидзе. У тей часци дати синтетични препатрунок найзначнєйших подїйох и процесох у живоце Руснацох у Шидзе по початок XX. вику. У першей часци з насловом Жительство и населєнє 1900-1950 (35-184), авторка приказує демоґрафски обставини у Шидзе, з окремним акцентом на Руснацох. У тей часци часто до дробнїцох приказани поєдини руски фамелиї у Шидзе, з прецизнима описами випатрунку рускей часци Шиду. Друга часц кнїжки (185-263) пошвецена учасци Руснацох у привредним живоце у Шидзе, а ту обробена польпривреда, ремеселнїцтво, тарґовина и погосцительство, зачатки шидскей индустриї и Руснаци у нєй, и на концу транспорт. З точнима описами и прикладами ше указує же Руснаци як национална меншина нє були на марґинох, алє ровноправно з другима жителями у Шидзе участвовали у його привредним живоце. 78

ПЕРЛИ СЛОВОХ

У трецей часци (263-298) з насловом Историйни збуваня и їх уплїв на живот Руснацох у Шидзе обробене участвованє Руснацох у Першей и Другей шветовей войни. Ту авторка з велїма наводами и описами документує чежки обставини яки настали за руску заєднїцу у воєних часох, а окреме описує судьби и траґедиї котри прежили поєдинци, або цали фамелиї. Дати списки учашнїкох у войни и тих цо страцели животи. Штварта часц з насловом Духовни и дружтвени живот (299-411) найобсяжнєйша и найрижнороднєйша: ту ше приказує дїялносц Грекокатокїцкей церкви у Шидзе, часто през роботу и биоґрафиї поєдиних священїкох котри службовали у тей парохиї; културни живот ше спатра провадзаци дїялносци и активносци поєдинцох и орґанизацийох, дружтвох/здруженьох у Шидзе, алє и як состойну часц вкупного културного живота Руснацох у Южней Угорскей/ Югославиї у першей половки XX вику. Так спатрани и просвитни живот. Правда, авторка ше ту нє огранїчує на приказованє церковного/ вирского културного и просвитного живота Руснацох у Шидзе лєм у першей половки 20. вику, алє ше дава досц преглядни препатрунок тих сферох дїялносци и у XIX вику. На концу дава препатреунок здравствених обставинох, моралного живота, права, обичайох и митолоґийних вереньох. На концу кнїжки список похаснованей литератури, прилоги и документи и резиме на сербским язику. Патраци у цалосци, то права моноґрафия о живоце єдней меншинскей националней заєднїци у городским штредку, котра нє витаргнута зоз городского штредку, алє жиє вєдно з припаднїками векшинского народу и других националних меншинох. Авторка ше намагала до найменших дробнїцох приказац вкупни дружтвени и привредни живот Руснацох у Шидзе, часто наводзаци таки поєдиносци и дробнїци вязани за поєдини фамелиї або поєдинцох котри звичайному читачови можебудз очежую провадзиц цалосц. Медзитим, треба мац на розуме же авторка себе поставела задаток цо подполнєйше и прецизнєйше приказац Руснацох у Шидзе у шицких сферох живота и наменєла ю своїм сожительом котри у богатстве податкох буду глєдац своїх предкох, свою родзину и познатих. Верим же тота кнїжка будзе богате жридло за прозних писательох, котри ту годни найсц прекрасни описи живота єдней националней заєднїци у першей половки 20. вику, дзе ше часто провадзи живот поєдиних фамелийох або судьби фамелийох и поєдинцох. Окремну вредносц тей кнїжки представя барз богати илустративни мателиял/фотоґрафиї, за котри авторка дава прецизни податки. На концу можем повесц же таку моноґрафию, котра провадзи и илуструє вкупни привредни и дружтвени живот, нє маю Руснаци анї у єдним штредку дзе жили/жию у Южней Угорскей односно Югославиї/Сербиї. Прето кнїжку цепло препоручуєм за друкованє. 79

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Проф. др Стеван Константинович Нови Сад, 2010.

РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК РУСНАЦИ У ШИДЗЕ, 1900-1950 Моноґрафия: РУСНАЦИ У ШИДЗЕ 1900-1950. рок Автор: Леона Гайдук Урошевич Рукопис обсягу 428 боки и подзелєни є на штири часци. Кажда з часцох кнїжки подзелєна на окремни поглавя и подпоглавя.

Проф. др Стеван Константинович, рецензент моноґрафиї о Беркасове, Нови Сад, 2003, перши з правого боку

После нєзвичйно добрей, квалитетней и скрупулозно написаней моноґрафиї Беркасова, Леона Гайдук–Урошевич написала нову кнїжку, алє тераз о Руснацох у Шидзе. Зоз тим рукописом историйно, алє и у цалосним дружтвеним спатраню живота часци рускей заєднїци у Сриме, хтора як така, ґеоґрафски, алє з часци и клтуролоґийно оддалєна, алє и нєоправдано занєдзбана часц рускей заєднїци з боку центру рускей креативней творчей думки и институцийох, авторка нам дарує свойофайтови памятнїк, алє и импулс за виправянє тей штучно виволаней оддалєносци. Удало ше єй од забуца одняц вельку часц прешлосци хтору творя людзе, простор, час и подїї. За каждого читателя, гоч вон заинтересовани лаїк, гоч фаховец, рукопис понука змисти хтори сущни за живот заєднїци, фамелийох, особох и институцийох, нє лєм у периодзе хтори авторка визначує у наслове рукопису, алє и у чаше пред тим. На тот 80

ПЕРЛИ СЛОВОХ

способ Леона Гайдук-Урошевич историйно облапела ище дакус и вецей як 150 роки иснованя Руснацох у Шидзе. Авторка на цалком прилаплїви способ селектовала и систематизовала материю, од историйних жридлох розличних уровньох вредносци, до чого укладала и окремни подняца як цо виглєдовацка робота по архивох, та по теренску виглєдовацку роботу кед слово о терциялних жридлох, як цо то свидоцтва особох у вязи зоз подїями и особами хтори характристични за одредзени историйни периоди, значни за живот рускей заєднїци у Шидзе, як и зберанє фотодокументациї хтора тиж значни историйни памятнїк и свидоцтво. Як цо ше то, нажаль, часто случує у тей роботи, авторка була без орґанизованей потримовки институцийох, та гоч то фахова, гоч озбильна материялна помоц за таке амбициозне, алє витворлїве подняце. Гевто цо у значней мири видвоює тоту кнїжку у одношеню на подобни моноґрафски дїла, то чувство за поєдинєчни судьби людзох хтори творя заєднїцу. Леона Гайдук-Урошевич мала дзеки и сцерпезлївосци начишлїц шицки улїци у Шидзе, пописац шицки хижи у хторих бивали або и нєшка биваю Руснаци, а мож повесц же найинтересантнєйша часц кнїжки то родослови числених фамелийох. У шицким тим авторка пошла крочай далєй од звичайного шорованя менох и рокох, и праве до тей биоґрафскей статистики удихла живот. Пред нами ґалерия характерох, судьбох зоз розличнима законченями. По гевтей Толстойовей же кажде фамелийне щесце подобне, а нєщєсце розличне и траґичне кажде на свой способ, авторка нас приводзи до заключеня же доля руских фамелийох така же палєц судьби кед на дакого укаже, як у библийней кнїжки о Йовови, з нього ше нє скланя док го нє зламе психично и физично. Кед дахто народзени у биди, мало ма можлївосци пременїц свой стан; а кед живот чече у найбаржей жаданим просеку або ше проґресиво розвива, часто на його концу стої асимилация. У часци рукопису дзе слово о привредним живоце Руснацох, авторка на вичерпни способ пише о продукциї на першим месце поживи. Судьба Руснацох же ше од присельованя борели процив гладу, и же найудатнєйши способ за тото була польопривредна продукция. То на колективни характер охабело як пошлїдок факт же лєм ридки з того могли „маєтнєйшє и розкошнєйшє жиц”, а векшина була и далєй худобна, алє у историйно стабилних часох тото приведло до демоґрафского росту. Розвой ремеселнїцтва, тарґовини, терциялного сектору, допомогло лєпшому материялному стану Руснацох, алє то источашнє зменшало наталитет, звекшало рухомосц, пресельованє, мишани малженства. Мож повесц же Руснаци док були худобни – мали вецей дзеци, тримали ше традициї и националного мена и идентитету, а кед пришли материялно лєпши часи, вше менєй було дзеци и пестованя традициї. 81

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Историйни цеки и значни подїї хтори Леона Гайдук-Урошевич чишлї у своєй кнїжки мали значни уплїв на живот рускей заєднїци у Шидзе. Вяза медзи нїма и Руснацами указує же од хвильки присельованя, та и познєйше, Руснаци активно жили дружтвени и политични живот свойого штредку. Авторка ше на самим початку зочела з потребу указованя же колонизация Руснацох до Шиду нє спричинєла чкоди старобивательом, алє же динамизовала дружтвени и привредни живот. Кед Руснаци прежили тоту дзецинску хороту писельованя, и сами постали старобивателє, далєй мушели жиц з фактом же су часц заєднїци и у нєй ше справовац на историйно и индивидуално прилаплїви, або менєй прилаплїви способ. Хто як думал же добре роби, або як кому було поведзене же будзе добре робиц. И шицко тото мало добри або нєдобри рефлексиї на заєднїцу. Найшветлєйши боки тей кнїжки, алє и прешлосци Руснацох у Шидзе, то културни живот. Културна творчосц по своєй природи позитивна и нїґда нїкому нє зробела чкоду. Вона радосц живота, есенция чловекового иснованя, хтора ше виражує през писню, танєц, виповедзене або написане слово, малюнок. То найкрасша часц историї Руснацох у Шидзе, пре хтору нїхто нє заплакал, окрем од радосци. А могло тей радосци буц и вецей. Того свидома и авторка, як цо є свидома и причинох хтори до того приведли. У цалосци потримуєм друкованє тей кнїжки.

Михал Ковач ту описал „хижочку стару” (Ждинякову) на Долнїм шоре

ПЕРЛИ СЛОВОХ

МНЄ НАПИСАНИ СЛОВА ХТОРИ З ЛЮБОВУ ЧУВАМ И ПАМЕТАМ Чаривни упечатки по Вашим викладаню у колективе Медицинскей школи Надежда Петрович у Земуну анї кус нє виблядли. Винчуєме Вам наступаюци Нови рок и жичиме же би Вам принєсол добре здравє, витворенє шицких ваших красних жаданьох и ище вельо успиху у роботи, як и частейше друженє з нами. За колектив, директорка Вера Радоичич, проф. (Земун, 12.12.1988, пошвеценє на кнїжки Земун на побрежох Дунаю и Сави)

* Почитована Иринко, Дзекуєме Вам на ПОВОЛАНКИ з нагоди означованя 70-рочнїци народзеня нашей визначней професорки, заслужного педаґоґа и просвитней совитнїци – ЛЕОНИ ЛАБОШОВЕЙ, котра попри других и одвичательних дїялносцох, барз вельо, зоз своїма мудрима совитами и предкладанями допринєсла унапредзованю и квалитетному змисту нашого єдиного часопису за дзеци Пионирскей заградки. Єй совити и нєшка уткани до часопису и ми єй з тей нагоди, Милица и Янко Рацово, винчуєме щешлїви ювилей и жадаме єй вельо здравя, щесца и радосци у дальшим живоце и ище вельо роки у єй дальшей творчей и плодотворней роботи. Милица, учителька у пензиї и длугорочни редактор „Пионирскей заградки” Рацово, 18.11.2005. року

* За огромни труд уложени, За днї и ноци у роботи бродзени, За богати материял приобрени, За текст у кнїжки крашнє зложени, Же би шицки Руснаци були призначени, Лєм пар словка най буду висловени: Здравенки будзце, Панї Левонко, И благословени. Геленка Медєшова, з нагоди виходзеня кнїжки Руснаци у Шидзе 1900-1950 юлий, 2011, Нови Сад 83

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Мила Левонко! Вунчуєм, винчуєм, винчуєм!!! Слухам и читам же вишла друга Твоя кнїжка. Радуєм ше озда так як и Ти. Свидоми сом же ши вистала, алє витворене дїло остава вично и шведок є вашого шидского, руского иснованя. Кед би нє було Твоєй кнїжки, задумай кельо би бул худобнєйше спатрени живот Руснацох под сримским нєбом. Скапал би Лазарет, а так, з часом постанє нова инспирация ґенерацийом котри приходза. Кельо млади особи дома и у швеце буду з возбудзеньом обрацац боки тей грубей кнїжки, запатрац ше до фотоґрафийох, глєдац баби, дїдох, оцох, родзину, сушедох, приятельох... Твоя кнїжка ше лєм тераз народзела, а жиц будзе вично. Вона нє умре як цо єдного дня ми пирхнєме до вичносци. Вона шведок нашого тирваня. И упартосци, и иснованя у велїх спокусох часу и историї. Прето, кед ци тото пишем, похоп же ше цешим зоз свою шестричку, з єй фундаменталним дїлом з котрого з часом и новима людзми вирошню нови духовни подняца, нови творчи дїла – родослови, балади, приповедки, анеґдоти, писнї. Бо, живот чече далєй. Алє створени, викопани и поставени добри фундамент, збудована на нїм и крашнє обилєна Хижочка стара, удихнута до нєй щира руска душа бо ю збудовала Рускиня за своїх Руснацох – Сримцох. И цали руски народ Бачкей, Сриму, Славониї, фрушкогорских Карпатох, Нїзких Бескидох и шицких вельочислених Руснацох/Русинох на швеце. Дзекуєм тей шмелей Сримскей! Героїни правдивого руского живота. А тераз, брат од це обчекує же биш ше, за свою любов и душу, влапела писац свою автобиоґрафию... Животну приповедку дзивчеца з Велького шору, спод Яловского брега, учительки, педаґоґа, просвитного совитнїка и дружтвеней активисткинї югославянского значеня. Дзе препровадзене дзецинство, дзе ши ше школовала, дзе, цо и як ши робела, зоз ким ши ше стретала, о чим одлучовала, зоз ким ше зрозумела, а цо це розчаровало у своїм народзе, у роботи зоз сотруднїками, за цо ши ше намагала, цо витворела и цо посцигла у живоце, своїм штредку и дружтве фаховцох, педаґоґох, виховательох нових ґенерацийох... Дзе ши ше пошпоцела, розчаровала, а хто и цо ци давало моци и кридла же ши дожила тоти красни творчи роки. Модлїм це, пиш и роб далєй, бо лєм на тот способ оправдаш творчи дар цо ши го нашлїдзела од своїх родичох и свойого народу, а же бим бул у тренду, и од Бога нєбесного. Дахто твори насущни хлєб, дахто хлєб души, Твой хлєб то ХЛЄБ РУСКОГО ЄСТВА. Значенє Твойого дїла, я ту у цудзини, озда, найлєпше чувствуєм. За двацец роки кельо жиєм у „рускей цудзини” з дня на дзень призначуєм и ошведочуєм ше же нєставанє 84

ПЕРЛИ СЛОВОХ

националней свидомосци твори бездушне механїзоване людске єство запатрене лєм на материялне однїманє, пиху и празни идеали. О Твоєй кнїжки треба писац, указовац на єй значенє, анкетовац людзох, понукац на здогадованє. Знам шицко цо треба робиц, алє ше обавам чи ше и медзи вами, нами Руснацами, найду таки и креативни людзе новинаре, учителє, културни дїяче, цо буду знац спатриц вредносц такого подняца. Нє верим же єст завидних на Твойо дїло, алє знам зоз власного искуства же велї кед увидза цо ши зробела, поведза же то и вони могли зробиц и нє буду ше закладац за реалне вреднованє и афирмованє тей кнїжки. Останю индиферентни. Най би сом ше спревед! Найзначнєйше же Ти створела кнїжку, написала ши ю, кнїжка сцигнє людзом до рук. Яки тераз обставини при нас, будз свидома же найвецей посцигнєш у єй представяню лєм Ти. Прето, остарай ше, кед ши мала моци исц „од хижи до хижи” зберац податки, тераз змогнї моци сама, лєбо з помоцу Твоїх сотруднїкох, отримовац цо вецей стретнуца з людзми дзе представиш кнїжку, пречиташ з нєй даєдни цалосци, укажеш на ґаздовске и културне значенє Руснацох у своїм штредку. Щешлїва дальша активносц! На многая и благаї лїта Левонки и Сримцом! З любову, Мирон. Мирон Жирош, Казинбарцика, 2010.

Мирон и др Марика Жирошово

Єдна, мнє мила особа Живот... єдноставне слово котре у себе ноши полни мех нєсподзиваня. Шицки ми през нього преходзиме зоз вельо радосци, церпеня, успиху и паданя, а як потримовка ше нам явяю наймилши – фамелия, приятелє, родзина. Особа котра ми помогла, котра ми потримовка и одшмелює ме у каждей хвильки, то моя баба Левона. Од любосци зме ю волали Лела. Старша жена, у своїх 65-66 рокох, на попатрунок ше можебуц анї нє розликує од своїх парнякох. Штреднього росту, шивих власох и нєзвичайно цеплих ґестиньових очох котри ше блїща з младосцу и любову за нас, свойо унуки, у найкратших смужкох ю описую. Вше є весела, нашмеяна и порихтана помогнуц. Гевто цо мнє фасцинує, то єй вельке жаданє спознац кажди дзень дацо нове и вше вецей ше, праве як вона гвари, „културно поздзвиговац”, бо „знанє то моц”. И у тим є просто нєвичерпна. Привидзує ше ми дараз же за ню живот праве почал... Кажди дзень чита, пише, обрабя кнїжки „оганя” спонзорох, єдує ше, алє нє одустава од свойого цилю. А найважнєйше же у шицким тим нас, унуки, нїґда нє занєдзбує, гоч анї нє жиєме у истим городзе. Ище од малючка нам толковала же сце и жада же би єй унуки були красни, мудри и образовани и так нас и унапрямовала. Полна є духу младосци и нєвичерпней енерґиї, за розлику од старших женох єй рокох котри ше препущую стихиї. И у шицким тим ше препознава єй єдинственосц. Часто пожадам шлїдзиц ю у єй идейох, жаданьох, упартосци, бо таки особи ше ридко стретаю. Вельку любов указує ґу шицким нам и у каждей хвильки ю нєсебично дава. Часто ше здогаднєм як нєвистато видвойовала час же би ме учела плївац, правела зо мну твердинї з писку и кориткох, приповедала ми о вельких ладьох котри плїваю по морю и сцерпезлїво одвитовала на вельочислени мойо питаня. Тота єй велька упартосц же би ме унапрямела на праву драгу, вше присутна у моєй свидомосци. Кажди ше дзень вше вецей намагам оправдац єй вельке довириє, бо вона тота особа цо ми дава потримовку же бим у тим була витримовна.

З правого боку Милица Гайдук

Милица Мима Гайдук, писмени задаток зоз сербского язика у I класи Економскей школи у Шидзе, мая 2006. року

Часц штварта

ЄЛЕНА ЄЛКИЦА ОРЛАНДИЧ, НАРОДЗЕНА Л А Б О Ш, ШИД 1951.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Леона Гайдук Нови Сад, 2015.

ЄЛКОВО ДЗЕЦИНСТВО И МЛАДОСЦ Єлена Єлкица Лабош, одата Орландич, по походзеню Шидянка, народзена 1951. року у Сримскей Митровици у шпиталю, та є прето уписана до кнїжки народзених у тим варошу, як и векшина новонародзених дзецох зоз Шиду. Єленов оцец, Янко Лабош, 1923-1989, син Дюри и Юлияни, жил з родичами на Лазарету. У рокох такой по Другей шветовей войни, дружтвуюци коло роботи на роботних акцийох Скойовцох у Шидзе, зблїжел ше и оженєл зоз Єленову мацеру Споменку Славуєвич (19251967). Споменка и єй шестра Андєлка були з углядней сербскей фамелиї, та им оца зоз жецом забили фашисти 1942. року. Обидва шестри ше одали за Руснацох (Евґен Тиркайло и Янко Лабош), чийо фамелиї тиж були сотруднїки антифашистичного руху. Шестри Славуєвич, одлучни и активни дзивки у тедишнєй младежскей орґанизациї, нєвистато робели на збераню шидскей младежи до роботних бриґадох за санированє повойнових руйнованьох (гайзибанска станїца, индустрия меса, трикотажа и др.). Споменково крегке здравє попущело барз вчас. Лїчена є у санаториюме од туберкулози, оддвоєна од свойого дзецка, же би 1967. року и умарла. Єлена росла у Шидзе зоз бабу, дїдом и нину Веру, оцову шестру, и з Андєлку, мацерову шестру, а школовала ше з мацериней пензиї. Як ше то часто збува же дзеци зоз фамелийох з чежкима социялнима условиями добри школяре, так и Єлена, волана зоз любосци Єлкица, у основней школи була „вуковец”, односно ношитель дипломи „Вук Ст. Караджич” за одлични успих у шицких осем класох основней школи. Матуровала тиж з одличним успихом у Ґимназиї Сава Шуманович у родним Шидзе 1969/70. року, вєдно зоз товаришами: Ярославом Єлена Лабош, Саболом, Владимиром Папданком, запожнєти дробни радосци Радивойом Лазичом, Андєлку Лазор и 88

ПЕРЛИ СЛОВОХ

другима, а потим ше уписала на Филолоґийни факултет у Беоґрадзе, на Ґрупу за италиянски язик и литературу, дзе дипломовала 1974. року. На истим факултету закончела и студиї Ґрупи югославянска и обща литература 1978. року, бо з италиянским и латинским язиком чежко могла найсц роботу. Одала ше у Шидзе 1979. року за Драґолюба Драґана Орландича, правнїка, по походзеню зоз Бару (Република Чарна Ґора). Истого року народзел ше им син Момчило, у оцовим родним месце Бару. Закончел Технїчни факултет у Подґорици, а тераз є електроинженєр. Младши син Радован, народзени тиж у Бару 1981. року, закончел Филозофски факултет у Никшичу, Ґрупа италиянски язик. По законченю студийох и ступаню до малженства, млада пара Орландич находзи роботу у Босанскей Дубици 1978. року. Ту оставаю, алє у бурї гражданскей войни 1995. року прешли до Бару. У Дубици Єлена 17 роки преподавала сербскогорватски и латински язик, а супруг Драґан як правнїк робел у привреди (Житопромет). Ту им одросли и дзеци, нащивююци мацеров и оцов родни край. Зоз преходом до Бару Єлена почала робиц у Основней школи Блажо Орландич и у Ґимназиї Нико Ролович як професорка италиянского и латинского язика. Од 2004. року є пензионерка и занїма ше зоз прекладательством и писаньом. По тераз обявела штири кратки кнїжки поезиї, з тим же у першей кнїжки обявела поезию хтора настала часточнє под час школованя и до войни (дзешка по 1990. рок) зоз даскелїма есеями. Школярка Милица Николич з III класи ґимназиї у новинкох Ґимназиялєц 1990. року обявела статю з насловом Здогадованє на професорку Єлену Орландич, дзе пише: „Ясна твар, красни белави очи и ошмих котри розуми шицко”... Зоз професорку Єлену Орландич италиянски язик бул бависко. Лєгкосц у бешеди ношела и нас, єй школярох, и стимуловала нас же бизме учели, спознавали и почувствовали дух язика. Нє бали зме ше нєзнаня, гришкох, сущне було буц часц того „бависка”. Гоч зме у даєдней хвильки анї нє були порихтани за конверзацию, атмосфера була така же нє допущовала буц нєзаинтересовани. Єй усиловносц же би нам цо виродостойнєйше приказала значенє даєдного слова шицких нас, без винїмкох, одушовйовала. Одушевйовала нас и єй нєсебичносц у намаганю пренєсц нам цо вецей з велькей скарбнїци єй знаня. Жаль ми же зме нє мали нагоду же би нас длужей подучовал професор и педаґоґ яки була Єлена Орландич. Бизовне же ю будземе паметац по красних преподаваньох и правдивим и нїжним одношеню ґу школяром.” Ґу своєй биоґрафиї Єлена написала кратке толкованє: 89

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Вше сом була шлєбодни уметнїк и нїґда сом нє припадала анї єдней партиї анї здруженю. Пред друкованьом моя штварта кнїжка „Завичай”. А боляце було оддвойованє од завичаю далєкого 1978. року, понеже у Шидзе нє було шлєбодне роботне место за мнє. У новинох сом нашла конкурс за професора латинского и сербского язика у Козарскей Дубици (теди Босанскей). Мой бувши професор сербского язика и оддзелєньски старшина Славко Гордич видзел ме на пошти и положел руку на коверту за конкурс. Совитовал ми: „Нє робце то, Єлено! Ви ше народзели ту, вашо коренї ту, та треба же бисце ту и остали!” Нє послухала сом го. А у процивним, хто зна цо би ше случело. „Єдно банованє нас нїґда нє обидзе” – гварел Меша Селимович. О краси, розумносци и возвисшеносци до самосвидомого поетского ества нашей согражданки, а моєй родзини Єлени Єлкици Орландич гуторя и послеслова и рецензиї тих кнїжкох, хтори написали професоре др Славко Ґордич, Драґана Рукавина, Максим Лутовац и видаватель.

ПОСЛЕСЛОВОС ҐУ КНЇЖКИ КEД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА Циклус ПАРКИ настал у штредньошколским периодзе авторки у Шидзе и представя илузию и рефлексию ґимназиялки. Назва ПАРКИ метафора за ґимназийски период. Циклус ПЛОЩА настал у студентским периодзе у Беоґрадзе и висловює дозреванє и бунт студента. Назва ПЛОЩА метафора за студентски период. Прозни фраґменти МУРИ то заверанє до огради роботного чловека, а настали у Босанскей Дубици у периодзе медзи 1980. и 1989. роком. Назва МУРИ то метафора за роботни период. У якимшик чаше настала есеїстична проза и писнї пошвецени мацери. У войни музи цихо, а по войни период нових гласох. Дзепоєдни писнї зоз циклусу ПАРКИ наградзовани и обявйовани у беоґрадскей младежскей периодики (Младосц). Тото єй перша самостойна кнїжка.

ПЕРЛИ СЛОВОХ

РЕЦЕНЗИЯ Проф. др Славко Ґордич, кнїжка стихох Єлени Орландич КЕД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА, видаватель автор, Бар, 2005.

Кнїжка стихох и дискурзивно-рефлексивних фраґментох Єлени Орландич Кeд ше подцагнє смужка представя свойофайтову приповедку прешлих заносох и упрекосценя, екстазох и резиґнациї, возбудзеня и отрезбеня интимного и общого живота. У тим поетским зводзеню рахункох поетеса найчастейше гутори – або видвоює у скорей поведзеним – драматично розжирячени хвильки „червених горучкох” у горуцим „котлє жаданьох”, полєти, надїї и радосци, поряднє плацени зоз свидому „пляску” погришеного. Моцну експресивносц поетских сликох поетеса будно надпатра з луцидну и скоро жимну свидомосцу о прешлих законченьох своїх и (наших) возбудзеньох и завраценосцох. Ставянє на шицко або нїч – або лєм Сахара, або лєм Сибир – указує ше, коло цалого идеалистичного героїзма, и як траґичне понаглянє нєщесца: „Думала сом же/ добре гевто цо го/ волаю добре и/ красне шицко цо му мено красне.” Искуство швета Єлени Орландич, голєм поетски утвердзене як „вчасни смуток”, швици зоз нєзвичайну мудросцу. Парадоксални увиди о нашей любови за церпенє, о животней жажди хтора рошнє зоз зогриваньом, о фаталним „маґнету пораженя”, хторому ше нє знаме або нє сцеме одняц, то лєм дзепоєдни поетски и антрополоґийно оштри видзеня тей кнїжки. Окреме надихнута визия чловека хтори найвисши кед є „лєм цали и свой” у наисце антолоґийней писнї Кед родзиме себе у себе: „Аж и кед го 91

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

видзиш – то лєм його цинь. Аж и кед чуєш його глас – то нє вон!/ Аж кед злучи корень з лїсцом своїм,/ кед лїсце обраци надолу, а воно постанє корень/ и кед корень дзвигнє ґу слунку, а вон ше зажелєнї/ вец будзе вон!” Голєм ше проза одношела ґу стиху як крочай ґу танцу, як дзешка гвари Пол Валери, и тот способ бешеди нашей поетеси указує вельку култивованосц и суґестивносц. Визначени стихи о глїбини и скритосци нашей правдивей и найлєпшей твари, як кед би у дзепоєдних хвилькох есеїстично-поетскей прози истого автора находзели свой тематски одгук. Окреме упечатлїви иронично-смутни находзеня о нашим самоспреведаню, як и гевти о спреведаню других у общим бависку маскох и суєтох на шицких уровньох нашей „нєстварней стварносци”. Яки тоти бависка нєридко и катастрофични, илуструє и абсурдне, дияболичне напредованє природних наукох у ситуациї заґадзованя и знїчтожованя самей природи. Гоч дзепоєдни єй скорейши стихи ище „нє преварли”, поезия и проза Єлени Орландич богата з местами автентичней литературней схопносци, здруженей зоз предзераюцу еґзистенциялну прешвечлївосцу.

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Максим Лутовац

РЕЦЕНЗИЯ ПРОЗИ ЗОЗ КНЇЖКИ КЕД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ Дзепоєдних людзох упознаме на початку друженя, а других на концу. Тото друге ше мнє случело зоз Єлену. Як коритко цо лєжи на дну моря и под зарями слунка ше отвера и одкрива перлу у себе, так и Єлена у тей збирки указала свою перлу. Проза тей збирки ма три часци: Мури, Есей о интуициї, и Есей о алиєнациї. Точки злучованя тей збирки прозни есеїстични фраґменти хтори висловюю доминантне становиско о помкнутих и попреврацаних меджових каменьох цивилизациї, о надмоци спреведаня над надїю, циґанства понад правду и нєминовносци одцудзеня у сучасним швеце. У Мурох ше през форму ориґиналних афоризмох приповеда о паданю шицких вредносцох, аж и на фундаменалних: Бога, Природи, Гомо сапиенса... Видно алтернативи на їх руїнох, алє их нєт у живоце и стварносци. То фраґменти бунту, розпуки и конєчного пораженя. (бок 61, 62, 63) Есей о интуициї то крик над зрадзенима надїями и церпенє пре алтернативу хтора ше пребарз лєгко прилапює: спреводзки и самоспреводзки, а нє швечи анї чловекови анї його представи о себе як видовитим єстве. (бок 67) У Есею о алиєнациї авторка пошла крочай далєй и крочай глїбше у самоспреведаню и саморозодкриваню; влапела ше до даремней роботи знїманя маскох, фразох, конвенцийох, фалшивей позлати зоз, у сушносци єдноставного, природного и вислабеного єства. Алє го система живота нєпреривно женє же би було иншаке як цо є и же з больом, у врацаню, глєда свой еґо. (бок 69, 70, 72) Шицки часци вєдно то трилоґия безнадїйносци. Три круги пекла, очайна жажда и нєудатне глєданє цилю и смисла. То проза настала у пеклє, коло поетеси и у нєй самей. Квеце зла. Упадла до ступки, як шицки Єлени од початку швета, подрозумююци же живот треба же би бул иншаки, лєпши як цо є. А нє треба, и, випатра, нє може буц.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Проф. др Славко Ґордич

КНЇЖКА ПОЕЗИЇ ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ СИҐНАЛИ ШЕРЦА видаватель ЯП Културни центер Бар, Бар, 2007. Поетеса Єлена Орландич, хтора ше 2005. року оглашела зоз кнїжку Кед ше подцагнє смужка, у новим поетично-поетским рукопису як кед би одкривала иншаку свою твар: зоз вецей комотносци а менєй драматичносци, з векшим довирийом до бавяцих асоцияцийох як до тематско-виражуюцей дисциплини, тота кнїжка поетских нїткох одкрива скорейши нєдостаточно висловени диспозициї своєй авторки. Гоч слово о „нумеролоґийних” бавискох и видумованьох о хронїки дня и ноци, о снох або стварносци, о яви або „нєяви” (як би поведла Десанка Максимович), поетски миниятури Єлени Орландич характеризую спонтаносц, швидкосц, ефектна лапидарносц, смисел за бависко и парадокс, алє и нєсумнїва думка прикрита зоз привидну лєгкосцу скупого минималного виразу. Лудизем як фактор тей поетики подразумює, по правилу, швижосц, иновацию и луцидносц. Ище ше здогадуєме дзецинского поетского чудованя Растка Петровича зоз його Одкровеня: „Хто то гвари, приятелю, же придзем на нєдзелю? На нєдзелю Дунай чече!” Подобну нєпоштредносц видно и у Єленовей писнї о штвартку: „Дзень обични/ Дзень як и кажди други/ а заш лєм...кафа иншак пахнє”. У зродстве зоз такима поетско-каприциознима обачованями стоя и анафори зоз хторима поетеса, без велькей усилованосци, розмахує кридла полисемичним словом и сликом: „Вишня и єй мено/вишня у оцовим дворе/вишня у писнї!” Мудри имаґинативни розпони нових писньох Єлени Орландич треба дзекеди глєдац и у ониричних блїснуцох хтори на перши попатрунок случайни. Тото указую и тоти два телеґрафски звити о снох. У першим поведзене: „Давим ше у безоднї/ препадам/ нє як сон/ здабе на яву”. А у другим, после даскельо бокох: „Цегли/ древо/ будуєме ми то нову хижу”. Поетика простору – зоз дна до одроснутосци и самонадвисшованя – указує у случаю нашей поетеси на єдно правдиве всеоблапне и вецейдимензионалне дожице швета и чловека.

ПЕРЛИ СЛОВОХ

РЕЦЕНЗИЯ Драґана Рукавина, писателька

КНЇЖКА ПОЕЗИЇ ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ МОЙО ПОБРЕЖЄ Направели сце крочай до велькей любовней приповедки, крочай до любови хтора нє дошлєбодзела роком же би ю преґажели, хтора нє дошлєбодзела каждодньовим проблемом же би єй одняли блїщацосц, упознали сце любов коруновану з малженством и благословену з дзецми. Нашла тота любов свой простор у хторим будзе окремна, тот нєвисловени широки простор на хторим ше находза слова нїжносци и щиросци и претворює до стихох хтори однїмаю диханє. Швет поезиї поетеси Єлени Орландич окружени з нєправду, зоз ситуациями хтори спричинюю боль, з бриґами и обаванями, алє вона ма свой швицарнїк у ноци хтори ю вше водзи на праву драгу, далєко од швета хтори може зламац илузиї и дзецински дух. А тот швет ше находзи у єй хижи. Два розлики, „конкуренти або нєприятелє”, як сама гвари, а знова єдно другому „драга до радосци”. Яки то чловек цо заслужел шицки тоти слова? Вон вше ту, присутни, як думка о богови, вон нательо моцни же охранює свойо гнїздо, вон тот вельки чловек у єй очох хтори зачувал у себе млади дух цо их дакеди злучел, хторому анї „шиви власи” нє можу зменшац прицагуюцосц и чия „...слика под заглавком место розмариї”. И шицко ту на єдним месце, прекрасна

Єлена (перша з лїва на право) з мужом и приятелями

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ода Бару як варошу у хторим жиє любов, ту и днї и ноци, часци рока, шицко коло нєй пременлїве, а у штредку шицкого иста Тота жена, поетеса, хтора може до кафи унєсц кажде свойо чувство и чаривносц, алє и зоз словами дочаровац шицки бурї и бонаци того вецейрочного одношеня. Кед „слики за здогадованє” заменя „днї за паметанє”, кед ше конєчно научи тоту „лекцию живота”, приходзи ше до побрежя на хторим ше у любови нє пребачує, алє тирва. Тота збирка преполна цеплих словох, без скритих значеньох, злучованє щиросци и радосци. Гоч доминантна кратка форма, видзи ше же у питаню лєм єдна длугока писня, бо так одредзело чувство хторе обнїма тоти боки. Док преходза днї и шицки рочни часци, док ше надрилює здогадованє и док ше намага ґу будучносци, док дзеци приходза, та на концу кажде одходзи по своєй драги, два души оставаю вязани зоз єдну любову. И то тота велька приповедка хтору нїхто нїґда нє може преприповедац, вона писня хтора, у ствари и без сумнїву, написана зоз шерцом.

РЕЦЕНЗИЯ Драґана Рукавина, писателька

КНЇЖКА РОДИМИ КРАЙ ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ Ознова приповедам з поезию Єлени Орландич, ознова у рукох тримам платно по хторим тота поетеса малює найблїщацеши чувства яки познати чловекови. После того як поєдинєчно виприповедала приповедки о младосци, фамелиї и любови, тераз шицки свойо прешли и терашнї хвильки обєдинює, хаснуюци родими край як метафору гевтого цо було и гевтого цо тераз. Вично на пол драги медзи двома просторами (свой родими край и його родими край) хтори уплївйовали на тото яка будзе особа и поетеса, Єлена Орландич по першираз одкрива читачом саму себе – як кед би лирске Я и авторка одлучели конєчно припознац читачом же су єдно єство. У збирки Родими край поетеса ше нє преказує по паперу з велькима безсмисловима словами, алє поетизує каждодньову бешеду же би остала блїзка зоз шветом коло себе. Суптилно бешедує зоз народну лирску поезию, цо указую краткосц, вибор вербалних єдинкох и фиґурох, як и тематика тих писньох. 96

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Срим, святе место одроснутосци, ровнїна зоз шорами вишньох и лїпох, описани у носталґичней цалосци Родими край мой. Лирске Я ше ту здогадує безбрижних дньох, нєрушаней природи, а насампредз людзох хтори нїґда нє буду забути. Древа основни мотивуюци ключ тей часци збирки. Кажде древо ма свою символику. Яблуко обовязно кореспондує зоз библийним митом о гриху, грушка и бишалма ширя асоцияциї осетово – зоз своїм специфичним пахом, а у писнї Шлївка маме можебуц найудатнєйшу поетску слику – драгу од шлївки до шлївовици, аж и ґрафично приказану так же би асоцировала на процес правеня палєнки. Розуми ше, дескрибция ту у служби висловйованя чувства. За розлику од Дучича, хтори бул препознатлїви по тим, Єлена Орландич нє завера свою поезию до совршенства форми – єй стихи ошлєбодзени оковох, як цо анї чувства нє мож ровномирно розпоредзиц и заврец до малей, прецизно направеней шкатулки. Першенство дате наскладаним значеньом над наскладанима звуками, так же єй поезия у тей збирки нє позна риму – там дзе єй єст, видно же є случайна. Заш лєм, нє хиби ритем тей поезиї – даґдзе з повторйованьом, даґдзе з инверзию, тоти писнї претворени до правого музичного интермеца медзи фалатами суровей стварносци. Коло Сриму, находзи ше и Црмница у циклусу Родими край твой. Приноши исте чувство за фамелийни вредносци, тераз зоз точки супруги и мацери. Гоч хаснує присвойни заменовнїк твой, гевто цо вибива зоз каждого стиху баржей звучи як наш. Процивнє ґаздовскей атмосфери зоз першого циклусу, у другим доминує геройска прешлосц, главна прикмета чарногорского културного коду. Приказане вичне жаданє потомкох зачувац фамелийне стебло, нє поґажиц пришаги предкох, зачувац шицко цо им зохабене. Круг завера зоз крипту, алє у найпозитивнєйшим можлївим смислу – вона асоцияция за гевту найважнєйшу пришагу яку суприжнїки вигваряю: „Док нас шмерц нє розлучи”. Вирносц, заєднїцтво и понад шицкого велька любов, то гевто цо поетеса велїча зоз свою поезию. А шицко тото вєдно представя єден живот хтори вредзи жиц, и єдну збирку поезиї хтору вредзи читац.

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Леона Гайдук

ШИД – РОДИМИ КРАЙ ЄЛЕНИ (ЛАБОШ) ОРЛАНДИЧ

Лазарет: свадзба у сушеда Томислава Торми, 1957. року

Безбрижне дзецинство, горуца младосц ґимназийских и студентских дньох, квитнуце у заносу любови „хтора тирва” у шерцу, у искри ока, у породу, прилапйованє шицких „оградзеньох” од правилох шора по хторих штредньошколски професор „муши” ходзиц, прекладанє, писанє – шпиванє. Ниа цали єден живот пред нами як на платну намальовани. Шицко то даяк етапне, окрем шпиваня и любови хтора у нєй и пре ню, за єй любеного чловека и дзеци, за людзох, тирваца. Поетеса Єлена Орландич, народзена Лабош, од младосци нє жиє у Шидзе, алє праве тот факт же Шид у Сриме, место єй одрастаня и дозреваня, детерминує швижосц єй моцних емоцийох, рефлексийох и евокацию. Пременєла место биваня, а у думкох однєсла перцепцию – печац сликовитого Шумановичового пейзажу и омальовала го з писню дожица дзецинства и младосци, однєсла у „шерцу и души”, здогадованя на часи кед припадала оцови, мацери, пайташом, Шидяном и себе з босима ногами по костки у праху або руками у блаце за правенє губабох, под родну вишню або шлївку. Понеже вилїва зоз себе моцну поезию мудросци и сензуалносци, интимней любови и любови ґу животу (дзецом, людзом, родимому краю свойому и його) и понеже свой родими край нїґда нє забула, нє глєда „карту за Гаваї”, алє за свой Срим дзе ю шерцо цага, и з тим возвелїчує його мено. За кажди записани и ище нєзаписани стих, 98

ПЕРЛИ СЛОВОХ

литературна и шицка културна явносц Шиду нє забува Єлену, Єлкицу Орландич, даваюци єй припознанє за поетизованє позитивних аспектох живота, любови, краси и доброти, без горкосци, смутку и полїнча, а зоз возбудзеньом хторе возвисшує наш родими край и красу твореня. Єлену Орландич з любову спомина єй родзина, з радосцу школски пайташе, члени литературней секциї Ґимназиї Сава Шуманович зоз Шиду хторих як млади таланти позберал професор сербскогорватского язика и литератури Славко Гордич и други хтори ище у литерарним кругу у Шидзе. Паметаю дзивку белавих очох пайташе з Лазарету, хтори и нєшка жию там, Владимир Папданко и др Андєлка Лазор Ливе, тераз зоз Голандиї, и др Меланка Бики Тимко, тераз зоз Нового Саду, як и пайташ зоз Долнього шору (Улїца Сави Шумановича) Радивой Лазич, журналиста. Здогадованє на товаришство у винїци на Фрушкей гори, ткв. пударина, при печеней сланїни на рожнїчох у винїци бачика Чири Кирила Лазора и квичанє дзивкох, як кед би одгуковало зоз сликох хтори Єлена зачувала на памятку. Розгварка зоз др Андєлку Лазор, одату Lieve зоз Голандиї кед нащивела Нови Сад 2013. року, прешла у памяткох з розвешелєну твару, з приповедку о младосци, товаришстве и красним друженю.

Потомки и родзина Михала Лабоша, з лїва на право шедза: Мирко Буїла, Милена Колбас Илич, Злата Лабош Колбас, Леона Гайдук; стоя з лїва на право: Ярослав Сабол, Драґица Буїла и Евґения Данчо, Нови Сад, 2005

А живот – як живот, животна драга и красна, и церньова. Анї кус патетично нє звучи реалносц кед дзецко на дзевец роки оддвоєне од мацери, перше пре хороту, а потим и шмерц, и тиж пребарз вчасни оцов одход з того швета. 99

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Закончуюци успишнє, з одличним успихом ґимназию и после здобути два факултетски дипломи, нє находзи роботу у Шидзе. На конкурсу була прията до штреднєй школи у Босанскей Дубици у екс Югославиї, алє нє сама. Ту зоз ню єй животни сопутнїк, єй велька любов, супруг Драґан. Борба за афирмацию у фаху, за правенє фамелийного гнїзда, воспитованє двох синох – „двох юнакох”, борба за очуванє вредносцох хтори ше доокола руйновали, национализем и гражданска война дзеведзешатих, та вибеженство, виганянє, сцеканє з куфрами... Чи то мало же би нє зохабело горчину у души єдней крегкей дзивки, жени, мацери? Медзитим, гоч у есейох дотхла теми помкнутих вредносцох алиєнациї, интуїция хтора нагадує можлїви глїбини пренаходзеня смисла..., треба винчовац творительней енерґиї, Єленовей обраценосци ґу возвисшеним естетским вредносцом у поезиї хтора зарює з любову и шветлосцу.

ЗОЗ ЦИКЛУСУ ПИСНЬОХ О РОДИМИМ КРАЮ МОЙ РОДИМИ КРАЙ Карта за Срим Нє треба ми карта за Гаваї Куп ми карту за Срим. Там воздух иншак пахнє Там ше з плюцами и зоз шерцом диха. 100

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Глєдам це у шицким Глєдам це у улїци зоз шорами древох Як пресликованей зоз платна Сави Шумановича Як вирватей зоз сримскей жеми Як означеней на ґеоґрафскей мапи. Лїпа Єст єдна улїца зоз лїпами Вредно ю обераю за чай Пчоли най злєци мамок. Єст єдна улїца зоз лїпами У моїм Шидзе лїпи вшадзи пахню. Вишня Ище паметам штири вишнї оцово На улїци скорей топольох Ту нам бул сладки закусок Ту нам бул приємни хладок Лєм лавочка остала А дзеци ше вшадзи по швеце розошали. Черешня Здогадуєм ше черешнї у першим дворе Такой при студнї хторей вецей нєт И єдна була достаточна Най одменї бабово руки Порубали ю бо ше осушела. Шлївка Чия то хижа ма шлївки Лєпше повесц хто их нє ма Шлївка под оком Шлївка у гарлє Шлївовица. Яблуко Зоз Раю вишло до Раю ше враца Гоч жовте гоч червене Воно дар Божи нам Гришним. Грушка и бишалма Отаргнути з древа Поскладани на орманє 101

Пах єшенї Пах женїдби Пах родимого краю. Баґрен Баґренов лєс чува тайни Сримских леґиньох и дзивкох. Його мед и тераз Пию стари. Орех Нє мала сом го А мали го други Тоти якиш богати. Червене пипинє Найкрасше квеце на лукох Опиваци ґалети Кед ше отвори За дзеци зоз лукох Кажди рок єдно дожице. Шнїг Ище паметам тройку И нашо дружтво Як худобному Хтори шнїг нїґда нє видзи. Дзецинство мойо босоноге И тераз любим ходзиц боса А теди сом бегала, понагляла У єдней руки сандали Ташка на хрибце И боса нога у праху. Лєтнї цепли дижджи Шицко тераз иншаке Дижджи ше змарзли Нє правя ше з блата губаби А кед сом була дзецко Падали цепли лєтнї дижджи.* * Прешпив зоз сeрбского на руски язик мср. Зденко Лазор

102

Часц пията

РЕЦЕНЗИЇ на рукопис Леони Лабош Гайдук Цеплосц дїлох, перли словох

103

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Вера Радивойков, проф. Шид, 2015.

РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ „Тото цо нє записане, як кед би ше анї нє збуло” (И. Андрич)

Читаюци перши боки кнїжки – рукопису Леони Лабош Гайдук Цеплосц дїлох, перли словох подумала сом же його назва нє зошицким адекватна змисту. Маюци на розуме скорейши авторково роботи, а и з Уводу будуцей кнїжки, похопела сом же ше роби о историйно-документарней прози хтора ше одноши на културно-просвитни активносци Руснацох у Войводини, точнєйше: штирох членох єй фамелиї, фамелиї Лабош. Зрозумела сом жаданє авторки одорвец од забуваня числени значни активносци єй предкох, як и єй самей, и убудовац их до велького здания културней историї Шиду и других просторох, дзе тоти людзе жили и робели, ширели гуманистични идеї, претворйовали их до дїлох и так доприношели проґресу дружтвеней заєднїци. Медзитим, кед сом заварла боки рукопису панї Лабош Гайдук, емотивна и поетична назва Цеплосц дїлох, перли словох постала ми зошицким ясна, подполно адекватна, за дзепоєдни часци рукопису – єдино можлїва. Предки Леони Лабош Гайдук, а окреме и вона сама, свойо физични и интелектуални моци унапрямели ґу єдному єдиному цилю: дац себе и вредносци яки мам за найгуманшу причину людского постояня. А то просвищованє и воспитанє дзецох, младих людзох и шицких тих цо ше сцу учиц и през наук роснуц и нарастац до чловека, до гвиздох. И ниа знова место за здогадованє на велького Андрича: ,,Нєт красши задаток за чловека як оможлївиц дакому розвиток, помогнуц му у його намаганю за напредованьом”. Буц учитель, педаґоґ, воспитач, совитнїк, отверац людзом очи, уха, душу за шицки вредносци и красоти яки нас окружую, шириц горизонти знаня и так валяц мури и гранїци, розганяц цмоту, ширцом отверац дзвери цемнїцох, розпущовац ляд нєзнаня и пре нєзнанє смуток и монотонию живота, дзвигац чловека на його власни и здрави ноги – то цеплосц дїлох велького числа членох тей углядней и значней фамелиї шидских Руснацох – фамелиї Лабош. А цеплосц дїлох, односно, гуманизем роботи своїх предкох, як и свою власну педаґоґийну роботу, панї Леона Л. Гайдук нашоровала до бисерних пацеркох словох, документованих 104

ПЕРЛИ СЛОВОХ

и обгрунтованих, записаних з меркованьом и любову, та так одорваних од забуваня. Композицийна структура рукопису панї Леони Лабош Гайдук барз систематична, ясна, преглядна, хронолоґийно орґанизована. После кратшого уводу самей авторки у хторим наглашує наменку и циль своєй роботи, шлїдзи кратки историят населєня – городу Шиду з акцентом на перших шидских колонистох – Руснацох хтори до ньго приходза 1803. року. З нїма приходзи и Андри Лабош, родоначалнїк шицких Лабошових. Од нього и коло нього виганя свойо младнїки вельке ґенеалоґийне стебло цалей фамелиї чию историю провадзи авторка през вецей як два вики (од 1803-2015). Арґументовано и прецизно виношаци податки о фамелиї Лабош и єй, у културно-просвитним смислу найпознатших представительох (Андри Лабош, священїк, 1826-1918; Михал Лабош, порушовач музичного образованя у Шидзе, авторков оцец, 1905-1961; Леона Лабош Гайдук, педаґоґ и авторка рукопису, 1935; и Єлена Орландич народзена Лабош, професорка и поетеса, 1951) авторка того значного рукопису дава на хвильки чисто лирски чувства кед бешедує о випатрунку улїцох, обисцох, дворох и заградох шидских Руснацох, сушедски и фамелийни одношеня, обичаї, народзованя и умераня, одаванки и женїдби. З приповедками о тим остатнїм, наглашує вецейнационални малженства зоз хторима фамелия Лабош постава мултиетнїчна. А то, як цо знаме, вредносц и краса тей нашей широкей, родней и плодней Войводини. У поглавю о Михалови Лабошови окреме моцни и порушуюци авторково здогадованя на оца и його пожертвованосц музики и музичному орґанизованю дзецох и младежи Шиду. Драматичне и потресне шведоченє дзвки о оцовим напущованю фамелиї хтора ше го пре тото нїґда нє одрекла, анї го пре тот його поступок нє покарала нї на яки способ. Достаточна кара му бул нємир и душевна трапеза хтору до конца анї сам нє розумел. Треца часц рукопису, през слова других компетентних людзох о Леони Лабош Гайдук, бешедує о нєвироятней животней и творчей енерґиї яку ма авторка. Тота енерґия зачудуюца и благословена. Просвитни роботнїк, педаґоґ, педаґоґийни совитнїк, автор велїх фахових текстох и студийох о воспитаню и образованю младих, добитнїк числених наградох за свою роботу, зоз свою праксу потвердзене искуство о воспитаню лаконски кратко висловела у сентенци, принципе: „Любце дзеци и учце их робиц”. То виреченє хторе би мало буц з велькима буквами написане на уходзе до каждого фамелийного обисца дзе єст дзеци и до каждей наставнїцкей зборнїци. 105

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Штварта часц рукопису пошвецена найжелєншому конару, наймладшому младнїку фамелийного стебла Лабошових, професорки и поетеси Єлени Орландич народзеней Лабош. У складзе з мудру китайску присловку хтора глаши: „Чловек ше нє опатра у води, алє у других людзох”, робота Єлени Орландич народзеней Лабош тиж представена през даскельо рецензиї єй поезиї и з поезию саму. Авторе рецензийох углядни литературни авторитети: проф. др Слако Ґордич, Максим Лутовац и Драґана Рукавина. Вони за ню и єй роботу маю лєм слова хвалєня. Коло велїх фотоґрафийох хтори илуструю „перли словох” Леони Л. Гайдук, ту и импозантне ґенеалоґийне стебло фамелиї Лабош з яким би ше нє могло попишиц вельке число шидских фамелийох. Поготов тих „новшого датума” хтори на тих наших просторох нєшка найчастейше лєм думаю „же цошка вельке знача”. Импресивно дїйствує библиоґрафия роботох Леони Лабош Гайдук. Вредносц шицкого цо написла и зробела на професионалним педаґоґийним планє и у своєй гуманитарней роботи велька, алє тото цо зробела на афирмациї рускей и завичайней култури кладзем понад шицкого. У позних рокох вона ше, як Исидорова панї-Нола, врацела до родимого краю, на прекрасни схили Фрушкей гори и ту зоз свою моноґрафию о Беркасове, о Руснацох у Шидзе, зоз своїма „перлами словох” дзвигла тирваци памятнїк своїм краяном. И нє лєм о Руснацом. Потвердзую тото напредку наведзени кнїжки, а и тот рукопис. „Цеплосц дїлох – перли словох”, превозиходзи рамики виглєдованя о особним – о фамелиї Лабош. Тоти перли словох то свидоцтво о єдним чаше и чесних, роботних и вредних людзох у чиїм ґенетичним коду ше находзи намаганє ґу висином. Ґу роботи, орґанизованому животу з другима и за других, почитованю живота и дарох зоз хторима нєбо посипує чловека, та нєодвичательне и ґу нєбу и ґу будучносци тоти дари нє вихасновац, креативно их нє унапрямиц и за собу нє зохабиц бисерни, швицаци шлїд. Панї Леона Лабош Гайдук тото робела и роби, бо, як знам, на свойо виглєдовацки и творчи нємири ище нє положела точку. Цепло препоручуєм друкованє того рукопису и радуєм ше його обявйованю як кнїжки, медзи чиїма шориками ше учи любов и роботу.

106

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Микола М. Цап, проф. Коцур, 2015.

РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ

1. Рукопис Леони Лабош Гайдук „Цеплосц дїлох, перли словох” перша синтетична робота на тему историї єдней значней и углядней рускей фамелиї у Войводини – фамелиї Лабош зоз Шиду. Потреба за таким цалосним и всеобнятним попатрунком на историю и терашньосц тей фамелиї, спатреней з перспективи найвизначнєйших єй представительох (Андри Лабош, священїк, 1826-1918; Михал Лабош, порушовач музичного образованя у Шидзе, авторков оцец, 1905-1961; Леона Лабош Гайдук, педаґоґ и авторка рукопису, 1935; и Єлена Орландич народзена Лабош, професорка и поетеса, 1951), давно ше чувствовала. Зявйованє тей кнїжки ма нє лєм историоґрафску, алє и културолоґийну значносц, та прето потребне же би ше виглєдованя на тоту тему предлужели у вецей напрямох. Гоч ше нє роби о чисто историоґрафскей роботи, авторка при писаню хасновала шицку релевантну литературу и архивни материял хтори єй бул доступни, нє забуваюци анї на живих шведкох хтори у нєдостатку писаних жридлох були єдини информаторе о одредзених подїйох. Статистика и хронїка, як помоцни дисциплини, тиж барз важни у тей файти литератури и барз добре же ше авторка тей публикациї операла на резултати праве тих методох виглєдованя. Пре прецизносц и лєпшу преглядносц виложеней материї, рукопис богато илустровани з фотоґрафиями и другима документарнима материялами, а окремну значносц ма факт же велї з тих материялох нїґда нє обявйовани. 2. Як скорей поведзене, Лабошово у Шидзе були углядни людзе. Перши з нїх бул священїк Андри Лабош, народзени у Шидзе 1826. року, стари илирец, борец за народни язик, за руску школу и виру, за образованє на мацеринским язику. 107

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

У вчасней младосци, Андри Лабош ше барз вельо учел и бул всестрано образовани. Служел ше з горватским, українским, латинским, нємецким, мадярским язиком, а прекладал и зоз ческого и польского язика. Таки бул стредок дзе жил и учел ше и по високих критерийох ґрупи младих илирцох хторей припадал, ткв. „Мало илирско гнијездо”. Дружтво ,,Мало илирско гнијездо” було предплацене, медзи иншим, на илирски ориєнтовани алманах хтори ше волал „Бачка вила” з Нового Саду. У новшим чаше, у историоґрафиї ше зявел податок же Андри Лабош, прейґ колеґох з Бачкей, обявює 1844. року у тей публикациї свою познату писню „СЛАВИЯ” (Федор Лабош, История Русинох Бачкей, Сриму и Славониї 1745-1918, Вуковар, 1979). Федор Лабош тоту писню и предруковал. Податок же тота писня обявена у „Бачкей вили” пренєсли и други виглєдоваче, медзитим, тей писнї нєт анї у єдним рочнїку алманаха „Бачкей вили”. Писня нє евидентована анї у других библиоґрафийох. Прето предпоставяме же Федор Лабош до тей писнї дошол найскорей на основи рукопису Андрия Лабоша, або писня обявена у даякей другей, нам нєпознатей публикациї. По думаню Мариї Чурчич, можлїве же на рукопису писало же писня була наменєна „Бачкей вили”, алє же ю Андри Лабош пре даяку причину нє послал редакциї. Чежко вериц же у „Бачкей вили” одбили рукопис писнї, алє и тото можлїве. Року 1844. Андри Лабош мал лєм 18 роки, та можлїве же нє мал шмелосци послац рукопис до „Бачкей вили”. Остава факт же вон єден з ридких Руснацох свойого часу хтори ше опробовал як поета, а його поезия шведочи же и медзи Руснацами, як и при шицких других народох, було поетски пробованя на цудзих язикох. Гоч тота поезия нє допринєсла афирмациї писаного слова Руснацох, вона одбавела важну улогу у процесу приблїжованя писаного слова бачким и сримским Руснацом, а длуго була и єдинствени приклад авторскей поезиї при Руснацох пред конституованьом їх уметнїцкей литератури на мацеринским язику. За лєгчейше розуменє припадносци Андрия Лабоша илирскому – славянскому препороду, хтори познєйше зведзени на горватски национални препород, треба наглашиц же дружтво студентох и школярох грекокатолїцкого семинару у Заґребе основане ище 1836. року под меном „Илирско народно друштво домородне младежи духовне сјеменишта Загребскога”. Бул то свщенїцки подросток по походзеню з народу хтори постал єдна з найважнєйших полугох у ширеню препородних идейох. З таким образованьом, Андри Лабош ше 1851. року рушел до служби народу и як духовнїк и як културни дїяч. Тримал же за утвердзованє вири барз важне образованє, насампредз писменосц народу, та прето цали живот, коло душпастирскей роботи, як учитель, парохиялни надзорнїк и 108

ПЕРЛИ СЛОВОХ

архидиякон, водзел борбу за снованє основних конфесийних школох, школованє священїцкого и учительского подростку и очуванє мацериснкого руского язика у настави док по мадярских законох шицки школи нє мушели прейсц на наставу на мадярским язику (окрем у Коцуре, дзе аж по 1921. рок зачувана конфесийна школа, з наставу на руским язику). Ясне же Андри Лабош под час священїцкей длужносци бул и пошвецени културни дїяч широкого общого образованя, обрацени ґу идейом вчасного илиризма, славизма, алє и свидомей борби за националну шлєбоду, културу, братство и добробут народу. Оталь його глїбоке похопенє улоги мацеринского язика у очуваню малей националней заєднїци Руснацох у Южней Угорскей отаргнутей од матки, за чийо отриманє ше будзе бориц як духовнїк и инспектор рускей конфесийней школи, векшу часц свойого живота. 3. Пре шицки наведзени причини, рецензент предклада рукопис Леони Лабош Гайдук „Цеплосц дїлох, перли словох” за обявйованє.

109

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ЗМИСТ ПРЕДСЛОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 ГОРОД ШИД ЯК НАСЕЛЄНЄ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 О РУСКЕЙ ФАМЕЛИЇ ЛАБОШОВИХ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 О ЛАБОШОВИХ ЗОЗ ШИДУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Часц перша о. АНДРИ ЛАБОШ. СТ., ШИД 1826, РУСКИ КЕРЕСТУР 1918. . . . . . . 19 О ФАМЕЛИЙНИМ КОНАРЕ о. АНДРИЯ ЛАБОША СТ. . . . . . . . . . . . . 20 ЖИВОТ И РОБОТА АНДРИЯ ЛАБОША СТ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 26 Школованє, одношенє ґу особному образованю и дїялносц у култури . . 26 Дїялносц на подручу духовносци . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 ПОРТРЕТ АНДРИЯ ЛАБОША СТ. З НАГОДИ 50-РОЧНЇЦИ У СЛУЖБИ ЦЕРКВИ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 33 ПОЗАСЛОВО . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36 Часц друга МИХАЛ ЛАБОШ, ШИД 1915-1961 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 ПОРУШОВАЧ МУЗИЧНОГО ОБРАЗОВАНЯ У ШИДЗЕ . . . . . . . . . . . . . 38 Узша фамелия . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38 Музичне образованє – кларинет, саксофон и дириґованє . . . . . . . . . . 39 Културни аматеризем и забавна музика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 42 Жива енциклопедия забавней и окреме рускей народней музики . . . 43 Виривок з нєобявених мемоарох Леони Гайдуковей . . . . . . . . . . . . . . 44 Предлужоваче – Илия Лабош и два унуки . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 45 Часц треца ЛЕОНА УРОШЕВИЧ ГАЙДУК НАРОДЗЕНА ЛАБОШ 1935 . . . . . . . 47 80 РОКИ ЖИВОТА И РОБОТИ – У мено Редакциї . . . . . . . . . . . . . . . . . . 48 Добрила Летич, ЛЕОНА ОДАТА УРОШЕВИЧ ГАЙДУК НАРОДЗЕНА ЛАБОШ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49 Иринка Папуґа, ЦАЛИ РОБОТНИ ВИК ЗА ШКОЛУ . . . . . . . . . . . . . . . . 53 Леона Гайдук, ЗОЗ НЄОБЯВЕНИХ МЕМОАРОХ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 56 110

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Златомир Тодорович, ЛЕҐЕНДА НАШОГО ЧАСУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Мр Радован Дюрчич, МОНОҐРАФИЯ БЕРКАСОВO ОД ДЕСПОТОВЦА ДО ДАНАС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 Проф. др Янко Рамач, РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК РУСНАЦИ У ШИДЗЕ 1900-1950 . . . . . . . . . . . . . 78 Проф. др Стеван Константинович, РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК РУСНАЦИ У ШИДЗЕ 1900-1950 . . . . . . 80 БИБЛИОҐРАФИЯ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187-200 МНЄ НАПИСАНИ СЛОВА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 83 Часц штварта ЄЛЕНА ЄЛКИЦА ОРЛАНДИЧ НАРОДЗЕНА ЛАБОШ, ШИД 1951. . . . 87 Леона Гайдук, ЄЛКОВО ДЗЕЦИНСТВО И МЛАДОСЦ . . . . . . . . . . . . . . 88 ПОЗАСЛОВО ҐУ КНЇЖКИ КЕД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА . . . . . . . . . 90 РЕЦЕНЗИЯ, проф. др Славко Гордич, Кнїжка стихох Єлени Оландич КЕД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Максим Лутовац, рецензия прози зоз кнїжки КЕД ШЕ ПОДЦАГНЄ СМУЖКА Єлени Орландич . . . . . . . . . . . . . . . 93 Проф. др Славко Ґордич, КНЇЖКА ПОЕЗИЇ ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ СИҐНАЛИ ШЕРЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 94 РЕЦЕНЗИЯ, Драґана Рукавина, писателька, КНЇЖКА ПОЕЗИЇ . . . . . . . . . ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ МОЙО ПОБРЕЖЄ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 95 Драґана Рукавина, писателька, РЕЦЕНЗИЯ КНЇЖКИ РОДИМИ КРАЙ ЄЛЕНИ ОРЛАНДИЧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 96 Леона Гайдук, Шид – РОДИМИ КРАЙ ЄЛЕНИ (ЛАБОШ) ОРЛАНДИЧ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 98 ЗОЗ ЦИКЛУСУ ПИСНЬОХ О РОДИМИМ КРАЮ. . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Часц пията РЕЦЕНЗИЇ на рукопис Леони Лабош Гайдук. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 103 Вера Радивойков, професорка, РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ . . . . . . . . . 104 Микола М. Цап, професор, РЕЦЕНЗИЯ РУКОПИСУ ЛЕОНИ ЛАБОШ ГАЙДУК ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ, ПЕРЛИ СЛОВОХ . . . . . . . . . 107

111

о. Андри Лабош, мл. (1866-1920)

Ксения Лабош, Вистава народних вишивкох, Коцур, 1937. року

Леона Лабош Хајдук

ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ ЧЕТВОРО ПОСЛЕНИКА У КУЛТУРИ ИЗ ШИДА СА ПРЕЗИМЕНОМ ЛАБОШ

Нови Сад –Шид 2015

Леона Лабош Хајдук

ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ Четворо посленика у култури из Шида са презименом Лабош Издавач Друштво за русински језик, књижевност и културу Нови Сад

За издавача Ирина Папуга Редакција др Душан Дрљача Владимир Ђитко мср. Зденко Лазор о. мр Михајло Малацко о. Михајло Режак Сања Тиркајло Славко Цупер Рецензенти Вера Радивојков Микола М. Цап Лектор др Јулијан Рамач Компјутерска обрада Марија Худак Штампарија Maxima graf, Петроварадин ISBN 978-86-85619-40-3 Нови Сад-Шид, 2015

Едиција: Отето од заборава (18)

УВОД Ова приповест је сегмент из историје културно-просветних збивања у Шиду, а односи се на четворо посленика у култури из фамилије Лабош и њихово дело по којем су познати не само у завичају, већ и шире у Војводини, Србији и другим републикама бивше Југославије. У монографији „Русини у Шиду 1900–1950„ (Нови Сад, 2010) детаљно сам обрадила период тзв. закаснелог културног препорода Русина у Шиду, али сам уз општи увод о Шиду као граду са вишенационалним саставом становништва, доста опширно изложила и целокупну историју Русина у Шиду од досељавања 1803. године, до краја 20. века. Русини су у Шиду имали своју управну аутономију (општину) само до 1842. године, а од тада како градска (општинска) управа постаје јединствена, тако се и животни токови две, а касније свих шидских националних заједница вишеструко преплићу и по рубовима становања и суштински у привредним, друштвеним и културним делатностима, изграђујући оно заједничко обухваћено појмом Шиђанин и чувајући оно посебно, националну и верску специфику. Књига припада издавачком циклусу „Отето од заборава” који је покренуло Друштво за русински језик, књижевност и културу АП Војводине и, такође, у преводу на српски језик, циклусу о прошлости Шида под називом „Трагови времена”. Пројекат за ову књигу, међутим, нема своје оправдање само у томе да се извесне чињенице отму од заборава, већ и у томе да се респектибилне активности и стваралаштво описаних субјеката ове књиге нађу на страницама културне историје Шида, градова где су живели и радили и читаве друштвене заједнице за чији су се прогрес и посебно хуманистичке идеје залагали. Малобројна заједница каква је русинска у Шиду и околним местима може културно да просперира само путем званичних институција, те од XIX века почиње са школовањем младих у хабзбуршкој Хрватској (Митровица, Винковци, Осијек, Загреб) и на Хорњици, Карпатској области (Мукачево, Унгвар, Лавов, Познањ). Тако међу првима на школовање полази Андреј Лабош рођен 1826. године, да би тек у другој половини тога века и то при крају, било бројније укључивање Русина на изучавање заната, са неколико младих упућених на гимназијско школовање у оближње градове и у Загреб на гркокатолички семинаријум (сјемениште) где је мушка омладина припремана за учитељско и свештеничко звање. Слично је стање било и у целом Шиду. 117

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Као потомци Андреја Лабоша, у разним местима деловали су у другој половини XIX и почетком XX века три свештеника, три инжењера, један апотекар, више учитеља и професора (неки су радили и у Шиду), један економиста-историчар. У Шиду, пак, из породице његовог брата Симеона Лабоша крајем XIX века потичу један ковач, један ременар, а у првој половини XX века делују врло познате занатлије: Владимир Лабош, Илија Лабош, Марија Лабош Сабол, Вера Лабош Говља (фризерски салон Винковци), Меланија Босић Говља-Лабош (кројачки салон, Београд). У то време између два светска рата покреће се у Шиду музички живот, а носилац многих активности и капелмајстор Ватрогасног друштва обновљеног 1933. године био је Михаило Мишко Лабош (1905). Од 50-тих година искључиво у култури Шида душом и срцем радио је професор Евген Сабол, чија је мајка рођена сестра Михаила Мишка Лабоша, од којег је Евген Сабол у музичком погледу много учио, а чија биографија је већ објављена у шидским публикацијама Шидина и др. Најмлађа кћи Михаила Лабоша, Леона Лабош (1935) Урошевић па потом и Хајдук, је дипломирани педагог, просветни саветник у пензији, кратко време научни сарадник Педагошког института Војводине, публициста, друштвено-културни радник. Својим делима (Беркасово од Деспотовца до данас и Русини у Шиду) задужила је и Шид, а публикацијама и написима у педагошкој периодици и целокупну педагошку теорију и праксу у бившој Југославији. Четврта особа заиста мора бити у целини представљена Шиду, јер је „наше горе лист”. То је песникиња Јелена Орландић, рођена Лабош (1951), некадашњи вуковац, одлична ученица шидске гимназије, професорица са две дипломе Филолошког факултета у Беогеаду. Сада живи и ствара у Бару. Објавила је четири збирке поезије. Стварали су и радили на русинском језику и такође на хрватском (илирском-славенском) и српском језику и учествовали у културном развоју средине не само за потребе русинске националне заједнице, већ и шире, за прилике у којима су живели и радили, односно где млађи живе и сада у пензији. У раду се, такође, помиње и музичка група – оркестар забавне музике Илије Лабоша, који мисли да његов свестрани смисао за музику има фамилијарне корене од Мишка Лабоша. Наредне странице ће читаоцу показати по чему су Лабошеви из Шида значајан беочуг у културној историји не само Шида, већ и Србије, Хрватске, Босне и Херцеговине и Црне Горе, у чему је топлина њихових дела оплетених бисерним речима и звуком песме. Ауторка, Лeoнa Хајдук 118

ПЕРЛИ СЛОВОХ

НАСЕЉЕ – ГРАД ШИД Шид је јужнопанонско градско насеље и седиште општине у Републици Србији односно њеној Аутономној Покрајини Војводини, у области историјски и географски познатој под именом Срем. Ту у Западном Срему између Саве на југу и Дунава на северу простире се фрушкогорски и граничарски део општине Шид, а на главној железничкој и друмској магистрали која повезује Ламанш са Турском, Багдадом и Басром. Овај крај био је насељен још у доба неолита, привредно развијен у време римског царства, трајао је и живео у средњевековној Србији и Мађарској, а насеља су се одржала и за време османских Турака (Беркасово, Привина Глава, Љуба, Бачинци, Кукујевци, Вашица, Моровић). Само насеље Шид је новијег порекла, а настало је крајем XVII и почетком XVIII века после ослобођења ових крајева од османских Турака и формирањем војне крајине (границе) 1701. године. Релативно кратка историја садашњег Шида обухвата неколико значајних периода развоја и то: 1. Од Карловачког мира 1699. до 1745.године, када су Шид и Беркасово са другим деловима овог дела Срема потпали под Војну границу (Петроварадинска пуковнија, Капетанат Шид). 2. Од 1745. до 1777. године када су само Шид и Беркасово остали под Коморском царском управом, а друга места у Срему, осим Границе била су додељена властелинствима (грофовијама – Одескалки, Елц, Пејачевић...). 3. Од 1777. до 1848/53. године када су Шид и Беркасово као феудални посед, припали Крижевачкој епископији под називом Крижевачко властелинство. 4. Период који је уследио од 1853. године и трајао чак до аграрне реформе 1919. године, а карактерише га веома споро гашење феудалних и развој капиталистичких односа. 5. Бржи развој привреде у периоду између Првог и Другог светског рата и након послератне обнове, по својој динамици чине два неједнака периода – размах привредног и друштвеног живота седамдесетих и осамдесетих година двадесетог века и стагнација односно успорени развој у такозваној транзицији. 119

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Од 1803. године, ова историја прати и Русине, они су њени судеоници. Карловачким миром враћени су Турци до линије у Срему која је праволинијски пресецала Срем од Сланкамена до Моровића, с тим што су ова два насеља исто припала Хабзбурговцима. Војна организација границе успостављена је 1701. године, те су Шид и околина укључени у Подунавску војну границу која је на западу ишла од Јамене на Сави до Илока на Дунаву. Срем су насељавали Срби, избеглице из делова који су миром враћени Турској. У Шиду је био смештен капетанат, а у Беркасову у Деспотовачком Шанцу је већ 1690. године била смештена рашанска компанија (чета пандура). Познати капетани били су Поповићи, Продановићи, Пишчевићи... Новим разграничењем између Сремске жупаније и Војне границе 1745. године места Беркасово, Шид, Баноштор, Черевић, Чалма, Кукујевци и др. припала су Дворској комори у Бечу са обавезoм плаћања ратног пореза. Када је у XVIII веку царица Марија Терезија одлучила да Јужну Панонију развија као аграрну покрајину, почела је са колонизацијом Мађара, Немаца, Русина и Словака у Бачку, Банат и Срем. Од Шида и Беркасова формирала је 1777. године феудално добро и предала га у власништво Крижевачкој унијатској епископији, која је такав посед добила и на имању Ткалец у Хрватској. Шид је постао слободан коморски град већ 1773. године са правом одржавања вашара, а већ око 1780. епископ Силвестер Бубановић, саградио је у Шиду летњу епископску резиденцију, данас звану Руски двор, а не задуго потом и зграду у центру прекопута општине звану ,,Маријин двор”, познатију као „Гранд хотел”, Хотел „Истра”, касније Банка. Главне градске трансверзале, улице, какве су сада, просечене су крајем XVIII века на основу колонизацијског плана (Hauptinstrukcion, 1763). Фундамент планске изградње Шида 1783. године поставила је управа Крижевачког властелинства. Главна улица звана дуго Велики шор (Цара Лазара), протежући се са југозапада на североисток погледом је усмерена право на резиденцију, што оставља леп утисак. Први колонисти у Шиду били су Русини. Владика Силвестер Бубановић, суочивши се са отпором Срба због преузимања Пустаре Суватово (и немогућности арендирања), увидевши пренасељеност Крстура и Куцуре и осећајући потребу за радном снагом, одлучио је да у Шид као поданике кметове доведе Русине гркокатолике, сиромашне сељаке и надничаре, од којих је као истоверних очекивао да буду вредни, одани и поуздани. Тако се у Шид по уговору о прихватању кметских односа (али обавезали су се да дају петину уместо уобичајене десетине) доселило 40 породица са 210 душа у чисто српску средину са око 2000 становника, највише из Куцуре, а мање из Крстура. 120

ПЕРЛИ СЛОВОХ

План Шида из 1912. године – Катастар Шид 1. Руски двор, 2. Парохијални дом, 3. Куће Лабошевих. 4. Суваче

121

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Црква (уствари капела) адаптирана је у десном крилу летње епископске резиденције, с тим што је дограђен звоник, стаза и улазне двери, а унутрашњост адаптирана за обреде. Сав материјал дало је властелинство, а радну снагу и „меров жита по пару”, досељени гркокатолици Русини. Свештеник, Иринеј Александровић, био је постављен већ децембра 1803, а храм посвећен Преображењу Господњем, био је убрзано завршен већ 1804. године с циљем да Русини, због истог, старословенског богослужења, не прелазе у православље, као што се то у појединачним случајевима догодило. Русини су се распрострли ту око резиденције на почетку Великог шора, Црквеног шора, Доњег Шора, око Шидине, на Джигури, Јаловом сокаку и Стакленцу, а касније су населили и Лазарет, Циган Малу... на око километар и по удаљени од српског дела Шида, распростртог од околине православне цркве до гробља. На Плану Шида из 1912. године, када је коначно завршена комасација атара, све улице су већ попуњене, а центар и тзв. руски крај су спојени. На плану су препознатљиве зграда резиденције, русинске парохије, кућа и ковачница Лабошевих у Великом шору (данас цара Лазара бр. 115 и 117) и две куће Лабошевих у Џигури (данас Вука Караџића бр. 110 и 112). Тек пред Други светски рат саграђене су куће Мишка Лабоша (Ул. Матије Гупца), Петра Лабоша (Ул. Ђуре Киша) и Ђуре Лабоша (Фрушкогорска).

122

ПЕРЛИ СЛОВОХ

О РУСИНСКОЈ ПОРОДИЦИ ЛАБОШ Фамилија Лабош потиче из Закарпатја из округа Земплин где и данас има породица са овим презименом (информатор: М. Жирош). Са колонизацијом 1753. једна породица се доселила (у Јужну Угарску) у Руски Крстур, али су се убрзо преселили у Куцуру. Будући да су били релативно сиромашни, родоначелник свих Лабошевих, Андреј Лабош је 1803. одлучио да се пресели у Шид. У децембру те године први свештеник је записао да им је умро син Ђура. Већ 1808. Андреј је у списку за отплату намета. Са Хорњице, Подкарпатја, су се селили они који су то морали из економских разлога. Иначе, ова фамилија је имала и породице које су биле угледне још у XVI и XVII веку. Мајка супруге о. Андреја Лабоша Ане Сакач, Терезија Швердецка била је племићког рода, а један Андреј Лабош био је царски провизор у Вировитици и као такав био је одређен за попис и процењивање виногрсда у Иригу у марту 1702. године после Карловачког мира. О ЛАБОШЕВИМА ИЗ ШИДА Андреј Лабош, рођен у Куцури 1770. године, који се доселио у Шид 1803. са супругом Иљом, умро је 1813. у 43-ој години живота. Троје деце им се родило у Куцури, а још троје у Шиду, од којих је дечак Ђура умро. Њихово најстарије дете, син Андреј (рођ. 1791) касније у браку са Аном Росташ, родоначелник је многобројних Лабошевих који су се раширили по Шиду, Куцури, Крстуру, Миклушевцима, Загребу и Жумберку. Од њих се издвајају четири групације. Прва потиче од Андријевог сина Михаила (Михал, 1821) и његовог потомка Николе (1845), од којег потичу породице Василија и Јанка Лабоша (и данас неки живе у Шиду). У другој групацији, према непотпуним подацима, су породице Митра, Димитрија Лабоша (1824) и најмлађег Андрејевог сина Мојсеја (1837) који су живели у Беркасову, а чији се потомци по мушкој лози већ у првој генерацији губе због учестале смртности деце и женског потомства. Трећу велику групацију Лабошевих пореклом из Шида, само по родоначелнику, чини многобројно потомство о. Андреја Лабоша (1826) пароха крстурског, сина Андреја и Ане Росташ. Четврта групација Лабошевих, 123

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

потомака Андреја и Ане је потомство свештениковог рођеног брата Симеона (1834) и Јулијане Шандор Микита. Од њихово осморо деце поживеле су две кћери и син Михајло (1866), касније по занату познати ковач. Тај Михаило, како се види из родословне таблице је деда по оцу ауторке ове књиге. Његов син, такође Михаило (1905) у овој књизи представљен музичар, имао је само женско потомство па се лоза деда Симеона у Шиду губи. Једна од Симеонових кћери била је удата у Миклушевце, а друга за Митра Кањуха у Шиду. Од Лабошевих који дуже од двеста година живе у Шиду, односно од тих с почетка XIX, затим током XX и почетком XXI века у монографији Леоне Хајдук Русини у Шиду 1900–1950. представљене су породице и потомство Василија (1866) и Јанка Лабоша (1874) од родитеља Николе и Хелене и породица са потомством Михаила Лабоша (1866), од родитеља Симеона и Ане Шандор. Такође је делимично, уз животопис, представљена и породица са потомством славног русинског свештеника о. Андреја Лабоша, рођеног брата Симеона, ауторкиног прадеде. Живот и службовање је ову породицу одвео у Србију – Београд, Срем, Бачку и Хрватску, а потомке и у САД (Прилози 1 и 2). Василије и Јанко имали су још једног ожењеног брата са двоје деце, али се његова лоза губи (по неким сећањима иселио се у САД), и сестру Марију (1877) удату за Илију Говља, ковача, са ковачницом прекопута данашњег Културног центра зграда број 47. Кћерке овог занатлије биле су врхунске мајсторице, Меланија удата Босић у младости је имала разрађен кројачки салон у Београду, а потом у Шиду, и Веруна Говља елитни фризерски салон у Винковцима. Василије Лабош, деда у Шиду познатог музичара Илије Лабоша (1945), био је први у Лабошевом мушком потомству којем нису умирала деца. Са супругом Иљом Хајдук отхранио је синове Петра, Ђуру и Илију (звани Беља) и кћери Ану, удату Кечкеш у Бачинцима (пресељена у Беркасово), Марију, удату Данчо у Шиду и Веруну удату Колбас у Петровце (пресељена у Шид). Од тих шест породица засновано је нових петнаест, од чега су седам чисто русинске и то по женској линији с малим бројем потомака. Петров син Евген у Вараждину има два сина, али је један неожељен, а други има женско потомство. Лабош Ђура (1902), кућа на Лазарету (Фрушкогорска улица), имао је два сина, али је један неожељен погинуо у рату, а други, Јанко (1924–1987), из првог национално мешовитог брака има кћерку Јелену удату Орландић, овде представљену поетесу и из другог брака неожењеног сина. Њихова сестра Веруна била је удата у Канади одакле се вратила са сином Волтером. Од Илије (Беље, 1911) Лабоша који има четири сина са презименом Лабош је само унук Владимир. 124

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Интересантно је да само Илија Лабош (1945), који је разведен и има само кћерку, као и неожењени брат Данијел (1947) живе у кући на старом грунту из 1803. године, са неудатом сестром Славицом. (Нажалост и Илија је 2014. умро.) Јанко Лабош (1874) са супругом Маријом Новак Шајтош из Миклушеваца, подигао је шесторо деце, кћерку и пет синова. Међутим, три сина је у средњим годинама покосила туберкулоза, а најмлађи, 1922. годиште, погинуо је мобилисан у немачкој војсци у Русији 1943. године. Остала је кћерка Марија, удата Сокол у Бикић Долу, а позније као удова Кањух умрла у Бачинцима, и син Владимир (1911). Они нису били усрећени потомством. Овај Владимир Лабош је био афирмисани шидски занатлија – лимар. Радио је велике лимарске послове за грађевинарство и био члан општинске комисије за стицање звања висококвалификованих радника у својој струци. Радо је помагао омладини у стицању заната па је, између осталих, оспособио око десетак русинских момака за лимарски занат. Први пут Владимир је био ожењен шидском лепотицом Магдаленом Захорјански. Она је умрла на првом порођају због нестручно обављене операције (царског реза). Дете је кратко време поживело па је и оно умрло. Владимир је и други пут био ожењен, али терет доживљене трагедије који је увек у себи осећао, пред људима је скривао. Била сам одрасла када сам чула ту причу, и тада сам схватила сету која му није силазила са лица. Бака Марија, татиног стрица Јанка жена, блага и добра душа, плакала је и плакала за ,,својим чедима”, а када више суза није било, када су очи пресушиле, ослепела је. Остала јој је на уснама лепа реч за свакога ко би је поздравио, у рукама круница и молитва ,,Богу небесном да јој подари стрпљење да носи своју невољу до смрти.” Михаило (Михал, 1866–1937) Симеона Лабош, Јанков и Василијев брат од стрица, увек се са њима добро слагао, а потомци се и дан данас међусобно поштују. Они су увек живели као једна група (на русинском „Лабошово”, Лабошеви, био је један појам). Када су се доселили из Куцуре 1803, по садашњим мерилима гледано, добили су четири плаца за изградњу својих домова: две порте биле су на Великом шору, некадашњој улици Краља Петра – Моше Пијаде, садашњој Улици Цара Лазара бројеви 115 и 117, а две порте насупрот ,,чело баште” на Џигури, садашња Улица Вука Караџића бројеви 110 и 112. Ограде између башти није било, те се из Јанковог и Васиног дворишта слободно кретало према Михаиловом дворишту. Првобитно су саградили две куће набијаних зидова покривене трском од којих ону на броју 112 у В. Караџића, памти и ауторка (ниска, бела, малих прозора, високог тршћаног крова, дугачак неограђен трем подупрт дрвеним стубовима са једним степеником, отворен димњак у 125

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

кухињи одакле се ложило у пећ, у Срему звана фуруна која је загревала велику собу где су зими сви спавали, средишња греда целом дужином у свим просторијама). У таквој кући, али на Великом шору родио се будући свештеник Андреј Лабош 1826. године. Након око сто година почетком XX века Михаило Лабош, ковач, реновирао је кућу на парцели 117. Трска је замењена црепом, отворени оџак у кухињи је затворен, таваница прерађена, а централна греда остала је на тавану. На слободном делу плаца била је саграђена ковачница. (Прилог I – 2) Ову кућу ауторкина сестра Злата рођена 1928. године описала је овако: „Наша стара кућа била је на Великом шору, прва са десне стране идући од Парохије. Од парохијалног дома прво је био дугачак зид иза којег је била попова башта и виноград, а затим је стајала наша кућа гледајући са три прозора на пут. Уз кућу је био кратак бедем до улице, а затим капијица (улазна врата) зидани стуб и капија, па опет зидани стуб и кратак зидић пре попреко назидане ковачнице, која је имала двоја врата са улице. Пред ковачницом је увек стајао ваљак који је позајмљиван свима коме је требао за сабијање оранице после сетве. Од капијице (улазних врата) водила је циглом поплочана стаза у двориште, до степеница у трем. Лево у дворишту израсла су, тада већ стара стабла јабуке и крушке, а уврх гумна био је један бели и црни дуд. Трем је био отворен на дрвеним стубовима поплочан шестуглим циглама. Уз степенице је стајало буре за скупљање кишнице. Са уличне стране трем је био затворен и ту је била собица где је спавала баба, а на другом крају од трема је сазидана просторија као летња кухиња. Са степеништа се право улазило у кухињу, десно у предњу, а лево у задњу собу. У предњу собу мама је сместила, за оно време (1923 године) модеран намештај од ораховине: двокрилни високи ормар, комоду са три ладице, са огледалом изнад, два кревета, сто на развлачење за 12 особа, столице. Ормар и комода су били дупке пуни, оделом, ручним радовима и тканим столњацима и пешкирима. У Шиду се причало како је Паулина (рођ Жирош) дошла са богатим рувом („ошмацена”), а на венчању је имала до тада најлепши венац, причала је кума Кањухова и додала „и мени је дала да се у њему венчам” (поживела је 103. године). У мираз је мама донела два ланца земље. У тој соби смо и ми сестре спавале како се која родила. У кухињи је редовала баба. Недељом би устајала рано да нама деци испече кифле са пекмезом и подели нам пре но што смо ишле у цркву на службу. Даље на задњу собу настављала се велика качара из које су водиле мердевине на таван, а у трему су била врата за подрум. Под истим кровом на крају је била велика штала, а затим шупе и свињци и са друге 126

ПЕРЛИ СЛОВОХ

стране купе кукурузовине и сламе, па плевара. Тек иза тог економског дела била је мала башта и зато су имали још једну башту ван насеља. Памтим још како је то било кад је деда умро. Тата и мама су тада били на раду у Илоку, а ја сам остала са бабом и дедом јер сам им била љубимица. Сваке суботе деда је ишао на пијацу да купи рибе „јер их Златица воли” говорио је, а у јесен доносио би и топло печено кестење. Догодило се то једне ноћи 1937. године када је деда изашао „ради себе” и на степеништу му је одједном позлило, али се ухватио за буре од кишнице. Баба је то спазила притрчала и повикала: ,,Златице, Златице, дођи овамо! Придржавајући га полако смо увеле деду у собу, а онда ме је баба послала да брзо идем по стрица Владу. Он је позвао доктора Тимка, који је рекао да је деда доживео мождани удар и да ће остати жив ако преживи тегобе првих седам дана. Међутим, деда је седмог дана умро. Тада је у Руским новинама објављена вест да је Михал Лабош умро у Шиду 25. октобра 1937. године у 71. години живота. „Потиче из старе славне породице која се помиње у попису душа шидске парохије 1828. године. Становао је у истој кући у којој је 6. новембра 1826. године рођен његов стриц – касније парох крстурски, Андреј Лабош”. Вест је пронашао новинар и уредник НИУ Руске слово, Никола Цап. Информатор из 1937. године, међутим, није знао да су се први Лабошеви доселили у Шид већ 1803. године (36, 280). Враћајући се на опис старе куће, у грунтовним књигама записано је (као и у сећању најстаријих) да је син Михаило стару кућу Лабошевих продао Силвестеру Хајдуку, а ковачницу Владимиру Захорјанском, 1938. године (ради отплате хипотеке и поделе капитала са три сестре). Тада је кућу саградио на башти у данашњој улици Матије Гупца близу лесног одсека званог Бељњача. Зграда је била прека, не на бразду, мало већа, лепша и пространија од кућерака његових пајташа Емила Тиркајле и Евгена Ждињака. Тако, мада је ауторка ове књиге рођена 1935. у старој кући где је рођен и прадеда стриц Андреј Лабош, њено детињство је везано за слободно трчање по пространој ледини под Бељњачом, брдом (лесним одсеком) од чије су земље сиромашни правили черпић и градили куће ту на периферији града.

127

Прва слева, Михаилова унука Злата Колбас

Мелана Вашаш, ћерка Михаила Лабоша (1866)

Веруна Колбас, ћерка Васе Лабоша (1866)

Други слева Васин син Илија

„Верштет” Владимира, сина Јанка Лабоша, Шид око 1963. године

128

Део први

АНДРЕЈ ЛАБОШ ст. Шид 1826, РУСКИ КРСТУР 1918

129

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

О ПОРОДИЧНОЈ ЛОЗИ АНДРЕЈА ЛАБОША (1826–1918) Лабошеви у Шиду су били угледни људи. Они, не само да нису кочили точак прогреса, већ су увек били у друштву са онима који су га потискивали напред. Први од таквих био је свештеник Андреј Лабош, рођен у Шиду 1826. године, стари илирац, панслависта, борац за народни језик, за русинску школу и веру, за образовање на матерњем језику. Сви су се трудили да стекну основну писменост, претплаћивали се на црквене књиге из Лавова, врло рано су се определили за занате и са свим шидским радницима учествовали у социјалним покретима уз Радивоја Кораћа (Васа, Михајло, Јанко), присуствовали прослави првог маја, били деоничари у изградњи прве шидске штампарије, први у новим синдикалним организацијама (Јанко Лабош, Илија Лабош), али и чланови црквеног и школског одбора и Русинског народног просветтног друштва основаног 1919. године. Андреј Лабош је после завршетка богословије, 1851. године, кратко време био учитељ у Руском Крстуру, када се 1852. године оженио са Аном Сакач, кћерком тамошњег кантора и учитеља. Одмах је 1852. године био заређен за свештеника. Прво свештеничко место добио је у Врлики у Далмацији 1853. године. Мењајући места службовања у младости, тешко је подизао породицу док се није афирмисао у служби и постао дугогодишњи парох у Крстуру. Имао је веома бројну породицу, десеторо деце, и углавном све је успео да школује. Кћери су похађале девојачке или учитељске школе и поудавале се за свештенике и службенике, а синови су били или свештеници или учитељи, правници и службеници... Без потомства су били синови Мирослав, 1859–1904, дипломирани правник Милутин, 1861–1899, учитељ, ожењен Аном Ковачевић, 18641937. и Иван Јани, 1872–1909, преминуо на раду у Пенсилванији, САД. За свештенике су били посвећени синови: Владислав Лабош, 1855-1925, ректор Гркокатоличког семинара у Загребу, Владимир Лабош, 1857-1925, свештеник у Миклушевцима ожењен са Маријом Сегеди и Андереј Лабош млађи 1866-1920 ожењен Аном Ајх (Eich), свештеник у Ђурђеву и Куцури. Њихова деца су била школована и оставила су иза себе значајно културно наслеђе, те стога иако нису живели у Шиду и о њима ће се дати кратки подаци. 130

ПЕРЛИ СЛОВОХ

о. Андрија Лабош мл. (1866-1920)

о. Владислав Лабош (1855 – 1925)

о. Владимир Лабош (1857- 1925)

о. АНДРЕЈ ЛАБОШ, млађи, (1866–1920) син Шиђана о. Андреја Лабоша ст., за свештеника је рукоположен 1889. године. Најдуже је службовао у Ђурђеву 1893–1906) и Куцури (1906–1920). У Ђурђево долази за првог пароха са учитељем Александром Котом. Њих двојица су добром организацијом, одлучношћу и агилношћу поставили темеље уређеном верском животу и народној просвети Русина. Из ничега саградио је цркву започету и посвећену 1900. године, средио парохијални дом, обезбедио од државе 30 јутара оранице за пароха, отворио читаоницу, основао штедионицу, трговину, формирао фонд од својих средстава и припремао се да оснује манастир часних сестара службеница ради васпитавања младежи. Са учитељем Котом је држао редовна предавања за одрасле у Читаоници, а људи су долазили као ђаци и радо седали у клупе да чују предавања. Напустио је Ђурђево по потреби службе и у Куцури продужио истим темпом душпастирски рад, реализовао је идеју о манастиру, обновио цркву и много се залагао за конфесионалну русинску школу и просвету. Умро је и сахрањен у Куцури као заслужни парох – папски капелан, монсињор. Четворо од седморо деце о. А. Лабоша млађег били су образовани људи посвећени култури свога народа. Двоје деце су изгубили у раном детињству, Евген 1891-1893, је умро у Ђурђеву, Јелена у Крстуру 18921892, а кћи Леонка је умрла већ као девојка,1894-1914. Најстарији син Оскар Лабош, 1890–1965, магистар фармације, био је дугогодишњи апотекар у Тителу и Београду. На страницама Народног календара за 1926. годину наилазимо на рекламу његове апотеке у Тителу, а у Руском календару за 1932. годину, даје оглас „Новоотворена апотека Пресвете Богородице – мр Оскар А. Лабош, Крунска улица”. Као један од утемељивача РНПД 1919. године приложио је у почетни фонд 2000 круна. 131

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Учитељи у Куцури: Ксенија Лабош седи прва слева, Осиф Торма, учитељ и писац из Шида, стоји први слева (око 1936. године)

Андријина кћерка Ксенија, Сенка (1896-1977) завршне разреде грађанске школе похађала је у Француској и Немачкој, а учитељску у Будимпешти где је научила језике и стекла музичко образовање. Била је учитељица у Куцури 29 година до одласка у превремену пензију 1948. године. Умрла је у Загребу два месеца пре брата Федора. Према информацијама Ане Марије, кћерке Федора Лабоша неуморно је радила на очувању русинске културе: сарађивала је у русинском издањима, преводила са француског и немачког језика, одржавала предавања, припремала приредбе, организовала више успешних изложби народног веза, одржавала аналфабетске течајеве и друго. Син Штефан Лабош, 1898–1996, машински инжењер, после учешћа на фронту у Галицији и Италији завршио је Технички факултет у Будимпешти. Тамо је и радио у дирекцији железница као машински конструктор. Писац је више популарних чланака у Русинском календару о иновацијама у области науке и технике у циљу просвећивања народа. Најмлађи син, Федор Лабош, рођен 1902. године у Ђурђеву, умро је 1977. у Загребу. Студирао је у Загребу и Паризу, био доктор економских наука, публициста и историчар. У Паризу је похађао предавања из француског језика и стекао звање професора. Познавалац је више страних језика и писац прве „Историје Русина Бачке, Срема и Славоније 1745–1918” (Вуковар, 1979). 132

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Др Федор Лабош (1902-1977), писац прве историје Русина у јужној Панонији

о. ВЛАДИСЛАВ ЛАБОШ, 1855–1925, Врлика–Крстур, први син о. А. Лабоша ст. са свештеничким звањем, посвећен је цркви, неожењен. Студирао је у Институту св. Барбаре на Богословском факултету у Бечу за који се тврдило да је свесловенски оријентисан. Прво место службовања добио је у Кашту-Сошицама, где остаје годину дана, 1881–1882. Потом је од 1882. до 1885. године био ректор Гркокатоличког семинара у Загребу, када прелази у Врбас за првог самосталног пароха. Из Врбаса је 1887. године био постављен у Кричке. У Далмацији је био парох и далматински викар. За време службовања у Кричкама, у околини Дрниша (село Отавица) открио је талентованог дечака, који је стварао чудесне фигуре обликујући дрво. Упутио га је на даље школовање. Био је то вајар светског гласа Иван Мештровић. Од младости слабовид ту је сасвим ослепео и почетком XX в. дошао у Руски Крстур код старог оца, где је и умро. о. ВЛАДИМИР ЛАБОШ, 1857–1925. је други син о. А. Лабоша ст. са духовничким звањем. Службовао је најдуже у Миклушевцима код Вуковара, од 1883. до 1926. године. Ожењен је био Маријом Сегеди, имали су једанаесторо деце, али од четири сина само један је имао мушко потомство. Владимирова кћерка Емилија Лабош, удата Биндас, имала је једанаесторо деце, сестра Марија (Мери) Храниловић деветоро, САД, а син Андрија седморо, од којих је мушко потомство имао само Тонко. Владимирова кћерка Даница Лабош, учитељица, од 1911. до 1913. године службовала је у Шиду. Остали део радног века провела је у родном селу Миклушевци код Вуковара, где је, поред школе, обезбедивши зграду, основала и мали Манастир часних сестара Василијанки. За успешан рад са ученицима као и на културном и духовном просвећивању села, Даница Лабош и учитељ Јоаким Костелник, одликовани су 1925. године Златним крстом за заслуге: Pro Ecclesia et Pontifice од Папе Пиа XI (11. децембар 1925). Дописник Русинских новина (Руски новини) из Миклушеваца објавио је тим поводом јула 1926. следећу вест: 133

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Даница Лабош са ученицима 1928. године

„У недељу 25. јула приређена је код нас ретка свечаност. Наши учитељи господин Јоаким Костелник и наша госпођица учитељица Данка Лабош одликовани су од његове Светости Папе Пиа XI, Папе римског, са Златним крстом за заслуге. Одликовања је лично из Рима донео др Томислав Фирис, а предао их је награђенима, после недељне Службе Божје , о. Спиридон Петрановић.„ ( 8, с. 169) Даница и брат Андрија су били последњи посетиоци из породице прадеде А. Лабоша ст. кући братића Мишка Лабоша у Шиду, после Другог светског рата 1947. год.

Даничин брат Андрија има, сада већ у дубокој старости, сина Ивана рођеног 1924.. године у Миклушевцима. Иван Лабош, доктор медицинских науках, примаријус интерне медицине, спец. нефролог, докторирао је у Сарајеву, био професор и један од оснивача Медицинског факултета у Бањалуци 1978. године. Цео радни век посветио је здравству у том граду, а краће време је био и начелник Клиничког центра Бањалука. Сада као пензионер живи у Загребу. Девојачку школу завршиле су и удале се за свештенике кћери Андрије старијег: Цецилија Лабош, удата за свештеника Николу Сегедија млађег. Имала је тринаесторо деце. Они су сахранили оца, такође Николу, пароха из Шида на Гркокатоличком гробљу у Шиду, где је урезано поред имена да споменик подиже Никола Сегеди мл. „парох петровачки”. 134

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Анка Лабош Макаји, удата за Михаила Макаја, правника, жупанијског тајника са шесторо деце, живела је у Жупањи, Панчеву Загребу... Њихов син Михаило, инжењер хидроградње, рођен је 20. октобра 1892. године, умро 1955, супруга Маргита, рођена Бато, без деце. Цео свој радни век провео је као инжењер и дугогодишњи директор Водне управе у Панчеву. (информатор инж. Петар Хома, лит. 13, стр. 201) Кћи Анке Лабош Макај, Анка Магдић, Загреб, као пензионерка опремила је шест великих албума са породичним фотографијама и подацима о занимању и месту рођења и живљења огромног броја припадника породичног стабла и по мушкој и по женској линији. Умрла је у Загребу. Коришћење ових докумената омогућила је Марусја Јуриста по мајци Биндас. Све податке шематски је у виду кружнице приказао у Родослову О. Андрије Лабоша и Ане Сакач њихов праунук инж Евген Лабош, 1931, Карловац, још 1981/82. године. (види ПРИЛОГ II)*

Анка Макај Магдић и Серафина Костелник, Загреб, 1955.

Mарусја Јуриста, 1941, чукунунука А. Лабоша ст.

Кћери Андрије Лабоша ст. Терезија Лабош, удата Потуричић, са једном кћерком (Зорка) и Ирена Лабош нису имале даље потомство. Терезија је као удовица дослужила родитеље и ослепелог брата Владислава. * Овај Родослов је први пут објављен у књизи: Мирон Жирош, Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце, Том II, у прилогу. 135

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ЖИВОТ И ДЕЛО АНДРЕЈА ЛАБОША СТ. Школовање, однос према личном образовању и делатност у култури Пошто је Андреј Лабош ст. одрастао у кући у суседству русинске парохије у Шиду, близина свештеничке и цењене земљорадничке породице, значила је много за уочавање способности младог Андреја за образовање. Било је то за време пароха о. Јанка Латковића у Шиду (1834–1841), који се залагао за рад русинске конфесионалне школе и за време столовања владике Габра Смичикласа (1834–1856), који је такође службовао у Шиду 1811–1816. године и познавао шидске русинске породице. Основну, тада конфесионалну русинску школу, Андреј је учио у Шиду код првог учитеља Јанка Мајороша и у Сремској Митровици, када је школа имала прекид у раду. Прва четири разреда гимназије завршио је у Осијеку, а пети и шести разред и студије богословије и филозофије у Гркокатоличком семинару (Сјемениште) у Загребу 1851 године. Андреј Лабош је много учио и био свестрано образован. Служио се хрватским, украјинским, латинским, немачким, мађарским језиком, а преводио је и са чешког и пољског језика. Таква је била средина у којој је живео и учио и по високим критеријумима групе младих илираца којој је припадало тзв. „Мало илирско гнијездо”. Да је био врло посвећен личном образовању види се из његовог интересовања за читање књига током ферија, када је једне године понео кући из библиотеке 13 књига међу којима граматике, историје, есеје, путописе... Поред познавања језика млади „илирац” из Шида је показао током студија за младићке године високо знање из грчке историје, старог Рима, историје средњоевропских земаља и Балкана. Записник о раду „Малог илирског гнијезда” садржи беседе које је по прописаном редоследу, као и сви чланови, одржао на редовним „саборима” (састанцима) и Андреј Лабош. Изабране теме то најбоље илуструју: „О домољубљу” ( II; 6, 152– 154), одлична и свестрана расправа, ... о слободи духа и владању самим собом... о савладавању радом... (расправа са становишта психологије младости (II; 6, 121–123) и, трећа значајна беседа са насловом „Појам слободе појединца и друштва” (зрело размишљање II; 6, 133). 136

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Беседа на Сабору се могла исказати и у стиховима. Студенти су у песмама изражавали славу илирских идеја, домовине, језика и др. Тако је и А. Лабош три своје песме рецитовао уместо уводног говора: 1. 24. марта 1844. ,,Сабор би отворен по Г. А: Лабошу следећим стиховима: ,,СЛОГА„ (иза чега је у оригиналном записнику била наведена цела песма (фототипско издање, II; 6, 79); 2. 2. јуна (липња, 1844. године у записник је уведена као беседа на отварању сабора песма – поема „Чудни лов”. То је метафоричка песма смештена у завичајни амбијент Фрушке горе, а у њој је поента ,,Здравље и живот за род дати” (II; 6,. 94–96); 3. Андријина беседа у виду песме била је такође поема под називом „Мајци Илирској” (II; 6, 101), одржана 5. сијечња (јануара) 1845. године. Пошто је дружина „Мало илирско гнијездо” била претплаћена на годишњак звани ,Бачка вила из Новог Сада, Андреј Лабош је вероватно преко колега из Бачке хтео 1844. да објави у ,Бачкој вили„ своје утопијске мисли о заједничкој земљи свих Словена у поеми ,,СЛАВИЈА”. Ова песма се разликује од песме „Славија” изречене у виду беседе од аутора Владимира Храниловића, дужа је, осмишљенија, естетски звучнија, а хуманистички усхићенија. Андреј Лабош је тада имао само 18 година. Овде се напомиње да је пишући ,,Историју Русина Бачке, Срема и Славоније, др Федор Лабош објавио у прилогу Андријину песму „Славија” са назнаком да је штампана у Бачкој вили III, 1844. године. Међутим, прегледањем Бачке виле и Данице илирске за то време, песма није нађена, па то остаје као задатак млађим истраживачима.. Своје прве песничке покушаје и преводе припремао је за објављивање. Наиме у породичном албуму нађена је фотографија насловне стране збирке, а цео рукопис како сазнајемо чувају потомци др Федора Лабоша У Илирском народном друштву као студент филозофије и богословије А. Лабош је био активан и давањем новчаних прилога, минималних, али ипак није изостајао, а исто тако и вршењем дужности у руководству као благајник и књижничар, у два мандата. Од Русина другови су му били Дионизиј Шовш, Јанко Санић и Габор Гвожђак, док из круга илираца Габор није био искључен због отворене подршке мађарском утицају у Хрватској, а у случају Русина у Бачкој. За лакше разумевање припадности А. Лабоша илирском-славенском препороду, касније сведеном на хрватски национални препород, потребно је истаћи да је друштво струдената и ђака Гркокатоличког семинара у Загребу основано још 1836. године под називом ,,Илирско народно друштво домородне младежи духовне сјеменишта Загребскога” (II; 11, 126). Био је то свештенички подмладак пореклом из народа који је постао једна од најважнијих полуга у ширењу препородних идеја. 137

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

За илустрацију ширине културних интересовања илирске младежи нека послуже имена листова и писаца које је илирска младеж читала у оригиналу: Часописи: Даница илирска, Бачка вила, Сербске новине, Немачки забавник, 1819, Европски анали, Ost und West, Novine ilirske; Писци: И. К. Миошић, Писмарица, Граматика, 1836-38, Бабукић, Основа словнице славјанске наречја илирског – прва граматика новог књижевног хрватског језика штокавског наречја, затим дела Шафарика, Колара, које су студенти преводили, Свето писмо у изд. В. Караџића, Јоаким Вујић, Враз, Гундулић, Деметар, Милаковић, Бихлер, Вити, Шилер, Е. Ротердамски, Хорације, Чоке, Фукс, Коцбајс, дубровачка књижевност и др. Тек 1838. на темељу претходних европских свеславенских активности, званично је почело са радом „Друштво читаонице илирске Загребске” које је под вођством свога оснивача Јанка Драшковића постало, уз Гајеве новине и часописе главни расадник идеја препорода поготово делатности илираца. (они су претече Матице хрватске (II; 11, 127) Са таквим образовањем А. Лабош је 1851. године кренуо у службу народу и као духовник и као културни делатник. Сматрао је да је за учвршћивање вере веома битно образовање, првенствено писменост народа и стога је цео живот уз душпастирску делатност, као учитељ, парохијални надзорник и архиђакон, водио борбу за оснивање основних конфесионалних школа, школовање свештеничког и учитељског подмлатка и очување матерњег русинског језика у настави док год по мађарским законима све школе нису морале прећи на наставу на мађарском језику (Бачка), а у Шиду је очувана настава на матерњем језику до 1892. односно 1896. године, када се укида последње русинско оделење, а настава се изводи на хрватском (и српском језику у српским селима око Шида). Андреј Лабош је отворио русинску школу у Новом Саду, водио бригу о изградњи школског простора у Руском Крстуру, о запошљавању квалификованих учитеља о њиховој плати, али и о дисциплини у одржавању наставе, о верској настави у школама и религиозном васпитању деце, сарађивао је са напредним учитељима и утицао на подизање квалитета наставе. Јасно је да је А Лабош у току свештеничке дужности био и посвећени културни делатник широког општег образовања, окренут идејама раног илиризма, славизма, али и свесној борби за националну слободу, културу, братство и добробит народа. Отуда његово дубоко схватање улоге матерњег језика у очувању мале националне заједнице Русина у Јужној Угарској отргнуте од матице, за чији опстанак ће се борити као духовник и инспектор русинске конфесионалне школе већи део свога живота. Његова делатност у култури и образовању текла је у неколико праваца: 138

ПЕРЛИ СЛОВОХ

о. Андреј Лабош (седи у средини) са учитељима и службеницима у Руском Крстуру

1. Када је у Бачкој после Нагодбе заведена мађарска управа, А. Лабош води дугогодишњу борбу за очување русинске школе, настојећи да Русини у Крстуру обезбеде услове за образовање деце, квалификовани кадар, простор, те да се тако што дуже одложи претварање исте у комуналну школу, што је значило и увођење наставе на мађарском језику. Коначно ипак је морао да попусти 1897. године. Само годину дана пре укинута је и конфесионална школа у Шиду. 2. Ради на доградњи и изградњи школа за русинску децу у Руском Крстуру и Новом Саду. Оснивач је 1863. године, са учитељем Петром Пољаком, русинске школе у Новом Саду. 3. Као свештеник вршио је дужност школског инспектора, а као архиђакон и дужност главног инспектора русинских школа, залагао се за намештање квалификованих учитеља, за плате учитељима, станове, за ред у школи и њен углед. 4. Просветитељска делатност, образовање народа му је било као општа идеја водиља, током комуникације са верницима, препоручивао је редован упис деце у основну школу, школовање и подизање русинске интелигенције, претплату на књиге које су почеле да излазе у старом крају, као и на оне из Москве и Кијева, одржавао контакте са верницима. 139

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

5. Коначно, и сам је као родитељ десеторо деце, настојао да се што више њих школује. Од његове деце три сина су духовници, један учитељ, један службеник, кћери су са звршеном девојачком школом за супруге одабрали познати свештеници. Својим залагањем, радом, тачношћу, ревношћу и дисциплином дао је лични пример својим верницима и околини. Делатност на подручју духовности Завршивши студије богословије и филозофије, 1851. за свештеника је посвећен у Руском Крстуру 1852. године благословом крижевачког владике Гаврила Смичикласа. Владика је имао намеру да намести Андреја Лабоша за учитеља у Шиду (I; 14; 394 – писмо), али је тада Шид већ добио учитеља Михаила Сабадоша. Тако је Андреј био постављен за учитеља у Руском Крстуру, где је остао годину дана, а потом је 1853. године био премештен за пароха у Врлику у Далмацију, где је положај гркокатоличке цркве у оно време био тежак у верском и материјалном погледу. Ту је у сиромаштини у јединству с народом провео осам година. Из Врлике је премештен почетком 1860. године у Нови Сад на место управитеља парохије, где је остао пет година, до краја 1864. Андреј Лабош у граду упорно трага за верницима гркокатоличке вероисповести расутим на местима слугу, надничара, у мешовитим браковима, пописује вернике, контактира са магистратом и отвара русинску конфесионалну школу 1863. године са учитељем Петром Пољаком. На властити захтев следећих 12 година провео је као капелан у Руском Крстуру у свему замењујући болесног колегу Јанка Санића са којим је студирао. О тим годинама један од његових биографа, Н. Цап, пише: „Уз болесног пароха Санића као духовни пастир обављао је посао сам. Све своје обавезе извршавао је веома тачно, марљиво и савесно, тако да су се многи његови савременици чудили како је марљив и посвећен позиву не само на богослужењима и у парохијалној канцеларији, већ и у приватном породичном животу. Посебно се то показало када су 1871. године у Руском Крстуру биле велике поплаве, а 1873. године велика епидемија колере. Све болеснике је посећивао не марећи за то да се и сам могао заразити”. (I; 19,.3, 7–11, с. 18) Још једном је Андреј Лабош био именован за пароха у Новом Саду, 1876. године. Тада је имао част да буде председавајући Духовног стола, припала му је и дужност архиђакона Бачко-сремског деканата. После две године коначно постаје парох рускокрстурски где је служио још 40 година. Други његов биограф назвао га је нестором епархије крижевачке. Својим образовањем, мудрошћу и животним искуством утицао је на очување националне свести Русина у вишенационалном окружењу и гркокатоличке вероисповести. Држао се принципа да русинска црква мора да помаже 140

ПЕРЛИ СЛОВОХ

мањим групама расељеним по Бачкој, Срему и Славонији подизањем цркава и школа и тако је усмеравао и народ из Крстура и Куцуре (,,народ своје многобројније парохије je одушевљавао за помоћ својој малобројнијој браћи”). Висок, стамен, дуго година крепког здравља о. Андреј Лабош поживео је 92 године, 1912. се повукао из службе, а 3. јануара 1918. године је умро. Сахрањен је у Руском Крстуру. Тестаментом је оставио 2000 круна сиромашним људима у Крстуру, 6000 круна свештеничком Друштву св. Јосафата, а новчани прилог дао је и парохији свог родног места Шида. Поводом педесетогодишњице брака, 1902. године у августу, родитеље је благословио син о. Андреј Лабош млађи. Исте године на дан св. Димитрија прославио је и 50-годишњицу свештеничке дужности, одржавши свечану литургију уз асистенцију многих свештеника. Тадашњи папа Лав XIII послао је јубиланту апостолски благослов и одликовао је о. Андреја Лабоша старијег орденом ,,Pro Ecclesia et Pontifice”. (I, 2, 44–47) Своје слободоумље и велику животну енергију, у складу са својим образовањем и младалачким идејама, посветио је не само своме русинском народу, већ и читавом човечанству. Поводом педесетогодишњице свештеничке службе, истакнути свештеник Ђура Биндас, иначе зет старог о. Андреја написао је чланак у годишњаку (календару за 1905. годину) званом ,,Мисјацослов” (,,Мiсяцослов”), који је излазио у Унгвару. Наш Шиђанин проф. Владимир Бесермењи 1946–2014) за живота сачувао је странице (средњи део) тог старог календара и препознао значај текста о А. Лабошу чија је фотокопија овде приложена као документ. Тачан назив овог анала, према својим проучавањима дао је Микола М, Цап, професор, уредник русинског часописа „Шветлосц”. Оригинални текст на карпаторусинском језику из 1905. године читаоци могу видети на страницама ове књиге (33-36). У прилозима је поново штампана и поменута песма А. Лабоша ст. ,,Славија”, преузета од др Федора Лабоша, Историја Русина Бачке, Срема и Славоније (7, 255-257). Пошто је установљено да у Бачкој вили нема те песме приступачни текст је тим драгоценији. Године 2013. изашла је из штампе књига песама, прича и записа Моја лутања, аутора – учитеља, Златомира Тодоровића, који је имао прилику да песму „Славија” прочита у монографији Русини у Шиду 1900-1950. Одушевљен целим садржајем, метафорама и поетиком А. Лабоша, написао је песму под насловом Хеј песниче са Хорњице! Повукла су га братска осећања, идеја словенства и задовољство сазнавања, упознавања једне културе о којој је мало, односно ништа раније није знао. Стога је и његова песма прилог овом раду. 141

о. Андреј и Ана Лабош, Руски Крстур, 1852-1902.

РЕЧ НА КРАЈУ ИДУЋЕ ГОДИНЕ ЋЕ БИТИ ПУНИХ 190 ГОДИНА ОД РОЂЕЊА АНДРИЈА ЛАБОША СТ. „НЕСТОРА ЕПАРХИЈЕ КРИЖЕВАЧКЕ” КОЈИ ЈЕ СВОЈЕ БОГАТО ЗНАЊЕ И ШИРОКИ ДУХ МАРЉИВО ИЗГРАЂИВАО И ИСКРЕНОМ РЕЧЈУ И ДЕЛОМ ШИРОКЕ РУКЕ У ТОКУ СВОГ ДУГОГ ЖИВОТА ОСТАВЉАО ЗАСАДЕ У СВОМЕ НАРОДУ И, ЗАТО ХВАЛА И СЛАВА НАШЕМ ДЕДА СТРИЦУ ЛАБОШЕВИ ИЗ ШИДА! СВОМ, ДЕДИ, ПРАМДЕДИ, И ЧУКУНДЕДИ ЛАБОШЕВИ ПОТОМЦИ У РУСКОМ КРСТУРУ, НОВОМ САДУ, БЕОГРАДУ, ЗАГРЕБУ, КАРЛОВЦУ... ДУГОГОДИШЊЕМ ДУШПАСТИРУ, ЊЕГОВИ РУСИНИ БАЧКЕ СРЕМА И СЛАВОНИЈЕ 142

Део други

Леoна са оцем

МИХАИЛО ЛАБОШ 1905–1961

143

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ПОКРЕТАЧ МУЗИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА У ШИДУ Ужа породица Михаило Мишко Лабош рођен је у Шиду 1905. године од оца Михаила (1866), занатлије и земљорадника, и мајке Ане рођене Шљивак (1868). Растао је уз три старије сестре: Мелана, удата Вашаш па Лусканци у Беркасово, Марија удата Сабол у Шид, Јулијана, удата Кочиш у Миклушевце. Млађи брат Ане Шљивак, Јанко, био је познати шидски чизмар и папуџија и стога биран за првог председника организованог синдиката занатских радника у Шиду (Затезало)?, а отац омиљеног фудбалера клуба „Раднички” пред Други светски рат, Ђурице Шљивака Мишко Лабош умро је у Новој Градишки 1961. године на дужности капелмајстора градског дувачког оркестра. Почаст у Шиду одали су му његови другови ватрогасци, поневши ковчег од куће до гроба и положивши га у гроб. У детињству је Мишко завршио четири разреда основне школе и као имућнији сељак почео је да се бави пољопривредом. Као дечак показивао је склоност ка музици свирајући на хармоници дугметари. Још и првих година после Првог светског рата пред кућом Лабошевих недељом се омладина скупљала у „коло”, а Мишко је свирао (сведочење Веруне Хајдук Бођвански). Свирку је вежбао и на тамбурици (прим), а од тамбурице и на другим жичаним инструментима. Од Семана, самоуког „учитеља” из Беркасова, почео је да учи свирање на кларинету. Према тадашњим обичајима, са осамнаест година су га родитељи оженили девојком из ,,добре породице”, Паулином Жирош, старом 16 година из Миклушеваца. Било је то 1923. године, а већ 1924. они су постали родитељи кћерке Анице. До 21. године живота Паулина је већ родила још две кћерке, Марчу-Марију, 1926. и Аранку-Златицу – 1928. године. Женско дете Јулијана, рођена 1933. године, је умрла 1935, када је рођена четврта кћерка Леона-Лела, будући дипломирани педагог, ауторка ове монографије. Удајом кћерки породица Михаила Лабоша постаје вишенационална (русинско-српско-хрватско-мађарска). Отац иако рођен 1905. године, пустио је кћери нека иду „куд их срце води”. 144

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Ана

Марија

Злата

Леона

Музичко образовање – кларинет, саксофон, дириговање Добровољно ватрогасно друштво у Шиду основано је 1924. године. Његов први и дугогодишњи руководилац био је Срета Стојаковић, молер, а међу првим члановима био је и Михаил Бики, качар и Јанко Џуџар, сарач. Када је 1933. године у Шиду саграђен Ватрогасни дом и обновљено Ватрогасно друштво, Михаило Лабош са групом својих другова постаје члан тога друштва. Били су то: Јанко Ждињак – жицар, Евген Ждињак, земљорадник, Васа Шчурок, штрикер, Емил Тиркајло, земљорадник, Никола Биреш, Михајло Ђаковић, Ђура Нађ и др. из русинског краја Шида, затим Милоје Ковинчић, Љубомир Богићевић, Која Крсмановић, Ђорђе Грчић и др. Сви су они по тадашњем Закону о организацији ватрогаства у Краљевини Југославији, 1933, морали да прођу кроз одговарајућу обуку о гашењу пожара. Међутим, ова организација је неговала и лимену глазбу, организовала свечаности, издаваштво (у већим центрима) и бивала значајан чинилац културних збивања у формирању профила појединих мањих и већих градова онога времена. Тако је и шидско ватрогасно друштво заинтересоване млађе чланове школовало за свирање на лименим инструментима. У Сремској Митровици је 1935/6. године био организован једногодишњи курс са програмом ниже музичке школе за обуку дувача и за руководиоце (капелмајсторе) ватрогасне лимене глазбе – оркестара који су оснивани у Инђији, Руми, Шиду... Михаило Мишко Лабош, као веома успешан полазник овог курса оспособљен је тада за свирање на кларинету и саксафону, као и за капелника дувачког оркестра. Према сећању његове кћерке Леоне, из очевог описа рада те школе може се закључити да је програм обухватао поред нотне писмености, солфеђа и свирања на инструменту и делове историје музике (приче о 145

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Бетовену), дириговање, теорије контрапункта и др. У недостатку штампане музичке литературе Мишко је врло лепим рукописом преписивао ноте, партитуре за сваки инструмент у оркестру и касније мелодије забавне, плесне музике, када се за њу определио. Одмах по повратку из Сремске Митровице основан је шидски дувачки оркестар при Добровољном ватрогасном друштву у Шиду. За капелника је постављен Михаило Мишко Лабош. Са необичном лакоћом у подучавању Мишко је уз полазнике курса окупио нешто омладине и увежбао ,,свој” оркестар за учешће на градским и ватрогасним свечаностима. Свирали су химну, корачнице, свечане песме и др. Нови лимени инструменти, свечане тегет ватрогасне униформе и беле рукавице употпуњавали су доживљај нечег новог и отменог у граду Шиду. Оркестар је сваке године давао годишњи концерт на дан ватрогасног друштва у Дудићима (данашњи парк испред зграде Гимназије и Млинтеста), а редовно је пратио свечане поворке кроз град о државним празницима и свечаностима. Делатност овог оркестра трајала је до пролећа 1941. године. У том периоду од почетка 1937. до почетка 1938. године Мишко Лабош је такође оспособио оркестар лимене глазбе при ватрогасном друштву у суседном градићу Илоку. Ту му је било обезбеђено и школовање у вечерњој пољопривредној школи. У Другом светском рату, као трећепозивац југословенске војске, био је у заробљеништву у Немачкој. Када се вратио у Шид непосредно пре ослобођења поново је ангажован на противпожарно дежурство за време НДХ, а тада су ватрогасна друштва сарађивала са антифашистичким покретом. Првог дана ослобођења Шида Михајо је регрутован за потребе војне музике у народноослободилачкој војсци и за седам месеци после пробоја Сремског фронта прошао је целу Југославију до Словеније с пушком и кларинетом, научивши нове композиције које су биле посвећене палим херојима и величале ослобођење земље од окупатора. Демобилисан је са тешким оболењем бубрега, а после опоравка и године дана рада на обнови порушених јавних објеката у Шиду (железничка станица, сухомесната инд. и др.), бива запослен у земљорадничкој задрузи, а у вечерњим сатима у обновљеном ватрогасном друштву (записник, 1948) као организатор и инструктор дувачког оркестра. У току наредних шест година рада у Шиду Мишко Лабош је био веома активан у целокупном музичком животу Шида. Окупио је старе ватрогасце – чланове дувачког оркестра и оспособио групу младих за свирање на лименим дувачким инструментима. Са тим оркестром је наступао на свим свечаним академијама. Омладина га је веома ценила, а родитељи су тражили да и њихово дете научи свирати. Свима познат као „чика Мишко”, стизао је свуда. 146

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Културни аматеризам и забавна музика

Омладински ватрогасни оркестар у Шиду око 1948. год.

После Другог светског рата већ 1946. године први је у Шиду основао плесни оркестар у којем је свирао кларинет и саксофон наизменично. Било је то време свинга, валцера, фокстрота и танга. Мишко и са њим виолиниста Алфред Радецки као музички писмени чланови оркестра репродуковали су ,,нове” композиције, као што су биле: Ништа не жалим ја, Реци ми (Бесаме мучо), Девојке Париза, Дунавски валови, Дођи дођи (русински Хибај хибај) и др. Остали чланови оркестра су то прихватали и пратили по слуху. Овај оркестар свирао је на игранкама у Соколани, Крчми код ,,Кафла”, у сали Словачког дома, у башти КПД „Ђура Киш”, тада званој Руска школа (Руска матка). Такође овај оркестар је пратио и музичке тачке у неколико врло запажених оперета које је у русинској драмској секцији припремао професор Евген Сабол (Сорочински сајам, Мајска ноћ, Заврачано благо) са солистима Амалија Нађ, Евген Лабош, Никола Торма, Вира Бесермињи . Када је организована нека већа свадба у то време, било је „славно” ако се знало да ће свирати оркестар Мишка Лабоша, што су сви чланови оркестра радо прихватали с обзиром на тежак материјални положај у послератним условима. Више пута се у том периоду Михаило Лабош појавио на свечаној позорници и са тамбурашким оркестром као диригент оркестра ученика у 147

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

привреди (шегрти). Наиме, после рата је било доста сирочади која су окупљена у новоосновани интернат у Руском двору. Управник дома је био Славко Нићифоровић. Он је позвао Мишка Лабоша да од ученика у привреди формира тамбурашки оркестар. „Чика Мишко” је са себи својственом лакоћом за два месеца оспособио дечаке да на приредби у Соколани свирају сплет далматинских песама. Аранжман је припремио сам. Одушевљењу није било краја, а у срцима дечака остало је велико пријатељство са њиховим „учитељем музике”, чика Мишком.

Жива енциклопедија забавне и народне музике Забавну музику, ону која је већ пред Други светски рат била веома популарна, чему су допринели и радио преноси, Мишко је свирао по слуху, а ,,нове” за шидску средину комаде за плес репродуковао (изводио) „по нотама”. Нотне записе је добијао од колега са којима је сарађивао, од професора Сабола, од зета из Сиска, из објављених свески. Колекција нотних записа била је доста богата и чувана је у породичној кући, у старој комоди с фијокама. Једино средство за умножавање било је преписиваље и Мишко је својим лепим рукописом непрекидно повећавао своју колекцију партитура актуелне забавне музике. За народну музику, пре свега русинску, био је жива енциклопедија. У књизи „Русини у Шиду 1900–1950„ наведено је 40 наслова песама које је Мишко, вежбајући код куће за наступе, повремено обнављао. Та припремна свирка би трајала некада сатима, а неретко је своју кућу претварао у вежбаону за цео оркестар. То се, веселим тоновима, складом мелодије и текстова који су пратили песму, урезало у сећање свих чланова породице и омладине из комшилука. Те песме, на пр. из русинског и украјинског мелоса су: Бун, бун, бундевара, Качур на долїнє, Под стреху ше гнїздзи ластовка, Зашвицело рано слунко, Кед сом ишол коло панскей захради, Идзе ми нєдзеля, Тота дражка шлямпава, Шедла мушка на конарчок, Шеднєм себе на враного коня, Я до лєса желєного нє пойдзем, Дуркай, дуркай на облак чи є млїнар дома, Чарни очи подзме спац, Поконєц валала фиялечки садза, Нєдалєко од валала єст там єден густи лєс, Зродзели ше тарки за горами, У заградки дзивчатечко, Желєнєє жито, Шей гоя, гоя, милєнка моя, Чийо же то волки на дворе, Тота нина наша купує бицигли од Чордаша, Танцовала нина з нину, Кед голубица лєцела, Шлїдом мамочко, Лєжи Яни забити, Ишли дзивки попод хотар, Орала орала, алє мало, Яй боже мой пребоже мой цо я робиц мам, Яй боже мой пребоже мой млада сом ше одала, Цихо мили нє дуркай з острожками нє черкай, Гей пада, пада росичка, За Дунайом, Ей у полї дївка, Їхав козак, Чече ричка, Кину кужиль, Ой пид гаєм, гаєм, 148

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Наша славна кломийка, И шумит и гудет, Хижочко стара, Била хмарка, Наверх брега – Гибай гибай, Били ружи, Танцуй, танцуй викруцай. Такође је Мишко знао репертоар корачница и нових „партизанских песама”, далматинске народне песме и многе старе српске и хрватске (посебно славонске), па и словачке, македонске и словеначке народне попевке.

Из мојих необјављених мемоара Последњих година живота, остао је без посла у Шиду, а желео је да се и даље бави музиком. Покушао је у Трстенику, имао позив за Бијељину, али га је „нешто” одвукло у Нову Градишку. То нешто била је друга жена, а покајао се већ са првом хуком воза који га је носио у Хрватску. Оставио је кућу, болешљиву жену, имао је већ дванаесторо унучади, оставио је да му жена и кћерка пред учитељском матуром чувају и сахране стару мајку. То га је раздирало до смрти, а Паулина је до краја плакала за љубљеним Мишком. Најлепше љубавно писмо које сам икада у животу прочитала биле су од срца упућене речи оцу у Градишку. (Кажу да се у књижевности сматра за најлепше срочено љубавно писмо обраћање једне куртизане љубљеном, Балзак, Сјај и беда куртизана.) Прочитала сам писмо без мајчиног знања и као познавалац Балзака у младости имам смелости за упоредбу: Мамине речи из душе биле су ми лепше него литерарна фикција. Мама је тада била тешко болесна. Пред смрт отац је њој написао писмо – исповест... оправдања... насловивши га са „Добри мој газдо, чувај наш дом!” Ту каже да је дрхтао као прут и плакао кад је воз кренуо. Повратка није било, новца није било... Умро је 1961. године у Новој Градишки, а кћерка и зет Бошко Урошевић су га донели и сахранили у Шиду. Испраћен је и ожаљен у својој кући од стране породице, пријатеља, родбине и комшилука као да ништа није било. Нико од блиских, па ни деца, никада нису нашли одговор на питање: шта то изузетно доброг, узорног човека, човека меког срца, повуче кривим путем – кривим јер души мира није нашао (!?), а како каже И. Андрић „толики су на свету путеви господњи, зашто човек не изабере онај прави”.

Синови Илије Лабоша и две унуке – следбеници У музичком животу Шида, па и ван Шида и Србије значајно су се афирмисали синови Мишковог брата од стрица Илије Лабоша (1909), најстарији Илија (1940–2014), Звонко и Данијел. Говорили су: ,,Повукли смо корене од стрица Мишка„. Илија је почео да свира у школском оркестру код проф Е. Сабола, а потом су браћа похађала тек отворену основну 149

музичку школу у Шиду. Илија је, међутим, много учио и ван тога и поред свог инструмента саксофона, лако се лаћао свирке на свим инструментима, баш као и ,,чика Мишко”. Свирали су као ђаци у школском оркестру, били су чланови омладинских група забавне музике, свирали су у оркестру КПД ,,Ђура Киш”, а већ осамдесетих и деведесетих година имали су свој музички састав са којим су наступали у бољим хотелима у Војводини, Хрватској и Босни Желео је Мишко да и његова кћи Леона учи свирање на виолини. За то су се створиле могућности када је с обзиром на године живота већ било касно за припремни разред. Ипак, оно научено за три године похађања музичке школе у Шапцу много је значило Леони у обављању учитељске дужности. Поносан је био деда када су две унуке пошле путем музике као животног позива. Унука Весна Ружић Малпера (1949-2010) била је професорица виолине и директор средње музичке школе у Загребу, а млађа Јадранка Ружић Борић, стручни учитељ музике и флаутисткиња у вртићу и основној школи у Загребу.

Оркестар забавне музике браће Лабош, слева на десно: хармоникаш члан оркестра, Звонко Лабош, гитара, Данил Лабош-Цар, бубњеви, Илија Лабош, саксофон и вокални члан (Витез, 1971)

150

Део трећи

ЛЕОНА УРОШЕВИЋ ХАЈДУК РОЂЕНА ЛАБОШ, 1935

151

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

80 ГОДИНА ЖИВОТА И РАДА У име редакције Трећи део ове биобиблиографске монографије посвећен је јубиларној осамдесетогодишњици ауторке Леоне Лабош Урошевић Хајдук из Новог Сада, рођене 23. новембра у Шиду. У њему су презентована излагања која су написали други о Леони у разним пригодама (додељивање награде за животно дело, плакета и сл.). Највећи део тих текстова прочитан је и на скупу поводом обележавања 70 година њеног живота и рада. Ту се такође налази и део текста из необјављених мемоара, приложена је њена богата библиографија, као и написи о њој. Читаоце ће заинтересовати родослов породице Лабош, који, иако непотпун, сеже до година досељавања Лабошевих у Куцуру (Бачка). Ауторка Леона Лабош Урошевић Хајдук нигде није споменула, а у очеакиваним мемоарима вероватно ће рећи и то да је поред „Награде 25. мај” за животно дело у васпитању и образовању 1988. године добила плакету „За срећно детињство” од Савеза друштава за васпитање и бригу о деци Југославије, 1986, и да је одликована Орденом заслуга за народ са сребрном звездом од Председништва СФРЈ још 1980. године.

152

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Добрила Летић, Нови Сад, (1988) 2005.

ЛЕОНА удата УРОШЕВИЋ, ХАЈДУК РОЂЕНА ЛАБОШ*

Меланија Римар, песникиња, Добрила Летић и ауторка

Леона Хајдук, раније Урошевић, а рођена Лабош, ових дана пуни 70 година живота од којих је готово половину провела у Новом Саду. За просветног саветника у Педагошки завод Војводине у Новом Саду била је изабрана 1973. године. То је био период њене пуне стручне зрелости. После 12 година практичног учитељског рада и 9 година студијско-аналитичких послова истраживања у настави и педагошко-инструктивних активности у основним и средњим школама у својству просветног саветника у Међуопштинском просветно-педагошком заводу у Зеници, Леона је у Педагошки завод Војводине стигла стручно и теоријски потпуно спремна. Будући да је по природи предана раду и истрајна, а као човек скромна и дружељубива, била је одмах најсрдачније прихваћена. А, пошто је то било време кад је Војводина, преузевши одговорност за област васпитања и образовања, припремала своје прве планове и програме, као и комплетна законска и стручна акта којима се васпитање и образовање регулише и остварује, Леона је намах ушла у најодговорније послове и започела свој најплоднији и најсериознији период свог радног, стручног ангажовања који је трајао пуних 18 година. *Основу за излагање поводом обележавања 70-годишњице живота и рада чинио је текст образложења за доделу „25-то мајске награде” Леони Урошевић за животно дело у образовању.

153

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Веома рано, још као просветни саветник у Зеници, Леона је била оријентисана на побољшање квалитета наставе у подручју мисаоне активизације ученика и на праћење учениковог развоја. Теоријски се усавршавајући и педагошки сазревајући, она своју духовну радозналост и педагошка стремљења постепено усредоточује на васпитни рад школе. Та област заузела је доцније централно место у њеном професионалном педагошком раду и остала Леонино основно интересовање и љубав све до одласка у пензију (и после тога, до данас вероватно). Унапређивању васпитног рада школе, теоретски и практично, можда најсложенијој области васпитања и образовања, Леона је, дакле, посветила двадесетак година напорног рада, али у тој области је постигла и најбоље резултате. Под њеним руководством и уз њено коауторство створени су први програми васпитног рада за основну и средњу школу у Војводини. Њен систематски рад на увођењу тих програма у праксу – разрадом упутстава, оспособљавањем наставника и школских педагога, објављивањем стручних радова, четворогодишњим аналитичко-истраживачким праћењем њихове примене, успешном координацијом сарадње међу просветнопедагошким заводима – резултирао је високим степеном прихваћености програма васпитног рада и путем њих интензификацијом васпитних функција школе. Наставници су више почели да воде рачуна о ефикасности васпитања и о вредновању ефеката васпитног рада изражених у усвојеном систему вредности – хуманизму, заједништву народа и народности, поштовању достојанства личности, одговорном односу према раду, као и према другим вредностима. Избор питања којима се и теоријски и у пракси посебно бавила илуструје њену свестрану заокупљеност васпитном проблематиком и њену друштвену усмереност у педагошком раду. Поред осталих то су: морално васпитање и хуманизација школе, васпитање за хумане односе међу половима, планирање породице и одговорно родитељство, рад пионирске организације, самоуправљање ученика, положај ученика као субјекта у васпитно-образовном процесу, васпитни задаци наставе и др. У подручју васпитања деце и омладине за хумане односе међу половима Леона Урошевић је радила у сарадњи са Саветом за планирање породице Војводине и Југославије. Њеним ангажовањем у плановима и програмима је обезбеђен интердисциплинарни приступ овој области, одговарајући садржаји интегрисани су у наставу и ваннаставне активности и оспособљавани наставници за остваривање ових захтева. Своја истраживања и анализе у овој области саопштавала је на југословенским саветовањима, а дошавши до показатеља да је потребно да се у активност укључе и здравствени радници, сачинила је концепцију програма за њихову едукацију, као и едукацију наставника. На нивоу Србије била је укључена у 154

ПЕРЛИ СЛОВОХ

активности на допуни програма образовања за планирање породице (1987/1988), а учествовала је и у војвођанском пројекту за Уједињене нације (Фонд UNFPA – Природни прираштај и фактори који на њега утичу). Значајно подручје рада у којем је Леона Урошевић дала велики допринос јесте развој педагошко-психолошке службе у Војводини. Програм и рад ове службе постављала је и развијала као оперативан, педагошко-инструктиван и аналитичко-истраживачки рад. На тај начин доприносила је у великој мери да од првих 14 око 250 радника ове службе у Војводини буде оспособљено за развијање стручно-педагошког рада школе. Рад Леоне Урошевић у подручју професионалне оријентације младих, са становишта израде одговарајућих програма, припремања анализа, сарадње са органима за запошљавање и усмерено образовање Војводине, резултирао је учешћем у изради информатора за професионалну оријентацију ученика ка факултетима, уређивањем и коауторством у публикованом приручнику за професионалну оријентацију: „Професионална оријентација ученика основне и средњих школа у САП Војводини”.

Вишегодишњим радом на унапређивању оцењивања успеха и владања ученика Леона Урошевић успела је да оствари идеју да оцена стекне статус у функцији подстицања развоја ученика. Из ове области објавила је приручник: „Оцењивање успеха и праћење напредовања ученика„. У области усавршавања наставника и стручних сарадника постигла је изузетно запажене резултате многобројним предавањима на семинарима и курсевима, у оквиру Зимских сусрета просветних радника, путем консултација и као предавач на Педагошкој академији у Сомбору за студенте на русинском језику. Изузетно плодан и ефикасан рад Леоне Урошевић одразио се и у њеном формалном напредовању у Педагошком заводу Војводине. Четири године је била руководилац одељења за систем и развој образовања и васпитања, а неколико година била је стручни сарадник у научно-истраживачком одељењу Завода, иако није стекла научну титулу доктора наука. 155

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Међутим, око 80 дотле објављених радова на српскохрватском и око 20 на русинском језику, многи редакторски и рецензентски послови, као и учешће у истраживачким пројектима праћења успеха генерације од IV до VIII разреда основне школе у Војводини, проучавање фактора природног прираштаја у Војводини (УН, Фонд UNDP – образовна компонента), проучавање рада са даровитим ученицима, као и другим – сврстали су је у ред врсних и афирмисаних педагога у Војводини.

Манифестација ,,Радост Европе”, Београд, 1985.

Велико поглавље у стваралачком раду Леоне Урошевић представља њено ангажовање у Савезу пионира Југославије. У овом њеном ангажовању постоји континуитет који се мери деценијама, а евидентни су резултати који се због обима не могу појединачно наводити. Међу најзначајнијим активностима су: послови у својству председника Савета пионира Војводине и Савета пионира Југославије, учествовање у припреми Нових правила и програмске основе СПЈ и Програма 14. Југословенских пионирских игара, уводни реферат на саветовању Акције и манифестације у СПЈ 1987. године, многобројна иступања на скуповима Савеза дечјих организација и друштава „Пријатеља деце”, учешће на Међународном конгресу о дечјој игри (IPA)... Посебан део активности Леоне Урошевић је њен рад на организационом јачању друштава за васпитање и бригу о деци, при чему је веома успешно објединила своје стручно-педагошко знање и друштвено ангажовање. У том смислу је спровела истраживање у 238 пионирских одреда о остваривању програма васпитног рада; сачинила предлог програма оспособљавања добровољних друштвених радника и пионирских инструктора, више пута била предавач у школама за инструкторе итд. 156

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Уместо даљег набрајања, рецимо на крају да су се у раду Леоне Хајдук Урошевић, просветног саветника, без прекидања и било каквог застајкивања смењивали и преплитали рад, учење, стварање, радозналост за ново и боље – лично усавршавање, упитаност над проблемима и трагање за решењима. Никад се за ових, можда више од 30 година, колико је ја познајем није пожалила на умор, а била је уморна, наравно. Ниједном нисам чула приговор на обим и тежину добијеног задатка. И није их, те задатке, само добијала, него их је и сама предузимала. Дакле, радила је много, квалитетно, ефикасно, успешно, јер је била таква... радна, способна, одговорна, упорна, истрајна.

Ирина Папуга, дипл. педагог Нови Сад, 2005. ЦЕО РАДНИ ВЕК ЗА ЛИЧНО УСАВРШАВАЊЕ И УНАПРЕЂИВАЊЕ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА ШКОЛА

Ирина Папуга и Леона Лабош Хајдук испред таписерије Нађе Волчко „Питагорина заклетва” у Заводу за културу Војводине, Нови Сад, 2004

У нашим Бачинцима, у Срему радила је цела плејада просветних радника. Радо се присећамо учитеља који су учили наше дедове, очеве, браћу, а посебно нас, ученике основне школе 50–60-их година, сада већ прошлог XX века. Управо у оно време и оних година када су у селу многи још памтили учитеље Бесермињи из Шида Јелку, Кирила, и Ксенију, 157

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

када су из села отишли Микола М. Кочиш и Цецилија Цила Цап Хархаји, када смо имали само нашу русинску учитељицу Марију Ракич, рођ. Копчански, у нашу школу су дошли двоје младих учитеља, Леона и Бошко Урошевић. Леона је била родом Лабошева из Шида, а учитељ Бошко Бата Урошевић се као Бачинчанин после завршене учитељске школе и пар година службовања у Привиној Глави, вратио у своје село. Колико се новог тада дешавало у бачиначкој школи; колико је иновација унесено у школски програм, учионице, часове математике, физичког васпитања, биологије – школски парк, башта, колико су дечјих драмских програма њих двоје спремили са нама ученицима? Не само у учионицама, јер нисмо имали позоришну бину, већ у школском дворишту на импровизованим позоришним даскама. Играли смо ,,Пепељугу”, глумили у ,,Златокоси”, ,,Баш-Челику”, рецитовали, певали, играли...! Били су у школи и други учитељи, радили су и они, јер је нас ученика био повелик број од I до VI разреда, али најлепше успомене остале су управо на учитељски брачни пар Леону и Бату Урошевић. Такав увод сам дала у овом напису о Леони Леонки Лабош Урошевић, сада Хајдуковој јер сам била њена одлична ученица у Бачинцима, а када смо се касније, после више од 20 година среле, случајно или не, констатовале смо да смо исте струке, да нам је педагогија животно определење.

Ученици Гордана Милинковић, Иринка Папуга, Смиља Радин, Сенка Сивч, Генка Џуња, Иринка Киш и Живојин Бата Алексић и учитељи Основне школе у Бачицима Живан Лазић, Драгица Живковић, Вера Ковинчић, Шима Гањто, послужитељка, Марија Ракић и Леона и Бошко Урошевић (1959/1960)

158

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Када се данас састајемо ту на обележавању њене 70-годишњице и када је потребно да нешто више кажем о њој као педагогу, напомињем да она спада међу људе код којих се очитује велико залагање и рад, знање и способност, воља и истрајност и да се она својом изузетном стручно-теоријском оријентацијом и доследношћу у великој мери трудила да унапређује васпитно-образовни рад основних и средњих школа у времену када је радила, а труди се да тај свој утицај одржи и сада. Као што је већ речено, Леона Лабош Урошевић Хајдукова рођена је 23. новембра 1935. године у Шиду, где је завршила основну школу и нижу гимназију 1949, а 1953. учитељску школу у Шапцу. Касније, 1965. године дипломирала је педагогију на Филозофско-историјском факултеу у Београду. Када је реч о њеном стваралачком раду, по мом мишљењу тај период би могао бити подељен у три дела: 1. учитељица у Соту (1953–1956), Бачинцима (1956–1959) и у Сремској Митровици (1959–1965, када је настојала да унапређује наставни рад и развија љубав и потребу за учењем код ученика; 2. просветни саветник, прво у Међуопштинском просветно-педагошком заводу у Зеници (1965–1973), а потом у Педагошком заводу Војводине у Новом Саду (1973–1990) и 3. активности на плану властитог образовања и усавршавања ,,Све виши ступањ образовања”, као и усавршавање наставног и стручног кадра у образовању са посебним акцентом на програм васпитног рада, а све у смеру ,,Усавршавање система образовања на првом месту”

Дечји карневал цвећа у Сремској Митровици, 1963. године

То су заправо и били поднаслови, односно акценти једно мог чланка о Леони који је објављен у Народном календару и Сремским новинама 1991. године. 159

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Да не понављам оно што је тамо записано, осврнућу се на њену аналитичку и публицистичку делатност: на објављене ауторске књиге, коауторство, на више од 130 објављених написа и прилога у штампи, како на српском, тако и на русинском језику, на рецензентски и уреднички рад. Леона је аутор књиге о оцењивању успеха и праћењу напредовања ученика (1981), у њеном коауторству са другим стручњацима и њеној редакцији објављена је књига о професионалној оријентацији ученика основне и средњих школа у Војводини (1987), затим о васпитању за хумане односе међу личностима различитих полова (1991), са др Владимиром Хајдуком написала је монографију о Беркасову (2003), а непосредно иза тога припремила је прво, па и друго издање књиге о матурантима Подрињске учитељске школе у Шапцу, чија је била ученица 1949–1953. године. Израдила је пројект и коаутор је зборника Русини у Шиду и околним местима (више прилога и део: биографије познатих Русина Шиђана), а припрема за издавање двојезичну монографију о Русинима у Шиду 1900–1950. године.* Своје педагошке погледе у области васпитно-образовног рада, у дидактици, програмирању и аналитици наставних планова и пограма, уџбеничкој литератури итд. објављивала је у великом броју стручних часописа – педагошкој периодици, зборницима и билтенима који су излазили и излазе у Новом Саду, Београду, Загребу, Сарајеву, а на русинском и у војвођанским издањима: календарима, Руском слову, Студији рутеники (Studia Ruthenica). Била је рецензент знатног броја уџбеника (Буквар, Материнска реч, три уџбеника за неговање русинског језика), као и публикација и приручника, а учествовала је и у многим истраживачким пројектима како самостално, тако и у тимском раду из своје струке. Своје широко теоретско знање и педагошко искуство уграђивала је у стручно усавршавање наставника и стручних сарадника. Постизала је запажене резултате на многим семинарима, предавањима, курсевима и другим скуповима. Били су то на пример Зимски сусрети просветних радника у Војводини, међународни симпозијуми, као онај О остваривању националне равноправности у образовању у сарадњи са Унеском, (1977), конгрес IPA (међународна организација дечје игре), конгрес INSEA (ликовна асоцијација за ЈИ Европу), конгреси педагога бивше СФРЈ итд. Посебну улогу, истрајност и вољу Леона је показала као професор педагогије, методичар и ментор студентима русинског одељења Педагошке академије Сомбор у Руском Крстуру, где је предавала од 1981. до 1985. године. Већој групи студената – данашњим русинским учитељима остала је у дугом сећању, управо тако као и нама првим генерацијам ученика, међу којима сам била и ја, која јој у овој прилици у име свих којима је улила љубав према учењу и поштовању просветног и педагошког рада, као и у име вас присутних искрено захваљујем. *Прочитано на скупу поводом обележавања 70-годишњице живота и рада Леоне Лабош Урошевић Хајдук у Новом Саду, 23. новембра 2005. године

160

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Леона Хајдук, Нови Сад, 2000-2015

ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ МЕМОАРА Породица. Рођена сам у Шиду 23. новембра 1935. године у породици из које потиче познати русински интелектуалац, свештеник Андрej Лабош старији (1826–1918) који је био рођени брат мога прадеде Симеона. Мој деда Михаило Лабош (1866) био је ковач, а отац, такође Михаило Лабош (1905), био је сељак, али целим бићем окренут музици, а занимао се и повртарством. У то време, између два светска рата (1914–1940), отваране су ниже стручне школе за одрасле, па је таква пољопривредна школа радила и у оближњем Илоку. Свирање је научио на једногодишњем курсу у рангу ниже музичке школе у Сремској Митровици, где је био упућен испред Добровољног ватрогасног друштва у Шиду. Мајка Паулина (1907– 1972), рођена Жирош из Миклушеваца, морала ја да буде земљорадница, повртар и домаћица, а касније је имала „обрт” за печење ракије. Имала сам три сестре: Аницу (1924–1993) удату за Хрвата у Сисак, Марију (1926–2006), удату за Русина са презименом Митров из Шида, а после развода за Лајоша Петеј, Мађара из Шидске планине, и Злату (1928–2010) удату за Русина Владимира Колбаса из славонског села Гуње. Ја сам се у младости 1956. године удала за учитеља Бошка Урошевића, Србина из Бачинаца, који је настрадао у тридесет осмој години живота у саобраћајној несрећи у Зеници 1970. године, а 1992 године склопила сам други брак

Са Бошком 1957.

Поред бисте Бошка Бате Урошевића, Бачинци 2003.

161

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

са dr sci ветеринарске медицине Владимиром Хајдуком и остали смо заједно до 2003. године. Имале смо још једну сестрицу, Јулијану (1933– 1935), која је несрећним случајем умрла мала. Мама ме је за ручицу водила на сестрин гробић и тужно је плакала, па сам и ја била тужна и после те посете у баштици правила мале гробиће и крстове. Код куће смо говорили русински, а пре поласка у школу већ сам савладала и српски језик. Ја см по струци била учитељица 12 година, а као дипломирани педагог радила сам 9 година у Међуопштинском педагошком заводу Зеница у Босни, а затим као просветни саветник и научни сарадник у Педагошком заводу Војводине (једно време регистрованом као институт) још 18 година, до одласка у пензију 1990. године. Школовање на русинском језику. Четворогодишњу основну школу завршила сам 1946, гимназију са малом матуром 1949. године у Шиду, а 1953. учитељску школу у Шапцу. Моје основно школовање на русинском језику трајало је после Другог светског рата од маја до јула 1945. код учитељице Еуфемије Бесермињски, у трећем разреду основне школе, а потом је мој разред преузео српски учитељ Сима Томовић, доајен шидске просвете. Учитељица, од миља звана Фемка, нас је и даље учила русинске рецитације, игре, припремала је с нама драмске игроказе и друго. Сећам се још да ме је у другом разреду учила учитељица Иринка Ердељи из Шида, али она је са нама ђацима само причала русински, а наставу је држала на хрватском језику, по програму тадашње Независне Државе Хрватске, којој је Срем припадао до Земуна. Моје право образовање у области русинског језика почело је 1973. године, када сам прешла у Нови Сад, али је то било само самообразовање. Међутим, морам нагласити да ми је у учењу много помагала Марија Чакан која је тада радила у Педагошком заводу и прихватила ме са искреном добродошлицом. (Марија је пре тога била наставница русинског језика у Руском Крстуру и писац је и састављач читанке за други и трећи разред русинске гимназије.). Примљена сам у Педагошки завод као двојезични сарадник и очекивало се од мене да за око 6 месеци савладам русинску граматику и правопис. Кад, већ после два месеца дошао је код мене вршилац дужности директора, др Велимир Пенавин и донео је 9 страница наставног програма из историје за основну школу са задатком да то преведем на русински језик. Марија ми је дала Русинско-украјинскосрпски речник аутора М. М. Кочиша и ја сам се дала на посао. Урадивши то према тадашњем свом знању, дала сам превод Марији са молбом да ми све исправи црвеним мастилом. Доста дуго ја сам тај исправљени примерак држала у ладици и погледала у тај текст-образац, када је требало шта правилно написати. Свакако и даље сам прва своја предавања за наставнике Русине писала на српском језику и преводила их на русински. 162

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Русинско одељење II разреда, са учитељицом Еуфемијом Бесермињски, Шид 1946/1947. године

Мислим да ми је прва права школа у писању на русинском језику био мали истраживачки рад о Миколи М. Кочишу, када смо поводом петогодишњице његове смрти Марија Чакан и ја, написале чланак о његовој педагошко-уџбеничкој делатности. Приморана да читам и анализујем његове уџбенике, и сама сам тада много научила, али разуме се и ,,недоучила”. Од тада сам почела да пишем на русинском језику од концепта до финала, а лектори су били увек љубазни и исправљали су моје грешке. Марија је једном чак рекла да мање грешим него Крстурци, јер радим са више пажње и самоконтроле. То је за мене већ био успех. Рад у Педагошком заводу Војводине за наставу на русинском језику. У тој установи била сам саветник за васпитни рад. За русинске школе и наставу на русинском језику била је саветник колегиница Марија Чакан. Пошто је Марија завршила вишу школу, морала је да пређе са службом у Завод за уџбенике, а тек после дужег времена у Педагошки завод је дошао Јаков Кишјухас дипл проф., сада доктор русинског језика и књижевности. У том ,,интеррегнуму” усавршавање наставника и даље је водила Марија, а укључивала је у програме семинара за русинске школе и мене са општепедагошким темама и темама из методике наставе (васпитни рад, букварска настава, обрада лектире у разредној настави и др.). Доживела сам тада и велико изненађење када ме је Међуопштински просветно-педагошки завод Новог Сада ангажовао у једну краткотрајну инспекцију у 163

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

двојезичне српско-русинске школе за русинску разредну наставу. Наиме, открила сам тада да један од директора није ни знао да постоји службени документ – Наставни план и програм, на русинском језику. Такав докуменат он није имао у рукама, што значи да никакав увид у наставу није ни имао. Тада сам инсистирала на запошљавању покрајинског саветника за русинске школе. Сарадња са Русинском редакцијом Завода за уџбенике. У русинској редакцији Покрајинског завода за уџбенике 1973. године сусрела сам се са почившим Ђуром Варгом, главним уредником, и његовом супругом Еуфемијом. (Ђуру сам упознала још у Бачинцима 1956. године, када ми је предлагао да прихватим да водим русинско одељење. Септембар месец, школска година је почела, а ја сасвим неприпремљена за такав задатак, мислила сам да ће то успешније учинити учитељица Марија Копчански Ракић родом из Ђурђева. (Сада ми је жао што се одмах нисам суочила са учењем свога матерњег језика.) За кратко време у Завод за уџбенике је прешла на место уредника и Марија Чакан. Они су ме повремено укључивали у поједине послове: Мало сам писала за БИЛТЕН Завода, рецензирала поједине уџбенике, уредила Ковачеву књигу за децу „Приче деде баштована”, држала промотивна предавања.... Много сам са учитељицом Љубицом Гнип радила на доради Буквара 1979. године, да би прва књига деци била што интереснтнија и подстицала их на активност. Сопка је тај Буквар врло лепо и модерно илустровао. Ипак тај уџбеник је био у суштини конципиран на монографском поступку обраде слова, а ја се сећам да сам још у Сремској Митровици 1961. године примењивала комплексни поступак, неправилно називан комплексна метода – презентовање целе азбуке и поступно усвајање од стране оних ученика који пре школе нису научили да читају. Рецензирала сам два уџбеника Васиља Мудрог и два др Јакова Кишјухаса, као и поменуте приче М. Ковача са методичким препорукама за обраду књиге као лектире. Упознала сам богатство Ковачевог језика, изворни народни језик из области сеоског газдинства и дечје игре и маште, писане хумористичко-поучним стилом. Након другог издања те књиге о њој сам одржала предавање за наставнике. Сарадња са НИУ „Руске слово”, посебно са часописом за децу „Пионирски вртић” („Пионирска заградка”). Одговорни уредник тог часописа тада је био Јанко Рац. Од 1982. до 1986. године бирана сам за члана, а затим и за председника Издавачког савета ,,Вртића”. Подржавали смо све акције које је организовао, иначе врло успешан у Војводини Савез организација за бригу о деци и унутар њега Савез пионира Југославије (Војводине). Били су то сусрети са писцима, објављивање дечјих литерарних и ликовних радова, пионирске игре и др. Једном сам прихватила предлог 164

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Студенти и професори Педагошке академије Сомбор, Русинско одељење у Руском Крстуру

Редакције да сачиним анализу 10 бројева часописа и то сам урадила за 1986. годину. Нисам била упозната по каквим критеријумима то треба учинити. Читајући литературу о дечјој штампи, сама сам поставила неколико критеријума, који су уз анализу постојећих рубрика у часопису презентовани члановима савета. Морам рећи да ту анализу сматрам за један од бољих својих радова мада је она урађена за интерне потребе. Руске слово ми се одужило са две захвалнице 1982. и 1987. године. Осим тога, повремено сам понешто написала у лист Руске слово и Народни календар, а то с времена на време чиним и до данашњих дана. Рад на Педагошкој академији Сомбор – Русинско одељење у Руском Крстуру. Када је отворено одељење за образовање русинских учитеља, била сам изабрана за предавача више школе за педагошку групу предмета с могућношћу да радим на русинском наставном језику на пет година. У Крстуру сам радила четири године хонорарно, с тим што сам пуно радно време морала да одрадим на свом радном месту. Понекада ми је због аутобуса недостајало радних сати у 42-часовној радној недељи. ( А све што сам написала за Педагошки завод било је написано код куће увече и ноћу, јер је тада било много непотребних састанака.) Предавала сам општу педагогију, дидактику и методику познавања природе и друштва. Морам нагласити да ми је тај посао био врло тежак, пионирски. Укратко: припремала 165

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

сам се за наставу из српских уџбеника, формирала русински педагошки речник и предавала на русинском, студенти су учили из српских уџбеника, а одговарали на испиту на русинском – потпуна двојезичност. Школа ,,Петро Кузмјак„, у којој смо радили није имала никакву педагошку литературу за упражњавање било каквог самосталног рада студената и вежбе. Донела сам своју најпотребнију литературу, али то је био само по један примерак, тако да сам организовала вежбе као рад у малим групама. Велики значај сам придавала излагањима о лику учитеља као човека, стручњака и културно-просветног радника. Награда ми је чињеница што је већина од њих била одлична на стручним испитима и што су сви веома добри просветни радници, сада већ афирмисани и награђивани... Међу њима има директора, писаца уџбеника, новинара, носилаца награде у области образовања и културе и др, а већина је ванредно завршила учитељски факултет. Теорија васпитања – уверења, сумње, недоумице. Године и године свог педагошког промишљања и рада посветила сам васпитном процесу и васпитном раду школе. Сензибилитет за ову област ме и данас одржава и усмерава на запажање васпитних утицаја било индивидуалних или колективних, срединских: гледам педагошким очима, слушам педагошким ушима. Интројекција свега онога што чини мој професионално педагошки стил, што на свој начин чини моје ја, са пензионисањем није могла бити као ласером пресечена. Све научено и праксом стечено искуство о васпитању, лаконски сам сажела у кредо, у којем сам непоколебљива, а он се састоји у сентенци – принципу: „Волите децу и учите их да раде”. Таква је педагогија, као и етика, асимптотично „егзактна”, а углавном нормативна, поред научног „јесте” има и оно етичко „треба”. Оно што је у наведеном принципу „јесте” то је човек, то је васпитна пракса – предмет многих антрополошких наука, али и педагошких. Сматрала сам, а и данас сматрам врхунским задатком васпитања, да детету омогући да заврши највиши животни факултет, да постане човек са великим словом „Ч”, како каже Његош, „Шта је човјек, а требао би бит Човјек!? или народна пословица (В. Караџић) „Људи су густо посејани, али човјек ретко ниче”. Заливати ту биљку да би ницала што гушће. Много и данас размишљам о темељним питањима теорије васпитања. Да ли знам у суштини шта је то уопште васпитање? Да ли је васпитање могуће (а да не буде манипулација личношћу, пример Хесе, Игра стакленим перлама)? Да ли је школама поред едукативног потребан и програм васпитног рада? Како схватити алтруизам? Да ли је он урођен или стечен? Да ли свако једногодишње дете пружа ручице са осмехом? Откуда агресија? Откуда девијације у понашању? Шта ће донети нова генетска проучавања? Моја истраживања моралних вредности ученика средњих школа довело ме је до закључка да фундамент личних вредности и оријентација 166

ПЕРЛИ СЛОВОХ

чине хуманизам, слобода, одговорност и радне навике. Пошто је то већ питање аксиологије и функционисања закона реверзибилности у моралном васпитању, окрећем се новим дилемама у психологији значајним опет за формирање личности. У студијама психологије све више прихватају комуникацијско-когнитивистички стил – правац. Доминација когнитивизма, запостављање проучавања емоција, хоћемо ли рећи човеку у себи довиђења у неким другим световима? Жао ми је, делимично, стога што сам у пензији сасвим престала да се бавим педагогијом, а окренула се завичајној историји. Да ми је здравље дозвољавало паралелно бих радила на својим давним идејним пројектима о самоваспитању, што је веома интересантно у овој дигиталној цивилизацији и, као посебну тему дуго имам у виду морално васпитање одговорности, данас доминантно питање човекове будућности, а видим га у контексту односа појединца и друштва. Често смо о васпитној проблематици расправљали међусобно, колеге педагози из регионалних просветно-педагошких завода Вјера Јевић, Милена Лозанов, Петар Рељић, Грозданка Гојков, Владо Васковић, Никола Спајић, а полемисали са професорима са Катедре за педагогију из Београда, од којих су неки апсолутно били против програма васпитног рада, док смо имали подршку у лику проф др Михаила Палова и Катедре за педагогију у Новом Саду и такође проф. др Николе Поткоњака, проф Ракића, проф. Данила Небригића и др. Многа животна искуства су ме уверила у потребу програма васпитања и (примењено) програма васпитног рада. Нисам проналазач ових програма (само један од креатора наше војвођанске верзије), имала сам узор у тексту, још конкретније после расправе у Москви са професором др Марјенком, шефом Руске академије педагошких наука, аутором њиховог програма и у Таксономији васпитних циљева урађеној у САД преведеној у Савезном заводу за школство, Београд. Активности у Друштву за русински језик, књижевност и културу, Нови Сад и КПД „Ђура Киш” у Шиду. У слободно време учетвовала сам у сусретима, састанцима и свечаностима организованим у оба друштва, а то чиним до данашњих дана. У Друштву за русински језик радила сам повремено као члан Одбора Књижевне манифестације Песничкe нити Меланије Павловић и Дани Миколе М. Кочиша. а сад сам члан Скупштине Друштва. Писала сам за Зборник радова Друштва Studia Ruthenica. Друштво ми је промовисало књигу „Беркасово од Деспотовца до данас” у Новом Саду, а КПД „Ђура Киш” је издавач књиге о Русинима у Шиду. Била сам пре тога учесник саветовања о досељавању Русина у Шид 1803–2003. и уредница зборника са тог саветовања. Прикупила сам 500 фотографија историјског значаја за шидске Русине и у електронској форми их предала Друштву. 167

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Писани радови на русинском језику. Број написа и књига на русинском језику дат је у попису објављених радова. Више сам писала на српском језику и то из струке. Међутим, и оно што сам урадила, укључујући и ову књижицу о Лабошевима, сматрам корисним за русинску националну заједницу. Вредно је и то што смо, супруг др Владимир Хајдук и ја, монографију „Беркасово од Деспотовца до данас” свестрано опремили сликом и текстом, тако да је у њој захваћена и историја Срба и историја Русина, а писана је на српском језику. Монографију „Русини у Шиду 1900–1950„, планирала сам да урадим двојезично, али ми је за тај посао понестало здравља. Друштву за русински језик, његовој едицији „Отето од заборава” остављам књижицу „Четири делатника у култури из Шида са презименом Лабош”, писану на српском и русинском језику. Шири друштвени контакти и афирмација русинске културе. Уз писање летописа Пола века од матуре, 2003, сарађујући са школским друговима из шабачке учитељске школе расутим по Мачви, Јадру, Азбуковици, па и Босни, упознала сам их са кратком историјом Русина из књиге о Беркасову. Драго им је било што су сазнали о култури једног народа који живи ту поред њих и има такав стваралачки потенцијал о којем ништа до тада нису знали. Посебно се за књигу о Русинима у Шиду заинтересовао мој колега Златомир Тодоровић, који је као реплику на песму о. Андрејa Лабоша ст. Славија спевао стрихове Хеј песниче са Хорњице!, коју у овој књижици наводим. И моје комшије у кући за одмор у Столиву на Црногорском приморју из Бранковине, посебно почивша поетеса бард српске књижевности, Десанка Максимовић са својом породицом, увек су се много интересовали за русинску историју и културу. По сат времена је Десанка знала да поставља питања о досељавању Русина у Јужну Панонију, о Галицији и Волињу, о нашој писмености и сл. (Иначе, Десанка је један од првих носилаца награде „Иван Франко”, Удружења књижевника Украјине, 1984. године.) После њене смрти пријатељство са њеном породицом се наставило. Свако лето смо као пензионери дуже заједно. Ту где смо се сретали публициста и мој братић Мирон Жирош, др Никола Новта једног лета се придружио и писац Штефан Худак. Анализирали смо поезију и однос друштва према заоставштини, позитивне и негативне примере, а 2013. године организовала сам малу промоцију песничке књиге Штефана Худака са насловом Завежљај за миран сан (Зайда за мирни сон). Сви присутни су добили по један примерак књиге и мој превод Штефанових сонета Срцу најмилијој. На моје задовољство Штефан га сматра чак и препевом. У том окружењу сви су уз помоћ руског и знања старословенског језика, будући да су из свештеничке породице, покушали да читају русински уз доста разумевања текста. 168

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Родбина, наследници Десанке Максимовић, слева на десно: Радмила Милакара Петровић, Бранислав Милакара (Београд), Штефан Худак, Леона Хајдук (Нови Сад) и Љубица Требињац (Београд) (Фото: Марија Тот, Нови Сад 2013)

О тој промоцији и литерарном дружењу у Новом Саду 2013. године, поводом меморијала 20. годишњице смрти Десанке Максимовић, дала сам интервју у Руском слову, а Марија Худак Тот је у својој запаженој културној рубрици на радију објавила разговор са члановима породице Д. Максимовић. Сматрам Штефана Худака за нашег и српског мајстора кратке приче, али и стихове „пева„ са срцем и зато приањају за душу. Но ја нисам литерарно оријентисана, па је на моју мотивацију да пишем о прошлости Русина више утицао прво Ђура Варга, а потом, и то много у виду подстицања и подршке, мој братић Мирон Жирош. Почивши Ђура Варга, новинар, уредник и културни делатник ми је у једном сусрету изнео обимну идеју о томе шта би код Русина ваљало урадити, забележити заоставштину за будућност. Он је у то време по том ,,програму” већ деловао. Неописив је ентузијазам са којим су стварали и стварају моји познаници, академик проф. др Јулијан Тамаш, који је у млађим данима рекао да његов сат брже куца у односу на време и који нашу књижевност промовише у Европи, затим моји рецензенти, проф. др Јанко Рамач, проф. др Стеван Константиновић, син моје пријатељице Наде Михњак, Шиђанке, затим проф. др Јулијан Рамач, такође млади пријатељ проф. др Михајло Фејса, Ирина Папуга, дугогодишња водећа особа Друштва за русински језик и моја ученица, Микола Цап, професор и новинар, потом Ђура Лаћак, Хелена Међеши – то је углавном језгро стваралаца русинске историје, граматике, историје књижевности, 169

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

историје театра, сложених русинско-српских и српско-русинских речника, онога што чини срж културе једног народа. Увек су ми топли сусрети били с почившим писцем Ђуром Папхархаји као што су и данас са његовом супругом песникињом, Ахнетком, такође и са изузетном новинарком, есејистичарком и списатељицом Ирином Харди Ковачевић и књижевницом и преводитељком Наталијом Кањух. Била сам блиска са почившима – дивном песникињом Меланијом Павловић и зајеничком пријатељицом Ољом Шијачки. Обе су имале магију за ширење пријатељских осећања. Хуманитарна активност, спонзорство. Увек ме је вукла потреба да помажем сиромашнима. После Народно-ослободилачког рата ми смо у провинцији, мислим на мој Шид и околину, углавном сви били голи и боси, а оставе у кућама празне и због ратних пустошења и због обавеза држави. Стога рад у Црвеном крсту одмах после запошљавања 1953. године нисам схватила само као обавезу, вeћ и кao лично опредељење. У мом првом месту службовања Соту водила сам Месну организацију Црвеног крста као секретар, прикупљали смо добровољне прилоге у новцу, храну и одећу и расподељивали је према потребама најугроженијим. Одмах првог лета 1954. године прихватила сам да у име Покрајинског Црвеног крста водим сирочад на опоравак на Крк. Одговорност какву у зрелим годинама никада не бих прихватила. Још једном сам после две године водила у Цриквеницу групу деце из Шида. У Соту и Бачинцима, дакле шест година, водила сам добровољно курсеве за сеоску омладину, где сам их поред прве помоћи подучавала о хигијени у домаћинству, заштити од епидемиолошких болести, о браку, породици и трудноћи, као и о правилној исхрани. Програм је био врло умно састављен, а реализацију је контролисао Покрајински одбор Црвеног крста. За овај програм припремали су нас лекари из Шида др Полак, др Шкробот, др Башичевић и др. Пуно сам радила и са Подмлатком Црвеног крста, посебно у Сремској Митровици. Одушевио ме је рад са”подмлаткарима„ на логоровању на Палићу, где су на летњем семинару били окупљени руководиоци и деца из свих општина Војводине. У Црвеном крсту среза Сремске Митровице била сам предложена за руководиоца наставе и предавача на тој летњој школи. Примеран васпитни рад са децом допринео је много њиховом „уозбиљењу” да и они сада својим друговима могу да пренесу хуманитарне поруке и позову их на активност у Подмлатку Црвеног крста. Навика да помажем коме је и где то потребно је остала трајна. Помогла сам у виду новчаног прилога болесном Дарку Провчију из Шида који је као млад инжењер умро од карцинома, затим девојчици Тијани Огњановић за операцију срца, којој помоћ није била благовремена, али су родитељи средства упутили у фондове за исте сврхе, затим сам већу суму донирала Русинској црквеноној заједници у Шиду за потребе реновирања 170

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Руског двора. Такође сам бесплатним радом извршила сва истраживања и обраду података за књигу Русини у Шиду и дала прилог за штампање. Помогла сам такође издавање неколико књига на русинском језику, а подржала сам и двоје одличних студената молекуларне биологије из Шида за прво путовање по Европи. Сада у тој Европи већ уписују докторате. Није ми било тешко, а тако сам стекла и пуно младих пријатеља да дипломцима и кандитатима за стручне испите помажем инструкцијама за обављање истраживања и писање радова. Нисам била родитељ, али, по две-три године сам баш конкретно пружала уточиште за време школовања и студија почившем Намањи Милинковићу из Бачинаца, деверовом сину, коме сам била и инструктор за математику. Умро је мој Цига у 25 години од тумора на мозгу; затим сестриној кћерки Љубици Митров (удатој Јуришић), која је на моју велику жалост, јер ми је била љубимица, погинула 1992. године у Вуковару у 38. години; затим Гордани Колбас, кћерки сестре Злате, док је ова била запослена у Немачкој, и потом Евгенији Данчо, сестричини, на завршним годинама студија медицине у Новом Саду и најзад Мињи, Мирјани Феркетић, унуци моје најстарије сестре Анице, на студијама у Пословној школи у Новом Саду, која ми је и данас десна рука када се разболим. За три сестрине кћери и унуку поводом удаје комплетирала сам за домаћинство нужну девојачку спрему. Увек су ми драге гошће Јована, Милица-Мима и Николина, три унуке почившег другог мужа др Владимира Хајдука, које завршавају студије у Новом Саду. Током рада формирала сам малу библиотеку око 10 врста стручних часописа за своје потребе. Сада у пензији, сузивши интересовања, могла сам доста књига и часописа да поклоним. Приликом оснивања Гимназије Исидора Секулић у Новом Саду, поклонила сам библиотеци 200 свезака, а ОШ ,,Јован Веселинов” у Шиду 150 свезака и око 100 свезака ОШ у Бачинцима. Сада припремам русинске књиге из области науке и научнопопуларна штива (око 200 томова, мањи број и на српском језику) за Народну библиотеку ,,Симеон Пишчевић” у Шиду. Намера ми је да постигнем договор са библиотеком о легату или оснивању кутка са русинском литературом, а по истом принципу предложићу да се формира и кутак са словачком литературом за националну мањину Словака у Шиду. Културно аматерско стваралаштво. Десило се тако да сам тек у пензији више времена посветила стваралаштву о Русинима на српском и русинском језику. Плод, и зашто да кријем, радост мог рада у тзв. трећем добу су неки чланци на русинском језику, један зборник и две монографије, високо оцењене од стране универзитетских професора. То су научно-популарна штива, са сегментима научних истраживања, теоретских разматрања и дескрипције друштвено-економских, демографских и културних кретања и појава. 171

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Гимназијалци, Фолклорна секција Русинске матице, Шид, 1949. године

Али, ја сам поносна и на све оно што сам урадила у младости за своју русинску националну заједницу, јер је то био плус на оно што сам иначе као и сва омладина у оно време чинила. А били су то сати и сати добровољног омладинског рада. После Другог светског рата омогућено је Русинима и Словацима у Шиду да се школују на матерњем језику. Наставила сам у мају 1945. године трећи разред код учитељице Еуфемије Бесермињски. У четвртом разреду преузео је ово русинско одељење Сима Томовић. За два месеца научила сам русинску азбуку, писање и пуно песмица. То је било све што сам у школској клупи научила. Остало знање о језику и русинској историји и књижености стекла сам самообразовањем. Књигу „Русини у Шиду 1900–1950” (Руснаци у Шидзе 1900–1950) укуцала сам у компјутер потпуно самостално. Иначе, ја сам у потпуности билингвална. Уопште не знам када сам и како проговорила српски. У кући смо говорили русински, али чим бих изашла на улицу, још сасвим малену, повела би ме за руку комшиница Нада Којички да ми узбере шљиву из шљивика, који је она ту, преко пута од наше куће, чувала. Када смо били већ „велики ђаци”, а то је било у четвртом разреду, учитељица млађих разреда Еуфемија, звана Фемка, нас је окупила да и даље учимо русинске песме и игре, те је с нама припремила приредбу. Мени је припала „част” као најотреситијој да „водим конферансу”, која је била сложена сва у стиховима. То је почетак мојих аматерских активности. Већ у трећем разреду ниже гимназије 1949. године (узраст садашњег седмог 172

ПЕРЛИ СЛОВОХ

разреда), као „одрасли”, моји другари и ја, озбиљно смо са професором Евгеном Саболом били укључени у рад Русинске матице (Руска матка) будућег Културно-просветног друштва „Ђура Киш” у Шиду. Имали смо фолклорну секцију, хор и балетску групу, која је у трећем чину драме „Мајска ноћ” одиграла једну нумеру. Тих година у културно-уметничком друштву био је врло активан мој отац Михаил Лабош као руководилац и члан оркестра, свирао је у том саставу саксофон, а свирали су још професор Сабол, Владимир Мањко, Андрија (отац) и Евген (син) Тиркајло. Још и пре Другог светског рата у ,,Просвети” је била активна и моја сестра Злата играјући у фолклору који је увежбао Јуриј Шереги. По фотографијама се види да је 1926. у обнови друштва учествовао и мој отац, такође је и глумио у једној комедији 1934. Глумиле су и тетка Марија, рођ. 1913 (На синокосу), сестричина Ирина, рођ. 1919 (Хмара) и певале су у хору, рођак Евген Лабош (1927), као познати солиста наступао је у представи „Зачарано благо„ и „Сорочински сајам„, затим у представи „Сиротица„ глуми Љубица Лабош (1930). У континуитету и даље у раду КПД учествују и млађи свирајући у оркестру (Илијина група-Лабошеви) и певајући изворне народне русинске песме у женској групи (Славица и Еуфемија Лабош). Тако ми се чини, а ваљда и јесте, да је учешће у друштвеним активностима знак препознавања фамилије Лабош не само међу Русинима већ и у целом Шиду, пре се говорило „свира Мишко Лабош”, а сада при спомену презимена говори се „свирао је Илија Лабош”. Нажалост и Илија је услед тешке болести умро ове 2014. године. После учитељске школе 12 година сам била учитељица. Сви смо били припремани за обнову земље и за „растеривање мрака незнања” – за просвећивање народа, како се тада говорило. Учитељску школу у Шапцу сам завршила 1953, а 1955. сам похађала течај за рад у аматерској драмској секцији. Био је то озбиљан десетодневни рад са предавањима и вежбама пре и после подне и обавезним присуствовањем позоришним представама у театру у Новом Саду. Сећам се да нам је режију предавао Јован Путник. Тада је била у току припрема представе Ибзенове ,,Луткине куће” (Норма) и Лоркине „Крваве свадбе”, главну улогу је носила Љубица Раваси. Занос са којим нам је тумачио ликове Отела и Јага, сукоб у самој личности и поједине потезе у режији, подстицање глумаца на самоизражавање – прихватање њихових решења, остао ми је трајно у сећању. Тада сам први пут видела представе „Фауста”, „Морану, „Еро с оног свијета”, „Дон Карлоса”, „Избирачицу”, „Тврдицу” и др. Резултат: заволела сам позориште и припремила са децом и омладином више целовечерњих играних програма. На течају сам се упознала са братићем, рођаком по мајци, Мироном Жирошем и сазнала за корене Жирошових у Славонији и Миклушевцима. 173

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

У мом првом месту службовања у Соту код Шида режирала сам драматизоване бајке у три чина са певањем „Дугоња, видоња и трбоња” и „Снежану и седам патуљака” и са омладинском секцијом једночинке „Аналфабетски течај”, „Заједнички стан” и комедије ,,Удадба и женидба” и „Избирачица”. Уз помоћ колегинице Анке Бераковић све је некако ишло, али шминка и костими, осим за „Избирачицу”, нису нам баш успевали. За „Избирачицу” смо, наиме искористили делимично гардеробу из помоћи Црвеног крста, јер неколико ствари нису биле практичне за ношење, али за наш „театар” јесу. У Бачинцима сам режирала бајке Златна ружа, Пепељуга, Баш Челик и др. Представе Златна ружа, коју тражи принц се Ирина Папуга, као главна глумица још увек са одушевљењем сећа. Костиме, у виду разнобојних цветова, који су били расути по ливади (позорници), правили су родитељи од креппапира. Са одраслима сам у Бачинцима режирала на српском језику једну једночинку, а на русинском језику драму Михајла Ковача „Орачи” са певањем. Када сам 1956. године дошла у Бачинце после удаје за учитеља Бачинчана Бошка Урошевића упознала сам се са учитељицом Маријом Копчански Ракић која је водила русинско одељење. Она ме је информисала о томе да су наши претходници Русини, Микола М. Кочиш и Цецилија Цап Хархаји водили драмску секцију и да неких трагова вероватно има у згради русинске „Просвете”. Две-три године пре тога све активности су замрле. У запуштеној згради нашла сам разбацане новине и часописе, комплетну позоришну шминку коју смо добијали сви на течају за рад са аматерским друштвима и један примерак часописа „Шветлосц” са драмом „Орачи”. Преко течаја Црвеног крста, окупила сам русинску омладину у фолклорну и драмску секцију, а били су ту и свирачи. Била сам срећна што имам текст, о његовој сложености нисам размишљала, а нисам знала ни његово право историјско значење за Бачинце. Негде, према мом сећању у јесен 1958. године, представа „Орачи” била је изведена. Све песме соло и групне биле су правилно отпеване, јер је у тексту објављен и нотни запис. Ја сам уз помоћ моје виолине певачима и свирачима песме одсвирала, а они су их репродуковали по слуху. певаче је на сцени пратио оркестар. Са мојим четвртим разредом у Сремској Митровици бајку „Златокоса” (у главној улози Златка Јолер), подпомогнута наставницом ликовног васпитања и колегиницама, урадила сам са добром сценографијом и адекватним костимима за „дворске даме”, те је представа добила похвале, а била је радост за моје мале извођаче. Ово је изведено у сремскомитровачком позоришу на српском језику. Са културно-уметничком активношћу на русинском језику прекидам 1959. године, а са добровољним радом у Црвеном крсту 1965. године. Период од 1965. до 1973, непуних девет година провела сам у Босни у граду 174

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Летња школа за Подмладак Црвеног крста АПВ, Палић, 1962. године

железа и челика, Зеници. С обзиром на то што сам била први дипломирани педагог у граду, а врло посвећена свом послу и унапређењу рада у школама, стекла сам пуно поверење међу колегама који су ме предложили, а на изборима и грађани изабрали за посланика Просветно-културног већа у Републичкој скупштини БиХ. Честе расправе о кодификацији језика и писма о националној равноправности и избори по кључу, натерали су ме да бацим све материјале са расправама на ту тему и из Босне сам конкурисала за Нови Сад, са размишљањем, ако ме негде буде неко предлагао и бирао нека то буде на основу мојих способности, а не по националној припадности, по кључу. Убрзо сам увидела грешку у таквом ставу, јер сам умела и знала да радим стручно, а моје умеће је било потребно и у раду на питањима образовања на русинском језику.

175

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Златомир Тодоровић Шабац – Београд, 2011.

ЛЕГЕНДА НАШЕГ ВРЕМЕНА*

Наш колега Борислав Богдановић, књижевник и новинар, добитник Златног пера 2013. године са делом редакције књиге Пола века од матуре

Знам да није била оптерећена толико религијом, али ћу ипак за увод ове надчовечанске душе употребити речи апостола Марка: „Онај ко хоће да буде први међу вама, да буде свима слуга ... да откупи душу и за многе друге, на Исусовом је путу .” И стварно наша колегиница Леона (Лабош ) Хајдук носи све ове епитете из учења апостола Марка. Она је била и остала „жена без оквира” у нашој генерацији, пуна неограниченог ентузијазма и љубави према свима нама. Таква је остала и у свом окружењу и даље. Само завидни би могли бити против ове констатације, јер, што си већи душом и срцем завидници су ту немоћни. Убеђен сам да такви за њу и не постоје . *Прочитано на скупу генерације у Шапцу 2012. год.

176

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Одкада сам је упознао као ученицу учитељске школе у Шапцу и нашу колегиницу, била је увек на елитној сцени најбољих ученика у тој нашој генерацији. И као просветни радник увек је била у врховима најуспешнијих. Твдрим да је наша драга Леона била и остала најангажованија колегиница за наше матурске сусрете. Проналазила нас је у свим деловима бивше ,,Југе” са позивима за тај скуп. Остала је и најомиљенија међу нама, јер нас је као „добри дух” окупљала и биографски овековечила у свом и нашем споменару – боље речено Летопису наше генерације 1949. до 1953. године, генерације ученика Подрињске учитељске школе у Шапцу. Рекао бих, бдела је над нама као најбрижнија сестра. Увек је трагала за нашим подухватима. Често је и многим помагала у решавању личних проблема и превазилажењу истих. Из те тихе и скромне њене природе, зрачиле су златне нити уткане у братимљење, велику сестринску и другарску љубав са којом нас је везала у трајно коло, коло љубави до краја наших живота. Њен истраживачки рад ме подсећа на брижну мајку која за живота жели да под окриљем свога срца остави аманет летописа о сваком од нас, нама, нашој деци и нашим унуцима као вечити незаборав. Поред нас, напомињем, исто тако се понела и према свом русинском народу. Сав тај њен рад ми личи на божанско спасење. Та њена племенитост, дар душе, срца и јаке воље са истинском љубављу парају (кидају) предрасуде стварности са мржњом греха. Увек је спремна да прихвати људска покајања и друге слабости и да људима пружи руку пријатељства. Осећала је да људско биће има у себи много божанског, чистог; али, и да су многи у заблуди идолопоклоника који народ наводе из једне у другу крајност. Гледањем истини у очи, увек је налазила и методе свога деловања за неки већи бољитак. И као просветни радник и педагог, почев од дечјег узраста па до андрагошког посматрања, Леона је са великом стрпљивошћу, талентом, вољом духа, оптимистички све сводила у токове реалног. У збирци људских слабости одбацивала је све непожељно тражећи истинске људске вредности. Знам да је увек била и друштвено активна и да је за целокупан рад добила и низ одличја, захвалница и награда. И без обзира на то Леона се у масама увек понашала као обичан човек из народа и тако је увек деловала. Ни у поодмаклим годинама као пензионерка Леона не мирује. Увек је била и остала пуна истраживачког духа не само међу нама колегама у стручнопедагошком раду, него и на ширем плану. Можда су је и гени на то изазвали, али је за сваку похвалу један замашан подухват. Наиме као стручни педагог кренула је трагом њеног русинског народа у пресељењу на ове наше просторе. За то је требало пуно истраживачке 177

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

снаге, воље и других обухватних и препознатљивих садржаја, познавање језика, културног наслеђа и других елемената задржаних данас у новој средини. Видим да ту није било дилеме јер оно што је у срцу остало од својих предака било јој је основ за почетак истраживања. Задивљујуће је да је за неколико година истраживачког рада успела да прикупи сву писану и неписану грађу о досељавању Русина на ове просторе и посебно у Шид. Из тог општег блага сачуване језичке културе и осталог Леона је малтене на уметнички начин описала русински свет старог и новог завичаја. Тај исконски свет уроњен у његову прошлост и мит свела је на елементарно битисање у овом времену и у овим просторима. Својим изражајним педагошким и пишчевим имагинацијама уметнички је превазишла и препознатљиве појмове стварности, чак до зачуђујућег ушла је у бит свог народа на ексјугословенском простору. Између прочитаних редова видљиве су перманентне конструкције стварности, сеоба и ситуације у јавном животу у новој средини, као и уклапање Русина у друштвене заједнице нове средине. У двојезичном дијалогу успела је да нађе равнотежу српског и русинског језичког израза, па као аутор користи сва богатства њиховог стваралаштва. Као читалац само неких делова тог њеног рада добио сам утисак да се налазим у неком зачараном окружењу чији је текст тако мелодичан као и њена душа, на ученом великом нивоу њене људске вредности. Тај њен, како га ја називам „божанствени летопис” (или родослов русинског народа на овим просторима), је Леонин дар стаблу Русина на овим просторима. Узгред да напоменем да је њена надпросечна интелегенција наследни ген од њеног прадеде Андреја Лабоша (1826–1918) који је у својој песми „Славија” тако дивно опевао свој народ. Иначе је био у вези и са песницима у Новом Саду. Из свега напред наведеног закључујем да моја посестрима и колегиница Леона (јер њено обраћање са ,,брале, Злајо” у мојим невољама утицало је да сам је прихватио као сестру), а верујем да је такву прихвата и сва наша генерација – носи све узоре животне породице русинског народа, који јој је и био компас да без дилеме стигне и на трон свога народа. Убеђен сам да ју је срећна мајка родила и да ће се у будућности ретко наћи тако велика позитивна личност пуна етичке дијамантске вредности, са тако великом позитивном енергијом и јединствена у сваком погледу те речи. Њен неизбрисив траг многима би требао бити путоказ за будућа поколења. Она је за нас велики понос, љубав са посебном пажњом и поштовањем и срећа што је такву имамо у нашој генерацији и великом пријатељству. Да се песнички изразим: Била је краљица наше младости и заштитни знак свих нас за братско-другарски спас (наших љубави, другарских 178

ПЕРЛИ СЛОВОХ

веза и младости) и остала је на кормилу нашег путујућег брода. Наше буктиње јоште тињају док је она на светионику наших бродарица. Недавно њено здравствено стање је нарушено и све нас забрињава. Братски сам је саветовао да сваки рад сведе на миимум, а да се више посвети урушеном здрављу. На то ми је одговорила да има много тога још да уради. За њену топлину натчовечанске другарске и сестринске љубави тешко је наћи праве речи описа. Ту величину је тешко и описати. Према свима нама чинила је оно што је најплеменитије. Овим текстом јој се другарски и братски захваљујем у своје име, а верујем да и сви остали другари и другарице аплаузом потврђују ове моје речи у знак захвалности. Она је изузетно натчовечанска душа, драгуљ наше генерације, једна од најпожтованијих личности између нас за другарску реч са свим њеним манирима. За све нас остаје дубоко цењена и много поштована са златним трагом људске величине. Задовољство у дружењу са њом је неописиво. Живела нам драга Леона и ми са њом.

Сусрет генерације Учитељске школе у Шапцу поводом 60 година матуре 2013. године. Стоји Златомир Тодоровић, аутор песме Хеј песниче са Хорњице

179

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Мр Радован Ђурчић, Шид, 2003. МОНОГРAФИЈА БЕРКАСОВО ОД ДЕСПОТОВЦА ДО ДАНАС

Са промоције монографије о Беркасову, Шид, 2003. године Мр Радован Ђурчић седи у средини, прва здесна Вера Радивојков, тада директорка КОЦ, други Никола Савић и слева брачни пар Хајдук

Монографија „Беркасово од Деспотовца до данас” аутора брачног пара Хајдук, Леоне и др Владимира има укупно 396 штампаних страна. Књига се састоји од 21 поглавља у којима је комплексно приказан развој насеља Беркасова од најстаријих времена до данас, до почетка 21. века и трећег миленијума. Иако је у називу временски омеђена, монографија сеже у најстарију прошлост Беркасова и његове популације. Ипак акценат је стављен на време у којем се насеље брже развијало и доживело свој пуни успон. Публикација представља резултат вишегодишњег рада аутора на прикупљању материјала о развоју насеља о чему сведоче 66 наслова коришћене литаратуре и двадесетак наслова докумената које су користили у раду. Осим тога користили су и тзв. ,,живи језик”: савременике и креаторе и учеснике многих догађаја из историје села. Контакти са њима и њиховим потомцима усмено или писмено још више доприносе аутентичности презентираног материјала. Један од таквих је и сам аутор, доктор 180

ПЕРЛИ СЛОВОХ

ветеринарских наука Владимир Хајдук, рођени Беркасовчан, сада у осмој деценији живота, савременик многих догађаја у протеклом периоду. Заједно са супругом Леоном рођеном у Шиду прихватио се озбиљног, тешког и одговорног, али друштвено оправданог посла. Аутори су обрадили тај материјал хронолошким редом, извршили потребну систематизацију догађаја и промена у назначеном периоду и презентирали то за ширу читалачку публику. Текст је добро илустрован графичким, сликовним и статистичким материјалом. Садржи 9 прилога, 208 фотографија и 29 табела са одговарајућим текстом и јасно израженом функцијом у рукопису. Векови су прохујали од када се на простору Беркасова појавио човек, када је ту почео живот. Требало је много стрпљења, рада и одрицања да се све то време проучи и смести на 396 страница формата Б5 ове књиге. Могло би се закључити да је рад аутора био комплементаран, наиме, допуњавали су се у послу. Др Владимир Хајдук имао је широк делокруг рада у оквиру своје струке: привреда, пољопривреда, посебно сточарство, и такође период НОР као млади учесник антифашистичког покрета и др., а супруга Леона дипломирани педагог друштвене делатности: култура, школство, историја, уметност... Синтеза њиховог појединачног и заједничког рада је компоновање једне целине од природно-географских одлика, преко далеке, ближе и новије прошлости до почетка овог века. Селекцијом материјала из веома обимне научне и стручне литературе аутори су направили један ванредан мозаик човековог станишта са свим његовим природним и друштвеним одликама. Берксово је једно од 19 насеља шидске општине. Припада њеном планинском делу, а истовремено је и приградско насеље Шида. Међутим оно има нешто своје њему специфично по чему се разликује од осталих средина. Аутори то врло лепо истичу: „Када се има у виду раскошна лепота и богатство предела око Беркасова, који ангажују у раду, али и плене и освежавају, када се пажљиво саставе сви кључни догађаји из прошлости и садашњости села, све што је урађено (или запостављено) од стране Беркасовчана и његових људи на чисто њихов јединствен и непоновљив начин...” Они који познају Беркасово моћи ће наћи у монографији податке о његовим природним ресурсима, о његовим узорним домаћинима који су вековима натапали ову земљу поштеним паорским знојем, затим о занатлијама, трговцима, воденичарима, млинарима и интелектуалцима. Демографска слика насеља се мењала кроз дугу и бурну историју. Данас оно представља вишенационалну средину у којој заједно и сложно живе Срби и Русини, док осталих има мање. Ратне миграције учиниле су 181

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

да је број становника повећан механичким прираштајем, јер је депопулација присутна и овде као и у другим сеоским насељима Војводине. Ааутори кажу: „Пре свега, треба нагласити да су Беркасовчани вредни, мудри, креативни и покретни људи. У прошлости па и данас увек су имали „своје људе” међу најбољима, међу првацима, тј. у вишим слојевима друштва: од деспота са старом српском и европском културом, од европски образованог капетана Михаила Продановића, до научника, уметника, спортиста-олимпијаца и активних политичара. Учитељ Ђорђе Јосић први просветар и интелектуалац, протојереј Љубомир Ракић са вишим образовањем и познавањем страних језика, гркокатолички свештеник Ђура Хербут у то време најобразованији човек у Шиду, па и шире, полиглота, затим Силвестер Саламон, свештеник и књижевник, и њихове породице, само су скромни драгуљи из богате плејаде образованих Беркасовчана. С обзиром да их има много, аутори су посебно поглавље посветили њима (Интелектуалци из Беркасова – Биографије). Књига садржи много материјала из свих области човековог живота од пољопривреде до спорта. О свакоj од њих могла би се писати посебна монографија. Нарочито се истиче етнографија, чије су богатство и разноврсност веома интересантно и рељефно изложили аутори са богатим илустрацијама. Слободарски дух Беркасовчана стар је колико и они сами То се показало у свим ратним вихорима који су прешли преко овог простора. У бројним налетима пакости, мржње и геноцида, остали су достојанствени, усправни и непокорени. Наравно, све је то плаћено бројним жртвама, посебно у Другом светском рату, о чему би се могла, а и требала писати посебна монографија. Богато документована са обиљем података из дуге традиције овог простора, публикација је неисцрпан извор матријала из кога се могу правити озбиљније и темељитије студије. Једноставно излагање, лак стил и разумљив језик учинили су да је књига приступачна сваком читаоцу без обзира на године живота и степен образовања. Овом књигом аутори се одужују свом завичају коме су поклонили најбоље стваралачке године. Сад, у зрелим годинама живота, остављају вредан поклон у аманет својим мештанима и суграђанима. Хвала им на том дару!

182

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Проф. др Јанко Рамач, Нови Сад, 2010. . РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК РУСИНИ У ШИДУ 1900–1950

Саша Сабадош, модератор, проф. др Јанко Рамач, рецензент, Л. Хајдук и Мирослав Кевежди, директор Завода за културу војвођанских Русина, Нови Сад, 2011. године

Рукопис Леоне Лабош Хајдук Русини у Шиду 1900–1950 садржи 421 страницу, а подељен је на пет већих целина: Увод и четири дела. Сам уводни део подељен је на три мање целине са посебним насловима: Град Шид, Русини у Шиду у 19. веку, Досељавање и живот од 1803. до 1853. године и Промене у периоду 1850–1900 и Русини у Шиду. У овом делу остварен је синтетизован преглед најзначајнијих догађаја и процеса у животу Русина у Шиду све до почетка 20. века. У првом делу под насловом Становништво и досељавање (35–184), ауторка приказује демографску слику Шида са акцентом на Русине. У том делу су често до ситница приказане русинске шидске фамилије са прецизним описом спољњег изгледа и уређења русинског краја Шида. Други део књиге (185–263) посвећен је учешћу Русина у привредном животу Шида, а ту је обрађена пољопривреда, занатство, трговина и угоститељство, почеци шидске индустрије и Русини у њој и најзад транспорт. Тачним описима и примерима се указује да Русини као национална мањина нису били на маргинама, већ су равноправно са свим становницима Шида учествовали у његовом привредном животу. 183

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

У трећем делу (263–298) под насловом Историјски догађаји и њихов утицај на живот Русина у Шиду обрађено је учешће Русина у Првом и Другом светском рату. Ту ауторка многобројним наводима и описима документује тешке околности које су настале за русинску заједницу у ратно време, а посебно описује судбине и трагедије које су преживели појединци па и читаве породице. Дата су имена учесника ратова и оних који су изгубили животе. Четврти део са насловом Духовни и друштвени живот (299–411) је најопширнији и најразноврснији: ту се представља делатност Гркокатоличке цркве у Шиду, често кроз делатност и биографије појединих свештеника који су служили у парохији; културни живот се сагледава из визуре појединаца и организација, друштава удружења у Шиду, али и као саставни део целокупног културног живота Русина у Јужној Угарској/Краљевини Југославији у првој половини 20. века. Тако је исто сагледан и просветни живот. Истина, ауторка се ту не ограничава на приказ црквеног/верског културног и просветног живота Русина у Шиду само на прву половину 20. века, јер даје доста прегледне податке за ову сферу делатности и за 19. век. Завршни текст је дескрипција стања у здравству, приказ права, обичаја и морал, као и митолошких веровања. На крају књиге је списак коришћене литературе, прилози и проучавани документи, са резимеом на српском језику. Гледајући у целини, то је права монографија о животу једне мањинске националне заједнице у градској средини, која није истргнута из градске средине, јер живи заједно са припадницима већинског народа и другим националним мањинама. Ауторка настоји да до минуциозности прикаже привредни и друштвени живот Русина у Шиду у свим сферама, наводи такве појединости и ситнице везане за поједине породице или појединце, које можда обичном читаоцу отежавају да прати целину. Међутим, треба имати на уму да је ауторка то себи поставила као задатак да Русини у Шиду буду што потпуније и што прецизније представљени својим суграђанима Шиђанима, својим сународницима, који ће у овом богатству тражити своје претке, родбину, познанике. Верујем да ће ова књига бити богат извор за прозне писце, који у књизи могу да нађу прекрасне описе живота једне заједнице у првој половини 20. века, где се често види живот и судбина како појединаца тако и целог рода. Посебну вредност ове књиге представља веома богат илустративни фотоматеријал, за који ауторка даје прецизне податке. На крају могу да кажем да такву монографију која прати и илуструје укупан привредни и друштвени живот, немају Русини ни у једној средини где живе. Стога књигу топло препоручујем за штампање. 184

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Проф. др Стеван Константиновић, Нови Сад, 2010.

РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК РУСИНИ У ШИДУ 1900–1950 После изузетно добре, квалитетне и скрупулозно написане монографије о Беркасову Леона Хајдук Урошевић написала је нову књигу, али сада о Русинима у Шиду. Овим рукописом историјски, али и у целовитом друштвеном сагледавању живота дела русинске заједнице у Срему, која је као таква географски, али делимично и културолошки удаљен и неоправдано запостављен део русинског миљеа од стране центара русинске креативне и институционалне стваралачке мисли, ауторка нам дарује својеврстан споменик, али и импулс за исправљање те вештачки изазване одвојености. Успела је да од заборава откине велики део прошлости коју чине људи, простор време и догађаји. Сваком читаоцу, био он заинтересвани лаик или стручњак, рукопис нуди садржаје који су суштински за живот заједнице, породица, личности и институција, не само у периоду који ауторка назначава у наслову рукописа, већ и период пре тога. На тај начин Леона Хајдук је историјски обухватила безмало 150 година живота Русина у Шиду. Ауторка је на сасвим прихватљив начин селектовала и системетизовала материју из историјских извора различитог нивоа вредности, за шта је учинила изузетан подухват, од истраживачког рада у архивима до теренског истраживачког рада када је реч о терцијарним изворима као што су сведочанства живих особа у вези са догађајима и личностима карактеристичним за одређени историјски период развоја русинске заједнице у Шиду, као и скупљање фотодокументације, која такође значи историјски споменик и сведочење. Као што се то, нажалост, често збива у таквом раду, ауторка није имала организовану подршку институција, било да се ради о материјалној или стручној помоћи за такав амбициозан али и успешно остварен пројект. Оно што у великој мери издваја ову књигу у поређењу са сличним монографским делима, то је осећање за појединачне судбине људи који чине заједницу. Леона Хајдук је имала вољу и стрпљење да наброји све улице у Шиду, да попише све куће у којима су становали или и сада станују Русини, а може се рећи да најинтересантнији део књиге чине родослови бројних породица. У свему томе ауторка је отишла корак даље од уобичајеног набрајања имена и година и управо у ту биографску статистику удахнула је живот. Пред нама је галерија карактера и судбина са различитим завршетком. По оној Толстојевој да је свака породица срећна на исти начин, а несрећна 185

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

и трагична свака на свој начин, ауторка нас води до закључка да је судбина русинских породица таква да кад судбина на некога упре прстом, као у библијској Књизи о Јову, са њега се не склања догод га не сломи психички и физички. Кад је неко рођен у беди, мало има могућности да промени свој статус; а када живот тече у очекиваном просеку или се прогресивно развија, често на његовом крају стоји – асимилација. У делу рукописа у којем је реч о привредном животу Русина, ауторка исцрпно пише на првом месту о производњи хране. Судбина је Русина да су се од досељавања борили против глади, а најбољи начин те борбе је била производња хране. То је по колективни карактер заједнице имало за последицу факт да је само мали број појединаца могао имућније и раскошније да живи, а већина је и даље била сиромашна. Но у историјски стабилном времену то је допринело демографском расту. Развој занатства, индустрије и терцијарног сектора у Шиду допринео је бољем материјалном положају Русина, али то је сада смањило наталитет, повећало покретљивост, миграције, национално мешовите бракове. Може се рећи да су Русини имали више деце док су били сиромашни, чували су традицију, националност и идентитет, а када су дошла у материјалном смислу боља времена, мање се рађало деце, мање се неговала традиција. Историјски токови и значајни догађаји које Леона Урошевић Хајдук наводи у својој књизи имали су велики утицај на живот русинске заједнице у Шиду. Веза између њих и Русина указује на то да су, од момента досељавања, па касније перманентно Русини активно живели друштвеним и политичким животом своје средине. Ауторка се на самом почетку суочила са потребом да објасни да колонизација Русина у Шид није начинила штете староседеоцима, већ да је динамизирала друштвени и политички живот. Када су Русини преживели ту „дечју болест досељавања” и сами су постали староседеоци и даље су морали да живе са чињеницом да су део заједнице и у њој су се понашали на историјски или индивидуално мање прихватљив начин. Ко је како мислио да поступа правилно, или коме је како речено да поступа добро. А све је то имало позитивне или негативне рефлексије на заједницу. Најсветлије странице ове књиге, али и прошлости Русина у Шиду, чини културни живот. „Културно стваралаштво по својој природи је позитивно и никада никоме није нанело штете”. Оно је радост живота, есенција цивилизацијског постојања, која се исказује кроз песму, игру, изговорену или написану реч, слику. То је најлепши део укупне историје Русина у Шиду, због које нико није заплакао, осим од радости. А могло је те радости да буде и више. Тога је свесна и ауторка, као што је свесна и узрока који су до тога довели. У целости подржавам објављивање ове књиге. 186

ПЕРЛИ СЛОВОХ

БИБЛИОГРАФИЈА ОБЈАВЉЕНИХ РАДОВА Монографије 1. Леона Урошевић: Васпитна функција основне и средњих школа на подручју Општине Зеница. Архив СО Зеница, 1970, стр. 1–80. 2. Леона Лабош Урошевић: Оцењивање успеха и праћење напредовања ученика. Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1981, стр. 181. 3. Леона Урошевић (уредник и коаутор): Професионална оријентација ученика основне и средњих школа у САП Војводини. Педагошки завод Војводине, 1987, стр. 142. 4. Леона Урошевић и др.: Васпитање за хумане односе међу личностима различитих полова. Педагошки Завод Војводине, Нови Сад, 1991, стр. 170, (аутор 1–120 стр.). 5. Леона Хајдук и др Владимир Хајдук: Беркасово од Деспотовца до данас. Културно-образовни центар, Књижевни клуб „Филип Вишњић”, Шид, 2003, стр. 399. 6. Леона Хајдук (уредник и коаутор): Учитељска генерација 1949–1953. Матуранти Подрињске учитељске школе у Шапцу – пола века од матуре. ИГТ-Верзал, Нови Сад, прво издање 2004 стр. 190, друго издање 2005, стр. 251. 7. Леона Лабош Гайдук: Руснаци у Шидзе 1900–1950. КПД „Дюра Киш” Шид – НВУ „Руске слово” Нови Сад, 2010, б. 602. 8. Топлина дела, бисери речи – Четворо делатника у култури са презименом Лабош из Шида (у рукопису, за штампу припремљено на русинском и српском језику за 2015. год.).

Чланци на српском језику 1: Дидактички захтеви у домаћим ученичким радовима. Педагошка стварност, Педагошко друштво, Нови Сад, 1966, 7, стр. 394–400. 2: Утицај религије на васпитање ученика. „Наша ријеч”, недељни регионални лист, Зеница, 1969. 187

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

3. Идејност васпитно-образовног рада као категорија квалитета. Наша школа, Педагошко друштво, Сарајево, 1973, 9–10, стр. 534–539. 4. Значај и функција Оквирног програма васпитног рада у основној школи. Билтен Савремено образовање, Педагошки институт Војводине, 1974, бр. 1–2. 5. Програм васпитног рада са ученицима – новина у предлогу општег програма васпитно-образовног рада у основној школи. Лист „Дневник”, март 1974, Нови Сад (исти чланак преузело је и сарајевско „Ослобођење”). 6. Педагошко-психолошка служба и научно-истраживачки рад (зборник колоквијума о стручном раду). Билтен Савремено образовање, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1974, бр. 3–4. 7. Стање и развој продуженог и целодневног боравка ученика основне школе у САП Војводини. „Наш пут према цјелодневној школи”, Зборник са трећег савјетовања у СР Хрватској, Завод за унапређивање основног образовања СРХ, Загреб, 1975, стр. 170–173. 8. Социјализација и креативност. „Савремено образовање”, наставна свеска бр. 2, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1975 (саопштено и на INSEI, скупу наставника ликовног васпитања југоисточне Европе одржаном у Новом Саду 1976. год.). 9. Оквирни програм васпитног рада – покушај шире систематизације задатака васпитања у СФРЈ. „Мисао”, лист просветних радника Војводине, Нови Сад, маја, 1975. 10. Школа као фактор усмеравања преокупација средњошколске омладине у складу са друштвеним развојем Савремено образовање, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1975, бр. 1–2, 11. Основна обележја васпитног процеса, Основна школа у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Војводини. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1975, стр. 160–161. 12. Праћење реализације програма васпитног рада и вредновање резултата, Основна школа у Социјалистичкој Аутономној Покрајини Војводини. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1975, стр. 163–165. 13. Стручни сарадници у основној школи (са М. Јовановић), Основна школа у САП Војводини. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1975, стр. 84–90.

188

ПЕРЛИ СЛОВОХ

14. Оквирни програм васпитног рада у заједничком средњем васпитању и образовању, Средња школа у САП Војводини (коаутор). Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1975, стр. 13–74. 15. Могућности и проблеми образовања, стручног усавршавања и идејнополитичког оспособљавања женске омладине и жена. Саопштење на саветовању „Година борбе за равноправност жена” ПК ССРНЈ, Нови Сад, 1975. 16. Оквирни програм васпитног рада у школама као фактор оспособљавања за самоуправљање. Зборник „Васпитање и образовање младих за самоуправљање”, Савремено образовање, Наставна свеска (Ванредни број), Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1976, стр. 76–81. 17. Васпитни процес у самоуправној школи. Савремено образовање, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1976, бр. 3–4. 18. Библиографија радова о васпитању (избор). Савремено образовање, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1976, бр. 3–4. 19. Пројекат праћења примене Оквирног програма васпитног рада у основној школи. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1976, бр. 38 (8. јун). 20. Педагошка организованост школе (са Л. Богнар). „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1976, бр. 38 (8. јун). 21. Упутство и критеријуми за израду програма за усмерено образовање (са Љ. Стефанов), Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1976 (Архив ПЗВ). 22. Резултати праћења примене нових планова и програма у 1975/76. години – После прве године примене Оквирног програма васпитног рада у пракси. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1976, 28. децембар 1976. 23. Самоуправни преображај усмереног образовања и васпитања, уводни реферат за IV конгрес педагога Југославије, рук. групе проф. др Михаило Палов. Педагогија, часопис Савеза педагошких друштава Југославије, Београд, 1977, бр. 2, стр. 235–263. 24. С. Кркљуш, Д. Летић, Л. Урошевић: Ваннаставне активности у функцији заједничког васпитања деце и омладине различитих националности. Међународни симпозијум „Остваривање националне равноправности у области васпитања и образовања”, Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1977, стр. 385–395.

189

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

25. Четврти конгрес педагога Југославије (приказ) Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1977, бр. 10, стр. 920–923. 26. Васпитање за рад и слободно време, VIII колоквијум о слободном времену младих. Савез друштава за васпитање и бригу о деци (зборник), Дубровник – Београд, 1977. 27. Васпитни рад у пракси. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1977, бр. 5 (50), 1. март 1977. 28. Концепција Наставног плана и програма русинског језика у основној школи и његова идејно-марксистичка заснованост. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1977, бр. 7 (52), 29. март, 1977. 29. Педагошка истраживања у НР Пољској у функцији модернизације система просвете, Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, 1976, бр. 6, стр. 606–614. 30. Одељењска заједница ученика у позивноусмереном образовању и васпитању на почетку школске године. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 15 (82) 6. септембар, 1978. 31. Титова мисао и дело у социјалистичком васпитању и образовању – приказ зборника. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, бр. 17 (84), 4.10.78. 32. Друштвено-морални ставови и активност ученика заједничког средњег васпитања и образовања – скраћени приказ истраживања у Анализи праћења примене програма васпитног рада, Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1978. 33. Позиција ученика у условима примене нових планова и програма у САП Војводини. Школа и друштво, Билтен Међуопштинског просветно-педагошког завода, Нови Сад, 1978, бр. 3–4, стр. 25–30 (А4). 34. Превазилажење једностраности у реализацији циља васпитања. XI југословенско саветовање школских педагога, психолога и социјалних радника у Суботици (зборник). Савремено образовање, Нови Сад, 1979, стр. 91–101. 35. Објашњења Програма васпитног рада у домовима ученика и студената. Службени лист САП Војводине, Прописи Просветног савета, Нови Сад, 1978. 36. Спајић, Релић, Урошевић: Објашњења програма васпитног рада у позивноусмереном образовању и васпитању. Педагошки завод Војводине, 1978. 37. Васпитање ученика за самоуправљање и друштвено-политичку активност у позивноусмереном васпитању средњег ступња. Педагошка 190

ПЕРЛИ СЛОВОХ

стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1979, бр. 9, стр. 755–769. 38. Имамо ли времена за слободно време. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1980, бр. 7 (126 ), 15. март 1980. 39. Активност ученика у настави и учењу, Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1980, бр. 7, стр.523–534. 40. Неки елементи стручно педагошког рада. Летенка, приручник за васпитно-образовни рад у школи у природи, Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1980, стр. 75–77. 41. Основе васпитног рада, исто, стр. 81–90. 42. Јосиф Ивановић и Леона Урошевић: Делатност педагошког завода Војводине на реализацији васпитно-образовних садржаја: Васпитање за хумане и равноправне односе међу личностима различитих полова. Савет за планирање породице Југославије, СК ССРНЈ, Београд, Билтен, бр. 26, 1980. 43. Допринос сусрета, смотри и такмичења пионира неговању националне равноправности и заједништва народа и народности, Зборник – Југословенски сусрети, смотре и такмичења пионира, Савез организација за васпитање и бригу о деци Југославије, Београд, 1980, стр. 77–83. 44. Васпитање за хумане и равоправне односе међу личностима различитих полова у програмима основног и средњег васпитања и образовања у САП Војводини, Зборник – СК ССРНЈ, Савет за планирање породице Југославије, Београд, 1981. 45. Позив и продуктивност. „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 27–28, 25. новембар 1981. 46. Професионална оријентација у систему васпитања и образовања и основе програма. Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1981, (Архив). 47. Савремена настава биологије и оцењивање ученика. Методички прилози за наставу биологије, зборник Први симпозијум методике биологије (кореферат), Српско биолошко друштво, Београд, 1982, стр. 141–146. 48. Др М. Палов, др. В. Дамјановић, др. Р. Достанић, др С. Кркљуш, др. Родић и Л. Урошевић: Достигнућа и проблеми у остваривању социјалистичког самоуправног преображаја и модернизације васпитања и образовања у САП Војводини. Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1982, бр. 2, стр. 94–99. 49. Васпитни рад школе. Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1982. бр. 3–4, стр. 167–190 (кратка студија, уводни 191

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

реферат на Петом саветовању Просветно-педагошких завода СР Србије, Зрењанин). 50. Значај избора професије, „Куда даље”, информатор о избору позива. Глас омладине. Нови Сад, бр. 275, 30. март 1982. 51. Леона Урошевић и Мира Јовановић: Оријентациони програм рада педагошко-психолошке и социјалне службе у предшколском, основном и заједничком средњем одгоју и образовању. Прописи и пракса, часопис за организације удруженог рада друштвених делатности, Загреб 1982, бр. 5, стр. 29–43. 52. Заједничке активности друштвеног и стручног рада у САП Војводини на унапређивању програма и праксе васпитања за хумане односе међу личностима различитих полова у основном и средњем образовању, Саветовање у Никшићу, СК ССРНЈ, Савет за планирање породице Југославије, Београд, 1983. 53. Приступ проучавању марксистичке заснованости ваннаставних активности у основној школи, Педагогија, Савез педагошких друштава Југославије, Београд, 1984, бр. 1, стр. 18–23. 54. Криза идентитета или криза квалитета васпитно-образовног рада. „Мисао”, лист просветних радника Војводине, Нови Сад, 23–24, 25. април и 5. мај 1985. 55. Нова питања после анализе остваривања васпитне улоге школе. Васпитни рад у школи, зборник са саветовања. Међуопштински завод за унапређивање васпитања и образовања, Просветни преглед, Титово Ужице – Београд, 1985, Билтен „Огледи и искуства” 1985, бр. 3, стр. 198–202. 56. Неговање традиција народноослободилачког рата и социјалистичке револуције и васпитање данас. Савез синдиката Војводине, Документи, Нови Сад, 1985, 3. 57. Оперативни пројекат истраживања: Час одељењског старешине. Методолошки досје истраживачког пројекта „Праћење успеха генерације ученика од V до VIII разреда основног васпитања и образовања у САП Војводини”, Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1985/86, прилог бр. 11. 58. Оперативни пројекат: Допунски васпитно-образовни рад у VIII разреду, исто, прилог бр.14. 59. Урошевић Леона и Драган Жижа: Концепција основа васпитног рада са ученицима. Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1985, 7, стр. 499–510. 192

ПЕРЛИ СЛОВОХ

60. Чиниоци педагошке ефикасности допунског васпитно-образовног рада. Педагошка стварност, Педагошко друштво Војводине, Нови Сад, 1986, 9–10, 695–701. 61. Даровитост и васпитање. „Мисао”, лист просветних радника Војводине, двоброј 3–4, 1987. 62. Др Никола Рот: Социологија морала, приказ. Медицински факултет, документи пројекта за моногр. 13 – Природни прираштај у САП Војводини и фактори који на њега утичу, Нови Сад, 1987. 63. Леона Урошевић: Утицај васпитно-образовних фактора на природни прираштај. У Зборнику: Природни прираштај и фактори који на њега утичу, Монографија 13 (истраживања), Медицински факултет, Фонд за популационе активности UNFPA, Нови Сад, 1988, стр. 79–92. 64. Југословенски социјалистички патриотизам, Праћење примене плана и програма основног васпитања и образовања од 1988. до 1990, Извештај за 1987/88. Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1989, стр. 192–195. 65. Активности и резултати рада у одељењској заједници ученика VI разреда, исто, стр. 196–202. 66. Радно и политехничко васпитање и формирање професионалних интересовања, исто, стр. 202–210. 67. Васпитни ефекти рада, Извештај о праћењу примене Плана и програма основног васпитања и образовања у III, IV, VI и VIII разреду. Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1989, стр. 259–287 (Архив). 68. Леона Урошевић Хајдук: Бошко – Бата Урошевић, учитељ и новинар. Шидина, часопис за културу, 2001, бр. 5, стр. 165–171. 69. Леона Хајдук: Срем и Беркасово од XI века до Карловачког мира 1699. године. Лирика и друго, часопис за књижевност, културу и уметност. Културно-образовни центар, Књижевни клуб „Филип Вишњић”, Шид, 2002, бр. 4, стр. 48 –62. 70. Леона Лабош Хајдук: Запамтиле су га генерације. Превод са русинског. „Шидина”, часопис за културу, 2005, бр. 7, стр. 92–99. 71. Леона Лабош Хајдук: Образовање учитеља у Шапцу од 1920. до 1993. године, у: Учитељска генерација 1949–1953. Шабац, ИГТ- Верзал, Нови Сад, 2005, стр. 21–33. 72. Леона Лабош Хајдук: Чињенице и бројке о нама, у: Учитељска генерација 1949–1953, Шабац, ИГТ Верзал, Нови Сад, друго издање, стр. 185–190.

193

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

73. Леона Хајдук, Антропоними мушкараца и жена и патроними Русина Шида са њиховим надимцима, зборник „Из ризнице мултијезичке Војводине”, Нови Сад, 2011, Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 2011. стр. 125–130. 74. Протокол за праћење наставног часа, „Мисао”, лист просветних радника Војводине, Нови Сад, 6р. 6 и , 25.02. 1985. Прилог ,,Педагошка пракса” 75. Из васпитне праксе (тридесет наставака). „Мисао”, лист просветних радника, Нови Сад, 1982/3. Рецензије 1. Бранко Јововић: Зеница мој завичај. Приручник за познавање природе и друштва за III разред основне школе. Зеница, „Наша ријеч” – новинска и радио установа средње Босне 1972. 2. Михайло Ковач: Приповедки дїда заградара (Приче деде баштована ). Покрајински завод за уџбенике, Нови Сад, 1979 (на русинском језику). 3. Љубица Гнип: Буквар за ученике првог разреда основне школе (и на русинском језику). Покрајински завод за издавање уџбеника, 1979. 4. Василь Мудри: Мацеринске слово (Материнска реч). Читанка за пестованє руского язика за IV, V и VI класу основней школи Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1979. 5. Љубинка Пејновић: Пионирске искре. Савез пионира у основној школи, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1982. 6. Рецензија десет бројева дечјег часописа „Пионирска заградка” (Пионирска баштица), Руске слово, Нови Сад, 1986. Анализа 1985/1986 (Архив) 7. Яков Кишюгас и Василь Мудри: Отворена длань (Отворени длан). Читанка за IV разред основне школе. Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1988. 8. Яков Кишюгас: Черешньов квиток (Трешњин цвет). Читанка за наставу неговања русинског језика за ученике I, II и III разреда основне школе, Завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1996. 9. Ирина Папуґа: Основна школа Бачинци, Тирваци документ о прешлосци у развою школи и образованя, Studia ruthenica 13, Нови Сад, 2008, б. 190. 10. Яков Кишюгас: Путуєм, видзим, шнїєм (Путујем, видим, сањам ). Уџбеник за неговање русинског језика од IV дo VI разреда основне школе. Завод за уџбенике и наставна средства Београд – Нови Сад, 1998. 194

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Чланци на русинском језику 1. Конкретизованє воспитних задаткох, Руске слово, Нови Сад, 1974, (12. марец). 2. Воспитни задатки настави, Билтен, Покраїнски завод за видаванє учебнїкох, Нови Сад, 1976, ч. 28–29. 3. Наша школа нєшка. Народни календар 1976, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1975, б. 87–92. 4. Заєднїцтво и ровноправносц народох и народносцох САП Войводини у образованю, Народни календар 1977. НВУ Руске слово, Нови Сад, 1976. 5. Здружена робота и школство, Народни календар 1978, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1977, б. 131–138. 6. Педаґоґийно-учебнїцка дїялносц Миколи М. Кочиша, Руски язик и литература (Зборнїк), НВУ Руске слово, Нови Сад, 1978, б. 27–50. 7. Професийно унапрямене образованє и воспитанє у пракси Народни календар 1979, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1978, б. 115–124. 8. Потреби и можлївосци пестованя руского язика Народни календар 1980, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1979, б. 95–103. 9. Драги будучносци обовязую, Народни календар 1981, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1980, б. 94–101. 10. Обробок домашнього читаня за другу класу основного воспитаня и образованя зоз наставу на руским язику, Билтен Покрајинског завода за издавање уџбеника, Нови Сад, 1979, 43–44, б. 159–164. 11. Воспитанє у фамелиї. Народни календар 1982, Руске слово, Нови Сад, 1981, б. 194–200. 12. Домашня робота школярох. Народни календар 1983. Руске слово, Нови Сад, 1982. 13. Запаметали го велї генерациї, професор Йовґен Сабол зоз Шиду, Studia Ruthenica 3, Нови Сад, 1992–1993, б. 353–358. 14. Буквар Мудри – Полївка зоз 1921. року и його значносц у описменьованю Руснацох, Studia Ruthenica 7, Нови Сад, 1999–2000, б. 36–45. 15. Учебнїки пестованя руского язика (виводи зоз рецензиї: др Яков Кишюгас „Черешньов квиток”), Studia Ruthenica 8, Нови Сад, 2001–2003, б. 163–165.

195

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

16. Леона и др Владимир Гайдук, Зоз прешлосци Русинох зоз Беркасова. Народни календар 2002, НВУ Руске слово, Нови Сад 2001, б. 88–94. 17. Професор др Емил Гнатко. Християнски календар – Народни календар 2004, Дзвони – НВП Руске слово, Руски Керестур – Нови Сад, 2003, б. 300–301. 18. Мария Чакан – наставнїца и просвитни роботнїк, Studia Ruthenica 9, Нови Сад, 2004, б. 250–255. 19. Присельованє Руснацох до Беркасова (зборнїк): Руснаци у Шидзе и околних местох, КПД „Дюра Киш” Шид – Грекокатолїцка парохия Преображения Господнього Шид, Шид, 2007. б. 67–76. 20. Борислав Барна, Мирослав М. Цирба, Леона Гайдук, Мено и орґанизация живота и роботи (исти зборнїк), Шид, 2007, б. 156–166. 21. Руснаци котри афирмовали Шид у рижних дїялносцох (биографиї). У зборнїку: Руснаци у Шидзе и околних местох, Шид, 2007, б. 179–214. 22. Стари Лабошово у Шидзе, Християнски календар – Народни календар 2006, Руске слово –Дзвони, Руски Керестур – Нови Сад, 2005, б. 204–208. 23. Сто роки и длуги и кратки. Фамелия Колбасових у Ґунї. Руски християнски календар 2011, Руске слово – Дзвони, Нови Сад – Руски Керестур, 2010, б. 205–208 24. Антропоними хлопох и женох и патроними Руснацох Шиду зоз їх назвисками, зборник Педагошки завод Војводине, 2011, б.131–137. 25. Прешлосц як зоз щеточку намальована – Ирина Гарди-Ковачевич, „Нєбо над Керестуром” – приповедки, Руске слово, 14. дец. 2012, LXVIII, ч. 50 (3503), б. 8. 26. И Десанка знала о Руснацох, Руске слово, 13. децембер 2013. року, б. 10, LXIX, ч. 50 (3555)

196

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Уреднички послови 1. Предшколско васпитање у САП Војводини. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад, 1975, стр. 260 2. Основна школа у САП Војводини. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника, Нови Сад,1975, стр. 631. 3. Средња школа у САП Војводини, План и програм заједничког средњег васпитања и образовања. Педагошки институт Војводине, Покрајински завод за издавање уџбеника. 4. Остваривање националне равноправности у васпитању и образовању (Зборник). Међународни симпозијум. Педагошки институт Војводине, Нови Сад, 1977. 5. Једанаесто југословенско саветовање школских педагога и психолога, Суботица 1979, Савремено образовање (зборник). Педагошки завод Војводине, Нови Сад, 1980. 6. Куда даље, Информатор о избору позива. Глас омладине, Нови Сад, бр. 275, март 1982, стр. 60. 7. Професионална оријентација ученика основне и средњих школа у САП Војводини. Уредила са Златомиром Јоксимовић, психологом. 8. Др Владимир Хајдук: 45 година Ветеринарске станице у Шиду. Јавна ветеринарска служба, Ветеринарска станица Шид монографија, Шид 1997, стр. 1–128. 9. Леона Хајдук и др Владимир Хајдук: Беркасово од Деспотовца до данас. Културно-образовни центар, Шид, 2003, стр. 1–399. (аутор и уредник) 10. Учитељска генерација 1949–1953: Матуранти Подрињске учитељске школе у Шапцу. моноґрафија, Шабац – Нови Сад, ИГТ-Верзал, прво издање, 2004, стр. 1–190. 11. Исто, друго издање, стр. 1–251. 12. Др Владимир Хајдук: Испитивање улоге pH земљишта y епизоотиологији црвеног ветра свиња на територији Општине Шид. ИГТ-Верзал, Нови Сад, 2005 (постхумно издата докторска дисертација). 13. Руснаци у Шидзе и околних местох, Три значни ювилеї, зборнїик. Културно-просвитне дружтво, „Дюра Киш” Шид – Грекокатолїцка парохия Пеображения Господнього Шид, Шид 2007. 14. Златомир Тодоровић, Моја лутања, Збирка песама прича и записа, Београд – Нови Сад, 2013.

197

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Писали су о Леони Хајдук 1. Бесерминї, Иво, Одликована творча дїялносц Руске слово, Нови Сад 1980, год XXXIV, ч. 3 (1829) 27. юний. 2. Летић, Добрила, Образложење за доделу Награде „25. мај”. Педагошки завод Војводине, Нови Сад, Комисији за награде СР Србије, 1987 (Архив) 3. Папуга, Ирина, Цео радни век за школу, просветни радник Леона Урошевић, Сремске новине број 1584 (29. 5. 1991), Сремска Митровица, 1991, стр. 6, 4. Папуґа Ирина, Цали роботни вик за особне усовершованє и унапредзованє воспитно-образовней роботи школи, Леона Лабош Урошевич Гайдук, Studia Ruthenica 11, Нови Сад, 2006, б. 143–146. 5. Римар, Мелания, Педаґоґия як живот Леони Гайдуковей зоз Нового Саду. Руске слово, Нови Сад, рок 2000 (LVI), ч. 9 (2337), 3. марец, б. 17. 6. Константиновић, мр Стеван, Рецензија I у монографиї Леона Хајдук и др Владимир Хајдук „Беркасово од Деспотовца до данас” стр. 386–387. 7. Ђурчић, мр Радован: Рецензија II, исто, стр. 387–388. 8. Савић, Никола, дипл. ек. Рецензија III, исто, стр. 388. 9. Ђурчић, мр Радован, Беркасово од Деспотовца до данас. приказ, Сусрети, Шид, 2003, 6, (год 3), стр. 11. 10. С. С, Варош богате историје, Дневник, 11. јун, 2003. стр. 11. 11. Сендерек, Славица, Беркасов през столїтия, Руске слово, Нови Сад, 2003(LIX), 23(3007), 13. юний, б.6. 12. Приказ промоције монографије о Беркасову, Сремске новине, 20. мај 2003. 13. Планчак-Сакач, Олена, Глїбоки шлїд у педаґоґиї, 70-рочнїца живота Леони Лабош Гайдук Руске слово, Нови Сад, 2005(LXI), ч. 48(3137), 2. децембер б. 9. 14. Уредништво: О ауторима (Л. Хајдук – др В, Хајдук у моног., „Беркасово од Деспотовца до данас”. Шид – Нови Сад, 2003, стр. 391. 15. Жирош, Мирон, Бачванско-сримски Руснаци дома и у Швеце, Том II Нови Сад 1998, б. 308–315. 16. Тодоровић, Златомир, Глас виолине, песма, Учитељска генерација 1949–1953, Пола века од матуре. Шабац–Нови Сад, 2005, стр. 231–233. 198

ПЕРЛИ СЛОВОХ

17. Хајдук (Лабош) Леона, кратка биографија са фотографијом, у монографији: „Учитељска генерација 1949–1953” Шабац, 2005, стр. 136–137. 18. Жирош, Мирон, Руснаци у Шидзе и околних местох – Три значни ювилеї, КПД „Дюра Киш” Шид –Грекокатолїцка парохия Преображения Господнього Шид, Шид, 2007. огляднуце, Шветлосц, Руске слово, Нови Сад, 2008(XLVI), ч. 4, б. 604–606. 19. Русини у Шиду и околним местима, Шид–Нови Сад, 2007, кратка биографија Леоне Хајдук, стр. 200. 20. Константинович, проф. др Стеван, Рецензия Рукопису Леони Лабош Гайдук „Руснаци у Шидзе 1900–1950”, КПД „Дюра Киш” Шид – НВУ Руске слово, Нови Сад, 2010 (Архив видавателя). 21. Рамач, проф. др Янко, Рецензия рукопису Леони Лабош Гайдук, „Руснаци у Шидзе 1900–1950”. КПД „Дюра Киш”, Шид – НВУ Руске слово Нови Сад (Архив видавателя). 22. Сабадош, Саша, Обсяжна виглєдовацка робота: Леона Лабош Гайдук, Руснаци у Шидзе 1900-1950, Шид – Нови Сад Шветлосц, Нови Сад, 2011(XLIX), април-юний, ч. 2, б. 246–249. 23. Планчак-Сакач, О: У злоги рошню мали ствари. Промоция кнїжки, „Руснаци у Шидзе 1900–1950”. Руске слово, ч. 29/2011/, 22. юлий 2011, б. 9. 24. Тодоровић, Златомир: Легенда наше генерације. У зборнику: „Моја лутања”, Шабац – Нови Сад, Maximagraf 2012. стр. 147–150.

199

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ЗАПИСИ УПУЋЕНИ АУТОРКИ ,,Дивни утисци по вашем излагању у колективу медицинске школе ,,Надежда Петровић” у Земуну ни мало нису избледели. Честитамо вам наступајућу Нову годину и желимо да вам донесе добро здравље, остварење свих ваших лепих жеља и још много успеха у раду, као и чешће дружење са нама. За колектив, дирек. Вера Радоичић, проф. (12. 12. 1988, посвета на књизи Ђурица Лабовић, Земун на обалама Дунава и Саве)

* Поштована Ирина, Захваљујемо Вам се на ПОЗИВНИЦИ поводом означавања 70-годишњице од рођења наше истакнуте професорице, заслужног педагога и просветне саветнице – ЛЕОНЕ ЛАБОШ, која је поред других и одговорних делатности, веома много, својим мудрим саветима и предлозима допринела унапређивању и квалитетном садржају нашег јединог дечјег часописа ,,Пионирска баштица”. Њени савети и данас уткани су у часопис и ми јој овом приликом, Милица и Јанко Рац, честитамо срећан јубилеј и желимо јој пуно здравља, среће и радости у даљњем животу и још много година у њеном даљњем стваралачком и плодотворном раду. Милица, учитељица у пензији и Јанко, дугогодишњи уредник ,,Пионирске баштице” Рацови, 18.11. 2005.

За дане и ноћи у раду брођене, За огромне снаге уложене, За драгоцене податке прикупљене, За текстове у књигу стручно сложене, На понос Шиђанима прибележене, Чињенице о Русинима представљене. Само ова мисао нек Вам буде упућена: Хвала Вам и – будите благословена! Хелена Међеши, поводом објављивања књиге Русини у Шиду 1900-1950 Нови Сад, јула, 2011. 200

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Сестрице Леонка, срећан ти рођендан! Седамдесетогодишњица је прекрасан јубилеј за педагога. За њим је педесетогодишњи васпитно-образовни рад. То су генерације и генерације васпитаваних личности у одељењима. У прошлој педагошкој делатности Твоја улога је била још много одговорнија. Имала си дужност да сагледаваш, оцењујеш и унапређујеш васпитање и образовање. Била си педагошки саветник – учитељица учитељима, професорица професорима. Прво у Босни и Херцеговини, а затим у Војводини, да би у једном периоду имала друштвени задатак да пратиш образовање младих у целој Југославији. Радила си и у образовању и култури свога русинског народа. Научила си да радиш и ствараш. Оставила си будућим генерацијама велики број научних радова и две значајне књиге. Већ као пензионери са супругом Владимиром створили сте прекрасну књигу о Беркасову... Сетила си се и властитих педагошких корена у Учитељској школи у Шапцу и објављивањем књиге Пола века од матуре отела од заборава вашу ђачку и учитељску младост и радост. Зато, што је пред Тобом још велико дело, да оживиш Лазарет и своје суграђане, сународнике у Шиду, да прегледаш свеске и свеске архивског материјала, да обавиш многе интервјуе са људима и све то сложиш у књигу. ЖЕЛИМ ТИ ДОБРО ЗДРАВЉЕ, ДУГ ЖИВОТ И СТВАРАЛАЧКЕ СНАГЕ да своје скупљено и записано благо допуниш, објавиш и дарујеш га своме народу, да би обогатили љубав према властитој традицији! Твој брат Мирон Жирош и његове Марика и Анамарија. У Казинцбарцики, 20. новембра 2005. године

Једна, мени драга особа Живот... проста реч која у себи носи пуну врећу изненађења. Сви ми кроз њега пролазимо са пуно радости, патње, успеха и падова, а као подршка јављају нам се најмилији – породица, пријатељи, родбина. Особа која је мени помогла, која ми је подршка и бодри ме у сваком тренутку је моја бака Леона. Од миља смо је прозвали Лела. Старица својих 65–6 година изгледом се можда и не разликује од својих вршњака. Средњег раста, седе косе и изузетно топлих смеђих очију које зраче младошћу и љубављу за нас (своје унуке) у најкраћим цртама је описују. Увек је весела, насмејана и спремна да пружи помоћ. Оно што мене фасцинира је /та/ њена велика жеља да сваки дан нешто ново сазна и да се све више баш као што она каже „културно уздиже”, јер, „знање је моћ”. И у томе (у раду) је једностав201

но неисцрпна. Понекад ми се чини као да је за њу живот и рад тек почео... Свакодневно чита, пише, обрађује (уређује) књиге, „вија” спонзоре, нервира се, али не одустаје од свога циља. А најважније је да при том у свему томе нас никад не запоставља, а не живимо чак ни у истом граду! Још од малих ногу нам је говорила да хоће и жели да њене унуке буду лепе, паметне и образоване и у томе, тако нас усмерава. Пуна је младалачког духа и неисцрпне енергије за разлику од старица њених година које се препуштају стихији. И у свему томе се препознаје њена јединственост. Често пожелим да је следим у њеним идејама, жељама и упорности, јер такве особе су ретке. Велику љубав показује према нама у сваком моменту и несебично је пружа. Често се сетим како је неуморно одвајала време учећи ме да пливам, градила са мном дворац од песка и шкољки, причала ми о великим бродовима који плове морем и неуморно одговарала на безброј мојих питања. Та њена велика упорност да ме усмери на прави пут стално је присутна у мени, у мојој свести. Сваким даном се све више трудим да оправдам њено велико поверење, јер она је та особа која ми даје подршку да истрајем у томе. Милица Мима Хајдук, писмени задатак из српског језика у првој години Економске школе у Шиду, Мај, 2006. године

Плакета „За срећно детињство”

202

Део четврти

ЈЕЛЕНА ЈЕЛКИЦА ОРЛАНДИЋ РОЂЕНА Л А Б О Ш ШИД, 1951.

203

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Леона Хајдук, Нови Сад, 2014.

ДЕТИЊСТВО И РАНА МЛАДОСТ Јелена Лабош удата Орландић, пореклом Шиђанка, рођена је 1951. године у Сремској Митровици у Болници и стога уписана у књигу рођених у том граду, као и већина тада новорођене деце из Шида. Јеленин отац Јанко Лабош, син Ђуре и Јулијане, живео је у родитељској кући на Лазарету. У годинама непосредно после Другог светског рата, дружећи се, уз рад на радним акцијама у Шиду зближио се и оженио са Јеленином мајком Споменком Славујевић. Споменка и њена сестра Анђелка су биле из угледне српске породице чији је отац са зетом убијен од стране фашиста 1942. године. Обе сестре су се удале за Русине (Евген Тиркајло и Јанко Лабош). Сестре Славујевић веома одлучне и активне девојке, у тадашњој омладинској организацији, неуморно су радиле на окупљању шидске омладине у радне бригаде за санирање послератних разарања (обнова железничке станице, сухомеснате индустрије, трикотаже и др.). Споменкино крхко здравље је попустило, те је веома рано лечена у санаторијуму од туберкулозе, одвојена од свога детета, да би 1967. и умрла. Јелена је расла у Шиду уз баку и деду и тетке Веру, очеву сестру, и Анђелку, мамину сестру. Као што то често бива да деца из породица са тешким социјалним условима буду добри ђаци, тако је и Јелена звана од милоште Јелкица, у основној школи била ,,вуковац”, односно носилац дипломе „Вук Ст. Караџић” за одличан успех током свих осам разреда основне школе. Матурирала је такође са одличним успехом у Гимназији ,,Сава Шумановић” у родном Шиду 1969/70. године уз другове: Јарослав Сабол, Владимир Папданко, Радивој Лазић, Анђелка Лазор и др., а потом се уписала на Филолошки факултет у Београду на Групу за италијански језик и књижевност, где је дипломирала 1974. године. На истом факултету завршила је и студије Групе југословенске и општа књижевност 1978. године, јер је са италијанским и латинским језиком тешко могла да нађе посао. Удала се за Драгољуба Драгана Орландића, правника родом из Бара (Република Црна Гора) у Шиду 1979. године. Исте године родио им се син Момчило у очевом родном месту Бару. Завршио је Технички факултет у Подгорици, сада је електроинжењер. Млађи син Радован, рођен такође у Бару 1981. године, завршио је Филозофски факултет у Никшићу Група италијански језик. По завршетку студија и склапањем брака млади брачни пар Орландић налази посао у Босанској Дубици 1978. године и ту остају и у вихору грађанског рата док 1995. нису прешли у Бар. У Дубици је Јелена 17 година предавала српскохрватски и латински језик, а супруг Драган је као 204

ПЕРЛИ СЛОВОХ

правник радио у привреди (Житопромету...). Ту су им одрасла деца посећујући мамин и татин завичај. Са преласком у Бар Јелена се запослила у Основној школи ,,Блажо Орландић” и у Гимназији ,,Нико Роловић” као професор италијанског и латинског језика. Од 2004. године је пензионер и бави се превођењем и писањем. До сада је објавила четири књиге песама с тим што у првој књизи објављује поезију стварану до рата (негде до 1990) са неколико есеја. Уз своју биографију Јелена је дописала и ово: „Увек сам била слободан уметник и никада нисам припадала ниједној партији и удружењу. Пред штампањем је моја четврта књига ,,Завичај”. А од завичаја сам се болно одвојила далеке 1978. године, пошто у Шиду није било слбодног радног места за мене. У новинама сам нашла конкурс за професора латинског и српског језика у Козарској Дубици (тада Босанској). Мој бивши професор српског језика и разредник, Славко Гордић, видео ме је на пошти и ставио руку на коверту за конкурс. Рекао ми је: ′Не чините то Јелена! Ви сте рођени овде, ваши корени су овде и треба да останете овде!′” Нисам га послушала. А у супротном, ко зна шта би се десило. „Једно кајање нам никада не гине” – рекао је Меша Селимовић. О лепоти, умности и узвишености до самосвесног поетског бића наше земљакиње а моје рођаке Јелене Јелкице Орландић, говоре и поговори и рецензије ових књига писане перима проф. др Славка Гордића, Драгане Рукавина, Максима Лутовца и издавача у Бару. Њих излажемо хронолошки и дословно без превођења на екавски изговор. Јелкици у част – Шиђанима на дар!

205

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ПОГОВОР УЗ КЊИГУ „КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА” Циклус ПАРКОВИ настао је у средњошколском периоду ауторке у Шиду и представља илузије и рефлексије гимназијалке. Наслов „ПАРКОВИ” је метафора за гимназијски период. Циклус „ТРГОВИ” настао је у студентском периоду у Београду и изражава сазревање и бунт студента. Наслов „ТРГОВИ” је метафора за студентски период. Прозни фрагменти „ЗИДОВИ” су затварање у ограде пословног човека, а настали су у Босанској Дубици у периоду између 1980. и 1989. године. Наслов „ЗИДОВИ” је метафора за пословни период. У неком времену настала је есејистичка проза и песме посвећене мајци. У рату „музе ћуте”, а после рата је период нових гласова. Неке песме из циклуса „ПАРКОВИ” су награђиване и објављиване у београдској омладинској периодици „Младост”). Ово је њена прва самостална књига.

РЕЦЕНЗИЈА Проф. др Славко Гордић, књига стихова Јелене Орландић КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА, издавач аутор, Бар, 2005. Књига стихова и дискурзивно-рефлексивних фрагмената Јелене Орландић „КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА” представља својеврсну повест минулих заноса и пркоса, екстаза и резигнација, усхићења и отрежњења интимног и општег живота. У том поетском свођењу рачуна песникиња најчешће казује – или издваја у раније казаном – драматично усијане тренутке ,” рвених грозница” у узаврелом „казану жеља”, узлете, наде и радости, редовно плаћене освешћујућим ,,шамаром” погрешке. Силовиту експресивност песничких слика песникиња будно надзире луцидном и безмало хладном свешћу о потоњем исходу својих и (наших) усхита и омама. Опклада на све или ништа – или само Сахара, или само Сибир – указује се поред свеколиког идеалистичког херојизма, и као трагично пожуривање удеса: „Мислила сам да је/ добро оно што га/ зову добро и/ лепо све што му је име лепо.” 206

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Тренуци одмора у винограду Лазорових на Липовачи, Шид, око 1970. године

Искуство света Јелене Орландић, макар поетски фиксирано као ,,рани јади”, одблескује несвакидашњом мудрошћу. Парадоксални увиди о нашој љубави за патњу, о животној жеђи која расте са утољавањем, о фаталном „магнету пораза”, коме не умемо или не желимо да се отмемо, само су нека од песнички и антрополошки бритких прозрења ове књиге. Особито је надахнута визија човека који је највиши кад је ,,само цео и свој” у доиста антологијској песми „Кад Рађамо себе у себи”: „Чак и када га видиш – то је само његова сенка. Чак и када чујеш његов глас – то није он!/ Тек кад споји жилу са својим лишћем,/ кад лишће окрене доле, а оно постане корен/ и кад корен подигне према сунцу, а он пролиста/ онда ће бити он!” Макар се проза односила према стиху као ход према плесу, како негде каже Пол Валери, и овај вид говора наше песникиње показује ваљану култивисаност и сугестивност. Малочас наведени стихови о дубини и скривености нашег истинског и најбољег лика, као да у неким тренуцима есејистичко-поетске прозе истог аутора налазе свој тематски одјек. Нарочито су упечатљиви иронично-сетни налази о нашем самозаваравању, као и оних о заваравању других у општој игри маски и сујета на свим нивоима наше „нестварне стварности”. Колико су те игре неретко и катастрофичне, илуструје и апсурдан, дијаболичан процват природних наука у ситуацији загађења и истребљења саме природе. Упркос местимичној непреврелости, неких њених раних стихова, поезија и проза Јелене Орландић обилује местима аутентичног књижевног умећа, здруженог са продорном егзистенцијалном уверљивошћу. 207

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Максим Лутовац, Бар, 2005.

РЕЦЕНЗИЈА ПРОЗЕ ИЗ КЊИГЕ КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ Неке људе упознамо на почетку дружења, а неке на крају. Ово друго мени се десило са Јеленом. Попут шкољке која лежи на дну мора и под зрацима сунца се отвара и открива бисер у себи, тако је и Јелена у овој Збирци показала свој бисер. Проза ове Збирке се састоји из три сегмента: Зидови, Есеј о интуицији, и Есеј о алијенацији. Споне ове Збирке су прозни есејистички фрагменти који изражавају доминантан став о помјереним и испретураним међашима цивилизације, о надмоћи варке над надом, лажи над истином и неминовности отуђења у савременом свијету. У „Зидовима” се кроз форму оригиналних афоризама говори о паду свих вриједности чак и темељних: Бога, Природе, Хомо сапиенса... Назиру се алтернативе на њиховим рушевинама, али их нема у животу и стварности. То су фрагменти бунта, очаја и коначног пораза (стр. 61, 62, 63). „Есеј о интуицији” је крик над изневјереним надањима и патња због алтернативе која се олако прихвата: обмане и самообмане, а не приличи ни човјеку ни његовој представи о себи као видовитом бићу (стр.67). У „Есеју о алијенацији” ауторка је отишла корак даље и корак дубље у самозаваравању и саморазобличавању; упустила се у неисплатив посао скидања маски, фраза, конвенција, лажне позлате са, у суштини једноставног, природног и немоћног бића. Али га систем живљења непрекидно тјера да буде другачији него што је и да с болом, у повратку тражи свој его (стр. 69, 70, 72). Сви фрагменти заједно су трилогија безнађа. Три круга пакла, Очајна жеђ и неуспјела потрага за сврхом и смислом. То је проза настала у паклу, око песникиње и у њој самој. Цвјетови зла. Упала је у замку, као све Јелене од почетка свијета, сматрајући да живот треба да буде другачији, бољи и љепши – него што је. А не треба и, изгледа не може.

208

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Проф. др Славко Гордић, Нови Сад, 2007.

КЊИГА ПОЕЗИЈЕ ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ СИГНАЛИ СРЦА, Издавач ЈП Културни центар Бар, Бар, 2007 Песникиња Јелена Орландић која се претпрошле (2005) године огласила књигом Кад се подвуче црта у новом поетичко-поетском рукопису као да обзнањује друкчије своје обличје: с више лежерности а мање драматичности, с већим поверењем у игриве асоцијације, него у тематскоизражајну дисциплину, ова свеска муњевитих поетских јавки открива раније недовољно исказане творачке диспозиције своје ауторке. Било да је реч о ,,нумеролошким” поигравањима и домишљањима о хроници дана и ноћи, о сновима или стварности, о јави или ,,нејави” (како би рекла Десанка Максимовић), поетске минијатуре Јелене Орландић одликује спонтаност, хитрина, ефектна лапидарност, смисао за игру и парадокс, али и несумњива мисаоност прикривена привидном лакоћом шкртог минималног израза. Лудизам као чинилац ове поетике, подразумева по правилу, свежину, иновацију и луцидност. Још се сећамо дечачког поетског ишчуђавања Растка Петровића из његовог Откровења: „Ко то рече пријатељу да ћу доћи у недељу? У недељу Дунав тече!” Сличном непосредношћу одише Јеленина песма о четвртку: „Дан обичан/ Дан као и сваки други/ а опет...кафа друкчије мирише” У сродству са оваквим поетско-каприциозним прозрењима стоје и анафоре којима песникиња без имало усиљености, раскриљује полисемичне речи и призоре: „Вишња и њено име/ вишња у татином дворишту/ вишња у песми!” Мисаоно имагинативне распоне нових песама Јелене Орландић ваља понекад тражити и у наизглед случајним ониричким просевима. То показују и ова два телеграфски сажета извештаја о сновима. У првом је речено: „Тонем у бездан/ пропадам/ није као сан/ личи на јаву”. А у другом, после неколико страница: „Цигле/ дрво/ градимо ли то нову кућу”. Поетика простора – с дања до узрастања и самонадмашивања – указује у случају наше песникиње на један истински свеобухватан и вишедимензионалан доживљај света и човека.

209

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Драгана Рукавина, књижевница Бар, 2009

РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ МОЈА ОБАЛА Закорачили сте у велику љубавну причу, закорачили у љубав која није дозволила годинама да је погазе, која није дозволила проблемима свакодневнице да јој одузму сјај, упознали сте љубав крунисану браком и благословену дјецом. Нашла је та љубав свој простор у коме ће бити посебна, тај неизмерно широк простор на коме се нижу ријечи њежности и искрености и претварају у стихове који одузимају дах. Свијет поезије пјесникиње Јелене Орландић окружен је неправдом, ситуацијама које проузрокују бол, бригама и страховима, али она има свој светионик у ноћи који је увијек води на прави пут, далеко од свијета који је у стању да сломи илузије и дјетињи дух. А тај свијет се налази у њеном дому. Двије различитости „конкуренти или непријатељи” како сама каже, а опет једно другом ,,пут до радости. Какав је човјек који је заслужио све те ријечи? Он је увијек ту, свеприсутан, као мисао о богу, он је јак толико да брани своје гнијездо, то је онај горостас у њеним очима који је сачувао у себи младалачки дух који их је некада спојио, коме ни „сиједе власи” не могу умањити привлачност и чија је „...слика под јастуком умјесто рузмарина”. И све је ту на једном мјесту, предивна ода Бару као граду у коме станује љубав, ту су и дани и ноћи, годишња доба, све око ње променљиво, а усред свега иста Та жена пјесникиња која може у кафу унијети свако своје осјећање и дивљење, али и ријечима дочарати све буре и бонаце тог дугогодишњег односа. Кад „слике за сјећање” замијене „дани за памћење”, кад се коначно научи та „лекција живота” стиже се до обале на којој се у љубави не прашта већ траје. Ова збирка је препуна топлих ријечи, без скривених значења, спој је искрености и радости. Иако је доминантна кратка форма, чини се као да је у питању само једна дуга пјесма, јер је тако одредило осјећање које прожима ове странице... Док пролазе дани и сва годишња доба, док се намеће сјећање и док се хрли ка будућности, док дјеца долазе, па на крају одлазе свако својим путем, двије душе остају везане једном љубављу. И то је та велика прича коју нико никада неће моћи да преприча, она пјесма која је, заправо и несумњиво, написана срцем.

210

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Драгана Рукавина, књижевница Бар, 2012 РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ ЗАВИЧАЈ ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ Поново комуницирам с поезијом Јелене Орландић, поново у рукама држим платно по коме ова пјесникиња осликава најсветија осјећања позната човјеку. Након што је појединачно испричала приче о младости, породици и љубави, сада све своје прошле и садашње тренутке и сјећања, обједињује, користећи завичај као метафору онога што је било и онога што јесте. Вјечно на пола пута између два простора (завичаја свог и завичаја његовог) која су утицала на то каква ће бити као особа и као пјесникиња, Јелена Орландић по први пут открива саму себе читаоцима – као да су лирско Ја и ауторка одлучили да коначно признају читаоцима да су једно биће. У збирци Завичај пјесникиња не парадира по хартији великим бесмисленим ријечима, већ поетизује свакодневни говор да би остала блиска свијету око себе. Суптилно комуницира с народном лирском поезијом, што показује краткоћа, избор вербалних јединица и фигура, као и тематика ових пјесама.

Шид (1901)

211

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Срем, свето мјесто одрастања, равница с дрворедима вишње и липе, описан је у носталгичној цјелини Завичај мој. Лирско Ја се овдје сјећа безбрижних дана, нетакнуте природе, а прије свега људи који никада неће бити заборављени. Дрвеће је основни мотивациони кључ овог дијела збирке. Свако дрво има своју симболику. Јабука неизоставно кореспондира с библијским митом о грешности, крушка и дуња шире асоцијације чулно, својим специфичним мирисом, док у пјесми Шљива имамо можда најуспелију поетску слику – пут од шљивика до шљивовице, чак и графички приказан тако да асоцира на процес прављења ракије. Наравно, дескрипција је овдје у служби исказивања осјећања. За разлику од Дучића који је био препознатљив по томе, Јелена Орландић не затвара своју поезију у савршенство форме – њени стихови су ослобођени стега, као што се ни осјећања не могу равномјерно распоређивати и затварати у мале, прецизно направљене кутијице. Предност је дата слоју значења над слојем звучања, тако да њена поезија у овој збирци не познаје риму – тамо гдје је има дјелује као да је случајна. Ипак, не недостаје ритма овој поезији – негдје понављањима негдје инверзијом, тек, ове су пјесме претворене у прави музички интермецо између комада сурове стварности. Насупрот Срему је Црмница у циклусу Завичај твој. Доноси исто осјећање за породичне вриједности, овога пута с тачке гледишта супруге и мајке. Иако користи присвојну замјеницу твој, оно што избија из сваког стиха више звучи као наш. Насупрот домаћинској атмосфери из првог циклуса, у другом доминира херојска прошлост, главна одлика црногорског културног кода. Приказана је вјечита жеља потомака да сачувају породично стабло, да не погазе завјете предака, да сачувају сва добра која су им остављена. Круг се затвара гробницом, али у најпозитивнијем могућем смислу – она је асоцијација за онај најважнији завјет који будући супружници изговарају: „Док нас смрт не растави”. Оданост, заједништво и изнад свега неизмјерна љубав су оно што пјесникиња велича својом поезијом. А све то заједно чини један живот вриједним живљења, и једну збирку поезије вриједном читања.

212

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Леона Лабош Хајдук, Нови Сад

ШИД, А У СРЕМУ – ЈЕЛЕНИН ЗАВИЧАЈ Безбрижно детињство, узаврела младост гимназијских и студентских дана, цветање у заносу љубави „која траје” у срцу у искри ока, у породу, прихватање свих „ограда” правила реда којима средњошколски професор „мора” ходити, превођење, писање – певање. Ето цео један живот пред нама као на платну осликан. Све је то некако етапно осим певања и љубави која је у њој и за њу, за њеног вољеног човека и децу, за људе, трајна. Поетеса Јелена Орландић, рођена Лабош, од младости не живи у Шиду, али баш та чињеница што је Шид у Срему место њеног одрастања и сазревања детерминише свежину њених снажних емоција, рефлексија и евокацију. Променила је место живљења, а у разуму понела перцепцију – печат сликовитог Шумановићевог крајолика и осликала га песмом, доживљаје детињства и младости понела у „срцу и души”, сећања на време када је припадала, мајци, оцу, другарима, Шиђанима и себи босоногој, с чланцима у прашини или рукама у блату за моделовање „топова”, под родном вишњом или шљивом. И зато што обилно излива из себе снажну поезију мудрости и сензуалности,, интимне љубави, и љубави према животу (деци, људима, завичају свом и његовом) и зато што свој завичај никада није заборавила, и зато што не тражи „карту за Хаваје”, него за свој Срем, где је срце вуче и тиме велича његово име, и за сваки записан и још незаписан стих, књижевна и сва културна јавност Шида не заборавља Јелену, Јелкицу Орландић, одајући јој и овом приказу признање за поетизовање позитивних аспеката живота, љубави, лепоте и доброте, без горчине, јада и чемера, а са усхићењем које узвисује наш завичај и лепоту стварања. Јелену Орландић, са љубављу помиње њена родбина, са радошћу школски другови чланови литерарне секције Гимназије „Сава Шумановић” из Шида које је као младе таленте окупио професор српског језика и књижевности Славко Гордић*, и други који су још у литерарном кругу у Шиду. Сећају се плавооке девојке другари са Лазарета, који и данас живе тамо, Владимир Папданко и др Анђелка Лазор Ливе, сада у Холандији и др. Меланка Бики Тимко, сада из Новог Сада, као и друг из „Доњег Шора” (Ул. С. Шумановић) Радивој Лазић, журналиста... Сећање на друговање у винограду у Фрушкој Гори тзв. пударина уз печену сланину на ражњићу у винограду чика Ћире Кирила Лазора и цика девојака, као да одјекује са фотографија које је Јелена сачувала за успомену. И разговор са 213

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

др Анђелком Лазор удатом Ливе (Lieve) из Холандије приликом сусрета у Новом Саду 2013, протекао је уз успоменама озарено лице, причом о младости, пријатељству и лепом дружењу.

Јелкичина другарица др Анђелка Лазор Ливе, Холандија

А живот, као живот, животни пут и леп и трновит. Нимало поетично не звучи реалност када дете буде раздвојено од мајке, прво због болести, а онда и неминовне смрти и такође преране очеве смрти. Завршивши успешно, са одличним успехом, гимназију и после стечене две факултетске дипломе не налази посао у Шиду, По конкурсу бива примљена у средњу школу у Босанској Дубици у екс Југославији, али не сама. Ту је са њом њен животни сапутник, њена велика љубав, муж Драган. Борба за афирмацију у струци, за свијање кућног гнезда, подизање два сина, ,,два јунака”, борба за очување вредности које су се около урушавале, национализам и грађански рат деведесетих, па избеглиштво, протеривање, бег, са коферима. Мало ли је да остави чемер у души једне крхке девојке, жене, мајке? Међутим, иако у есејима дотиче теме померених вредности, алијенације, интуиције која назире могуће дубине проналаска смисла..., ваља честитати стваралачкој енергији, Јелениној окренутости узвишеним естетским вредностима у поезији која зрачи љубављу и светлошћу. И Бар је Јеленин завичај, завичај њене топле породице коју је свила, место њених пријатеља, школе, ђака, којима је несебично даривала богатство из ризнице својих знања. 214

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Ево шта пише у име свих једна ученица: Ведар лик, дивне плаве очи и осмијех који разумије све... Са професорицом Јеленом Орландић италијански језик је био игра. Лакоћа са којом је говорила носила је и нас, њене ученике и подстицала нас да учимо, да сазнајемо, да осјетимо дух језика. Нисмо се плашили незнања, грешака, битно је било да смо део те ,,игре”, па чак да у неком тренутку нисмо били спремни да учествујемо у конверзацији, атмосфера је била таква да није допуштала незаинтересованост. Њен труд да нам верно прикаже значење неке ријечи све нас је, без изузетка, одушевљавао. Одушевљавала нас је и њена несебичност у настојању да нам пренесе што више из велике ризнице њеног знања. Жао ми је што нисмо имали прилику да нас дуже подучава професор и педагог каква је Јелена Орландић. Сигурно је да ћемо је памтити по лијепим предавањима и правичном и њежном односу према ученицима.*

*Милица Николић, ученица III разреда, Гимназијалац, лист Гимназије „Нико Роловић” Бар – 85-годишњица. 215

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ИЗ ЦИКЛУСА ПЕСАМА ЗАВИЧАЈУ

ЗАВИЧАЈМОЈ Карта за Срем Не треба ми карта за Хаваје Купи ми карту за Срем. Тамо ваздух друкчије мирише Тамо се и плућима и срцем дише. Тражим те у свему Тражим те у улици с дрворедом Као пресликаној са платна Саве Шумановића Као ишчупаној из Сремске земље Као означеној на географској карти. Липа Има једна улица са липама Вредно је беру за чај Пчели да слети мамац. Има још једна улица са липама У мом Шиду липе посвуда миришу. Вишња Још памтим четири вишње татине На улици пре топола Ту нам беше сладак залогај Ту нам беше пријатан хлад Једино је клупица остала А деца се свуд по свету расула. Трешња Сећам се трешње у првом дворишту Тик поред бунара којег нема више И једна је била довољна Да одмени бабине руке Посекоше је јер се осушила.

216

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Шљива Чија то кућа има шљивик Боље рећи ко га нема Шљива испод ока Шљива у грлу Шљивовица. Јабука Из Раја изашла у Рај се враћа Било жута или црвена Она је дар Божји нама Грешницима. Крушка и дуња Отргнуте с дрвета Послагане по ормару Мирис јесени Мирис женидбе Мирис родног краја. Багрем Багрењак чува тајне Сремских момака и девојака. Његов мед и сад Испијају старци. Орах Немадох га А имаше га неки Ти неки богатуни. Црвени макови Најлепше ливадско цвеће Опојне чауре Кад се отворе За децу са ливаде Свака година један доживљај.

217

Снегови Још памтим тројку И наше друштво Како је сиромашку Који снега никад не види. Детињство моје босоного И сад волим ходати боса А тад трчах, јурих У једној руци сандале Торба на леђима И боса нога у прашини. Летње топле кише Све је сад друкчије Кише се замрзле Не праве се од блата топови А кад бијах дете Падале су топле летње кише.

218

Део пети

РЕЦЕЗИЈЕ на рукопис Леоне Лабош Хајдук Топлина дела, бисери речи

219

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Вера Радивојков, проф. Шид, 2015.

РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ ,,Оно што није записано као да се није ни догодило” (И. Андрић)

Читајући прве стране књиге – рукописа Леоне Лабош Хајдук Топлина дела, бисери речи помислила сам како његов назив није баш адекватан садржају. Имајући на уму раније радове ауторке, а и из Увода будућој књизи схватила сам да је реч о историјско-документарној прози која се односи на културно-просветне активности Русина у Војводини, тачније четири члана њене породице, породице Лабош. Схватила сам да је жеља ауторке отети од заборава бројне значајне активности њених предака, као и ње саме, те их уградити у моћно здање културне историје Шида и других простора, где су ти људи живели и радили, ширили хуманистичке идеје, претварали их у дела и тако доприносили прогресу друштвене заједнице. Међутим, када сам заклопила странице рукописа г-ђе Лабош Хајдук, емотиван и поетичан назив Топлина дела, бисери речи, постао ми је сасвим јасан, потпуно адекватан, за неке делове рукописа – једино могућ. Преци Леоне Лабош Хајдук, а посебно и она сама су своје физичке и умне снаге усмерили ка једном једином циљу: дати себе и вредности које поседујем за најхуманији разлог људског постојања. А то је просвећивање и васпитање деце, младих њуди и свих оних који хоће да уче и кроз наук расту и нарастају до човека, до звезда. И ево опет места за сећање на великог Андрића: ,,Нема лепшег задатка за човека него што је омогућити неком развитак, помоћи му у његовој тежњи за успоном”. Бити учитељ, педагог, васпитач, саветник, отварати људима очи, уши, душу за све вредности и лепоте које нас окружују, ширити хоризонте знања и тако рушити зидове и границе, разгонити таму, широм отварати врата тамница, топити лед незнања и због незнања суморност и монотонију живота, дизати човека на његове сопствене и здраве ноге – то је топлина дела великог броја чланова ове угледне и значајне породице шидских Русина – породице Лабош. А топлину дела, односно, хуманизам рада својих предака, као и свој сопствени педагошки рад, г-ђа Леона Л. Хајдук нанизала је у бисерну огрлицу речи, документованих и образложених, записаних са пажњом и љубављу, те тако отргнутих од заборава. 220

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Композициона структура рукописа г-ђе Леоне Лабош Хајдук је веома систематична, јасна, прегледна, хронолошки организована. После краћег увода саме ауторке у коме истиче сврху и циљ свога рада, следи сажет историјат насеља – града Шида са акцентом на прве шидске колонисте – Русине који у њега долазе 1803. године. Са њима долази и Андрија Лабош, родоначелник свих Лабошевих. Од њега и око њега пружа своје изданке огромно генеолошко стабло читаве породице чију историју прати ауторка кроз више од два века (од 1803-2015). Аргументовано и прецизно износећи податке о породици Лабош и њеним, у културно-просветном смислу најистакнутијим представницима: (Андрија Лабош, свештеник, 1826-1918; Михајло Лабош, покретач музичког образовања у Шиду, ауторкин отац, 1905-1961; Леона Лабош Хајдук, педагог и ауторка рукописа, 1935; и, Јелена Орландић рођ Лабош професорка и песник, 1951); ауторка овог значајног рукописа даје на моменте чисто лирска сећања на изглед улица, домова, дворишта и баште шидских Русина, комшијске и породичне односе, обичаје , рађања и умирања, удаја и женидби. Причама о овом последњем, истиче вишенационалне бракове којима породица Лабош постаје мултиетничка. А то је као што знамо вредност и лепота ове наше широке, родне и плодне Војводине. У поглавњу о Михајлу Лабошу су посебно снажна и дирљива ауторкина сећања на оца и његову преданост музици и музичком организовању деце и омладине Шида. Драматично је и потресно сведочанство кћери о очевом напуштању породице која га се због тога никад није одрекла, нити га је због тог његовог чина казнила на било који начин. Довољна казна му је био немир и душевна патња коју до краја ни сам није разумео. Трећи део рукописа, кроз речи других компетентних њуди о Леони Лабош Хајдук, говори о невероватној животној и стваралачкој енергији коју поседује ауторка. Та енергија је задивљујућа и благословљена. Просветни радник, педагог, педагошки саветник, аутор бројних стручних текстова и студија о васпитању и образовању младих, добитник мноштва награда за свој рад, својом праксом потврђено искуство о васпитању лаконски је сажела у сентенци, принципу: ,,Волите децу и учите их да раде”. То је реченица која би требало да буде крупним словима написана на улазу у сваку породичну кућу са децом и у сваку наставничку зборницу. Четврти део рукописа посвећен је најзеленијој грани, најмлађем изданку породичног стабла Лабошевих, професорки и песнику Јелени Орландић рођ. Лабош. У складу са мудром кинеском пословицом која гласи:,, Човек се не огледа у води, него у другим људима”, и рад Јенене Орландић рођ. Лабош је представљен кроз неколико рецентија њене поезије и поезијом самом. Аутори рецензија су уважени књижевни 221

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ауторитети проф. др Слако Гордић, Максим Лутовац и Драгана Рукавина. Они за њу и њен рад имају само речи хвале. Поред бројних фотографија које илуструју ,,бисере речи” Леоне Л. Хајдук, ту је и импозантно генеолошко стабло породице Лабош каквим се не би могло подичити баш пуно шидских породица. Поготово оних ,,новјег датума”које на овим нашим просторима данас најчешће само мисле ,,да нешто значе” . Импресивно делује библиографија радова Леоне Лабош Хајдук. Непроцењива је вредност свега што је написла и урадила на професионалном педагошком плану и у свом хуманитарном раду, али оно што је урадила на афирмацији русинске и завичајне културе стављам изнад свега. У позним годинама она се као Исидорина госпа-Нола, вратила у свој завичај, у загрљај моћних обронака Фрушке Горе и ту својом монографијом о Беркасову, о Русинима у Шиду својим ,,бисерима речи” подигла трајан споменик њеним земљацима. И не само о Русинима. Говоре о томе напред наведене књиге а и овај рукопис. ,,Топлина дела –бисери речи”, превазилази оквире истраживања о личном – о породици Лабош. Те бисерне речи су сведочанство о једном времену и поштеним, радним и вредним људима у чијем је генетском коду тежња ка висинама. Ка раду, организованом животу са другима и за друге, поштовању живота и дарова којима небо обасипа човека па је неодговорно и према небу и према будућности, те дарове не искористити, креативно их не усмерити и иза себе не оставити бисерни, светао траг. Г-ђа Леона Лабош Хајдук је то учинила и чини, јер колико знам, на своје истраживачке и стваралачке немире још није ставила тачку. Топло препоручујем штампање овог рукописа и радујем се његовом објављивању као књиге, између чијих редова се учи љубав и рад. Микола М. Цап, проф. Куцура, 2015.

РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ 1. Рукопис Леоне Лабош Хајдук „Топлина дела, бисери речи” је први синтетички рад на тему историје једне значајне и угледне русинске породице у Војводини – породице Лабош из Шида. 222

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Потреба за таквим целовитим и свеобухватним погледом на историју и садашњост ове породице, сагледане из перспективе најистакнутијих њених представника (Андрија Лабош, свештеник, 1826-1918; Михајло Лабош, покретач музичког образовања у Шиду, ауторкин отац, 1905-1961; Леона Лабош Хајдук, педагог и ауторка рукописа, 1935; и, Јелена Орландић рођ. Лабош, професорка и песник, 1951) одавно се осећала. Појављивање ове грађе има не само историографски већ и културолошки значај и стога је потребно да се истраживања на ову тему наставе у више праваца. Иако није реч о чисто историографском раду, ауторка је приликом писања користила сву релевантну литературу и архивску грађу која јој је била доступна, не заборављајући ни на живе сведоке који су у недостатку писаних извора били једини информатори о одређеним догађајима. Статистика и хроника, као помоћне дисциплине, такође су врло важне у тој врсти литературе и веома је добро што се ауторка ове публикације ослањала на резултате управо тих метода истраживања. Ради прецизности и боље прегледности изложене материје, рукопис је богато илустрован фотографијама и другим документарним материјалима, а од посебног је значаја чињеница да многи од тих материјала никада нису објављивани. 2. Како је раније речено, Лабошеви у Шиду су били угледни људи. Први од таквих био је свештеник Андрија Лабош, рођен у Шиду 1826. године, стари илирац, борац за народни језик, за русинску школу и веру, за образовање на матерњем језику. У раној младости, Андрија Лабош је много учио и био свестрано образован. Служио се хрватским, украјински, латинским, немачким, мађарским језиком, а преводио је и са чешког и пољског језика. Таква је била средина у којој је живео и учио и по високим критеријумима групе младих илираца којој је припадао, тзв. „Мало илирско гнијездо”. Дружина ,,Мало илирско гнијездо” била је претплаћена, између осталог, на илирски оријентисан алманах звани „Бачка вила” из Новог Сада. У новије време, у историографији се појавио податак да Андрија Лабош преко колега из Бачке објављује 1844. године у овој публикацији своју знамениту песму „СЛАВИЈА” (Федор Лабош, Историја Русина Бачке, Срема и Славоније 1745-1918, Вуковар, 1979). Федор Лабош је ту песму и прештампао. Податак да је та песма објављена у „Бачкој вили” пренели су и други истраживачи, међутим, те песме нема ни у једном годишњаку алманаха „Бачке виле”. Песма није евидентирана ни у другим библиографијама. Стога претпостављамо да је Федор Лабош до те песме дошао највероватније на основу рукописа Андрије Лабоша, или је песма 223

објављена у некој другој, нама непознатој публикацији. По мишљењу Марије Чурчић, могуће да је на рукопису стајало да је песма била намењена „Бачкој вили”, али да је Андрија Лабош из неког разлога није послао редакцији. Тешко је поверовати да су у „Бачкој вили” одбили рукопис песме, али и то је могуће. Године 1844. Андрија Лабош је имао само 18 година, па могуће да није имао храбрости послати рукопис у „Бачку вилу”. Остаје чињеница да је он један од ретких Русина свога доба који се опробао као песник, а његова поезија сведочи да је и међу Русинима, као и код свих других народа, било песничких покушаја на туђим језицима. Иако та поезија није допринела афирмацији писане речи Русина, она је одиграла важну улогу у процесу приближавања писане речи бачким и сремским Русинима, а дуго је била и јединствени пример ауторске поезије код Русина пре конституисања њихове уметничке књижевности на матерњем језику. За лакше разумевање припадности Андрије Лабоша илирском – словенском препороду, касније сведеном на хрватски национални препород, потребно је истаћи да је друштво студената и ђака гркокатоличког семинара у Загребу основано још 1836. године под називом „Илирско народно друштво домородне младежи духовне сјеменишта Загребскога”. Био је то свештенички подмладак пореклом из народа који је постао једна од најважнијих полуга у ширењу препородних идеја. Са таквим образовањем, Андрија Лабош је 1851. године кренуо у службу народу и као духовник и као културни делатник. Сматрао је да је за учвршћивање вере веома битно образовање, првенствено писменост народа и стога је цео живот уз душпастирску делатност, као учитељ, парохијални надзорник и архиђакон, водио борбу за оснивање основних конфесионалних школа, школовање свештеничког и учитељског подмлатка и очување матерњег русинског језика у настави док по мађарским законима све школе нису морале прећи на наставу на мађарском језику (осим у Куцури, где је све до 1921. године очувана конфесионална школа, са наставом на русинском језику). Јасно је да је Андрија Лабош у току свештеничке дужности био и посвећени културни делатник широког општег образовања, окренут идејама раног илиризма, славизма, али и свесној борби за националну слободу, културу, братство и добробит народа. Отуда његово дубоко схватање улоге матерњег језика у очувању мале националне заједнице Русина у Јужној Угарској отргнуте од матице, за чији опстанак ће се борити као духовник и инспектор русинске конфесионалне школе, већи део свога живота. 3. Из свих наведених разлога, рецензент предлаже рукопис Леоне Лабош Хајдук „Топлина дела, бисери речи” за објављивање. 224

ПРИЛОЗИ

225

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

ПРИЛОГ I РОДОСЛОВ ЛАБОШЕВИХ У ШИДУ аутор Леона Лабош Хајдук, 2010.

ПРИЛОГ II РОДОСЛОВ АНДРЕЈА ЛАБОШ И АНЕ САКАЧ Аутор: инж. Евген Лабош, Карловац 1981/82

226

ПЕРЛИ СЛОВОХ

ПРИЛОГ III

Andrija Laboš: S L A V I A Slavna zemljo, priestol majke moje, Veseli se – Slavio diži glavu! U svakoj ti raj se podolici Gle odpire; bistri ti izvori Nose srebro; čarne gore lici. Ticah, Vilah-Olimp ti satvori. Јasna zora lice ti celiva, A danica dan ti zore javlja, Bačka vila cveća neveniva Vencem kiteć za uzor te stavlja. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah, sve za tvoju slavu. Slavna zemljo, priestol majke moje, veseli se, – Slavio diži glavu! U tvom krilu zelene travice brodonosni potoci izviru; Ljubovnici pod oknom device Uz tamburu raj piesam’ odpiru Davorije ore u zabava’ I junačkih spevih diku tvoju; Vriemena se zubu ote Slava, Počem i sad starinu ti poju. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah, sve u tvoju slavu. Slavna zemljo, priestol majke moje, Veseli se, – Slavio diži glavu! Tvoji sini k’o sokoli sivi Nuz junačko bedro ćordci pašu U boj smelo ka’no oganj živi Za dom vieru i narodnost jašu. Tvoje kćeri ko da po dubrava’ Vile novi viek slavstvu odpiru; I u kući, pa i u zabavah Nježnost, viernost, marljivost raztiru. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah, – sve za tvoju slavu. Slavna zemljo, priestol majke moje, Veseli se, – Slavio diži glavu! Izobilje žita plodonosne Medj’ potoci tvoje njive plode; 227

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

Tamo opet sred livade rosne Sena množiva gledaocu gode; Tice, zvieri, palate ugodne, I krasote tvojih viti’ jela’. – Grožđem tvoje planine su rodne; Riečju: narav htede da si vela. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah, sve u tvoju slavu. Slavna zemljo, priestol majke moje, Veseli se, – slavio diži glavu! U grudima ti liepa sardca biju, Od kojih je svako predje spravno Ohladit se martvo, neg da kriju Robstva lanci tvoje ime slavno. Vieran bogu, kralju – da rod mio U slobodi sačuva, svak gine; Seka Seku, Brat Brata ,,zdrav bio Mili, Mila” garli od istine. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah sve u tvoju slavu. Slavna zemljo, priestol majke moje, Veseli se, – Slavio diži glavu! Ti si slavna pravi hram od vila’ Kog lovori okitiše davni Djordja varlog, palmotića Mila, Mušickoga i još drugih slavni’. Jedan Bog je varhu tebe gori Jedna karv ti s’ u žilama lieva; Jedna misao sloga nek se ori, U ljubavi i jedan piev se pieva. Ti si miesto u kom hrami stoje Bielih vilah sve u tvoju slavu.

ПРИЛОГ IV

ХЕЈ ПЕСНИЧЕ СА ХОРЊИЦЕ Хеј песниче са Хорњице Видим твоје право лице. Понос нашег славенскога рода Са закавкаског старог горја. Твојој песми „Славија” се дивим, Читајућ’ је са ужитком ко да с тобом сада живим. 228

ПЕРЛИ СЛОВОХ

Лабош Андрија наш рођаче, с дедовских огњишта ватру носиш! И својим пореклом се поносиш. Пламом буктиње га штитиш: До Олимпа њега китиш!... Метафоре су ти на месту праву: зато појеш ,,Славијо дижи главу! Твоја душа пером збори; Пупчана те врпца води где нам живе ти извори. А и твоја вредна рука међ’ њима те васкрсава и позиваш све соколе да низ бедра ћорди пашу да чувају крвцу нашу; Слободарски и да гину за ту стару домовину. Љубиш и све ,,славинске” обичаје и све згоде мили роде: испод окна те лепе девице да свирају тамбурице за дирљиви осмех и пољубац, са прозора дају лепотице. Само, себе сада питам Твоје редке када читам: откуд да смо сличног стила? разлика је у раздобљима, али Као да нас је једна мајка родила! Знам брате да крв није вода као што сам сигуран да смо деца из истог славенског народа. За све што си у „Славији” рекао остаје да ти се дивим! Од сада ћу за тебе да живим. Тај прозрачан ум човека смртника, Разиграног духа из овог космоса, у бисеру речи, топлине и стила, к’о песнику и славу ти носе. Слободарским духом јасно зрачиш, А свој живот стављаш на пркосе. Нека ти је вечна слава – мој поносе! Златомир Тодоровић Напомена: ову песму сам подарио песнику Андрији Лабошу из Шида (1826–1918) на вечити помен за лепоту стилског метафоричког песничког израза љубави према свом народу и лепим жељама за очување националног идентитета русинског народа ма где он живео. (Златомир Тодоровић-Злајо, из Збирке песама и записа Моја лутања, Нови Сад, 2013, стр. 119–120) 229

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА На русинском језику 1: Бесерминї, Ґеорґий: Насельованє Руснацох до Шиду, Руски календар за 1938. рок Руски Керестур, 1937. б. 36–42. 2: Б/индас Ю/рiй: О. Андрей Лабош старшiй – Мiсяцослов на 1905. год. – Унґварь, 1904, с. 44–47. 3: Б/учко, др М/икола: Руснаци у Дюрдьове, Руски календар за 1934. рок, Владическа друкарня Дяково, 1933. 4: Гайдук Лабош Леона: Руснаци у Шидзе 1900–1950, КПД „Дюра Киш” Шид – НВУ Руске слово, Нови Сад, Нови Сад, 2010. 5. Жирош, Мирон: Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1997 – Том I, 1998 Том. II 6. Жирош, Мирон; Хронїчар рускей души, биоґ. моноґрафия, НВУ Руске слово, Нови Сад, 2006. 7. Лабош, Федор, История Руснацох Бачкей, Сриму и Славониї 1745– 1918, Союз Руснацoх и Українцох Горватскей, Вуковар, 1979. 8. Лїкар, Дюра: Хронїка Руснацох у Миклошевцох, Союз Руснацох и Українцох у Републики Горватскей, Миклошевци, 2003. 9. Миз, о. Роман, Священїки Осєцкого викарията, Грекокатолїцка парохия св. Петра и Павла, Нови Сад, том 1 – 1993, том 2 –1994. 10. Папуґа, Ирина: Цали роботни вик за школу – портрет Леони Лабош Урошевич, Руски народни календар 1991, Руске слово, Нови Сад, 1990, б. 214–216. 11. Папуґа, Иринка: Цали роботни вик за особне усовершованє и унапредзованє воспитно-образовней роботи школи, Леона Лабош Урошевич Гайдук, Studia Ruthenica 11, Нови Сад, 2006, б. 143–146. 12. Папуґа, Ирина: Др Федор Лабош – 110 роки од народзеня, Studia Ruthenica 17, Нови Сад, 2012, б. 205–207. 13. Рамач, Янко, Школа у Руским Керестуре 1753–1918, Нови Сад, 1995. 14. Руснаци у Южней Угорскей 1745–1918, история, Войводянска академия наукох и уметносцох, Нови Сад, 2007. 15. Руски учителє и руски школи у прешлосци, Зборнїк Studia Ruthenica 3, Нови Сад, 1992–1993, б. 169–398. 230

ПЕРЛИ СЛОВОХ

16. Руснаци у Шидзе и околних местох, КПД „Дюра Киш” – Грекокатолїцка парохия Преображения Господнього Шид, Шид, 2007. 17. Тамаш, Юлиян: Руски Керестур, Лїтопис и история 1745–1991, Месна заєднїца Руски Керестур, 1992. 18. Цап, М. Микола: Церква и школа у Коцуре, НВУ Руске слово, Нови Сад, 1996. 19. Цап, М. Микола, О. Андрей Лабош старши, Дзвони, Нови Сад, 1996, рок III, ч. 7–11, б. 31–35. 20. Цап, М. Микола, Андрей Лабош – поет, илирец и латинист (резиме) – Зборнїк Думки з Дунаю, 3, Заґреб – Вуковар, 1990–2000, б. 349–350. На српском и хрватском језику 1. Гавриловић, др Славко, Шидско властелинство 1699–1848, Зборник за друштвене науке, бр. 16, 17, 18, 19, 1958–1961. год. Матица српска, Нови Сад. 2. Затезало, Никола, Занатство, трговина и угоститељство у општини Шид. Графосрем, Шид, 1992. 3. Документи о социјалистичком покрету у Срему 1894–1908, сакупио и уредио др Андрија Раденић, Издавач: Одбор за прославу 50-годишњице Српске демократске партије и Главног радничког савеза при Покрајинском одбору ССРН Србије за Војводину, Нови Сад, 1955, Штампа „Змај” Нови Сад, 1955, стр. 169. 4. Horvat Rudolf, Županija srijemska, Srijem, naselja i stanovništvo. Hrvatski institut za povijest, Slavonski Brod, 2000. 5. Jubilarni šematizam Križevačke eparhije, Ordinarijat Križevačke eparhije, (odg. dr Gabrijel Bukatko) Zagreb, 1962. (ciklostil). 6. Лукић, Душан, 50 година гимназије у Шиду 1951–2001, ГИП „ИЛИЈАНУМ” Шид, Шид, 2002. 7. Папуга Ирина, Цео радни век за школу, просветни радник Леона Урошевић, Сремске новине бр. 1584 (29.05.1991) Сремска Митровица, стр. 6. 8. Smičiklas, Marija – s. Irena, Malo ilirsko gnijezdo, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb, 1971. 9. Томовић, Сима, 30 година гимназије у Шиду 1922–1952, Графосрем Шид, Шид, 1952. 10. Фајфрич, др Жељко, Шид од оснивања до 1914. год., Издање аутора, Шид 2000. 231

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

11. Фајфрич, др Жељко, Шид од 1914. до 1945. године. Културно-образовни центар Шид, 2007. 12. Хајдук, Леона и др Владимир, Беркасово од Деспотовца до данас, монографија Културно-образовни центар Шид, 2003. 13. Šidak, Jaroslav, Hrvatski narodni preporod, ilirski pokret, Školska knjiga, Zagreb, 1988. КОРИШЋЕНИ ДОКУМЕНТИ 1. Матичне књиге рођених и умрлих од 1811. године (Protocollum Baptizstorum Graeco-Catolikum Shidensis...) Архив Срема, Сремска Митртовица, (са евиденцијом од 1804) 2. Документи К.О. Шид 1912. год, Катастарска управа Општине Шид, 3. Књига записника Добровољног ватрогасног друштва Шид, 4. Родословна шема фамилије о. Андреја Лабоша ст. – саставио инж. Евген Лабош, Карловац, 1981/82 5. Родословна шема Симеона Лабоша, Шид – саставила Леона Лабош Хајдук, 6. Породични албуми фотографија фамилије о. Андреја Лабоша 1–6, саставила Анка Магдић, Загреб (у власништву Марусје Јуриста) 7. Фотографије из збирке о породици и Шиду Леоне Лабош Хајдук и Јелене Орландић

ИНФОРМАТОРИ Тодор Ковинчић, мр Радован Ђурчић, Цветанка Тубић, Нада Ждињак Ступавски, Владимир Говља, Петар Хома, Михаило Биндас, Марусја Јуриста, Евген Лабош, Евгенија Данчо Иличић, +Злата Колбас, + Вјера Худак, Ахнета Бујила, др Анђелка Лазор Ливе, др Никола Новта, dr sci Иван Лабош, mr ph Ана Марија Лабош и др.

232

ПЕРЛИ СЛОВОХ

САДРЖАЈ УВОД

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 117

НАСЕЉЕ – ГРАД ШИД . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 119 О РУСИНСКОЈ ПОРОДИЦИ ЛАБОШ У ШИДУ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 О ЛАБОШЕВИМА ИЗ ШИДА. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 123 Део први АНДРЕЈ ЛАБОШ СТ. ШИД 1826, РУСКИ КРСТУР 1918 . . . . . . . . . 129 О ПОРОДИЧНОЈ ЛОЗИ АНДРЕЈА ЛАБОША СТ. . . . . . . . . . . . . . . . . . 130 ЖИВОТ И ДЕЛО АНДРЕЈА ЛАБОША СТ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 136 Школовање, однос према личном образовању и делатност у култури . . 136 Делатност на подручју духовности . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 140 РЕЧ НА КРАЈУ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 142 Део други МИХАИЛО ЛАБОШ 1905–1961 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 143 ПОКРЕТАЧ МУЗИЧКОГ ОБРАЗОВАЊА У ШИДУ . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 Ужа породица . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 144 Музичко образовање – кларинет, саксофон, дириговање. . . . . . . . . . 145 Културни аматеризам и забавна музика . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 147 Жива енциклопедија забавне и народне музике . . . . . . . . . . . . . . . . 148 Из мојих необјављених мемоара . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 Синови Илије Лабоша и две унуке следбеници . . . . . . . . . . . . . . . . . 149 Део трећи ЛЕОНА УРОШЕВИЋ ХАЈДУК, РОЂ. ЛАБОШ 1935 . . . . . . . . . . . . . 151 80 ГОДИНА ЖИВОТА И РАДА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 У име редакије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 152 Добрила Летић, ЛЕОНА, удата УРОШЕВИЋ ХАЈДУК, рођена ЛАБОШ . . . . 153 Ирина Папуга, ЦЕО РАДНИ ВЕК ЗА ЛИЧНО УСАВРШАВАЊЕ И УНАПРЕЂИВАЊЕ ВАСПИТНО-ОБРАЗОВНОГ РАДА ШКОЛА . . 157 Леона Хајдук, ИЗ НЕОБЈАВЉЕНИХ МЕМОАРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . 161 Златомир Тодоровић, ЛЕГЕНДА НАШЕГ ВРЕМЕНА . . . . . . . . . . . . . . . 176 Мр Радован Ђурчић, МОНОГРАФИЈА, БЕРКАСОВО ОД ДЕСПОТОВЦА ДО ДАНАС . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 180 Проф др Јанко Рамач, РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК РУСИНИ У ШИДУ 1900–1950 . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 183 Проф др Стеван Константиновић, РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК, РУСИНИ У ШИДУ 1900–1950 . . . . . . . 185 233

ЦЕПЛОСЦ ДЇЛОХ

БИБЛИОГРАФИЈА ОБЈАВЉЕНИХ РАДОВА ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК . . . . 187 Монографије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 Чланци на српском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 187 Рецензије . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 194 Чланци на русинском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 195 Уреднички послови . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 197 Писали су о Леони Хајдук. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 198 ЗАПИСИ УПУЋЕНИ АУТОРКИ. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 200 Део четврти ЈЕЛЕНА ЈЕЛКИЦА ОРЛАНДИЋ, рођ ЛАБОШ, 1951 . . . . . . . . . . . . . 203 Леона Лабош Хајдук, ДЕТИЊСТВО И РАНА МЛАДОСТ. . . . . . . . . . . . 204 ПОГОВОР УЗ КЊИГУ „КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА” . . . . . . . . . . . . . . . . 206 РЕЦЕНЗИЈА – проф. др Славко Гордић, Књига стихова Јелене Орландић, КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 206 Максим Лутовац, РЕЦЕНЗИЈА ПРОЗЕ ИЗ КЊИГЕ КАД СЕ ПОДВУЧЕ ЦРТА Јелене Орландић . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 208 Проф. др Славко Гордић, Књига поезије Јелене Орландић СИГНАЛИ СРЦА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 209 Драгана Рукавина, књижевница, РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ ПОЕЗИЈЕ ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ МОЈА ОБАЛА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 210 Драгана Рукавина, књижевник, РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ ЗАВИЧАЈ ЈЕЛЕНЕ ОРЛАНДИЋ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 211 Леона Лабош Хајдук, ШИД, А У СРЕМУ – ЈЕЛЕНИН ЗАВИЧАЈ . . . . . 213 ИЗ ЦИКЛУСА ПЕСАМА ЗАВИЧАЈ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 216 Део пети РЕЦЕНЗИЈЕ НА РУКОПИС ЛЕОНЕ ЛАБОШ ХАЈДУК . . . . . . . . . . 219 Вера Радивојков, професорка, РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА Леоне Лабош Хајдук, ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ, . . . . . . . . 220 Микола М. Цап, професор, РЕЦЕНЗИЈА РУКОПИСА Леоне Лабош Хајдук, ТОПЛИНА ДЕЛА, БИСЕРИ РЕЧИ. . . . . . . . . 222 ПРИЛОЗИ РОДОСЛОВ ЛАБОШЕВИХ ИЗ ШИДА РОДОСЛОВ АНДРИЈЕ ЛАБОШ И АНЕ САКАЧ Andrija Laboš, SLAVIA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 227 Златомир Тодоровић, ХЕЈ ПЕСНИЧЕ СА ХОРЊИЦЕ . . . . . . . . . . . . . . . 228 КОРИШЋЕНА ЛИТЕРАТУРА . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230 На русинском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 230 На српском и хрватском језику . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 231 Коришћени документи . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232 Информатори . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 232 234

ПЕРЛИ СЛОВОХ

*** ЛеонаЛабош Хајдук, ауторка књиге срдачно се захваљује на помоћи и подршци: Милени и Милораду Илић, Беч, Аустрија Гордани и Озрену Јазвић, Беч, Аустрија Мирону и др Марији Жирош, Казинбарцика, Мађарска Марусји Јуриста, Загреб, Хрватска Ана Марији Лабош, Загреб, Хрватска Евгену Лабошу, Карловац, Хрватска др Ивану Лабошу, Загреб, Хрватска Михајлу и Марији Биндас, Нови Сад Вери и Мирославу Стражмештеров, Нови Сад Вери, Меланки и Нестору Тимко, Нови Сад Мирјани Илић, Београд Марији и Жељку Тот, Петроварадин Бориславу и Слободанки Хајдук, Шид Мирослави Хајдук, Шид Евгенији Данчо, Шид Драгици Живковић, Шид Ксенији Саламон, Бачинци – Шид Госпојинки Катановић Живковић, Бачинци – Шид Живану Кнежевић, Бачинци – Сремска Митровица

235

ДРУШТВО ЗА РУСИНСКИ ЈЕЗИК КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ ДРУЖТВО ЗА РУСКИ ЯЗИК, ЛИТЕРАТУРУ И КУЛТУРУ НовиСад (1970-2015)

Видаванє кнїжки: Леона Лабош Гайдук: Цеплосц дїлох, перли словох, Штверо дїяче у култури зоз Шиду зоз презвиском Лабош Издавање књиге: Леона Лабош Хајдук, Топлина дела, бисери речи Четворо посленика у култури из Шида са презименом Лабош п о м о г л и: КПД „Дюра Киш”, Шид * КПД „Ђура Киш”, Шид Грекокатолїцка парохия, Шид * Гркокатоличка парохија, Шид Грекокатолїцка парихия, Руски Керестур * Гркокатоличка парохија, Руски Крстур Литературна манифестация Поетски нїтки Меланиї Павлович Књижевна манифестација Песничке нити Меланије Павловић, Нови Сад Завод за културу войводянских Руснацох * Завод за културу војвођанских Русина CIP − Каталогизација у публикацији Библиотека Матице српске, Нови Сад 929.52LABOŠ 930.85(=161.2)(497.113 Šid) "19/20" ЛАБОШ-Гайдук, Леона Цеплосц дїлох, перли словох : штверо дїяче у култури зоз Шиду з презвиском Лабош / Леона Лабош Гайдук. – Нови Сад : Дружтво за руски язик, литературу и културу, 2015 (Петроварадин : Maxima graf). – 236 стр. : илустр. ; 21 cm. – (Едиция Одняте од забуца ; 18) Упоредо русин. текст и срп. превод. – Тираж 300. ISBN 978-86-85619-40-3 а) Лабош (породица) b) Русини – Културна историја – Шид COBISS.SR-ID 300830983

Maxima graf Петроварадин Леона Лабош Гайдук: Цеплосц дїлох, перли словох, Штверо дїяче у култури зоз Шиду з презвиском Лабош, Леона Лабош Хајдук, Топлина дела, бисери речи, Четворо посленика у култури из Шида са презименом Лабош * Видаватель: Дружтво за руски язик, литературу и културу * Издавач: Друштво за русински језик, књижевност и културу, Нови Сад, Едиция/Едиција: Одняте од забуца/ Отето од заборава 18 * Tираж: 300, Oбим: 14,75 штампарских табака, Друкарня/Штампарија Maxima graf, Петроварадин, 2015 064 19 75 281* papugai@mts.rs * 021 453 365 * 021 23 68 604

236

[Type text]