Plezir magazin #68

MAJ 2019.

BROJ 68

Uvod

U

prošlom broju smo govorili o održivosti u modnoj industriji, a u ovom razgovor širimo na domen uređenja enterijera, dizajna i arhitekture. Pričamo o novim tendencijama u arhitekturi, biomimikriji, novim materijalima i tradicionalnim metodama gradnje kuća od prirodnih materijala i upoređujemo sa situacijom kakva je kod nas. Razmišljamo o alternativama postojećim, štetnim praksama i istražujemo kako da i sami donosimo, po životnu sredinu, mudrije odluke. Učimo se kako da otpad posmatramo kao novi resurs, učimo o restauraciji, redizajnu i o materijalima koji su pouzdani zbog svoje izdržljivosti i dugačkog životnog veka.

Razgovaramo sa arhitekticama, dizajnerkama, preduzetnicama i pokretačicama promena koje svaka u svom domenu stvaraju bolje i prijatnije okruženje za život, rad i napredovanje svih nas. Udruživanje, edukacija i otvorenost da se neprekidno menjamo, vrednosti su kojima nas one inspirišu.

Maštamo i uživamo u inovativnim idejama i učimo od vizionara koji prepreke posmatraju kao izazove, i brišu granice očekivanog.

I kao kruna svega, podsećamo sebe i vas koliko je važno da usporimo, udahnemo i uživamo u trenutku bilo da je reč o šoljici kafe, načinu kako putujemo ili radimo.

Do narednog izdanja, čitamo se putem sajta i razgovaramo na društvenim mrežama.

Teodora Kovrlija, Plezir magazin plezirmagazin@gmail.com teodorakovrlija@gmail.com

2

| maj

Sadržaj

Onlajn špartanje

006

Dolores Hajden Arhitektura Seksizam u gradu

098

Životni stil

Književnost i društvene mreže

018

Arhitektura

Milena Zindović

104

Životni stil

Jovana Miljanović

024

Arhitektura

Jelisaveta Načić

122

Jana Oršolić Samo nežno prema sebi 036

Arhitektura

Marija Simović

126

Dizajn Dizajn

Dunja Ignis

048

Leksikon

Bojana Marković

140

Dizajn

Bojan Radović (GIR)

054

Arhitektura

Nataša Komljenović

150

Dizajn

Održivost kod kuće

064

Arhitektura

Balkan Earth & Regio Earth festival

158

Eko dizajn

Pletivo by Plezir

076

Životni stil

Promena planete počinje unutar nas

164

Putovanja

Project We Travel

086

Hrana

Pogačice sa sirom i listovima rena

172

Moda

Spes Line

096

3

Teodora Kovrlija

Redakcija

Nina Simonović

4

| maj

Dejana Vukadinović

Ana Stambolić

Dušan Mažibrada

Marko Popadić

Jelena Cvetić

Dragana Ilić

Plezir

Milena Goševski

Andrijana Kovrlija

Sara Savčić

Jelena Gavrilov

Merima Aranitović

Marija Radojković

Stigla nam je prva Plezir beba!

DobrodoĹĄao Ilija!

5

6

| maj

Online špartanje U

temu majskog broja vas uvodim ovomesečnim špar tanjem putem koga sa vama delim omiljene Instagram profile koji u fokusu imaju zelenu, održivu arhitek turu i dizajn.

Urbani dizajn, ozelenjavanje životnog prostora, biomimikrija, pokret „tinyhouse“, gradnja prirodnim materijalima i uzgajanje revolucionarnih materijala u laboratorijama, teme su kojima se sve veći broj profesionalaca iz ovih oblasti bavi, o kojima ćete saznati više na adresama koje ovom prilikom preporučujem.

Pripremila: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

7

@anderson_architecture

8

| maj

@bofillarquitectura

9

@chrisprecht

10 | maj

@d.signers_in

11

@earthenshelter

12 | maj

@greendesigns_

13

@makegrowlab

14 | maj

@materialdriven

15

@tinyhouse

16 | maj

@vincentcallebautarchitectures

17

Životni stil

Književnost na društvenim mrežama 18

| maj

Jelena Cvetić @ jelena_cvetic10

S

igurno ste primetili da gotovo sve izdavačke kuće, biblioteke i knjižare imaju svoje Facebook i Instagram stranice na kojima se lako i brzo informišete o novinama, koje se odnose kako na nove naslove tako i na posebne akcije. Pored toga, mnogo je verovatnije da ćete pre spaziti novu knjigu pregledajući društvene mreže nego na sajtovima gorepomenutih domova literature ili još manje unutar njihovih prostora. To je jedan od osnovnih razloga zašto se brižno održavaju sajtovi biblioteka, izdavačkih kuća i knjižara, i njihovi profili na popularnim društvenim mrežama. Drugi osnovni razlog je da smo razvili sposobnost vizuelizacije svakog aspekta u svakodnevnici, samim tim će nas, prirodno, lakše privući nešto vizuelno upadljivo. Kao što će nam pre privući pažnju knjiga koja zadovoljava kriterijume našeg estetskog vrednovanja, odnosno ukusa, tako ćemo se lakše odlučiti za čitanje knjiga koje su lepe na fotografijama. I to se ne može osuđivati, to je naprosto prirodno, gotovo instiktivno. I upravo to je dovelo do jedne nove vrste progresa u želji za što privlačnijim izgledom za kupce/čitaoce/korisnike društvenih mreža.

idealni za ljubitelje knjiga, pogotovo one koji vole da od vremena koji posvete čitanju knjige naprave ritual. Za većinu ljudi to podrazumeva nesmetanu tišinu (muzika dolazi u obzir), topli ili hladni napitak i udobni kutak. Takođe, mnogi profili ovog tipa prikazuju nam prava mala umetnička dela. Njihovoj popularnosti doprinosi obećavajuća kombinacija dobre kompozicije fotografije, uskladenih tonova i tople atmosfere uz interesantnu preporuku knjige.

Sve to na profilima ovog tipa možete pronaći smešteno u Instagram format fotografije i kraćeg teksta.

Ujedno vam mogu i preporučiti neke.

@the.book.monster

@whatnatisreading

Postoji veliki je broj Instagram profila posvećenih lepoti preporuke dobre knjige, na kojima, uz dobro osmišljene fotografije, dobijamo kratku reviziju @balkanbookstagram @foldedpagesdistillery knjige, eliptičnu instant kritiku i neku zanimljivu informaciju koja nas može podstaći da je i sami potražimo. Istovremeno, atmosfera ili možda bolje reći simbioza knjige i kafe ili knjige i čaja jeste izuzetno važan mentalni „okidač” koji nas podseća na sopstvenu intimizaciju sa knjigom u takvim hedonističkim trenucima. Ovakvi profili su @bookbento

@ bookotter

Sve je više buktjubera koji iz položaja sopstvenog empirijski zasnovanog mišljenja komentarišu knjige koje čitaju, oslanjajući se na aktuelne fenomene, popularnost ili zanemarenost određenih dela i skrivene dragulje književnosti. Peruse Project je jedna od njih i boraveći na Jutjub kanalu ove simpatične mlade Amerikanke možete se i zabaviti i dobiti brojne predloge i preporuke. Njen kanal može biti posebno zanimljiv ljubiteljima fantazije i naučne fantastike. Autorka Jen Campbell veliki broj snimaka posvetila je mitološkoj osnovi popularnih bajki, ali i samom pisanju, odnosno savetima koji se tiču pisanja poezije. Svojim pratiocima pruža uvid u svoje trenutne čitalačke izbore i analize pojedinih književnih dela.

Kod nas još uvek ovi kanali nisu toliko zaživeli, ali zato se podkast Bookvalisti sjajno snalazi nadomešćujući potencijalne kvantitativne nedostatke u pogledu srpskih podkasta. Na duhovit način preispituju brojne književne fenomene, uključujući teorijska pitanja, narativne postupke, motive koji se ponavljaju, adaptacije, kao i interaktivnost same književnosti u brojnim dijalozima koji vodi sa drugim delatnostima. Takođe, uvek su otvoreni za predloge tema koje zanimaju njihove pratioce.

Popularni fenomeni poput Read Harder Challenge-a takođe doprinose popularizaciji čitanja, kao i razmeni mišljenja i progresivnim aktivnostima koje pokreću. Pomenuti izazov pokriva izuzetno veliki broj žanrova i tematskih oblasti i omogućava raznovrsna tumačenja i ideje koje iz toga mogu poteći. Iskorakom iz sopstvene čitalačke zone komfora, odnosno čitanjem knjiga za koje se možda, po inerciji izbora, ne

bismo odlučili, pružamo sebi mogućnost nove i sveže perspektive i tako usložnjavamo sopstveni odnos prema književnosti.

Pitanje koje se sve češće postavlja je kako sve ove promene utiču na čitaoce i njihov odnos prema knjizi. Velike izdavačke kuće dosta pažnje posvećuju izgledu korica, fontu i formatu, ali čini se da to više nije dovoljno. Čitaocima, pogotovo onim mlađim, potreban je novi format knjige. Zbog toga danas na mnogim sajtovima možete pronaći i besplatna izdanja romana u e-formatu.

Izdavačka kuća Laguna u ponudi ima elektronska izdanja knjiga, koja su uglavnom nešto jeftinija u odnosu na ona u papiru. Njujorška javna biblioteka je otišla korak dalje, te tako na njenom Instagram profilu možete čitati knjigu kroz Instagram storije. Prva u nizu knjiga prilagođenih ovakvom čitanju bila je Alisa u Zemlji čuda, a potom su joj se pridružili i Poov Gavran, Kafkin Preobražaj i Dikensonova Božićna priča.

Idealan način da se zainteresuju mlađi čitaoci, kao i zanimljivo odstupanje od tradicionalnog doživljaja knjige. Čitalačka svest mlađih čitalaca se ne konstruiše više samo na osnovu obavezne lektire i kućnog, književnog vaspitanja, već i sadržaja na internetu.

Ukoliko se plasira kao nešto interesantno i, na izvestan način, moderno, mladi će postati konzumenti tog proizvoda, odnosno čitaoci. Dakle, u pitanju je jednostavna marketinška računica.

Iako je u pitanju književnost, neophodno je prihvatiti da knjiga u tom slučaju predstavlja robu, svakako važnu

robu. Brojni su razlozi zbog čega je značajno ubediti mlade da čitaju kvalitetna štiva, u čemu mogu pomoći vizuelno prihvatljivi sadržaji, zanimljivi blog-prikazi, kao i filmske adaptacije.

Mnogi čitaoci se upravo putem društvenih mreža informišu o aktuelnim književnim večerima, promocijama knjiga ili književnim debatama. Tako je jednostavnije ostati u toku. Književnost, iako naizgled nedovoljno fleksibilna, čini se, pronalazi načine kojima će se, nakon postmodernizma, preinačiti u nove zadovoljavajuće forme jedne umetnosti.

Pomenuta vremenska odredba se ne odnosi samo na dela koja pripadaju savremenoj književnosti, već i na načine na koje se prezentuje klasična književnost.

Konceptualizujći smisao umetnosti u savremenom dobu shvatamo u kojim se pravcima ona razvija i na koje načine je potrebno taj razvoj ispratiti, ali i usmeriti. Važno je dopustiti digitalizaciju literature, ali i očuvati tradicionalne vrednosti, odnosno od ponuđenih mogućnosti iskoristiti ono najbolje.

Ono što možemo reći sa sigurnošću je da se naša čitalačka svest menja i postaje željna multimedijalnih sadržaja, koncipiranih tako da nam zadrže pažnju i brzo zadovolje radoznalost.

Umesto bežanjem od novina, potrebno je i korisno upotrebiti pružene mogućnosti inovacije kako bi se iskoristio pun potencijal svega što književnost može da ponudi. Na taj način kvalitetni sadržaji lakše mogu postati dostupni i prijemčivi većem broju čitalaca.

Životni stil

Jovana Miljanović Žene, ne morate sve same!

J

ovana Miljanović je mlada poslovna žena koja se profilisala kao neko ko pomaže ženama koje žele da zapo čnu i razviju svoj biznis. U moru (besplatnih) informacija koje su dostupne svima, ponekad je teško pronaći savete koji se odnose na vas i vaš biznis.

Potrebno je vreme da bi se određene stvari testirale i veština da se prepoznaju dobre poslovne prakse. Istovremeno u tom obilju informacija plivaju i oni koji su odlučili da od koučinga naprave unosan biznis, koji savete i informacije koje nikada nisu imali priliku da provere u praksi, prodaju putem kurseva, knjiga i radionica. Ovo dodatno otežava snalaženje u već komplikovanom svetu finansija, marketinga i birokratije.

Jovana je s druge strane prema svojim potencijalnim klijentima i pratiocima na društvenim mrežama vrlo otvorena i direktna, ne predstavlja se kao neko ko će rešiti sve vaše probleme ili neko ko jedini zna kako se vodi uspešan biznis.

A da ne priča prazne priče, najbolje

24

| maj

govore uspešne priče žena koje su sa njom radile. Nakon bogatog radnog iskustva u inostranim i domaćim kompanijama i startapovima, osmislila je radionice na kojima svakog meseca okuplja žene željne znanja i informiše ih kako da koristeći dostupne alate efektivnije iskoriste vreme, fokusiraju se na odgovarajuću ciljnu grupu i pronađu svoj glas na društvenim mrežama.

Kroz podršku, edukaciju i umrežavanje, ona svojim klijentkinjama daje potreban vetar u leđa.

Jovana se, kako nam je otkrila, priprema da ovaj poslovni model proširi i van granica naše zemlje i radionice vodi na engleskom jeziku. Planova i želja ima mnogo, a u međuvremenu za zainteresovane polaznice priprema online kurs na srpskom jeziku. Lepa vest kojom želim da započnemo ovaj razgovor je informacija da je eBook koji je zasnovan na sadržajima koje deli sa polaznicama radionica, juče premijerno pušten u prodaju.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografije: Andrijana Kovrlija @andrkovr

Tvoj karijerni put je krenuo pre gotovo deceniju, a blog i društvene mreže su bile konstanta putem kojih te publika pratila, rasla i menjala se s tobom. Možeš li da podeliš sa našim čitaocima kako je izgledao tvoj put od Univerziteta, studija u Americi, do angažmana u inostranim i domaćim kompanijama, i startapovima, do povratka u Srbiju i početka preduzetničke priče 2016. godine?

Put je bio mnogo manje glamurozan nego što zvuči. Bilo je puno rada i odricanja, ali sopstvenom voljom, a ne moranjem, pa je to učinilo da u njemu uživam. Nakon dve godine FON-a i proseka 9.00 dobijam punu stipendiju da studije nastavim u Americi na Montclair State univerzitetu u njihovoj biznis školi. Iskoristila sam tu priliku da radim dve prakse koje su mi mnogo pomogle u daljem karijernom razvoju, a to su digitalni marketing za medijsku kompaniju Estro Communications i ad sales marketing u kompaniji VEVO u Njujorku.

Nakon toga se vraćam u Beograd, radim za neke domaće kompanije kao eksterni konsultant i paralelno sa tim flertujem sa idejom započinjanja svog startupa sa prijateljima i kreiranja mobilne aplikacije koja nas je idejno opčinila. Paralelno sa tim radim godinu dana kao stjuardesa samo zbog kinte, završavam obuku u Abu Dabiju i Srbiji, letim radnim danima i vikendima, a u slobodno vreme sanjam o tome da se posvetim samo radu na svom startupu čim dignemo investiciju.

To činimo u novembru 2013. i kada uspešno podižemo seed investiciju od 30.000 dolara od kompanije DP World što nas vodi u Dubai u turn8

akselerator. Kako aplikacija nije postigla značajan uspeh, vraćamo se u Srbiju i nedugo zatim karijerni put me vodi na Kipar, pa potom u London, pa ponovo za Njujork. Paralelno sa tim vodim blog o životu, biznisu i putovanjima, zahvaljući kome osvajam Austrian Airlines Global Blogger Challenge, Wow Air Iceland Challenge, Thai Air challenge, postižem uspešne saradnje i dobijam fantastična putovanja od ministarstva turizma Izraela, Crne Gore i Tajlanda, što me bez dinara odvodi put ovih magičnih destinacija.…Oduvek volim izazove i nemam strah da se prijavim za nešto gde su mnogo jači igrači od mene, jer znam da kada imam jasnu nameru, ništa me ne može zaustaviti.

Imam jaku volju i kada nešto odlučim spremna sam da uradim sve što je do mene da ostvarim to što sam namerila

online kurs, za sve one koji nisu u mogućnosti da je posete uživo.

Iako mnogi koji nas čitaju znaju ponešto o tvom radu, upornosti i disciplini, mislim da bi bilo interesantno da se podsetimo anegdote kako si uspela da sebi stvoriš priliku niotkuda?

Od decembra 2016. započinjem svoju radionicu Od hobija do posla u Beogradu i zahvaljujući jednom tekstu na blogu bez ikakve reklame pojavljuje se dvadeset žena na prvoj, što mi daje odličan feedback od tržišta da sam na dobrom putu i da sam ubola dobru nišu. Za to su me inspirisale žene koje su čitale moj blog i newsletter, jer su mi konstantno stizali upiti da više pišem o temama digitalnog biznisa, kreiranja pasivnoh prihoda, prodaje svojih digitalnih proizvoda i usluga, građenju ličnog brenda i slično…

Radionicu je od tada prošlo 1000 žena u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu, Sarajevu, Njujorku i Skoplju, a uskoro će biti dostupna kao eBook i kao

Ja imam jaku volju i kada nešto odlučim spremna sam da uradim sve što je do mene da ostvarim to što sam namerila. Praksu u Njujorku sam dobila tako što sam od profesora Yam Limbua dobila na poklon kartu za prestižnu marketing konferenciju, jer je mislio da će mi to značiti, a bila sam jedna od najzainteresovanijih studentkinja na njegovom času Consumer Behaviour, što je miks psihologije i marketinga. Otišla sam na konferenciju sa jasnom namerom, a to je da dobijem praksu za leto u kompaniji VEVO. Poslednji je bio govornik marketing direktor VEVO-A Alex Josephson i dok je došao red na njega, svi su bili umorni i jedva su čekali da odu kući, a ja sam čekala svojih pet minuta.

Žene, na žalost, uglavnom čekaju da ih strefi rak ili razvod da bi počele da se bave sobom na način na koji su to godinama želele

Kada su na red došla pitanja, imala sam par super pitanja i to mi je omogućilo da nastavimo razgovor na networking događaju posle konferencije. Njemu se jako dopalo što toliko znam o firmi i pitao me je da li sam već aplicirala na praksu kod njih. Priznala sam mu da nisam to uradila na vreme, jer kao internacionalni student nisam znala koliko ranije je neophodno da to učinim. On je rekao da su mesta za praksu popunjena nekoliko meseci pre toga, ali da mu prosledim CV. Za nedelju dana sam bila na intervjuu sa HR direktorom kompanije i dobila sam praksu za leto u kompaniji VEVO. U nizu pozitivnih, bilo je i nekoliko dosta teških trenutaka, posebno onda kada si u dva navrata ostala bez mesta za život u stranoj zemlji. Šta se tada dogodilo i kako si se snašla u tim situacijama?

Jednom sam ostala sama na ulici za novogodišnje veče u Kaliforniji, a drugi put u Dubaiju za prvi april, kada mi je nestao pasoš, ne mojom greškom i propustila sam let za nazad kući, a imala sam svega $50. Nisam želela da javljam nikome šta se desilo, jer ne volim da potresam drage ljude kada ne mogu da urade ništa u takvoj situaciji da mi pomognu. Hvala Bogu na Facebooku i svim divnim ljudima koji me prate, pa sam u Kaliforniji za to novogodišnje veče 2012. ubrzo našla smeštaj, a u Dubaiju sam provela par dana na kauču u akseleratoru. Sva sreća pa su tu bili tuševi i toaleti gde sam mogla da se okupam, jer bi u suprotnom to bilo još traumatičnije iskustvo.

Ljudi misle da sam ja mnogo pametnija nego što zapravo jesam. (smeh) Nikada nisam odlučila da će to biti moj put, niti imam tako dobre sposobnosti strateškog planiranja sopstvenog života.

Moj fokus je uvek bio na tome da radim ono što volim, u čemu sam dobra i što drugome treba, a moj alat je bilo pisanje bloga, društvene mreže, držanje predavanja na seminarima i konferencijama, dok nisam osmislila sopstvenu radionicu.

Radionice i seminare koje organizuješ u najvećem broju slučajeva posećuju žene. Kako je došlo do toga da nakon rada u IT-u koji je (nažalost) i dalje primarno muška industrija, počneš da radiš pretežno sa ženama? Šta je po tvom mišljenju razlog tome, da li su žene više preduzetnički orijentisane, da li su otvorenije za učenje na ovaj način ili je nešto treće po sredi?

Oduvek sam radila sa muškarcima i tog novembra 2016. kada me je zdravlje dovelo u Srbiju odlučila sam da okrenem novi list, jer sam tako osetila da treba. Želela da doprinesem tome da što više žena stekne vremensku i finansijsku slobodu kakvu zaslužuju.

Kroz pisanje bloga od 2011. uvidela sam vrlo dobro sa čime se moja ciljna grupa bori i koje su to njihove kočnice, strahovi i negativna uverenja. Uvek sam želela da doprinesem koliko mogu, jer sam verovala da svako od nas može da uradi malo i da kada bi svako uradio malo, to bi učinilo veliku promenu na globalnom planu. Žene, na žalost, uglavnom čekaju da ih strefi rak ili razvod da bi počele da se bave sobom Šta se promenilo onog trenutka ka- na način na koji su to godinama želele. da si odlučila da će građenje ličnog Često ne umeju da kažu ne i postave brenda i preduzetništvo nadalje biti jasne emocionalne granice. Još češće tvoj put? nemaju listu prioriteta, a i ako je imaju,

njih nema na njoj. Žene kod nas ne umeju da stave sebe na prvo mesto, jer tek kada je žena srećna i zdrava, ona može više sebe drugima da da. Žene nisu ni svesne svog potencijala i zato je najlepši komliment kada čujem da im moja radionica daje krila. Želim da pružim podršku i community ženama koje su se osmelile da započnu svoj biznis i da svoj hobi pretvore u posao.

Radionice držim svakog meseca u Beogradu, a uskoro će biti dostupne i online za sve one koji nisu iz Beograda.

Takođe, besplatno organizujem meetup skupove svakog meseca za žene sa radionice gde se one druže, osnažuju jedna drugu i međusobno se podržavaju. Želim da se one druže i umrežavaju nezavisno od mene, jer samo tako ovaj sistem može da nastavi da postoji i kada ja ne budem više u Srbiji.

Na tvom sajtu u rubrici „uspešne priče“ posetioci mogu pronaći priče polaznica radionica, koje su primenivši tvoje savete razvile svoje biznise, i mnoge od njih danas prepoznajemo na društvenim mrežama i tržištu. Imaš li neku evidenciju o procentu uspešnosti kod svih polaznika koji su prošli kroz program podrške?

Da, čak 10% polaznica je postiglo svoj finansijski cilj i prihoduje više od 2000€ mesečno što čini njihov hobi njihovim poslom od kojeg izdržavaju sebe i porodicu. Najuspešnije polaznice su imale na trenutke mesečni prihod i do 15.000€ mesečno u Srbiji od svojih digitalnih kurseva i proizvoda.

U jednom istraživanju je otkriveno da

od 28,5% biznisa koje u našoj zemlji vode žene, više od polovine preduzetnica odustane od svog sna već u prvoj godini poslovanja, dok čak 47% preduzeća bankrotira u toku baš te prve godine. Zbog čega po tvom mišljenju žene najčešće odustanu ili posustanu u prvih godinu dana vođenja biznisa?

Mislim da odustanu jer nemaju podršku okruženja i drugih žena, a verujem da dosta njih postanu i majke i logično da im dete onda postane prioritet, kao što će i meni biti jednog dana. Ali ako do tada nemaju tim i razrađen biznis, onda to često znači da će posao da se ugasi kako one ne budu u mogućnosti da mu se više posvete tom istom merom. Verujem i da je izazov u tome što žene ne znaju da delegiraju kako treba i outsourceuju delove svog posla, već se vode parolom mogu ja to sama dok onda više ne mogu.

Imajući u vidu da već tri godine intenzivno radiš na razvijanju različitih biznisa sa ženama, koji su po tvom mišljenju najveći izazovi sa kojima se one suočavaju?

Najveći izazovi su manjak podrške partnera, osuda od porodice i prijatelja zbog izbora karijere i osuda okruženja šta god radile zapravo. Najveći izazovi su što ne znaju da kažu ne, ne znaju da postave jasne emocionalne granice i upliću se u priče šta je ko rekao i šta ko misli, umesto da stave fokus na svoj put.

Uz to, mnogo gledaju sa strane ko šta radi i onda previše toga konzumiraju, a premalo kreiraju. Psihoterapija je i dalje tabu tema, a većina ljudi kojeg god da su pola ne razumeju da ako želiš da uložiš u svoj biznis, moraš da uložiš u sebe, jer si ti tvoj biznis.

A najčešće greške?

Najčešća greška je što misle da mogu i moraju sve same.

Okupila si prilično brojnu zajednicu i povezala žene usmerivši ih da se međusobno pomažu i podržavaju, a ono što mi se najviše dopalo je činjenica da povremeno organizuješ i druženja za sve polaznice. Umrežavanje i saradnja umesto konkurencije i spoticanja jesu vrednosti kojima bismo trebale da težimo, ali realnost je da se u praksi ovo retko događa.

Kako je tebi pošlo za rukom da povežeš ove žene, u čemu je tajna?

Tajna je da nema tajni. Iskrena sam i otvorena, zovem stvari svojim imenom i žene to osećaju i zato i dolaze kod mene. Verujem da kakva si osoba takve ljude i privlačiš da ti daju svoje vreme, pare i poverenje. Tako da su žene koje su prošle moju radionicu iako na prvu loptu različite i potpuno drugih interesovanja zapravo tu sa istim ciljem i istom potrebom, a to je da nađu bezbedno okruženje puno podrške i nekoga ko će da im bude vetar u leđa. Nekoga ko je već prošao put koji one tek treba da prođu i ko hoće da podeli sve svoje greške sa njima.

Ko su tvoji uzori i mentori od kojih si učila i od kojih učiš i danas?

Moji biznis mentori su Marie Forleo, Amy Portefiled, Suzy Batiz, Cara Alwill Leyba, Rachel Hollis, Sophia Amorusso… Što se tiče treninga uma tu su Marissa Peer, Terri Cole, Byron Katie, Esther Perel.

Od muških Seth Godin, Derek Sivers, Noah Kagan, Eban Pagan, Ed Dale, Chase Jarvis…

U više navrata si isticala kako je sloboda za tebe najveća vrednost. Međutim, većina ljudi koji se okrene razvijanju ličnog biznisa ubrzo shvati da radno vreme koje provedu radeći u građenju svog sna mnogostruko prevazilazi ono radno vreme od kog su prvobitno pobegli.

Koji je tvoj savet za sve one koji pokušavaju da nađu jednačinu koja će funkcionisati?

Moj savet za sve je da delegiraju što pre ono što ih iscrpljuje i da naprave dobru organizaciju vremena i strukturu dana, jer je onda sve moguće.

Imam primer mame sa petoro dece koja vodi uspešan biznis, stiže da trenira i ima kvalitetan odnos sa partnerom, ali kako bi to postigla zamislite koliko je gluposti kojima je morala da kaže NE. Svi imamo isti broj sati u danu, tako da ako neko postiže mnogo više od tebe, biće da si lošije organizovana, a ne da taj neko ima bogatije roditelje ili više sreće ili koji god glupi izgovor sada smišljaš da opravdaš sebe. Moj savet je da svi pročitaju knjige Girl wash you face, kao i Girl stop apologizing autorke Rachel Hollis, koje mogu da naruče sa sajta Book Depository.

Kako izbeći „burnout“ koji je fenomen s kojim se sve veći broj ljudi danas suočava?

Svako mora da nađe svoj recept, a moj je redovan trening, meditacija, planirani odmor i boravak u prirodi. Ja ustajem svaki dan oko 6 i do 9 ujutru ne palim telefon, jer je to vreme za mene, pisanje, čitanje, meditaciju, planiranje tog dana. Ako to nemam, doživljavala bih

burnout na dnevnom nivou. Svi smo prezauzeti i prosto moramo da se izborimo za kontrolu nad sopstvenim vremenom. Vikendom gledam da sa partnerom boravim u prirodi, makar to bili Ada ili Košutnjak, jer mislim da je vreme za računarom i nad telefonom pogubno za naš um, kičmu i ten. :) Kako se nosiš sa odgovornošću koju sa sobom nosi činjenica da žene koje rade s tobom pažljivo slušaju svaku tvoju reč i savet, i da od toga koliko ćeš ih dobro usmeriti zavisi da li će se njihov biznis razviti u željenom smeru?

Moja odgovornost je samo za ono što kažem, a na njima je kako će to da čuju, shvate i primene, jer istu rečenicu istog tonaliteta svako od nas drugačije čuje i tumači. Meni je bitno da mi je srce na pravom mestu, da mi je namera čista, a sve ostalo je na njima. Ja samo imam odgovornost da podelim svoj put i dam alate i korake koji su meni doneli uspeh. Ne zavisi njihov poslovni uspeh od toga koliko ću ih ja dobro usmeriti za tih četiri sata radionice, jer sve žene dobiju isto, a samo 10% uspe da primeni to na sebi, jer tu onda u jednačinu ulaze njihova lična uverenja, navike, sposobnosti, talenti, volja, upornost, disciplina…sve one stvari za koje ja nisam stručna, i gde im svima uvek savetujem psihoterapiju, trening, rad na sebi, jer samo znanje alata bez znanja i kontrole sopstvenog uma te neće dovesti nigde. Da je tako, svi bismo imali trbušnjake, jer svi imamo znanje šta je neophodno da uradimo kako bismo ih dobili, ali neće svako da vežba i probuši kašiku.

Interesantna pojava je da danas postoji veliki broj ljudi koji izdvajaju ozbiljnu količinu svog vremena i ulažu mnogo novca u edukaciju, različite seminare, predavanja i radionice, ali naučeno ni na koji način ne primenjuju. Ne znam postoji li neki termin za ovakvo ponašanje, ali bih volela da razumem šta je to u našoj prirodi što nas ponekad blokira da se pokrenemo iz mesta?

kupujem knjige, iako nisam pročitala sve koje imam u Kindlu, kupujem nove koje mi se dopadnu i trenutno ih imam preko 300 i to je nekome verovatno strašno, a meni je super. Svako od nas ima svoje blokade, strahove, traume i nekome je strah od neuspeha, a nekome strah od uspeha ono što mu ne da da se pomeri u pravom smeru.

Zato savetujem da se svako nosi sa svojim bagovima kako ume i zna, kroz boravak u prirodi, šetnju, psihoterapiju, Termin koji smo smislili moj drug Milan druženje, gledanje filmova, ili odlazak Maglov i ja je „kursadžije”. (smeh) Mislim na radionice. da svaki čovek ima svoje motivacije za takvo ponašanje o kojima ne vredi ni Šta je za tebe bio najveći izazov sa nagađati, i meni to lično nije za osudu, kojim si morala da se suočiš prilijer možda nekome treba da čuje kom pokretanja vlastitog biznisa? trideset tri kursa da bi odlučio da nešto primeni i to je u redu. Ako nekoga Iskreno, nemam pojma, jer mene lože to ispunjava, neka to radi sve dok ima prepreke, rizik i nestabilnost, pa ne vremena i para. Ja na primer tako pamtim izazove. Najbolje stvari u životu

zemlja prilika i inspiracije, druga kuća i tamo se osećam kao svoj na svome, čak i više nego ovde.

Svi imamo isti broj sati u danu, tako da ako neko postiže mnogo više od tebe, biće da si lošije organizovana, a ne da taj neko ima bogatije roditelje ili više sreće ili koji god glupi izgovor sada smišljaš da opravdaš sebe

su mi se desile baš iz tih neplaniranih situacija. Meni je veći rizik da izdam sebe i ne uradim ili ne kažem ono što mislim da treba nego neki biznis izazov.

Biznis je meni uživanje i volim da radim i volim pare i volim da delim vrednost i istinski verujem da što više dam, više mi se vraća, tako da ne pamtim biznis izazove, verovatno su kod mene u glavi oni definisani kao biznis prilike.

U kom pravcu bi u narednih 5 godina želela da se tvoj posao razvija? Želim da zarađujem milione, repliciram uspeh kakav sam postigla u Srbiji na globalno tržište, kreiram svoju fondaciju i uvek živim jednom nogom u Srbiji, a drugom u Americi. Volim ovu zemlju i želim da doprinesem koliko mogu, nije me džabe neko posadio ovde da se rodim. A Amerika je za mene uvek bila

Kako postižeš balans između posla i uživanja?

Ne verujem u balans, samo u fokus.

Kada radim, radim i ništa me ne može poremetiti. Kada se odmaram, isključim se od posla i mozak na pašu. To je moj recept, ali kao i sve ostalo u ovom tekstu, apsolutno ne mora da radi na vama. Čime hraniš svoj duh? Čitam kao blesava, pišem, podržavam žene iz mog okruženja, doprinosim humanitarnim radom koji me ispunjava još od osnovne škole, treniram sa najboljim trenerom na planeti i provodim vreme sa mojim dečkom koji mi je partner, podrška i najbolji prijatelj na svetu.

Ideja i projekat na kome ćeš u narednom periodu biti angažovana? Želim da nakon što lansiram online radionicu Od hobija do posla i eBook, lansiram i print verziju dnevnika za devojčice koji sam kreirala zajedno sa dizajnerkom Yelkom, a da onda polako krenem da posao prebacujem na engleski jezik kompletno. Nastaviću da držim radionice uživo u Beogradu svakog meseca, marketing seminare nekoliko puta godišnje i besplatne meetupe za moje žene svakog meseca. Planiram da napišem knjigu u budućnosti i da se aktivnije vratim blogu, koji je moja baza, a koga sam zapostavila prethodnih godina.

Dizajn

Intervju: Dragana Ilić @_oatflake Fotografije: Katarina Ćirković; privatna arhiva

Jana Oršolić Само нежно према себи

36 | maj

U

majskom broju se družimo sa dizajnerkom, edukatorkom, tipografkinjom, autorkom mnogih kreativnih projekata kojima nas oduševljava - Janom Oršolić. Janino ime simbolizuje ličnost punu mladosti i energije, koja u sebi nosi sjaj. I još jednom se pokazalo tačnim „Nomen est omen“.

Verni fanovi Janinog rada odlično se sećaju bloga koji je vodila od 20082013. godine i koji je od dnevnika brzo prerastao u jedinstven bukvar vizuelne inspiracije. Njen font Lovely je godinama bio jedan od najtraženijih na Tipometru, a najnoviji Mermer, inspirisan klesanim pismom iz doba antike, iz dana u dan ima sve više fanova. Janu danas pratimo na Instagramu i uživamo u njenim crticama iz života i kreativnim projektima koji nastaju kao rezultat saradnje sa lokalnim stvaraocima, a povod za naš razgovor bio je najnoviji poduhvat, nastao kao rezultat introspekcije i višegodišnjeg rada na sebi, koji nas sve podseća na važnu istinu – Samo nežno prema sebi!

37

Blog koji smo svi jako voleli nažalost više ne pišeš. Možeš li da nas u nekoliko slika povedeš putem tvoje trenutne vizuelne inspiracije?

Hmmm… na primer:

Poslednjih godina si imala brojnih kreativnih izleta i saradnji pa smo tako imali prilike da uživamo u unikatnim porcelanskim tanjirićima, zatim neodoljivim tipografskim daskama i najskorije „nežnim” bedževima. Svi do jednog su neverovatno dobro prihvaćeni. Pričaj nam malo o ovim saradnjama sa kreativcima, novim idejama i najaktuelnijem projektu #samoneznopremasebi?

Do nedavno sam mislila da najbolje radim sama, ali me je priključivanje društvenim mrežama uverilo u suprotno i prirodno dovelo do povezivanja sa lokalnim stvaraocima koji su me svojim radom pokrenuli na odgovor i akciju. Tako sam kod Bojane Brkić u studio prvi put otišla na radionicu a da se nismo poznavale, a sada smo lansirale drugu seriju unikatnih dekorativnih porcelanskih tanjira koje ona ručno pravi, a ja rukom ispisujem svaki pojedinačno.

Koja je muzička podloga ove naše virtuelne šetnje?

Zlatna mini plejlista koja bi išla nekako ovako: Heart of Gold - Neil Young Gold - Chet Faker Golden Brown - The Stranglers Gold on the Ceiling - Black Keys Od nežnog do osnažujućeg.

38 | maj

Daskka instagram mi je dao ideju o daskama za sečenje i serviranje u obliku slova, pa sam im ponudila ovakav zajednički projekat i sada te naše wooden boards ili The Woards, 147 različitih ćiriličnih i latiničnih u tri veličine mozete poruciti iz kataloga i one će vam ih napraviti po mojim crtežima za dve-tri nedelje. Što se tiče najnovijeg projekta, Samo Nežno Prema Sebi, on je posledica mog rada na sebi i ozbiljnog ličnog razvoja koji doživljavam u poslednjih godinu dana. Sva moja upiranja da budem više, brže, bolje od kad znam za sebe pokazuju se kao suprotna mojoj prirodi, a kao definicija onoga što osećam kao svoju potrebu izrodila se rečenica

SAMO NEŽNO PREMA SEBI. Ćirilicom ukucana delovala mi je još mekše, bliže i ubedljivije, pa sam je tako i oblikovala da bih podelila sa ljudima na Instagramu. Odgovor i reakcija su bili takvi da mi je bilo jasno da je potrebno da ovu rečenicu dovedem i u fizički svet, pa je sve krenulo sa bedževima.

Sada već više od 1000 bedževa šeta unaokolo i ljudi koji ih nose i poklanjaju šire ovu poruku. Jedna od najdragocenijih scena koje sam kao autor i dizajner doživela je trenutak kada sam na Instagramu videla fotografiju doktorke koja je u GAK Višegradska na svojoj uniformi nosila bedž sa ovom porukom!

Posle bedževa krenule su nalepnice jer je fino da sebe podsetimo na ovo kad pogledamo u rokovnik, mobilni telefon ili ogledalo u kupatilu. Zapravo, ne postoji segment življenja gde nam ovaj podsetnik nije potreban. Mame koje nose ovu poruku na vreme uče svoje ćerke kako zapravo treba. I muškarcima je ova potrebna ova poruka, mada za sada bedžiće većinom kupuju da bi ih poklanjali svojim sestrama, prijateljicama, mamama i koleginicama, što je takođe nežno, dragoceno i čarobno za mene. Ovo je jedan od najdragocenijih projekata u mom dosadašnjem iskustvu.

39

Jedna od najdragocenijih scena koje sam kao autor i dizajner doĹživela je trenutak kada sam na Instagramu videla fotografiju doktorke koja je u GAK ViĹĄegradska na svojoj uniformi nosila bedĹž sa ovom porukom!

40 | maj

Kako u tvom slučaju izgleda proces od ideje do realizacije? Koji deo procesa ti je najinteresantniji, a koji najizazovniji?

Sada već zaista uživam u svim delovima procesa. Od trenutka kad oko glave zuje razne ideje i kojekakvi utisci krenu da se lepe jedni za druge i grupišu u samo tvoj miks svima dostupnih komadića. Kad se sve slegne i iskristališe ostaje egzekucija, a to je uglavnom lakši deo posla, ukoliko ako imaš dobre saradnike. Dizajn je uvek timski rad. Na kraju stvaralačkog puta sledi predstavljanje ideje i proizvoda publici, a to je priča za sebe. Taj deo je verovatno i najizazovniji jer ne zavisi više od tebe. Posle dužeg vremena rada u osami ono što je nastalo prikazuješ drugima i spreman si na sve, od neprimećivanja preko grubih negativnih kritika, do neslućenog oduševljenja. Nadaš se da će tvoj rad rezonirati i da će drugi osetiti to što si hteo da kažeš, a kad se to desi zadovoljstvo je ogromno.

U svetu je tipografija u dizajnu proizvoda toliko daleko otišla da su pojedina pakovanja proizvoda doslovno umetnička dela. Koliko je Srbija u toku sa ovim trendovima, i koliko su kupci probirljivi u tom smislu?

Srbija nije bogata zemlja i nema tradiciju dizajna kakvu imaju zemlje iz kojih dolaze ta pakovanja od kojih zastaje dah. Japan, Skandinavija, Engleska, Italija, na primer, to su zaista zemlje dizajna, zapravo zemlje prave mere i stila. Dobar dizajn je kulturna strategija države, izvozni proizvod i jedan od mogućih načina da se

promoviše identitet jednog naroda.

Srbija nije zemlja prave mere i stila.

Kod nas je sjajan dizajn eksces i najčešće je podržan projektima iz inostranstva, a proizvodi koji dobiju fensi odelce namenjeni su za izvoz. U poslednje vreme domaći „startapi” umeju da imaju zanimljiva pakovanja, ali je ovde uglavnom problem u malim količinama koji znače visoke troškove proizvodnje pakovanja. To utiče na konačnu cenu koja domaće kvalitetne proizvode učini preskupim za većinu stanovništva. Nasuprot tako malim proizvođačima, za pakovanje nečega iz iole veće proizvodnje dizajner ovde na raspolaganju ima izuzetno slab izbor i loš kvalitet polugotovih pakovanja kao što su na primer kartonske kutije ili staklene tegle, što utiče na krajnji utisak. Proizvod upakovan domaću staklenku ne može da izgleda dobro kao italijanski, zbog kvaliteta stakla i nivoa tehnologije koji je u opticaju. Uglavnom, ovde je potrebna ogromna domišljatost, mnogo energije i logistike da bi se proizvelo odlično pakovanje. Da ponovim, Srbija nije zemlja prave mere i stila. Zato me nervira, a zato je i volim.

Zatekneš li sebe da si neki proizvod kupila isključivo zbog neodoljivog dizajna?

Apsolutno. To se dešava i kupcima koji nisu ljudi iz struke, nabaždarenima na primećivanje dobrog dizajna. Zato se i kaže da će loš proizvod brže propasti ako ima sjajan dizajn pakovanja. Ambalaža privuče ljude da kupe nešto novo, pa ako otkriju da se unutra nalazi proizvod lošeg kvaliteta osećaju se prevareno i taj proizvod više nikad neće kupiti. Zato kvalitet pakovanja mora da 41

prati kvalitet proizvoda. Mislim da isto više mimo njih. Pored onoga što treba da nauče na Pismu, a to je sve od klasivaži i za knjigu. čne i savremene kaligrafije do projeNa Fakultetu primenjenih umetno ktovanja tipografskog pisma tj. pravljesti predaješ na predmetu Pismo. nja fontova, pokušavam da im preneKakva iskustva nosiš iz dugogodi- sem svoju ljubav prema učenju, tragašnjeg rada sa mladima? nju, eksperimentu.

Obožavam da radim sa studentima i zahvalna sam za kontinuitet koji imam u nastavničkom radu jer osećam i vidim koliko sam svake školske godine bolji nastavnik. Počela sam pre 14 godina kao asistent-pripravnik, a već dugo radim samostalno sa grupama studenata od onih koje broje 40-ak ljudi, do onih u kojima je 10-ak ljudi, što traži potpuno drugačiji pristup radu. Takođe, radim na svim nivoima studija, od prve godine osnovnih studija pa do doktorskih. I sama sam student doktorskih studija i zahvalna sam svojim roditeljima što su me naučili važnosti stalnog učenja i ličnog napredovanja, pri institucijama a još

42 | maj

Na koji način uspevaš da ih motivišeš i izvučeš ono najbolje iz njih?

Zapravo je vrlo jednostavno. Volim svoj posao, otvorena sam za studente i njihova individualna interesovanja, slušam ih. Verujem u njih i znam da svako od njih nezavisno od talenta uz ozbiljan fokus i mnogo rada može da nađe svoj autentičan i relevantan izraz.

Ne verujem u to da je kazna efikasan pedagoški metod i najradije bih radila u okruženju bez ocena jer bismo tada radili bez zadrške. Bez straha od promašaja koji će dovesti do niske ocene. Takvi iskoraci su neophodni u umetnosti i dizajnu, a sistem sa oce-

njivanjem i rangiranjem ih u tome sputava.

U kojoj meri je rad sa studentima uticao na tvoj kreativni razvoj?

Izuzetno, i sve više.

Za ego je zdravo to što svake godine krećem od početka, predstavljam se novoj grupi studenata od kojih većina ne zna ko sam i šta je moj portfolio.

Takođe, to što svake godine pričam o osnovama pisma, uzimam u ruku čelično pero i flah četku da bih pisala slova kako se to radilo pre 2000 ili 500 godina značajno mi je u smislu ukorenjavanja, vraćanja na početke. Uvek imam na umu da sam deo niza i da nastavljam ono što su od antike ljudi pre mene radili sa slovima i što će posle mene raditi. Ego ne može da luduje kad sebe vidite kao kariku u lancu. Sad, to što se eventualno osećate delom zlatnog lanca… to je već druga stvar… :) Taj segment se tiče samokontrole i pripadanja nečem većem, a onaj drugi, razbarušeniji, to je bezbrižniji deo u kom se u radu sa mlađim studentima osetim kao jedna od njih pa sa istraživanjima novih alata nastavim i posle časova. Zahvaljujući Iskustvu i godinama bavljenja slovima imam sve čistiji tok misli, bistriju i bržu putanju od prve ideje do konačnog rešenja kada pričamo o slobodnoj i eksperimentalnoj kaligrafiji. Zbog svakodnevnih susreta sa studentima uvek sam svesna dugog puta koji sam prešla do sada, svega što sam do sad osvojila od znanja i veština.

Najvažnije, sa njima svakodnevno osvešćujem da i dalje imam u sebi veselje koje sam proces rada nosi. Kad pravim slova vreme stoji. Pronašla sam svoj poziv, to je to. Da sam lik iz 43

crtaća Moj mali poni, moj cutie mark Neki dizajneri tipografskih pisama bi bilo slovo A, hahahaha! (reče majka kreću od inspiracije iz knjiga, sa šestogodišnje devojčice). putovanja, sa neke stare kutije šibica, Sa porastom popularnosti „digital- poštanske marke, table sa natpisom nih zanimanja”, grafički i veb diza- za obućara i slično. Drugi, koji osim jn su sve privlačniji mladim ljudima, toga što projektuju tipografska pisma međutim mali broj ljudi nastavi da rade i kao grafički dizajneri, prave se bavi tipografijom. Šta je razlog pismo koje bi i sami želeli da koriste ili ga planiraju za neki naredni kontome? kretan projekat koji je na vidiku.

Treći pak prate kretanje tržišta pa Zapravo, tipografijom se SVI oni bave. prate ili pretpostavljaju šta će biti Zamislite sajt, knjigu, plakat ili pakonaredni trend i šta će dizajneri tražiti vanje bez tipografije. Ne ostaje ništa i želeti da kupe. Postoji i grupa osim par bojenih površina i poneke koja naročito prati razvoj softvera slike. Samim projektovanjem tipopa želi u novom projektu da isproba grafskog pisma, tj. pravljenjem fontneke nove mogućnosti koje programi ova se bavi daleko manji broj ljudi. za dizajn fontova nude.

To je zaista specifična oblast koja traži projektantsku preciznost, polu- Počeci, dakle, mogu da budu veoma programerski mozak i maratonsku različiti. Onda sledi razvoj projekta. istrajnost. Ako je grafički dizajn zbirka Neki dizajneri vole sami da izguraju kratkih priča, type dizajn je jedan od ceo proces jer imaju kompletnu kreaonih najdužih romana. tivnu i tehničku kontrolu nad fontom i onda proces traje duže, pa kad Nakon „Lovely” fonta koji je značaj- familija broji više fontova to je proces no obeležio tvoj rad i bio jedan od duži i zna da traje godinama. Drugi najtraženijih na Tipometru, pojavio pristup je timski rad. U takvim timose „Mermer”, familija fontova koja vima posao se deli na logične celije inspirisana klesanim pismom ne pa neko koncipira pismo i pravi iz doba antike. Zanima me kako skice, neko drugi ih rascrtava, treći nastaje font? Odakle dolazi ideja i šire familiju na težine ili širine, koliko vremena treba da prođe da razmake pravi četvrta osoba, peta kern, šesta prezentacije, sedma se bi nastao novi? bavi promocijom. U takvim, komercijalnim uslovima, digitalna slovoProces je jako zanimljiv. Sve kreće od slagačnica radi kao i svaki drugi ideje, nekom u glavi, nekom na papiru. dizajn studio.

44 | maj

45

Za kraj dopiši reči koje te najbolje opisuju. Neka to bude Janina AZBUKA:

Асикс Београд Виспреност Гумене бомбоне Дунав Ђурђевак Експеримент Железница Злато Италија Језгро Континуитет Ложење Љубав Мермер

46 | maj

Нежност Њујорк Ортак Попокатепетл Ровињ Сунце Тирамису Ћошак Универзум Фокус Хортензија Цигла Чигра Џин Штафета

47

Dizajn

Dunja Ignis Priče ispisane koncem

Intervju: Dragana Ilić @_oatflake

48 | maj

S

redinom 15. veka na periferiji Pariza Žan i Filiber Goblen su otvorili radnju za bojenje tkanina.

Posao im je ubrzo tako dobro krenuo da su u narednim generacijama članovi ove porodice rešili da uposle i majstore za izradu tapiserija.

Njihove ručno rađene slike od vune i finog konca postale su veoma tražene i ubrzo omiljene ne samo u Francuskoj već i šire. Bili su to gobleni. Vezne ilustracije koje ste imali priliku da vidite u domovima koji su opremani u duhu prošlog veka. Mislim da ne postoji kuća u kojoj barem na tavanu nije sačuvan goblen koji je nečija baka brižljivo izvezla. Nakon povratka starim zanatima, i ljubavi generacije milenijalsa prema ručnom radu, gobleni su iznova tu! Njihova forma se jeste promenila i modernizovala, prilagodivši se savremenoj estetici. Društvene mreže su u tome imale veliki doprinos, i upravo zahvaljujući njima otkrili smo profil Dunja Ignis. Umetnica iza ovog profila je Martina Bilan koja se prvenstveno bavi izradom predmeta od gline, a tek nedavno je svojoj manufakturi dodala i tradicionalne goblene savremenog izgleda. Martina iza sebe ima uspešnu saradnju sa splitskim brendom Dott. zahvaljujući kojoj su njene goblene mnogi mogli da ponesu i na sebi. I dok se najčešće ljubav prema ručnom radu i vezu čuva i nasleđuje u porodici, put naše sagovornice je bio nešto drugačiji. Da

veze naučila je potpuno sama, strpljivo, uz pomoć Jutjub tutorijala.

Kada se rodila ta ljubav prema goblenima i koliko dugo je trajao proces učenja?

Oduvijek sam voljela sve ručne radove.

Kad vidim nešto što mi se sviđa odmah počnem razmišljat kako bih sama to probala napraviti, iako je nekad jednostavnije i jeftinije istu stvar kupiti. Al’ u čemu je tu zabava. Proces samog učenja tehnike nije dugo trajao, ispočetka sam bila jako spora. Sada sam brža, sigurnija i preciznija.

Zanimljivo je kako si jednom tradicionalnom zanatu dala savremen izgled. Svi radovi poseduju veselu notu i divne poruke. Kako biraš motive i koliko vremena ti je potrebno da napraviš jedan takav rad?

Kada radim custom made narudžbe onda razmišljam o ljudima za koje je rad namijenjen, njihovim hobijima, karakteru, zanimacijama, pa svemu dodam laganu, nježnu i zabavnu notu. Kad radim nešto za sebe onda se inspiriram prirodom, biljkama, svemirom, magijom, znanošću, znanstvenom fantastikom i psihologijom. Za custom made radove mi je potrebno oko 12 do 15 sati vezenja. Neke radove sam vezla i duže, jednu haljinu sam vezla 110 sati. To mi je za sada rekord.

Koliko je ram važan kao deo priče?

Da li se dešavalo da počneš neki vez i shvatiš da ipak ram mora da se menja ili prethodno dobro sve proceniš?

na jedan za to sam uvijek otvorena. Svima preporučam da probaju neki ručni rad i slušalice u ušima, sa dobrom audio knjigom ili zanimljivim podcastom.

To je čisti zen.

Obično sve vezano za vezenje prethodno procjenim i odlučim, kad počnem Istina je da se danas veliki deo trvezenje to je samo egzekucija, lakši dio. govine uglavnom odvija online, reci mi gde se pored društvenih mreža Kakva je situacija sa nabavkom ma- mogu pronaći tvoji radovi? terijala, konca i platna? Gde se ti snadbevaš?

Vezeni radovi u Designer store Krug u Splitu, Galerija Juraj Dalmatinac u ŠibePlatno za vezenje kupujem u lokalnim niku i naravno na mom Instagram trgovinama pozamanterije. Obično ku- profilu i mogu mi se javiti na mail: dunja. pujem tvrdi pamučni materijal. Bitno ignis@gmail.com mi je da materijal nije elastičan jer mi to otežava vezenje. Prije nekoliko godi- Glina je, da kažem tvoja prva ljubav, na sam dobila na poklon tri kutije kon- ali uspela si nekako sve da povežeš ca za goblene. Njima je bio teret i sku- i fantastično uklopiš i sa vezom. Da pljao prašinu, a meni je najbolji poklon li razmišljaš o nekim novim projektiu životu. ma? Šta te trenutno najviše okupira?

Primećujem da popularnost tvojih umetnina na Instagramu raste, što ukazuje na to da se i mladima dopada ovaj vid umetničkog izražavanja. Da li si razmišljala o nekim radionicama?

Volim pohađati radionice al’ prevelik sam introvert da bi mogla sama održavati radionice. Možda jednog dana. Ali ako nekome trebaju konzultacije jedan

Sada trenutno radim na novim oblicima keramike i poboljšavam tehniku.

Sve što napravim bit će objavljeno na mom Instagram profilu. Ne želim se jinxat sa previše pričanja, jer keramika je ćudljiva, zahtjeva puno vještine, pažljivosti i strpljenja.

Dizajn

Bojan Radović (GIR)

Pripremila: Teodora Kovrlija

Intervju: @teodora_kovrlija

Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija Fotografije: Lumina Images, Relja Ivanić

Budućnost dizajna je u većoj 54 | maj

okrenutosti ka baziÄ?nom ljudskom

G

IR Store je mesto susreta dizajna i umetnosti koji besprekorno funkcionišu u minimalistički, moderno uređenom prostoru u Beogradu.

Prijatan ambijent, zanimljivi, specijalno za ovaj prostor osmišljeni programi, i fantastična selekcija odabranih dizajnerskih komada koji oduševljavaju ne samo svojim estetskim odlikama već i filozofijom koja se nalazi iza tih brendova, učinili su GIR jednim kultnim, gradskim mestom. Sa Bojanom Radovićem, pokretačem i vizionarom koji stoji iza ovog koncepta, razgovarala sam o razvojnom putu jedne male, porodične Kraljevačke fabrike čiji su osnivači uz puno rada, učenja i strpljenja stvorili prepoznatljiv, veliki brend koji danas zapošljava gotovo 600 ljudi i izvozi svoje proizvode na svetsko tržište, a u čijem ogranku, pomenutoj koncept radnji na Novom Beogradu se pored proizvoda od drveta proizvedenih u fabrici nalazi i veliki broj prestižnih svetskih brendova, kao i poneki komad domaćih dizajnera.

rudžbine i podigli malu, porodičnu fabriku na nivo na kome je danas?

Od 2001. godine kroz novonastalu saradnju sa Ethnicraft-om uspevamo da podignemo proizvodnju nameštaja na jedan viši nivo, i zapravo od tog trenutka počinjemo da se bavimo prevashodno razvojem i proizvodnjom nameštaja od punog drveta, smanjujemo upotrebu ostalih materijala i tehnika i radimo isključivo na tome da se specijalizujemo na ovom polju po kojem postajemo najviše prepoznatljivi. Vezano za razvoj priče, ona je morala da ide sitnim koracima, naša prva porudžbina bila je samo jedan komad. Jedan, pa pet, deset, pedeset… I svaki korak je bio test, koji ukoliko se uspešno položi možemo preći na sledeći nivo. Rekao bih da nas je skoro 20 godina uspešno prevaziđenih izazova i uspešno položenih testova dovelo u poziciju u kojoj smo sada.

Da li se u vašoj fabrici proizvode i komadi nameštaja koje ste vi dizajnirali za inostrane partnere, koji su to Možeš li da nam ispričaš kako je sve komadi? krenulo, kako je nastao GIR? Dizajn uglavnom dolazi od strane inGIR kao kompanija i pojam se prvi put house dizajnera našeg partnera ili od pojavljuje 1991. godine. Osnivaju ga moji strane eksternih saradnika, dizajn sturoditelji. Međutim posle prvih koraka dija ili pojedinaca širom sveta. U pitanju koji su bili vezani za trgovinu, tehniku, je i jedan dizajner iz Srbije, Đorđe Čukaračunarstvo, tek od 1995. godine poči- nović. Razvoj GIR-a preuzima od trenunjemo da se bavimo proizvodnjom na- tka kada je nastao koncept i u saradnji meštaja, onim što nam je danas ključna s dizajnerom dovodi proizvod od počedelatnost. tne zamisli do realizacije i kasnije u saradnji s proizvodnjom do optimizacije Dvehiljaditih ste počeli saradnju sa za serijsku proizvodnju i mogućnosti belgijskom kompanijom Ethnicraft. da isti bude plasiran na tržište.

Kako ste došli do te prve velike po-

Danas vaša fabrika pokriva čitav proces proizvodnje. Kako izgleda taj razvojni put jednog komada od trupaca do gotovih komada nameštaja?

Da, danas možemo reći da smo posle dve decenije rada uspeli da u potpunosti zaokružimo proces. Od trupca kao početne sirovine s kojom raspolažemo do krajnjeg proizvoda. Taj proces je vrlo kompleksan, podrazumeva na desetine faza, nekoliko desetina ljudi u različitim fazama obrade koji rade na njemu, i traje u našem slučaju od 6 do 8 nedelja. Mislim da bi bilo nepoštovanje prema procesu ukoliko bih pokušao da ga svedem na nekoliko rečenica. (smeh) Ovo pitanje me je inspirisalo da razmišljam o jednom video materijalu koji bi mogao da pruži najbolji mogući odgovor na ovo pitanje.

Gde pronalazite sirovine, da li u Srbiji možete nabaviti dovoljnu količinu drveta sa odgovarajućim FSC sertifikatom?

Nažalost ne možemo, zbog problema da velika većina privatnih šuma u Srbiji nije FSC sertifikovana. Nadamo se da će se ovaj problem rešiti u nekoj doglednoj budućnosti, jer može dovesti naše čitavo poslovanje u problem ukoliko ne bude rešeno u nekom kraćem vremenskom roku. Većinu sirovine uzimamo iz Srbije, međutim u slučajevima kada radimo za kupca koji zahteva FSC sertifikat, što je sve češći slučaj, a i naša želja, sirovinu uvozimo iz Hrvatske i drugih zemalja i samim tim smo u tim slučajevima manje konkurentni. Šta bi izdvojio kao najveći izazov sa kojim se GIR suočio?

Možda svetsku ekonomsku krizu 2008. godine. Potražnja je naglo opala „preko

noći’’. Porudžbine su se i više nego prepolovile. Bili smo primorani, nažalost, i da otpustimo određen broj ljudi. I to sve neposredno nakon perioda najvećih investicija do tog trenutka. Doveden je u pitanje i opstanak svega. Na sreću, uspeli smo da se prilagodimo, pronađemo nove izvore prihoda, pronađemo nove poslove. Ubrzo smo vratili i ljude, potražnja na tržištu nameštaja u svetu se ponovo stabilizovala, stali smo na noge i započeli novu fazu rasta koja je neprekinuta do danas.

Sledeći korak je bila je radnja, za koju znam da je tvoje čedo i koja je u Beogradu za kratko vreme postigla kultni status. Koliki izazov je bio stvoriti jedan zaseban brend u brendu, i pokrenuti jedan nesvakidašnji koncept za naše tržište?

Kako je izgledao taj put?

Da sam znao koliki izazov ne bih ni počinjao. Šalim se. (smeh) Naravno da bih ponovo uradio sve isto. Nije bilo lako, ali je bilo uživanje. Mislim da smo i dalje u tom procesu, procesu učenja i stvaranja. Zapravo taj proces stvaranja mislim da nikada i na prestaje. Barem ne bi trebalo. Tog trenutka kada prestane da se razmišlja o razvoju i daljem stvaranju, počinje degradacija.

Mi se baš u ovom trenutku trudimo da sve osvežimo novim proizvodima, novim kolaboracijama, rekonstrukcijom i proširenjem GIR Stora. Imamo viziju, i jedva čekamo da vidimo njeno potpuno ostvarenje.

Kao što je i kod fabrike, pa i bilo kojeg drugog posla, bitno je poštovati korake, ne preskakati ih, biti strpljiv, i svaki korak razvoja raditi s maksimalnom posvećenošću.

Na koji način vršiš selekciju brendo- svesti na ovim prostorima. Mi ozbiva i dizajnera koji će se naći u radnji? ljne računamo na taj razvoj. (smeh) Prilikom izbora komada par faktora Imam jednu opštu viziju svega na kraju. možda ima najveći uticaj: trenutna Ta vizija je više jedan opšti osećaj nego potreba, lični senzibilitet, kupovna slika. Ukoliko mi intuicija govori da neko moć, verovanje brendu, lična procena ili nešto doprinosi tom opštem osećaju odnosa onoga što se daje, a šta dobija onda je to to. Možda nekada objektivno zauzvrat u smislu funkcionalne i nisam u pravu, ali sve je to put, i mi se emotivne vrednosti. bavimo vrlo subjektivnim stvarima.

To je prva faza selekcije. Da li je nešto Spomenula sam etiku i filozofiju iza u skladu sa našim subjektivnim senzi- brenda, tu pre svega mislim na odrbilitetom. Druga faza je više tehničke živost, ekološke i etičke standarde. prirode. Mnoge stvari nam vrlo odgo- Vidiš li u GIR-u autoritet koji ima kavaraju po senzibilitetu, ali nažalost mo- pacitet da edukuje nove generacije že postojati neka tehnička prepreka u kupaca koje danas opremaju svoj ostvarenju saradnje. prvi dom?

Ko su kupci koji kupuju u GIR storu i Mislim da mi možemo da budemo od koje su to specifičnosti ovog tržišta pomoći, i svakodnevno se trudimo i da koje su te možda iznenadile? edukujemo druge i da sebe učinimo boljim, održivijim. (smeh) Jako je bitno Naši kupci su uglavnom ljudi koji vole da nove generacije kupaca, a i stare, priče. Koji poštuju i razumeju vre- pomognu kompanijama koje imaju na dnost dizajna i umetnosti i lako prepo- umu održivost, ekologiju, etiku, time znaju kvalitet kada ga vide bez potrebe što će to prepoznavati više, birati ih za trgovačkim trikovima. Nije me ništa radije i omogućiti im samim tim veću iznenadilo. Sve je manje više kako sam konkurentnost na tržištu. Onda će moi očekivao. Znao sam da postoje ljudi rati da se prilagode i oni koji nisu želeli koji su edukovani, koji prepoznaju našu da budu pioniri u bavljenju ovim oblapriču i sve za šta se zalažemo i zašto stima. stvaramo, kao i to da ih je sve više na ovim prostorima. Naše tržište je Imao si prilike da posećuješ vodeće talentovano. svetske sajmove nameštaja i zaviriš u neke od najzanimljivijih koncept U kojoj meri je našim kupcima bitna radnji, ima li domaće tržište zanimljipriča koja se krije iza nekog komada, ve, originalne brendove koji bi mogli etika i filozofija brenda? Šta je ono da pariraju svetskim tržištima? što ima najveći uticaj na trenutak donošenja odluke i kupovinu odre- Mislim da i dalje moramo mnogo da rađenog komada? dimo na tome. Ali takođe mislim da smo na pravom putu, i da ukoliko usmerimo Priča iza komada, etika i filozofija brenda energiju u pravom smeru, imamo poje sve više bitna i to je jako dobra i tencijal i talenat da pariramo i najboljim pozitivna stvar i pokazatelj razvoja opšte svetskim primerima.

U čemu je po tvom mišljenju specifičnost dizajna sa ovih prostora i na šta bismo trebali da se fokusiramo kako bismo se izdvojili?

galeriju u kojoj bismo izlagali kolekciju GIR art prints. Kolekciju finih grafika koja je sada nastala kao rezultat konkursa „Vrednost’’. Na ovom konkursu je Vesna Pešić osvojila drugu naTrebalo bi staviti fokus na razvoj sop- gradu koja podrazumeva otkup rada, stvenog jezika, pre nego na interpreta- produkciju i stavljanje u prodaju istog ciju drugih. u ograničenoj ediciji od 50 komada.

Izložba rada Vesne Pešić i ostalih seleGde pronalaziš inspiraciju kada je di- ktovanih radova biće održana u četvrtak zajn u pitanju?

16. maja sa početkom u 19h u GIR Storu, i svi su pozvani da nam se pridruže.

U finoj umetnosti.

Naredni veliki planovi za budućnost Kako vidiš budućnost dizajna? Mi- GIR Stora? sliš li da će se prelaz sa linearne na cirkularnu ekonomiju dogoditi u Pomenuo sam da su u toku planovi doglednom roku? za skori početak rekonstrukcije kompletnog Stora i njegovo proširenje koje Veća okrenutost ka bazičnom ljudskom. želimo da nas još više odvede u smeMislim da se prelaz sa linearne na cir- ru ostvarenja naše apsolutne vizije tog kularnu ekonomiju već događa, i mislim prostora. Imali smo jaku potrebu da da je neminovan ukoliko želimo da sve osvežimo imajući u vidu nova znabuduće generacije budu tu da provere nja i iskustva. Nastavak ideje. koji je rok trajanja GIR proizvoda. (smeh) GIR je postao prepoznatljiv i po saradnjama sa eminentnim domaćim umetnicima. Trenutno je u pripremi saradnja sa Vesnom Pešić – Bechom #VREDNOST. Možeš li da nam ispričaš o čemu je reč?

U budućnosti planiramo da imamo više umetnosti u GIR-u. Planiramo da u prostoru opredelimo jedan deo kao

Dizajn

Tekst: Sofija Mirčetić @sofimircetic

64 | maj

Održivost kod kuće

P

rošlog meseca smo otpočeli razgovor o održivom dizajnu fokusirajući se na modnu industriju. U ovom, majskom broju, nastavljamo stazom popločanom rešenjima problema naše i budućih generacija, i govorimo o cirkularnom dizajnu i eko alternativama u uređenju životnog prostora. Slagalica zvana odgovorniji životni izbori je daleko od rešenja, ali tu smo da pokrenemo priču, podsetimo vas na izazove koji su aktuelni u svetu i kod nas, a koje mnogi previđaju i stavljaju na „mute” – Zaštita životne sredine je složen problem i tiče se apsolutno svega i svih! Šta je to cirkularni dizajn?

Ideja je da sirovine koje koristimo u proizvodnji, zatim gotove proizvode, i ono što ostane od njih nakon što su završili svoj životni vek upotrebimo uz dodatak novih materijala tako da oni ponovo ulaze u proizvodni proces i stvaraju sasvim novi predmet (bez „nepotrebnog“ viška koji preostaje prilikom obične reciklaže). Dakle, cirkulisanje je korak više od reciklaže. Ideja je deo cirkularne ekonomije (suprotno linearnoj ekonomiji) i naravno da je povezana sa što manjim rasipanjem resursa.

Smanjiti eksploataciju i koristiti prerađeni predmet kao sirovinu, zašto da ne? Pošto smo vam održali mini kurs iz održive proizvodnje pređimo na ono što mi kao potrošači (i potencijalni budući preduzetnici) možemo da uradimo.

Kao prvo – uradite svoj domaći zadatak i uzmite u obzir sve elemente u vašem domu – od veličine i pozicije prozora, do izbora zavesa, draperija i tepiha, „sitnice“ za dekoraciju da i ne spominjemo. Izgradnja novog doma i instalacije po kući zahtevaju veliki utrošak energije i zato je opredeljenje za štednju, ulaganje u izolaciju i alternativne izvore energije prioritet. Dakle – informišite se i odaberite prave ljude koji znaju svoj posao.

Veb sajt Circular Economy Asia je relevantan izvor informacija na temu cirkularne ekonomije i dizajna.

Ukoliko ste zainteresovani za 3D štampače i njihovu ulogu u proizvodnji ovde ćete naći odgovor (proizvodnja u slojevima). Isto tako, ukoliko tražite dodatno objašnjenje zašto reciklaža nekada nije dovoljna ili moguća, pronaćićete ga ovde.

Sada smo već na klimavom tlu. Instalacije obično prepuštate u ruke profesionalaca, ali kada je reč o uređenju unutrašnjosti stana ili kuće verujemo da ste vi ti koji drže magični štapić, a to znači da se magija sređivanja udobnog gnezda može, vrlo lako, otrgnuti kontroli. Još samo jedno jastuče, stočić koji nedostaje u uglu, ukras na sredini police, lampa ili digitalni sat na baterije (podignite ruku ako baš ne volite baterije!). Sve ovo je potencijalni otpad za koju godinu. Možda je došlo vreme da se na skali pomerimo jedan ili dva podeoka bliže polu – minimalizam.

Prilikom kupovine nameštaja sigurno ste primetili komode, stolice i ramove za ogledala u rustičnom stilu.

Izbajcovano drvo, lakirano i napravljeno da izgleda kao staro. Moram da priznam nešto – nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi kupuju takve komade kada je dovoljno samo malo svežeg laka na komodi koja bi u suprotnom verovatno istrunula u podrumu (videla sam previše ormara, kredenaca, komoda i vojničkih kofera koji u najmanju ruku treba samo da se dobro očiste i malo osveže, znam šta vam pričam). Zamislite samo koliko energije, boje, laka, dakle hemikalija, je utrošeno u proizvodnju jednog komada koji imitira retro nameštaj.

Verovatno više nego što zamišljamo.

I sve to da bi izgledao, pogađate – staro, kao da je izvučen iz podruma ili špajiza.

Gotovo sam sigurna da ste čuli za planetarni fenomen uređenja i organizacije prostora: KonMari metod. Prelistajte knjižicu trikova i lekcija iz minimalizma i naviknite se na manje stvari u kući, za početak, a onda nedelju provedite u lovu na komade kojih neko želi da se otarasi, a koji mogu zameniti ne samo kupovinu neiskorišćenih predmeta već kupovinu više njih. Sećate se onog – ono što neko odbaci može biti vaše blago. Pijace i antikvarnice vam se smeše, kao i onaj Uradi sam folder na Pinterestu koji ste ispunili raznim projektima.

Sada moram da zaigram na licemernu stranu potrošačkog društva (tu ubrajam i sebe). Zašto se oduševljavamo besprekorno stilizovanim stanovima sa komadima starim nekoliko desetina godina, flašama od obojenog stakla umesto postolja ili abažura lampe, redizajniranim ormanima i stolicama koje vidimo u časopisima sa masnim stranicama, a sami nismo spremni da se vodimo principom nešto staro, nešto novo, nešto plavo...? Hajde da probamo i vidimo šta će da se dogodi. Što više istražujem o održivom dizajnu shvatam koliko on ima veze sa ličnim ubeđenjima i prevazilaženjem čistog materijalizma. Bez namere da ponavljam priču iz prošlog broja, ali zaista je tako. Obožavam dobar dizajn i zanimljive detalje za uređenje prostora, ali u jednom trentku sam shvatila da mi zaista ne treba još jedna tacnica da na nju stavljam prstenje ili plastična perforirana saksija za sukulente. Zaista mi nisu potrebne!

Ideja je da se dobro osećate u svom skladno uređenom domu, ali da to ne košta planetu. I možda moja retorika prelazi u retoriku sudnjeg dana zbog plastične slamčice, ali – niti je dobro za prirodu, niti za zube, dakle nije vam potrebna ta slamčica. Možda je vreme i da preterujemo kako bismo konačno podigli svest da mnogo toga MOŽEMO da promenimo.

69

Vratimo se osvešćenoj kupovini. Prilikom kupovine drvenarije odaberite što kvalitetnije drvo, jer iverica i šperploča nisu dobar izbor iako su povoljnije i sastavni deo modernog dizajna. Glavni komadi poput trpezarijskog stola, stolica, kreveta, ormara ili kuhinje, isto kao i njihovi ekvivalenti iz garderobera bi trebalo da budu što kvalitetniji, ali kako su oni i onako namenjeni dugotrajnoj upotrebi mora se voditi računa o tome kako su izrađeni. Pritom, takve, kvalitetne komade je mnogo lakše renovirati, obnoviti, osvežiti, prodati ili zameniti.

Predlažem vam da umesto kupovine nove drvenarije potražite polovnu. Mnogi ljudi koji renoviraju kuću putem interneta oglašavaju prodaju funkcionalnog nameštaja koji se može savršeno uklopiti u vaš dom.

Par ukucanih slova i klikova i za nekoliko dana vam kurirska služba doprema „nov“ komad nameštaja. Molim vas pobrinite se da vaš kauč ili par stolica ne „čuče“ pored kontejnera.

70 | maj

71

Kako stvari stoje na makro nivou?

Jedna od vodećih firmi u svetu arhitekture i dizajna, Perkins+Will ima dugogodišnje iskustvo u održivom dizajnu. Dugovečnost proizvoda, istraživanje novih tehnika, dizajna i ušteda vode samo su neke od smernica kojima se vodi ova firma.

Perkins+Will sarađuje sa klijentima i dizajnerima u cilju postizanja proizvodnje koja se bazira na nula neto energije, vode i ugljenika. Međutim, ne postoji veliki broj firmi koje su zaista u ovolikoj meri predane odgovornoj, zelenoj proizvodnji. Najveći negatori klimatskih promena i globalnog zagrevanja su upravo globalni konglomerati koji su ujedno i emiteri štetnih gasova i proizvođači industrijskog otpada.

Cirkularni dizajn pokušava da se izbori sa ogromnim viškom i otpadom koristeći različite otpadne materijale u proizvodnji novih proizvoda. Proizvodnja nameštaja, boja i ukrasa za kuću zahteva angažovanje više sirovina, među njima i onih toksičnijih i teže zamenjivih, nego proizvodnja odeće, zbog čega je napredak na ovoj ravni dodatno usporen. Lanci snabdevanja su nešto duži, samim tim i teži za kontrolu. Zbog toga fokus nije na velikim proizvođačima, već na malim radionicama i ručnom radu. Samo tako možete biti sigurni kakav proizvod vam je isporučen. Na makro nivou nam tek sledi savladavanje izazova, a kao i sve promene, poboljšanje mora krenuti sa lokala,

72 | maj

odnosno od „radionica iza ćoška“ kada je reč vašim potrošačkim izborima. Kupujte sredstva za čišćenje koja u sebi nemaju toksične materije ili se okrenite „uradi sam“ alternativama u vidu starih receptura za pranje veša i posuđa ili čišćenja drvenih površina. Birajte staklene komade pre nego plastične, plastificirane tapete zamenite recikliranim i potrudite se da smanjite proizvodnju otpada u domaćinstvu.

Jedna vrlo bitna reč, koju moramo spomenuti u kontekstu smanjenja otpada svakako je pakovanje. Minijaturna pakovanja jesu slatka, ali nam zaista nisu potrebna. Kad krenete da razmišljate o ovome shvatate da postoji toliko mnogo svari koje možete da promenite, a da zaista ne oskudevate ni u čemu.

Začini na meru umesto gomilanja istrošenih kutijica istih. Ručno tkani tepisi i staze od prirodnih materijala.

Pamuk i reciklirani pamuk umesto sintetike. Umesto plastičnih ukrasnih držača za saksije odaberite one od drveta koje možete sami napraviti.

Probajte da se igrate prirodnim pigmentima u cilju osvežavanja izbledelog tekstila. Kafa, lišće bosiljka, indigo, borovnica, cvekla, avokado, kurkuma… setite se, nekada su se svi pigmenti dobijali od biljaka! Bambus i ratan se ubrajaju u kategoriju održivih materijala, a daće vašem stanu moderan i svež izgled. Kamen i cigla su prirodni meterijali koje takođe možete iskoristiti u enterijeru kako biste mu dali organski, „zemljani izgled“.

73

Ideja je u povratku prirodi u dizajnu enterijera i eksterijera.

Kada sam se prihvatila zadatka da napišem nešto o ekološkim alternativama u dizajnu enterijera i uređenju doma nisam ni slutila koliko je to zapravo težak posao. Informacija ne manjka, ali činjenica je da i pored obilja podataka i statistika o ozbiljnoj ugroženosti planete od strane industrije, adekvatnih alternativa nema mnogo. I dalje je reč o usamljenim pozitivnim primerima velikih kompanija koje samostalno odlučuju da donose odgovornije odluke, ali ih retko ko prati u tom poduhvatu.

U tom pogledu arhitektonske firme prednjače nad lakom industrijom.

Izgradnja pametnih i zelenih kuća, bolji izolacioni sitemi i krovovi, solarna energija... sve su to odgovorni izbori kad je reč o izgradnji doma, ali dizajn enterijera i dalje predstavlja veliki izazov. I mnogo toga zavisi od nas. Odabir pravog tekstila, promišljena kupovina, ne podleganje jednostavnim rešenjima i okretanje malim radionicama i novim dizajnerima za pomoć pri uređenju stana, najbolji su put ka zelenijem životnom prostoru.

Fotografije: https://inhabitat.com; https://fashionforlunch.net; http://www.braveneweco.com.au; https://morettiinteriordesign.com;

74 | maj

75

Eko dizajn

Fotografije: Andrijana Kovrlija @andrkovr

76 | maj

Zašto je važno podržati lokalne, mikro brendove?

KORIŠĆENJE LOKALNIH RESURSA Niska otkupna cena i mala potražnja vune navode farmere u našoj zemlji da vunu koju dobiju procesom šišanja ovaca, spaljuju. Spaljivanjem ovčije vune u atmosferu se otpuštaju štetni gasovi CO, CO2, HCN, H2S koji doprinose efektu staklene bašte, a porodica koja se bavi odgojem ovaca ostaje bez prihoda!

Kupovinom naših proizvoda, za sada barem jedno domaćinstvo ne spaljuje dragocen resurs, zarađuje novac i ne zagađuje prirodu!

RECIKLAŽA Naše jastučnice su napravljene od recikliranog pamuka. ZAŠTO? Zato što ne želimo da dopustimo da kvalitetan resurs završi na đubrištu, pa za izradu naših pro-

izvoda koristimo niti nastale reciklažom pamuka koji potiče od ostataka iz procesa proizvodnje u velikim evropskim fabrikama.

OSNAŽIVANJE ŽENA Pletivo by Plezir je brend koji okuplja žene.

Naše jastuke izrađuju žene koje nisu zaposlene u struci, što je posledica suženih opcija za zaposlenje uzimajući u obzir njihovu starosnu dob.

Kupujući Pletivo by Plezir proizvode podržavate jedan mali, lokalni brend koji ima velike snove i ideje za proširenje eco-friendly proizvoda za uređenje enterijera!

MI SA VAMA U PLETIVO BY PLEZIR MENJAMO STVARI!

Jastuci: Pletivo by Plezir @pletivo_by_plezir 77

Putovanja

Intervju: Nina Simonović @nina.simonn Fotografije: Ana Debić, Ivoje Stepić, Antea Popović, Ferntribe

Project: We Travel Uspori Oseti Zapamti

86 | maj

U

z Anu sam godinama unazad pila kafu širom sveta, prateći je putem njenog prvog bloga Mjesto za kavu i uživajući u njenom načinu pisanja. Nedavno je pokrenula novi blog, Project: We Travel kao odu „slow travel” načinu putovanja, i zbir višegodišnjih putešestvija i istraživanja posebnosti koje ne možemo naći u turističkim vodičima, a koji čine da se odista zaljubite u neki grad. Pričale smo o njenim aspiracijama za pokretanje ovog projekta, gradovima koji su joj ukrali srce i kafeterijama u kojma se pije najbolja kafa na svetu. Ako vas drma groznica za putovanjima ili vam jednostavno treba doza estetski lepog uz jutarnju kafu, trk na ovo atmosferično online ćoše.

Project: We Travel je prava vizuelna poslastica za sve nas koji volimo pisanu reč, ali i uživamo da putujemo kroz tuđe fotografije. Možeš li da nam približiš kako je nastao tvoj najnoviji projekat i šta sve on obuhvata?

Drago mi je da je blog tako percipiran jer je to bio jedan od primarnih ciljeva, i puno vremena, ali i ljubavi ulažem da odaje baš takav osjećaj. Project: We Travel je nastao iz želje da spojim svoju ljubav prema putovanjima, pisanjem i povezivanjem s ljudima iz cijelog svijeta. Također, jako me zanima digitalni marketing, njegove mogućnosti, kreativni procesi... i imala sam jaku želju stvoriti mjesto koje će s jedne strane pratiti trendove, uvoditi inovacije, ali imati i svoju autentičnost.

Želja mi je pružiti čitatelju jedan cjelokupni doživljaj kada dođe na stranicu Project: We Travel-a, da uživa u onome što vidi i pročita, te poželi nešto novo isplanirati u svom životu, bilo putovanje, vikend ili pak promjenu karijere.

U kategoriji „Dialogues” na sajtu predstavljaš ljude sa raznih meridijana i njihove avanture na određenim lokacijama. Kako biraš individue koje želiš da predstaviš u ovom odeljku? Da li te njihove priče zainteresuju da i sama posetiš te lokacije ukoliko već ranije nisi?

Postoje neki ljudi u mom virtualnom, ali i stvarnom svijetu, koje pratim, divim im se, volim i koje želim predstaviti pratiteljima svog bloga. Želim da ih više ljudi upozna i da ih inspiriraju kao i mene. Jako mi je važno da su to osobe snažne osobnosti, pametne, hrabre, da pomiču granice, da putuju drugačije, da stvaraju jer vole sam proces stvaranja i imaju taj žar koji prepoznaš čim ih upoznaš, virtualno ili u prirodi. Moji gosti su obično ljudi koji ne chekiraju „must see” liste nekog grada ili mjesta već dopuštaju da im se taj grad dogodi, dopuštaju da ne vide sve što vodiči nude već da ostave nešto i za život kasnije. Njihove priče su toliko inspirativne da čak i kada nisam imala neku posebnu želju posjetiti neko od mjesta o kojem smo razgovarali ili pak nije bilo visoko na listi prioriteta, nakon zajedničkog dijaloga, dopisivanja, razmjene fotografija… jednostavno želim onamo.

Čime se vodiš pri pisanju svake priče na P:WT? Šta je ono što želiš da preneseš čitaocima, bilo to direktno ili između redova?

Imam snažnu želju kroz život da na neki način zabavim ljude, da im dam neku novu perspektivu svojim pričama, entuzijazmom i energijom, pokažem im neki novi kutak svijeta i života kada misle da su već sve vidjeli i kada im treba nešto novo, inspirativno u životu.

O tome uvijek razmišljam kada pišem i nastojim uvijek vizualizirati tu osobu kojoj pišem to što pišem.

Ja sam od onih koji razmišljaju kako da ispune kvalitetno vrijeme ljudima kojima sam okružena, bilo kada predajem jezike, bilo kada pišem. Digitalni svijet ima sve što možemo zamisliti (i više od toga, naravno) i u moru svega napisanog, istinitog ili lažnog, originalnog ili ukradenog, želim da P:WT bude uvijek svoj, informativan, točan, updatean, da plijeni svojim fotografijama, da ne poznaje riječ površnost i da stvara ne samo čitatelje, već i prijatelje diljem svijeta s kojima razmijenjuje ideje vezane za putovanje, za lijepo i drugačije.

Sve fotografije koje prate tvoje priče na P:WT su u stanju da iste ispričaju bez ijedne reči. Koliko je tebi bilo bitno da fotografije dopunjuju pisanu reč, i obratno, na online mestu kakvo je P:WT? Fotografije igraju jako veliku ulogu na blogu i bez njih moja priča ne bi bila zaokružena. Isto tako, čak i kada objavljujem foto eseje, gledam da iste poprate citati i lijepo organizirane riječi. Volim riječi i igru njima, a u zadnje vrijeme mi je važno da propagiram čitanje kao takvo, da naučimo pono-

vno čitati, da nas čitanje veseli i da „skrolanje” postane usporenije i polako izađe iz navike svih nas. Želja mi je da fotografija sama priča svoju priču, ali i da nagna čitatelja da se zagleda u tekst te pronađe zašto je ona tamo i sazna gdje sam ju uhvatila. Veći je doživljaj kada netko dolazi radi teksta, a fotografija ga odnese nakon svakog ulomka negdje dalje i upotpunjuje mu doživljaj. Mislim zapravo i na jedne i na druge kada pišem, uređujem i slažem fotografije jer želim da vrijeme potrošeno na mojim P:WT stranicama bude lijepo, ispunjeno i izazove neke lijepe osjećaje kod svakog čitatelja, ali i kod onoga tko samo pogleda fotografije.

Svaki čovek voli da putuje na određeni način, bilo to samo kroz fotografije, preko turističkih agencija ili kreiranjem avantura u sopstvenoj režiji... Neki preferiraju slow travel, dok je nekima dosta par dana u novom gradu. Kakav način putovanja ti, kao putnik, i kao osnivač P:WT najviše voliš?

Shvatila sam zadnjih nekoliko godina da radije otputujem više puta u isti grad nego da skupljam hrpu posjećenih gradova u svojoj mapi sjećanja.

Na taj način stvarno upoznam neki grad i imam osjećaj kao da postaje dio mog života kojem ću se vraćati.

Teško mi je zamisliti da je kad posjetim neko mjesto ili grad to prvi i zadnji put. Kad je izašao koncept slow travela sjećam se da sam rekla kako mi (moj muž i ja) putujemo tako već godinama prije nego je dobio svoj naziv, ali da... volim ga jako i rado o njemu pišem. Uskoro i pripremam nešto na tu temu za svoje vjerne newsletter pretplatnike.

Shvatila sam zadnjih nekoliko godina da radije otputujem više puta u isti grad nego da skupljam hrpu posjećenih gradova u svojoj mapi sjećanja

Znam da veoma voliš kafu i imaš visoke standarde za dobru šoljicu iste. Kako su se tvoje ljubavi prema kafi i putovanjima isprepletale?

Verovatno je nezahvalno ovo pitati, ali možeš li da izdvojiš top 3 kafeterije širom sveta u koje bi se uvek rado vratila?

Moj prvi blog Mjesto za kavu je zapravo nastao kao želja da tražim najbolju kavu u tim gradovima koje posjećujem(o) i o tome sam pisala. Kada smo muž i ja bili u Americi htjela sam pokazati da postoji kava koja je bolja od Starbucksove i te 2010. smo naletjeli na prve kafiće sa specialty coffee koje sam tako rado i ponosno predstavljala na blogu i izvan njega. Mi smo baš iskreni zaljubljenici u kavu, pripremanje kave, ali i isprobavanje. Kažu da nas je dobro imati u susjedstvu jer pripremamo izvrsnu kavu i kod kuće. Nevjerojatno je kako se ponekad ne sjećam nekih događaja iz nekih odličnih gradova koje smo posjetili, ali u sjećanje mogu prizvati okus kave koju smo pili i što smo pričali dok smo ju pili.

Tako da odmah imam u glavi 3 kafića u cijelom svijetu koja su mi dali potpuni doživljaj kave, ambijenta, usluge, atmosfere: 1. Nomad cafe, Passatge Sert, 12, Barcelona 2. Drop Coffee, Wollmar Yxkullsgatan 10, Stockholm 3. Pelican coffee, Pelikangasse 4, Vienna

A šta je sa gradovima? Osim u Zagre- da imam jedan ozelenjen balkon na bu, gde bi volela da imaš svoj drugi kojem ću piti kavu. dom?

Kada putujemo, dizanje ujutro nije Svaki put kad otputujemo nekamo ja nikakav problem i dan uvijek zapose pitam bi li mogla živjeti ovdje i kako činjemo rano i to baš negdje na kavi bi život izgledao da smo baš tamo u u kafiću koji smo prethodno isplanitom gradu. Kopka me to pitanje i rali posjetiti. Planiranje dana, fotovoljela bih da osjetimo kako negdje grafiranje, razgovor i dugo sjedenje drugdje jutra mirišu. Visoko na listi nam nije strano jer se nikad ne bojimo su Barcelona i Stockholm, ranije sam da ćemo nešto propustiti. Gledati sanjala i o Chicagu, putovali smo mi i ljude, upijati kako se živi u tom gradu u Australiju po novi život u mojoj glavi, je ponekad vrednije nego čekati red ali nekako se uvijek vraćamo Zagrebu. za neki od muzeja, iako, i to nije U ono što sam sigurna jest da bih se problem, ako imamo želju. snašla tamo negdje, bilo gdje, a jedino čega se iskreno bojim jest da bih pre- Kava nas povezuje s tim gradom, rano dobila urezane bore od tog ponekad na putovanje uzmemo laposmijeha kojeg ne bi skidala s lica kad tope pa pola dana provedemo radebismo stvarno napravili takav korak. ći, a pola dana šetajući. Ja sam neko Međutim, ima vremena za snove. vrijeme nosila tenisice za trčanje te znala odlaziti trčati da vidim grad i Kako za tebe izgleda savršeno jutro iz te perspektive, a sada mi je želja kada si kod kuće u Zagrebu, a kako odlaziti na satove joge u lokalni studio kada si na novoj (ili staroj, dobro po- u najranijem mogućem terminu kako znatoj) destinaciji? Koje sitnice na bih imala i takvo iskustvo. putu čine da se „povežeš“ sa nekim gradom i tu osećaš kao kod kuće?

U Amsterdamu sam na primjer uživala piti pivo ili kavu sjedeći uz rijeku ili na Naš dan uvijek započinje kavom uz klupici kako to tamo čine ili pak voziti koju čitamo, razgovaramo ili jednosta- bicikl po gradu što inače ne činim kad vno šutimo. Da to jutro bude još sam doma. Jednostavno te male sitnisavršenije u mojoj glavi, trebalo bi po- ce jako vesele i rado ih ukomponiram u četi ranije nego počinje, ali jednosta- svoja putovanja. Vrlo često ih ne planivno uz tempo koji imam teško mi je ram, samo se tako dogode. I zbog toga pomiriti želje i realnost. Savršeno bi sam jako sretna. I zbog toga ću uvijek bilo da cijeli taj setting kave prebacim pakirati kofere. na balkon jer volim balkone i sanjam

I par brzih pitanja za kraj: Espreso ili kapućino?

Cappuccino.

Skandinavski minimalizam ili istočnjačka šarenolikost?

Sve više i više skandinavski minimalizam iako jednom u nekoliko godina idem po dozu istoka u divnu Rusiju.

Pogled na planinske vrhove ili na okean?

Nisam ni znala za te osjećaje dok se nisam počela skitati po glečerima da ono što ti vrhovi izazovu u meni, ipak, ocean ne može. Barem ne u tolikoj mjeri. Vrhovi su ono što me privlači.

Izlazak ili zalazak sunca?

Iako volim novi dan i buđenje generalno, zalazak sunca me razoruža kad ga god imam priliku promatrati.

Analogna ili digitalna fotografija?

Voljela bih da mogu odgovoriti analogna, ali nemam nekog iskustva s njom pa spremno odgovaram digitalna. No, kako se kroz život vraćamo iskonskom, starom, zaboravljenom, znam da ćemo se analogna fotografija i ja sresti negdje kad zaista odlučim usporiti.

Moda

Spes Line Komadi nakita koji najavljuju leto 96 | maj

P

remijerno za čitaoce Plezira, prikazujemo #sneekpeak nove kolekcije brenda Spes Line, dizajnerke Jovane Živković. Inspiraciju autorke egzotičnim, morskim destinacijama prepoznajemo u prvim komadima iz kolekcije, setu koji čine ogrlica i narukvica. Komadi iz nove kolekcije nakita su napravljeni od ručno šivenih detalja, Swarovski kristala i polu dragog kamenja. Priču o Spes Line nakitu izrađenom specijalnom tehnikom ručnog rada „soutache“ možete pročitati ovde, a omiljene komade potražite u Jovaninom šopu i na društvenim mrežama.

Arhitektura

Tekst: Dejana Vukadinović Fotografije: Laura Amador

Seksizam u gradu Raspored prostorija u domu kao pokazatelj nejednakosti polova 98 | maj

P

re tačno četiri decenije sa druge strane Atlantika objavljen je esej pod nazivom „Kako bi izgledao neseksistički grad“. Imajući u vidu vreme i okolnosti u kojima je nastao bilo je to revolucionarno štivo koje je napisala, sada već penzionisana, profesorka arhitekture i urbanizma Dolores Hajden. Segregacija je sve do tada imala rasističku konotaciju, a onda i o drugim nejednakostima napokon počinje da se govori. Naizgled prevaziđena, podela na belu i crnu rasu vidljiva je i dan danas iako živimo u takozvanom globalnom svetu. Borba za jednakost, baš kao i borba za ženska prava je proces koji i danas traje.

U podeljenom svetu, u društvu u kome je konzervativizam bio državna politika, pojavljuju se radovi mlade profesorke koja ukazuje na još jedan vid segregacije. Tako će prostorna segregacija postati kovanica koja se vezuje za ime Dolores Hajden. Podelu na plaćeni i neplaćeni rad profesorka povezuje

sa prostornom segregacijom, odnosno rasporedom prostorija u domu. Naime, glavni zaključak gore pomenutog eseja jeste da se rodna nejednakost javlja u suburbanom prostoru u kome su žene izolovane i usmerene na kućne poslove.

Hajden je rođena 1945. godine, samo mesec i po dana pre završetka Drugog svetskog rata. Odrastala je sa one strane „gvozdene zavese“ gde je svet za nijansu bio slobodniji, a ljudi živeli „Američki san“. Hajden se posvetila arhitekturi i urbanom planiranju. Njene studentske dane obeležile su godine protesta i bujice pokreta koji su u tom trenutku nadolazili. Bila je to Amerika ujedinjena spolja, ali iznutra podeljena na više frakcija. Studentske demonstracije, protesti protiv Vijetnamskog rata, feministički pokret i ekološki pokreti, obeležiće šestu i sedmu deceniju prošlog veka. Ni nekoliko decenija kasnije nije se mnogo toga promenilo, samo su problemi dobili za oktavu ozbiljniji ton.

Društveni problem je uvek prostorni Verujući da je svaki društveni problem uvek prostorni problem, Hajden razvija hipotezu po kojoj su objekti u predgrađu građeni tako da se žena simbolički „veže“ za kuću. Neće se tu zaustaviti te će svoju ideju pretočiti u gore pomenuti esej kojim se obraća urbanistima. Sličnu temu prožima i njena knjiga pod nazivom „Velika revolucija domaćinstva: Istorijat ženskog dizajna u američkim kućama, komšiluku i gradovima“ koja obuhvata period između 19. i 20. veka.

Pored toga što opisuje način na koji su se gradile kuće i zajednice, ona se bavi i analizom njihove društvene uloge.

Oštro kritikujući raspored prostorija u kući Hajden objašnjava da samim tim što postoji odvojena prostorija za kuvanje, spavanje i druženje znači da je unapred predviđeno da je uloga žene u kuhinji. Zbog toga ona smatra da i oblik stanovanja utiče na ekonomske nejednakosti između muškaraca i žena.

Odvajanje prostorija u domu podstiče i podelu na plaćeni i neplaćeni rad, što dalje znači da su žene uvek te koje rade neplaćene kućne poslove.

U jednoj od kritika objavljenih u Njujork Tajmsu navodi se da je njena knjiga otvorila mnoga pitanja ukazujući na to da postoji veza između domaćinstva i društvenih podela, što je čini jednom od najboljih knjiga na temu modernog domaćinstva.

Protiv prostorne segregacije „cohousing-om“ Najbolji način da se to prevaziđe jeste rušenje zidova i stvaranje jedne velike zajedničke prostorije u kojoj će svi živeti.

Nešto poput komune ili zajedničkih prostorija kakve su postojale nekada, a koje se opet vraćaju u modu. Tim povodom Hajden je navela idealan oblik stanovanja koji postoji u mestu kraj Kopenhagena Tynggarden. U pitanju je takozvani cohousing koji sve više dobija na značaju. Ovo mesto navodi kao arhitektonski raj u kome postoji pravi balans između privatnog i javnog.

Glavna ideja jeste uspostaviti ravnotežu između privatnog života i života sa zajednicom, kojim će se obrisati prostorna segregacija. „Sedam američkih utopija: Arhitektura života zajednica“ knjiga je koju je Dolores Hajden posvetila upravo toj temi.

Moć odluke je u nekolicini

„Sada imamo investitora sa nekretninama koji ima rekordan broj stečajeva koji pak drži Belu kuću. Predsednik insistira na tome da se kamatne stope drže veoma niskim, a to predstavlja veliku prednost za špekulativne investitore koji počinju graditi projekte“, rekla nam je profesorka u pomalo ogorčenom tonu. Zvuči poznato zar ne?

Dolores Hajden se prostorom i urbanističkim planiranjem bavila u i narednim godinama, o čemu svedoči veliki broj knjiga posvećen toj tematici. Sredinom osamdesetih osnovaće grupu „Moć mesta“ po knjizi koju je obavila. U toj knjizi ona upozorava da treba čuvati prostorne objekte, zgrade i mesta koja jesu centar svakodnevnog života svih ljudi, a koje uporno ignorišu elite i takozvani viši slojevi društva.

Sa one strane katedre Međutim, problem nije samo izgraditi u ulozi profesora takve objekte, jer mnogo toga zavisi i od političke nomenklature i njenog interesa koji ima od tog projekta. Pravo pita- Nakon završetka studija Dolores je prenje jeste da li je to ekonomski isplativo šla sa druge strane katedre i u ulozi ili ne. profesora provela ceo svoj radni vek.

Berkli, Masačusets, Univerzitet u Kako nam je objasnila profesorka Hajden, Kaliforniji, Stenford i Jejl, fakulteti su u Americi su lobisti još od početka 20. gde je ova Amerikanka predavala i veka radili na oblikovanju naciona- držala lekcije iz urbanizma i planiranja. lnog zakonodavstva u vezi sa kori- Dobitnica je velikog broja nagrada na šćenjem zemljišta kako bi njima išlo u polju kome se posvetila. Danas umesto korist. Problem je danas podignut na eseja o pravednijem i inkluzivnijem plajoš viši nivo. niranju i izgradnji objekata piše stihove i bavi se isključivo poezijom.

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Milena Zindović Snaga ženske solidarnosti u struci čija su odlika sujeta i egoizam 104 | maj

Fotografije: BINA šetnje (Duško Jelen), UN panel (UN Women/Amanda Voisard), ŽAD (privatna arhiva), UN Woman vizuali

Arhitektura

P

rimetivši da se o ženama u arhitekturi veoma malo zna, a još ređe govori, Milena Zindović, arhitektica i urbanistkinja, pre nekoliko godina pokreće ovu temu osnivanjem portala Žene u arhitekturi. Nakon brojnih pozitivnih reakcija, ona u saradnji sa kolegama arhitektama organizuje izložbu „Njen krug“ i izdaje knjigu Žene u arhitekturi. Nekoliko godina kasnije sa koleginicama osniva i Žensko arhitektonsko društvo – ŽAD. Milena iza sebe ima niz uspešnih projekata u oblasti arhitekture i urbanizma, brojna predavanja i radionice. Koosnivačica je inicijative Pametni grad i glasnogovornica ideje da se u struku mora uvesti pojam urodnjavanja. Sa Milenom sam razgovarala o uzimanju u obzir rodne perspektive prilikom planiranja i projektovanja javnih prostora, ženama u arhitekturi, izazovima sa kojima se njena struka suočava, kao i o inovativnim rešenjima koja mogu jedan grad učiniti pametnim, a život u njemu kvalitetnijim.

Pitanje žena u arhitekturi postalo je vrlo zastupljeno poslednjih godina u čitavom svetu, a jedan od važnih inicijatora razgovora na ovu temu kod nas je upravo portal Žene u arhitekturi, čija si osnivačica i urednica. Da li bi mogla da nam objasniš kako je izgledao put od pokretanja bloga, izložbe „Njen krug“ koja je stigla čak do Pariza, do knjige „Žene u Arhitekturi“?

Temom žena u arhitekturi sam počela da se bavim 2013. godine, jer sam želela samoj sebi da rasvetlim ko su bile i ko su danas uspešne žene arhitekte kod nas. Tokom studija arhitekture nikada ni jedno žensko ime nije bilo pomenuto, i u jeku globalne kampanje da se rasvetli ženski doprinos u

arhitekturi ja sam poželela da započnem lokalni ekvivalent Kada smo objavili prve tekstove i intervjue, dobila sam puno pozitivnih komentara i interesovanja različitih ljudi, uglavnom jer o ovoj temi ništa pre nisu znali. Odmah sam dobila i poziv da moderiram diskusiju na ovu temu, i bilo mi je drago da su se pozvane učesnice odmah odazvale. Zanimljivo je bilo da je publika bila gotovo isključivo ženska, i dalje je tako kada se priča o ovoj temi. Knjiga se učinila kao logičan sledeći korak, i objavljena je 2014. uz podršku Ministarstva kulture.

Knjiga i aktivno promovisanje ove teme kroz dečiju radionicu Graditeljke Beograda, sada već tradicionalnu Bina šetnju i kroz druge akcije, dovela je do poziva Miksera da 2016. za festival pripremim izložbu na ovu temu. Tada sam udružila snage sa kolegama iz Novog Sada Andreom Tamaš Dačić i Ivanom Stanojevim, koji su istraživali žensko stvaralaštvo u Novom Sadu.

Zajedno smo napravili vremensku osu ženskog arhitektonskog stvaralaštva kod nas od 1900. godine do danas, koja predstavlja izložbu „Njen krug”.

Izložba je prikazana 2016. u galeriji Kolektiv tokom Miksera, potom je prevedena na francuski i engleski i prikazana tokom mesec dana u Srpskom kulturnom centru u Parizu, a kasnije iste godine i u galeriji DaNS u Novom Sadu. Godina 2016. je bila značajna i jer je te godine knjiga dobila priznanja i Salona arhitekture u Beogradu i Salona arhitekture u Novom Sadu. Zahvaljujući partnerstvu Ženskog arhitektonskog društva ŽAD i Muzeja primenjene umetnosti, prošle godine izložba je imala još jedno prikazivanje u Beogradu, kao deo programa „Žensko stvaralaštvo u arhitekturi - lokalni i evropski kontekst” u Muzeju primenjene umetnosti, para-

lelno sa putujućim izložbama evro- više. Pored rodne ravnopravnosti kao pskog projekta MoMoWo. pitanja reprezentacije u struci, trudim se da u našu struku uvedem i pojam Šta se promenilo od te 2013. kada urodnjavanja, odnosno uzimanja u si pokrenula ovu temu, primećuješ obzir rodne perspektive, posebno toli porast interesovanja za rodnu ra- kom planiranja i projektovanja javnih vnopravnost u arhitekturi i urba- prostora. Na ovu temu sam takođe već nizmu? sarađivala sa Stalnom konferencijom gradova i opština za koju sam uradila Dok na globalnom planu od 2013. preliminarnu analizu ove teme kod nas, na ovamo ova tema je sve važnija i a potom i sa UN Women u približavaaktuelnija, kod nas stvari pomeraju nju koncepta urodnjavanja za proje nešto sporije. Svakako je značajan kte koji se bave održivim razvoje i napredak ostvaren osnivanjem Žen- borbom protiv klimatskih promena. skog arhitektonskog društva 2016. godine, ŽAD ima 24 osnivačice, i neke od Istražujući ovu temu naišla sam na njih su samo tri godine ranije morale podatak da se sedamdesetih godina dobro da razmisle da li da uzmu uče- na menadžerskim pozicijama u arhišća u projektu Žene u arhitekturi, tekturi nalazilo tek 10% žena. Da li i tako da se očigledno nešto promenilo. danas postoji disproporcija i ukoliko Svejedno ima još puno prostora za da, šta je uzrok tome? pomak. Primećujem da arhitektonski događaji kod nas ne vode uvek Disproporcija postoji i dalje, mada računa o rodnoj ravnopravnosti kada ne baratamo tačnim brojevima. Iako biraju govornike, članove žirija, i slično. žene u jednakom broju, a možda čak Neke institucije već su osvestile po- i u većem, završavaju arhitektonske trebu da se povede računa o jednakoj fakultete u našoj zemlji i rade u rareprezentaciji, ali mnogi se još uvek zličitim aspektima struke, na onim oglušuju. Takođe, žao mi je što se ova najvidljivijim i najprestižnijim mestitema tretira kao „ženska”, odnosno ma ih ima značajno manje. Još nas da se tiče samo žena arhitekata, a čeka značajan rad na tome da se dela ne svih arhitekata. U pitanju su istra- i rad žena podjednako vrednuje, poživanja izuzetnim talentima, ali zato što sebno u okvirima profesionalnih prisu u pitanju žene i dalje je prime- znanja. Žensko arhitektonsko drutna nezainteresovanost nekih va- štvo planira da sprovede istraživažnih stručnih institucija poput Arhite- nje struke upravo kako bismo prikupile ktonskog fakulteta. Srećom, ima i onih konkretne podatke i saznale kako koji su prepoznali i koji podržavaju stojimo i šta treba da unapredimo. inicijativu, i sa daljim radom ima ih sve

U partnerstvima se dešava da žensko ime bude obrisano iz literature, kao što se desilo Ivanki Raspopović, koja je zajedno sa Ivanom Antićem projektovala dva najbolja muzejska objekta u Srbiji.

Dešavale su se i situacije da samo muškarcu bude dodeljena nagrada i kod nas, kao na primer sa bračnim parom Bakić, ali je Dragoljub tada odbio da primi nagradu

Nakon studija arhitekture na Beogradskom univerzitetu, magistarske studije završavaš na Kornel univerzitetu u Njujorku. Možeš li uporediti prisustvo žena arhitekti u stručnoj literaturi u ta dva kurikuluma po kojima si radila?

Kakva je pozicija žene u modernoj srpskoj arhitekturi danas?

Pozicija žena u arhitekturi nije zavidna, u skladu sa opštim stanjem u struci.

Arhitektura kao tema, i mi kao struka, potpuno smo skrajnuti i pretvoreni u poslušnike ili činovnike, već zavisno od Zapravo je u Americi rodna ravno- toga da li je investitor javna institucija pravnost i ugroženija nego kod nas. ili privatnik. Solidarnost u struci ne Zahvaljujući komunizmu Srbija je postoji, i zbog toga patimo zaista svi. neke tekovine, poput jednake plate, nekada imala, dok se u Sjedinjenim Žene su inače u arhitekturi češće državama žene tek sada bore za „radilice”, nego priznate autorke. U birojednaku platu. I tamo je veliki broj ima najčešće imate većinski ženske autorki zanemaren, zaboravljen ili timove, ali je glavni projektant muskrajnut. Razlika je možda u tome škarac koji kao autor potpisuje sve da su tamo ova pitanja u poslednje projekte. U partnerstvima se dešava vreme dobila pažnju koju zaslužuju. da žensko ime bude obrisano iz liteZa poslednje dve godine žene su došle rature, kao što se desilo Ivanki Raspona čelo gotovo svih najprestižnijih pović, koja je zajedno sa Ivanom Antiarhitektonskih škola u Americi, uklju- ćem projektovala dva najbolja muzejčujući i moju školu, Cornell University. ska objekta u Srbiji. Dešavale su se Kod nas, s druge strane, bili smo svedoci i situacije da samo muškarcu bude isterivanja žena sa Arhitektonskog dodeljena nagrada i kod nas, kao na fakulteta. primer sa bračnim parom Bakić, ali je Dragoljub tada odbio da primi nagradu.

Rodna ravnopravnost se kod nas još uvek Dakle, potreban je dodatni napor i smatra tabu temom, i među ženama trud da žensko ime bude ravnopravno i među muškarcima. Feminizam je shvaćeno. Ohrabruje, ipak, sve veći u Srbiji i dalje ružna reč, a žensko broj mladih ženskih timova i autorki, pitanje stalno se stavlja sa strane koje se svojim radovima ističu. Veća „dok rešimo bitnije probleme.” Za to vidljivost žena u arhitekturi doprinosi vreme i tekovine koje smo imali nestaju normalizaciji žena u struci, čime se i mi kao društvo nazadujemo. utire put ravnopravnijem položaju u budućnosti.

Pored pomenutog portala od koga je mnogo toga krenulo, ti si i jedna od osnivačica ŽAD-a, Ženskog arhitektonskog društva, koje broji sve veći broj uspešnih članica. Koji su to najveći benefiti do kojih dolazi kada se žene udruže?

Pre svega veća vidljivost i međusobna podrška. ŽAD aktivno radi na promociji žena u arhitekturi i različitih uspeha i dostignuća svojih članica i osnivačica. Takođe, aktivne smo u različitima aspektima unapređenja struke, i učestvujemo u svim važnijim događanjima. Trenutno imamo oko 160 članica širom Srbije, ali i u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini. Posebno su atraktivne izložbe radova naših članica, koje uvek izazovu veliko interesovanje.

Ali ŽAD ima i druge zanimljive akcije i aktivnosti, poput Osmomartovskog otvorenog studija kada naše uspešne članice otvaraju vrata svojih biroa svima zainteresovanima, a pre svega studentima i mladim arhitektama. ŽAD pokazuje mogućnost solidarnosti u struci čija su odlika sujeta i egoizam. Žene su po pravilu manje sujetne, i ŽAD upravo koristi ovaj potencijal kako bismo se udruženim snagama izborile

za bolji položaj naše struke, a i žena u okviru nje.

Osmog marta ove godine je krenula kampanja „Žene koje su izgradile Srbiju“. Na pet zdanja u Beogradu iza kojih stoje žene arhitekte postavljeni su QR kodovi koje prolaznici preko svojih mobilnih telefona mogu da očitaju i tako saznaju informacije o samoj zgradi kao i o arhitektici koja ih je projektovala. Kakve reakcije do tebe stižu i planira li se proširenje ove kampanje u budućnosti?

Reakcije na kampanju su bile vrlo pozitivne, kako od strane uključenih partnera i aktera, tako i od strane medija i javnosti. QR kodove smo postavili u 5 školskih objekata, ali ima još puno objekata u Beogradu koji na ovaj način mogu biti obeleženi, te se nadamo da ćemo dobiti priliku da ovu akciju nastavimo. To je simpatičan način da skrenemo pažnju na žene arhitekte, ali i na zanimljive i vredne objekte koji krase naš grad i koje bi trebalo svi zajedno da čuvamo. Čini mi se da kada ljudi znaju malo detaljnije priču o nekom objektu ili njegovom autoru ili autorki, drugačije se ophode.

Ovo proleće je za tebe u profesionalnom smislu bilo izuzetno uzbudljivo. Naime, nedavno si imala priliku da učestvuješ na skupu u Njujorku koji su organizovale UN na panelu Ka rodno odgovornoj borbi protiv klimatskih promena povodom saradnje Ženskog arhitektonskog društva i UN Woman Srbija u uvođenju rodne perspektive u projekte održivog razvoja. Kako je protekao panel i kakve utiske si donela sa sobom?

priliku da učestvuju na skupovima sa ovom temom iako je urbanizam jedna od važnih alatki u postizanju održivog razvoja i borbi protiv klimatskih promena.

Pitanje održivosti je takođe u fokusu tvog interesovanja pa si tako sa grupom kolega osnovala inicijativu Pametni grad koji u prostornom planiranju promoviše održivi razvoj i nove tehnologije. U današnje vreme sve češće čujemo da gradovi teže tome da budu „zeleni” i „pametni”, Panel je bio vrlo zanimljiv, jer su uče- šta se pod tim podrazumeva i gde su stvovale žene vrlo različitih profila. Od Beograd i Srbija u tom pogledu? direktorke UN Women, preko ambasadorki, advokatica, aktivistkinja. Po- Mnogi koncepti urbanog razvoja, poput krivene su i različite regije, jer klimat- pametnog grada, već doživljavaju svoje ske promene ne pogađaju na isti način kritike, a da kod nas nisu u potpunosti Afriku, Evropu ili ostrvske države. Ipak, ni zaživeli. Treba naglasiti da za svuda je zajednička činjenica da su žene našu grupu pametni grad nije samo više pogođene posledicama klimatskih grad koji je opremljen najnovijom promena, pre svega zbog postojećih tehnologijom, već svaki grad i mesto razlika i nejednakosti koje ih stavljaju koje zdravorazumski razmišlja o svom u ranjiviji položaj. Bila je čast i privile- razvoju. To podrazumeva da grad gija učestvovati na takvom skupu, koji treba da pametno troši svoje resurse, je izazvao prilično interesovanje. Publi- da smanji proizvodnju raznih vrsta ka je čak sedela i na podu sale, jer nije otpada i emisija, ili da nađe način da bilo dovoljno sedišta za sve zaintereso- ih pretvori u resurse, da koristi nove i vane. Ja sam govorila iz perspektive ur- stare tehnologije da svojim građanima banističkog projektovanja i planiranja, omogući efikasniji i lakši svakodnevni što je za većinu prisutnih bio neočeki- život, da teži da stvori udobniju, lepšu vani doprinos. Nažalost, nema mnogo i zdraviju okolinu za sve, i da donosi mojih kolega ili koleginica koji dobiju odluke u korist svojih građana i u

dogovoru sa njima, kroz razne oblike participacije. Toga u Srbiji, nažalost, ima jako malo. Naše lokalne samouprave se utrkuju da naprave što bolje uslove za fiktivne strane investitore, a nemaju nimalo interesovanja da poboljšaju kvalitet života svojih sugrađana. U manjim mestima i gradovima zelene površine pretvaraju se u industrijske zone, a na račun novih planova i projekata u Beogradu već je toliko kritika izrečeno da nema potrebe da trošimo reči. Kao i u mnogim drugim

stvarima, tako i u urbanom razvoju kod nas nedostaje strateško usmerenje, iako mi zvaničnu Strategiju imamo. Ali kao i sve pre nje, ona je mrtvo slovo na papiru, jer kao društvo nemamo konsenzus kuda idemo i na koji način tamo treba da stignemo. Najčešće ne možemo da se složimo ni gde smo sada.

Bez tih osnovnih koraka, razne male pojedinačne inicijative sa predznakom zelenog, pametnog ili održivog, ostaće još dugo samo usamljeni slučajevi kratkog dometa.

Posmatrajući projekte koji se grade u našem gradu ne mogu a da se ne zapitam koliko je briga za plane tu i suočavanje sa klimatskim promenama uopšte u agendi naših arhitekata i urbanista, kakvo je tvoje iskustvo po tvom pitanju?

predstavljaju već ukorenjene prakse divlje gradnje i ozakonjenja - i kada urbanistički planovi nešto dobro predvide, to brzo bude negirano nelegalnim realizacijama.

Dve godine si bila na poziciji direktorke Javnog urbanističkog preduzeća Plan Šabac. Kako ti je ovo iskustvo rada u javnoj upravi pomoglo da sagledaš pristup dizajnu i prostornom planiranju iz ugla institucije? Koji su bili najveći izazovi?

Kao i druge važne teme, poput rodne ravnopravnosti, tako je i tema očuvanja životne sredine u našem društvu proglašena za manje važnu, drugorazrednu temu. Sistemski se ovom temom ne bavimo, pa i ako nominalno naši urbanistički planovi treba da budu bazirani Rad u javnom preduzeću bio je dragona praksi integralnog planiranja, to je ceno iskustvo, iako prilično različito od vrlo retko slučaj. svega što sam pre toga radila. Izazovi su bili brojni, od toga kako obezbediti Posebno otežavajuća okolnost je i loša finansijsku stabilnost preduzeća koje pozicija urbanista, koji su kao struka se bavi isključivo urbanizmom, a nije možda u još goroj poziciji od projek- direktni budžetski korisnik, kako potanata. Urbanizam bi morao pre sve- većati efikasnost sa lošim postojećim ga da se bavi interesima svih građana, resursima, do toga kako se izboriti za javnim interesom, i da kontroliše i šti- kvalitet planova koji iz preduzeća izlati prostorne resurse, koji nisu neogra- ze. Saznala sam i iz prve ruke koliko više ničeni. Međutim, javna urbanistička prava i zaštite imaju zaposleni u javnim preduzeća pretvorena su u činovničke preduzećima i javnoj upravi, za razliku službe koje u strahu od otkaza ili ne- od prava definisanih Zakonom o radu, primanja plate rade isključivo po dikta- zbog čega mi je postalo jasno zašto je tu vlasti, često na štetu sebe, struke i državni posao i dalje ambicija mnogih građana. Ni u privatnim urbanističkim u Srbiji. biroima nije mnogo bolje, jer investitor koji plaća želi da dobije ono što je nau- Kada je u pitanju sama struka, preduzemio, bez obzira na to da li to predstav- će poput Plana Šabac izuzetno je važno lja ugrožavanje drugih. za grad zbog akumuliranog znanja i arhiva o prostoru tokom decenija postoUrbanističko planiranje je kompleksna janja. U zemlji koja nema uređene zedisciplina koja u idealnim uslovima za- mljišne knjige, katastar vodova i drugih hteva puno vremena, puno koordina- instalacija, gde cveta divlja gradnja, pocije i zajedničkog rada velikog broja ra- znavanje razvoja i problema u prostozličitih struka, i puno znanja. Kod nas ru kroz vreme može biti dragoceni reono je već decenijama uglavnom viđe- surs. Meni je bilo zanimljivo da ukrstim no kao nužno zlo, teži se maksimalnom sa zaposlenima u Planu njihovo znanje, ubrzavanju procedura, netransparen- ali nekad i predrasude, o sopstvenom tnosti i otaljavanju. Poseban problem gradu, sa novim idejama i pravcima

njegovog razvoja. Mislim da smo za te dve godine napravili neke vrlo zanimljive rezultate, čije će se pozitivne posledice osećati duže vremena u Šapcu.

Tema kojoj ste posebno posvetili pažnju je bilo pitanje urbane mobilnosti u Šapcu, gradu koji je po svojim odlikama idealan za pešačenje i vožnju bicikla, ali infrastruktura nije bila dobra. Koliko je do danas urađeno na tom planu?

U toku je izrada plana održive urbane mobilnosti za Šabac, i meni je drago da tom izradom rukovode upravo urbanisti iz Plana. On bi trebalo da da strateško usmerenje, poveže već realizovane i buduće intervencije i mapira budućnost urbane mobilnosti u Šapcu.

To je grad sa puno potencijala da od jednog zagađenog industrijskog grada postane zelen i zdrav grad za svoje građane, a pravilan pristup saobraćaju u gradu može biti ključan. Mi smo imali prilike da Šabac kao case study za urbanu mobilnost uključimo i u neke međunarodne projekte, čime će planirane aktivnosti svakako dobiti na kvalitetu. Naravno promene, čak i na bolje, uvek idu teško i uz određenu dozu otpora. Zato Pametni grad od ove godine učestvuje u Horizon2020 projektu MUV u partnerstvu sa gra dom Šapcom. Kroz ovaj projekat promovisaćemo upotrebu mobilne aplikacije MUV da građane Šapca motivišemo da se kreću održivo, kroz turnire, nagrade i druge zanimljivosti koju nudi ova aplikacija.

javna urbanistička preduzeća pretvorena su u činovničke službe koje u strahu od otkaza ili neprimanja plate rade isključivo po diktatu vlasti, često na štetu sebe, struke i građana

Prilikom istraživanja ideje pametnih gradova bila mi je vrlo zanimljiva spoznaja koliko su gradovi u kojima živimo zatvoreni i diskriminišući prema različitim potrebama svojih stanovnika. Kada bolje pogledamo gradovi u kojima živimo kao da nisu dizajnirani za ljude sa različitim vrstama disabiliteta, a tu je i pitanje rodne neravnopravnosti u urbanom planiranju. Koji su to najčešći problemi te vrste koje si ti prepoznala?

se žene češće voze javnim prevozom.

Pa zar nije onda logičnije da učinimo javni prevoz boljim za žene - sigurnijim, efikasnijim, kako bismo im olakšali već kompleksno kretanje po gradu?

Jer žene su te koje osim između posla i kuće putuju i do vrtića i škola, supermarketa, starijih članova porodice i sl.

Beč je to učinio sa svojim prevozom, i time dobio bolji prevoz za sve i dodatno smanjio upotrebu automobila.

Postoji li kod nas u stručnoj zajednici svest o ovom problemu, i što je Jednostavno, usled tradicije, kulture i najvažnije postoji li inicijativa da se obrazovanja, navikli smo da kao korisni- nešto promeni? ka prostora zamišljamo mlade i zdrave ljude, a najčešće prostor dimenzioniše- Inicijativa postoji. Pomenula sam da mo prema telesnim dimenzijama pro- sam za Stalnu konferenciju gradova i sečnog muškarca. Takođe, navikli smo opština radila na dokumentu upravo da javne prostore popunjavamo igra- vezanom za ovu temu, koji je sada dolištima za decu ili sportskim igrališti- stupan svim zainteresovanima preko ma, međutim zaboravljamo da ima još njihovog sajta. Takođe, tada smo dopuno različitih grupa korisnika, ili bolje kument i njegove ideje predstavili člarečeno, uživalaca javnih prostora. Pri- novima SKGO Odbora za urbanizam, a meri evropskih gradova koji su urod- koji čine predstavnici većeg broja lokalnjavanje već uveli u svoju praksu poka- nih samouprava, i koji su ga vrlo lepo zuju da se na taj način kreiraju prostori prihvatili. Kroz saradnju sa UN Women, koji su zanimljiviji i atraktivniji svima, a ove ideje proputovale su Srbiju. Imane samo grupi za koju su namenjeni. la sam prilike da pristup urodnjavanja Potreban je u praksi planiranja i predstavim zaposlenima u lokalnim projektovanja jedan dodatni mali korak samoupravama u 5 gradova u Srbiji, da razmislimo kako će prostor izgledati kao i na međunarodnoj konferenciji u različitim uživaocima? Žene su tu dobra Beogradu i na studentskoj radionici na kontrolna grupa, jer su ranjivije. Tako Šumarskom fakultetu. Dakle, inicijativa da kroz analizu da li je neki javni prostor je apsolutno već pokrenuta. Nigde nii ženama dovoljno siguran, udoban smo imali negativno iskustvo, svuda je i atraktivan za korišćenje, činimo da reakcija na ove ideje bila pozitivna, jer bude bolji za sve. je ljudima jasno da je cilj poboljšanje kvaliteta života svih građana. Za mene Osim javnih prostora, princip urodnja- je rad na promociji ove teme bio dravanja treba primeniti i na druge aspek- goceno iskustvo jer sam saznala više o te urbanog razvoja, na primer na urba- ljudima i projektima koji su nosioci ponu mobilnost. I kod nas, kao i u drugim zitivnih promena u lokalnim sredinazemljama, više muškaraca za putova- ma, a o kojima se malo govori i zna van nje na posao koristi automobil, dok tih sredina, a posebno u prestonici.

Počela je BINA, u okviru koje ćeš pored već tradicionalnih šetnji „Žene u arhitekturi“ održati i predavanje „Žene Bauhausa“ povodom jubileja 100 godina Bauhausa. Koje su to arhitektice o kojima ćeš tom prilikom govoriti? Žene Bauhausa je predavanje koje pripremam kao ŽAD-ov doprinos ovogodišnjoj proslavi 100 godina od osnivanja škole Bauhaus. Tada je to bila progresivna škola koja je proklamovala da je otvorena za svaku osobu zainteresovanu za dizajn i umetnost. Zanimljivo je da su u nju najpre pohrlile upravo žene, tražeći savremenije i ravnopravnije okruženje za svoj umetnički razvoj. Nažalost, pokazalo se da Bauhaus nije mogao baš da doraste sopstvenim ambicijama, te da su predrasude i tamo bile vrlo ukorenjene.

Vrlo brzo stavljeno je ograničenje na broj žena koje mogu biti upisane, i

njima je naplaćivana viša naknada za to obrazovanje. Među njima nije bilo žena arhitekata, jer je učenje arhitekture u Bauhausu bilo izričito zabranjeno ženama. Ni na ostalim smerovima ove škole nisu uvek bile dobrodošle, pa je većina, htele to ili ne, bila usmerena na tkanje i dizajn tekstila. To je zapravo bio „ženski” smer Bauhausa, ali je iznedrio neke od najvećih talenata u dizajnu, poput Ani Albers. Zanimljivo je da je jedna od učenica i poznatih dizajnerki u to vreme, Oti Berger, bila rodom iz Hrvatske, i uspela je da ostvari uspešnu karijeru u Nemačkoj, koju je nažalost grubo prekinuo početak Drugog svetskog rata. Jedna od najpoznatijih žena Bauhausa je dizajnerka Marian Brant, koja je uspela da se izbori za mesto u metalurškoj radionici. Ona je autorka nekih od najikoničnijih komada Bauhausa, po kojima je ova škola danas poznata.

Učenje arhitekture u Bauhausu bilo izričito zabranjeno ženama

Koji su ti najdraži objekti koje su Nedavno si učestvovala u jednom projektovale žene u našem gradu? vrlo važnom istraživanju na temu Upravljanja otpadom u Srbiji, i tom Životne i poslovne priče žena koje smo prilikom ste došli do zanimljivih pou okviru projekta Žene u arhitekturi dataka. Možeš li da ispričaš našim istraživali različite su i izuzetne svaka čitaocima do kakvih ste zaključaka na svoj način. Meni su zanimljivi različiti došli i šta je bio cilj ovog istraživaobjekti iz različitih razloga. Na primer nja? zanimljivo mi je kako Milica Krstić u samo par godina razmaka projektuje Cilj istraživanja je bio da saznamo koje dva velika školska objekta u Beogradu su postojeće navike u našim domaćiu potpuno različitim stilovima, a podje- nstvima kada je reč o odlaganju otpada, dnako uspešno. Da li biste vi ikada i da analiziramo uticaj žena posebno. rekli da je zgradu Druge ženske gi- Došli smo do nekih zanimljivih, nekad mnazije, danas ETŠ Nikola Tesla u i neočekivanih rezultata. I pored izuzeulici Kraljice Natalije, projektovala ista tno nerazvijene infrastrukture za reciautorka kao zgradu Prve muške, danas klažu, 33% domaćinstava odvaja otpad.

Prve beogradske gimnazije? Takođe, To pokazuje određeni nivo svesti u draga mi je cela priča oko Ateljea LIK našem društvu, koji nažalost institucije i njihovog početka, iz inata muškom ne prate. timu kolega. I onda u timu od četiri žena i jednog muškarca osvajaju prvu U boljoj osvešćenosti prednjače žene, nagradu na konkursu za Beogradski jer u domaćinstvima koja recikliraju u aerodrom, i postaju instant zvezde. Ta čak 70% slučajeva to čine upravo žene. zgrada, danas Terminal 1, tada je bila Žene su i spremnije da promene svoatrakcija - sa atrijumom sa tropskom je navike, ali da utiču na druge članove baštom i restoranom sa velikom tera- svog domaćinstva, kao i na prijatelje i som za posmatranje uzletanja i pole- kolege. To su sve ohrabrujući rezultatanja aviona. Tada je aerodrom bio ti, koji govore da je potrebno u kamdestinacija, ne samo prolazni prostor. panjama za promene navika obratiti se specifično ženama, jer one mogu I svakako, divim se Jelisaveti Načić i sve- biti značajni agenti promena. Istražimu što je ta izuzetno talentovana žena vanje je pokazalo da su neke promene postigla za samo 14 godina bavljenja već uzele maha, na primer od kada je arhitekturom od svog diplomiranja. I počela naplata kesa u supermarketima pored svih rušenja i stradanja ovog gra- 62% ljudi je smanjilo upotrebu plastičda, on i dalje ima veliki broj sačuvanih nih kesa. Ohrabrujući su i rezultati koji njenih objekata. To je uspeh kojim se govore da bi većina podržala i potpunu u generacijama posle nje ne mogu po- zabranu plastičnih kesa, kao i obavedičiti ni muškarci ni žene koji se bave zu reciklaže. Smanjenje upotrebe jedarhitekturom. nokratne plastike je važno jer ona čini gotovo četvrtinu našeg otpada.

Šta svako od nas može da preduzme priliku da napišem i tekst za prateći kakako bi smanjio količinu otpada koji talog, inspirisan gorepomenutom teproizvodi u svom domaćinstvu? mom. Odabrala sam da u njemu svoje kolege i koleginice pozovem na akciju, a To je upravo pitanje koje smo se i mi u cilju podizanja kvaliteta naše arhitekzapitali nakon ovog istraživanja. Bilo ture. Pri tom, ne mislim da povećanje je očigledno da su građani i građanke kvaliteta arhitekture koja se našla u sespremni na promene, ali da izostaje lekciji Salona, već na kvalitet prosečne sistemska akcija od strane nadležnih arhitekture, često anonimnih autora, institucija. Zato smo se na istraživa- koja uveliko čini većinu našeg izgrađenje nadovezali kampanjom #nosim- nog fonda. Struka treba da se probusvojubocu, koja za cilj ima da nas mo- di iz dremeža u koji je upala, da preuztiviše da smanjimo upotrebu flaša od me odgovornost za stanje u kome se jednokratne plastike. Flaše od vode i nalazimo, i da aktivistički počne borbu sokova, plastične slamke i plastične za bolju arhitekturu, a time i bolje sukašičice i poklopci od šolja za kafu za tra. To je moja želja, a da li će tako biti, poneti su najbrojniji među plastičnim ostaje da se vidi. otpacima koji zagađuju našu okolinu.

A ovo su sve navike koje lako možemo Postoji li neki zanimljiv projekat na da promenimo. Ponesi sa sobom svoju kome sada radiš, a koji bi želela da flašu sa vodom, koja treba da bude od spomeneš ovom prilikom? plastike bez BPA kako bi bila i zdravija za upotrebu. Ponesi svoju omiljenu Trenutno radim na većem broju termos šolju za kafu za poneti, umesto različitih projekata, od stanova i kuća, papirne šolje sa plastičnim poklopcem. do javnih prostora. Posebno bih Zamoli konobara da ti ne stavi slamči- izdvojila projekat za Savsku aveniju cu u piće. To su zaista sitnice, a mogu u Šapcu, na kome sarađujem sa da znače puno. australijsko-šabačkom firmom Innovo.

Naime, ovaj projekat jedan je od prvih Kako vidiš budućnost arhitekture i koraka u realizaciji Plana detaljne urbanizma u našoj sredini u nared- regulacije Savapark, u čijoj izradi sam nih 5 godina? učestovala tokom svog mandata u JUP Plan Šabac. Izuzetno sam ponosna Tema ovogodišnjeg beogradskog Salo- na taj plan i celokupnu zamisao, za na arhitekture bila je „Na ivici”. Već neko koju smo dobili i prvu nagradu na vreme arhitektura nekako balansira, Salonu urbanizma. Retkost je da se upravo na ivici između divljeg kapita- jedan grad u Srbiji opredeli da 300ha lizma i struke koja direktno, na mnogo zemljišta pored reke pretvori u park i načina, utiče na javni interes. Nažalost, zadrži uglavnom kao javnu površinu, ne znam kako će se ta situacija završiti. za dobrobit svih građana i građanki. I Ovogodišnji salon obeležile su mlade da još to uradi tako da pusti urbaniste arhitekte i kvalitetni projekti, ali veći- da daju sve od sebe, i da plan urade na onoga što se gradi u Srbiji i što čini u potpunosti u skladu sa savremenim izgled naših gradova nikada se ne po- pristupom planiranju, to je izuzetno. javi pred stručnom javnošću i kritikom. Naša rešenja iz ovog plana našla su se Kao članica Saveta Salona, dobila sam i u publikaciji dobrih primera zeleno-

plavog pristupa urbanom planiranju, čije je izdavanje podržao evropski Climate-KIC, evropska zajednica za inovacije i razvoj na polju borbe protiv klimatskih promena. Realizacija ambicioznih planova, ma koliko kvalitetni bili, uvek je najteži korak, jer to znači izdvajanje ozbiljnijih sredstava.

Jako sam srećna da Šabac aktivno radi na izradi projektne dokumentacije za realizaciju prvih koraka ka kreiranju Savaparka, a posebno mi je drago što sam i sama i dalje deo te priče.

Arhitektura

Jelisaveta, veličanstvena ženo, hvala ti i izvini!

Tekst: Ana Stambolić @anastambolic

122 | maj

„Beogradu je priroda tako mnogo gradskih privatnih i javnih objekata. dala, a čovek gotovo ništa“. izjavila je Njen prvi izvedeni projekat su neobarokne stepenice u zelenom kamenu svojevremeno Jelisaveta Načić. kojima se sa Savske aleje Kalemegdana Žena neverovatne hrabrosti i posve- spušta u Parisku ulicu. Kada je imala ćenosti, Jelisaveta Načić, prva je žena 23 godine, dobila je treću nagradu za srpske arhitekture i urbanizma. Iako idejno rešenje crkve Karađorđevićima njena sačuvana dela postojano stoje na Oplencu u Topoli, a njen projekat pred našim očima u prestonici Srbije, bolnička zgrada prve bolnice za ima mnogo onih koji čak i danas, kada se tuberkulozne bolesnike na Vračaru, o znamenitim ženama sve više govori, prva bolnica tog tipa u Srbiji, kao i ne znaju priču o ovoj neverovatnoj ženi. ograda Savske aleje, srušeni su tokom Prvog svetskog rata.

Rođena je 31. decembra 1878. godine u bogatoj trgovačkoj, cincarskoj porodici, Družila se sa Dimitrijem Tucovićem i sa kao jedno od trinaestoro dece od kojih velikim Ivanom Meštrovićem, sa kojim je je samo troje preživelo. Bila je samo- radila na rekonstrukciji trga Terazije u stalna, inteligentna i radoznala. U želji Beogradu. Ona je radila kao urbanista da izrazi svoju kreativnost i da stvara i arhitekta, a on kao vajar. On je veliupisala je arhitekturu i tada naišla na čanstvenu statuu Pobednika uradio za neodobravanje roditelja koji nisu želeli Terazije, a ona je predvidela da se da plate njene studije. I kasnije je izgradi trijumfalna kapija u čast pobede nailazila na otpor i neodobravanje srpske vojske u balkanskim ratovima i okoline, ali nju to nikada nije sprečilo da se na njoj ispišu reči: „Još uvek svi Srbi nisu slobodni”, ali njihov projekat da ostvari ono što je volela. nije realizovan zbog izbijanja Prvog Bila je prva žena na tek otvorenom arhi- svetskog rata. Zbog ovog natpisa ona tektonskom smeru Tehničkog fakulte- završava u austrougarskom logoru za ta u Beogradu. Studije je platila od intelektualnu elitu Nežider u Mađa svog miraza i u roku ih završila sa rskoj, u kome su pored nje bili i Geca visokim prosekom. Bila je to prva žena Kon i Milutin Milanković. Jelisaveta i u koja je završila studije arhitekture. tim uslovima pokazuje svoju borbenost Sigurnim korakom je gradila stepenice i želju da gradi bolju budućnost, pa koje su menjale izgled budućnosti. organizuje neku vrstu nastave za decu Bila je crtač-tehnički pripravnik u Mi- i radionice na kojima su se pravile nistarstvu građevine, i time prva žena igračke kako bi ih zabavili i na neki u istoriji Srbije koja je radila u način zaštitili od pakla logora. Ovde vladi, ljubav ju je vodila i zbog ljubavi je upoznala i svoju ljubav, uglednog se sa svetom borila. Nije se obazirala albanskog profesora i pesnika, budućeg na prepreke, već je odlučno sama gra- ministra, Luku Lukaja. On je bio autor dila i hodala stepenice koje vode do prvog Albansko-srpskohrvatskog rečnika, objavljenog 1935. godine koji se uspeha. danas nalazi u Narodnoj biblioteci Kao arhitekta i urbanista, učestvovala Srbije. Njih dvoje su se venčali u logoru je u izradi urbanističkih planova, proje- i dobili ćerku Luciju. ktovanju i adaptiranju mnogih beo-

Pred samo oslobođenje oni napuštaju logor, ali njihova patnja se i dalje nastavlja. Prvo su živeli u Beogradu, njenom rodnom gradu, a kasnije u Skadru, njegovom rodnom gradu, ali su na oba mesta naišli na neprihvatanje i odbacivanje. Dok su živeli u Albaniji izbija veliki albanski antiitalijanski ustanak i njih dvoje odlučuju da se bore za slobodu albanskog naroda, međutim pošto je ustanak ugušen morali su da se ponovo presele, ovog puta u multikulturalni Dubrovnik.

Obnovi sećanja doprinela je i knjiga Nataše Marković „Jelisaveta Načić – žena koja me proganja”. Autorka ove knjige je izjavila da je ona nastala kao rezultat poražavajuće činjenice da se o toj darovitoj i zanimljivoj ženi ništa ne zna i da zbog svega što je ona učinila za nas, i zbog nepravde koja je učinjena njoj, treba da joj kažemo hvala i izvini.

Jelisaveta je bila zaljubljenik u arhitekturu. Posedovala je raskošan talenat i bila je svoja, odlučna, borbena i puna ljubavi prema ljudima. Ostaće Jelisaveta je doživela socijalnu smrt i upamćena po veličanstvenim probila kažnjena zaboravom, jer se u vre- jektima koji su utvrđeni kao spomenici me podela borila za ljubav, za slobodu, kulture i zaštićeni od strane UNESCO-a. za jednakost. Tek 2004. godine odlukom gradskih vlasti jedna ulica Za samo 14 godina koliko je trajala na Dorćolu (Pavla Papa) biva prei- njena karijera, uspela je da realizuje menovana u Ulicu Jelisavete Načić, značajan broj projekata i ostavi nena inicijativu ljudi koji žive u rad- izbrisiv trag u ovom gradu. ničkom, stambenom naselju u blizini, koje je ona projektovala.

Njen prvi izvedeni projekat su neobarokne stepenice u zelenom kamenu kojima se sa Savske aleje Kalemegdana spušta u Parisku ulicu.

Arhitektura

Intervju: Teodora Kovrlija @teodora_kovrlija

Fotografija: Lazar Đurić

Marija Simović Svaka ručno ili digitalno iscrtana linija u arhitekturi nešto znači 126 | maj

Marija Simović zajedno sa Petrom Simovićem čini dvojac koji potpisuje uzbudljive projekte Studija Simović.

Pažnju stručne javnosti i ljubitelja arhitekture privukli su nakon uspešnih i višestruko nagrađivanih projekata zgrada N1 i N8 izvedenih u Kragujevcu.

Tu pažnju su potom mudro iskoristili i sa grupom arhitekata iz svog rodnog grada, u okviru Centra za istraživanje i održivi razvoj u arhitekturi i urbanizmu, organizuju Dane arhitekture Kragujevac i vredno rade na promociji svog grada u regionalni centar arhitektonskih dešavanja. Ove godine Dani će biti održani sredinom septembra, o čemu ćete više saznati od moje sagovornice. Marija je mišljenja da arhitekte moraju da progovore, da se ujedine i zaštite svoju struku koja je poslednjih godina u izuzetnom lošem položaju, a najbolji način za to je putem aktivizma i strpljive edukacije javnosti.

Osnivačica si udruženja Urbanium i jedna od organizatorki Dana arhitekture Kragujevac. Možeš li da nam ispričaš malo više o inicijativi, programu i budućim planovima?

Ispravka, nisam osnivačica. Udruženje je osnovano 2016. godine, a Petar i ja smo se pridružili 2017. godine. Pun naziv udruženja je Centar za istraživanje i održivi razvoj u arhitekturi i urbanizmu – Urbanium. Udruženje je bilo dosta mlado i nije imalo nijedan realizovan projekat do pridruživanja Petra i mene. Naša ambicija je bila da iskoristimo zamah i interesovanje za Kragujevac koje smo postigli svojim radom i dobijenim nagradama, kao i logističko iskustvo koje sam imala na

sličnim projektima tokom studija u okviru rada studentske grupe RestArt pri Departmanu za arhitekturu i urbanizam na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Prvi projekat je upravo manifestacija Dani arhitekture u Kragujevcu koje smo oformili oko ideje da mapiramo Kragujevac kao mesto arhitektonskih dešavanja kako na lokalu, tako i šire.

Bili su koncipirani oko nekoliko grupisanih tema: promocije knjiga, gostujuće izložbe (jedna autorska izložba kojom smo hteli da pokrenemo dijalog i debatu na lokalu kada su u pitanju arhitektonsko urbanistički konkursi „Retrospektiva arhitektonsko - urbanističkih projekata u Kragujevcu – Kardiogram“), prezentacije sličnih udruženja i njihove aktivnosti (DANS i Dani arhitekture Sarajevo), prezentacije arhitektonskih timova sa akcentom na konkurse (AKVS i Grozdana Šišović ispred Re:act), gostovanje SCEN Lab-a, kao i pregled savremene arhitektonske scene kroz objektiv arhitektonskog fotografa Relje Ivanića.

Ono na šta smo posebno ponosni je da smo sproveli i mini konkurs kojim smo želeli da mapiramo određene urbanističke tačke i poteze u Kragujevcu i aktiviramo ih kroz prostorno-umetničke instalacije gde smo čak realizovali njih šest i time zainteresovali i zaintrigirali Kragujevčane, pored stručne javnosti. Sve ovo je bilo organizovano uz veliku podršku grada Kragujevca, kao i svih značajnih kulturnih institucija iz Kragujevca.

Sledeće Dane organizujemo od 12-15. septembra 2019. u manjem formatu, ali ne manje interesantne. Koncept pobedničkog rešenja Konektor za prostornu aktivaciju poteza Prodor u Kragujevcu (autori Miloš Kostić, Desire Tilinger, Ana Zorić, Jovana Vidaković) koji zapravo predstavlja letnju bioskopsku scenu na neočekivanom mestu, smo razradili za ovu godinu, tako da će biti aktivirane još neke lokacije sa ekranizacijom fenomenalnog serijala Betonski spavači, odnosno odabranim epizodama kojima ćemo pokušati da uspostavimo diskusiju na lokalu. Takođe, pridružujemo se konceptu izložbe Fokus na modernizam u Novom Sadu i proširujemo temu na Kragujevac, tako da osim gostovanja ove DANS-ove izložbe čije je otvaranje planirano za 12. septembar 2019. imaćemo i segment autorske izložbe gde ćemo tretirati karakteristične kragujevačke modernističke objekte iz perioda od 1955-1985 godine. Dotaćićemo se i tema oko rekonstrukcije modernističkih objekata i pokušati da pokrenemo dijalog kako sa kolegama iz Hrvatske koji su kroz društveni aktivizam uspeli da organizuju uspešnu rekonstrukciju stambenog objekta u Zagrebu arhitekte Ivana Vitića, tako i domaćih stručnjaka i istraživača na ovu temu, a ambicija nam je da tribinu organizujemo i sa nekoliko predsednika stambenih zajednica iz Kragujevca.

Mislim da će to biti jako interesantno.

Uskoro nas čeka i otvaranje izložbe, 28. maja 2019. godine, kao dela tra-

dicionalnih majskih svečanosti u Kragujevcu na kojoj ćemo predstaviti sve prošlogodišnje aktivnosti Urbaniuma, a ono što će biti intrigantno je prostor gde će se to organizovati. U pitanju je glavni objekat Zelene pijace u Kragujevcu, a ovo izložbom želimo da predstavimo i dodatni potencijal ovog objekta iz 1929. godine.

Udruženje Urbanium trenutno čine arhitekte Natalija Bogdanović (predsednica), Aleksa Đurić, Petar Simović i moja malenkost. Zajedno, osim na uspostavljanju manifestacije Dana arhitekture u Kragujevcu radimo na još nekoliko projekata preko kojih želimo da uspostavimo dijalog, pokrenemo inicijative i etabliramo se kao pouzdan saradnik na lokalu. Trenutno radimo na inicijativi za Eko-most u okviru Spomen-parka Kragujevački oktobar, odnosno parka Šumarice, koja je ušla u plansku dokumentaciju rekonstrukcije Spomen-parka. On bi trebalo da predstavlja jednu organsku vezu između severnog i južnog dela parka koji je prekinut visoko frekventnom saobraćajnicom, a osim pešačkog i biciklističkog saobraćaja bi služio i kao prolaz za mnoge životinjske vrste poput prepelica, fazana, sitnijih šumskih životinja i predstavljao bi vezu do postojeće botaničke bašte. Ono što, takođe, vidimo kao svoj specijalan zadatak je da se ne naruše osnovne ideje ovog velikog urbanističkog poteza koji je delo arhitekata Mihajla Mitrovića i Radivoja Tomića.

Autori prostorne intervencije: Ana Zorić, Milos Kostić, Dezire Tilinger, Jovana Vidaković Foto: Ana Zorić

KARDIOGRAM Foto: Neda Gavrilović

Autori prostorne intervencije: Tijana Milovanović, Aleksandar Stošić, Sonja Kesić Foto: Jovan Vukomanović

Izvedeni objekti stambenih zgrada N1 i N8 u Kragujevcu koje je radio vaš studio, Studio Simović, izazvali su veliku pažnju stručne javnosti, i za njih ste dobili gotovo sva značajna arhitektonska priznanja u Srbiji, između ostalog i nagradu na 39. Salonu arhitekture u Beogradu, a nominovani ste i za Evropsku nagradu za savremenu arhitekturu „Mies Van der Rohe“. Kojom filozofijom ste se vodili kada se osmislili ove stambene objekte?

Ti objekti su definitivno prekretnica u našem radu. Ono što smatram značajnim je da smo uspeli da ostanemo dosledni. Mi godinama nismo hteli da radimo stambene objekte pod našim zajedničkim potpisom upravo iz razloga jedne vrste agresivnosti investitora koji se bave stanogradnjom u užem i širem centru grada Kragujevca, a koja je uticala da se slika grada drastično promeni, samim tim i kultura stanovanja.

Nakon višegodišnje saradnje sa građevinskom firmom Obi d.o.o. iz Kragujevca koja je odlučila da se upusti u stanogradnju, na osnovu poverenja i jedne vizionarske širine koju su oni imali, mi smo dobili prostor

za kreativnost na jako nezgodnim lokacijama. Ukratko naš stav je bio da ili ćemo uspeti nešto novo da uradimo i započnemo ili ćemo se obrukati i uraditi sve ono što se uspostavilo kao očekivana vrednost. Najviše smo se bavili oblikovanjem objekta na taj način da budu odgovor na neka pitanja kulture. Tako na uličnim fasadama nemamo terasa jer ne želimo da ulazimo u sukob oko autorstva sa budućim stanarima koji će to u nekom momentu pregraditi bez prethodne saglasnosti arhitekata.

Takođe smo i rešavali pitanje zasenčenja i pozicije klima tako da se ne pojavljuju takvi elementi, neusaglašeni sa oblikovanjem objekta. Trudili smo se da osvetlimo i ozračimo zajednička stepeništa koja su vremenom bila skrajnuta u projektantskom postupku kao nužno zlo koje oduzima kvadrate za prodaju i nije im zbog toga pridavana pažnja. Uveli smo i polujavne površine kao potencijalna mesta okupljanja.

Svaki element, deo, sklop objekta je odgovor na neko pitanje koje smo sami sebi postavljali tokom projektovanja. Tako mislim da smo pomalo uticali na kulturu stanovanja u našem gradu, svim ovim pitanjima i našim arhitektonskim odgovorima.

U jednom od intervjua Petar i ti ste spomenuli da imate pankerski pristup projektovanju, budući da ne želite da se nadovezujete na lošu praksu u projektovanju kakva je postojala prethodnih dvadesetak godina. To mi se jako dopalo. Kako okolina u manjem gradu kakav je Kragujevac reaguje na takav stav, da li građani pokazuju razumevanje?

To treba posmatrati kao društveni eksperiment. Postoje i dobri i loši komentari koji se tiču ličnih stavova o tome da li im se „sviđaju“ ili „ne sviđaju“ naši objekti. Mi se tu ne mešamo niti pokušavamo da privolimo ni jednu, ni drugu stranu. Debata o estetici je davno zaboravljena, tako da je jako interesantno posmatrati kroz vreme kakve reperkusije ostavljaju naši objekti. Na primer, trenutno se u Kragujevcu kroz novoizgrađene stambene objekte može učitati da postoji „tržište“ za one objekte koji nude više od pukog odnosa lokacija i tražena kvadratura. Tu se sada pojavljuju objekti sa interesantnim odnosom prema spoljašnjosti, pa neka je to i neka stidljiva upotreba nekog drugog materijala osim demit-fasade. Pojavljuju se i nove forme kao i novi sadržaji u okviru takvih objekata. Može se reći da smo neki deo populacije edukovali. A ono gde mi vidimo gde je naš „pankerski“ pristup to je nekonvencionalno, neočekivano, „netržišno“ (iako na kraju postaje tržišno kao i sve što nije mainstream).

Koji su najveći izazovi sa kojima ste se suočili?

Odbrana profesije i vraćanje kredibiliteta. Mislim da smo kao struka u

poslednje dve do tri decenije dopustili da postanemo uslužna delatnost koja je samo sprovodilac nečijih zamisli i izgubili smo ideju da zapravo sve to što radimo ostaje u narednih sto i više godina, tako da svaka ručno ili digitalno iscrtana linija nešto znači. Ono što smatram izazovom je da svojoj osnovnoj delatnosti kao što je arhitektura, treba pridodati i ulogu edukatora, a za to je potrebno strpljenje. Niko neće braniti arhitekturu do arhitekata i iracionalno bi bilo očekivati da to radi neko drugi. Kada to rade i građani onda to znači da su edukovani i shvataju značaj arhitekture i urbanizma, a to im jedino mi kao profesionalci možemo omogućiti. Posmatranje ovog problema sa visine i prebacivanje vrućeg krompira na nekog drugog ne doprinosi rešavanju problema. Zato je potrebno da se kao struka više angažujemo oko edukacije, bilo jedan na jedan sa klijentom, bilo kroz neku vrstu društvenog aktivizma.

Mislim da smo kao struka u poslednje dve do tri decenije dopustili da postanemo uslužna delatnost koja je samo sprovodilac nečijih zamisli i izgubili smo ideju da zapravo sve to što radimo ostaje u narednih sto i više godina, tako da svaka ručno ili digitalno iscrtana linija nešto znači

Marija i Petar Simovic - Danilo and Sharon Photography

U kojoj meri je Grad Kragujevac otvoren za inovativne projekte kada je reč o javnim objektima?

Mora se postaviti pitanje šta su inovativni projekti i šta se podrazumeva pod javnim objektima? Ako govorimo o javnim objektima kao objektima javnih institucija trenutno se gradi recimo Palata pravde u Kragujevcu, ali je to objekat koji nije projektovan iz idejnog rešenja koje je bilo predmet javnog konkursa niti bilo kakve rasprave. Mislim da je tu propuštena šansa da se dobije neki inovativniji projekat.

No, sa druge strane ne možemo samo apologetski da posmatramo taj problem i da upirući prstom pokažemo kako je krivac samo na jednoj strani.

Ako je izgubljeno poverenje u konkurse kroz to što se oni nisu realizovali ili su bila odabirana ona rešenja koja nisu bila u skladu sa ekonomskim mogućnostima, onda treba da se zapitamo kao struka gde smo pogrešili. Možda smo pogrešili u toj tranziciji od jednog sistema do drugog i nismo se snašli. Kragujevac je možda i spreman za te inovacije, ali je potrebno da se povrati poverenje u struku bar na lokalu. To nije jednostavno i to se neće promeniti preko noći, ali nekako vidimo to kao svoju misiju da recimo kroz rad Urbaniuma povratimo.

Jednom prilikom si spomenula kako nijedan od objekata na kojima ste radili nije izveden onako kako ste ga inicijalno zamislili. Šta je razlog tome?

Stambena zgrada N1; Foto: Relja Ivanić

Da, ali smo ostajali i dosledni inicijalnim konceptima. Ono što se ne menja su postavljene početne ideje

koje su nekad u formi teksta, početnih skica ili razgovora koje obavezno vodimo pre svakog formalnog početka projektovanja. A to što se projekat promeni tako što se otvori negde više ili manje prozora ili se promeni materijalizacija u skladu sa ekonomskim mogućnostima investitora ili se desi da se uvek neočekivano ispreče birokratske zamke, to svaki put doživimo kao matričnu vežbalicu u okviru koje čuvamo inicijalni koncept. Realnost je složena i haotična i ma koliko se trudili da je dokučimo i predupredimo uvek će nas iznenaditi neki nov ljudski, prirodni, pravni, okolišni problem koji ni na koji način nismo mogli da predvidimo. Na kraju krajeva možda je i neozbiljno očekivati u sredini u kakvoj živimo da sve bude jasno pre početka projektovanja kada ne postoji red ni u komšijskim odnosima, a kamoli u zakonu koji je za poslednjih 10 godina bio 12 puta menjan i dopunjavan.

Nedavno si postala majka, da li je ova promena uticala i na način kako posmatraš arhitekturu, odnosno pitanje javnog i privatnog u urbanoj sredini?

Mislim da propuste primećujem na dizajnerskom nivou, odnosno mikronivou. Teško je ići gradom kolicima ako nemate trotoare ili ako su trotoari ruinirani, ako su ivičnjaci previsoki ili ako se pojavljuje stepenište u okviru nekog spoljašnjeg prostora. To su sve takođe prepreke i za ljude koji imaju poteškoća u kretanju (stare osobe, osobe sa specijalnim potrebama i slično). Ti mikro urbani detalji bi svakako olakšali kretanje ako bi bili

adekvatno oblikovani. Takođe, blizina saobraćaja pojedinim igralištima predstavlja jedan ozbiljniji propust u organizovanju javnog prostora.

Pametan grad koji je prilagođen potrebama svih svojih stanovnika tendencija je u modernoj arhitekturi i urbanizmu. U kojoj meri je Kragujevac urbanistički prilagođen potrebama običnog čoveka?

Pametan grad je, ono kako ja shvatam, jedna vrsta logistički pametnijeg upravljanja gradom i njegovom infrastrukturom. Gradski prevoz, saobraćaj i signalizacija, javno osvetljenje, ukratko sve ono za šta je potreban sistem za održavanje vidim kao neku vrstu hardvera kojem je potreban softver za upravljanje i kontrolisanje.

Da li je to nužno i prilagođavanje grada potrebama običnog čoveka kada se ovako postavi definicija nisam sigurna, ali kada je racionalizacija troškova, vremena, resursa onda jeste.

Koliko sam upoznata, u Kragujevcu postoje gradske odluke oko implementacije programa Pametnog grada, ali kroz informacionu logistiku.

Koliko je to u sinhronizaciji sa urbanizmom ne bih mogla da komentarišem. Kragujevac nije veliki grad u tom urbanističkom smislu tako da mislim da će implementacija tog sistema biti jednostavnija nego recimo u Beogradu, ali ako se vratim na vaše konkretno pitanje da li je Kragujevac urbanistički prilagođen potrebama običnog čoveka, na generalnom planu jeste, ali na tom mikro urbanom planu su potrebna pažljivija dizajnerska rešenja.

Upotreba novih, ekoloških, održivih materijala i primena inovacija u građevini u razvijenim zemljama je česta praksa, naročito poslednjih godina sa sve glasnijim vapajima ekoloških aktivista da se nešto promeni. Da li si imala prilike da kod nas radiš sa inovativnim, eko materijalima, i koliko je održivost važna domaćim investitorima?

Nama su dostupni skoro pa svi materijali i sistemi koji su prisutni u razvijenijim zemljama. Čim su prisutni, znači da postoji neko interesovanje. Ali to je trenutno u domenu alternativnog rešenja i samo kod osvešćenih investitora koji vide benefit i dugoročnu računicu, te imaju želju da ih implementiraju. Do sada nismo imali mogućnost da se susretnemo sa nekim neobičnijim eko-materijalom, mahom zbog toga što je za početak potrebno da standard postanu ovi uobičajeni eko-materijali.

Moram samo da primetim da je neophodno biti pažljiv na koje materijale se stavlja prefiks „eko“. Da li su to materijali do kojih se dolazi na lokalu i ne troše se resursi za transport, ili su to materijali koji ne troše mnogo ili nimalo energije za proizvodnju, ili ako troše koju vrstu energije troše? To su pitanja koja i mene kao profesinalca interesuju, te stoga sam uvek obazriva prema „eko“ materijalima. Kao i donedavno ekološko razočarenje u elektro automobile koji su, ispostavilo se, daleko veći emiteri CO2 zbog proizvodnje litijum-jonskih baterija nego što se to mislilo. Mi smo profesionalci koji

stoje između investitora i proizvođača materijala i ako preporučujemo nešto onda moramo da budemo sigurni da li oni to jesu što predstavljaju ili ne.

U suprotnom bismo i mi sami bili saučesnici u dobronamernoj obmani.

Na priču o eko standardima se nadovezuje i tema energetske efikasnosti i finansijskih mogućnosti da se uloži u kvalitetne materijale, izolaciju, štedljive uređaje. Ovde čini mi se postoje propisi, ali i veliki raskorak između želja i mogućnosti. Šta je tebi u fokusu?

Moram u množini da odgovorim na ovo pitanje, jer je to naš zajednički stav kada su principi energetske efikasnosti u pitanju i njihova pri mena. Imamo stav da je održivost i energetska efikasnost objekata samo neka vrsta alata koja je u jakoj vezi sa osvešćenošću i spremnošću investitora da uloži u te sisteme ili materijale. To, kada se ovako suvoparno posmatra, ima malo veze sa arhitekturom kojom želimo da se bavimo. Da budem jasnija, to su sve sredstva koja mogu u nekoj meri da utiču na oblikovanje objekta, ali ne nešto drastično nužno. Ono što smo mi zauzeli kao stav je da pametnim oblikovanjem potpomognemo sve te sisteme i racionalniju upotrebu tih materijala kako bismo što više privoleli investitore za zelene objekte. Arhitektonskim rešenjima pokušavamo da predupredimo neke troškove u eksploataciji objekata, kao što su na primer zasenčenja i pažljivo dimenzionisanje prozorskih otvora na

recimo južnim stranama objekta, kako bismo predupredili prekomernu upotrebu sistema za hlađenje. Uvek se trudimo da uvedemo neke prirodne džepove i ozelenjene zone koje nailaze na odobravanje od strane investitora, a oni recimo služe za bolju cirkulaciju prirodnog vazduha u objektu. Ukratko, nama je u fokusu pametnije projektovanje koje je u skladu sa prirodnim okruženjem i koje koristi njegove benefite.

Koliko je veliki izazov prilagoditi stare, dotrajale objekte da odgovaraju principima energetske efikasnosti? Da li si imala priliku da radiš renoviranja takvih objekata?

Da, imali smo nekoliko, od zaštićenih objekata kao kulturna nepokretna dobra preko objekata koji ne uživaju takvu zaštitu. To je jedan od težih zadataka specijalno ako hoćete da sačuvate arhitektonične i vizuelne karakteristike objekta. Zakon trenutno propisuje da je dovoljno da se za jednu kategoriju popne energetska efikasnost objekata koji su predmet rekonstrukcije, i to se rešava tako što se zamene prozori i eventualno predvidi adekvatna krovna termoizolacija, ali nekada je to nedovoljno i potrebno je zbog namene objekta predvideti i dodatno izolovanje zidova. Ako su to objekti koji uživaju zaštitu Zavoda za spomenike kulture situacija postaje komplikovana ali ne i ne rešiva, no potrebna su značajnija finansijska sredstva.

Stambena zgrada N8; Foto: Relja Ivanić

Vaš studio ima i direktno iskustvo u izradi urbane, gradske bašte na krovu stambene zgrade. Gradske bašte su veoma popularne u razvijenim gradovima usled povećanja svesti o nephodnosti ozelenjavanja.

Koje biljke su našle svoje mesto u vašoj krovnoj bašti?

Da, mi smo na objektu N1 stanovanja kao jednu vrstu zajedničkog eksperimenta sa investitorom ozelenili ravnu krovnu površinu na koju izlaze stanovi (dupleksi) na poslednjim etažama.

Svaki stan ima svoju zasebnu krovnu ravan. Nismo eksperimentisali sa nekim velikim količinama zemlje, može se reći da smo to krajnje stidljivo uradili. Na krovu se nalazi 10cm supstrata sa adekvatnim slojem za dreniranje, a posađeni su sedumi različitih vrsta, čuvarkuće, mahovine, prkosi, ruzmarin. To se stanarima jako dopalo, jer su dobili umesto uobičajenog gradskog stana, neku vrstu kuće.

Kako se bašta ponaša u zimskom periodu, da li su biljke zaštićene i na koji način su stanari poslednjih spratova obezbeđeni od eventualnih nezgoda koje bi mogle biti uzrokovane ekstremnim vremenskim prilikama?

Odabrane biljke su upravo one koje mogu da iznesu nepovoljnije vremenske uslove. Što se tiče prokišnjavanja, krov se ponaša kao svaki regularni ravan krov sa prethodno definisanim padovima i skrivenim olucima koji odvode višak vode.

Kako vidiš budućnost arhitekture i urbanizma u Srbiji u narednih 5 godina?

Ovo je tako kratak vremenski okvir da su bilo kakve ozbiljnije predikcije smešne. Ako posmatramo objekte kao proizvod arhitekture, to su proizvodi koji se jako sporo dobijaju (vreme za projektovanje + vreme za izvođenje,).

Za 5 godina neće ništa značajnije da se desi u smislu masovnih promena osim možda i dalje ono što je i sada situacija, a to su sporadični primeri dobre arhitekture i masivni primeri one koja to nije. Za bolju budućnost je potrebna strategija i za početak dogovor ili konsenzus o tome kuda želimo da idemo. Ja se nadam da će za nekih 10-15-20 godina ono što mali biroi u Srbiji rade i pokušavaju da uspostave kao novu vrednost, postati uobičajeno i očekivano, a da će investitori u tome videti vrednost više od puke kratkoročne tržišne računice i uvideti dugoročni benefit kvaliteta. Na kraju krajeva ti objekti su i njihove reference i otisci o tome kakvu budućnost žele. Možda im na taj način treba predstaviti svaki novi projekat, kao zajednički teret zaostavštine. Naravno nekome to neće ništa značiti, a nekome hoće.

A takođe kada su javna sredstva u pitanju i javni konkursi, mislim da bismo morali da se ugledamo na susede koji to ipak sprovode kako treba i autorski dosledno.

Na čemu vaš mali tim trenutno Kragujevcu tako da je prilično izazovno. radi, koji projekti okupiraju vašu Takođe smo upravo završili projekat za rekonstrukciju Kinosale, u okviru pažnju?

Muzeja 21. oktobar, što je bilo priliNaš tim je trenutno proširen sa još čno izazovno zbog čitavog bremena nekoliko mladih kolega i zajedno tog ikoničnog objekta u Kragujevcu radimo na razvoju arhitektonskog i bila nam je čast da to radimo kao odseka u okviru projektantskog biroa Kragujevčani. Kroz Urbanium se raduARIS iz Kragujevca. Trenutno se radi jem daljoj razradi na inicijativi i projedosta industrijskih objekta i pratećih ktu za Eko-most u okviru Spomenposlovnih zgrada, višeporodični obje- parka Kragujevački oktobar. kti, kuće u prirodi i enterijeri. Izdvojila bih stambeni objekat koji se trenutno izvodi u jednoj haotičnoj ulici u

Uvek se trudimo da uvedemo neke prirodne džepove i ozelenjene zone koje nailaze na odobravanje od strane investitora, a oni recimo služe za bolju cirkulaciju prirodnog vazduha u objektu. Ukratko, nama je u fokusu pametnije projektovanje koje je u skladu sa prirodnim okruženjem i koje koristi njegove benefite

Pripremila: Sara Savčić @sara_savcic

Bojana Marković Osmisliti dobar koncept i izboriti se za realizaciju uvek je lakše u grupi nego samostalno

140 | maj

Fotografija: Emilija Popović

Leksikon

U

našem Leksikonu, kao što znate, nastojimo da ugostimo zanimljive ljude čiji rad je vredan vaše pažnje, i omogućimo vam da ih upoznate iz drugačijeg, neformalnog ugla. Ovom prilikom smo u goste pozvali Bojanu Marković, mladu arhitekticu čiji su projekti privukli našu pažnju, a koja čvrsto veruje u timski rad. Kada ne uživa u Marvelovim filmovima Bojana vodi Takt studio i radi kao konsultant za Impact Hub Network

Arhitektura je vrlo specifična sfera u kojoj je preciznost jedan od ključnih faktora, a istovremeno bez dobre ideje i kreativnosti se ne može.

Kako budiš inspiraciju u sebi i dolaziš do uspešnih, i neretko, pobedničkih rešenja?

Trudim se da u kontinuitetu punim baterije i sebe obogaćujem kroz različite aktivnosti koje mi prijaju. Kada dođe vreme da se zasuku rukavi, najviše mi odgovara da uđem u vakuum sa kolegama, kako bismo proizveli najbolje što u tom momentu možemo.

Draga Bojana, ispričaj nam kada si se zaljubila u arhitekturu? Kada si shva- Za projekat rekonstrukcije zgrade tila da je to profesija kojom želiš da Beobanke na Zelenom vencu za koji je firma Stattwerk raspisala konkuse baviš? rs, tvoj tim je osvojio drugu nagraKada sam birala fakultet, arhitektudu. Koliko ti je bliska zelena arhitera je delovala kao izazov, spoj veština ktura i da li si imala prilike da u svokojima vladam. Nakon prvog izvedejim projektima primenjuješ zelena, nog projekta sam bila sigurna da nisodrživa rešenja? am pogrešila i da je upravo arhitektura ono čime želim da se bavim. U pitanju Nismo imali prilike u izvođačkoj praksi, je bila rekonstrukcija prostora, Impact ali, kad god se ukaže prilika, primenjuHub Beograd, u Makedonskoj ulici, nejemo u konkursnim rešenjima i drugim kada čuveni Studio 10 Radio Beograda. projektima, u nadi da će se nekada i reOsnivači Impact Hub-a u Beogradu, alizovati.

Nenad Moslavac i Gaia Montelatici, su bili dovoljno hrabri da posao povere Postoji li projekat na koji si posebno mladom arhitekti, kome su i danas veponosna? lika podrška.

Naravno, moguće da je svaki. Posebno Koji su najveći izazovi u arhitekturi volim projekte rekonstrukcija, iako sam danas? uživala i kada smo radili nove objekte, poslovne ili stambene zgrade. Imamo u To je pitanje na koje se može dati puno okruženju dosta vrednih, ali ruiniranih odgovora. Lokalno, svakako, da se osobjekata kojima bi trebalo posvetiti tvari kvalitet uprkos ograničenim ekopažnju. nomskim i društvenim prilikama.

Štand „4 zemlje 1 jezik’’ Fotografija: Relja Ivanić, Arhitektura: Takt studio

Ko ti je najviše pomogao u dosadašnjem radu i profesionalnom razvoju?

Spisak je dugačak. Svakako porodica i prijatelji, profesori i kolege, kao i dugoročni klijenti poput Goethe Instituta i Impact Hub-a.

Prilikom istraživanja tvog rada, primetila sam interesantan projekat koji je bio vrlo zapažen i nagrađivan tokom prošle godine, a radi se o projektu štanda 4 zemlje 1 jezik. Možeš li nam reći nešto više o tome? Štand je projektovan za potrebe zajedničkog predstavljanja zemalja nemačkog govornog područja, Nemačke, Austrije, Švajcarske i Lihtenštajna, pod nazivom „4 zemlje 1 jezik“ u okviru 62. Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu. U pitanju je zanatski štand, 240m2, napravljen kompletno od šperploče u modulima, koji omogućavaju lakšu montažu i transport, kao i ponovno korišćenje štanda u drugačijoj postavci. Nakon sajma štand je poklonjen Ciglani, Klubu ljubitelja teške industrije, koja ga koristi i danas.

Ovaj projekat je definitivno upečatljiv u našem portfoliju. Tokom rada je uloženo dosta truda, što je kasnije prepoznato kroz nagradu na Salonu arhitekture u Beogradu, i nagradu Ranka Radovića za realizovano arhitektonsko delo u 2018. godini.

Enterijer second hand butika Madame Chic je takođe tvoj projekat. Specifičnost ovog šarma

ntnog prostora je u tome što se radi u izuzetno malenom prostoru. Koji su bili najveći izazovi u radu?

U procesu osmišljavanja koncepta i dizajna prostora imali smo veliko razumevanje i podršku klijenta. Veći izazov je bio u procesu izvođenja, odnosno pronaći prave zanatlije, sposobne da izvedu jedinstven element enterijera odnosno konstrukciju okačenu o zid koja podržava sve funkcionalne elemente potrebne za rad lokala.

Da li više preferiraš timski ili individualni rad?

Svi projekti iza mene su proizvod timskog rada. Osmisliti dobar koncept i izboriti se za realizaciju uvek je lakše u grupi nego samostalno.

Na čemu trenutno radiš, imaš li nekih interesantnih projekata i ideja koje bi želela da ovom prilikom podeliš sa našim čitaocima?

Radim na projektu vrtića Nemačke škole u Beogradu za osamdesetoro dece. U pitanju je rekonstrukcija, adaptacija i dogradnja objekta na Senjaku od 1200m2. Pratim završne radove na izvođenju vikendice u Šiljakovcu, za koju smo radili projekat prošle godine. Radim na novoj seriji modularnog nameštaja za multifunkcionalnu salu firme koja se bavi razvojem igrica. Pored projektovanja, naš studio se bavi i dizajnom nameštaja, kao i izradom istog, uz pomoć radionica sa kojima sarađujemo više godina.

Madame Chic , Fotografija: Relja Ivanić, Arhitektura: Takt studio

Goethe Institut Fotografija: Relja Ivanić, Arhitektura: Takt studio + Ured studio

#PLEZIRLEKSIKON Nešto za početak?

Dobar doručak.

Pamtiš li kako si ostala bez prvog mlečnog zuba?

Ne, ali se sećam osećaja kada se zub klima.

Može li se živeti od ljubavi prema onome što radimo?

Može i nagrada je velika.

Preporuka za čitanje / slušanje / gledanje?

Za svežu preporuku šta gledati kaskam. Trenutno nadoknađujem MarvelSlatko, slano, ljuto ili nešto četvrto? ove filmove. Trudim se da čitam tekstove na nemačkom jeziku, u nadi da ću taj jezik nekada progovoriti... Volim Sir, rakija, kafa, čokolada. nemoguće misije. Za slušanje, zapratite Sofar Belgrade, organizuju fine, Koga smatraš umetnikom življenja? intimne koncerte jednom mesečno.

Svakoga ko ima energije da ostvari šta Šta te je poslednji put slatko želi uz poštovanje i shvatanje ljudi oko nasmejalo? sebe i njihovih potreba. Često se slatko nasmejem.

Omiljeni crtani junak?

Poruka za kraj.

Mulan. Kada pomislim na taj film, uvek Lagana večera. u pozadini čujem muziku iz scene kada je evidentno da postaje super-heroj.

Impact Hub Beograd Fotografija: Relja Ivanić, Arhitektura: Takt studio + Ured studio

Arhitektura

Intervju: Jelena Gavrilov @jelegav

Nataša Komljenović Korak bliže zelenoj gradnji, biomimikriji i biofiliji

150 | maj

B

rzina kojom se troše prirodni resursi i brzina kojom se dešavaju promene na Zemlji, izaziva sve veću zabrinutost i ono što ne smemo izgubiti iz vida je činjenica da je upravo čovek glavni krivac za navedene promene. Primera radi, Svetska zdravstvena organizacija navodi da će do 2025. godine najmanje 3,5 milijardi ljudi ostati bez pristupa pijaćoj vodi. Uz konstantan rast populacije i sve veću gustinu naseljenosti u gradovima neophodno je promeniti način na koji gradimo i učiniti objekte stanovanja održivijim. O tome šta je to zelena arhitektura i kako zelene zgrade utiču na životnu sredinu razgovarala sam arhitekticom Natašom Komljenović, vlasnicom Arhingreen studija i bloga posvećenog zelenoj gradnji Arhingreen.

151

Kako bi ukratko objasnila šta je to tnog prostora. Osnovna i najvažnija zelena arhitektura kao i biomimikrija prednost koncepta zelene gradnje je u arhitekturi? što se obraća pažnja na celokupni životni vek objekta od ideje do upotrebe i održavanja objekta.

Zelena gradnja je kompletan proces/ ciklus koji počinje idejom, projektovanjem, izvođenjem, upotrebom i na kra- LEED sertifikat je najpoznatiji program ju održavanjem objekta prema princi- sertifikacije zelene gradnje i skraćepima održivosti (racionalno korišćenje ni naziv od „Leadership in Energy and građevinskog zemljišta, povezanost Environmental Design“. Kreiran je od sa susedstvom, racionalnu potrošnju strane neprofitne organizacije „U.S. vode, racionalnu potrošnju energije, Green Building Council“ 1994. godine i upotrebu obnovljivih izvora energije, LEED sertifikat obuhvata nekoliko sistezbrinjavanje otpada...). Može se reći da ma ocenjivanja projektovanja, izgradnse termin zelena gradnja odnosi na celo- je, upravljanja i održavanja zelenih zgrakupnu udobnost i funkcionalnost ob- da, kuća i zajednica. Sertifikat ima četiri jekta kroz njegovo kompletno životno nivoa: osnovni, srebrni, zlatni i platinarazdoblje. Kako je trend zelene gradnje sti LEED, a sistem dodeljivanja je zasnoposlednjih godina u usponu javljaju se i van na bodovanju. Bodovanje se vrši u podkategorije i pravci koji se baziraju na šest kategorija: održiva lokacija, efikaekološkim principima, a jedan od njih sna upotreba vode, energetske karaje i primena biomimikrije u arhitekturi. kteristike zgrade, korišćenje održivih građevinskih materijala i smanjenBiomimikrija (bios – život, i mimikos – po- je otpada, kvalitet životne sredine u dražavački) predstavlja adaptivni na- zatvorenom prostoru i inovacija u čin rešavanja problema življenja, opona- dizajnu. šanjem prirodnih procesa i pojava.

Primena principa biomimikrije u arhitekturi je jedan potpuno novi pristup koji spaja nauku i tehniku u želji da reši goruća pitanja i izazove sa kojima se srećemo (prekomerna potrošnja energije, zagađenje životne sredine, globalno zagrevanje na koje u velikoj meri utiče industrija građevinskih materijala i svakako prekomerna izgradnja i urbanizacija savremenih gradova).

Koji su to kriterijumi koji građevinu klasifikuju u zelenu, održivu?

Zabluda je da je zelena gradnja stvaranje objekata koji se baziraju samo na uštedi energije, akcenat je na kreiranju kvalitetnijeg, zdravijeg i ugodnijeg živo-

Primena principa biomimikrije u arhitekturi je jedan potpuno novi pristup koji spaja nauku i tehniku u želji da reši goruća pitanja i izazove sa kojima se srećemo (prekomerna potrošnja energije, zagađenje životne sredine, globalno zagrevanje na koje u velikoj meri utiče industrija građevinskih materijala i svakako prekomerna izgradnja i urbanizacija savremenih gradova)

Koje trendove prepoznaješ u indu- Sve je više u svetu primera izgradnje striji zelene gradnje? Oko čega si objekata na zelenim principima, teško najviše uzbuđena? je izdvojiti. Svakako bih pomenula jedan od prvih projekata kompanije Jedan od trendova, kao što sam i HOK (koja je pionir u ovoj oblasti) i napomenula je svakako biomimikrija u njihove rekonstrukcije poslovnog objearhitekturi koja otvara potpuno nove kta u Los Anđelesu. Ovaj objekat je mogućnosti u koncipiranju, izvođenju impresivan spoj uštede energije, zelei upotrebi objekata. Primena biomimine gradnje i biomimikrije u arhitekturi. krije u arhitekturi i dizajnu postaje Detaljnije sam i pisala o ovom objektu revolucionarna, jer se prilagođavanjem na blog stranicama Arhingreen-a. prirodi adaptiramo, rešavamo ili negativne početne pozicije pretvaramo u Kada ćemo mi u Srbiji moći da uživakvalitet (oštra klima, loša geološka svojmo u zgradama koje su izgrađene stva tla, izražen reljef i teška pristupapo principima zelene arhitekture? čnost, vremenski faktor trajanja, i dr.).

Gde se Balkan nalazi na toj mapi?

Napomenula bih i biofilni pristup u arhitekturi koji je takođe još jedan pravac u zelenoj i ekološkoj gradnji koji obraća pažnju na zdravlje korisnika prostora i koji je meni izuzetno interesantan. Biofilni dizajn u arhitekturi i građevinarstvu je koncept koji još uvek nije dovoljno prisutan, a pruža mogućnost proširenja koncepta zelene gradnje i daje novu dimenzijupovezivanje čoveka sa prirodom, stvaranje istinski održivog mesta za boravak, život i rad. U sadašnjem trenutku, kada se suočavamo sa ekološkim i socijalnim izazovima savremenog čoveka, konstantnim odvajanjem čoveka od prirode, javlja se potreba za projektovanjem gradova, naselja, kvartova, objekata koji će nam omogućiti povezivanje sa prirodom (ne samo na fizičkom nego i mentalnom i društvenom nivou).

I Srbija je zadnjih godina krenula sa LEED sertifikacijom objekata i nekoliko desetina objekata je izgrađeno prema principima zelene gradnje. Jedan od poznatijih je Ušće šoping centar koji ima LEED sertifikaciju. Gde smo na svetskoj mapi, teško je reći, ali sigurno tek na samom početku. Projektovanje i izgradnja ovakvih objekata zahteva interdisciplinaran pristup, spremnost investitora da ulaže u ovakve projekte.

Mnogi ljudi smatraju da su projekti „zelene” gradnje veoma skupi. Da li imaš saznanja da li je to zaista slučaj ili bi ipak rekla da je to pogrešan zaključak?

Svakako da su početna ulaganja u zelene projekte barem 30% veća, ali sve uloženo se kroz vremenski period od 5-8 godina vraća kroz uštedu u eksploSvet se sve više ponosi „zelenim” ataciji. zgradama. Koji projekat zelene gradnje bi ti izdvojila kao najbolji primer?

Videla sam da si na blogu Arhigreen pisala dosta o biomimikriji u arhitekturi. Koliko se ova dva principa gradnje - biomimirkija i zelena gradnja prožimaju?

Videli ste da se kroz projekat kompanije HOK ovi principi i te kako povezuju, prožimaju.

Kako se oponašanjem prirodnih principa dolazi do veoma ugodnog objekta za život/rad?

Pristup biomimikrije svakodnevno donosi nove ideje i inovativna rešenja svetskih arhitektonskih firmi u službi obezbeđenja zdravih uslova za rad i boravak u objektima, održivog dizajna i ekološke efikasnosti. Kako se na ovaj način dolazi do novih načina savladavanja prirodnih nepogoda (zemljotresi, poplave, jaki vetrovi, preterano zračenje sunčeve svetlosti usled oštećenja ozonskog omotača, i dr.), sve je više objekata u svetu projektovanih i realizovanih na ovom principu.

Na koji svoj projekat si najponosnija? Da li si u karijeri imala priliku da projektuješ zgradu koja funkcioniše po ,,zelenim” principima?

Uslovi kod nas za projektovanje i realizaciju ovakvih objekata su još uvek skromni, ali svakako naša tradicionalna arhitektura je uvek vodila računa o kontekstu u kome se gradi objekat.

Ohrabruje činjenica da se poslednjih godina sve više okrećemo našoj tradicionalnoj arhitekturi i duhu mesta u kome gradimo objekat. Tako da se mogu pohvaliti objektima koji imaju elemente naše tradicije i zelenih principa i koji su namenjeni etno turizmu. U pitanju je kompleks objekata u Vrdniku „Ranč platan“ koji već desetak godina uspešan u etno turizmu. Takođe, još jedan objekat apartmana u Vrdniku je u izgradnji i uskoro se očekuje završetak. A posebno mi je drag projekat porodičnog objekta u Brestovcu (Istočna Srbija) koji tek treba da krene u realizaciju i koji je spoj tradicionalnih i modernih elemenata u arhitekturi.

Arhitektura

Balkan Earth konferencija & Regio Earth festival 158 | maj

Tekst: Dragana KojiÄ?ić @zemljanarhitektura

F

estivali zemlje i zemljane arhitekture odigravaju se, uglavnom, u Zapadnoj Evropi i za nas su, uglavnom nepristupačni i skupi. Zbog toga da su kolege iz Mađarske (Ádám Bihari iz Sárkollektíva) i Rumunije (Alina Negru i Alessandro Serra iz TERRApia) pokrenuli Regio Earth kao putujući festival zemljane arhitekture između Mađarske, Rumunije i Srbije. Prvi festival se održao u mestu Oszkó u Mađarskoj 2017. godine i bio je više lokalnog karaktera; drugi je bio u Buzadu u Rumuniji i okupio je 40 ljudi iz 11 zemalja, a ove godine došao je red na nas da ga organizujemo ovde u Srbiji.

Međutim, pre ovog vrlo praktičnog festivala, činilo mi se neophodnim da napravim jedan teorijski uvod u čitavu priču o zemljanoj arhitekturi.

Već nekoliko godina razmišljam o okupljanju Balkana na ovu temu, ali pokušaj organizacije je propao, jer nismo dobili sredstva kroz Erasmus projekat. Prošle godine, tokom konferencije i izložbe na Kritu, kolege iz Grčke (Apostolos Mousurakis iz Piliko grupe), Bugarske (Varvara Valtchanova iz Rahovitza) i Srbije razgovarale su na ovu temu i počele da razmišljaju o saradnji. I tako se rodila ideja o pravljenju Balkan Earth konferencije, na kojoj bismo se svi okupili.

Takođe, dugo smo razmišljali o mestu održavanja – od Beograda i Novog Sada, iako možda malo komplikovanije za organizaciju, rešili smo da osta-

nemo u opštini Titel. Titel je veoma šarmantna varošica sa dobrim potencijalom, te smo rešili da taj potencijal iskoristimo i podarimo učesnicima konferencije jedno lepo vojvođansko iskustvo; a budući da je naš centar u Mošorinu, rešili smo da festival održimo oko njega.

Kako smo već godinama u ovoj temi, kroz naše radionice i obuke prošlo je mnogo sjajnih ljudi – neki od njih se redovno vraćaju i bez njih ovaj proces ne bi imao toliko smisla, niti bismo stigli ovde gde smo sada. Tako da je za organizaciju oba događaja izabrana osmorka, koja se, od septembra, sastaje svakog četvrtka i radi na svim aspektima projekta. To su: Dragana Kojičić, arhitektica i specijalistkinja za zemljanu arhitekturu, mama i domaćica festivala; Bojan Kojičić, konzervator, nadzor, tata i domaćin festivala; Vinko Šarkanji, turizmolog, majstor za drvo i zemlju i kuvar; Bojan Roganović, inženjer zaštite životne sredine, organizator i koordinator projekata i majstor za zemlju; Ružica Janjić, inženjerka informacionih sistema, permakulturna dizajnerka, majstorica i baštovanka; Branka Nestorović, arheološkinja, voditeljka radionica arheologije za decu i odrasle, kuvarica i domaćica Mošorina; Aleksandra Nikolić, sociološkinja, zaposlena u opštini Titel, organizatorka i naša domaćica u Titelu i Stefan Kujundžić, inženjer organizacionih nauka i menadžer, mladi majstor i entuzijasta.

Lydie Didier

Daphna Yalon

Gernot Minke

Léo Boulicot-Amàco

Dragana Kojičić

Zuzana Kierulfová

Elena Palacios

Filipe Jorge

Balkan Earth konferencija će se održati u Titelu od 23 do 25. avgusta u starom bioskopu. Pre upoznavanja sa zemljanom arhitekturom Balkana, nekoliko najznačajnijih profesora zemljane arhitekture iz sveta će govoriti o svojim iskustvima, istraživanjima, saradnjama, projektima... Zvezda naše konferencije je, svakako, osamdesetjednogodišnji profesor i arhitekta Gernot Minke iz Nemačke, koji će pričati o svojim projektima i 40 godina iskustva u radu sa zemljom, slamom, recikliranim materijalima. Osim njega, tu je i mladi francuski inženjer Léo Boulicot kao predstavnik Amàco tima i Felipe Jorge, arhitekta i izdavač Argumentum iz Portugala. Istog dana popodne započinjemo još jednu zanimljivu temu - o ženama u zemljanoj arhitekturi, za koju se nadamo da ćemo imati priliku da joj posvetimo čitavu jednu konferenciju (stigli su pozivi iz Kenije i Nepala od žena koje su želele da po dele svoje priče!) U ovom delu predstaviće nam se arhitektica Zuzana

Kierulfová iz udruženja Artur iz Slovačke, sa svojim iskustvom u ECVET za gradnju zemljom; Elena Palacios Carillo, arhitektica iz Španije, sa svojim projektima za žene; Lydie Didier iz Francuske, predvodnica brojnih evropskih projekata za gradnju zemljom i članica Asterre – francuskog nacionalnog udruženja za gradnju zemljom i Daphna Yalon- umetnica iz Izreala.

Drugog dana konferencije upoznaćemo se sa zemljanom i tradicionalnom arhitekturom, kao i trenutnim stanjem u oblasti u 12 zemalja regiona – bivšom Jugoslavijom, Mađarskom, Rumunijom, Bugarskom, Albanijom i Grčkom.

Trećeg dana konferencije planirana je stručna ekskurzija (lagumice u Titelu, crkve u Ečki i Botošu), a potom okrugli sto u Belom Blatu. Konferenciju prate dve izložbe: putujuća izložba „Zemljana arhitektura danas” i „Zemljana arhitektura Balkana”.

Isabella Breda (Italy)

Regio Earth festival će se održati od 26. avgusta do 1. septembra u Klubu finih zanata u Mošorinu i ima za cilj da, kroz više od 10 radionica, pokaže primenu zemlje na različite načine: umeće izrade japanskih maltera predstaviće Gergely Peter Barna iz Mađarske; dekorativnost blatnih maltera Isabella Breda iz Italije; otkrivanje materijala – Anne Lemarquis iz Colectivo Terron iz Francuske; tradicionalni i moderni naboj; kao i učionicu od zemlje sa zelenim krovom koju će raditi ZMAG iz Hrvatske. Osim ovih višednevnih, planiran je i veliki broj jednodnevnih radionica – za izradu predmeta od trske, rogoza, kao i radionice za decu, koje će voditi umetnice iz Čilea i Portugala.

Austrije, Engleske, Češke, čak i Indije, a stiže nam i 12 finskih studenata blatnih maltera!

Ovo je veoma značajno – za selo Mošorin i za čitavu opštinu Titel, na mnogim nivoima, ali i za čitav region.

Iznad svega, izuzetno je značajno za našu zemljanu arhitekturu, ali i nas kao udruženje, jer mislim da ćemo, ukoliko se pokažemo kao profesionalni i dobri domaćini, imati priliku da se razvijemo u regionalni centar i da oživimo i obnovimo naše kuće od zemlje, a potom i da gradimo nove. Projekat su, za sada, podržali: Rekonstrukcija ženski fond, Opština Titel, Francuski institut, Italijanski centar za kulturu, a nadamo se da će vrednost ovog projekta prepoNa festival i konferenciju je pozvano znati i mnogi drugi! gotovo 60 stručnjaka iz regiona, ali i iz cele Evrope, zbog čega će sav program Za više informacija pogledajte ovde, a biti na Engleskom jeziku. Međutim, na srpskom ovde. iako nam je namera bila da animiramo region po ovom pitanju, za sad su nam se prijavili učesnici iz Izraela, Turske,

Životni stil

PROMENA PLANETE POČINJE UNUTAR NAS

Tekst: Merima Aranitović

164 | maj

Tekst: Marija Radojković

S

redimo planetu da bismo bolje i kvalitetnije živeli. Mislimo globalno, delajmo lokalno. Ali u svemu tome ne smemo da zaboravimo ni na promene u svom mikrosvetu i rad na sebi. Da bismo sredili planetu, potrebno je prvo okopati svoj vrt jer, sve počinje i završava u nama. I to je posao koji treba da radimo svaki dan. Briga i nega o svojoj „unutrašnjoj planeti“ je kontinuiran proces.

Kako izgleda kad zapustimo svoj vrt?

Pijemo kafu i gledamo objave na Fejsbuku i Instagramu. Vidimo fotografije svojih prijatelja. Petak je veče i oni su negde u izlasku. Pregledamo potom zajedničke fotografije s letovanja i rođendana. Ni na njima nas nema. Koliko se sećamo, nisu nas ni

zvali. Oni se lepo druže, dok smo mi još jedan petak presedeli kod kuće, a pred nama je još jedan vikend za koji nemamo planove.

Nešto se u nama buni Neki čudan osećaj je u nama. Ne možemo baš da definišemo da li je tuga, ljubomora ili bes. Razočarani jesmo.

Pa zar nas da ne zovu? Zajedno ste odrasli, išli u školu, fakultet, prošli prve ljubavi, rastanke...

Mešaju se osećanja. Od radosti do tuge. Eh, lepih vremena! Kad se samo setimo kako smo ludovale u izlascima.

Još uvek nam u ušima odjekuje zvonak smeh – pa da, kad si mlad možeš sve.

Ali danas ih ne razumete. Ne osećate da imate vremena i snage za takve avanture.

165

166 | maj

167

Slike u našim mislima Dok tako premotavamo film iz prošlih vremena i scena na kojima smo u velikom društvu i mi, do današnjih dana slike u našoj glavi blede kao kad sunce jednim zrakom zapali parče papira. Šta se dogodilo u međuvremenu?

Gde smo mi nestali, kad smo prestali da budemo deo priče? Zašto nas više nema u njihovim pričama?

Do koga je?

Jer, sigurno nije do nas. Zar ne? Nismo imali vremena. Ponekad bismo uzeli telefon u ruke, pa ga spustili. Napolju je kiša ili je pretoplo. Frizura nam nije u najboljem redu. Ne znamo šta bismo obukli. Na televiziji je dobar film.

Začarani krug Da, sledeća nedelja je sigurno rezervisana za izlazak i drage ljude. I onda opet nešto iskrsne. Nije stvarno do nas. Da, da se saglasim s vama, nije do nas. U nama je. Život u isprekidanim linijama Život nikada nije ravna linija. Mnogo češće je prepun paralelnih, izukrštanih pa isprekidanih linija. Mi samo u toku jednog dana milion puta promenimo pravac kretanja, razmišljanja, donošenja odluka. Jednim putem idemo na posao, pa skrenemo na pauzi omiljenom prečicom na kafu s najboljom prijateljicom, potom opet skočimo put supermarketa, a onda najdražom rutom do kuće. Nekad i do kafane gde nas čeka društvo za opuštanje. Tako nekako običan život funkcioniše.

168 | maj

Sećate li se kad ste život usmerili samo u jednom pravcu?

Pokušajte da se setite kada ste se povukli i usmerili sve snage u samo jednom smeru. Kuća, porodica, posao, krevet. Virite na Fejsbuk i Instagram, lajkujete fotografije prijatelja, i uporno imate osećaj kako ste izopšteni.

Od sveta i svega. Ako ste iskreni prema sebi, razumećete da se ne ljutite na njih, nego ste ljuti na sebe. Nisu oni nama ništa uradili. Jer oni su nas neko vreme redovno zvali. Kafa? Piće posle posla? Roštilj kod... Vikend na Fruškoj...A mi smo ih sve na fin način odbijali tražeći izgovore. I u jednom trenutku oni su povukli ručnu i skrenuli s našeg koloseka – uz reči – dobro javi se kad budeš mogla. I nama je laknulo.

Uf, ne moram više da smišljam izgovore. Kad mi se bude išlo, javiću se. Na tren su nam olakšali. Oslobodili su nas konstantnog pravdanja. Dali su nam slobodu, ali, mi se nismo snašli u svemu tome. Ona je za nas bila okidač da se ulenjimo, prepustimo monotoniji.

Da nam dani liče jedan na drugi. Da nemamo frizuru za izlazak. Da nam orman bude pun komotne garderobe za kuću i one ozbiljne za posao. No, ne budimo prestrogi prema sebi. Svi mi u životu barem jednom upadnemo u zamku zvanu linija manjeg otpora.

Prepustimo vodi da nas nosi. Lakše je ponekad ići samo nizvodno. Pustimo se, pa neka ide. I u redu je to. Neko vreme. Da se odmorimo od svega. Da se presaberemo. Spere ta voda sve ono što nam je višak, što opterećuje, što nam ne dozvoljava da dišemo punim plućima. Spere, ali treba znati i kada je trenutak da iskočimo na obalu i ponovo vratimo svom društvu.

169

Vreme da se vratite životu Da ponovo živimo. Da ponovo skakućemo s koloseka na kolosek. Da budemo umorni posle dana provedenog na poslu, ali i sa prijateljima. Da se vratimo kasno iz bioskopa u koji smo otišli ciljano da pogledamo film sa najboljim drugaricama. Da špartamo po gradu i gledamo izloge zabave radi. Da besciljno lutamo i s poznanicima pričamo o svemu i svačemu.

čim da poredimo taj osećaj? Umor nakon provoda s društvom je lep. Znamo da smo radili nešto što nam prija, pa nam ti trenuci ne padaju teško. Kad svoj svet počnemo da prilagođavamo spavanju, komotnoj odeći, frizuri koja ne zahteva mnogo angažovanja, nesređenim noktima – mi upadamo u monotoniju. Kako da znamo kako izgleda s druge strane ako sebi ne dozvolimo taj izazov?

Vreme je da se vratimo među ljude.

Prijatelje. Da ih pozovemo i kažemo Kad je vreme za alarm?

– gde ćemo u petak? Imam karte za pozorište, hoćeš sa mnom? Da napravimo Kad počnemo da se čudimo i da „drožensku žurku u svojoj kući. Da odemo bimo“ dugima - kako vam ne dosadi; na književno popodne. nemam ja više snage za to; nije to za mene; tada znamo da nismo na vreme Ponekad se čini da je promena izašli iz one trake puta koja nas nosi nemoguća misija pravolinijski. No, dok nas ima, tu su i izazovi. Zato prestanimo da budemo Znam, nakon toliko vremena čini nam životni kibiceri – vratimo se u film, u se nemoguće. Pomislimo: „Šta ako su one lepe slike s početka priče. Slike na me zaboravili?“; „Šta ako su izgradili kojima smo srećni zajedno sa dragim neki novi svet bez mene?“; „Šta ako ja ljudima. Slike na kojima smo akteri, a više nisam za duge noćne izlaske?“; ne samo nemi posmatrači. „Šta ako i šta ako?“...

Nije uvek lako, ali se isplati Odgovor nećemo znati ako ne probamo. Kad probamo, videćemo da Ponekad taj povratak može biti težak, se ništa nije promenilo. To su i dalje čak toliko da nam se učini nemogućim. oni naši ljudi sa kojima nas toliko toga Međutim, treba samo još malo poguveže. I setimo se, oni su nama dali slo- rati sebe i probuditi iznova u sebi tu bodu da se vratimo u društvo kad god vatru. Ukoliko vam je i dalje teško da osetimo tu potrebu. se sami vratite u igru, a vi izazovite sebe. Ako ni to ne pomogne, pozoKako da znam da mi je lepo? vite u pomoć prijatelja, ili vašeg praktičara Bahovih kapi. Bitno je samo da Čitav naš svet je dualnost. Kako ćemo prepoznate problem i mrdnete se iz znati da smo srećni, ako nemamo sa monotonije.

170 | maj

171

Hrana

PogaÄ?ice sa sirom i listovima rena

Tekst i fotografije: Marko Popadić @ofucanimanastirskimacak

172 | mart

B

iljka ren, pored korena koji smo navikli da koristimo u ishrani, ima i velike, lepe zelene listove, koji se mogu upotrebljavati u receptima za spremanje hrane. Ovom prilikom sa vama delimo recept za pogačice sa sirom i listovima rena.

pa sklonite sa vatre. Ubacite izmrvljeni sir, pa još jednom izmešajte. (Ukoliko je sir slan, ne morate soliti nadev)

Odstojalo testo razvucite po podlozi na koju ste prethodno naneli brašno debljine od oko pola centimetara. Šoljom ili modlom vadite krugove. Na Recept: jednu polovinu kruga stavite kašiku nadeva (toliko da se ne preliva priliTesto: 300g brašna, 200g margarina kom zatvaranja) pa drugom, praili putera, kašičica soli, nekoliko ka- znom stranom preklopite i ivice pritišika hladne vode. snite viljuškom kako se ne bi otvorilo prilikom pečenja.

Nadev: 150g Feta sira (ili neki drugi, po vašem izboru, samo da ne bude pre- Dobijene pogačice/školjkice ređajte u više vodenast), nekoliko listova rena, pleh obložen pek papirom i pecite 2 čena belog luka, so, začini po izboru. ih u prethodno ugrejanoj rerni na 200°C, oko 20 minuta. *navedena količina je dovoljna za pripremu 10 pogačica.

Pogačice možete premazati umućenim jajetom i posuti susamom zarad doPriprema: datne boje i ukusa.

U veću posudu sipajte brašno i so, *Listove rena možete zameniti bilo kopotom u nju urendajte ili na listiće jim drugim zelenim lisnatim povrćem isecite margarin/maslac, zatim rukama (kelj, spanać, blitva..) dobro izmrvite maslac u brašno dok ne dobijete gotovo ujednačenu smesu.

Kada ste to uradili, postepeno, kašiku po kašiku, dodajte hladnu vodu (trebaće vam tri do pet kašika vode).

Zamesite testo, oblikujte ga u glatku loptu koju ćete zatim formirati u oblik diska i umotati u prijanjajuću foliju.

Testo umotano u foliju ostavite u frižideru da odstoji oko 40 minuta.

Za to vreme pripremite nadev. Na malo ulja prodinstajte nekoliko čenova belog luka. Dodajte listove rena kojima ste odstranili središnji debeli deo pa ih isekli na trakice. Dinstajte nekoliko minuta, dodajte začine, promešajte

pratite nas plezirmagazin.rs